Preveo s engleskog

Aleksandar Saa Petrovi

Naslov originala
Salman Rushdie
THE SATANIC VERSES
Copyright 1988 Salman Rushdie



ZA MARIJANU



Poto je tako vezan za vagabundsko, skitniko,
neskraeno stanje, Satana nema nikakvo svoje sigurno
boravite; jer iako on ima, zbog svoje anelske prirode,
neku vrstu carstva u vodi ili u vazduhu, ovo mu je,
svakako, deo Boije kazne... to to je bez ikakvog
vrstog mesta ili prostora, gde bi mu bilo doputeno da
stane.
Danijel Defo, Povest o avolu


I ANEO DIBRIL

Da bi se ponovo rodio, pevao je Dibril Farita
dok je, prevrui se u vazduhu, padao s neba, u smrt bi-
bi-bi - najpre morao da si odbrodio - dio-dio! Da bi te
primila - la-la - Zemljina nedra, sleteti mora sa neba
vedra - ra-ra! Kako da ti po licu osmesi puze, ako ti
najpre ne pocure suze? Kako da osvoji srce dragane,
ako je tvoj uzdah najpre ne gane? Baba, mister, ako eli
da se rodi ponovo... Pred samu zoru, jednog zimskog
jutra, otprilike pred Novu godinu, dvojica - pravi-
pravcati, odrasli, ivi ljudi - padali su sa velike visine -
osam hiljada sedam stotina metara i ezdeset centimetara
- ka Engleskom kanalu, bez korienja padobrana ili
krila, pravo iz vedra neba.
Kaem ti da umreti mora, kaem ti, kati
kaem, i tako to, i ba tako, ispod meseca od alabastera
sve dok se jedan vrisak ne razlee kroz tiinu noi, Do
avola s tim tvojim pevanjem! a rei vise kristalne u
ovoj beloj noi ledenoj, Kad si igrao u filmovima samo
si otvarao usta uz ,plejbek-glasove drugih pevaa, i zato
me sad potedi ove tvoje dreke paklene!
Dotle se Dibril, nemi solista, bacakao nogama na
meseini dok je pevao svoj improvizovani gazal, plivao
kroz vazduh u baterflaj-stilu, plivao prsno, sklupavao
se, pa se orlovski razvijao i razmahivao prema maltene-
beskraju maltene-zore, pravei heraldine figure, as
natren, as presamien, uz ostale lakoumne bravure
svee, protiv Zemljine tee. A sad se kroz vazduh
zadovoljno kotrljao ka tom glasu podsmeljivom. Ohe,
Salad-baba, to si ti, ba dobro to si ti. Kakav si mi,
amo, drugaru stari? Kako si? A na to ovaj drugi,
senka prezriva koja je glavake padala u svom sivom
odelu sa svim dugmiima na sakou zakopanim i rukama
uz bedra, verujui da mu polucilindar nije vie na glavi,
napravi izraz lica oveka koji ne podnosi nadimke. Ej,
krelac, viknu Dibril,-izazivajui kod ovog drugog
ponovno mrtenje, dole nas eka pravi-pravcati
London, bhai! Evo nas, grade! Oni debili dole nee imati
pojma ta ih je tresnulo. Meteor ili munja gromovna ili,
pak, neka kazna boija. Direkt iz vazduha retkog, batice.
Bum-traas! ljis! Pljas! Kakav ulazak u grad! Pljosnat,
asna re.
Iz retkog vazduha: jedan big beng - veliki
prasak, praen meteorima. Jedan svemirski poetak,
jedan minijaturni eho roenja vremena... Taj dambo-
det Bostan let AI-420, eksplodirao je bez ikakvog
upozorenja, visoko gore iznad velikog, kvarnog, divnog,
snenobelog, osvetljenog grada Mahagonija, Vavilona,
Alfavila. Ali Dibril mu je ve dao ime - moram da se
umeam: pravi-pravcati London, prestonica Vilajeta,
treptao je mirkao klimao u noi. Dok se na himalajskoj
visini jedno trenutno i prerano sunce rasprskavalo u
praan januarski vazduh, jedna pulsirajua pip-pip-
takica je nestala sa radarskog ekrana a retki vazduh je
bio pun tela koja su se sa Everesta katastrofe survavala
ka mlenom bledilu mora.
Ko sam ja?
Ko je to jo ovde?
Avion se od eksplozije prepolovio, semena
mahuna je izbacivala svoje spore, razbijeno jaje
otkrivalo svoju misteriju. Dvojica glumaca, razmetljivi
Dibril i do grla zakopani, napueni g. Saladin ama,
padali su kao dva listia duvana od slomljene stare
cigare. Iznad, iza i ispod njih u praznom prostoru lebdela
su avionska sedita sa pokretnim naslonima,
stereofonske slualice, kolica za sluenje pia, kese za
izbacivanje muke iz stomaka, karte za iskrcavanje,
djuti-fri-video-igre, pletene kape, papirne olje, ebad,
maske za kiseonik. A osim toga - jer je u avionu bilo i
nekih doseljenika, da, podosta ena ve doseljenih
mueva, koje su pred polazak secali oni razumni,
nasvojoj-dunosti zvaninici, pitanjima o duini, veliini
i osobenim znacima genitalija njihovih supruga, kao to
su mladei i tome slino, s obzirom na ogranien broj
dece u iji je legitimitet britanska vlada uvek razumno
sumnjala - meale su se sa ostacima aviona i lebdele
podjednako rasparane, podjednako apsurdne podrtine
dua, razbijenih uspomena, odbaenih linosti,
preseenih maternjih jezika, povreenih privatnih ivota,
neprevodljivih ala, ugaenih budunosti, izgubljenih
ljubavi, zaboravljenih znaenja upljih, bombastih rei
kao to su zemlja, pripadnost, dom. Malice
zablesavljeni od treska i praska, Dibril i Saladin su
padali kao dve boe isputene iz trenutno neoprezno
otvorenog kljuna neke rode, a poto je ama srljao dole
glavake, u preporuljivom poloaju za bebe kad ulaze u
rodnicu porodilje, on je poeo da osea izvesnu
razdraenost zbog odbijanja onog drugog da pada u
prostom stilu. Saladin je ronio nosem nadole dok je
Farita grlio vazduh, tapui ga i rukama i nogama, kao
neki razbacani, preglumljeni glumac bez tehnike
samoobuzdavanja. A dole, oblacima prekrivene, sporo
zgunjavajue morske struje Engleskog rukavca -
zakazana zona njihove vodene reinkarnacije - oekivale
su njihov ulazak.
O, u japanskim sam sandalama epo, pevao je
Dibril, prevodei staru indijsku pesmu na engleski iz
polusvesnog potovanja prema navie navaljujuoj naciji
domainu, i u engleskim hlaama, molim lepo. ubara
mi ruska ukraava glavu, al indijsku duu ipak imam
pravu! Oblaci su bubreli ka njima, a moda se to samo
inilo zbog velike mistifikacije kumulusa i
kumulonimbusa, tih monih gromovnih glavuda koje su
stajale kao neki maljevi-zornjaci, ili je to moda bilo
zbog pevanja (jedan vredno predstavlja a drugi negoduje
i zvidi na predstavu) ili, pak, usled delirijuma od
eksplozije nisu mogli da predvide blisku opasnost... tek,
bilo kako bilo, ova dvojica, Dibrilsaladin Faritaama,
osuenih na ovo beskonano ali ipak konano aneosko-
avolsko padanje, nisu bili svesni trenutka u kojem je
proces njihovog preobraaja poeo.
Preobraaja? Mutacije?
Da, gospodine, ali ne nasumice. Tamo gore, u
vazdunom prostoru, u onom mekom, neprimetnom
polju omoguenom ovim stoleem, polju koje je zatim,
zauzvrat, samo to stolee uinilo mogunim, postajui
jedno od njegovih odreujuih mesta - mesto kretanja i
rata, smanjiva planete i moni vakuum, najnesigurnija i
prolazna zona, iluzorna, isprekidana, promenljiva - jer
kad sve izbacujete gore, u vazduh, sve postaje mogue -
te je tako, tamo u visinama, pri svemu tome, dolo i kod
bunovnih glumaca do promena koje bi bile drage srcu
starog g. Lamarka: pod ekstremnim pritiskom okoline,
stekli su oni neke osobine.
Kakve to osobine, ponaosob? Polako; vi mislite da
se stvaranje sveta dogaa napreac? A tako ne dolazi ni
do otkrovenja... pogledajte samo njih dvojicu. Da li na
njima primeujete neto neobino? Prosto, dva ljudia
mrke puti koji opasno padaju, i tu kod njih nema nita
novo, moete pomisliti; popentrali se i suvie visoko,
stigli daleko iznad sebe i leteli i suvie blizu Sunca - je l
to?
E, nije to. Sluajte:
G. Saladin ama, prepadnut bukom koja je
izvirala iz usta Dibrila Farite, poe da mu udara kontru
svojim nauenim stihovima. To to je Farita sad uo,
plovei po neverovatnom nonom nebu, bila je takoe
jedna stara pesma, lirika g. Dejmsa Tomsona, od
hiljadu sedamstote do hiljadu sedamsto etrdeset osme.
...po nalogu neba, pevao je ama kroz svoja usta
koja su mu sad od hladnoe bila postala ovinistiki
crvenobeloplava, koji im doooooe iz azurno pa-
laaavog sredita moiii. Uasnuti Farita pevao je sve
glasnije o japanskim sandalama, ruskim ubarama i
nepovredljivo potkontinentalnim duama, ali nije mogao
da utia Saladinovo solistiko izvoenje: Te aaaneli
uvari zapevae u-se-reeed noiii.
Suoimo se s tim: bilo je, u stvari, nemogue da
oni uju jedan drugog, a jo manje mogue da vode neku
konverza-ciju i da se takmie u pevanju pesama. A i
kako bi oni to mogli da izvedu pri sve brem padanju ka
planeti i huci-buci atmosfere oko njih? Ali, suoimo se i
sa ovim: oni su to mogli.
Padali su doledole a zimska hladnoa, koja im je
zamrzavala trepavice i pretila da im i srca zaledi, samo
to ih nije probudila iz njihovog delirinog sna na javi; a
oni su bili tu, negde, da postanu svesni tog pevakog
uda, kie ljudskih i deijih udova iji su njih dvojica bili
jedan deo, kao i straha od sudbine koja im se odozdo
munjevito pribliavala, kad su, mokri pa odmah zatim od
leda skoanjeni, uleteli u kljuale oblake na temperaturi
ispod nule.
I sad su se nalazili u neemu to je liilo na
dugaak, vertikalan tunel. ama, kicoki doteran i krut,
padajui i dalje glavake, ugleda Dibrila Faritu u
njegovoj kariranoj koulji kako mu se pribliava
plivajui kroz taj levak sa zidovima od oblaka, te mu
doe da vikne, Nosi se, nosi se dalje od mene, ali ga
neto sprei, poetak stvaranja neke leprave vritee
stvarice u njegovoj utrobi, te umesto da izgovori rei
odbojne, on rairi ruke i Farita mu upliva u obrnuti
zagrljaj - s glavama na repovima - a sila njihovog sudara
poe da ih tako spojene - dupe-glava, glava-dupe -
prevre sve u krug - te su tako sve vreme izvodili svoja
bliznaka salta kroz rupu koja je vodila u Zemlju uda; a
dok su se probijali kroz belinu, naletali su na razne
oblike oblaka koji su se neprestano menjali - bogovi se
pretvarali u volove, ene u pauke, ljudi u vukove.
Hibridne oblak-bade su ih pritiskale, dinovski cvetovi
s ljudskim grudima privijali se uz njih sa svojih mesnatih
stabljika, krilate make, kentauri, a amu je, u
njegovom polusvesnom stanju, obrvavala misao da je i
on sam stekao osobine oblanosti, postajui promenljiv i
hibridan, kao da je prerastao u osobu ija se glava gnezdi
izmeu njegovih sopstvenih nogu i ije se noge obavijaju
oko njegovog sopstvenog dugakog, plemikog vrata.
Meutim, ova druga osoba nije imala vremena za
takve visoke falucije; on je zaista bio nesposoban za
bilo kakvo faluciranje; poto je upravo video kako se
iz vrtloga oblaka pojavljuje figura neke arobne ene
izvesnih godina, u brokatskom zeleno-zlatnom sariju, sa
brilijantom u nosu i lakom na visokoj puni da joj vetar
na ovim visinama ne rasturi kosu, dok je postojano
sedela na leteem ilimu. Reha Merant, pozdravi je
Dibril. Je l ti ne moe da nae put za nebo ili ta?
Neosetljive rei za obraanje jednoj mrtvoj eni! Ali
njegovo uzdrmano stanje i padanje ublaava stvar...
ama, drei se vrsto za njegove noge, postavi mu
nejasno pitanje: Koji ti je vrag?
Ti je ne vidi? viknu Dibril. Ne vidi njen
prokleti persijski ilim?
Ne, ne, Dibo, aptao je njen glas u njegovim
uima, ne oekuj od njega da to potvrdi. Ja sam tu samo
za tvoje oi, moda si poeo da aavi, ta ti uopte
misli, namakulo jedan - govance prasee, ljubavi moja.
Smrt donosi iskrenost, dragane moj, pa zato mogu da te
zovem tvojim pravim imenima.
Naoblaena Reha mrmljala je gorka niesa, ali
Dibril ponovo dreknu na amu: Buzdovanu? Da li je
ti vidi il je ne vidi?
Saladin ama nita nije video, nita nije uo,
nita nije rekao. I Dibril se sam sueli s njom. Nije
trebalo da uini ono, prekori je on. Ne, gospoo.
Greh. Krupna stvar.
O, ti sad moe i da mi pridikuje, nasmeja se ona.
Ti si onaj sa visokim moralnim tonom, i to ti je dobro. Ti
si mene ostavio, njen glas je podseao njegovo uho, i kao
da mu je grickao koljku. Ti mene a ne ja tebe, O mesee
uivanja moga, koji si se iza oblaka skrio. A ja u mraku
ostala, zaslepljena, izgubljena, zbog ljubavi.
On se uplai. ta hoe? Ali ne, nemoj da mi to
kae, samo idi.
Kad si bio bolestan, ja nisam smela da te vidim, da
ne izazovem skandal, ti si znao da nisam mogla, da sam
se drala po strani zbog tebe, ali posle si me kaznio, to si
iskoristio kao opravdanje da ode, kao svoj oblak da se
iza njega sakrije. To si iskoristio, kao i nju, onu
ledniku enu. Barabo. Ali poto sam ja sad mrtva,
zaboravila sam kako se prata. Proklinjem te, Dibrilu
moj, dabogda ti ivot bio pakao. Pakao, jer ti si mene
tamo poslao, proklet bio, jer ti si odatle i doao, davole, a
sad se vraa tamo, krvopijo - neka ti je srean krvavi
bu! Rehina kletva; a posle toga, stihovi na nekom jeziku
koji on nije znao, sve same neke grubosti i itanje, u
emu mu se uinilo da je razaznao, a moda i nije, esto
ponavljano ime Al-Lat.
1

Dibril se grevito drao za amu; i probie dno
oblaka.
Brzina, oseanje brzine im se vrati zajedno sa
njenim zvidanjem stravine joj note. Krov oblaka je
jurio navie, vodena povrina se pribliavala, kao pri
zumiranju kamerom, oi im se otvorie. Vrisak, isti
onaj vrisak koji mu je podrhtavao u utrobi kad je Dibril
plivao preko neba ka njemu, sad se ote ami sa usana;
jedan dilit suneve svetlosti probi se kroz njegova
otvorena usta i oslobodi ih. Ali oni behu padali kroz
transformacije oblaka, ama i Farita, i sad im je po
rubovima tela bilo neke fluidnosti, neke zamagljenosti, a
kad je sunev zrak udario u amu, oslobodio je iz njega
vie nego krike:
Hajde leti! vrisnu ama na Dibrila. Sad
poni da leti. Pa dodade - ne znajui njen izvor - i
drugu naredbu: I pevaj.
Kako u svetu nastaje novina? Kako se ona raa?
Od kakvih je fuzija, translacija, spajanja sainjena?
Kako uspeva da opstane, onako ekstremna i opasna
kao to jeste? Koje to kompromise, koje pogodbe, koje
sve izdaje svoje tajne prirode ona mora da uini da bi se
zatitila od brodoloma, od anela unititelja, od
giljotine?
Da li je roenje uvek i pad?
Da li aneli imaju krila? Moe li ovek da leti?

Kad je g. Saladin ama ispao iz oblaka iznad
Engleskog kanala, osetio je kako mu srce hvata i
podrava neka tako uporna sila pa je shvatio da je
nemogue da on umre. Kasnije, kad su mu stopala bila
ponovo vrsto usaena u tlo, poeo je da sumnja u to, da
neizvodljivost svog prolaska pripisuje zbrci nastaloj u
njemu samom od eksplozije, i da za svoje preivljavanje,
svoje i Dibrilovo, moe da zahvali samo slepoj, ludoj
srei. Ali, tada, on ni u ta nije sumnjao; ono to ga je
proguralo kroz sve to, bila je njegova elja da ivi,
neizopaena, neodoljiva, ista elja, a prva stvar koju je
ta elja uinila bila je da ga obavesti da ona nee da ima
nikakve veze sa njegovom patetinom linou, sa tom
polurekonstruisanom stvari mimikrije i glasova, i da
namerava da sve to zaobie; i on vide sebe kako se tome
predaje, da, kako ide dalje kao da je obian posmatra
sopstvene svesti u svom sopstvenom telu, jer to je poelo
u samom sreditu njegovog tela i prostiralo se izvan
njega, pretvarajui mu krv u gvoe i zamenjujui mu
meso elikom, mada je to oseao kao neku aku koja se
stezala oko njega, spolja, i drala ga nekako i vrsto i
nepodnoljivo neno; i sve tako dok ga nije potpuno
savladala i ponovo mu aktivirala usta, prste, to god je
htela; i im je postala sigurna da njime vlada, rasprostrla
se iz njegovog tela dalje i Dibrila Faritu epala za
muda.
Leti! nareivao je sad i Dibril. Pevaj!
ama se drao Dibrila, dok je ovaj poinjao,
isprva sporo a zatim sve bre i snanije, da mae rukama
kao krilima. Mahao je sve upornije, i dok je tako mahao
iz njega se probijala jedna pesma, i, kao to je pevala
utvara Rehe Merant, on ju je pevao na nekom jeziku
koji nije znao, u melodiji koju dotle nije uo. Dibril
nikad nije odbacivao mogunost dogaanja uda; za
razliku od ame, koji je pokuavao da to rezonski
izvede iz tenje za egzistiranjem, on nikad nije prestajao
da govori da je pevani gazal nebeska stvar, da bi
mahanje rukama kao krilima, bez pesme, bilo uzaludno,
da bi bez mahanja sigurno tresnuli na morske talase kao
dva kamena ili tome slino, i da bi se raspali u
paramparad pri dodiru sa zategnutim morskim
bubnjem. Ali, umesto toga, oni su svoje padanje poeli
da usporavaju. to je Dibril sa vie oduevljenja mahao
rukama i pevao, pe vao i mahao, to je i usporavanje bilo
vee, sve dotle dok, najzad, njih dvojica nisu poeli da
lebde i da se sputaju dole ka Kanalu kao dva listia
hartije na povetarcu.
Oni su bili jedini preiveli iz te katastrofe, jedini
koji su ispali iz Bostana i ostali ivi. Nali su se
iscrpljeni na jednoj plai. Onaj okretniji od te dvojice,
onaj u ruiastoj kariranoj koulji, kleo se u svoje
divljano skitaranje po nebesima da su njih dvojica
hodali po samoj vodi, da su ih talasi neno nosili i na
obalu izbacili; ali onaj drugi, na ijoj je glavi mokri
polucilindar, kao usled neke maije, i dalje stajao,
osporio je ovo. Gospode, al smo imali sree! ree on.
Koliko sree moe ovek uopte da ima?
Ali ja znam istinu, oigledno. Ja sam celu tu stvar
posmatrao. A to se tie one sveprisutnosti i
svemogunosti, tu trenutno ne polaem nikakva prava,
ali, nadam se da mogu bar ovoliko. ama je jakom
voljom to poeleo a Farita je inio ono to je ta jaka
volja traila od njega.
Koji je od njih dvojice bio udotvorac?
Kakve je vrste - aneoske, avolske - bila Faritina
pesma?
Ko sam ja?
Recimo ovako: ko zna najbolje melodije?

A ovo su bile prve rei koje je Dibril Farita
izgovorio kad se probudio na snegom pokrivenoj
engleskoj plai, sa nesumnjivim prisustvom jedne
morske zvezde pored njegovog uha: Ponovo smo
roeni, Buzdo - ti i ja. Srean rodendan, mister; happy
birthday to you!
Na ta se Saladin ama krkljajui nakalja,
pljunu, otvori oi i, kao to to prilii novoroenetu,
buno briznu u glupavi pla.
2
Reinkarnacija je uvek bila velika tema za Dibrila,
petnaest godina najveeg glumca u istoriji indijskog
filma, velika i znaajna tema ak i pre nego to je
udotvorno porazio onu Bubicu-Utvaru - svoju boljku
za koju su svi poeli da veruju da e raskinuti sve
njegove ugovore o angamanu. A tako je neko mogao i
da predvidi, ali niko nije, da e on, kad ozdravi i ustane
iz bolesnike postelje, tako rei uspeti tamo gde su
mikrobi omanuli, i zauvek odetati iz svog ranijeg
ivota, i to u toku jedne sedmice posle svog etrdesetog
roendana - da e prosto nestati, ovako: puf! kao trik, u
retkom vazduhu.
Prvi ljudi koji su zapazili njegovo odsustvo, bili su
etvorica iz njegove ekipe u filmskom preduzeu koji su
ga stalno gurali u invalidskim kolicima. Davno pre svoje
bolesti, on je bio stekao naviku da ga iz studija u studio
velikog filmskog kompleksa zgrada D. W. Rama
transportuje jedna grupa brzih i pouzdanih atleta, jer
ovek koji simultano uestvuje u snimanju ak
jedanaest filmova mora da uva svoju energiju. Voenog
jednim sloenim kodnim rabo-sistemom zareza,
kruia i taaka kojeg se Dibril seao iz svog detinjstva
provedenog meu legendarnim raznosaima rukova u
Bombaju (o emu emo mnogo kasnije), gurai kolica su
ga vozili iz uloge u ulogu, isporuujui ga tako tano i
nepogreivo kao to je njegov otac isporuivao one
gotove rukove u abriima. I posle svojih snimljenih
kadrova u jednom filmu, Dibril bi se sruio natrag u
kolica i velikom brzinom bi bio otpremljen u drugi
studio za drugi film, gde je menjao kostim, minku i
govorio svoje druge replike. Karijera jednog glumca u
bombajskim ton-filmovima, govorio je on svojoj vernoj
ekipi guraa, vie je kao neka trka invalidskih kolica sa
dva-tri zaustavljanja du trkake staze radi dodavanja
goriva.
Posle njegove bolesti - one Bubice-Utvare,
Tajanstvene Maleze, Bubetine, on se bio vratio na posao,
odmarajui se sad snimanjem samo - sedam filmova
istovremeno... a zatim je, iz ista mira, nestao iz filmskih
studija. Njegova invalidska kolica stajala su prazna meu
uutkanim scenama s mikrofonima; njegovo odsustvo je
otkrivalo sav lani sjaj dekora. Gurai kolica, od prvog
do etvrtog, izvinjavali su se zbog manjkanja filmskog
stara kad su se filmske drmadije u gnevu obruavale na
njih: Jao, on mora da je bolestan, on je uvek bio poznat
po svojoj tanosti, ma nemojte, zato ga kritikujete,
mahara, velike umetnike treba s vremena na vreme
preputati njihovom temperamentu, dopustite - a zbog
ovog njihovog prigovaranja oni su postali prve rtve
Faritinog neobjanjivog iribu-iriba-nestanka: bili su
otputeni - etiri, tri, dva, jedan, nula -ekdumaldi! -
izjureni kroz kapije studija, te su tako jedna invalidska
kolica ostala da stoje naputena i da skupljaju prainu
ispod namalanih kokosovih palmi oko plae prekrivene
strugotinama.
Gde je bio Dibril? Filmski producenti, u procepu,
bili su skupo upanieni. Traite ga tamo, na terenima
golf-kluba Vilingdon - danas samo sa devet rupa za
golf-loptice, jer su oblakoderi bili iznikli na onim
placevima-terenima sa ostalih devet rupa, iznikli kao
neki korov divovski ili, recimo, kao nadgrobni
spomenici to obeleavaju mesto na kojem je, sada
razbucana, leina starog grada nekad leala - tamo, ba
tamo, dreale su glavne filmske bude, liene
najjednostavnijih golfskih rupnih flinta; i, gledaj,
odozgo, ostatke kose izmuene vremenom i opale sa
njihovih seniorskih glava, posle lebdenja dlaka im sa
njihovih visokonivojnih terasa i prozora na vetru.
Uzbuenje producenata bilo je lako shvatiti, jer u te dane
opadanja broja bioskopskih gledalaca, pravljenja
istorijskih sapunskih opera i stvaranja savremenih
bataljona krstakih domaica od strane televizijske
mree, u filmskoj industriji postojalo je samo jedno ime,
koje je, istaknuto na filmskoj pici, jo (uvek) moglo
gledaocima da prua ziher-vatru, sto-posto odgovarajuu
garanciju da e gledati superhit, pravu rasturaciju; a
sad je, - avaj! - sopstvenik pomenu-tog imena izveo
jedno kidavelo - navie, nanie ili u efe - ali svakako i
neosporno - jedan pravi - muganjac!...
irom grada, posle mnogih interventnih telefona,
motociklista, pajkana, marljivih ljudi-aba i ribara sa
mreama koji su pretraivali luku ne bi li nali njegov
le, mada uzalud, poeli su da se govore epitafi za
uspomenu na pomraenu filmsku zvezdu. A na jednoj od
sedam ponesenih-pa-uputenih filmskih scena Rama-
studija, gospoica Pimpl Bilimorija, poslednja stravino
zapaprena vatrena seks-bomba - tu nema-da-nema prave
gerle, ve ima-da-ima da super-rajcajua eksplozija
budne - neodevena kao hramovna igraica sa prozranim
velom-nevelom goliavosti i nasaena ispod kartonske
predstave onih tantrikih tucaki grevito sparenih figura
iz andela-perioda - i shvatajui da njene glavne scene
nee biti i da je njen veliki nastup razbijen u
paramparad - odigrala je jedno pakosno zbogom pred
publikom sastavljenom od tonskih snimatelja i
elektriara koji su cinino puili svoje cigare duvana. U
pratnji svoje tupo uzbuene ayah, robustne slukinje,
Pimpl je pokuala da se ruga. O, boe moj, kakav log
sree! - pa to je, prosto, za krepati, vrisnula je. A ja
mislila danas snimamo onu ljubavnu scenu, tc-tc-tc, pa
sam maloas crkavala iznutra, pitajui se kako u da se
pribliim tom tipu sa debelim drombuljastim ustima iz
kojih mu bazdi na pokvareno govno bubavabe. Kao
zvona teke, grivne, zveckale su joj dok je nogama
treskala po podu. Mnogo dobra stvar to filmovi ne
miriu, jer ta kuga nikad ne bi dobila poso u
kinematografiji. I tu je Pimplin monolog doao do
takvog klimaksa skarednosti, da su se oni majstori prvi
put u svojoj praksi ukoili i poeli da Pimplin renik
porede sa renikom one zloglasne banditske kraljice
Fulan Devi ije su kletve mogle za tren oka da istope
puane cevi a novinarske plajvaze da pretvore u gumu.
Pimpl izlazi, plaui, cenzurisana, a na podu sobe
za dokumentaciju ostaje da lei jedan mali novinski
iseak. Dok je odlazila, svetlucavi vetaki brilijanti
ispadali su joj iz pupka i odraavali njene suze... a to se
tie Faritine halitoze - zadaha iz usta - ona nije ba
sasvim pogreila; ako nita drugo, rekla je bar malice
manje no to je bilo u stvari. Dibrilov dah, oni okerski
oblaci sumpora i paklenih isparenja - kad se uzmu
zajedno sa njegovim jasno izraenim udovakim
vrhom - malim trouglastim zavretkom linije kose na
sredini ela - i gavranski crnim vlasima - uvek su davali
izgled vie sumoran nego oreolski svetaki, uprkos
njegovom arhanelskom imenu.
2
Posle njegovog
nestanka, prialo se da ga nije teko nai, jer je za to
potrebno imati samo malo osetljiviji nos... a nedelju dana
posle njegovog uzletanja avionom, jedan traginiji
izlazak sa scene nego to je bio onaj Pimpl Bilimorije,
dosta je pojaao taj avolski vonj koji je poinjao da se
vezuje za njegovo dotle miomirisno ime. Moglo je da se
kae da je on siao sa filmskog ekrana i otiao u svet,
drukiji nego to je bioskop; ljudi to znaju ako smrdite.
Od vazduha smo mi stvorenja, Koreni nai u
snovima lee I u oblacima onim gore Pa se u letu
raamo ponovo. Zbogom. Ovo zagonetno pisamce koje
je policija otkrila u penthauzu Dibrila Farite -
potkrovnom stanu sagraenom na vrhu oblakodera
Everest Vilaz na Bregu Malabar, u najviem domu na
najvioj zgradi najvieg kraja grada, u jednom od onih
duplo-panoramskih ili dvostruko belvijskih apartmana iz
kojih moete da bacite pogled ovamo preko veernje
ogrlice Marin Drajva ili onamo prema Skandal Pointu i
moru - omoguilo je da naslovi u novinama nastave sa
svojim kakofonijama. Naslov FARITA RONI U
PODZEMLJE, otvorio je Blitz u pomalo makabristikom
stilu dok se Vredna Pelica u Dnevnom listu radije
opredelila za naslov DIBRIL KIDNUO. Objavljene su i
mnoge fotografije te legendarne rezidencije gde su
francuski majstori za unutranju dekoraciju, sa
pohvalnicama od Reze Pahlavija za rad obavljen u
Persepolisu, spiskali milion dolara da bi na toj velikoj
visini rekreirali efekat beduinskog atora. Jo jedna
iluzija unitena njegovim odsustvom; DIBRIL
SRUIO SVOJ ATOR - dreali su naslovi u novinama,
ali da li je on otiao gore ili dole ili nekuda pobono? To
niko nije znao. U toj metropoli jezika i apata, ak ni
najotrije uho nije ulo nita pouzdano. Ali ga Reha
Merant, itajui sve novine, sluajui sve emisije na
radiju, ostajui zalepljena za TV-programe Durdaran,
uspela je da napabiri neto iz Faritine poruke, da uje
njenu notu koja je svima bila izmakla, pa je povela svoje
dve kerke i jednog sina u etnju po krovu svog visoko
uzdignutog doma zvanog Everest Vilaz.
Njegova susetka; zapravo iz stana neposredno
ispod njegovog. Njegova susetka i prijateljica; ta jo
treba da kaem? Svakako, oni skandalima bliski pakosni
magazini grada punili su svoje stupce naglaenim
insinuacijama i ukanjem laktovima u rebra, ali ovde
nema razloga za padanje na njihov nivo. Zato sada
bacati ljagu na njen dobar glas?
Ko je bila ona? Bogata ena, svakako, jer Everest
Vilaz nije bila stambena zgrada u onom pemi kvartu
Kurla, zar ne? Udata - da, gospodine - i trinaest godina u
braku sa svojim suprugom, velikim poslovnim budom,
duboko uleglim u biznis sa kuglinim leajima.
Nezavisna trgovkinja, sa radnjom iji su izlozi bili puni
persijskih tepiha i antike iz perioda cvata Kolabe. Ona je
svoje ilime zvala klims i kleens a drevne artefakte anti-
kjuz.
3
Da, i bila je lepa, lepa na onaj strogo uglaen nain
proreenih stanara gradskih nebeskih apartmana; njene
kosti, koa i dranje bili su ivi svedoci njenog davnog
rastanka sa osiromaenim, tekim rodnim tlom. Svi su se
slagali s tim da je ona jaka linost, da je pila kao riba iz
svojih aa od Lalique-ekristala, svoje eire bestidno
kaila na kip svetinje ole Natra i znala ta hoe i kako
da do toga brzo doe. Njen mu je bio mii pun para i
dobar slabi. Reha Merant je u novinama proitala
oprotajno pisamce Dibrila Farite, sama napisala jedno
pismo, sakupila svoju decu, pozvala lift i njime krenula
ka nebu (samo jedan sprat vie) da se suoi sa svojom
sudbinom koju je sama bila izabrala.
Pre mnogo godina, tako je poinjalo njeno
pismo, iz kukaviluka sam se udala. A sad, konano,
inim neto hrabro. Na svom krevetu je ostavila novine
sa Dibrilovom porukom zaokruenom crvenom
olovkom i debelo podvuenom - sa tri grube linije od
kojih je jedna besno poderala novinsku hartiju. I tako,
naravno, svi kurvinski magazini odoe u grad, svi sa
krupnim naslovima kao to su, SKOK TUNE
LEPOTICE ZBOG UVENULE LJUBAVI, ili
LEPOJKA SLOMLJENA SRCA SKAE U
POSLEDNJI PONOR. Ali:
Moda je i ona imala u glavi onu bubicu o
ponovrrom roenju, jer je Dibril, ne shvatajui stranu
mo te metafore, preporuio letenje. Da bi se ponovo
rodio, u smrt bi morao da si..., a ona je bila stvorenje
nebesko, ona je iz Lalique-kristala ampanjac pila, ona je
na Everestu ivela, a jedan od njenih kolega-sa-Olimpa
bee odleteo; a ako je to on mogao, onda bi i ona mogla
krila da dobije i svoj koren u snove da spusti.
To njoj nije polo za rukom. Jedan sluga lala -
Indus koji je bio zaposlen kao vratar oblakodera Everest
Vilaz ponudio je svetu svoje nezgrapno svedoanstvo.
etkao sam se ovde, ovde, u krugu stambenih zgrada,
kad odjednom tresak, dumbara-bum! Okrenem se i imam
ta da vidim. Telo najstarije keri. Lubanja joj se bila
sasvim raspukla. Pogledah gore i videh kako i deko
pada, a za njim i mlaa devojica. ta da vam kaem -
zamalo ne tresnue na mene tamo gde sam stajao.
Metnuh ruku na usta i prioh im. Devojica je tiho
jeala. Ondak opet pogledah gore i videh kako i beguma
nadolazi. Njen sari je lebdeo oko nje ko neki veliki
balon a sva kosa joj bila rasputena. Ja sam okreno
glavu na drugu stranu jerbo je padala odozgore i nije bilo
pristojno da joj zavirujem pod haljinu.
Reha i njena deca su pali sa Everesta; nije bilo
preivelih. apati su krivili Dibrila. Ali ostavimo to
ovako, za sada.
Oh: ne zaboravite: on ju je video posle njene smrti.
Video je nekoliko puta. Prolo je dosta vremena pre nego
to je svet shvatio koliko je taj veliki ovek bio bolestan.
Dibril, filmska zvezda. Dibril, koji je pobedio
Bezimenu Bolest. Dibril, koji se plaio spavanja.

Poto je otiao, one svuda prisutne plakate sa
njegovim likom poele su da trule. Na ogromnim,
stravino nafarbanim tablama i panoima za reklame sa
kojih je on gledao preko glava naroda, njegovi lenji oni
kapci poeli su da se ljute i mrve, i da mu spadaju sve
nie, dok mu duice u oima nisu poprimile oblik dva
meseca raspoluena oblacima ili mekim noevima
njegovih dugakih trepavica. Naposletku su mu
trepavice otpale, dajui njegovim namalanim oima neki
divalj, buljav izraz. Videlo se i kako propadaju one
mamutske kartonske figure Dibrila postavljene ispred
bombajskih bioskopa. Krivei se i naginjui mlitavo na
skelama koje su ih drale, otpadale su im ruke, lomili su
im se vratovi, cele su se sparuavale. Njegovi portreti na
naslovnim stranama filmskih asopisa dobijali su
mrtvako bledilo, nitavnost oko oiju, upljinu. Slike su
mu, konano, potpuno izbleele i iezle sa tampanih
stranica, te su tako one blistave korice kolor-magazina
Celebrity, Society i Illustrated Weekly ostale prazne na
svojim ianim draima, pa su njihovi izdavai
otputali tampare i krivilj, kvalitet tamparskih boja.
ak i na samom bioskopskom platnu, visoko iznad
njegovih oboavalaca u mraku, ta njegova fizionomija
koja je smatrana za besmrtnu, poela je da gnjili, da se
potklobuuje i da bledi; kad god bi njegov lik proao
kroz etvrtasta vratanca projektora, u aparatu bi se neto
neobjanjivo zaglavilo, filmska traka bi zakrala i stala, a
vrelina lampi u neispravnim projektorima zapalila bi i
zbrisala celuloidnu uspomenu na njega: zvezda koja se
pretvorila u supernovu, sa unitavajuom vatrom to se
iri kroz prostor oko nje iz - kao to je i odgovaralo -
njegovih usta.
Bila je to smrt Boga. Ili neto veoma slino tome;
jer, zar to ogromno lice, koje je u vetakoj bioskopskoj
noi visilo iznad svojih posveenika, nije blistalo kao lik
nekog nadzemaljskog Entiteta ije se bie nalazilo bar na
pola puta izmeu smrtnog i boanskog? I blie
boanskom nego na pola puta, dokazivali bi mnogi, jer
Dibril je proveo vei deo svoje jedinstvene karijere u
otelovljavanju - i to apsolutno ubedljivom - bezbrojnih
boanstava tog potkontinenta, igrajui u filmovima
popularnog anra poznatim kao teologii. Bio je to
deo magije njegove persone zato to je uspeo da
prekorauje granice religije i da nikog ne uvredi.
Modrokoac kao Krina, on je plesao, sa flautom u ruci,
meu divnim gopis i njihovim kravama sa tekim
vimenima; sa navie okrenutim dlanovima, uzvien,
meditirao je (kao Gautama) o patnjama oveanstva,
sedei ispod rasklimanog bodhi-drveta ivota. U tim ne
tako estim prilikama, kad je silazio s nebesa, on nikad
nije preterivao, igrajui, na primer, uloge i Velikog
Mogula i njegovog uvenog lukavog svetenika u
klasinom komadu Akbar i Birbal. Tokom decenije i po,
on je stotinama miliona vernika u toj zemlji u kojoj, do
danas, populacija nadmauje boanstva sa manje od tri
prema jedan, predstavljao ono najprihvatljivije i odmah
prepoznatljivo lice Vrhovnog Bia. Za mnoge od
njegovih oboavalaca, ona granica koja odvaja glumca
od njegovih uloga odavno je prestala da postoji.
Oboavaoci, da, ali? Kako stoji stvar sa samim
Dibrilom?
Sa tim licem. U stvarnom ivotu, svedeno na
prirodnu veliinu, postavljeno meu obine smrtnike,
ono je stajalo otkriveno kao udno nestarsko lice. Oni
njegovi nisko sputeni oni kapci mogli su da mu daju
izraz iscrpljenosti. A bilo je i neeg prostakog oko
njegovog nosa; usne su mu bile i suvie mesnate da bi
otkrivale neku snagu, ui sa dugakim koljkama, po
teksturi sline onoj kvrgavoj dinji kantalupi. Lice
najprofanije i najsenzualnije. A na tom licu odnedavno je
bilo mogue zapaziti i bore prokopane njegovom
skoranjom maltene fatalnom boleu. A ipak, uprkos
njegovoj profanosti i iscrpljenosti, bilo je to lice
nerazmrsivo isprepleteno sa svetou, savrenstvom,
finoom: Boija stvar. Nema objanjenja ukusa, i to je
sve. U svakom sluaju, vi ete se sloiti da za jednog
takvog glumca (moda za svakog glumca, pa ak i za
amu, ali najvie od svih za njega) injenica da u
svakom polucilindru ima pelicu koja mu zuji o
avatarima - inkarnacijama, kao to je mnogo
metamorfozirani Vinu, nije ba tako iznenaujua.
Ponovno roenje: i to je Boija stvar.

Ili, ali, onda opet... ne uvek. Ima i onih svetovnih
reinkarnacija. Dibril Farita je roen kao Ismail
Namudin, u Puni, u Britanskoj Puni, u ofucanom kraju
imperije, mnogo pre one Pjune od Rania, itd. (Pjuna,
Vadodara, Mumbai; danas ak i gradovi mogu da
dobijaju imena sa pozornice). Ime Ismail, po onom
detetu umeanom u rtvovanje Ibrahima, a Namudin,
zvezda vere; dakle, odbacio je i te kakvo ime pre no to
je uzeo ono aneosko.
Docnije, kad se avion Bostan nalazio u kandama
vazdunih pirata - hajdekera, i dok su se putnici, u
strahu za svoje budunosti, vraali u svoje prolosti,
Dibril je poverio Saladinu ami da je njegov izbor
pseudonima bio nain odavanja pote uspomeni na
njegovu pokojnu majku, na moju mumii, Buzdo, moju
jedinu Mamo, jer ko je drugi, sem nje, poeo sa itavom
onom aneoskom rabotom, sa njenim linim anelom,
pa me je zato i nazvala Farita, jer ja sam oigledno bio
mnogo slatko dete, verovao ti ili ne; bio sam dobar ko
lebac i zlatan ko zlato prokleto.
Puna ga nije drala; on je u svom najranijem
detinjstvu bio odveden u onaj kukograd, i to je bila
njegova prva seoba; njegov je otac dobio posao meu
inspiratorima onih buduih kvarteta guraa invalidskih
stolica - brzonogim raznosaima rukova ili
dabavalama bombajskim. A Ismail, nazvani Farita,
poao je, u svojoj trinaestoj, stopama svoga oca.
Dibril, zarobljen u avionu AI-420, utonuo u
pratajue rapsodije, gledao je amu pravo u oi svojim
svetlucavim pogledom i objanjavao mu misterije
sistema znakova tih trkaa - crna svastika (znak sunca),
crven krug uta crta taka - dok mu je kroz duhovno oko
protravao ceo taj relej od kue do kancelarijskih
stolova, taj neverovatni sistem po kojem je dve hiljade
dabavala svaki dan raznosilo preko sto hiljada abria sa
jelima za ruak, a u loe dane, Buzdo, moda bi samo
petnaestak bilo pogreno isporueno; mi smo bili
nepismeni, veina nas, ali ti znaci su bili na tajni jezik.
Bostan je leteo oko Londona, revolverai su
patrolirali stazama pored sedita, a svetlost u putnikim
odeljcima bee ugaena; ali Dibrilova je energija bila
svetlost u tami. Na nabranom bioskopskom platnu, na
kojem je, ranije tokom putovanja, bio prikazan jedan
tuan i u vazduhu svuda prisutan film Voltera Mataua i
Goldi Hon, sada su se kretale senke, projektovane
nostalgijom talaca, a najotrije izraena meu njima bila
je vretenasto mladalaka senka Ismaila Namudina,
mamiinog anela sa gandi-kapom na glavi, kako
trei raznosi podnevnu klopu po gradu. Mladi dabavala
ivahno se provlaio kroz gomilu senki, jer je on bio
naviknut na takve uslove rada, i zamisli, Buzdo, tu sliku
- trideset do etrdeset abria na jednom dugakom
drvenom posluavniku na tvojoj glavi, a kad se voz-lokal
zaustavi na stanici, ima moda samo jedan minut da se
probije kroz guvu ili, ako si blie izlazu, da iskoi na
peron, a zatim da tri ulicama, klot napolju. Si Mile,
izmeu kamiona autobusa vespa i ega sve ne, jen-dva,
jen-dva, ruak, ruak, dabe moraju da se probiju; a
kad ti monsun udari du pruge i voz crkne, ili ako se
nae do pojasa u vodi na nekoj poplavljenoj ulici, pa te
tu prepadnu bande, moj Salad-baba, asna-re
organizovane bande pljakaa daba, jer to je gladan
grad, batice, ta da ti priam, ali mi smo ih sreivali, nas
je svugde bilo, mi smo sva znanja sijali, i koji su to
lopovi mogli nama da promaknu, i mi nikad nismo ili u
tamo-neku policiju da ih cinkarimo, jer mi smo gledali
svoja posla.
Kad padne no, otac i sin bi se iscrpljeni vraali u
svoju kolibu blizu aerodromske piste kod Santakruza, a
kad bi Ismailova majka videla sina kako olazi kui
osvetljen zeleno-crveno-utom svetlou uzleuih
detova, ona bi prosto rekla da je njoj dovoljno samo da
ga vidi pa da joj se svi snovi ostvare, to je bio prvi znak
da je u Dibrilu bilo neeg neobinog, jer je on, izgleda,
od samog poetka bio kadar da ispunjava skrivene
ljudske elje a da, pri tom, on sam nema pojma o tome
kako mu to uopte polazi za rukom. Moglo bi i da se
kae da njegovom ocu, Namudinu Starijem, nikad nije
smetalo to to je njegova ena imala oi samo za svog
sina i to su sinovljeva stopala nou bila masirana a
njegova ostajala bez njenog dodira. Sin je blagoslov
boji a blagoslov trai zahvalnost blagoslovenih.
Naima Namudin umre. Udario ju je autobus i to
je bilo ono to je bilo; a Dibril nije bio u blizini da bi
odgovorio na njene molitve da ih Bog poivi. Tiho, kao
da je to bilo uobiajeno i oekivano, oni su tugu svoju
pokopali prekovremenim radom, uestvujui u jednom
neobjanjivom takmienju ko moe da nosi najvie
daba na glavi, ko moe da stekne najvie novih veza
meseno, i ko moe najbre da tri, kao da je vei rad
govorio o veoj ljubavi. Kad bi nou gledao svog oca,
njegove kvrgave i nabrekle vratne ile i vene na
slepoonicama, Ismail Namudin bi shvatao koliko mu
je stari zamerao, i koliko je tom njegovom ocu bilo
vano da zatiti sina i time ponovo stekne ono prvenstvo
uzurpirano od strane njegove pokojne ene. Kad je to
jednom shvatio, deak se malo smirio, ali oeva
predanost tome bila je nepopustljiva, te je momi ubrzo
dobio unapreenje - prestao je da bude obino trkaralo i
postao jedan od mukadama-organizatora. Kad je
Dibril imao devetnaest godina, Namudin Stariji je
postao lan gilde raznosaa rukova, Udruenja
bombajskih nosaa abria, a kad je navrio dvadesetu,
otac mu je umro, zaustavljen na svojim stazama logom
koji ga zamalo nije razneo. On je otrao u svoju raku,
rekao je generalni sekretar gilde, babasahib Matre, lino.
Jadni kopilan, prosto je abrirao. Ali to je njegovo
siroe znalo bolje. On je znao da se njegov otac u ivotu
dobro natrao, da je tako izbrisao granice izmeu dva
sveta i da je klot istrao iz sopstvene koe i utrao u
zagrljaj svoje pokojne ene, kojoj je jednom zasvagda
pokazao superiornost svoje ljubavi. Neki su iseljenici
sreni kad mogu da se isele.
Babasahib Matre je sedeo u svojoj plavoj
kancelariji iza zelenih vrata iznad lavirintskog bazara -
zastraujua figura, kao Buda debela, jedna od velikih
pokretakih sila velikog grada koja je posedovala
mistini dar da uvek bude apsolutno smirena, da se nikad
ne pomera dalje od svoje radne sobe, a da ipak svugde
bude vana i da se sree sa svakim ko neto znai u
Bombaju. Onog dana kad je Ismailov otac pretrao
granicu da bi se naao sa Naimom, babasahib je pozvao
mladia pred svoju personu. Dakle? Jesi li ti uznemiren
il ta? Odgovor sa oborenim pogledom: Oh, hvala na
pitanju. Babai, ja sam o-kej. Kuuj! rekao mu je
babasahib Matre. Od danas, ti ivi kod mene. Ali-ali,
babai... Mani to ali kad razgovara sa mnom. Ja sam o
tome ve obavestio svoju dobru enu. Zavren
razgovor. Izvini, babai, ali da l mogu da te pitam
zato? Ja sam rekao svoje.
Dibrilu Fariti nikada nije bilo reeno zato je
babasahib bio odluio da se na njega saali i da ga otrgne
od bezbudunosti ulica, ali posle kraeg vremena, on je
poeo da dobija neku predstavu o tome. Ga Matre je
bila mrava ena, kao olovica pored ogromne gume od
babasahiba, ali je toliko bila ispunjena materinskom
ljubavlju da je trebalo da bude debela kao veliki krompir.
Kad je baba dolazio kui, ona mu je svojim rukama
trpala slatkie u usta, a novodoljak u tu kuu nou je
sluao kako Generalni sekretar UBN-a protestuje,
Ostavi me na miru, eno, ja mogu i sam da se svlaim.
Za vreme doruka, ona je Matrea kaikom hranila sa
mnogo odatka slada, a pre njegovog odlaska na posao,
etkom mu je glaala kosu. Oni su bili brani par bez
dece, a mladi Nadmudin je shvatio da je on babasahibu
potreban da bi s njim delio taj teret. No, udno je bilo to
to njega, mladia, beguma nije tretirala kao dete. Pa, je
l vidi, on je odrastao momak, govorila je svom muu,
kad ju je jadni Matre molio: Daj i detetu jednu prokletu
kaiku slada. Da, odrastao momak, a mi moramo da
napravimo oveka od njega, muu, a ne da ga mazimo
ko bebu. More, do avola, prasnuo bi babasahib,
zato mi to radi? A ga Matre bi briznula u pla. Ali
ti meni znai sve, plaui bi rekla, ti si moj otac, moj
ljubavnik, i bebica moja. Ti si moj gospodar i moje
odoje. Ako ja tebe ne zadovoljavam, onda meni nema
ivota.
Prihvatajui svoj poraz, babasahib Matre bi
progutao kaiku slada.
Bio je on dobroduan ovek a to je skrivao iza
svog vreanja drugih i galame koju je dizao oko sebe.
Da bi teio momka-siroe, imao je obiaj da mu u svojoj
plavoj kancelariji pria o filozofiji ponovnog raanja,
ubeujui ga da su njegovi pokojni roditelji ve vieni
za ponovni ulazak nekuda, sem, naravno, ako im ivoti
nisu bili toliko svetaki, da su zasluili onu krajnju
Boiju milost. I tako je Matre bio taj koji je Faritu
drmnuo da se baci na tu itavu rabotu oko reinkarnacije,
a ne na samu reinkarnaciju kao takvu. Baba-sahib je bio
psihiar-amater, vie kao jedan spiritistiki medijum,
tapa nogu stolova i ubaciva duhova u ae. Ali ja
sam se svega toga odrekao, rekao je svom protege-u uz
mnoge odgovarajue melodramatine varijacije u glasu,
gestove i grimase s mrtenjem, i kad sam dobio bitku u
svom krvavom ivotu.
im je aa (pripovedao je Matre) bila poseena
od strane duhova, najboljih saradnika, kao to su neki
vie nego prijateljski nastrojeni budovani, shvata, ja
sam pomislio da im postavim neka velika pitanja. Ima li
boga, a ona aa koja je na stolu skakutala sve u krug,
ko neki mi il tome slino, prosto se zaustavi ko
mrtva, nasred stola, ni da mrdne, kompletno grogi,
kaput. I onda, rekoh, o-kej, ako nee dodgovori na to
pitanje, pokuaj dodgovori na ovo: Da li postoji avo?
Posle toga, aa - brrr-brr! - poe da se trese: i sad
nateluj uvce! - isprva polakopo-lako, a zatim sve
brebre, kao pihtije, sve dok ne ipi! - opa! - sa stola
pravo uvis, pa onda pade dole na svoj bok - i - uh! -
razbi se u hiljadu i jedno parence, cangr-tras - sra!
Verovo-ne-verovo, babasahib Matre ree to je imao da
kae, ali otada-i-otuda ja nauih svoju lekciju: ne meaj
se u tu stvar, Matre, ne meaj se u ono to ne moe da
ukapira.
Ova pria je ostavila dubok utisak na svest mladog
sluaoca, jer se on jo pre smrti svoje majke bio uverio u
postojanje natprirodnog sveta. Ponekad, kad bi se
osvrnuo oko sebe, naroito na popodnevnoj ezi kad je
vazduh postajao glutinozan, inilo mu se da se vidljivi
svet - njegovi oblici, stanovnici i stvari - meusobno lepi
kroz atmosferu kao neko obilje velikih ledenih bregova,
pa je zamiljao kako se sve to nastavlja dalje ispod
povrine tog orbastog vazduha: ljudi. automobili, psi,
panoi sa filmskim plakatima, drvee - devet desetina
njihovog realiteta skriveno od njegovih oiju. Onda bi on
trepnuo i iluzija bi iezla, ali ga taj oseaj nikad nije
napustio. Odrastao je verujui u Boga, anele, demone,
duhove, afrite i inije, i to tako stvarno kao da su oni
volovska kola ili uline bandere, te ga je injenica da
nikad nije video nekog duha pogaala kao neka ona
mana. Matao bi o svom otkriu nekog arobnog
optiara kod kojeg bi kupio umbralne zelene naoare za
korigovanje svoje alosne kratkovidosti, posle ega bi
bio kadar da kroz gusti, zaslepljujui vazduh vidi taj
basnoslovni svet ispod svega.
Od svoje majke Naime Namudin sluao je mnoge
prie o Proroku, no ako su se u njene verzije bile uvukle
i neke netanosti, njega nije zanimalo kakve su. Kakav
ovek taj Prorok! pomislio je. Koji aneo ne bi
poeleo da s njim razgovara? Ali, ipak je ponekad sebe
hvatao u inu formiranja bogohulnih misli, na primer,
kad je jednom, bez svesne namere, tonui u san u svom
poljskom krevetu, u Matrinoj rezidenciji, svojom
sanjivom matom poinjao da sopstveno ljudsko stanje
poredi sa onim Prorokovim iz vremena kad je ovaj,
ostavi siroe i bez sredstava za ivot, postigao veliki
uspeh u svom poslu kao biznis-menader bogate udovice
Hadide, i zavrio kao njen mu. Dok je klizio u san,
Dibril je video sebe na nekoj ruama-posutoj platformi,
kako se budalasto i stidljivo smeka ispod prozranog
sari-palu vela kojeg je edno stavio preko svog lica, dok
njegovnjen novi mu, babasahib Matre, zaljubljeno
prua ruku ka njemu da skine tu laku tkaninu, i gleda
svoje lice u ogledalu na Dibrilovoj preponi. Taj san o
venanju sa babasahibom prenuo ga je i probudio
crvenog od stida, te je posle toga poela da ga zabrinjava
ta neistota u njegovoj prirodi koja mu je stvarala takve
stravine vizije.
Meutim, njegova religijska vera bila je stvar
slabog intenziteta, deo njegove linosti koji nije zahtevao
nimalo posebniju panju nego ostali delovi. Kad ga je
babasahib Matre doveo u svoju kuu, to je mladiu bio
dokaz da nije sam na ovom svetu, da se neto stara o
njemu, i zato nije bio naroito iznenaen kad ga je
babasahib pozvao u svoju plavu kancelariju onog jutra
na njegov dvadeset prvi roendan i izbacio iz slube bez
ikakve namere da ga saslua.
Ti si otputen, naglaeno je rekao Matre, sav
blistajui. kartiran si, ugasio si ga. Iz-ba-en si!
Ali, iko...
Kuuj!
Zatim je babasahib dao siroetu najvei poklon u
njegovom ivotu, obavetavajui ga da je za njega
zakazan sastanak u studijima preduzea legendarnog
filmskog magnata g.D.W. Rame; audicija. To ti je samo
da se pojavi, rekao je babasahib. Rama je moj dobar
prijatelj i mi smo razgovarali o tome. Mala uloga, za
poetak, a zatim sve zavisi od tebe. A sad se gubi, da te
moje oi ne gledaju, i prestani da pravi te ponizne
grimase, jer to tebi ne lei.
Ali, iko...
Momak ko to si ti izeleda i suvie fino da bi
celog ivota nosio one abrie na svojoj glavi. A sad se
iznesi, idi i budi glumaki peder. Otpustio sam te pre pet
minuta.
Ali, iko...
Rekao sam ti ta sam imao da ti kaem. Zahvali
svojoj srenoj zvezdi.
Postao je Dibril Farita, ali etiri godine nije bio
filmski star, ve je egrtovao u jednoj seriji nokebaut-
uloga grube komike. Ostao je smiren, neuurban, kao da
je bio kadar da predvidi svoju budunost, a njegov
nedostatak ambicije svrstao ga je u neku sortu autsajdera
u jednoj od najsujetnijih delatnosti. Nauio je da bude
glup ili drzak, ili, pak, i jedno i drugo. I u toku te
etvorogodinje divlje filmske zbrke on ni jednu jedinu
enu nije poljubio u usta.
Na filmu, on je igrao rtvu, gubitnika, idiota
zaljubljenog u lepoticu, koji ne moe da shvati da ona ni
za hiljadu godina ne bi trgnula na njega; zatim smenog
iku, siromanog roaka, seoskog debila, nesposobnog
vindlera - nijednog od tipova koji bi ikad mogao da
zaslui neku ljubavnu scenu. ene su ga utirale,
amarale, peckale, smejale mu se u lice, ali ga nikad na
celuloidnoj traci nisu neno pogledale ili mu pevale ili
plesale oko njega sa filmskom ljubavlju u oima. Kad
nije snimao, iveo je sam u dvosobnom stanu blizu
studija i pokuavao da zamisli kako ene izgledaju bez
haljina. A da bi oslobodio svoje misli od predmeta
ljubavi i elje, on je, postajui neprobirljiv samouk,
gutajui metamorfike mitove stare Grke i Rima i
inkarnacije Jupitera, prouavao momka koji se pretvorio
u cvet, u enu-pauka, u Kirku, u sve; pa i teozofiju Ani
Bizant i sloenu teoriju polja i incident sa Satanskim
stihovima u poetku Prorokove karijere, kao i politiku
Muhamedovog harema posle njegovog trijumfalnog
povratka u Meku; a prouavao je i nadrealizam tampe u
kojem su leptiri mogli da uleu u usta mladih devojaka,
molei ih da ih one pojedu, i decu roenu bez lica, i
mlade deake sanjane u nemoguim pojedinostima
ranijih inkarnacija, na primer, u zlatnoj tvravi prepunoj
dragog kamenja. On je sebe ispunio bog-sveti-zna ime
sve, ali u sitne sate svojih besanih noi nije mogao da
ospori da je bio pun neega to nikad nije bilo korieno,
da on sam nije znao kako da pone da se time koristi,
time, to jest - ljubavlju. U snovima su ga muile ene
neodoljive ljupkosti i lepote, te je zato vie voleo da
ostaje budan i sebe nagoni da vri probu ponekog dela
svog opteg znanja, kako bi izbrisao tragiko oseanje
oveka obdarenog veim-no-obino kapacitetom za
ljubav, ali bez ijedne osobe na svetu kojoj bi tu ljubav
ponudio.
Do velikog preokreta u njegovom ivotu dolo je
sa pojavom teolokih filmova. Kad se formula za
pravljenje filmova po puranama
4
uz dodavanje
uobiajene meavine pesama, igara, smenih ika itd.
jednom isplatila, svi bogovi i boginje panteona dobili su
svoju ansu da postanu starovi. Kad je D.W. Rama
odluio da se snimi film po prii o Ganeu, nijedan od
vodeih filmskih glumaca toga vremena koji su donosili
veliku zaradu nije hteo da pristane da tokom celog filma
bude skriven pod maskom u vidu slonovske glave.
Dibril je iskoristio tu ansu. Bio je to njegov prvi hit,
Ganpati-baba, i on je odjednom postao superstar, ali
samo sa surlom i velikim uima. Posle est filmova u
kojima je igrao ulogu tog boga sa slonovskom glavom,
bilo mu je doputeno da skine tu glomaznu, klateu, sivu
masku i da umesto nje prikai sebi dugaak i dlakav rep,
da bi igrao ulogu Hanumana, kralja majmuna, u jednoj
sekvenci avanturistikih filmova koji su za uspeh vie
dugovali izvesnoj jeftinoj televizijskoj seriji iz Hong-
konga nego epu Ramajana. Ta serija je bila toliko
popularna da su majmunski repovi postali deo etikete
mladih i drnih gradskih frajera na jednoj vrsti urki na
koju su dolazile cure - manastirske internatkinje -
poznate kao abice zbog svoje spremnosti da se iz
cuga praskavo potucaju.
Posle Hanumana, za Dibrila vie nije bilo
zaustavljanja, a njegov fenomenalni uspeh produbio je
njegovo verovanje u anela-uvara. Ali to je vodilo i do
nekih tunijih zbivanja.
(Vidim da ipak moram da izbrbljam tajnu jadne
Rehe.)
I pre nego to je lanu glavu zamenio vetakim
repom, on je za ene bio neodoljivo privlaan.
Zavodljive ari njegove slave rasle su ak dotle da ga je
vie tih mladih dama molilo da na glavi dri masku
Ganea dok ine ljubav, ali je on to odbijao zato to je
potovao dostojanstvo toga boga. Zbog svoje naivnosti i
bezazlenosti steene tokom vaspitanja jo u detinjstvu,
on tada nije umeo da pravi razliku izmeu kvantiteta i
kvaliteta i zato je oseao potrebu da nadoknadi
izgubljeno vreme. Imao je toliko seksualnih partnerki da
za njega nije bilo neobino to im je zaboravljao imena
ak i pre nego to bi napustile njegovu sobu. Ne samo da
je postao valer najgore vrste, ve je nauio i vetinu
pretvaranja, jer ovek koji igra bogove mora da bude
iznad svakog prekora. Umeo je da tako veto skriva
skandale i razuzdanost u svom ivotu, da ga je njegov
stari zatitnik, babasahib Matre - itavu deceniju od onog
dana kad je mladog dabavalu poslao u svet iluzija, crnog
novca i pohote - leei u svojoj samrtnoj postelji,
preklinjao da se oeni i dokae da je mukarac. Tako ti
boga, mister, molio ga je babasahib, kad sam ti onda
rekao da ide na film i postane peder, nikad nisam
pomislio da e da me ozbiljno shvati, jer u potovanju i
sluanju starijih ipak postoji neka granica. Dibril je
podigao ruke uvis i zakleo se da on nije tako sraman
stvor i da e, kad se pojavi ona prava devojka, rado
stupiti u brak. A ta ti to eka? Neku boginju sa
nebesa? Gretu Garbo, Grace-kali (Grejs Keli), koju?
zavapio je starac, iskaljavajui krv, ali Dibril ga je
ostavio sa zagonetnim osmehom na svom licu koji je
starcu omoguio da umre ne ba sasvim spokojno.
Lavina seksa u kojoj se ulovljeni Dibril Farita
koprcao, tako je duboko sahranila njegov najvei dar da
je lako mogao da mu bude zanavek izgubljen, njegov dar
za iskreno i duboko voljenje bez uzmicanja, taj retki i
prefinjeni dar koji on nikad nije bio kadar da primeni. U
vreme pre nego to se razboleo on je gotovo bio
zaboravio one patnje koje je ranije oseao zbog udnje
za ljubavlju, koje su ga razdirale kao neki arobnjakov
no. Dakle, posle svake gimnastike noi, on je mirno i
dugo spavao, kao da ga nikad nisu muile one sanjane
ene, kao da se nikad nije nadao da e se zaljubiti.
Tvoja je nevolja u tome, kazala mu je Reha
Merant kad se materijalizovala iz oblaka, to su ti svi
uvek opratali, bog-sveti-zna zato, i uvek si bio
poteen, kidnuo si i sa jednim ubistvom na savesti.
Niko te nikad nije smatrao za odgovornog zbog onog to
si inio. On nije mogao da se raspravlja. Boji dar,
vrisnula je ona na njega, bogzna ta si ti mislio o svom
poreklu, o tome odakle si doao, a jedan si od onih
tipova to ipe iz blata pa se pojave, i sam-bog-sveti-zna
kakve si sve boletine doneo.
Ali to je ba ono to ene rade, mislio je on tada;
one su bile sudovi u koje je on sipao sebe, a kad je
odlazio dalje, ons su shvatale da mu je takva priroda, pa
su mu opratale. A istina je to da ga nijedna nije krivila
to ju je ostavio, niti zbog njegove hiljadu i jedne
nepanje, a koliko je tek bilo abortusa? - zahtevala je
Reha da joj kae, u rupi oblaka, koliko srca slomljenih?
Tokom svih tih godina on je bio korisnik beskrajne
enske velikodunosti ali i rtva, jer je njihovo pratanje
bilo uzrok najvee mogue pokvarenosti u njemu, naime,
ideje da on nita loe ne radi.
Reha: ona je ula u njegov ivot kad je kupio onaj
stan - penthauz na vrhu Everest Vilaza, i kad mu je
ponudila, kao susetka i poslovna ena, da mu pokae
svoje tepihe i antikvitete. Mu joj je bio na jednom
meunarodnom kongresu proizvoaa kuglinih leaja u
Geteborgu, u vedskoj, pa je u njegovom odsustvu
pozvala Dibrila u svoj apartman sa reetkastim
pregradama od dejsalmerskog mermera, drvenim
gelenderima u duborezu iz palata Kerelana i jednom
mogulskom kamenom chhatri ili kupolom pretvorenom
u kadu sa vrtlozima, kad se u nju pusti voda; dok mu je
sipala francuski ampanjac, bila je naslonjena na
mramorni zid i na leima je oseala njegove hladne
vene. Dok je on pijuckao ampanjac, ona ga je pecnula
rekavi mu da bogovi ne bi trebalo da piju alkohol, a on
joj je na to odgovorio reenicom koju je bio proitao u
jednom novinskom intervjuu sa Aga Kanom - O, znate,
ovaj mi ampanjac slui samo za paradu, - ali im ga
moje usne dodirnu, on se pretvara u vodu. - Posle toga
njoj nije mnogo trebalo da bi svojim usnama dotakla
njegove, i da se posle istopi u njegovom zagrljaju. Pre
nego to su joj se deca vratila iz kole sa njihovom ayah-
slukinjom, ona je bila besprekorno odevena i oeljana,
i sedela je s njim u salonu otkrivajui mu tajne trgovanja
tepisima, poveravajui mu da je takozvana umetnika
obrada svile u stvari vetaka a ne umetnika, i
upozoravajui ga da pazi da ga ne obmane njena broura
u kojoj je ilim bio zavodljivo opisan kao tvorevina od
vune upane sa vratova tek ojagnjenih jaganjaca, a to je,
zapravo, vidite, samo vuna loijeg kvaliteta - reklama,
ta da se radi, tako vam je to.
On nju nije voleo, nije joj bio veran, zaboravljao je
njene roendane, proputao da joj uzvraa telefonske
pozive, okretao glavu od nje kad je to bilo najneprijatnije
zbog prisustva, u njenoj kui, veernjih gostiju iz sveta
kuglinih leaja, a ona mu je, kao i one ostale, opratala.
Ali njeno opratanje nije bilo tiho, plaljivo otpisivanje
njegovih gafova, kao to su to radile te ostale. Reha je
znala da zbog toga poludi, da mu stvara pakao, da se
izdire na njega i da ga psuje zbog nekorisnih lafanga,
haramzada i salah-enskinja, pa ak, in extremis, i zato
to je kriv zbog nemogueg podviga, to je pojebao i
svoju roenu sestru koju nije imao. Nije ga ni od ega
tedela, optuivala ga je da je povrna kreatura, kao
bioskopsko platno, a zatim bi krenula ka njemu, sve bi
mu ipak oprostila i na kraju dopustila da joj raskopa
bluzu. Dibril nije odolevao operskom pratanju Rehe
Merant, koje mu je tim vie bilo dirljivo zbog kripca u
kojem se nalazila, zbog njene nevernosti kralju kuglinih
leaja, koju Dibril nikad nije hteo da pominje, ve je
njene verbalne ljage muki podnosio. I tako, primajui
oprotaje od svojih ostalih ena koje su ga ostavljale
hladnog i koje je zaboravljao im bi izgovorile oprotaj,
on se vraao Rehi da bi ga vreala a zatim teila onako
kako je to samo ona umela.
Onda se naao na ivici smrti.
Snimao je neki film u Kanja Kumari, na samom
roglju Azije, uestvujui u jednoj sceni tue na vrhu rta
Komorin gde se oveku ini da se tri okeana stvarno
meusobno sudaraju. Tri garniture talasa valjale su se sa
zapaa istoka juga i sudarile uz mono pljeskanje svojih
vodenih apurda ba u trenutku kad je Dibril primao
jedan direkt u vilicu - savrena koincidencija - i on je
tu, na licinom mestu skonao, tresnuvi nauznak u
trookeansku penu na obali. Ali nije ustao.
Da ponemo sa onim ovom koga su svi za to
krivili, sa dinovskim engleskim snagatorom Justasom
Braunom, koji je izveo taj udarac. On se estoko bunio
protiv optubi. Zar nije on bio onaj isti bada koji je
izvodio tu istu radnju naspram glavnog popa N.T. Rame
Rao u mnogim njegovim ulogama u teologiima? I zar
nije on, Justas, usavrio vetinu takvog graenja tog
starkelje da u makljai s njim izgleda pristojno, a da ga
pri tom, on, Justas, nikad ne povredi? Da li se on ikad
poalio to pop N.T.R. nikad nije blago udarao njega, te
je tako on, Justas, uvek zavravao sav modar od batina
glupo dobijenih od jednog prcoljka koga bi on mogao da
pojede za doruak na paretu preprenog leba; i da li je
on, Justas, ikad, bar jedanput, izgubio strpljenje? Nije. I
ta ondak? Kako bi neko mogao i da pomisli da bi on
mogao da povredi besmrtnog Dibrila?
- Ipak su ga najurili a policija ga je uorkirala na
neodreeno vreme, za svaki sluaj.
Ali Dibrila nije taj udarac sravnio sa zemljom.
Poto je filmski star bio prebaen u bombajsku
traumatoloku bolnicu Bri Kendi detom Indijskog
ratnog vazduhoplovstva odvojenog samo u tu svrhu, i
kako posle iscrpljujuih testova nisu doli ni do kakvog
nalaza, i dok je on leao u nesvesti, umirui, sa krvnom
slikom srozanom od njegovih normalnih 15 na ubistvene
4,5 jedinice crvenih krvnih zrnaca, jedan predstavnik
lekarskog konzilijuma suoio se sa nacionalnom
tampom na irokom belom stepenitu bolnice. To je
neka jako udna misterija, izustio je on. Nazovite je,
ako hoete, prstom Boijim.
U Dibrilu Fariti, u celoj njegovoj iznutrici, bila
je poela hemoragija - bez nekog vidljivog razloga;
prosto, unutranje krvavljenje, ispod cele koe, sa
pretnjom bliske smrti. A do najgoreg trenutka je dolo
kad je krv poela da mu curi iz guznog creva i penisa, te
se inilo da e svakog asa da mu u bujici navali i iz
nosa, uiju i onih duplji. Sedam dana je krvavio,
dobijao transfuzije i svaki mogui agens protiv
zgruavanja krvi poznat u medicinskoj nauci, ukljuujui
i koncentrisanu formu pacovskog otrova, te iako je taj
tretman rezultirao u marginalno poboljanje, lekari su od
njega digli ruke, smatrajui ga za izgubljen sluaj.
Cela je Indija bila pokraj Dibrilove bolesnike
postelje. Bilteni o njegovom zdravstvenom stanju bili su
vodea vest svake radio-emisije, tema programa vesti
svakog sata na nacionalnoj televizijskoj mrei, a masa
sveta okupljena na Aveniji Vorden bila je tako velika da
je policija morala da je rasteruje mrkovima i suzavcem
iako su svi oplakivai ve uveliko od alosti ronili suze i
naricali. Predsednica vlade otkazala je sve sastanke i
odletela da ga poseti u bolnici. Njen sin, saobraajni
pilot, sedeo je u Faritinoj bolesnikoj sobi, drei ga za
ruku. Strepnja je bila zahvatila celu naciju, jer ako je
Bog odluio da ovako kazni svoju najslavniju
inkarnaciju, ta bi tek u njegovoj zalihi gneva moglo da
bude za ostale ljude u zemlji? Ako Dibril umre, moe li
Indija jo dugo, posle njegove smrti? U damijama i
hramovima irom zemlje, zbijene mase vernika su
molile, ne samo za ivot umirueg glumca nego i za
budunost, za same sebe.
A Ko Dibrila nije posetio u bolnici? Ko mu nije
nijedno pismo napisao, ili bolnicu telefonom zivkao, slao
cvee i abrie izvrsnih domaih jela? Dok su mu mnoge
ljubavnice bestidno slale karte sa eljama za ozdravljenje
i razne amajlije - koja je bila ta ena, to ga je volela vie
nego ijedna druga, a sve drala i kuvala u sebi, da ne
izazove neku sumnju kod svog kuglagera-od-mua?
Reha Merant je svoje srce gvoem bila okovala,
kretala se kroz svoj ivot svakodnevni igrajui se sa
svojom decom, askajui sa svojim muem i igrajui
ulogu njegove domaice, kad je to bilo potrebno, ali
nikad, nijednom, nije otkrila turobnu pusto u svojoj
dui.
On se oporavio.
Njegov oporavak bio je isto toliko tajanstven kao i
njegova bolest, i isto toliko brz. I to je bilo nazivano (od
bolnikog osoblja, novinara, prijatelja) nekom voljom
Svemogueg. Proglaen je narodni praznik; vatromet je
ispucavan po celoj zemlji. Ali kad se Dibrilu vratila
snaga, postalo je jasno da se on izmenio, i to u
zapanjujuoj meri, jer je bio izgubio veru.
Onog dana kad su ga otpustili iz bolnice, on je u
pratnji policijskih automobila proao kroz ogromnu
masu sveta koja se bila sakupila da proslavi i svoje
sopstveno i njegovo izbavljenje; uao je u svoj
mercedes i rekao oferu da pobegne od svih prateih
vozila, to im je uzelo sedam sati i pedeset jedan minut,
a pred kraj tog manevra, on je napravio plan ta mu valja
initi. Iz limuzine je iziao pred hotelom Ta, i, ne
gledajui ni levo ni desno, otiao pravo u sjajnu
trpezariju sa bife-trpezom koja je stenjala pod teretom
zabranjenih jela, pa je svoj tanjir pretrpao svom tom
klopom - svinjskim kobasicama iz Viltira, dimljenom
jorkom unkom i renjevima prene slaninice bogzna-
otkuda - uz dimljene svinjske vealice svoje nevere i re-
peene prasee noice svetovnosti; a zatim, stojei tamo
nasred velike trpezarije, dok su foto-reporteri iskakali
niotkuda, on je poeo da jede to je bre mogao,
kljukajui se mrtvim svinjama tako halapljivo da su
vlakna njihovog masnog mesa visila kao rezanci iz
uglova njegovih usta.
U toku svoje bolesti on je svaki minut svog
svesnog stanja i svaku sekundu tog minuta provodio u
obraanju Bogu. Ya Allah, tvoj sluga lei krvavei, i
nemoj me napustiti sada, posle Tvog tolikog dosadanjeg
staranja o meni. Ya Allah, daj mi neki mig, neki mali
znak Tvoje blagonaklonosti, da bih u sebi mogao nai
snage da suzbijem boljku svoju. O Boe najdobrotvorniji
i najmilostiviji, budi uz mene u ovo moje vreme nevolje,
moje najuasnije nevolje. Onda mu je palo na pamet da
ga to sam Bog kanjava, i to jedno vreme samo, dok je
bio u stanju da podnosi bol, ali zatim se naljutio. Dosta
je bilo, Gospode, zahtevale su njegove neizgovorene
rei, zato moram umreti kad nisam ubijao, i jesi li Ti
osveta ili si, pak, ljubav? Njegova ljutnja na Boga
odravala ga je i sledeeg dana, a onda je iezla, pa je
na njeno mesto dola neka strana praznina, osama, kad
je shvatio da pria u vetar, da se obraa retkom vazduhu,
da tu uopte nikog nije bilo, i tad je osetio kako je postao
aaviji nego ikad ranije u ivotu, pa je poeo da moli
samu tu prazninu - Ya Allah, budi samo tu negde,
bogamu, samo budi tu. Ali nita nije oseao, nita nita,
a zatim je jednog dana zakljuio da mu vie i nije
potrebno da bilo ta osea. Tog dana njegovog
preobraenja, bolest mu se izokrenula i on je poeo da se
oporavlja. I da bi sebi dokazao da Bog ne postoji, on je
sad stajao nasred velike trpezarije najuvenijeg gradskog
hotela, dok su mu svinje ispadale iz usta.
Digao je pogled sa svog tanjira i ugledao neku
enu kako ga posmatra. Kosa joj je bila toliko svetla da
je delovala belo, a koa joj je imala boju i prozranost
planinskog leda. Ona mu se nasmejala pa se okrenula i
poela da se udaljava.
Zar ti ovo ne kapira? viknuo je on za njom,
izbljuvavajui parie kobasice iz uglova svojih usta.
Nisam ja dera. U tome je stvar.
Ona se ponovo okrenula i prila mu. Ti si iv,
rekla mu je. ivot ti se vratio. Stvar je u tome.

A Rehi je kazao: onog trenutka kad se ta ena
okrenula i pola natrag ka meni, ja sam se u nju zaljubio.
Aliluja Muhamedov Bree - iarko! - planinarka,
osvajaica Mont Everesta, plava Yahudan, kraljica leda!
Njenom izazovu, Izmeni svoj ivot, ako ne misli da ti je
bezvezno vraen, nisam mogao odoleti.
Eh, ti, i tvoja reinkarnacijska sranja,
podvaljivala mu je Reha. Kakve gluposti! Izlazi iz
bolnice, vraa se u ivot kroz vrata smrti, i u glavu ti
ulazi ideja, deko aavi, da smesta mora da ima neko
vaenje, i tu ti se u brzom tempu nacrta ona, plavokosa
mamica. Nemoj, Dibo, da misli da ja ne znam kakav si
ti ovek? I ta sad, je P ti eli da ti ja oprostim, il tome
slino?
Nema potrebe, rekao je on. Otiao je iz Rehinog
apartmana (dok je njegova metresa plakala s licem na
podu); i nikad se tu vie nije vratio.
Tri dana posle njegovog susreta sa njom, kad su
mu usta bila puna neiste svinjetine, Aliluja-Eli je sela u
avion i otila. Tri dana provedena izvan vremena i iza
na-kvaku-okaenog kartoneta sa upozorenjem Ne
uznemiravaj!; ali njih dvoje su se na kraju sloili s tim
da je ovaj svet suta stvarnost, da su mogune stvari
stvarno mogune a da je ono to je nemogue stvarno ne-
! kratak susret, brodovi koji plove dalje, ljubav u
udobnoj prolaznoj ekaonici. Kad je ona otila, Dibril
se odmarao i pokuavao da zapui ui za njen izazov,
reen da svoj ivot vrati u normalan kolosek. A to to je
bio izgubio veru nije znailo da bi mogao izgubiti i
posao, te uprkos onom fotografisanom skandalu sa
deranjem unke, prvim skandalom vezanim za njegovo
ime, on je potpisao ugovore o igranju u novim filmovima
i vratio se svom poslu.
A onda, jednog jutra, invalidska kolica stajala su
prazna - on bee otiao. Jedan bradati putnik, neki Ismail
Namudin, ukrcao se u avion, let AI-420, za London.
Taj dambo-det 747 bio je nazvan po jednom od
vrtova Raja, ne ulistan nego Bostan. Da bi se ponovo
rodio, rekao je Dibril Farita Saladinu ami mnogo
docnije, mora najpre da umre. Sto se mene, lino,
tie, ja sam samo upola iezao, ali ja sam to uinio
dvaput - u bolnici i u avionu - i to se sabira, to vai. A
sad, Buzdo, prijatelju moj, evo me gde stojim pred
tobom u pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu,
regenerisan - novi ovek u novom ivotu. Reci, Buzdo,
zar to nije krvavo fina stvar?

*
Zato je on sve napustio i otiao?
Zbog nje, zbog njenog izazova, te novine, estine
kad su njih dvoje udvoje, zbog neumoljivosti jedne
nemogue stvari koja je uporno traila svoje pravo da
postane mogua.
I, ili, moda: zbog toga to je posle njegovog
jedenja svinjetine poela odmazda, nona odmazda,
kazna snova.
3
im je avion poleteo za London, sitnom
etrdesetogodinjem ovi - koji je sedeo u odeljku za
nepuae, na seditu pored prozora, i gledao kako mu se
sa tela svlai njegov rodni grad kao stara zmijska
kouljica - brzo pree preko lica izraz olakanja,
zahvaljujui njegovom magijskom triku ukrtanja dva
para prstiju na svakoj ruci i obrtanju paleva jednog
preko drugog. To je lice bilo lepo na neki mrzovoljan,
patricijski nain, lice sa velikim, debelim, nadole
posuvraenim usnama kao kod one nekako uvek zgaene
ribe - ivera, i tankim obrvama u otrim lukovima iznad
oiju koje su na svet gledale sa opreznim prezirom.
Gospodin Saladin ama je to svoje lice bio paljivo
izgradio - nekoliko godina mu je bilo potrebno da ga
uoblii onako kako treba da izgleda - i tokom mnogih
sledeih godina on je o njemu mislio, prosto kao o svom
sopstvenom licu - a zapravo je bio zaboravio kako mu je
ono ranije izgledalo. Osim toga, on je uobliavao i svoj
glas da bi mu se slagao sa licem, glas iji su mlitavi,
gotovo lenji samoglasnici bili u zbunjujuoj oprenosti
sa naglim otkainjanjem suglasnika. Ta kombinacija lica
i glasa imala je neku mo; ali za vreme njegove nedavne
posete rodnom gradu, njegove prve takve posete za
petnaest godina (upravo, treba da naznaim, u periodu
sjajne filmske karijere Dibrila Farite), dolazilo je do
udnog i zabrinjavajueg razvoja stvari. Tu je, na alost,
bio sluaj da je on o svom glasu (prvom vienom da
skikne) i, docnije, o samom svom licu, bio poeo da gubi
iluzije.
To je poelo - doputajui sad prstima i palevima
da mu se opuste i nadajui se, pomalo zbunjen, da je
njegovo poslednje preostalo sujeverje prolo nezapaeno
od ostalih putnika, ama je zatvorio oi i sa lakom
drhtavicom od straha setio se - da je to poelo u toku
njegovog leta na istok, nekoliko sedmica ranije. Bio je
pao u neki tup san, visoko iznad pustinjskog peska
Persijskog zaliva, a u snu ga je pohodio neki udnovat
neznanac, ovek sa staklenom koom, koji je pesnicama
alostivo udarao po toj tankoj i krhkoj opni to mu je
prekrivala celo telo i molio Saladina da mu pomogne, da
ga oslobodi suanjstva u toj koi. ama je podigao
jedan kamen i poeo da udara po staklu. Istog asa,
razbijenu povrinu neznanevog tela prekrila je crvena
ipka od krvi koja mu je curila, a dok je ama
pokuavao da mu skida otre parie razbijenog stakla,
ovaj je poeo da vriti, jer su mu se zajedno sa stakliima
otkidali i komadi mesa. U tom trenutku, jedna vazduna
stjuardesa se nagnula nad zaspalog amu i, sa
nemilosrdnom gostoljubivou svog plemena, otro ga
upitala: elite li neto da popijete, gospodine? Neko
pie?, a Saladin, budei se iz tog sna, uvide da mu se
govor neobjanjivo preinaava u bombajsko zapevanje
na engleskom, kojeg se tako marljivo (i tako davno!) bio
oslobodio. A tami to nudite? promrmljao je. Neko
alkoholno pie, il neto drugo? A kad ga je stjuardesa
smirila reima, to god vi elite, gospodine, sva pia su
besplatna, on je jo jednom zauo svoj izajniki glas:
Ondak je o-kej, bibi, dajte mi samo jedan viski sas
sodom.
Kakvo grozno iznenaenje! Bio se probudio sa
trzajem i sedeo je kruto na svom seditu, ne obraajui
panju na alkohol i slan kikiriki. Kako je ta prolost
mogla ponovo da zaubori onim razbucanim
samoglasnicima i renikom? ta e biti sledee? Da li e
opet da capa kosu kokosovim uljem? Da li e opet da
stiska nos izmeu palca i kaiprsta i da iz njega
mrkobuno izbacuje srebrnaste sline? Da li e ponovo
da bude navija na rvakim meevima? Kakva ga jo
vraka ponienja oekuju u ivotu? Trebalo je da zna da
je bila greka vraati se kui posle tolikog vremena, i da
e to samo biti jedan vid nazadovanja; da je to putovanje
bilo neprirodno; osporavanje proticanja vremena;
protivljenje istoriji; i da je cela ta stvar bila osuena na
propast.
Ja nisam svoj, mislio je, dok mu je neko
nespokojno treperenje poinjalo u blizini srca. Ali ta to,
uostalom, treba da znai, gorko je dodao. Najzad, les
acteurs ne sont pas des gens, kako je to objasnilo ono
veliko glumatalo Frederik u filmu Les Enfants du
Paradis. Maska ispod maske, sve dok se odjednom ne
pojavi gola, beskrvna lobanja.
Iznad glava je sinula naredba da putnici priveu
sigurnosne pojaseve, a glas kapetana-pilota je
upozoravao na uzburkanost vazduha, na bacanje
aviona koji je as propadao u vazdune depove, as
ispadao iz njih. Peana pustinja ih je vrebala odozdo,
ispod aviona, a radnik-iseljenik koji se bio ukrcao u
Kataru vrsto je stezao svoj ogromni tranzistor i poinjao
da podriguje. ama je primetio da taj ovek nije
privezao svoj pojas, pa se pribrao, vrativi svoj glas
njegovom naduvenom engleskom tonu. Look here, why
dont you... (ujte, zato vi ne...) i pokazao mu na
njegov oputeni pojas, ali ovek sa muninom u
stomaku, izmeu dva riganja u papirnu kesu koju mu je
Saladin bio prineo u pravom trenutku, odmahnuo je
glavom, slegao ramenima, i odgovorio A to da ga
vezujem, sahib? Ako Alah eli dumrem, ja u dumrem.
Ako ne eli, neu. A i kakva vajda od te siguracije?
Prokleta da si, Indijo, tiho je kleo Saladin ama,
zavaljujui se natrag u svoje sedite. Nek te avo nosi,
ja sam se davno iupao iz tvojih kandi, i nee me,
vala, opet zakvaiti, nee me ponovo povui natrag u
sebe.

*

Jednom, davno - i bilo je tako i nije tako bilo, kao
to su stare prie poinjale, desilo se i nikad se desilo
nije - moda, tada, moda je taj mali, desetogodinji
deki iz Skandal Pointa u Bombaju stvarno naao jedan
novanik na ulici van svoje kue. Vraao se tada iz kole
kui, i upravo je bio iziao iz kolskog autobusa u kojem
je morao da sedi stenjen meu lepljivim znojevima
svojih vrnjaka u kratkim pantalonicama i zagluvljen
njihovom galamom, a kako je ak i u te ane bio linost
koja je uzmicala od mutiranja glasa, guranja i znojenja
tuinaca, oseao je malu muninu od dugog truckanja u
vonji kui. Meutim, kad je na ploniku pored svojih
stopala ugledao taj crni koni novanik, munina mu je
prola, te se, uzbuen, sagnuo i epao ga - otvorio - i, na
svoju radost, video da je pun novca - i to ne samo rupija,
nego i onog pravog novca koji se jako cenio na crnoj
berzi i u meunarodnim menjanicama - pun funti! Funti
sterlinga, iz pravog-pravcatog Londona u onom
basnoslovnom Vilajetu, tamo preko one crne vode, u
dalekoj, dalekoj zemlji. Zasenjen debelim buelarom sa
stranom valutom, deko je podigao pogled da se uveri da
ga niko nije video, i jednog trenutka mu se uinilo da se
jedna duga luno sputa sa neba dole ka njemu, duga
poput aneoskog daha, kao usliena molitva,
zavravajui se upravo na mestu na kojem je on stajao.
Prsti su mu drhtali dok ih je uvlaio u buelar ka
basnoslovnoj hrpi novanica.
Daj mi to. Njemu se u kasnijem ivotu inilo da
ga je otac tokom celog detinjstva uhodio, i, mada je
angez amavala bio krupan ovek, ak div, da ne
govorimo o njegovom bogatstvu i drutvenom poloaju,
on se ipak lako kretao i imao je obiaj da se priunja
svom sinu iza lea i da mu pokvari sve to je deak
radio; na primer, da mu nou naglo povue krevetski
pokriva i da mu otkrije sramni penis u grevito
stegnutoj crvenoj aci oko njega. A novac je mogao da
nanjui na razdaljini od sto i jedne milje od sebe, ak i
kroz smrad hemikalija i fertilizatora koji se uvek irio
oko njega, jer je on bio najvei proizvoa
poljoprivrednih zapraivaa i vetakog ubriva u
zemlji. angez amavala, filantrop - ovekoljubac i
enoljubac - enskaro - iva legenda, zvezda vodilja
nacionalistikog pokreta, izleteo je iz kapije svoje kue i
istrgao nabrekli novanik iz osujeene ruke svog sina.
Tc-tc, prekorevao ga je, stavljajui funte sterlinga u
svoj dep, ne treba da skuplja stvari sa ulice. Ulice su
prljave, a pare su jo prljavije, da zna!
Na jednoj polici za knjige tikovinom obloene
radne sobe angeza amavale, pored deset tomova
Hiljadu i jedne noi, u prevodu ser Riarda Frensisa
Bartona, koje su polako prodirali crvii i bua zbog
duboko usaene predrasude protiv knjiga koja je
angeza navela da doe u posed hiljada tih opasnih
stvari i da ih poniava ostavljajui ih da lee neproitane,
stajala je jedna arobna lampa, jedno sjajno uglaano
bakarno-bronzano olienje one Aladinove vlastite lampe
sa duhom: lampe koja je vapila za trljanjem. Ali angez
je nikad nije protrljao niti je doputao da je protrlja, na
primer, njegov sin. Jednog dana, uveravao je deaka,
ona e biti tvoja. Pa je onda trljaj do mile volje i vidi ta
ti nedostaje. Ali sad, ona je moja. Obeanje da e dobiti
arobnu lampu inficiralo je mladog gazdu Salahudina
predstavom da e njegovih nevolja jednog dana nestati i
da e se njegove najskrivenije elje ostvariti, te je samo
to morao da saeka; a onda je dolo do tog sluaja sa
novanikom, kad je ona arobna duga radila za njega, ne
za njegovog oca ve za njega, ali je angez amavala
ukrao taj up zlata. Posle toga, sin je doao do uverenja
da e mu otac guiti svaku nadu, ukoliko sin ne ode od
kue, te je on od tog trenutka oajniki eleo da ode, da
pobegne, da itave okeane postavi izmeu velikog oca i
sebe samoga.
Salahudin amavala je do svoje trinaeste godine
shvatio da je on predodreen za ivot u onom hladnom
Vilajetu, punom taze-obeanja funti sterlinga na koje je
ona arobna hrpa novanica ukazivala, te je sve vie
postajao netrpeljiv prema tom Bombaju pranjavom,
prostoti, policajcima u orcevima, transvestitima, ludim
oboavaocima filmskih starova, spavaima na trotoarima
i famoznim raspevanim kurvama sa Grant Rouda koje
behu poele kao posveenice kulta Jelama u Karnataki a
zavrile ovde kao plesaice u mnogo prozainijim
hramovima puti. Bio je sit i presit buntovnih fabrika
tekstila i lokalnih vozova i sve one zbrke i
prenaseljenosti grada, pa je udeo za onim sanjanim
Vilajetom ravnotee i odmerenosti koji ga je danonono
opsedao. Njegove najmilije rimovane pesmice iz
zabavita bile su one ispunjene udnjom za stranim
gradovima: kii-kon kii-kaj kii-kon stanti-aj kii-opolj
kii-kopolj kii-kon-stanti-nopolj. Ili, pak, ona stara
verbalna igra sa drugarima u kojoj treba da se prepozna
izgovorena re ili cela reenica deformisana stalnim
ubacivanjem jednog istog slova ili sloga izmeu slogova
izgovarane rei; na primer, u imena stranih gradova, koje
je on, prosto kao nekom mantrom prizivao - Pa-pa-ri-piz
- Pariz, a u sebi je esto prizivao ime grada svojih snova,
Lo-pon-do-pon - London! (U engleskom, vezivanjem
spelinga u dve rei eL-Ou-eN-Di-Ou-eN - Ellowen
Deeowen - Lon-don.)
Permutacija Salahudina amavale u Saladina
amu poela je, videe se, u starom Bombaju, davno
pre nego to se onom snevanom gradu primakao
dovoljno blizu da uje lavove trafalgarske rike. Kad je
engleski kriketski tim igrao protiv Indije na stadionu
Braborn, on je molio Boga da pobedi Engleska, da
stvaraoci te igre poraze lokalne skorojevie, da se odri
pravilan red stvari. (Ali rezultati pojedinih igara bili su
bez razlike izjednaeni, zbog mrtvila koje je vladalo na
tom mekom terenu sa tri kriketska tapia, te je tako taj
veliki me kreatora protiv imitatora, kolonizatora protiv
kolonizovanih, morao da se zavri nereeno.)
U svojoj trinaestoj godini on je ve bio dovoljno
odrastao da je smeo da se igra na obalskim stenama kraj
Skandal Pointa a da ga pri tom ne uva njegova ajah-
slukinja Kasturba. A jednog dana (i bilo je, i nije bilo
tako), on je etnim korakom iziao iz svoje kue, iz tog
velikog zdanja u Parsi-stilu, koje se mrvilo kao grumen
soli, zgrade sa mnogo stubova, prozorskih kapaka i
balkonia, proao kroz batu, oev ponos i radost, koja
je pri izvesnom veernjem osvetljenju stvarala utisak
beskonanosti (i koja je takoe bila enigmatina,
nereena zagonetka, jer niko u kui, ni njegov otac ni
batovan nisu mogli da mu kau kako se zove veina
biljaka i drvea), zatim proao kroz glavnu kapiju, jednu
grandioznu ludoriju, reprodukciju rimske trijumfalne
kapije Septimija Severa, pa preko divljanog ludovanja
ulice i preko morskog zida, te se najzad naao na
irokom prostoru svetlucavih crnih stena i njihovili
malih krapa sa raiima. Cure-hrianke u frotirskim
mantilima i ljudi sa umotanim kiobranima stajali su
utei i netremice gledali ka plavom horizontu. U jednoj
uvali okruenoj crnim stenama, Salahudin je ugledao
oveka saino sa belim platnenim doti-pojasom oko
bedara, koji se naginjao nad jednu krapu. Pogledi su im
se sreli, a ovek ga je prstom pozvao da mu prie, pa je
zatim taj prst stavio na svoja usta. Pst, i neko tajanstvo
krapa privuklo je deka lom neznancu. Bio je sama kost
i koa. Nosio je naoare sa okvirom slinom slonovai.
Prst mu se uvijao, uvijao kao mamac na udici, doi. Kad
je Saladin siao dole, na obalu, ovaj ga je epao, stavio
mu aku na usta i silom mu privukao mladu ruku izmeu
svojih starih i mravih butina da tu oseti njegovu
mesnatu kost. Vetar mu je razdrljio platneni pojas.
Salahudin nikad nije umeo da se bori; uradio je ono to
je bio prinuen da uradi, a zatim se neznanac prosto
okrenuo od njega i pustio ga da ode.
Posle tog dogaaja, Salahudin nikad vie nije
odlazio na stene kraj Skandal Pointa; i nikom nije priao
ta mu se tamo desilo, znajui da bi to u njegovoj majci
oslobodilo neurastenike krize i podozrevajui da bi mu
otac rekao kako je to bila samo njegova greka. Deku se
inilo da su se sve one gnusobe, sve ono to je on psovao
u svom rodnom gradu, spojile u onaj neznanev koati
zagrljaj, i da sad, poto se izvukao iz tog zlehudog
kostura, mora da se izvue i iz Bombaja ili da umre.
Poeo je da se estoko usredsreuje na tu ideju, da svoju
volju fiksira na to u svakom trenutku, dok je jeo, srao i
spavao, ubeujui sebe da je on sam kadar da stvara
udesa i bez one oeve arobne lampe za vaenje iz
kripca. Sanjao je kako izlee kroz prozor svoje spavae
sobe i otkriva da tamo dole, ispod njega, nije - Bombaj,
ve pravi-pravcati London, Bigben Nelsonovstub
Lordovskataverna Krvavitauer Kraljica. Ali dok je
lebdeo napolju iznad velianstvene metropole, oseao je
kako sam poinje da gubi visinu, i kako uprkos svojoj
borbi-ritanju-kroz-vazduh-plivanju nastavlja da polako
pada u kovit ka zemlji, a zatim sve bre i bre, sve dok
se, vritei, nije sunovratio ka Sitiju, Pudinglejnu,
Trednidl-stritu, ustremljen na London, kao avionska
bomba.

*

Kad se desilo nemogue, kad mu je otac - grom iz
vedra neba - ponudio kolovanje u Engleskoj, da me se
kurtalie, pomislio je deak, a i zato bi inae? Ali
poklonu se zubi... itakodalje; njegova majka Nasrina
amavala nije htela da plae, i umesto suza, dala mu je
koristan savet. Ne idi prljav ko oni Englezi, upozorila
ga je. Oni briu svoje g.z.c.-e samo klozet-papirom.
Osim toga, oni se u kupatilu kupaju u prljavoj vodi
prethodnika. Ove zle klevete dokazivale su Saladinu da
je njegova majka radila svoje najprokletije radnje da bi
ga spreila da ode, te je on, uprkos njihovoj meusobnoj
ljubavi, odgovorio: To je neshvatljivo, mama, to to ti
kae. Engleska je velika civilizacija, i emu onda te
tvoje besmislice?
Ona se osmehnula na svoj nervozni nain i nije se
s njim raspravljala. A docnije, stajala je suva oka ispod
one trijumfalne kapije od kapije i nije htela da ide na
aerodrom Santakruz da ga isprati. Svoje jedino dete.
Stavljala mu je oko vrata gomilu cvetnih venaca sve dok
nije poelo da mu se vrti u glavi od prezasienih mirisa
materinske ljubavi.
Nasrina amavala bila je najsiunija, najkrhkija
od svih ena, kosti su joj bile kao tinke - kao najsitnije
iverje. Da bi nadoknadila svoju fiziku beznaajnost,
rano je poela da se oblai preterano napadno. Dezeni
njenih sarija bili su u zasenjujuim, pa ak i u vriteim
bojama: svila boje limuna sa ogromnim brokatskim
dijamantima - oamuujuim crno-belim op art-
kovitlacima, i dinovskim lipstik-poljupcima na bletavo
beloj pozadini. Svet joj je opratao stravini ukus, jer je
ona te svoje zaslepljujue haljine nosila sa velikom
bezazlenou; jer je glas koji je izlazio iz te tekstilne
kakofonije bio tako mali, snebivljiv i pristojan. Ali i
zbog njenih soirees-a - veernjih sedeljki koje je
prireivala u svojoj kui.
Svakog petka u svom branom ivotu, Nasrina je
ispunjavala dvorane rezidencije amavala - te obino
sumorne odaje sline velikim i upljim svodovima
grobnica - jakom svetlou lustera i slabim
prijateljima. Kad je Salahudin bio deki, navaljivao je
na roditelje da ga putaju da igra ulogu vratara, i kad bi
mu to dopustili, on je njihove nakitom-ukraene i
lakovane goste sveano doekivao, doputajui im da ga
miluju po kosi i da mu tepaju, slatkiu i cakani batice.
Kua im je petkom bila puna galame; bilo je tu i
muzikanata, pevaa, igraa i igraica, poslednjih
zapadnjakih hitova emitovanih na Radio-Cejlonu,
promuklih lutkarskih predstava u kojima su rade od
areno ofarbane ilovae jahale marionetske pastuve, i
svojim drvenim sabljama, uz kletve, sekle glave svojih
marionetskih dumana. Meutim, tokom ostalih dana
sedmice, Nasrina bi se kroz kuu oprezno unjala, ena-
golubica koja na prstima kroz pomrinu hoda, kao da se
plaila da ne uznemiri senke tiine; a njen sin, idui
njenim stopama, takoe je bio nauen da lako hoda da ne
bi uzbudio nekog iluha ili demona u zasedi.
Ali: Nasrina amavala, i pored svoje opreznosti,
nije uspela da svoj goli ivot spase. Uas ju je epao i
ubio ba kad je verovala da je najbezbednija, odevena u
sari sa jeftinim dezenom od natampanih novinskih
fotografija i naslova lanaka, okupana svetlou lustera i
okruena prijateljima svojim.

*

Do tada bee prolo pet i po godina otkako se
mladi Salahudin, ovenan cvetnim girlandama i
upozoren, ukrcao u avion daglas DC-8 i otputovao na
Zapad. Ispred njega - Engleska; pored njega, njegov
otac, angez amavala; ispod njega, dom i lepota.
Poput Nasrine, ni budui Saladin nikad nije mogao lako
da zaplae.
U tom za njega prvom avionu u ivotu, itao je
nauno-fantastine prie o meuplanetarnim seobama:
Zadubinu od Asimova i Marsovske hronike od Reja
Bredberija. Zamiljao je da je taj DC-8 matini
svemirski brod koji nosi Izabrane, Boije i ljudske
odabranike, preko neshvatljivih prostranstava, na
putovanju za mnoge generacije koje se odgajaju
eugenetski, kako bi im seme jednog dana uhvatilo
korena negde u nekom vrlom novom svetu ispod nekog
utog sunca. Korigovao je sebe: ne matini - majinski,
ve oinski brod, jer tu se, ipak, nalazio on, veliki ovek,
Abu, Otac. Trinaestogodinji Salahudin, stavljajui na
stranu svoje nedavne sumnje i bolne nepravde koje je
doiveo, ponovo je krenuo u svoje detinje divljenje ocu,
jer Salahudin ga je stvarno bio, bio, bio oboavao, on je
bio veliki otac sve dok ne ponete da razvijate sopstvenu
svest, a zatim, kad ponete da se s njim raspravljate, to
se naziva izneveravanjem njegove ljubavi, ali pustimo to
sada, Ja ga optuujem zato to je postao moje vrhovno
bie, te je tako, ono to se desilo, liilo na gubitak vere...
da, oinski brod, avion nije bio letea enska utroba
nego metalni falus, a putnici su bili spermatozoidi u
oekivanju da budu prosuti.
Pet i po sati razlike izmeu vremenskih zona; samo
okrene sat tumbe u Bombaju i vidi kolikoje sati u
Londonu. Optuujem oca svojega, mislio je ama
mnogo godina kasnije, usred svoje gorine, zato to je
izokrenuo Vreme.
Koliko su daleko leteli? Pet i po hiljada milja u
pravoj liniji. Ili: od indijstva do englestva - neizmerljiva
razdaljina. Ili, pak: uopte ne tako daleko, jer su uzleteli
iz jednog velikog grada i pali u drugi. Razdaljina izmeu
gradova uvek je mala; seljanin koji putuje sto milja do
grada, prelazi praznija, mranija i stravinija
prostranstva.
ta je angez amavala radio dok je avion
uzletao? Pokuavao je da od sina sakrije to to je radio:
ukrstio je po dva prsta na svakoj ruci i vrteo oba palca.

A kad su se smestili u jedan hotel, nekoliko stopa
udaljen od starog stratita Tajbern, angez je rekao
svom sinu: Na! Ovo pripada tebi. I pruio mu crni
novanik o ijem poreklu nije moglo biti sumnje. Ti si
sad ovek. Uzmi ovo.
Vraanje ranije konfiskovanog buelara, punog
onog, nedirnutog, novca, pokazalo se kao jedna od malih
stupica angeza amavale. Salahudina su one celog
ivota obmanjivale. Kad god je otac hteo da ga kazni,
ponudio bi mu neki poklon, neku uvoznu okoladu ili
konzervu Kraf-sira, a zatim bi ga epao za ruku kad bi
je on pruio da to uzme. Magare, rugao se angez
svom malom sinu. argarepa te uvek vodi mom tapu.
Salahudin je u Londonu uzeo ponueni novanik,
prihvatajui ga kao poklon mukosti; na to mu je otac
rekao: Poto si sad ovek, na tebi je da vodi brigu o
svom starom ocu, dok smo zajedno u Londonu. Ti e da
plaa sve raune.
Januar 1961. Godina koju ste mogli da okrenete
tumbe a ona bi, i dalje, za razliku od vaeg sata,
pokazivala isto vreme. Bila je zima; ali kad je Salahudin
ama poeo da dre u svojoj hotelskoj sobi, bilo je to
zato to je od straha izgubio polovinu prisustva duha;
njegov up zlata bio se iznenada pretvorio u neko
arobnjakovo prokletstvo.
Te dve sedmice provedene u Londonu, pre nego
to se upisao u svoju kolu sa internatom, pretvorile su
mu se u dve registar-kase i mnoge kalkulacije, jer je
angez mislio ba ono to je i rekao; i zato nijednom
nije zavukao ruku u sopstveni dep. Salahudin je morao
da sam sebi kupuje odeu, kao to je jedan na grudima
duplo postavljeni, nepromoivi mantil mekinto, i
sedam plavo-belih prugastih Van Hjuzen-koulja sa
posebnim polu-krutim kragnama koje je po angezovom
nareenju morao da presvlai svaki dan, da bi se navikao
na zakopavanje onog nezgodnog dugmeta, te se
Salahudin pri toj radnji oseao kao da ga neko kolje
tupim noem ispod njegove tek proklijale Adamove
jabuice; i morao je da pazi na izdatke, da bude siguran
da e biti dovoljno novca za hotelske trokove i sve
ostalo, pa je postajao i suvie nervozan da bi pitao oca
mogu li da odu u bioskop, bar jednom, bar da gledaju
The Pure Hell of St Trinians, ili da ruaju u nekom
restoranu, bar u nekom jeftinom kineskom, a u kasnijim
godinama nije se vie seao tih prvih dveju sedmica u
svom voljenom Ellowen-u Deeowen-u (Londonu) sem
sitnih penija funti sterlinga, kao onaj uenik kralja-
filozofa anakje, koji je pitao velikana ta je mislio kad
je rekao da se u svetu moe iveti a pri tom i ne iveti, pa
mu je na to ovaj naredio da mu donese do vrha pun lonac
vode i pronese ga kroz gomilu festivalskog sveta a da,
pod pretnjom smrtne kazne, ne prospe ni jednu jedinu
kap; i kad se uenik vratio, nije bio kadar da uitelju
opie ni jedan jedini prizor sa festivala, jer je prolazio
kao slepac koji je podizao pogled samo navie, na lonac
koji je nosio na glavi.
angez amavala je tih dana bio veoma utljiv,
drei se kao da mu je svejedno da li jede, pije ili se bavi
bilo ime, prosto, bio je zadovoljan to je sedeo u
hotelskoj sobi i gledao televiziju, naroito kad su na
ekranu bili prikazivani Flintstonovci, jer, rekao je sinu,
da ga ona Vilma bibi mnogo podsea na njegovu
pokojnu Nasrinu. Salahudin je pokuavao da ocu dokae
da je i on ovek, time to je zajedno sa njim postio, pa je
ak postio i due od njega, ali mu to dokazivanje nikad
nije upalilo; kad bi mu grevi od gladi u stomaku postali
i suvie jaki, on bi izlazio iz hotela da u nekom
oblinjem pajzlu kupi peeno pile za kui koje se,
cvrei umaeno, polako okretalo u izlogu na
elektrinom ranju. Kad je peeno pile pronosio kroz
hotelsko predvorje, bilo mu je neprijatno, jer nije eleo
da mu ga vidi hotelsko osoblje, pa ga je zato ututkavao u
duplo-postavljeni ser svog mantila i kretao sa ostalim
gostima liftom gore, bazdei na kujnu, dok mu je
mekinto bio naduven a lice crveno od stida. Sa
pileim grudima preko svojih grudi, pod pogledima
bogatih udovica i liftbojeva, on je u sebi oseao raanje
neublaivog besa koji e, nesmanjenom estinom,
kljuati u njemu vie od etvrt veka; koji e mu, kipei,
izbaciti njegovo oboavanje oca i uiniti ga ovekom od
ovoga sveta koji e dalje iveti bez bilo koje vrste boga;
koji e, moda, postati stvor kakav njegov otac nije-i-
nikad-nee-biti, to jest dobar-i-pravi Englez. Da, Englez,
ak i da mu je majka sve vreme bila u pravu, ak i ako u
engleskim klozetima i kupatilima ima samo toalet-papira
i mlake, ve upotrebljene vode, pune prljavtine, u koju
se ulazi posle naporne gimnastike, pa ak i ako to znai
itav ivot proveden meu zimogoludravim drveem
ije kande oajniki hvataju nekoliko bledih sati
vodnjikave, kroz-oblake-filtrirane svetlosti. Tokom
zimskih noi, on, koji nikad nije spavao ispod vie od
jednog arava, sad je leao pokriven planinama od vune
i oseao se kao lik iz nekog drevnog mita, od bogova
osuen da podnosi teret ogromnog kamena na svojim
grudima; ali nema veze, on e biti Englez, iako su se
njegovi kolski drugovi smejali njegovom glasu i
iskljuivali ga iz svojih tajni, ali ta iskljuenja su samo
osnaivala njegovu odluku, i on je upravo tada poinjao
da glumi, da pronalazi maske koje bi njegovi drugovi
prepoznavali, bledolike obrazine, klovnovske maske, sve
dotle dok ih nije zaludeo da ponu misliti da je on
sasvim okay, da je jedan-od-njih. Zaludeo ih je onako
kako uvstveno ljudsko bie moe zaludeti gorile da ga
prime u svoju porodicu, da ga aolje, maze i kljukaju
bananama.
(Poto je platio i poslednji raun, i kad mu se
buelar, kojeg je nekad naao na jednom kraju one duge,
ispraznio, otac mu je rekao: Sad vidi. Ti sam plaa za
svoj ivot. Ja sam napravio oveka od tebe. Ali kakvog
oveka? To je ono to oevi nikad ne znaju. Ne znaju ni
unapred, ni kad je to prekasno.)
Jednog dana, ubrzo posle poetka njegovog
kolovanja, on je siao u internatsku trpezariju da
dorukuje i na svom tanjiru naao usoljenu ribu. Sedeo je
buljei u nju, ne znajui odakle da pone. Zatim je
navalio na ribu i u ustima osetio mnogo ribljih kostiju. I
kad ih je sve izvukao iz usta, uzeo je nov zalogaj,
zajedno sa novim kostima. Drugovi su ga gledali kako
utei pati; nijedan od njih nije rekao - uj, ekaj da ti
pokaem kako se to jede. Trebalo mu je itavih
devedeset minuta da pojede ribu, a nije mu bilo
doputeno da ustane od stola dok je ne dokraji. Dotle se
ve sav tresao od muke, a da je bio u stanju da plae, on
bi i zaplakao. Onda mu je palo na pamet da je nauio
vanu lekciju. Engleska je jedna dimljena riba udnog
ukusa, puna igliastih kostiju, i tu niko nee da ti pokae
kako se ona jede. I otkrio je da je on jedna krvniki
nastrojena osoba. Svima u ja pokazati, zakleo se tada.
ekaj samo. Usoljena riba koju je pojeo bila je
njegova prva pobeda, prvi korak u njegovom osvajanju
Engleske.
Kau da je Vilijem Osvaja poeo s punim ustima
engleskog peska.

*

Pet godina kasnije, vratio se kui posle zavrene
srednje kole, ekajui da ponu predavanja na
engleskom univerzitetu, a njegov preobraaj u
Vilajetanca bio je ve dobro uznapredovao. Je 1 vidi
kako on ume lepo da se ali, peckala ga je majka
Nasrina pred njegovim ocem. Sve ti on kritikuje - te
ventilatori su nam labavo privreni za tavanicu i mogu
da se nou srue na nas pa da nam otfikare glave, te
hrana nam je i suvie masna - zato meso primo umesto
da ga kuvamo, to bi on eleo da zna; te nam balkoni na
gornjem spratu nisu bezbedni a farba se ljuti; pa onda,
zato se ne diimo svojom okolinom - zar ne? - jer bata
nam je sva zarasla a mi smo dunglai, tako on misli; pa
vidi samo kako su nam filmovi sirovi - uopte mu vie
nisu zabavni, a raznih boletina ima toliko da ovek ne
sme da pije ni vodu iz esme, o boe, pa on je stvarno
dobio obrazovanje, muu moj, da, dobio ga na mali
Salu koji se vratio iz Engleske, pa sad govori sve nekako
fino, na note, i tako to.
Pred vee su se etali po travnjaku, posmatrali
kako sunce roni u more, bazali kroz senke onog
velianstvenog drvea sa irokim kronjama, nekim
zmijastim, nekim bradatim, koje je Salahudin (sad je on
sebe nazivao Saladin u stilu engleske kole, ali e neko
vreme i dalje ostati amavala, sve dok mu jedan
pozorini agent ne bude skratio prezime, iz
komercijalnih razloga) poeo da naziva pravim imenima,
kao to su dekfrut, banjan, dakaranda, umski plamen,
platan. Male biljke ui-mui - balsamine (ne-dotii-me)
rasle su u podnoju drveta njegovog ivota, oraha kojeg
je angez svojom rukom zasadio na dan dolaska sina mu
na svet. Stojei pored tog drveta roenja, i otac i sin su
se oseali nelagodno, nesposobni da podesno reaguju na
Nasrininu blagu alu. Saladina je bila obrvala setna
misao da je njemu ta bata nekad vie znaila, onda kad
nije znao imena njenog drvea, da je sad izgubljeno
neto to on nikad vie nee biti kadar da ponovo stekne.
A angez amavala je otkrio da vie nije u stanju da
sina gleda pravo u oi, jer gorina koju je u njima video
samo to mu nije srce zaledila. A kad je progovorio,
okreui se otrim pokretom od osamnaest-godina-starog
oraha u kojem je, povremeno, tokom njihove duge
razdvojenosti, zamiljao da boravi dua njegovog sina-
jedinca, rei su mu iz usta izlazile nezgrapno i stvarale
utisak da je on kruta, hladna osoba, to se on sam nadao
da nikad nee postati, ali se ipak plaio da to nee moi
da izbegne.
Reci svom sinu, zagrme angez na Nasrinu,
ako je otiao u tuinu da naui da prezire svoj rod, onda
i taj njegov rod ne moe a da ne osea prezir prema
njemu. ta je on? Mali lord Fontleroj ili onaj
pokondireni veliki panadram? Je li to moja sudbina: da
izgubim sina i naem neku nakazu?
ta sam da sam, dragi oe, rekao je Saladin
svom starom, ja za sve to dugujem tebi.
Bilo je to njihovo poslednje porodino askanje.
Celog tog leta, u oseanjima im je vladala visoka
temperatura, uprkos Nasrininim pokuajima da
posreduje, Ti mora da se izvini svom ocu, mili, taj
jadnik vraki pati, ali mu ponos ne doputa da te grli.
ak su i ajah Kasturba i njen mu, stari sluga Valab,
pokuavali da posreduju, ali ni otac ni sin nisu hteli da
popuste. Problem je u tome to su njih dvojica ista
sorta, Kasturba je rekla Nasrini. Tatica i sini - isti
materijal, isto udara na isto.
Kad je tog septembra poeo rat s Pakistanom,
Nasrina je, s nekim prkosom, odluila da ne prekida sa
svojim prijemima petkom, da pokaem kako Hindu-
muslimani mogu podjednako i da vole i da mrze,
upozorila je. angez je video neto u njenim oima i nije
pokuavao da se s njom raspravlja, ali je, umesto toga,
naredio posluzi da na sve prozore stave zavese za
zamraenje. Te noi, Saladin amavala je poslednji put
igrao svoju staru ulogu vratara, ali sad u engleskom
smokingu; a kad su gosti poeli da pristiu - isti oni stari
gosti, sad zapraeni sivim prahom godina, ali ipak oni
isti - darivali su mu ona ista stara milovanja i poljupce,
nostalgine blagoslove iz njegovog detinjstva. Gle,
koliko je porastao! govorili su. Fini momak, milo dete,
ta drugo da se kae. Svi su oni pokuavali da sakriju
svoj strah od rata, opasnost od napada iz vazduha,
upozoravali su na radiju; a kad su Saladinu raupavali
kosu, ruke su im pomalo drhtale ili, naizmenino, bile
malo preterano grube.
Kasno te veeri, sirene su poele da zavijaju a
gosti su jurnuli da nau sklonite - neki su pobegli pod
krevete, neki u ormane, i gde god se moglo skloniti.
Nasrina amavala je ostala sama pored trpeze pretrpane
jelima i pokuavala da ohrabri drutvo stojei tamo u
svom novinsko-tamparskom kolau od sarija, vaui
jedan zalogaj ribe kao da se nita ne dogaa. I tako se
ba tada desilo da, kad je poela da se gui od riblje kosti
svoje smrti, nikog nije bilo pored nje da joj pomogne -
svi su uali i murili u okovima kue; ak je i Saladin
- osvaja usoljene ribe, pravo-iz-Engleske-pristigla-
glavna-fora, bio izgubio nerve. Nasrina amavala je
pala, trzala se, guila, i umrla; a kad se sirena - znak za
prestanak opasnosti oglasila, gosti su se kao ovice
ponovo pojavili, i svoju domaicu nali izumrlu nasred
trpezarije, ukradenu od strane anela-utamanjivaa, Kali-
pili-kalaas-a, kako se on u Bombaju zove, sreenu bez
razloga, nestalu zauvek.

*

Nije prola ni godina dana od smrti Nasrine
amavale, zbog njene nesposobnosti da likuje nad
ribljim kostima u stilu njenog u-inozemstvu-
obrazovanog-sina, a angez se ponovo oenio bez rei
upozorenja bilo kome. Saladin je u engleskom koledu
dobio pismo od oca koji mu je svojom nervirajue
bombastinom i staromodnom frazeologijom, kojom se
angez uvek sluio u dopisivanju, nareivao da bude
srean. Raduj se, stajalo je u pismu, jer ono to je
izgubljeno, ponovo je roeno. Objanjenje ove malice
tajanstvene reenice nalazilo se malo nie u tom oevom
avionskom-potom-poslatom-pismu; te, kad je Saladin
saznao da mu se maeha takoe zove Nasrina, u
njegovoj glavi je neto skrenulo i on je svom ocu napisao
pismo puno surovosti i ljutnje, ija je estina bila od one
vrste koja postoji samo izmeu oeva i sinova, a
razlikuje se od one izmeu majki i kerki po tome to tu
nema opasnosti od pesnienja i razbijanja njokalica.
angez mu je povratnom potom odgovorio; kratkim
pismom u etiri reda arhainih kletvi - barabo ubre
skorojeviu huljo lupeu kurvin-sine svinjo!
Najljubaznije te molim da ima u vidu da su nam odsad
sve porodine veze raskinute, a u zakljuku: Za sve
posledice si samo ti odgovoran.
Posle godinu dana utanja, Saladin je primio novo
saoptenje, pismo pratanja koje mu je zbog svih
pojedinosti bilo tee prihvatljivo od onog prethodnog, od
one izopujue grmljavine. Kad ti jednog dana postane
otac, o sine moj, poveravao mu se angez amavala,
onda e shvatiti trenutke te - ah! Preslatke ase! - kad,
iz ljubavi, na kolenu bude cupkao tu bebicu malu; pri
emu e te ona, to blagosloveno stvorenjce, bez ikakvog
upozorenja ili izazova - mogu li da budem iskren? -
umokriti. Moda ovek u tom trenutku oseti navalu besa
u svojim ilama - ali to mu proe isto tako brzo kao to
mu je i dolo. Jer, zar mi odrasli ne shvatamo da to malo
stvorenje ne smemo kriviti? Ono ne zna ta ini.
Duboko uvreen to ga otac poredi sa bebom koja
nekontrolisano mokri, Saladin se priklonio onom to je
smatrao za dostojanstveno utanje. I pre nego to e
diplomirati, on je stekao i britanski paso, jer bio je
doao u zemlju upravo pred donoenje mnogo stroih
zakona o sticanju dravljanstva, te je zato mogao da
obavesti angeza jednim kratkim pismom o nameri da se
nastani u Londonu i tu potrai posao kao glumac.
Odgovor angeza amavale stigao mu je ekspresnom
potom. Moe, vala, da bude i prokleti muibabi,
igolo. Ja verujem da je u tebe uao neki avo i da ti je
poremetio pamet. U tebe, kome je toliko dato: zar ti ne
osea da nekom neto i duguje? Svojoj otadbini?
Uspomeni na svoju dragu majku? Sopstvenoj svesti? Zar
hoe da ceo svoj ivot provede u gicanju i kreveljenju
pod jarkom svetlou, cmaui se sa plavim enskama
pred izbuljenim i uagrelim strancima koji plaaju da bi
gledali tvoju sramotu? Ti nisi moj sin, ti si pravi zloduh,
seckano meso za ufte, demon iz samog Pakla. Glumac!
Odgovori mi samo na ovo: ta ja da kaem svojim
prijateljima?
A ispod potpisa, patetian, udljiv postscriptum:
Poto ti sad ima svog sopstvenog zlog duha - ina,
nemoj da misli da e od mene naslediti onu arobnu
lampu.

*

Posle tog pisma, angez amavala je i dalje pisao
svom sinu ali neredovno, i u svakom se pismu vraao
temi: demoni i opsednutost: ovek koji nije iskren
prema samom sebi, postaje dvonona la, a takvi skotovi
su ejtanovo najbolje delo, pisao je on, ali i
sentimentalnije: uvam ja duu tvoju, sine moj, u ovom
orahu. avo poseduje samo tvoje telo. Kad ga se bude
oslobodio, vrati se i zatrai duh svoj besmrtni. On cveta
u naoj bati.
Rukopis u tim pismima menjao se sa godinama -
od rascvetane pouzdanosti, po kojoj je mogao odmah da
se prepozna, do skuenijeg, neukraenog i preienog,
to je i postao. Zatim su pisma prestala da stiu, ali
Saladin je od drugih sluao da se obuzetost njegovog oca
natprirodnim stvarima i dalje produbljivala, sve dotle
dok konano nije postao usamljenik, verovatno zato da
bi pobegao iz ovoga sveta u kojem demoni mogu da
kradu telo njegovog roenog sina, demoni iz jednog
sveta koji oveku ne prua bezbednost za istinsku
religijsku veru.
Oeva transformacija onespokojavala je Saladina,
ak i na tako velikom rastojanju. Njegovi su roditelji bili
muslimani na onaj mlitavo-setan nain Bombajaca;
angez amavala je svom malom sinu liio na boga
vie nego tamo neki Alah. A to to je taj otac, to profano
boanstvo (mada sada diskreditovano), pod stare dane
pao na kolena i poeo da se klanja u pravcu Meke, bilo
je njegovom bezbonom sinu teko da prihvati.
Ja za to krivim onu veticu, rekao je on sebi,
upadajui radi retorike u isti onaj jezik arolija i duhova
kojim je njegov otac bio poeo da se slui. Onu Nasrinu
Drugu. I jesam li sad ja taj to je pao pod avolov uticaj,
jesam li ja taj to je opsednut? Moj rukopis se nije
promenio.
Pisma vie nisu stizala. Prole su godine; i onda se
Saladin ama, glumac, samouki ovek, vratio u
Bombaj sa trupom Prospero, da igra ulogu indijskog
doktora u Milionerki od Dorda Bernarda oa. Na
sceni, on je krojio i prekrajao svoj glas u skladu sa
zahtevima uloge, te onaj njegov dugo potiskivani nain
govora, oni odbaeni samoglasnici i suglasnici, poeli su
da mu opet cure iz usta a takoe i iz samog pozorita.
Glas ga je izdavao; i on je tako otkrio da su njegovi
sastavni delovi sposobni i za druga izdajstva.

*

ovek koji krene da se preruava, preuzima ulogu
samog Tvorca - prema jednom nainu vienja stvari; on
je neprirodan, on je bogohulnik, on je skvrnavitelj
skvrnavljenja. A iz jednog drugog ugla gledano, moete
u njemu videti patetiku i heroizam u njegovoj borbi, u
njegovoj spremnosti da rizikuje: jer ni svi promenljivci
ne preivljavaju. Ili, razmotrite ga sociopolitiki: oni to
se useljavaju u druge zemlje veinom postaju
preruenjaci, maske. To su nai sopstveni lani opisi radi
suprotstavljanja onim laima izmiljenim o nama, ime,
radi bezbednosti, skrivamo nae tajne linosti.
oveku koji samog sebe izmisli potreban je neko
ko e da veruje u njega, da potvrdi da mu je to polo za
rukom. Opet igranje uloge Boga, mogli biste rei. Ili, da
se spustite malo nie i pomislite na onu viiu Zvonicu;
vile ne postoje ako deca ne zapljeskaju ruicama. Ili,
pak, moete jednostavno rei: to ti je isto kao biti ovek.
Ne samo potreba da se u njega veruje, ve i da on
veruje u onog drugog. Shvatili ste: Ljubav.
Saladin ama je sreo Pamelu Lavlejs pet i po
dana pred kraj ezdesetih godina ovoga veka, kad su
ene jo nosile one raznobojne bandane u kosi. Stajala je
nasred jedne sobe pune trockistiki nastrojenih glumaca i
gledala ga svojim tako bistrim, tako vedrim oima. On ju
je monopolisao za celo vee a ona nije prestajala da se
osmehuje, pa je otila sa drugim. Kad se vratio kui,
matao je o njenim oima i osmehu, o krhkosti njenoj, i
koi. On je nju itave dve godine jurio. Engleska
kolebljivo prua svoja blaga. Zapanjivala ga je njegova
sopstvena upornost, ali je shvatao da od te ene zavisi
njegova sudbina i, ako ona ne popusti, da e onda ceo
njegov pokuaj preobraavanja pasti u vodu. Pusti me
da poem s tobom, preklinjao ju je, vukui je pristojno
za njene bele skute, u pono, na autobuskim stanicama,
pritisnut paperjem krivice. Veruj mi. Ja sam onaj
pravi.
I jedne noi, iznenada, ona ga je pustila, rekla da
mu veruje. A on se odmah oenio njome, pre no to bi
ona mogla da se predomisli, ali nikad nije nauio da joj
ita misli. Kad je bila nezadovoljna, ona bi se povukla u
spavau sobu i vrata zakljuala za sobom, dok se ne bi
oseala bolje. To nema veze s tobom, rekla mu je.
Nikog ne elim da vidim, kad sam takva. On je imao
obiaj da je zove ostriga. Otvori! Lupao je na sva
zakljuana vrata njihovog zajednikog ivota, najpre u
jednom staniu u suterenu, zatim u jednoj kuici van
grada, pa onda u jednoj velikoj vili. Volim te, pusti me
da uem. Mnogo mu je bila potrebna, da bi se ponovo
uverio u svoje postojanje, da nikad nije razumeo ono
oajanje u njenom blistavom, stalnom osmehivanju, ni
onaj strah u njenoj vedrini s kojom je bila okrenuta
svetu, niti, pak, razloge to se skrivala kad nije uspevala
da zrai. Tek onda kad je bilo i suvie kasno, rekla mu je
da su joj roditelji zajedno izvrili samoubistvo ba kad je
dobila prvu menstruaciju, jer su bili preko glave u
kartakim dugovima, ostavivi je sa njenom
aristokratskom rikom od glasa koja ju je obeleavala kao
izuzetnu, zlatnu curu, enu kojoj svet zavidi, dok je u
stvari bila naputena, izgubljena osoba, a roditelji joj se
nisu potrudili ak ni toliko da saekaju da je vide kako
odrasta - i eto koliko je ona bila voljena, te, prema tome,
naravno, ona uopte nije imala samopouzdanja, i svaki je
trenutak njenog ivota na ovom svetu bio pun panike; i
zato se ona stalno osmehivala, i moda se jedanput-
dvaput nedeljno zakljuavala i tresla od straha i oseala
kao da je neka mahuna, kao prazna ljuska kikirikija, kao
majmune bez oraha.
Nikad nisu uspeli da imaju decu; ona je za to
krivila sebe. Posle deset godina zajednikog ivota
Saladin je otkrio da tu neto nije u redu sa njegovim
sopstvenim hromozomima - dva tapia i suvie
dugaka, ili i suvie kratka - nije mogao da se seti.
Njegovo genetiko naslee; on je oigledno morao da
bude srean to uopte postoji, srean to nije postao
neka vrsta deformisane nakaze. Od koga li mu je to? Od
oca ili od majke? Lekari nisu znali da kau; a on je za to
krivio - lako je pogoditi koga; ali, najzad, nita ti ne
pomae ako loe misli o mrtvima.
U poslednje vreme nisu se slagali.
To je on rekao sebi docnije, ali ne za vreme
neslaganja.
Docnije, rekao je sebi, mi smo bili brodolomnici,
moda zato to nismo mogli da imamo decu, moda smo
se, prosto, otuili jedno od drugog, moda ovo, moda
ono...
Za to vreme, on je okretao glavu od svake
zategnute situacije, od svake grabljivosti, svake mogune
svae; zatvarao je oi i ekao da joj se vrati osmeh na
licu. Doputao je sebi da veruje u taj osmeh, u tu sjajno
krivotvorenu radost.
Pokuavao je da za oboje izmisli srenu budunost,
da je ostvari tako to e samo da je zamisli i zatim da u
nju veruje. Na svom putu za Indiju mislio je na to koliko
je srean to ima nju - da, ja sam srean, ba sam srean i
tu nema spora, ja sam najsrenije kopile na svetu. I: kako
je to divno imati ispred sebe tu dugaku, senovitu
aveniju buduih godina, tu perspektivu starenja uz njene
nenosti.
Toliko se upinjao da je bezmalo i uspeo da sebe
ubedi u istinitost tih triavih fikcija, da mu je prva stvar
bila - kad je otiao u krevet sa Zini Vakil, u toku
etrdeset osam sati od njegovog dolaska u Bombaj, ak i
pre nego to su inili ljubav - da se onesvesti, da se sav
ohladi, jer su poruke koje su mu stizale u mozak bile u
tako ozbiljnoj meusobnoj nesaglasnosti, kao da je
desnim okom video kako se svet kree ulevo a levim
kako klizi udesno.

*

Zini je bila prva Indijka u njegovom ivotu sa
kojom je inio ljubav. Hrupila je u njegovu garderobu
posle prve predstave Milionerke, hrupila sa svojim
dramatino-operskim rukama i hrapavim glasom, kao da
mnoge godine nisu prole od njihovog poslednjeg
susreta. Godine. Daa, bado, kakvo razoarenje, asna
re, odgledala sam celu predstavu samo da bih tebe ula
kako zapeva frazu ,Goodness Gracious me kao Piter
Selers il slino, i pomislila, deder ba da vidimo da l je
frajer nauio da nameta notu na jeste, i da l se sea,
srce, kad si izigravo Elvisa s onim tvojim reketom - bilo
je mnogo veselo, pravi iz. Al ta je ovo? Nema pesme
u drami. Do avola. uj, bado, je 1 moe da kidne
od ovih bledolikih i izae negde s nama vogovcima?
Ako nisi zaboravio kako to izgleda?
On se nje seao kao mrave tinejderke sa
nesimetrinom frizurom, nakrivljenom na jednu stranu i
sa istim takvim ali suprotnim osmehom, nakrivljenim na
drugu. Drska, loa cura. Jednom, avo bi je znao zato,
upala je u neku ozloglaenu jazbinu na Fokland Roudu, i
sedela tamo puei cigaretu i pijuckajui koka-kolu, dok
joj podvodai koji su vodili taj lokal nisu zapretili da e
joj unakaziti lice, jer je slobodnim kamenjarkama pristup
zabranjen. Ona ih je drsko odmerila od glave do pete,
popuila svoju cigaretu i otila. Neustraiva cura. Moda
i aava. A sad, oko svoje trideset pete, bila je doktor
medicine i radila u bolnici Bri Kendi, u odeljenju za
gradske beskunike; ona je bila i u Bopalu, kuda je sa
ostalim lekarima otila istog asa kad je pukao glas o
onom nevidljivom amerikom oblaku koji je razjedao
oi i razarao plua ljudi. Bila je i likovni kritiar i
napisala je knjigu o obuzdavajuem mitu autentinosti u
umetnosti, toj folkloristikoj ludakoj koulji koju, po
njenom miljenju, treba odbaciti i zameniti haljinom
jedne etike istorijski dokazane pravovaljanosti
eklekticizma, jer zar nije itava nacionalna kultura
zasnovana na principu pozajmljivanja svake one odee
koja se inila da lepo pristaje: arijanske, mogulske,
britanske - uzme-najbolje-testo-i-odbaci-resto? - knjigu
koja je izazvala oekivano gnuanje, naroito zbog svog
naslova. Ona ju je nazvala Jedini dobar Indijac. to
znai mrtav Indijac, rekla je ami kad mu je dala
jedan primerak svoje knjige. Zato treba da postoji neki
dobar, pravi nain za formiranje jednog vogovca? To je
hindu-fundamentalizam. A u stvari, svi smo mi loi
Indusi. Neki su loiji od ostalih.
Bila je u fazi svoje pune lepote, rasputene
dugake kose i nije vie bila onako mrava kao ranije.
Pet sati posle njenog ulaska u njegovu garderobu, leali
su u krevetu, i on se onesvestio. Kad se ponovo osvestio,
ona mu je objasnila: U pie sam ti stavila drogicu. On
nikad nije mogao da zakljui da li ga je slagala ili je
rekla istinu.
Zinat Vakil, Zini, imala je svoj plan sa Saladinom.
Da te obnovimo, objasnila mu je. Mister, mi emo te
vratiti nama. Njemu je povremeno izgledalo da ona
namerava da to postigne tako to e ga ivog pojesti. U
krevetu je inila Ijubav kao ljudoderka a on je bio njena
velika porcija svinjetine. Da li si ti ikad ula, upitao je,
za onu tano ustanovljenu vezu izmeu vegetarijanstva
i nagona za deranjem ljudi? A Zini, dok mu je klopala
jedan goli but, samo je zatresla glavom. U nekim
ekstremnim sluajevima, nastavljao je on, preterano
jedenje povra moe da u biohemijski sistem unese neto
to izaziva kanibalske fantazije. Digla je pogled i
uputila mu svoj iskoeni osmeh. Zini, ta divna
vampirica.
Batali to, rekla mu je. Mi smo vegetarijanski
narod, a naa je kultura miroljubiva i mistina, to svi
znaju.
A to se tie njega, on je morao da njome paljivo
rukuje. Kad joj je prvi put dodirnuo dojke, na oi su joj
grunule vrele, zapanjujue suze boje i gustine mleka
bivolice. Ona je svojevremeno gledala svoju majku kako
polako umire kao ptica tranirana za ruak - najpre su joj
odsekli levu a docnije i desnu dojku, ali rak se i dalje
irio. Njen strah da i ona sama ne ponovi majinu smrt,
iskljuivao je njene dojke iz zone dodirivanja. Zinin
neustraivi skriveni strah. Nikad nije imala dete, ali oi
su joj luile mleko.
Posle njihovog prvog dejstvenog inoljupstvija,
ona se obruila na njega, a suze behu ve zaboravljene.
Zna ta si ti, ja u da ti kaem. Ti si dezerter, eto ta si
ti, reeno vie engleski, jer je taj tvoj angrez-izgovor
debelo obmotan oko tebe, ali nemoj da zamilja da ti je
tako perfektan, on ti izmie, baba, krivi ti se kao lani
brk.
Ima neto udno to mi se tu deava, hteo je da
joj kae, moj glas, ali nije znao kako da to postavi
pred nju, pa se uzdrao.
Ljudi kao to si ti... frknula je kroz nos, ljubei
mu rame. ...Ti se vraa ovamo posle tako dugog
vremena i bogzna ta misli o sebi. Ali, batice, mi o tebi
ipak imamo loije miljenje. Osmeh joj je bio vedriji od
Pamelinog. Shvatam, rekao je on njoj. Zini, ti nisi
izgubila svoj ,kolinos-osmeh.
Kolinos. Otkud mu je to samo dolo, ta davno ve
zaboravljena reklama paste za zube? A samoglasnici su
mu zazvuali karakteristino nepouzdano. Pazi, ama,
uvaj se svoje senke. Tog crnog bade to se unja iza
tebe.
Druge veeri, dola je u pozorite u pratnji dva
prijatelja - jednog filmadije-marksiste zvanog Divni
Dord, epavog kita od oveka sa zasukanim kurta-
rukavima, razdrljenim prslukom sa starim flekama i
zbunjujuim cugsfirerskim brkovima sa uvrnutim i
navotenim krajevima; i Bupena Gandija, pesnika i
novinara, koji je bio rano osedeo ali ije je lice delovalo
bebaki nevino sve dok ne bi oslobodio svoj prefrigani,
kikotavi smeh. Hajde, Salad-baba, objavila je Zini.
Idemo da ti pokaemo grad. Onda se okrenula svojim
drugarima. Ovi Azijati se ne stide stranaca, izjavila je.
Saladine, salato krvava, molim te da poe sa nama.
Tu pre neki dan, na televiziji se pojavi jedna
reporterka, izjavi Divni Dord. Crvenokosa bela
enska. Ree da se zove Kerlida. To nikako nisam
mogo dukapiram.
Zna, Dord je jako van ovoga sveta, umeala
se Zini. On ne zna u kakve se sve nakaze pretvarate vi
svetske bade. A ta gca Sing - mnogo jeziva enska.
Rekla sam joj, Srce, to tvoje ime Kalida rimuje se sa
dalida, a to ti je jedna pomona kuhinjska sprava. Ali
ona nije mogla nita da mi odgovori. Mislim, da mi kae
svoje pravo ime, i da me uputi na svog glavnog agenta
koji je tako krstio. Ali vi, tipusi, nemate kulturu. Vi ste
sad samo vogovci. Je l tako? dodala je, odjednom
nestana i razrogaenih oiju, u strahu da ipak nije malo
preterala. Prestani da ga prepada, Zinat, rekao je
Bupen Gandi svojim tihim glasom. A Dord je
nezgrapno progunao: Nema ljuti, bado. Ovo ti je
samo jedan zezatorski ok u bok.
ama je odluio da se ceri i da uzvrati. Zini,
rekao je, svet je pun Indijaca, ti to zna, mi se svugde
naemo, postajemo krpim-lonce-erpenjari u Australiji i
zavravamo u Idi Aminovom friideru. Moda je
Kolumbo bio u pravu; svet je sainjen od Indije -
istone, zapadne, severne. Do avola, ti treba da se
ponosi nama, naim poduhvatom, nainom na koji se mi
suprotstavljamo granicama. Stvar je samo u tome to mi
nismo Indijci kao ti. I tebi e bolje biti da se navikne na
nas. Kako se ono zvae knjiga koju si napisala?
Sluajte, Zini ga uhvati ispod ruke. Sluajte
mog Salada. On naprasno eli da bude Indijac, poto je
ivot proveo u nastojanju da se pretvori u belca. Ali jo
nije sve izgubljeno, vidite. Neto je tu jo ivo. A
ama je oseao kako crveni, oseao navalu zbunjenosti.
Indija; ona je stvarala tu zbrku.
Tako ti svega, dodala je, bodui ga jednim
poljupcem. amo, bre hou da kaem - odjebi ti to! Ti
sam sebe smatra za ,Mister Udvoricu, a pri tom
oekuje da ti se mi ne smejemo.

*

U Zininom hindustanu, jednom kru od
automobila pravljenom za slugeranjsku kulturu, sa
zadnjim seditem lcpe presvuenim nego prednjim, on
je oseao kako ga no opkoljava kao gomila sveta. Bila
je to Indija koja ga je merila arinom svog beskraja
zaboravljenog, bilo je to, prosto, njeno prisustvo, onaj
stari nered prezreni. Jedna amazonka na kolovozu, kao
neka Indijska udotvorka sa srebrnim trozupcem i
jednom zapovedniki podignutom rukom zaustavila je
saobraaj, bazajui ispred njih. ama je netremice
gledao u njenenjegove izbuljene oi. Na visokim
reklamnim panoima, trulio je Dibril Farita, filmski star
koji je bio neobjanjivo nestao. Kr, ubre, buka.
Reklamirane cigarete puile su se pored njih na
stubovima za plakate: MAKAZE - ZA OVEKA OD
AKCIJE, EVO SATISFAKCIJE! I jedna jo
neverovatnija reklama: PANAMA - DEO
VELIKOINDIJSKE SCENE.
Kuda smo to poli? No je imala svojstvo
prugastog zelenog osvetljenja. Zini je parkirala kola. Ti
si izgubljen, optuila ga je. ta ti uopte zna o
Bombaju?
O svom rodnom gradu, mada ti on to nikad nije
bio. On je za tebe samo jedan san iz detinjstva. Odrastati
na Skandal Pointu, to ti je kao ivot na Mesecu. Nema ti
tamo onog obraanja, ,Hej, klinac! ili ,Prikane! - sami
kvartovi dravnih slubenika. Da li su socelementi iv
Sene ikad stigli tamo da stvaraju nevolje optini? Da li
su tvoji susedi gladovali u trajku tekstilnih radnika? Da
li je napredna organizacija Datta Samant ikad priredila
neki skup ispred vaih bungalova? Koliko si ti imao
godina kad si prvi put sreo nekog sindikalistu? A koliko
kad si se prvi put ufurao u neki pretrpani lokalni voz
umesto u auto s privatnim oferom? To nije bio Bombaj,
mili moj, izvini. To je bila Zemlja uda, Peristan,
Nikad-Nikad, Oz.
A ti? podseao ju je Saladin. Gde si ti onda
bila?
Na istom mestu, besno mu je odgovorila. Sa
svim onim ostalim Kloparoima.
Sporedne ulice. Jedan dainistiki hram su
prefarbavali i svi su mu sveci bili smeteni u plastine
vree, da boja ne bi curila pravo na njih. Jedan prodavac
tampe na trotoaru izlagao je novine pune uasa:
eleznika nesrea. Bupen Gandi je poeo da govori
svojim blagim apatom. Posle te nesree, rekao je,
preiveli putnici su otplivali do obale (voz se survao s
mosta u reku), a tamo su ih doekali seljani iz susedne
selendre, pa su ih gurali pod vodu sve dok ih nisu
podavili, i onda su ih, mrtve, opljakali.
Kuuj! dreknula je Zini na njega. Zato njemu
pria te stvari? On ve misli da smo mi divljaci, neki
nii oblik ivota.
Jedan duan je prodavao sandalova drva za gorenje
u oblinjem hramu boga Krine i parove emajliranih
ruiasto-belih Krininih oiju koje sve vide. Mnogo
prokleto jeziva stvar za gledanje, rekao je Bupen. Al
to ti je jedna injenina stvar.

*

U jednoj prepunoj jazbini u koju je Dord bio
poeo da zalazi kad je iz filmadijskih razloga stvarao
veze sa tata-matama i budama koji su se bavili
trgovinom ivim ljudskim mesom, toio se mrki rum i
sluio oko aluminijumskih stolova, i tu su Dord i
Bupen poeli, malo naefleisani, da se svaaju. Zini je
pila kolu-sa-konjakom i ami se alila na svoje
drugare. Cugaroki problemi, kod obojice - razbijeni su
ko stari upovi i obojica maltretiraju svoje ene; sede po
umezima i are svoje odvratne ivote.
I onda nije nikakvo udo to sam se ja zacopala u
tebe, medeni, jer kad su domai proizvodi tako niskog
kvaliteta, ovek zavoli stranu, uvoznu robu.
Dord je bio sa Zini u Bopalu i sad je poinjao da
buno govori o toj trovakoj katastrofi, tumaei je
ideoloki. Sta je Amrika za nas? otro je upitao. To
nije realna zemlja. To je mo u najistijoj formi,
bestelesna, nevidljiva. Mi ne moemo da je vidimo, al
ona nas totalno razjebava, i tu nema vrdanja.
Uporeivao je ameriku The Union Carbide Company sa
trojanskim konjem. Mi smo te karbidske barabe pozvali
da nam dou. Bilo je to kao ona pria o etrdeset
razbojnika, rekao je, koji su bili sakriveni u svojim
upovima i ekali da padne no, pa da iziu. Ali, mi, na
alost, nismo imali Ali-babu, uzviknuo je. Koga smo
mi imali? Gospodina Radiva G.
Na ovo je Bupen Gandi naglo ustao, nesiguran na
nogama, i, kao opsednut, kao da se neki duh bio spustio
na njega, poeo da svedoi. Za mene, rekao je, ta
stvar nema veze sa stranom intervencijom. Mi sebi uvek
opratamo optuujui one sa strane - Ameriku, Pakistan,
svaku drugu prokletu zemlju. Izvini, Dord, ali, po
meni, sve to vodi poreklo iz Asama, i mi moramo odatle
poeti. Od masakra nevinih. Od onih fotografija deijih
leeva u redovima, pod konac, kao vojnici na paradi.
Prebijana su toljagama do smrti, gaana kamenicama,
klana. ama se seao tih pravilnih redova smrti. Kao da
je samo uas mogao Indiju da dovede u red.
Bupen je govorio dvadeset i devet minuta bez
oklevanja ili zastajanja. Svi smo mi krivi za Asam,
rekao je. Svaki na ovek. Ukoliko se i dok se ne
suoimo s tim da je smrt te dece bila naa greka, mi
neemo moi da se nazivamo civilizovanim narodom.
Dok je govorio, brzo je pio rum, te mu je glas bivao jai
a telo mu je poinjalo da se opasno naginje u stranu, ali
iako su u lokalu svi utali, niko nije krenuo ka njemu,
niko nije ni pokuao da ga prekine, niko ga nije nazvao
pijanicom. I usred jedne reenice - .. .svakodnevno
zaslepljivanje ili upucavanje, ili korumpiranje, i ta mi
uopte zamiljamo da... - sruio se na stolicu i poeo da
bulji u svoju au.
Zatim je jedan mladi u drugom kraju lokala ustao
i poeo da mu se suprotstavlja. Asam mora da se shvati
politiki, uzviknuo je, tamo su igrali ekonomski razlozi;
a drugi jedan bada je stao na noge da ovom odgovori da
se finansijskim stvarima ne moe objasniti zato jedan
odrastao ovek udara batinom devojicu sve dok je ne
ubije; a posle njega je jo jedan uzeo re i izjavio: Ako ti
tako misli, onda ti nikad nisi bio gladan, salah, i onda si
ti samo jedan krvavi romantiar koji smatra da
ekonomija ne moe oveka da pretvori u zver. ama je
sve jae stezao svoju au dok je galama rasla, vazduh
izgledao sve gui, zlatni zubi sevali u njegovo lice, tua
ramena se trljala o njegova, laktovi ga ukali, zrak se
pretvarao u juhu, a u grudima mu je srce poinjalo da
gruva napreskok. Dord ga je epao za lanak i
izvukao napolje, na ulicu. Jesi li o-kej, bado? Bledeo si
i zeleneo. Salad je klimao glavom u znak zahvalnosti,
punim pluima udahnuo no, pa se smirio. Ma onaj rum
i iscrpljenost, rekao je. Ja imam udnu naviku da
oseam svoje ivce posle predstave. I vrlo esto sam sav
laskliman. Trebalo je da to znam. Zini ga je gledala, a u
oima joj je bilo neto jae od saoseanja. Svetlucav
pogled, likujui, tvrd. Neto te je skroziralo, frajeru,
izraz joj je bio zlurad. Neto u vezi sa krvavim
vremenom.
Kad se posle preleanog tifusa oporavi, razmiljao
je ama, ostaje imun na tu bolest desetak godina. Ali
nita nije zauvek; antitela ti s vremenom nestaju iz krvi. I
on je, zato, morao da prihvati injenicu da mu u krvi vie
nije bilo imunizirajuih agenasa koji bi mogli da ga
osposobe da podnosi indijsku stvarnost. Rum, palpitacije
srca, duhovnu muninu. Vreme za spavanje.
Ona nije htela da ga vodi svojoj kui. Uvek i samo
hotel, sa zlatno-medaljonisanim mladim Arapima koji su
se epurili u pononim hodnicima, sa bocama
krijumarenog viskija u rukama. U krevet se sruio s
cipelama na nogama, otkopanom kragnom,
razlabavljenom kravatom i desnom i ukom prebaenom
preko oiju; a ona, u hotelskom belom mantilu
kupatilskom, od frotira, naginjala se nad njega i ljubila
ga u vrh brade. Rei u ti ta se to tebi veeras desilo,
rekla je. Moglo bi da se kae da smo ti mi razbili
ljuturu.
On se, ljut, podigao u krevetu. Pa, to je ono to je
imutra, siknuo je na nju. Jedan Indus preveden na
engleski medijum. Kad sam se ovih dana ljudima
obraao na hindustanskom, svi su bili jako utivi. To
sam ja. Uhvaen u pihtije usvojenog jezika, poinjao je
da u indijskom Vavilonu uje jedno zloslutno
upozorenje: ne vraaj se vie ovamo. Kad silom
zakorai i proe kroz ogledalo, u velikoj si opasnosti
ako se vrati natrag. Zrcalno staklo moe da te na froncle
isee.
Veeras sam toliko bila ponosna na Bupena,
rekla je Zini, leui u krevet. U koliko zemalja na svetu
moe da ude u neku krmu i da onako krene u
diskusiju? Sa onakvom strau, ozbiljnou i
potovanjem okoline. Zadri ti samo svoju civilizaciju,
gospon-abac; meni se ova mnogo dopada.
Okani me se, zavapio je. Ne volim ljude koji
me poseuju bez prethodnog upozorenja, zaboravio sam
ona pravila o sedam crepova strpljenja i smernoj kabadi,
ne mogu da itam molitve, i nemam pojma o naim
ceremonijama; a u ovom gradu u kojem sam odrastao, ja
sam izgubljen ako se drim svojih principa. Ovo nije moj
dom. Ovde dobijam vrtoglavicu jer imam oseaj da mi je
to dom a ispaa da mi ipak nije. Od toga mi srce
podrhtava a u glavi mi se vrti.
Ti si gluperda, viknula je na njega. Budalo!
Povrati se, debilu prokleti! Znam da moe. Ona je bila
vrtlog, sirena koja ga je mamila da se vrati svom starom
sebi. Ali taj seba je bio mrtav, senka, duh koji nije
hteo da postane fantom. U putnikoj torbi mu se nalazila
avionska povratna karta za London, i on je bio reen da
je iskoristi.

*

Ti se nikad nisi udavala, rekao joj je dok su
oboje budni leali, u sitne sate. Zini je na to frknula kroz
nos. Ti si stvarno bio i suvie dugo odsutan. Zar me ne
vidi? Ja sam ena tamne puti. I isprsivi se, odbacila je
sa sebe arav da bi se kooperila raskoju svog tela.
Kad je ona banditska kraljica Fulan Devi izila iz jaruge
da se preda, i da je fotografiu, novine su odmah razorile
njen sopstveni mit o njenoj legendarnoj lepoti. Postala je
prosto, obino stvorenje, bez ikakve privlanosti tamo
gde je ranije magnetski priviaila. Tamna koa u
severnoj Indiji. Ja to ne prihvatam, rekao je Saladin.
Valjda ne oekuje od mene da u to poverujem.
Ona se nasmejala. Oh boe, pa ti jo nisi postao
pravi idiot! Kome je potrebna udaja? Ja sam morala da
radim.
I posle krae pauze, odvratila mu je njegovim
pitanjem. Dobro. A ti?
Ne samo oenjen, nego i bogat. Pa, reci mi, onda:
Kako ivi, zajedno sa tom tvojom, mamicom? Pa, u
jednoj petospratnoj palati, na Noting Hilu. Tamo je, u
poslednje vreme, bio poeo da se osea nesigurno, jer
ovi najnoviji provalnici nisu odnosili samo one
uobiajene stvari kao to su video- i stereo-ureaji, ve i
vujake-uvare. Oseao je da je postalo nemogue
stanovati tamo gde kriminalni elementi kidnapuju i
ivotinje. Pamela mu je rekla da je to stari obiaj toga
kraja. Jo u Staro vreme, rekla mu je (za Pamelu je
istorija bila podeljena na Prastaru eru, Mrano doba,
Staro vreme, Britansku imperiju, Moderno vreme i
Dananjicu), kunapovanje je bilo unosan posao.
Siromani bi krali kuie od bogataa, dresirali ih da
zaborave svoja imena, pa bi ih posle ponovo prodavali
njihovim ucveljenim, bespomonim bivim vlasnicima u
radnjama na Portobelo Roudu. Pameline prie o lokalnoj
istoriji uvek su bile pune pojedinosti i esto nepouzdane.
Oh, Boe-Gospode, uzviknula je Zini Vakil, ti mora
hitno sve da rasproda i da se odseli odande. Ja znam te
Engleze, svi su oni isti, pa bio to poslednji olo il bogat
svet. Ne moe da se bori sa njihovom krvavom
tradicijom.
Moja ena, Pamela Lavlejs, krhka kao porcelan,
elegantna kao gazela, seao se on. Ja pustim koren u
ene koje volim. Banalnosti neverstva. On ih je gurnuo u
stranu i priao o svom poslu.
Kad je Zini Vakil saznala kako je Saladin ama
zaraivao svoj novac, ona je iz sebe ispustila seriju
vrisaka koja je jednog od onih Arapa sa zlatnim
medaljonima primorala da im zakuca na vrata i ue da bi
video da li je kod njih sve u redu. I ugledao je jednu lepu
enu kako uspravno sedi u krevetu, dok su joj se niz
obraze slivale i sa vrha brade kapljale suze koje su liile
na mleko bivolice; i, izvinjavajui se ami to je tako
upao, on se brzo povlaio, govorei, jao, izvini, drugar,
izvini - al ti si ipak mnogo talian bada, leba mi!
Oh, siroti moj badice, govorila je Zini daui
izmeu provala smeha. I te tvoje Angrez-barabe. Pa,
oni su tebe naisto zajebali.
Znai, njegov je posao za nju bio smean. Ali ja
imam dar za podraavanje raznih vrsta izgovora, rekao
je ponosno. I zato da se njime ne koristim?
Joj, zato da se njime ne koristim?!, ona je sad
njega podraavala, bacakajui se nogama po vazduhu.
Oh, gospodin-glumac, brkovi su vam opet otpali.
Oh, boe moj.
ta se to sa mnom dogaa?
Koji je to avo?
U pomo!
Poto je on stvarno posedovao taj dar, istinski ga
posedovao, on je bio ovek sa Hiljadu i Jednim Glasom.
Ako ste eleli da znate kako bi vaa flaa s paradajz-
sosom govorila u televizijskoj reklami, i ako niste
sigurni kako zvui idealni glas vaeg krekera zainjenog
belim lukom, onda je on pravi ovek za vas.
Zahvaljujui njemu govorili su i tepisi u reklamama
raznih firmi; on je podraavao glasove slavnih linosti,
pa krkanih zrna pasulja u prebrancu i zamrznutog
graka-eerca... Na radiju je mogao da vas ubedi da je
on Rus, Kinez, Sicilijanac, predsednik Sjedinjenih
Amerikih Drava. Jednom je u nekoj radio-drami sa
trideset-i-sedam lica tumaio svaki pojedini glas, pod
istim brojem pseudonima u najavi, i niko ivi meu
mnotvom slualaca nije primetio da je sve to izveo
samo jedan ovek. On je sa svojim enskim
ekvivalentom, Mimi Mamulijan, vladao radio-talasima
Britanije. Njih dvoje su imali tako veliki komad
kolaa spikersko-naratorskog posla, da bi bilo bolje,
kako je rekla Mimi, da se ne pominje ona kontrolna
Komisija za monopole, ak ni u ali. Njen opseg je bio
zapanjujui; mogla je da imitira glasove ena svake dobi,
iz svakog kraja sveta, na svakoj taki vokalnog registra -
od aneoske Julije do avolske Me Vest. Ti i ja bi
trebalo da se jednog dana venamo, kad bude imao
malo vremena, Mimi mu je jednom predloila. Nas
dvoje bismo mogli da budemo Ujedinjene nacije.
Ti si Jevrejka, upozorio je on. A ja sam tako
vaspitavan da imam i neka gledita o Jevrejima.
Pa, ja jesam Jevrejka, slegnula je ramenima. A
ti si obrezan. Niko nije savren.
Mimi je bila sitna ena sa gustim crnim uvojcima.
U Bombaju, Zini Vakil se protezala, zevala i isterivala
druge ene iz njegovih misli. Velika lova, nasmejala
se na njega. Oni te plaaju da ih imitira, sve dok ne
moraju da te gledaju. Tvoj glas postaje uven, ali oni
kriju tvoje lice. Je l' ima neku predstavu zato? Je 1
ima bradavice na nosu, jesi li zrikav, i slino? Da li ti je
ikad neto o tome palo na pamet, batice? Ama, ti u glavi
ima zelenu salatu umesto mozga, asna re.
To je tano, pomislio je on. Saladin i Mimi su bili
legende neke vrste, ali sakate legende, tamne zvezde.
Gravitaciono polje njihovih sposobnosti privlailo
im je poslove, ali oni su bili nevidljivi, odbacivali su
svoja tela da bi se oblaili u razne glasove. Mimi je na
radiju mogla da postaje Botielijeva Venera, mogla je da
bude i Olimpija, Merilin Monro, bilo koja prokleta ena
koja joj se svidala. Njoj je bilo svejedno kako je
izgledala; ona je bila postala svoj glas, vredela je kao
rudnik zlata, i tri mlade ene su bile beznadeno
zaljubljene u nju. A i kupovala je razne posede.
Neurotino ponaanje, priznala bi bez ikakvog stida.
Preterana potreba za putanjem korena, zbog svih onih
prevrata i potresa u jermensko-jevrejskoj istoriji. Neko
oajanje zbog sve vie godina i malih polipa otkrivenih u
mom grlu. A imovina je tako smirujua stvar, i ja nju
svima preporuujem. Posedovala je bivu upniku
kuu u Nofoku, farmu u Normandiji, kulu u Toskani, pa
ak i morsku obalu u ehoslovakoj. I sve to
proganjaju duhovi, objanjavala je. Zveket lanaca,
jauci, krv na tepisima, utvare-ene u spavaicama - ini.
Niko se bez borbe ne odrie svoje zemlje.
Niko osim mene, pomislio je ama, a neka seta
ga je obrvavala dok je leao pored Zini Vakil. Moda
sam ja ve neka utvara. Ali bar utvara koja ima avionsku
kartu, uspeh, pare, enu. Senka, ali senka koja ivi u
opipljivom, materijalnom svetu. Sa imovinom. Da,
gospodine.
Zini mu je gladila kosu koja mu se kovrdala oko
uiju. Ponekad, kad si smiren, mrmljala je, kad ne
pravi smene glasove ili kad ne glumi neto veliko, pa
zaboravi da te ljudi gledaju, ti izgleda kao neka
upljina. Je 1 zna? Kao tabula raza, kao ono - nikog-
nema-kod-kue. Ja zbog toga ponekad poizim i doe mi
da ti udarim ljagu. Da te ko osica ujedem da bih te
vratila u ivot. Ali to mene i rastui. Ba si budala, ti,
zvezdo velika sa licem pogrene boje za njihove kolor-
televizore, pa onda mora da putuje ak ovamo u
vogland sa trupom od dva i po glumca i, povrh svega, da
igra ulogu noge od stola, samo da bi se pojavio u nekom
pozorinom komadu. Oni te utiraju na-dva-gola i ti sve
to trpi, ti ih jo voli, a to je krvav ropski mentalitet,
asna re, ama, uhvatila ga je za ramena i tresla,
zajaivi ga tako da su joj zabranjene dojke bile blizu
njegovog lica, Salad-baba, il kako ve hoe da se
zove, tako ti svega, doi kui.
Njegov veliki prodor, onaj to je ubrzo uinio da
novac izgubi smisao, bio je poeo sa malim: sa jednom
deijom televizijskom serijom nazvanom The Aliens
Show po onim Munstrumima iz Rata zvezda a na nain
Ulice Sezam. Bila je to komedija situacije, o jednoj grupi
vanzemaljaca, poev od simpatinih pa do
psihoneurotinih likova, od onih iz ivotinjskog do onih
iz biljnog sveta, pa i mineralnog, jer je to bila pria o
jednoj umetnikoj steni u svemiru koja je mogla samu
sebe da koristi kao majdan sirovina, pa da se zatim
regenerie na vreme za novu epizodu sledee nedelje; ta
stena se zvala Pigmalijen, a zbog krljavog smisla za
humor producenata ove serije, bilo je u njoj jedno prosto
stvorenje koje je stalno podrigivalo, neto slino
rigajuem kaktusu, koje je dolo sa jedne pustinjske
planete s kraja vremena: to je bila Matilda,
Austrelijenka, a osim nje i tri groteskno pneumatine,
raspevane svemirske sirene zvane Alien Korns, moda
zato to se moglo lei meu njih, pa zatim i jedna ekipa
sa Venere koju su sainjavali skukavci, sprej-slikari
podzemnih eleznica i duevna braa koja su sebe
nazivala Alije-nacija, a ispod jednog kreveta u
svemirskom brodu koji je bio glavno mesto radnje iveo
je Bagzi, dinovski kukac-balegar sa Nebule Krabe, koji
je pobegao od svog oca; zatim ste u jednom tanku za ribe
mogli da naete Kefalosa, superinteligentnu divovsku
morsku koljku koja je volela da jede Kineze; a onda je
tu bio i Ridli, najstraviniji meu likovima serije, koji je
liio na jednu sliku Frensisa Bejkona - puna usta zuba
vijore na kraju jedne slepe mahune - i koji je bio
opsednut glumicom Sigurni Viver. Zvezde ove serije -
(njen abac i gca Gica) bili su Maksim i Mama-Alijenka,
moderan, otmen i kicoki odeven duo sa zapanjujuim
frizurama, likovi koji su eleli da budu - ta drugo? nego
- televizijske znamenite linosti. Njih su igrali Saladin
ama i Mimi Mamulijan, te su menjali svoje glasove
uporedo sa svojim kostimima, a da nita ne govorimo o
njihovim kosama koje su se iz kadra u kadar kretale od
purpurne do jarko crvene, stajale dijagonalno i tri stope
visoko na njihovim glavama ili lolalno iezavale; ili o
njihovim licima i udovima, jer su ii|ih dvoje bili kadri da
sve to menjaju, da nametaju i izmetaju noge, ruke,
noseve, ui, oi, a svaka je promena doaravala i
drukije akcente iz njihovih legendarnih, protejskih
drela. Ono zbog ega je taj ou postao hit bilo je
korienje poslednjeg krika kompjuterske tehnike
slikovitog prikazivanja stvari. Svaka pozadina bila je
simulirana: svemirski brod, pejzai drugih svetova,
intergalaktiki gejm-ou-studiji; a i glumci su bili
procesovani kroz maine, obavezni da etiri sata dnevno
provode pokopani ispod poslednjeg protetikog mejk-
apa koji im je omoguavao - im bi se video-kompjuteri
aktivirali - da izgledaju upravo onako kao i simulacije.
Maksim Alien (Ejlijen-stran), svemirski plejboj, i Mama,
nikad poraena galaktika ampionka u rvanju, a inae
univerzalni televizijski glas za reklamiranje svih
moguih artikala, prekono su postali senzacija. Procvat
je bio na vidiku; Amerika, Evrovizija, svet.
Kako se The Alien Show irio, tako je poeo da
privlai i politiku kritiku. Konzervativci su ga napadali
zbog preterane stravinosti, preterane seksualne
eksplicitnosti (Ridli je oigledno doivljavao erekciju
kad god je intenzivno mislio na gcu Viver), a i zbog
preterane neprirodnosti, morbidnosti. Radikalni
komentatori su krenuli da napadaju njegovu
stereotipnost, njegovo naglaavanje predstave o biima
iz svemira kao o nakazama, njegov nedostatak pozitivnih
predstava. ama se naao pod pritiskom da napusti ou;
odbio; postao meta napada. Nevolje me ekaju kad se
vratim kui, rekao je Zini. Taj prokleti ou nije
nikakva alegorija. To je samo zabava. Cilj mu je da se
dopadne.
Kome da se dopadne? ona je htela da zna. A
osim toga, oni te ak i sad putaju u emisije samo onda
kad ti lice prekriju gumom i na glavu ti nabiju crvenu
periku. Velika stvar, deluxe, ja ti kaem.
Stvar je u tome, rekla mu je kad su se sutradan
probudili, dragi moj Salad, da ti stvarno lepo izgleda,
tu nema pita. Koa ti je kao mleko, iz Engleske
vraena. A poto je sad Dibril kidnuo, ti bi mogao da ga
nasledi. Ozbiljno mislim, asna re. Njima je potrebno
neko novo lice. Vrati se kui i onda moe da bude
sledei, vei nego to je bio Ba-an, vei i od Farite.
Tvoje lice nije tako smeno kao njihova.
Kad je bio mlad, ispriao joj je, svaka faza
njegovog ivota, svaka linost koju je probao na sebi,
izgledala mu je otrenjujui privremena. Nesavrenstvo
mu nije smetalo, jer je on bio kadar da lako zamenjuje
jedan momenat drugim, jednog Saladina drugim. Ali
danas su mu te promene poinjale da bivaju bolne;
arterije mogunog bile su poele da se zakreavaju.
Nije mi lako da ti to kaem, ali ja sam sad oenjen
ovek, i to ne samo enom nego i ivotom. Opet
omicanje akcenata. Ja sam doao u Bombaj iz jednog
razloga, stvarno, i to nije bio taj komad. On je sad u
svojim kasnim sedamdesetim, i ja neu imati jo mnogo
prilika. On nije bio na predstavi; Muhamed mora da ode
na svoju planinu.
Moj otac, angez amavala, posednik arobne
lampe. angez amavala! Nemoj da se zeza, i nemoj
da misli da e moi da ode kod njega bez mene,
zapljeskala je rukama. Moram da uredim frizuru i nokte
na nogama. Njegov otac, taj uveni usamljenik! Bombaj
je bio kultura ponavljanja ve uraenog. Njegova
arhitektura je podraavala onu oblakodersku, njegova
kinematografija je beskonano ponovo izmiljala
Velianstvenih sedam i Ljubavnu priu, obavezujui
svoje junake da potede barem jedno selo od indijskih
pljakaa, dakoita, a sve svoje junakinje da barem
jednom u svojim filmskim karijerama umru od
leukemije, i to najpoeljnije na samom poetku. I
bombajski milioneri su bili stekli naviku da uvoze svoje
ivote. angeova nevidljivost bila je jedan indijski san o
indijskim krorepatima-velikim lovanima,
penthauziranim nesrenicima Las Vegasa; ali san nije
bio fotografija, uostalom, a Zini je to elela da vidi
svojim oima. On se mrti na ljude, kad je loe
raspoloen, upozorio je Saladin. To niko ne veruje,
dok mu se ne dogodi, ali to je suta istina. Kako se on
samo mrti! Kakve grimase pravi - kao one, ko pesnice,
izboene siktave nakaze, Gargameli, na kamenim
lebovima starih zdanja. A osim toga, on je istunac, i
tebe e sigurno nazvati droljom i, sve u svemu, ja u
verovatno morati da se posvaam s njim - tako je
pisano.
Zato je Saladin ama bio doao u Indiju: za
oprotaj. To je bio njegov posao u starom rodnom gradu
njegovom. No, da li da oprotaj da ili da ga dobije, to
nije znao da kae.

*

Bizarni vidovi trenutnih okolnosti u kojima je
iveo mister angez amavala: on je sa svojom novom
enom, Nasrinom Drugom, pet dana nedeljno boravio na
svom visokim-zidovima-ograenom imanju sa vilom,
nazvanom Crvena tvrava, na Pali Hilu, u kvartu koji su
mnogo volele filmske zvezde; ali svakog vikenda, on se
bez ene vraao u svoju staru kuu u Skandal Pointu, da
provodi dane odmora u izgubljenom svetu prolosti, u
drutvu prve, i mrtve, Nasrine. Osim toga: prialo se da
je njegova druga ena odbila da kroi u staru kuu. Ili
joj to nije doputeno, pretpostavila je Zini na zadnjem
seditu tamno zastakljene limuzine mercedes koju je
angez bio poslao da im pokupi sina. Kad se i Saladin
smestio pozadi, Zini Vakil je, puna potovanja,
proaputala, Luudo!
amavalin biznis sa fertilizatorima, angezova
imperija ubriva, bila je viena za ispitivanje od jedne
dravne komisije zbog utaje poreza i izbegavanja
plaanja carine na uvoz sirovina, ali to nije zanimalo
Zini. E sad u da vidim, rekla je, kakav si ti u stvari.
Pred njima se otvarao Skandal Point. Saladin je
oseao kako prolost navaljuje na njega kao plima, kako
ga preplavljuje i davi, punei mu plua svojom
povampirenom (povratnikom) slanoom. Ja danas
nisam svoj, pomislio je. Srce mu je treperilo. Niko od
nas nije svoj. Niko od nas nije ovakav.
U to vreme su postojale eline kapije kojima se
rukovalo daljinskim upravljaima iz kue, i jedna takva
je sad bila zaepila onaj troni trijumfalni luk, slavoluk.
Kapija se otvorila uz lagano zujanje da Saladina pusti u
to zdanje izgubljenog vremena. Kad je u bati ugledao
onaj orah u kojem je, prema oevom tvrenju, bila
uvana njegova dua, ruke su poele da mu se tresu. On
se skrivao iza neutralnosti injenica. U Kamiru,
ispriao je Zini, tvoje drvo roenja je neka vrsta
finansijske investicije. Kad dete odraste, taj razvijeni
orah moe se uporediti sa dospelom polisom osiguranja
ivota; to je vredno drvo koje se moe skupo prodati za
svadbu ili za start u ivot. Odrastao ovek sekirom obara
svoje detinjstvo da bi pomogao svojoj zrelosti. Ta
nesentimentalnost prosto optuuje, zar ne?
Limuzina se zaustavila ispod fasadnog trema. Zini
je utala dok su se njih dvoje penjali uz est stepenica ka
ulaznim vratima, gde ih je doekao stari sluga, lakej u
beloj livreji sa mesinganim dugmetima, iju je okantno
neoekivanu sedu kosu ama odmah prepoznao,
prevodei je, u seanju, u crnu, nekad kao grivu tog istog
Valaba koji je upravljao kuom kao njen maior domus u
Staro vreme. Oh, Boe, Valabhai, uspeo je nekako da
izgovori, pa je zagrlio starca. Sluga se s mukom
osmehnuo. Ostarelo se, mladi baba; a ja mislio da me
neete prepoznati. Odveo ih je kroz kristalno teke
hodnike palate, i Saladin je shvatio da se tu gotovo nita
nije promenilo, i to, oigledno, namerno. I to je tano,
objasnio mu je Valab - kad je beguma umrla, angez
Sahib se zakleo da e kua biti njen spomenik. I zato se
tu nita nije promenilo od dana njene smrti - slike,
nametaj, ase za sapune, figurine sukobljenih bikova od
crvenog stakla i porcelanskih balerina iz Drezdena - sve
je to ostalo onako kako je nekad stajalo; isti magazini na
istim stoiima, ista ona zguvana hartija u istim
koevima, kao da je i sama kua umrla sa njom, pa se
balsamovala. Mumificirana, rekla je Zini, izgovarajui
neizgovorljivo, kao i obino. O, boe, pa to je prilino
vampirski, zar ne? I u tom trenutku, sluga Valab je
otvarao dvokrilna vrata koja su vodila u plavi salon, kad
je Saladin ama ugledao duh svoje majke.
Kriknuo je a Zini se okrenula na svojim petama.
Eno, tamo! pokazivao je prema dalekom, zamraenom
kraju hodnika, nema spora, video sam onaj njen
prokleti sari sa novinskim dezenom, sa svim onim
krupnim naslovima, onaj sari koji je nosila onog dana
kad je, kad je..., ali sad je Valab bio poeo da mlatara
rukama kao neka slaba ptica, nesposobna da leti: Znate,
baba, bila je to samo Kasturba, vi je niste zaboravili,
moja ena, samo moja ena. Da, moja ajah Kasturba sa
kojom sam se igrao u onim krapama meu stenama na
obali: sve dok nisam odrastao i bez nje otiao tamo, u
onu uvalu gde je stajao onaj ovek sa naoarima u ramu
od slonovae. Pokorno vas molim, baba, nemojte da se
ljutite, jer kad je beguma umrela, angez Sahib je mojoj
eni poklonio nekoliko njeni aljina, i vi nemate nita
protiv? Vaa majka je bila tako dareljiva ena da je za
ivota uvek davala i kapom i akom. Kad je ama
povratio svoju ravnoteu, oseao se budalasto. Za ime
boga, Valab, promrmljao je. Za ime boga. Ja stvarno
nemam nita protiv. U Valaba je onda ponovo ula neka
stara krutost; pravo na slobodu govora staroga sluge
doputalo mu je da prekoreva. Izvinite me, baba, ali vi
ipak ne bi trebali da hulite na Boga.
Gle kako se ovek preznojava, ree mu Zini kao
pozorini apta. Pa, on se ukoio od straha. Kasturba
je ula u sobu, ali iako je njen ponovni susret sa amom
bio dosta topao, u vazduhu se ipak oseala neka
nepravda. Valab je iziao da donese pivo i kolu s
konjakom, a kad se i Kasturba izvinila i otila, Zini
odmah ree. Neto je tu sumnjivo. Ona se kree kao
vlasnica ove gajbe. Gledaj samo kako se ona dri. A
matori je bio klot uplaen. Kladim se da njih dvoje neto
mukaju. ama je pokuao da bude razuman. Pa, oni
su ovde gotovo sve vreme sami, moda i spavaju u
gospodarevoj spavaoj sobi i jedu iz finih tanjira, i nije
udo ako ovo oseaju kao svoju kuu. Ali je pri tom
mislio kako je Kasturba, u onom starom sariju, stravino
liila na njegovu majku.
Toliko si dugo stranstvovao, iza njega se zauo
glas njegovog oca, da sad ne ume da pravi razliku
izmeu jedne ive ajah i svoje preminule mame.
Saladin se okrenuo da prihvati melanholinu
pojavu jednog oca koji je sad bio smeuran kao stara
jabuka, ali koji je ipak uporno nosio skupa italijanska
odela iz vremena kad je bio krupan i mesnat. A kako je
sad bio izgubio one svoje popajske dolaktice i stomak
Blutoa, inilo se da u svojoj odei tumara kao ovek u
traganju za neim to ne moe sasvim tano da
identifikuje. Stajao je na vratima i gledao svog sina, a
nos i usta su mu bili skvreni i sprkani arolijom godina
uvenua u slabu krivotvorinu njegovog nekadanjeg
demonskog lica. ama je ve pomalo shvatao da njegov
otac vie nije bio u stanju da nekog uplai, da je izgubio
svoju mo opinjavanja ljudi i da je sad samo jedan
uvrnuti starkelja na putu za groblje; dok je Zini sa
izvesnim razoaranjem zapazila da je kosa angeza
amavale konzervativno kratka, a poto je nosio kone,
jako uglaane, cipele sa pertlama, ni pria o njegovim
strano dugakim noktima na nonim prstima nije bila
verovatna; kad se ajah Kasturba vratila, puei cigaretu, i
proetala se pored njih troje - oca sina valerke - idui
polako ka plavoj velurskoj esterfild- sofi sa udobnim
kapitone-lenim i runim naslonima, na koju je sela,
smetajui svoje telo isto onako senzualno kako bi
uinila neka filmska starleta, iako je ona bila ena dobro
zala u godine.
Samo to je Kasturba zavrila sa svojim
okirajuim ulaskom i smetanjem, angez je skoknuo i
proao pored svog sina, pa se posadio na sofu pokraj
bive ajah. Zini Vakil, ije su oi svetlucale skandal-
pointskom poentom, tiho siknu na amu: Zatvori usta,
mili. Tako si ruan. A na vratima, sluga Valab, gurajui
kolica s piem, bez emocija je gledao kako njegov
dugogodinji poslodavac prebacuje jednu ruku preko
ramena njegove ene koja se nije bunila.
Kad se predak, tvorac, pokae kao satana, njegovo
se dete esto ponaa usiljeno. I ama je sad uo sebe
kako pita oca: A moja maeha, dragi oe? Je li dobro?
Starac se obratio Zini. On nije ovako sladak
prema tebi, je l da? Mora da ti je s njim tuno u ivotu.
A zatim i svom sinu, ali oporijim tonom. Ti se ovih
dana pita kako je moja ena? Ali nju uopte ne
interesuje kako si ti. Ona sad nee da se s tobom
upoznaje. ta ona ima tebi da oprata? Ti nisi njen sin. A
dosad, moda, ni moj.
Ja nisam doao da se s njim tuem. uj, jare
matori. Ja ne smem da se tuem. Ali ovo, ovo je
nepodnoljivo. U kui moje majke, ama kriknu
melodramatino, gubei bitku sa samim sobom. Ova
drava smatra da je tvoj biznis prljav, a i tvoja dua je
pokvarena. Gledaj ta si ti njima uradio! Valabu i
Kasturbi. Tim svojim parama. Koliko te je to kotalo?
Da im otruje ivot. Ti si bolestan ovek. Stao je ispred
oca, buktei od pravednikog besa.
Valab, sluga, neoekivano se umea. Baba, sa
svim dunim potovanjem, izvinte me, al ta vi znate?
Vi ste otili od kue i sad dolazite vamo da sudite o
nama. Saladin se oseao kao da mu tlo izmie pod
nogama; on je buljio u pakao. Istina je da nas on
plaa, nastavljao je Valab. Za na rad, a i za ovo to
vidite. Za to. angez amavala je jo vre stezao
neopirua ramena sluavke.
Koliko plaa? viknu ama. Valab, za koliko
para ste se vas dvojica sporazumeli? Koliko za prodaju
tela tvoje ene?
Kakva budala, prezrivo ree Kasturba. U
Engleskoj obrazovan i tako to, ali mu i dalje slama u
glavi. Dolazi, bre vamo i trai velike rei ko to su u
kui moje majke i tome slino, al moda je ti i nisi ba
tolko voleo. Al mi smo je voleli, svi mi. Nas troje. I mi
na ovaj nain odravamo njen duh u ivotu.
To je pua, mogli bi da kaemo, zau se
Valabov tihi glas. Jedan in oboavanja.
A ti, progovori angez amavala, tiho kao
njegov sluga, ti dolazi ovamo, u ovaj hram. Sa svojim
nevernitvom. Mister, ti stvarno ima petlju.
I konano, Zini Vakil ga izdade: Okani se toga,
Salad, rekla je, krenuvi da sedne na runi naslon
esterfild-sofe, pored starca. Zato si takav namori?
Nisi ni ti aneo, batice, a ovi su ljudi izgleda sredili
svoje stvari o-kej.
Saladin je otvorio usta, pa ih opet zatvorio. angez
je tapao Zini po kolenu. On je doao, draga moja, da
optuuje. Doao da se osveti za svoju mladost, ali mi
smo stvar okrenuli tumbe i on je zbunjen. I mi sad
moramo da mu pruimo ansu, a ti mora da bude
sudija u ringu. Neu da mi on sudi, ali od tebe u
prihvatiti i ono najgore.
Kopile. Matoro kopile. Hteo je da me obori s nogu,
da izgubim ravnoteu, i evo me gde ipak stojim posle
jednog aperkata. Neu da govorim, a i zato bih, neu
ovako, to je ponienje. Bio jednom, ree Saladin
ama, jedan buelar pun funti, a bee i jedno peeno
pile.

*

Za ta je sin optuivao oca? Za sve: zbog uhoenja
linosti jednog deteta, zbog krae sveg njegovog novca
ispod one duge, zbog izgnanstva. Zbog toga to ga je
okrenuo onom to on moda nikad ne bi postao.
Pravljenju-oveka-od-njega. Zbog onog ta-da-kaem-
svojim-prijateljima. Zbog nepopravljivih rascepa i
uvredljivih oprotaja. Zbog predavanja oboavanju
Alaha sa novom enom i zbog bogohulnog potovanja
seni pokojne ene. A iznad svega, zbog njegovog
arobnog-lampizma, i zbog toga to je jedan od onih
otvori-se-sezamista. Njemu je sve lako dolazilo, arm,
ene, bogatstvo, mo, drutveni poloaj. Samo je
protrljaj i -puf - duh, elja, i odmah je gospodar, smesta.
On je bio otac koji je sinu najpre obeao a zatim za sebe
zadrao arobnu lampu.

*

angez, Zini, Valab, Kasturba nisu se ni maknuli
sa mesta i bili su bez rei, sve dok zajapureni Saladin
ama nije, zbunjen, prestao da govori. Kakvo
duhovno nasilje, posle toliko vremena, rekao je angez
nakon utanja. Ba tuno. Proe itavih etvrt veka, a
sin ti jo kuka zbog sitnih grehova prolosti. O, sine moj.
Ti mora prestati da me nosi po svetu kao papagaja na
svom ramenu. ta sam ja? Propalitet. Nisam ja tvoj
Starac od Mora. Suoi se s tim, mister: neu vie nita da
ti objanjavam.
Saladin ama je kroz jedan prozor ugledao onaj
etrdesetogodinji orah. Obori ga, rekao je ocu.
Obori ga, prodaj ga, i polji mi lovu.
amavala stade na noge i isprui desnu ruku. I
Zini, ustajui, prihvati ruku kao plesaica koja prima
buket cvea; istog asa, Valab i Kasturba se smanjie i
pretvorie u poslugu, kao da je neki zidni sat tiho
otkucao vreme ludaje. Tvoja knjiga, rekao je on Zini.
Ja imam neto to bi ti volela da vidi.
Njih dvoje izioe iz sobe; a nemoni Saladin,
posle jednog trenutka lakog posrtanja, zlovoljno krenu
njihovim stopama. Namoriu, nestano ga Zini
pozva preko svog ramena. Doi, izvuci se iz neosvesti,
odrasti ve jednom.
U amavalinoj zbirci umetnikih predmeta, pod
krovom njegove palate, tu, u Skandal-Pointu, nalazio se i
veliki broj slikanih tkanina Hamza-nama, delova onog
niza iz esnaestog veka na kojima su slikovito prikazani
prizori iz ivota jednog junaka koji je moda bio, a
moda i nije bio onaj uveni Hamza, Muhamedov stric
kome je digericu pojela ena Hind dok je leao mrtav
na Uhudskom bojnom polju. Meni se ove slike
sviaju, rekao je angez amavala Zini, jer tu je
junaku doputeno da padne. Gledaj samo koliko su esto
morali da ga izvlae iz kripca. Te slike su takoe
predstavljale reitu potvrdu teze Zini Vakil o eklektikoj,
hibridizovanoj prirodi indijske umetnike tradicije.
Moguli su dovodili umetnike iz svih krajeva Indije da
rade na tim slikama; individualni identitet bio je
potopljen da bi stvorio jednog mnogoglavog,
mnogorukog (pomou mnogo raznih kiica)
Nadumetnika koji je, doslovno, bio indijsko slikarstvo.
Jedna je ruka crtala mozaike podove, druga ljudske
figure, a trea bi slikala oblano nebo kineskog izgleda.
Na poleini tkanina bile su prie koje su ile uz
naslikane prizore. Te slike su tada bile prikazivane kao
neki film: podizane su pred gledaoce, dok je neko glasno
itao te junake prie. Na Hamza-namama moete videti
kako se persijske minijature stapaju sa stilovima
Kannada- i Keralan-slikarstva, a i kako hindu i
muslimanska filozofija formiraju svoju karakteristinu
kasnomogulsku sintezu.
Jedan div uhvaen u stupicu, a njegovi ljudski
muitelji zabadaju mu koplja u elo. Jedan ovek,
vertikalno raspoluen od vrha glave do prepone, i dalje
dri svoj ma dok pada. Na sve strane penuave lokve
prolivene krvi. Saladin ama je gnjeio svoje pesnice.
Divljatvo, glasno je rekao svojim engleskim glasom.
Suto varvarsko uivanje u tudem bolu.
angez amavala je ignorisao svog sina, gledao
je samo u Zini, a ona mu je stalno uzvraala poglede.
Naa je vlada iftinska, mlada damo, je l se slae? Ja
sam im celu ovu zbirku ponudio da uzmu dabe-gratis,
je l ti to zna? Samo da je negde smeste kako treba, da
sagrade neku galeriju. Ove tkanine, kao to vidi, nisu u
prvorazrednom stanju... ali oni to nee. To njih ne
zanima. A u meuvremenu, svakog meseca dobijam
ponude iz Amrike. I to kakve ponude! Da ne veruje. Al
ja to ne prodajem. To je nae kulturno naslee, draga
moja, naslee koje nam S. A.D. svaki dan odnose. Ravi
Varma-slike, Chandela-bronzu, Jaisalmer-mramorne
reetke. Mi sebe prodajemo, zar ne? Oni svoje buelare
bacaju na nae trotoare, a mi kleimo pokraj njihovih
nogu. Nae Nandi-sVike bikova zavravaju u tamo nekim
,kibic-prozorima il alkovnima u Teksasu. Ali tebi je
sve to poznato. Ti zna da je Indija danas jedna slobodna
zemlja. Zautao je, ali Zini je ekala; imao je jo neto
da kae. I on to ree: Jednog dana, ja u uzimati i
dolare. Ne zbog para. Zbog zadovoljstva to sam kurva.
to sam postao niko-i-nita. I manje od toga. A posle
toga, konano, nastupi prava bujica rei iza rei i manje
od toga. Kad umrem, ree angez amavala Zini,
ta u ja da budem? Jedan par praznih cipela. To je
moja zla kob, koju mi je on priredio. Ovaj glumac. Ovaj
pretvara. On je od sebe napravio jednog imitatora
nepostojeih ljudi. Ja nikog nemam ko bi iao mojim
stopama, ko bi davao ono to sam ja stvorio. To je
njegova osveta: ukrao mi je potomke. Osmehnuo se,
pomilovao ju je po ruci i prepustio je svom sinu. Ja sam
joj rekao to sam imao da joj kaem, obavesti on
Saladina. A ti i dalje nosi one peene pilie za kui. Ja
sam se njoj izjadao. A sad ona mora da presudi. Takav je
na dogovor.
Zini Vakil prie starcu i njegovom lampavom,
preraslom odelu, stavi mu svoje dlanove na obraze, i
poljubi ga u usta.

*

Nakon to ga je Zini izdala u kui nastranosti
njegovog oca, Saladin ama je odbio da se s njom via
ili da odgovara na njene poruke koje je ostavljala na
hotelskom desku. Poslednja predstava Milionerke bila je
izvedena; turneja je bila zavrena. Dolo je vreme za
povratak kui. Posle koktel-partije zavrne veeri,
ama je poao na spavanje. U liftu se naao sa jednim
mladim branim parom, oigledno u medenom mesecu,
koji je sluao muziku iz svojih vokmen-slualica.
Mladi ovek je promrmljao prema svojoj eni: uj, reci
mi. Da li ti ja i sad ponekad izgledam kao stranac? A
enica, osmehujui se neno, zatresla je glavom, ne
ujem te, i skinula slualice. On je ponovio, ozbiljno:
Kao stranac, da 1 ti i sad, ponekad, tako izgledam? A
ona je, sa nepromenjenim osmehom, samo zaas
naslonila obraz na njegovo visoko koato rame. Da,
ponekad, rekla mu je, i ponovo stavila slualice. I on je
isto uinio, izgledajui sasvim zadovoljan njenim
odgovorom. A tela im se vratie ritmovima sluane
muzike. ama je na svom spratu iziao iz lifta. Zini je
sedela na podu, leima naslonjena na vrata njegove sobe.
Kad su uli u sobu, ona je sebi nalila jedan veliki viski sa
sodom. Ponaa se kao dete, rekla mu je. Treba da se
stidi.
Tog dana, po podne, on je dobio paket od svog
oca. U paketu su se nalazili samo komadi drveta i
mnotvo novanica, ne rupija nego funti sterlinga: pepeo
jednog oraha, tako rei. Saladin je bio pun rudimentarnih
oseanja, a poto se Zini pojavila, on je postao meta. Ti
misli da te ja volim? rekao je, govorei namerno
opako. Misli da u ja ostati ovde s tobom? Ja sam
oenjen ovek.
Nisam ja ni elela da ti ovde ostane zbog mene,
rekla mu je. Ja sam to, iz nekog razloga, elela zbog
tebe.
Nekoliko dana ranije, gledao je jednu indijsku
dramatizaciju Sartrove prie sa temom o stidu. U
originalu, mu sumnja u vernost svoje ene i postavlja
joj zamku da je uhvati u prevari. Slae je da mora da ide
na slubeni put, ali se nekoliko sati docnije vrati da bi je
uhodio. Klei virei kroz kljuaonicu njihovih ulaznih
vrata. Zatim oseti da neko stoji iza njega, okrene se, ne
ustajui, a iza njega stoji ona, gledajui ga odozgo sa
odvratnou i gaenjem. Ta slika, kako on klei a ona ga
gleda odozgo, sartrovski je arhetip. Ali u indijskoj
verziji, mu koji klei ne osea nikog iza svojih lea;
njega ena iznenadi; on se, stojei, suoava sa njom
ravnopravno; oboje besne i viu, sve dok ona ne zaplae
i on je ne zagrli, i tako se pomire.
Kae da treba da se stidim, gorko je ama
rekao Zini. I to mi kae ti, koja nema stida. U stvari,
to moe da bude i jedna nacionalna karakteristika. Ja
poinjem da podozrevam da Indijcima nedostaje
neophodan moralni rafinman za pravo oseanje tragedije,
i da oni zato ne mogu stvarno da shvate predstavu o
stidu.
Zini Vakil dokraji svoj viski. O-kej, ne mora
vie nita da mi kae. Podigla je ruke uvis. Predajem
se. I sad idem. Mister Saladin ama. Ja sam verovala
da ste vi jo ivi. Da jo diete, ali nisam bila u pravu.
Ispalo je da ste sve vreme bili mrtvi.
I jo je jednu stvar rekla, pre nego to je,
mlenooka, prola kroz vrata. Ne dajte, mister-
Saladine, da vam ljudi prilaze i suvie blizu. Pustite ih
samo kroz vau samoodbranu, da bi vam te barabe zarile
no u srce.
Posle toga, tu nije imalo vie ta da se kae. Avion
je uzleteo i napravio vira iznad grada. A negde dole,
ispod Saladina, njegov je otac oblaio slukinju u haljine
svoje mrtve ene. Novi plan za regulaciju saobraaja bio
je dobro zakrio centar grada. Politiari su pokuavali da
prave karijere odlaenjem na padjatre - u hodoaa
peaenjem kroz zemlju. A bilo je i grafita koji su
kazivali: Savet politiarima: Samo je jedan korak od
padjatre do Pakla. A ponekad i do Asama.
Glumci su se meali u politiku: MGR, N. T. Rama
Rao, Bachchan. A Durga Khote se alio da je jedno
udruenje glumaca u stvari front crvenih. Saladin
ama, u avionu - let 420 - zatvorio je oi; i oseao je,
sa velikim olakanjem, ona indikativna pomeranja i
sreivanja u svom grlu koja su mu ukazivala na
injenicu da mu je glas bio poeo da se sam, za svoj
raun, okree svom pouzdanom, engleskom biu.

Prva uznemirujua stvar koja se Mr ami na tom
letu dogodila, bilo je to to je meu putnicima prepoznao
enu iz svog sna.
4
Ta ena koju je sanjao bila je manjeg rasta i ne
tako otmena kao ova stvarna, ali onog trenutka kad ju je
ama ugledao kako hoda tamo-amo stazama du
redova sedita u avionu Bostan, on se setio svog nonog
komara. Posle odlaska Zini Vakil, bio je utonuo u
nemiran san, i neto je predosetio: imao je viziju jedne
ene-bombaice, teroristkinje, sa izvesnim gotovo
neujno mekim glasom kanadske akcenatske
provenijencije, ije su ga dubina i melodinost podseale
na um okeana sluan sa velike udaljenosti. ena iz sna
bila je tako pretovarena eksplozivima da je delovala vie
kao velika bomba nego kao mala bombaica; a ena koja
se etala avionskim stazama, drala je u naruju bebu
koja je, po svim izgledima, mirno spavala, bebu tako
veto ututkanu u pelene i povoje, uz same enine grudi,
da ama nije mogao da vidi vie od jednog uvojka
novoroene kosice. Pod utiskom svog zapamenog sna,
on je uobraavao da je ta beba u stvari jedan paket pun
tapina dinamita, ili neka vrsta one tik-tak-paklene
maine, te je bio na ivici krika kad je doao k sebi i sebe
otro ukorio. Bila je to upravo ona vrsta glupave igre
koju je batalio i ostavio iza sebe. A on je, u stvari, bio
fini ovek u zakopanom odelu, na putu za London, u
jedan udoban i miran ivot.
Putovao je sam, izbegavajui drutvo ostalih
lanova glumake trupe Prospero, koji su u svojim
Fancy-a-Do-nald-majicama bili razbacani po jeftinoj
turistikoj klasi i pokuavali da na krutim vratovima
cimaju glavama levo-desno u stilu indijskih natyam-
plesaica, izgledali glupo u sarijima Benarsi, preterano
cugali onaj jeftin avionski ampanjac, dosaujui
prezirom-optereenim stjuardesama koje su, budui
Indijke, shvatale da su ti glumci osobe jeftine sorte. Oni
su se, ukratko, ponaali u stilu obinog neprilinog
dramatanja. Zena koja je nosila bebu gledala je na neki
svoj nain kroz bledolike glumce ili ih je pretvarala u
pramenove dima, toplotne opsene, duliove. Za oveka
kao to je bio Saladin ama, poniavanje englestva od
strane samih Engleza, bila je stvar i suvie bolna za
razmiljanje. On se okrenuo svojim novinama u kojima
je itao o demonstracijama bombajskih elezniara koje
je policija rasterala mrkovima. Novinski izveta je pri
tom slomio ruku; a i foto-aparat su mu razbili. Policija je
objavila svoju izjavu. Ni izveta niti neka druga
osoba nisu bili namerno napadnuti. I ama je utonuo u
avionski san. Grad izgubljene istorije, oboreno drvee i
nenamerni napadi iezli su iz njegovih misli. Kad je
malo kasnije otvorio oi, doiveo je drugo iznenaenje
na tom makabristikom putovanju. Jedan ovek je
prolazio pored njega idui ka klozetu. Nosio je bradu i
jeftine umbralne naoare, ali ama ga je ipak
prepoznao: tu, putujui inkognito u ekonomskoj klasi
leta AI-420, bio je iezli superstar, iva legenda, Dibril
Farita, lino.
Jesi li lepo pajkio? Shvatio je da je to pitanje
bilo njemu upueno, ali je okrenuo glavu od te prikaze
velikog filmskog stara da bi bacio pogled na isto tako
neobinu pojavu jednog neverovatnog Amerikanca sa
bejzbol-kapom na glavi, naoarima u metalnom okviru i
neonski zelenoj majici na kojoj su se grili isprepleteni i
bletavo zlatni oblici jednog para kineskih zmajeva.
ama je tog stvora bio iskljuio iz svog vidnog polja,
pokuavajui da se uvue u ljuturu svoje privatnosti, ali
privatnost vie nije bila mogua.
Zovem se Judin Damsdej i stojim vam na
raspolaganju, i ovek-zmaj prui jednu svoju ogromnu
crvenu aku. Na vaem raspolaganju i na onom od
strane Hrianske strae.
Sanjivi ama zatrese glavom. Vi ste neko vojno
lice?
Ha! Ha! Da, gospodine, moglo bi i tako da se
kae. Ja sam jedan ponizan peadinac, gospodine, u
Gardi Svevinjeg. Oh, Garda Svevinjeg, ta mi ree.
Ja sam ovek od nauke, gospodine, a moja misija je bila
i ostala misija, i, dopustite mi da dodam, privilegija da
posetim vau veliku naciju da bih se upustio u bitku sa
najopasnijom avolijom koja je u ljudski um ula pravo
iz muda.
Nisam vas dobro razumeo.
Damsdej spusti ton. Ja vam priam o onom
majmunskom sranju, gospodine. O darvinizmu. O
evolucionistikoj jeresi gospodina arlsa Darvina. Po
njegovom tonu sudei, bilo je jasno da mu je ime
izmuenog, Bogom-opsednutog Darvina bilo isto toliko
odvratno kao i ime ma kog drugog repatog zloduha,
Belzebuba, Asmodeusa ili samog Lucifera. Ja stalno
upozoravam vae zemljake, poveravao mu se Damsdej,
da se uvaju od g. Darvina i njegovih ela. Uz pomo
mojih linih pedeset-i-sedam slajdova koje sam im
prikazivao. A nedavno sam i govorio, gospodine, na
banketu povodom Dana Svetskog Razumevanja
Rotari-kluba, u Koinu, Kerala. Govorio sam o svojoj
otadbini, o njenim mladim ljudima. Ja mislim da su oni
izgubljeni, gospodine. Ti mladi ljudi Amerike: ja ih
vidim kako se u svom oajanju okreu drogama, pa ak -
ja sam otvoren ovek - i seksualnim odnosima pre braka.
I to sam rekao onda a to sad kaem i vama. Kad bih ja
verovao da je moj ukun-ukun-dedica bio impanzo, pa
ja bih, lino, bio prilino, potiten.
Dibril Farita je sedeo preko puta i gledao kroz
prozor. U avionu je poinjalo prikazivanje filma, pa su
avionska svetla bila utuljena. ena sa bebom u naruju je
i dalje bila na nogama, etajui tamo-amo, verovatno da
bi svoju bebu smirivala. I kako se sve to srozalo?
upitao je ama, oseajui da se od njega oekuje neki
prilog.
Njegov sused je malo oklevao. Ja verujem da je
tu bila neka greka u rezoniranju, ree on najzad. To
bi bila moja najbolja pretpostavka. Ne vidim kako bi oni
dobri ljudi tamo bili u stanju da vode meusobne
razgovore da nisu verovali da sam ja zavrio svoj
posao.
ama je bio malo zbunjen. On je smatrao da bi u
zemlji vatrenih vernika miljenje da je nauka neprijatelj
Boga moglo lako da nae pristalice; ali dosaivanje
rotarijanaca u Koinu pokazalo mu je da grei. U
treperavoj svetlosti filma u avionu, Damsdej je
nastavljao, svojim glasom bezazlenog vola, da pria
prie protiv samog sebe, i to bez i najmanjeg nagovetaja
da zna ta ini. Pri kraju krstarenja, rekao je, oko
velianstvene prirodne luke koinske, u koju Vasko da
Gama bee uplovio tragajui za zainima i tako
pokrenuo itavu onu istoriju istoka-i-zapada, oslovio ga
je jedan deran pun pst-pst-ova i hey-mister-okays. Haj,
vi, tuna, yes! Oete li ha-i, Sahib? Hej, misteramerica.
Yes, ujkasem, vi oete afion, best quality, top price?
Okay, a moda oete kokain, yes?
Saladin je poeo, bespomono, da se kikoe. Taj
dogaaj ga je pogodio kao neka Darvinova osveta: ako je
Damsdej smatrao onog sirotog, viktorijanskog,
utirkanog Darvina odgovornim za ameriku kulturu
drogiranja, bilo je divno da ba on, na drugoj strani
Zemljine lopte, bude vien kao predstavnik upravo te
etike protiv koje se tako estoko borio. Damsdej ga je
pogledao sa izrazom bolnog prekorevanja. Bila je to
teka sudbina biti Amerikanac u tuem svetu a ne
nagaati zato ste tako nesimpatini.
Nakon to se Saladinu omakao taj kikot, Damsdej
je utonuo u sumoran, povreeni dreme, ostavljajui
amu njegovim sopstvenim mislima. Da li bi filmove u
avionu trebalo smatrati za posebno zlu, nasuminu
mutaciju forme, one koja e s vremenom izumreti usled
prirodne selekcije, ili su, pak, oni budunost
kinematografije?
O budunosti tih uvrnutih akcionih filmova u
kojima veito igaju eli Long i evi ejz, bilo mu je
grozno i da misli; bila je to vizija Pakla... ama se
upravo vraao u san kad su se kabinska svetla upalila;
projekcija filma se zaustavila; a iluziju bioskopa
zamenila je ona druga, kad se na televiziji gledaju vesti,
jer je sad etvoro naoruanih ljudskih prilika vikalo
trei stazama aviona.

*
Putnici tog aviona zarobljenog od strane vazdunih
pirata - hajdekera, drani su u neizvesnosti, kao taoci,
sto jedanaest dana, usamljeni na svetlucavoj pisti oko
koje su se kovitlali i sudarali veliki peani talasi
pustinje, jer kad su etvoro pirata, tri mukarca i jedna
ena, prinudili pilota da aterira, niko od njih nije mogao
da odlui ta da se radi s putnicima. Oni nisu sleteli na
neki meunarodni aerodrom, nego na jednu apsurdnu
ludoriju od staze za sletanje dambo-deta koju je za
svoje zadovoljstvo bio izgradio lokalni eik u svojoj
omiljenoj pustinjskoj oazi, do koje je vodila auto-strada
sa est traka, veoma popularna meu usamljenim
mladiima i devojkama koji su se tuda sporo vozili
svojim kolima i koketirajui kroz prozore buljili jedni u
druge... ali im je avion na letu 420 tu aterirao, auto-
stradu su zakrila oklopna kola, transporteri sa
vojnicima, limuzine sa lepravim zastavicama. I dok su
se diplomati pogaali oko sudbine tog putnikog aviona,
da li da ga napadnu ili da ga ne napadnu, dok su
pokuavali da odlue da li da pristanu na zahteve ili da
ostanu vrsti po cenu ljudskih ivota, avion je bila
opkolila velika tiina i nije mnogo vremena prolo pre
nego to su poele opsene.
U poetku su stalno tekli dogaaji, hajdekerski
kvartet bio je pun elektriciteta, nervozan i eljan pucanja,
sa spremnim prstom na orozu. Ovo su najgori trenuci,
pomislio je ama dok su deca vritala a strah se irio
kao fleka; sad svi moemo otii Bogu na istinu. Zatim su
oni zavladali svima - tri mukarca i jedna ena, svi
visoki, niko maskiran, svi lepi - i oni su bili glumci, i oni
su sad bili zvezde, repate zvezde ili meteori, i oni su sad
imali svoja umetnika imena na sceni. Dara Singh, Buta
Singh, Man Singh. Zena se zvala Tavlina. Ona ena iz
aminog sna bee bezimena, kao da mu snivaka mata
nije imala vremena za pseudonime; ali je i Tavlina, kao
ona sanjana, govorila sa kanadskim naglaskom,
glatkoivinim, sa onim otkrivajuim zaokrugljenim O.
Posle sputanja aviona u oazu Al-Zamzam, putnicima,
koji su svoje zarobljivae gleali sa onom opsesivnom
panjom s kojom ukoeni mungos gleda kobru, postalo
je jasno da je u lepoti trojice mukaraca bilo neeg
pozerskog, neke amaterske ljubavi prema riziku i smrti,
to ih je navodilo da se esto pojavljuju na otvorenim
vratima aviona i izlau svoja tela profesionalnim
snajperima koji su se sigurno skrivali meu palmama
oaze. ena se drala podalje od takvih gluposti i
izgledala je kao da se obuzdava da ne grdi svoju trojicu
kolega. Delovala je kao ena koja nije svesna svoje
lepote, a to ju je i inilo najopasnijim lanom njihove
etvorke. ami je palo u oi da su ti mladii bili
preterano osetljivi i samodopadljivi da bi mogli poeleti
da vide krv na svojim rukama. Da bi im bilo teko da
ubijaju; oni su tu doli da bi se pojavili na televiziji. Ali
Tavlina se tu nalazila nekim poslom. On ju je drao na
oku. Ovi mukarci to ne znaju, pomislio je. Oni ele da
se ponaaju onako kako su se ponaali hajdekeri koje
su gledali u filmovima i na televiziji; oni su realnost koja
majmunie grubu predstavu o sebi, oni su gliste koje
gutaju svoje sopstvene repove. Ali ona, ta ena, zna...
kad su se Dara, Buta, Man Sing epurili i kooperili, ona
je postajala tiha, duboko zamiljena, i putnicima je
uterivala strah u kosti.
ta su to oni hteli? Nita novo. Nezavisnu
domovinu, slobodu veroispovesti, osloboenje politikih
zatvorenika, pravdu, otkupninu i bezbedno ekspedovanje
u zemlju njihovog izbora. Mnogi putnici su poeli da
saoseaju sa njima, iako su bili pod stalnom pretnjom
pogubljenja. Ako ivite u dvadesetom veku, onda vam
nije teko da sebe vidite u onima, oajnijim od vas, koji
trae da svet bude skrojen po njihovoj volji.
Nakon to su sleteli, vazduni pirati su oslobodili
veinu putnika a zadrali njih pedeset, odluivi da je
pedeset najvei broj osoba koje mogu komotno da
nadziravaju. ene, deca, Siki - svi su oni bili puteni.
Ispostavilo se da je Saladin ama bio jedini lan trupe
Prospero Players koji nije dobio slobodu; naao se
preputen nastranoj logici situacije, ali umesto da bude
uzrujan to je zadran, njemu je bilo drago to je mogao
da vidi lea svojim raskalanim kolegama; ba dobro to
se kurtalisao tog ljama, pomislio je.
Naunik-kreacionista Judin Damsdej nije bio u
stanju da shvati zato hajdekeri nisu imali nameru da i
njega oslobode. Stao je na noge, ljuljajui se na svojoj
velikoj visini kao oblakoder usred uragana, i poeo da
izvikuje neke rei histerine rastrojenosti. Potoi slina
curio mu je pri tom iz jednog ugla usana; on je to
uklanjao jezikom, oblizujui se grozniavo. A sad. ujte
vi mene, budovani, tau ja da vamkaem, jer to je
faking mnogo MNOGO je, i kakvajeto i otkudvam ta
ideja da vi... i tako dalje, on je, u kandama svog
komara u budnom stanju, baljezgao sve dok mu nije
priao neko iz piratske etvorke, oigledno ena, koja je
potegla kundak svoje kratke puke i razbila mu
rasklepetanu vilicu. I jo gre i gore: kako se balavi
Damsdej oblizivao u trenutku kad mu je kundak zalupio
vilicu, vrh jezika mu se otfikario i sleteo u krilo Saladina
ame; a za jezikom ubrzo i njegov bivi vlasnik. Judin
Damsdej, bezjezian i raspameen, pao je u glumevo
naruje.
Izgubivi jezik, Judin Damsdej je stekao slobodu.
Ubeiva je uspeo da svoje zarobljivae ubedi predajui
im svoj instrument za ubeivanje. Oni nisu hteli da se
staraju o ranjenom oveku; a onda, tu je pretila i
opasnost od gangrene i tome slino, te se on tako
pridruio egzodusu iz aviona. U tim prvim ludim satima,
svest Saladina ame se stalno vrtela oko pitanja
vezanih za pojedinosti - jesu li im to automatske puke
ili polumainke, kako su uspeli da sav taj metal
provercuju u avion, koji su to delovi tela u koje mogu
da ti pucaju a da ipak ostane iv, koliko li, to etvoro,
mora da su uplaeni, koliko obrvani strahom od
sopstvene smrti... i sad, kad je Damsdej otiao, on je
oekivao da e sedeti sam, ali doe jedan ovek, sede na
staro mesto kreacioniste i ree, Ti nema nita protiv, je
l da, jer oveku je ti ovakvim cirkusima potrebno
drutvo. To je bio filmski star, Dibril.

*

Posle prvih nervoznih dana provedenih u avionu na
zemlji, tokom kojih su trojica hajdekera u turbanima
dolazili sasvim blizu opasnih ivica ludila, vritei u
pustinjsku no, Barabe, doite da nas uhvatite, ili, za
promenu, O boe, boe, oni e nam poslati one jebene
komandose, one mame-svoje-jebue Amerikance, daa, i
Britance koji sestre svoje tucaju, sortu li im njihovu -
trenuci kad su preostali taoci zatvarali oi i itali
molitve, jer su se uvek najvie plaili kad su hajdekeri
pokazivali znake slabosti - a posle tih ispada sve se opet
smirivalo i poinjalo da lii na normalno stanje. Dva
puta dnevno, jedno usamljeno vozilo donosilo je Bostanu
hranu i pie, i ostavljalo na pisti. Taoci su morali da
izlaze i unose kartonske kutije s namirnicama, dok su ih
hajdekeri drali na oku, iz bezbednosti n avionu. Osim
ove dnevne posete, nije bilo drugih veza sa spoljnim
svetom. Radio-aparat se bio uutao. Izgledalo je kao da
je taj incident bio zaboravljen, kao da je bio toliko
neprijatan da su ga prosto izbrisali iz evidencije. Te
barabe su nas pustile da istrulimo, vritao je Man Sing,
a taoci su mu se voljno pridruili. Hijras! Chootias!
- Govna!
Svi su bili obujmljeni vruinom i tiinom, i sad su
im utvare poinjale da svetlucaju u uglovima oiju.
Najnapetija osoba meu taocima, mladi s braicom i
gustom kovrdavom kosom, budio se pred zoru i vritao
od straha, jer mu se priinjavao ljudski kostur kako jae
na kamili preko peanih prudova. Drugi neki taoci
videli su kugle u boji kako vise na nebu, ili uli klepet
nekih ogromnih krila. Trojica hajdekera pali su u
duboku, fatalistiku amu. Jednog dana, Tavlina ih je
pozvala na savetovanje u repu aviona; taoci su uli
glasove pune ljutnje i besa. Ona im govori da treba da
objave ultimatum, rekao je Dibril Farita ami.
Jedan od nas talaca mora da bude ubijen, ili tako
neto. Ali kad su se pirati vratili, Tavlina nije bila sa
njima, a izraz obeshrabrenosti u njihovim oima bio je
sad obojen i stidom. Izgubili su petlju, apnuo je
Dibril. Niko ne sme. I ta li je sad ostalo naoj Tavlini
bibi? Nula. abar.
A ta je ona uradila:
Da bi svojim zarobljenicima, ali i kolegama-
piratima, dokazala da pomisao na neuspeh ili predaju
nee nikad oslabiti njenu reenost, ona se iz svoje
trenutne povuenosti ponovo pojavila u elu aviona, u
odeljku prve klase sa barom i foteljama, i stala ispred
talaca kao stjuardesa kad demonstrira proceduru
obezbeenja. Ali umesto da stavi na sebe grudnjak za
spasavanje i podigne crevo za naduvavanje grudnjaka i
tako dalje, ona je brzo svukla sa sebe svoju iroku crnu
galabiju, jedinu odeu koju je nosila, i ostala pred njima
gola-golcata, kako bi svi mogli da vide arsenal njenog
tela - granate kao posebne grudi izmeu njenih prirodnih
sisa i tapine dinamita lepljivom trakom privrene oko
njenih bedara, upravo onako kako se bila pojavila u
aminom snu. Zatim je ponovo navukla na sebe haljinu
i progovorila slabim, dalekim, umovitim okeanskim
glasom. Kad se u svetu rodi neka velika ideja, neki
veliki cilj, tu se onda postavljaju izvesna sutinska
pitanja, promrmljala je. Istorija nas pita: kako mi to
stremimo tom cilju? Jesmo li beskompromisni, odluni,
jaki, ili emo se pokazati kao sluge vremena u kojem
ivimo, sluge koje su za kompromis, koje se
prilagoavaju i predaju? Njeno telo je davalo odgovor
na ta pitanja.
Dani su, tako, i dalje prolazili. Zatvorene,
ograene, uzavrele okolnosti njegovog suanjstva,
odjednom i bliske i daleke, delovale su na Saladina
amu tako da je poeleo da se raspravlja sa tom enom
- nepopustljivost takoe moe da bude jednostrano
ludilo, hteo je da joj kae, moe da bude i tiranija, ali
krta, lomna, dok ono to je fleksibilno moe da bude i
humano, i dovoljno snano da bi opstalo. Ali, naravno,
nita joj nije rekao ve je pao u apatinost, u mrtvilo
dana. Dibril je otkrio u depu naslona sedita ispred
sebe pamflet koji je napisao uklonjeni Damsdej. ama
je dotle ve bio zapazio sa kakvom je odlunou filmski
star pruao otpor navali sna, te zato nije bio iznenaen
kad ga je video da recituje i ui napamet redove iz
pamfleta kreacioniste, dok su mu ionako teki kapci
padali sve nie, a on ih silom vraao i irom otvarao oi.
Pamflet je dokazivao da su ak i naunici danas marljivo
posveeni radu na ponovnom pronalaenju Boga, jer kad
su jednom dokazali postojanje jedne jedine unificirane
sile od koje su elektromagnetizam, gravitacija i jake i
slabe sile nove fizike sve sami aspekti, avatari -
boanske inkarnacije, tako rei, ili, pak, aneli, ta bismo
onda tu mogli imati drugo do onu od svega najstariju
stvar - jedno vrhovno bie koje upravlja celim
Stvorenjem sveta... Je l shvata - ono to na prijatelj
kae je sledee: ako mora da bira izmeu neke vrste
bestelesnog polja sile i stvarnog ivog Boga, za ta bi se
ti opredelio? Dobro pitanje, ah? Ti ne moe da se moli
nekoj elektrinoj struji. Besmisleno je da od neke vrste
nevidljivih talasa trai klju od Raja. Zatvorio je oi,
pa ih onda, uz trzaj, ponovo otvorio. Sve samo krvavo
lupetanje, besno je rekao. Muka mi je od toga.
Posle prvih dana, ama nije vie oseao
Dibrilov zadah iz usta, jer niko u tom svetu znoja i
strepnje nije nita bolje mirisao. Ali nemogue je bilo ne
zapaati njegovo lice, na primer, njegove velike
purpurne podonjake od nespavanja-, modre fleke i neko
oleozno luenje iz oiju. Onda se njegovo opiranje snu
konano zavrilo, i glava mu je klonula na Saladinovo
rame, posle ega je spavao etiri dana bez ijednog
buenja.
Kad je ponovo doao k svesti, video je da ga je
ama, uz pomo onog miuslinog taoca s bradicom,
nekog alandrija, bio preneo na jedan prazan red sedita
u centralnom bloku. Otiao je u toalet da mokri, to je
inio jedanaest minuta, i vratio se sa izrazom pravog
straha u oima. Ponovo je seo pored ame, ali ni rei
nije rekao. Dve noi kasnije, ama ga je uo kako se
ponovo bori protiv navale sna. Ili, kako se pokazalo:
protiv snivanja.
Deseti najvei vrh sveta, uo je ama kako
ovaj mrmlja, jeste Ksiksabangma Feng, osam hiljada i
trinaest metara visok. Anapurna je deveti, osam hiljada i
sedamdeset osam. Ili bi poeo sa drugog kraja. Prvi,
amolungma, osam hiljada osamsto etrdeset osam
metara. Drugi, Kz, osam hiljada eststo jedanaest. Pa
Kanenunga, osam hiljada petsto devedeset osam, pa
zatim Makalu, Daulagiri, Manaslu. Nanga Parbat, osam
hiljada sto dvadeset i est metara.
Je l ti broji planinske vrhove od osam hiljada
metara da bi zaspao? upitao ga je ama. Vei su od
ovaca, ali ipak ih nema toliko.
Dibril Farita je malo buljio u njega; zatim je
klimnuo glavom, pa odluio da mu kae. Ali ne da bih
zaspao, prijatelju moj. Ve da bih ostao budan.
I tada je Saladin ama saznao zato je Dibril
Farita bio poeo da se plai spavanja. Svakom je neko
potreban za razgovor, a Dibril jo nikom nije bio priao
o onom to mu se desilo kad se najeo onih neistih
svinja. Te iste noi, poeli su mu snovi. U tim vizijama
on je uvek bio prisutan, ali ne on, Dibril, kao takav, ve
kao svoj imenjak (arhanel Gavrilo): Ali ja tu ne
mislim na svoje tumaenje uloge, Buzdo, ja sam on, on
je ja, a ja sam taj krvavi arhaneo, Gavrilo, Gabrijel,
Dibril, u svojoj krvavo prirodnoj veliini.
ama. I Dibril je, kao Zini Vakil, veselo
reagovao na Saladinov nadimak. Joj, bado. To me
stvarno golica. Golica me do upiavanja. Prema tome,
ako si ti ovih dana neki engleski ama, moe to i da
ostane. Mister Sali, Salata ama od Buzdingema. Al
neka to bude samo naa ala. Dibril Farita je na svoj
nain proputao da primeuje kad nervira Ijude.
Buzdovan, Buzda, moj stari (drugar) Chum-a: Saladin
ih je sve mrzeo kad su ga zvali po nadimku. Ali nije
mogao nita. Sem da ih mrzi.
Moda je to tako bilo zbog tih nadimaka, a moda i
nije, tek Saladin je nalazio da je Dibrilovo snovienje-
otkrovenje patetino, anti-klimaktino, jer ta je to bilo
tako udno u njegovim snovima ako se on u njima
pojavljivao kao aneo? U snovima se svata dogaa, i
zar su ti njegovi snovi stvarno otkrivali neto vie od
jedne banalne vrste egomanije? Ali Dibril se
preznojavao od straha: Stvar je u tome, Buzdo,
pravdao se on, to mi se taj san, kad god zaspim,
nastavlja odande gde se prekinuo. Isti san na istom
mestu. Kao da je neko prosto zaustavio video-rekorder,
kad sam ja iziao iz sobe. Ili, ili. Kao da je on taj bada
koji je stalno budan, i to ti je, dakle, jedan krvav komar.
Njegov krvavi san: o nama. Ovde. itav san. ama je
piljio u njega. Stvarno aavo, rekao je Dibril. I ko
ti ga zna da li aneli ikad spavaju, na stranu snovi. I ja ti
zvuim aavo. Ali, da li sam ja u pravu il nisam?
Da, zvui mi aavo.
Pa ta se to, onda, do avola, zavapio je on,
dogaa u mojoj glavi?

*

to je due izbegavao san, vie je priljiv bio, te je
poeo da zabavlja taoce i hajdekere, kao i zaputenu
posadu aviona, let 420, pilote i one ranije prezrive
stjuardese i nekad vedre ostale lanove leteeg
personala, koji su sad izgledali tuno umoljani u
jednom uglu aviona, i bili ak i bez onog ranijeg
oduevljenja za beskonano igranje remija - da ih
zabavlja svojim sve ekscentrinijim teorijama o
reinkarnaciji, uporeujui njihov boravak na
improvizovanoj pisti pored oaze Al-Zamzam sa drugim
periodom trudnoe, govorei svima da su svi oni sada
mrtvi za ovaj svet, ali u procesu regeneracije, ponovo
stvarani. Izgledalo je da ta ideja njega donekle bodri,
mada su mnogi taoci eleli da ga obese, pa je on zato
skoio na jedno sedite da im objasni da e dan njihovog
osloboenja biti dan njihovog novog roenja, to je
predstavljalo izvestan optimizam koji je njegove
sluaoce smirio. udno ali istinito! uzviknuo je. To
e biti dan nula, a poto e to biti na zajedniki
roendan, svi emo mi od tog dana nadalje biti apsolutno
istih godina, do kraja naih ivota. Kako biste nazvali
pedesetoro dece koje u jednom cugu rodi ista majka.
Bog-sveti-zna. Pedesetorke. Do avola!
Reinkarnacija je za razjarenog Dibrila bila termin
ispod ijeg su se oklopa skupljali mnogi zbrkani pojmovi
vavilonski: feniks-iz-pepela, uskrsnue Hristovo,
transmigracija u trenutku smrti - preseljenje due Dalaj-
lame u telo novoroeneta... takve stvari bile su se
izmeale sa avatarima Vinua, metamorfozama Jupitera
koji je podraavao Vinua prihvatajui oblik bika; i tako
dalje, ukljuujui, naravno, napredovanje ljudskih bia
kroz uzastopne cikluse ivota, as kao ivota bubavaba,
as kao kraljeva, ka onom blaenstvu nema-vie-
vrati. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi najpre
odbrodio. ama se nije trapacirao da protestuje zbog
toga to u veini primera iz Dibrilovih monologa
preobraenje nije zahtevalo smrt individue; u novo telo
se, po njemu, ulazilo kroz druge dveri. Dibril, u punom
zamahu, sa rukama kojima je oholo mahao kao krilima,
nije podnosio da ga neko prekida. Ako staro ne izumre
- kapirate moju poruku - mlado nikad nee biti to biti
moe.
Ponekad su se te tirade zavravale i suzama.
Farita bi u svojoj iscrpljenosti-iznad-svake-iscrpljenosti
gubio prisustvo duha i obarao glavu svoju na amino
rame, dok bi ga Saladin - jer produeno suanjstvo
razjeda izvesna oklevanja kod suanja milovao po licu,
ljubei mu teme, de, de, de. U drugim prilikama, amu
bi ipak nadvladala ozlojeenost. I kad je Farita i po
sedmi put citirao onaj otrcani vic o Gramiju, Saladin je
u svom osujeenju dreknuo - Moda se to ba tebi
dogaa, galamdijo, tvoje staro ja crkava a onaj tvoj
aneo-iz-snova pokuava da se u tvom mesu okoti.

*

Je l hoe da uje neto stvarno aavo? Posle
sto i jednog dana, Dibril je ponudio ami jo jedno
svoje poverljivo saoptenje. Je l hoe da zna zato
sam ja ovde? I odmah mu je rekao. Zbog jedne ene.
Da, gazda. Zbog krvave ljubavi mog krvavog ivota.
ene sa kojom sam proveo ukupno tri zarez pet, dana.
Zar ti to ne dokazuje da sam ja aknut? Q.E.D. (Quod
erat demonstrandum), Buzdo, drugaru stari.
I: kako da ti ja to objasnim? Ciglo tri i po dana
tog zbivanja; a koliko je dana oveku potrebno da bi
shvatio da mu se dogodilo neto najlepe u ivotu, ona
najdublja stvar, ono-to-biti-mora, ljubi te tvoja Zora?
Kunem ti se: kad sam je poljubio, poele su da vrcaju
jebene varnice - jebale-mamu-svoju ako nisu vrcale, daa,
verovao-ne-verovao; ona je rekla da je to bio statiki
elektricitet iz tepiha, ali ja sam i ranije ljubio make u
hotelskim sobama, a ovo mi se dogodilo definitivno prvi
put, definitivno prvi-prvcati put. Krvavi elektrookovi,
ovee, i ja sam morao da ipim u rikverc od bola.
Nije mogao da nae rei da nju opie, tu svoju
enu od istog planinskog leda sazdanu, da izrazi kako
mu je bilo onog trenutka kad mu se ivot nalazio dole,
pored nogu, razbijen u paramparad, a ona postala
njegov smisao. Ne, ti to ne shvata, odustao je.
Moda ti nisi nikad sreo osobu zbog koje bi preao ceo
svet, zbog koje bi sve ostavio, prosto iziao i uzeo avion.
Ej, ona se popela na Mont Everest, ovee! Na visinu od
osam hiljada sedam stotina metara i ezdeset
centimetara, ili moda osam hiljada sedamsto etrdeset
dva metra i trideset centimetara. Do samog vrha. Ti
misli da ja ne bih mogao da sednem u dambo-det
zbog takve ene?
to je Dibril Farita upornije nastojao da objasni
svoju opsednutost planinarkom Alelujom Koun
(Siarkom), to je Saladin vie pokuavao da sebi doara
Pamelin lik, ali bez uspeha, ona mu se nije pojavila.
Isprva je to mogla biti Zini koja mu je dolazila u seanje,
njena slika, a posle izvesnog vremena, vie nikog nije
bilo. Dibrilova strast je poinjala da razdrauje amu,
da ga ispunjava besom i oseanjem osujeenosti, ali on
to nije primeivao; samo ga je potapao po leima,
razvedri se, Buzdo, neemo jo dugo ovako.

*

Sto desetog dana, Tavlina je prila malom taocu s
bradicom, alandriju, i zapretila prstom. Nae strpljenje
je na kraju, objavila je; poslali smo dva ultimatuma koji
su ostali bez odgovora, i zato je vreme da padne prva
rtva. Upotrebila je tu re: rtva. Pogledala je alandrija
pravo u oi i izrekla mu smrtnu kaznu. Ti si prvi na
redu. Otpadnie izdajico kopile. Posadi aviona je
naredila da se pripremi za uzletanje, jer nije htela da
letelicu izlae riziku od napada spolja posle izvrenja
kazne, pa je vrhom cevi svog revolvera poela da gura
alandrija ka otvorenim vratima u elu aviona, dok je on
vritao i molio za milost. Ona je strano pronicljiva,
rekao je Dibril ami. Bada je podiani sirdar.
alandri je bio prva meta zbog svoje odluke da odbaci
turban i skrati kosu, zbog ega je postao otpadnik od
svoje vere, podstrigani indijski plemi - sirdardi.
Engleski: Cut-Sird - sedmoslovna osuda; alba viem
sudu ne igra.
alandri je pao na kolena, neka fleka se irila na
stranjici njegovih pantalona, Tavlina ga je vukla za
kosu ka vratima aviona. Niko se nije ni maknuo s mesta.
Dara Buta Man Sing su okrenuli glave od tog prizora.
On je kleao zadnjicom prema otvorenim vratima; ona
ga je naterala da se okrene, pucala mu je u potiljak i on
se prevrnuo i pao na pistu. Tavlina je zalupila vrata.
Man Sing, najmlai i najivaniji lan etvorke,
dreknuo je na nju: A kud emo sad? Oni e na svako
prokleto mesto sigurno poslati komandose. Mi smo sad
najebali.
Muenitvo je privilegija, blago je rekla. A mi
emo biti kao zvezde; kao sunce.

*

Sneg je zamenio pesak. Evropa zimi, ispod svog
belog, promenljivog saga, svog sablasno belog
svetlucanja navie kroz no. Alpe, Francuska, obrisi
obale Engleske, bele stene to se diu do izbeljenih
livadskih prostranstava. I mister Saladin ama sa
svojim na glavu nabijenim crnim polucilindrom
drutvenog statusa koji dole treba pokazati. Svet je bio
ponovo otkrio let AI-420 boinga 747 zvanog Bostan.
Dole ga je pratio radar; radio-poruke su pucketale. Da li
traite dozvolu za sletanje? Ali ta dozvola nije bila
zatraena. Bostan je kruio iznad obale Engleske kao
neka divovskka morska ptica. Galeb. Albatros. Na
instrumentu koji je pokazivao koliinu goriva, kazaljka
je padala: ka nuli.
Kad je dolo do sukoba, svi su se putnici
iznenadili, jer ovog puta trojica hajdekera nisu se
raspravljala sa Tavlinom, tu vie nije bilo besnog
aputanja zbog goriva ili onog ta-se-ti-tu-zajebava, ve
samo nemog stajanja po strani; nisu ak ni jedno s
drugim razgovarali, kao da su bili izgubili svaku nadu, a
onda je Man Sing prasnuo i krenuo ka njoj. Taoci su
gledali borbu na ivot i smrt, nemoni da bilo ta uine,
jer je u avionu bilo zavladalo oseanje odvojenosti od
stvarnosti, neka vrsta oekivanja nevane sluajnosti,
neki fatalizam, tako rei. Svi su legli na pod aviona, a
njen no se zario u njegov stomak i iziao tek ispod
njegovog grudnog koa. I to je bilo sve, trenutno
zbivanje koje je samo doprinosilo njegovoj prividnoj
nevanosti. A zatim, onog trenutka kad se ona uspravila,
izgledalo je kao da su se svi probudili, i svimaje postalo
jasno da ona stvarno ozbiljno misli na svoj posao, da ga
ona zavrava, proavi ceo put; i sad je drala u ruci onu
icu za aktiviranje svih igala granata ispod svog ogrtaa,
svih onih fatalnih sisa, i, mada su u tom trenutku Buta i
Dara jurnuli ka njoj, ona je ipak trgnula icu, i zidovi
aviona su se sruili.
Ne, nije to bila smrt: roenje!
II MAHAUND
Kad se Dibril (Gavrilo) predaje onom
neizbenom, kad sa svojim tekim onim kapcima klizi
ka vizijama svog anelisanja, on prolazi pored svoje u-
njega-zaljubljene majke koja ga naziva jednim drukijim
imenom - ejtan, ba kao to se i sam avo, ejtan, zove
- isto ime istom - jer on se, brate, zavitlava nosei one
podnevne abrie sa rukovima za slubenike u gradu,
jer on je pravi vragolan - see ona, pri tom, vazduh,
svojom rukom - jer taj mali lupe stavlja muslimanske
porcije jela na posluavnike sa ///rtiu-
rtevegetarijanskim abriima, pa se muterije diu na
oruje. avolak jedan, grdi ga majka, ali ga zatim zagrli
- mali moj mili farita (anele), kae ona - deaci su
ipak samo deaci; a on pored nje pada u san, rastui sve
vie dok pada, i on to svoje padanje poinje da osea kao
bekstvo, praeno dahom majinog glasa iz daljine
upuenog njemu - baba, gle kako raste, kako
Ogroman postaje, au-au, dete! - aplauz. On je pravi
din, bez krila, on je nogama svojim trupio na horizont a
rukama je zagrlio sunce. U svojim ranim snovima on
vidi poetke, vidi Sejtana sunovraenog s neba u ambis,
kako se grevito hvata za granu najvie Stvari - lote-
drveta sa kraja krajeva sveta, koje stoji ispod Prestola, pa
ejtan promauje, srlja nadole, i pljas. Ali on je i dalje
iveo, nije bio, nije mogao da bude mrtav, i pevao je dole
iz pakla svoje nene pesme sa zavodljivim stihovima. O
te slatke pesme koje je on znao! Sa kerima svojim kao
vrakom grupom koja ga podupire, da, sa njih tri koje se
zovu Lat Manat Uza,
5
cure bez majke to se smeju
zajedno sa svojim Abom (ocem) to se iza svojih
podignutih ruku kikou na Dibrila, E da zna kakav trik
mi uvamo za tebe - pa opet kikot - za tebe i onog
Biznismena
6
na Planini. Ali pre Biznismena, ima i
drugih pria - evo ga, tu je arhangel Dibril; on otkriva
zamzamski izvor Egipanki Hagar, te sad ona, ostavljena
od proroka Ibrahima, zajedno s njihovim detencetom, u
pustinji, moe da pije hladnu vodu sa izvora i da tako
preivi. A docnije, poto je Durhum sruio u Zamzam
blato i zlatne gazele, te je izvor bio neko vreme
izgubljen, eto ti opet njega, upozoravajui na to onoga
Mutaliba od Crvenih adora, oca onog deteta sa
srebrnom kosom, koje je zatim postalo otac
Biznismenov. A Biznismen: evo i njega!
Ponekad, kad spava, Dibril postaje svestan, bez
sna, sebe kako spava, sebe kako sanja sopstvenu svest o
svom snu, a onda ga uhvati panika. O Boe, uzvikne on,
O predobri Alahu-Boe, ja sam ve ugasio naisto. Ule
mi bubice u glavu, poandrcao sam totalno, postao sam
ludak, izgubljeni majmun-oka. Oseam se ba onako
kako se oseao Biznismen kad je prvi put ugledao
arhanela: pomislio je da je enuo i hteo da se baci sa
stene, sa visoke stene, sa stene na kojoj je izraslo jedno
krljavo lote-drvce, sa stene visoke kao krov sveta.
Evo ga, dolazi: penje se uz brdo zvano iarka i
ide ka onoj peini. Srean mu roendan: danas je navrio
etrdeset-etvrtu. Ali i ako grad iza i ispod njega bui
sred svetkovine, on se i dalje vere, sam. Nema za njega
roendanskog poklona, novog odela lepo sloenog na
donjem kraju njegovog kreveta. ovek asketskog ukusa.
(Kakvo je to Biznismenovo udno ponaanje?)
Pitanje: ta je suprotnost vere?
Nije neverovanje. To je suvie zakljuno, izvesno,
zatvoreno. Samo po sebi, jedna vrsta verovanja.
Sumnja.
Ljudska situacija; a ta rei za anelsku? Ona je na
pola puta izmeu Alaha-Boga i homosapa; da li su
aneli ikad sumnjali? Jesu: izazivajui Boiju volju,
jednog dana su se, mrmljajui, skrili iza Prestola,
usuujui se da postavljaju pitanja koja su obino
zabranjena: antipit(anja). I da li je to pravo. Zar se o
tome ne bi moglo raspravljati. Sloboda, staro
antipit(anje). On ih je smirio, prirodno, traio odgovore,
primenjujui svoje menaderske vetine a la Bog.
Laskao im: vi ete biti instrumenti moje volje na Zemlji,
spasenjaprokletstva oveka, svega uobiajenog
itakodalje. I gle, zaas: kraj protesta, nastavak
oreolisanja, i natrag na posao. Anele je lako smiriti;
pretvorite ih u svoje instrumente i oni e vam svirati
vau harpijsku melodiju. Ljudska bia su tvri orah,
mogu u sve da sumnjaju, pa ak i u ono sto svojim oima
vide. I u ono iza svojih oiju. U ono - kad otealih onih
kapaka utonu u san - to izlazi na videlo iza zatvorenih
gledaljki... ti aneli nisu velika prepreka na putu ljudske
volje. A jakom voljom neto izvoljevati znai ne slagati
se; ne predavati se; ne pristajati.
Znam; avolski razgovor. ejtan prekida Dibrila.
Mene?

Biznismen: izgleda onako kako i treba da izgleda -
visoko elo, kukast - orlovski nos, iroka ramena, uski
kukovi. Prosene visine, zamiljen - nutrei tip - nosi
prostu odeu od platna, iz dva dela, a svaki deo etiri
lakta dugaak, jedan mu nabran oko tela, a drugi
prebaen preko ramena. Krupne oi; dugake trepavice
kao enske. Korak mu izgleda predugaak za njegove
noge, ali on je lakonog ovek. Siroii naue da budu
pokretne mete, razviju hitar korak, brze reakcije, i onu
jezik-za-zube-opreznost. Probija se on kroz trnovito
bunje i, evo ga gde dolazi, idui kroz opobalzamsku
umu, grabei preko velikog kamenja, jer on je fiziki
podoban ovek, nije neki kaiai mekotrbi. I, da, da se
ponovo kae: bada se bavi neobinom vrstom biznisa -
otkai se, tako, od sveta i ode u divljinu, ode gore na
Breg-iarku, i tamo ostane i po mesec dana u jednom
cugu, samo da bi bio sam.
Njegovo ime: snivano ime, vizijom promenjeno.
Kad se pravilno izgovori, ono znai - onaj-za-koga-bi-
trebalo-zahvaliti, ali on se na to ime ne odaziva ovde; a
ne odaziva se - iako mu je dobro poznato kako ga jo
zovu - ni na nadimak nadeven mu tamo dole u Dahiliji:
Onaj-to-ide-gore-dole-po-staroj-iarki. On nije ni
Mahomet ni MoeHammered
7
; on je umesto toga usvojio
demonski znak - farangis - koji mu je visio, prikaen,
oko vrata. Da bi uvrede preokrenuli u snagu, vigovci,
torijevci, crnci - svi su oni odluili da s ponosom nose
pogrdna imena koja su im izdevali da bi ih ponizili;
slino tome i na planinar, proroanski motivisani
usamljenik, sluie u srednjem veku za plaenje dece,
kao babaroga - sinonimom avola: Mahaund.
8

To je on. Mahaund Biznismen, koji se vere uz
svoju vrelu planinu u Hidazu. Opsena u vidu jednog
grada dole, ispod njega, bleti na suncu.

*

Varo Dahilija cela je sagraena samo od peska,
graevine su joj dobile oblike od pustinje iz koje se diu.
To je prizor za divljenje: gradske zidine sa etiri kapije -
i sve su to udotvorno podigli graani koji su nauili trik
transformisanja finog belog peska dina iz tih pustinjskih,
tunih predela - sam taj materijal nepostojanosti, tu
kvintesenciju kolebljivosti, pomeranja, vrdanja,
nedostatka oblika - pa su ga, pomou alhemije, pretvorili
u gradivo svoje novopronaene postojanosti. Ti ljudi
predstavljaju ciglo tri, etiri generacije uklonjene iz
svoje nomadske prolosti, kad su bili isto tako bez
korena kao peane dine ili, tanije, sa korenom u
saznanju da je i stalno putovanje dom.
- Meutim, nomad moe da preivi i potpuni
nedostatak skitnje; to za njega nije nita drugo do nuno
zlo; stvar je u tome da se negde stigne. -
I tako, nedavno, kao da su tu bili neki lukavi
biznismeni, Dahilijanci su se naselili na raskru
marruta velikih karavana, i dine potinili svojoj volji.
Sad pesak lepo slui monim gradskim trgovcima.
Nabijen u kaldrmu, pokriva krivudave ulice Dahilije;
nou, zlatna vatra bukti u ulinim grejalicama -
brazijerama od uglaanog peska. Staklo je u
prozorima, u izduenim prozorima poput pukarnica,
useenim u beskrajno visoke peane zidove palata
trgovaca; kroz sokake Dahilije prolaze taljige na
glatkim silikonskim tokovima, sa magareom
zapregom. Ja, u svojoj grenosti, ponekad zamiljam
navalu jednog ogromnog talasa, visok zid zapenuene
vode kako grmi preko te pustinje, tenu katastrofu punu
skrenih laa i tonueg oruja, talas plime koji bi te tate
peane zamkove pretvorio u nita, u sitna zrna peska od
kojih su i stvoreni. Ali tu nema talasa. Voda je dumanin
Dahilije. Noena u grnarskim upovima, ona nikad ne
sme da se prosipa (strogi kazneni zakon nema milosti
prema prestupnicima), jer gde ona kapne, tu ona i opasno
razjeda grad. Rupe se pojavljuju na putevima, kue se
nakrivljuju i ljuljaju. Vodonoe Dahilije su omraena
potreba, parije koji se ne mogu ignorisati ali zato im se
nikad ne moe ni pratati. U Dahiliji nikad ne pada
kia; tu nema fontana u silikonskim vrtovima. Po
nekoliko palmi stoji u ograenim dvoritima kua, a
korenje im putuje u dubinu i irinu, u traganju za
vlagom. Gradska voda stie iz ponornica i izvora, meu
kojima je i onaj legendarni Zamzam, u srcu ovog
koncentrinog peskograda, blizu Kue Crnog kamena.
Ovde, u Zamzamu, ima jedan beheti - vodonoa
prezreni, koji izvlai tu vitalnu, opasnu tenost. Zove se
Halid.
Dahilija (Hadilija?) je grad biznismena -
poslovnih ljudi. Pleme se zove Ajkula.
U ovom gradu, biznismen-pa-prorok, Mahaund,
osniva jednu od velikih svetskih religija; i stigao je ovde,
ovoga dana, na svoj roendan, u krizi svog ivota.
Postoji neki glas koji mu ape na uho: ta ti
predstavlja? oveka ili mia? Mi znamo taj glas. uli
smo ga ve jednom, ranije.

*

Dok se Mahaund vere uz Breg-iarku, Dahilija
proslavlja drugu jednu godinjicu. U staro vreme,
patrijarh Ibrahim doao je u ovu dolinu sa svojom enom
Hagar i njihovim malim sinom Ismailom. I ovde, u ovoj
bezvodnoj divljini, on je nju napustio. Ona ga je upitala,
Da li je mogue da je to Boija volja? On joj je
odgovorio da jeste. I otiao, baraba. Od samog poetka,
ljudi su se koristili Bogom da bi opravdali ono to ne
moe da se opravda. Tajanstveni su putevi Gospodnji:
kau ljudi. Pa onda i nije neko udo to su se ene
okrenule meni. - Ali da se ja ipak drim onog to elim
da kaem; Hagar nije bila vetica. Ona se uzdala u Boga:
Pa kad je tako, On me sigurno nee pustiti da
propadnem. Poto ju je Ibrahim ostavio, ona je svoje
dete dojila sve dok joj nije ponestalo mleka. Onda se
penjala na dva brega, najpre na Safu a zatim i na Marvu,
trei u svom oajanju od jednog do drugog, ne bi li sa
njih ugledala neki ador, kamilu, ljudsko bie. Nita nije
videla. I tada joj je doao Dibril i pokazao joj vode
Zamzama. Tako je Hagar preivela; ali zato se sada
hodoasnici skupljaju ovde? Da proslavljaju njeno
preivljenje? Ne, ne. Oni proslavljaju dan kad je njihovoj
dolini bila ukazana ast da je poseti - pogaate ko -
Ibrahim. I oni se u slavu tog Hagarinog nenog supruga
ovde skupljaju, klanjaju mu se i, iznad svega, troe lovu.
Dahilija je danas skroz-naskroz miomirisna.
Mirisi Arabije, mirisi koje prosipa Arabia Odorifera,
lebde u vazduhu: balzam, kasija, tamjan, izmirna.
Hodoasnici piju vino od palme datule i bazaju po
velikom vaaru povodom ibrahimovske svetkovine. A
kroz tu guvu baza i jedan ovek ije ga nabrano elo
izdvaja iz vesele gomile: to je jedan visok ovek u
irokoj beloj odei, gotovo za glavu vii od Mahaunda.
Brada mu je potkresana i uokviruje mu duguljasto
koato lice; hod mu je skladan i dostojanstven, i otkriva
visoku eleganciju moi. Kako se on zove? - Sama vizija
ubrzo odaje njegovo ime; i ono je san promenio. Evo ga
- Karim Abu Simbel, Velika Dahilije, suprug okrutne,
divne ene Hind. On je glava vladajueg Saveta grada,
bogat izvan svake procene, vlasnik unosnih hramova kraj
gradskih kapija, mnogih kamila, nadzornik svih
karavana, a ena mu je najvea lepotica u zemlji: ta bi
moglo da uzdrma sigurnost takvog oveka? A ipak, i
Abu Simbelu se pribliava kriza. Njega mui jedno ime,
a vi moete da pogodite koje - Mahaund Mahaund
Mahaund.
O kakva je krasota to vaarite Dahilije! Tu, pod
ogromnim miomirisnim atrama stoje redovi tezgi sa
zainima, listovima sene, raznim vrstama miriljavog
drveta; tu ete nai i prodavce parfema, koji se
meusobno takmie oko hodoasnikih noseva, ali i oko
njihovih novanika. Abu Simbel se probija kroz gomile
sveta. Trgovci - jevrejski, monofizitski, nabateanski -
kupuju i prodaju komade srebra i zlata, mere ih, grizu
dukate i srebrnjake zubima znalakim. Tu su i lanene
tkanine iz Egipta, svila iz Kine; a iz Basre - oruje i
itarice. Tu se ljudi i kockaju, tu piju i igraju. Ima tu i
robova na prodaju - Nubijaca, Anatolaca, Etiopljana.
etiri frakcije plemena Ajkula dre pod svojom
kontrolom posebne zone vaarita - mirise i zaine pod
Crvenim atrama, a tkanine i kou pod Crnim atrama;
Srebrnokosa grupa je nadlena za plemenite metale i
sablje. Zabava - barbut, trbune plesaice, palmovo vino,
puenje haia i afiona - spada u povlasticu etvrtog
plemenskog kvarta, Vlasnika Sarenih kamila, koji su i
trgovci robljem. Abu Simbel zaviruje u atru s
plesaicama. Hodoasnici sede steui svoje kese s
novcem u levoj ruci; svaki as vade novie i stavljaju ih
na dlan desne ruke. Plesaice se tresu i znoje, a pri tom
ne skidaju pogled sa vrhova prstiju hodoasnika; kad
premetanje novca iz kesa na dlanove prestane, prestaje i
trbuni ples. Veliki ovek pravi grimasu i puta atorsko
krilo da padne na otvor.
Dahilija je sagraena u nepravilnim
koncentrinim krugovima, zgrade joj se lepezasto ire od
Kue Crnog kamena, priblino po stepenu bogatstva i
drutvenog poloaja vlasnika. Palata Abu Simbela nalazi
se u prvom krugu - u centralnom prstenu; kad izlazi iz
svoje kue, on se kree jednim od vijugavih, zrakastih
puteva za skitnju, prolazi pored mnogih gradskih
predskazivaa sudbine koji, za hodoasnike pare
cvrkuu, guguu, ite, na razliite naine opsednuti
duhovima-inima ptica, zveri, zmija. Jedna vraara,
propustivi trenutno da podigne pogled, zgurena sedi na
njegovom putu: Je l oe dosvoji srce neke cure,
slatki moj? Il, volj ti da nekog svog dumanina
privrlji? Pitaj mene; i moje vorie u nizu! I ustaje,
landarajui jednim kanapom s vorovima, zamkom za
ivote ljudske - ali, videvi sad kome se obraa,
mlitavo sputa svoju razoaranu ruku i, mrmljajui
neto, mugne u pesak.
Svugde - graja i laktovi. Pesnici stoje na
sanducima i deklamuju, dok im hodoasnici bacaju
novie oko nogu. Neki bardi govore raaz-stihove u
etvoroslonom metru koji, prema legendi, ukazuje na
ritam hoda kamile; drugi recituju kasida-pesme o
nestalnim draganama-vrdala-mama, o pustinjskim
avanturama, o lovu na divlje magarce, onagere. Za dan-
dva bie i vreme za godinje takmienje u pesnitvu,
posle ega e sedam najboljih pesama biti prikucano na
zidove Kue Crnog kamena. Pesnici se pripremaju za
svoj veliki dan; Abu Simbel se smeje minstrelima -
pevaima uz lautu - koji prosipaju zlu satiru, otrovne ode
naruene od jednog poglavice protiv drugog, od jednog
plemena protiv susednog. Zatim klima glavom, u znak
prepoznavanja, jednom od pesnika koji mu se pridruuje
i hoda pored njega - jednom viljastom mladiu otrog
lika s pomahnitalim prstima na lauti. Ovaj mlai ismeva
ve ima jezik kojeg se svet najvie plai u itavoj
Dahiliji, ali prema Abu Simbelu on je gotovo pun
potovanja. to ste toliko mislima obrvani, Velikau?
Da vam kosa neto nije poela da opada, ja bih vam
savetovao da je pustite preko ela. Abu Simbel se ceri
nakrivljenim usnama. Kakav ugled, kae on
zamiljeno. Kakvu slavu ti uiva, a mlenjaci ti jo
nisu ispali. Pripazi se da ne budemo morali da ti ih mi
iupamo. On ga pecka, govori vedro, ali je ta njegova
vedrina ipak spojena s pretnjom od velikog opsega
Velikaeve moi. Ali momak je ipak bezbrian. Idui
ukorak sa Abu Simbelom, on odgovara: Na mestu
svakog zuba koji mi budete iupali, izrae jedan jai,
koji e dublje da zagriza i izvlai vrelije mlazeve krvi.
Velika jedva klima glavom. Ti voli ukus krvi, kae
on. Momak slee ramenima. Pesnikov je posao,
odgovara on, da daje ime neimenljivom, da ukazuje na
prevare, da staje na stranu ugroenog, da kree u
rasprave, da prekraja svet i da mu ne doputa da bei u
slatki san. I ako potoci krvi poteku iz rana koje njegove
pesme zadaju, oni e taj svet hraniti. Mladi je satiriar,
Baal. Jedna nosiljka s navuenim zavesicama prolazi
pored njih; u njoj neka fina gradska dama koja je izila
da vidi vaar, noena na ramenima osmorice Anatolaca -
robova. Abu Simbel hvata mladog Baala za lakat, pod
prividom da eli da ga skloni s puta; i mrmlja, I
oekivao sam da u te nai; pa, ako hoe, da malo
popriamo. Baal se divi Velikaevoj vetini. Traei
oveka, kadar je da svoj plen dovede do uverenja da je
on, plen, lovio lovca. Abu Simbel jo jae stee mladiev
lakat; i drei ga tako za lakat, on svog drugara vodi ka
svetinji svih svetinja u samom sreditu grada.
Imam jednu porudbinu za tebe, kae mu
Velika, jednu knjievnu stvar. Ja znam svoje granice;
vetine i imovanja pakosti i umetnost metrikog
panjkanja potpuno su van mojih moi. Shvata.
Ali Baal, drski momak, samo se ukoi i pone da
dri o svog dostojanstva. Nije pravo da umetnik
postane sluga drave. Simbelov glas pada malo nie,
dobija svila-slije tonove i ritmove. Oh, da. Ali kad se ti
stavlja u slubu ubica-atentatora, onda je to za tebe
jedna savreno asna stvar! Kult mrtvih je besneo u
Dahiliji. Kad tu ovek umre, plaeni oplakivai se
bubaju po glavi, grebu svoje grudi, upaju kosu.
Obogaljena kamila se ostavlja na grobu da crkne. A ako
je ovek ubijen, njegov najblii rodak polae asketsku
zakletvu i goni ubicu sve dok se krv krvlju ne osveti; pri
emu je i obiaj da se sastavi pesma u slavu tog potonjeg
ina, ali malo je osvetnika sa darom za rimovanje. Zato
mnogi pesnici ive od pisanja pesama posveenih
ubistvima, i opte je miljenje da je meu pesnicima koji
slave krvno osvetnitvo najbolji versifikator ovaj prerano
sazreli polemiar, Baal. Ali njega profesionalni ugled
titi od uvreda kao to je sad ovo malo Velikaevo
ruganje. To je jedna kulturna stvar, odgovara on. Abu
Simbel zaranja jo dublje u cile-milemisanje. Moda je
tano i to to kae, apue on pred kapijom Kue
Crnog kamena, ali, Baale, reci mi poteno: zar ja ne
mogu da poloim neko malo pravo na tebe? Obojica
opsluujemo, ili bar ja tako mislim, jednu istu gospu.
Sad se Baalu sva krv povlai iz obraza; samouverenost
mu krahira, otpada sa njega kao koljka. Velika, kao da
ne primeuje tu naglu promenu, pa ugura satiriara u
Kuu.
U Dahiliji se kae da je ova dolina Zemljin
pupak; da se naa planeta, kad je bila stvarana, obrtala
oko ove take. Adam je bio doao ovamo i ugledao
udo: etiri smaragdna stuba i na njima uzdignut sjajan
dinovski rubin, a ispod tog neba ogroman beli kamen,
takoe sjajan od sopstvene svetlosti, kao neka vizija
Adamove due. On je oko te vizije podigao debele
zidove, da kamen zamrae za ovu zemlju. To je bila prva
Kua. Mnogo je puta pregraivana - jednom je to uinio
Ibrahim, posle preivljenja Hagar i malog Ismaila,
zahvaljujui angelu - ali, kako su bezbrojni hodoasnici
vekovima dodirivali taj beli kamen, on je postepeno
tamneo i postao crn. Onda je poelo vreme idola; do
Mahaundovog doba, tri stotine i ezdeset kamenih
bogova naikalo se oko Boijeg vlastitog kamena.
ta li je stari Adam mogao da misli? Njegovi
sinovi su danas ovde: Kolos od Hubala, koga su
Amalekiti poslali iz Hita, stoji iznad izvora blaga - Hubal
Pastir, taj polumesec to raste; ali i onaj, od-besa-
uagreli, opasni Kain. On je onaj venui polumesec,
kova i muziar; pa i on ima svoje posveenike.
Hubal i Kain gledaju odozgo na Velikaa i pesnika,
dok se ovi etkaju. Gleda ih i nabateanski proto-
Dionizos, Onaj-od-Sharra-e; i jutarnja zvezda Astarte, i
tmurna Nakruh. Evo i boga Sunca, Manafa! Gle, gde
krilima mae div Nasr, bog u obliju orla! Pogledaj i
Quzah, to dugu u rukama dri... i zar to nije ljudska
prezasienost bogovima, hranom kamenom za kljukanje
oblapornih hodoasnika, za gaenje njihove ei nesvete.
Ta boanstva za vabljenje putnika, dolaze - kao i sami
hodoasnici - sa svih strana. Pa i ti idoli su delegati na
nekoj vrsti meunarodnog vaara.
Postoji ovde i jedno boanstvo zvano Allah (to,
prosto, znai Bog). Pitajte Dahilijance i oni e vam
potvrditi da taj bada ima neku vrstu vrhovne vlasti, ali
da on nije mnogo popularan: jedan svestraniar, bog
opte prakse u veku kipova - specijalista.
Abu Simbel i odnedavno-preznojavajui-se Baal
stigli su do svetilita, gde su jedna do druge stajale
postavljene tri najvoljenije boginje Dahilije. Oni se
klanjaju pred svima trima: pred Uzom sa licem koje
zrai, boginjom lepote i ljubavi; pred mranom,
opskurnom Manat sa licem okrenutim u stranu - njen cilj
je tajanstven, ona prosejava pesak izmeu svojih prstiju -
ona je zaduena za ljudsku sudbinu ona je kob; i, na
kraju, pred najuzvienijom od njih tri, boginjom-
majkom, koju su Grci zvali Latona, Latini Leto, ;i koju
ovde zovu Ilat ili, najee, Al-Lat. Boginja. Nju ak i
ime stavlja nasuprot Allah-u i ini je ravnopravnom s
njim. Lat - svemona. I sa izrazom iznenadnog
olakanja, Baal se baca na tlo i prostire se pred njom.
Abu Simbel i dalje stoji na svojim nogama.
Porodica Velikaa Abu Simbela - ili, tanije,
njegove ene Hind - dri u svojim rukama uveni hram
Lat, pokraj june gradske kapije. (Oni takoe vuku
prihode i iz hrama Manat, pored istone kapije, i iz
hrama Uze, na severnoj sirani.) Te koncesije su osnov
Velikaevog bogatstva, i zato je on, to shvata Baal, sluga
boginje Lat. A satiriareva posveenost toj boginji je
poznata irom Dahilije. Prema lome, to je bilo sve to je
Velika mislio! Drui od olakanja, Baal ostaje prostrt,
pokazujui tako svoju zahvalnost svojoj Gospi-zatitnici.
Ona na njega gleda blagostivo; ali na izraz boginjinog
lica ne moe se osloniti. Baal je mnogo pogreio.
Bez ikakvog upozorenja, Velika ritne pesnika u
bubreg. Napadnut ba u trenutku kad je mislio da je
bezbedan, Baal cikne, pone da se prevre po podu, ali
Abu Simbel ga prati i nastavlja da ga rita. Zauje se zvuk
pucanja jednog rebra. Mrcino mala, primeuje
Velika, a ton mu je i dalje nizak i dobroudan.
Podvodau jedan, sa piskavim glasom i malim mudima.
Da li si ti mislio da e gospodar hrama Ilate da trai tvoje
prijateljstvo samo zbog strasti koju osea prema njoj? I
novo ritanje, pravilno, metodino. Baal kuka uz Abu
Simbelove noge. Kua Crnog kamena uopte nije
prazna, ali ko sme da se isprei izmeu Velikaa i
objekta njegovog gneva? I odjednom, Baalov muitelj
une, epa pesnika za kosu i podie mu glavu, uz
trzaje, navie, pa mu apne na uho: Baale, nije ona ta
gospa na koju sam mislio, a iz Baala - jeziv jauk
samosaaljenja, jer on zna da mu se ivot blii kraju, da
mu se okonava ba kad ima jo toliko mnogo stvari koje
bi trebalo da postigne - jadni badica. Velikaeve usne se
taru o njegovo uho. Govno od prestravljene kamile,
dae Abu Simbel. Ja znam da mi ti jebe enu. I pri
tom zapaa, sa velikim zanimanjem, kako Baal ima
istaknutu erekciju, ironini spomenik koji je podigao
svom strahu.
Abu Simbel, Velika-rogonja, uspravlja se, i
nareuje, Dii se!, a Baal, unezveren, kree za njim
napolje.
Grobovi malog Ismaila i njegove majke Hagar lee
pokraj severozapadnog lica Kue Crnog kamena, na
prostoru ograenom niskim zidom. Abu Simbel prilazi
tom podruju i zaustavlja se neto dalje od njega. U tom
ograenom delu stoji mala grupa ljudi. Tamo su
vodonoa Halid i neka baraba iz Persije sa tuinskim
imenom Salman; i da upotpuni trojstvo tog oloa, tu je i
rob Bilal, onaj koga je Mahaund oslobodio, jedan
ogroman crni monstrum, ba taj, sa glasom koji
odgovara njegovoj fizikoj veliini. Ta trojica
besposliara sede na zidu ograde. Ta gomila ubreta,
kae Abu Simbel. To je tvoja meta. Pii o njima; i o
njihovom voi, naravno. I uprkos svom strahu, Baal ne
moe da sakrije nevericu. Velikau dragi, zar o tim
lupeima - o tim jebenim prostainama? Vi ne treba da
brinete zbog njih. ta vi uopte mislite? Je 1 da e
Mahaundov jedan Bog da dovede vae hramove do
bankrotstva? Trista ezdeset protiv jednog, i zar da jedan
pobedi? To ne moe da se desi. On se kikoe skoro
histerino. Abu Simbel ostaje hladan: uvaj te uvrede
za svoje pesme. Ali raskikotani Baal ne moe da se
zaustavi. Revolucija vodonoa, doseljenika i robova...
uh, Velikau dragi! Ja se mnogo plaim. Abu Simbel
paljivo pogleda raskikotanog pesnika. Da, odgovara
mu on, tano, i treba da se plai. Pii o tome, molim te,
a ja oekujem da e te pesme biti tvoja remek-dela.
Baal nabira elo, cvili. Ali to je traenje mog, mog
malog talenta... On shvata da je previe rekao.
Radi kako ti je reeno, bile su poslednje rei
koje mu je Abu Simbel uputio. Nema drugog
izbora....

*

Velika se izleava u svojoj spavaoj sobi dok mu
nalonice zadovoljavaju potrebe. Kokosovo ulje za
njegovu proreenu kosu, vino za njegova nepca, jezici za
njegovo uivanje. Momak je bio u pravu. Zato se ja
plaim Mahaunda? U dokolici, poinje da broji svoje
nalonice; prestaje kod petnaeste, i pljesne akama. Taj
momak. Hind e i dalje da se via s njim, oigledno; i
kakve anse moe on, Abu Simbel, da ima protiv njene
volje? To je njegova slabost, zna on to, to da je kadar da
mnogo vidi i da mnogo podnosi. On ima svoje apetite, pa
zato onda i ona ne bi mogla da ima svoje? Naravno, sve
dotle dok je diskretna; i sve dotle dok on to zna. On
mora da zna; znanje je njegova droga, njegova opasna
navika. On ne moe da podnosi ono to ne zna, te zbog
toga, ako ne zbog neeg drugog, Mahaund je njegov
neprijatelj, Mahaund sa svojom mima bandom
odrpanaca, i momak je imao pravo da se smeje. On,
Velika, ne moe da se tako lako nasmeje. On je, kao i
njegov protivnik, oprezan ovek, on hoda na jastuiima
svojih stopala. Setio se onog ogromnog, onog roba,
Bilala: setio se kako ga je njegov gospodar zamolio,
ispred hrama Lat, da prebroji bogove. Jedan,
odgovorio je on onim svojim krupnim, melodinim
glasom. Bogohuljenje - za to je predviena smrtna
kazna. Bacili su ga na zemlju, na vaaritu, rairili mu i
noge i ruke, pa su mu na grudi stavili jedan ogroman
kamen. Kolko ree da ih ima? Jedan, ponavljao je,
jedan. Zatim su na prvi kamen stavili i drugi. Jedan
jedan jedan. Mahaund ga je otkupio od vlasnika i
oslobodio.
Ne, Abu Simbel razmilja, momak Baal nije bio u
pravu, ti ljudi su vredni naeg vremena. Zato se ja
plaim Mahaunda? Zbog toga: jedan jedan jedan, zbog te
zastraujue singularnosti; dok sam ja uvek podeljen,
uvek dva ili tri ili petnaest. Ja ak mogu da shvatim i
njegovo gledite; on je isto toliko bogat i uspean kao
bilo ko od nas, kao bilo koji savetnik, ali poto njemu
nedostaje ona prava vrsta porodinih veza, mi mu nismo
ponudili neko mesto u naoj grupi. Poto je rastao bez
roditelja, kao siroe, on je iskljuen iz trgovake elite, i
zato osea da je izigran, da nije dobio ono to mu
pripada. Uvek je bio ambiciozan. Ambiciozan ali sam.
Ne moe stii na vrh ako se sam-samcit penje uz brdo.
Sem, moda, ako tamo ne sretne nekog anela... da, to
je to. Vidim ja na ta on cilja. Ali on mene ne bi mogao
da razume. Kakvu vrstu oveka ja predstavljam?
Saginjem glavu. Kolebam se, procenjujem anse,
nametam svoja jedra, manipuliem, i tako uspevam da
preivim, da opstanem. Zato neu da optuim Hind za
neverstvo. Mi smo dobar par, led i vatra. Na titu njene
familije, grb: legendarni crveni lav, mnogozubi
ljudoder. Nek se ona samo igra sa svojim satiriarem;
meu nama nikad nije bilo seksa. Ja u njega ve srediti
kad joj on dosadi. Velika je to la - misli Velika
Dahilije dok tone u san - da je pero jae od maa.

*

Bogatstvo grada Dahilije stvoreno je na
preimustvu peska nad vodom. U staro vreme smatralo
se da je bezbednije transportovati robu preko pustinje
nego preko mora, gde svaki as mogu da udare monsuni.
U to vreme pre meteorologije, bilo je nemogue
predviati takve stvari. Zato su napredovali karavan-
seraji. Proizvodi sveta su pristizali iz Zafara u Sabu, a
odatle u Dahiliju i oazu latrib, pa dalje do Midijana gde
je iveo Mojsije; otuda u Akabu i Egipat. Iz Dahilije su
poinjale druge karavanske staze: na istok i severoistok,
ka Mesopotamiji i velikom Persijskom Carstvu. Ka Petri
i Palmiri, gde je Solomon nekad voleo kraljicu Sabe. To
su bili siti i ugojeni dani. Ali sad su itave flote, koje
plove vodama oko poluostrva, postale krepkije, posade
im vetije, a navigacioni instrumenti su im taniji.
Karavani kamila gube posao u korist brodova. Pustinjska
laa i morska laa, to staro suparnitvo sa danas
poremeenom ravnoteom snaga. Vladaoci Daliilije
besne zbog toga, ali oni tu mogu malo da uine. Abu
Simbel podozreva da sad jedino hodoae stoji izmeu
grada i njegove propasti. Gradski savetnici pretrauju
svet da nau kipove tudinskih bogova, kako bi pomou
njih privlaili nove hodoasnike u grad od peska; ali oni
i u tome imaju takmace. Dole, u Sabi, podigli su jedan
veliki hram, svetilite suparniko, radi takmienja sa
Kuom Crnog kamena. Mnoge hodoasnike sad jug
dovodi u iskuenje, a broj posetilaca vaara u Dahiliji
opada.
Po preporuci Abu Simbela, vladaoci Dahilije su
njenim verskim ritualima dodali primamljive zaine
profanosti. Grad je postao uven po svojoj razuzdanosti,
kao kockarska jazbina, kupleraj, mesto gde se pevaju
kakljive i nepristojne pesme. lanovi plemena Ajkula
jednom prilikom su prekardaili u svojoj pohlepi za
novcem hodoasnika, uvari kapije Kue poeli su da
trae mito od umornih putnika; njih etvorica, ljuti to su
dobili bedan baki, sunovratili su dva putnika niz velike
strme stepenice pravo u smrt. Ovaj postupak je mnoge
obeshrabrio i oni nisu ponovo doli... Danas, kidnapuju
ene-hodoasnice radi ucene ili ih prodaju kao nalonice.
Bande mladih Ajkula krstare gradom i nameu svoj
zakon. Pria se da Abu Simbel odrava tajne sastanke s
voama bandi i da ih sve on organizuje. To je svet kojem
je Mahaund doneo svoju poruku: jedan jedan jedan. Sred
takvog mnotva bogova, to zvui kao opasna re.
Velika se uspravlja u krevetu, u sedei stav, a
nalonice mu odmah prilaze i nastavljaju sa mazanjem i
glaenjem njegovog tela. On im gestom daje znak da
odu, pa zatim pljesne akom o aku. Ulazi evnuh.
Poalji glasnika u kuu kahina Mahaunda, nareuje
Abu Simbel. Namestiemo mu jednu malu probu.
Poteno takmienje: tri protiv jednog.

*

Vodonoa, doljak i rob: Mahaundova tri uenika,
peru se kraj izvora Zamzam. U peanom gradu, oni su
nezdravo opsednuti vodom. Ablucije, neprestane ablucije
- pirkanje, pranje nogu do kolena, ruku do lakata, glave
do vrata. Suvih grudi do pupka, mokrih udova i vlanih
glava - ba izgledaju kao neki ekscentrici! Pljus, pljas,
pranje i klanjanje uz molitvu. Kleei, zavlae ruke,
noge, glave natrag u svuda prisutni pesak, a zatim iznova
poinju ciklus sa vodom i molitvama. Ovo su lake mete
za Baalovo pero. Njihova ljubav prema vodi je neka
vrsta izdaje; ljudi Dahilije prihvataju svemonost peska.
Pesak se zavlai izmeu njihovih prstiju i na rukama i na
nogama, lepi im se za trepavice i kosu, i tu se stvrdnjava
i zatvara im pore na koi. Oni se otvaraju prema pustinji:
doi, pee, peri nas u suhoi! To je obiaj dahilijanski,
poev od najvieg graanina do onog najnieg mogueg.
Oni su silikonski, kremenski narod, a sad su vodoljupci
doli meu njih.
Baal ih obilazi na bezbednoj udaljenosti - Bilal nije
ovek s kojim se moe aliti - i dovikuje im poruge.
Ako su Mahaundove ideje bilo ega vredne, je l vi
mislite da e one biti popularne meu oloem kao to ste
vi? Salman obuzdava Bilala: Mi smo samo
poastvovani to je moni Baal izabrao nas za svoj
napad, on se pri tom osmehuje a Bilal se oputa,
smiruje. Vodonoa Halid je iznerviran, ali kad ugleda
krupnu figuru Mahaundovog strica Hamze koji im
prilazi, on eljno potri ka njemu. Hamza, u svojoj
ezdesetoj, i danas je najugledniji gradski borac i na
lavove lovac. Mada je istina manje slavna od pohvala:
Hamza je u borbi vie puta bio poraen, ali, poteen od
prijatelja ili zahvaljujui srei, izbavljen iz lavljih
eljusti. On ima para koje mu omoguuju da se te vesti
ne ire. Ali i njegove goiline, i to to je dosad ostao iv,
doprinose nekoj vrsti potovanja legende o njegovoj
borbenosti i hrabrosti. Bilal i Salman, zaboravljajui
Baala, polaze za Halidom. Sva trojica su nervozni,
mladi.
On se jo nije vratio kui, obavetava ih Hamza. A
Halul je zabrinut: Ali itavi sati su proli - ta li mu to
radi ona haraba, da li ga mui, da 1 mu uvre paleve,
ili ga biuje?
I opet je Salman najsmireniji: To nije Simbelov
stil, kae on, to je s njegove strane neto ljigavo, verujte.
A Bilal, nui, iskazuje svoju odanost Mahaundu:
Ljigavo-neljigavo, ja verujem u njega, u Proroka. Njega
ne moe nita da slomi. A Hamza ga samo blago prekori:
Oh, Bilale, koliko puta on treba da ti to kae? uvaj
svoju veru za Boga. Boji glasnik je samo ovek.
Halidova napetost puca: on se suprotstavlja starom
Hamzi, pa ga otro pita: Je l' ti hoe da kae da je
Glasnik slab ovek? Moe ti sto puta da bude njegov
stric... Hamza udari vodonou po glavi. Ali ne doputaj
da on vidi tvoj strah, kae, pa makar ti bio i smrtno
uplaen.
Njih etvorica se ponovo peru u trenutku kad
Mahaund stie; zbijaju se oko njega - Kakotazato?
Hamza stoji iza njih. Sinove, ovo mi nikako ne izgleda
na dobro, prasne on svojim vojnikim laveom, do
avola! pa doda: Kad se vraa sa onog Brda-iarke,
ti sav blista. A danas si mi neto mraan.
Mahaund seda na rub izvora i osmehuje se.
Ponudili su mi jednu nagodbu. Abu Simbel? vikne
Halid. Nezamislivo. Odbij. Verni Bilal ga opominje:
Nemoj ti da daje lekcije Glasniku. Razume se da je on
to odbio. Persijanac Salman pita: Kakva je to nagodba.
Mahaund se ponovo osmehne. Dobro je to bar jedan
od vas eli to da uje.
Radi se o jednoj sitnici, nastavlja on. O zrnu
peska. Simbel moli Alahaf da mu podari malo svoje
naklonosti. Hamza vidi da je Mahaund iscrpljen od
umora. Kao da se rvao s nekim demonom. Vodonoa
vie: Nita! Ni trunku njemu. Hamza ga uutka.
Ako na veliki Bog u srcu svom smatra da treba
da dopusti - on je sam upotrebio tu re, dopusti - da su
tri, samo tri idola od onih tri stotine ezdeset vredni
oboavanja...
Nema drugog boga sem Boga! uzvikuje Bilal.
Drugari mu se pridruuju: Ya Allah! Mahaund izgleda
ljut. Hoe li vernici da sasluaju Glasnika? Oni zaute,
povlaei nogama po praini.
On moli Alaha za odobrenje da to budu Lat, Uza i
Manat. A zauzvrat, daje svoju garanciju da emo mi biti
tolerisani, pa ak i zvanino priznati; a kao znak toga,
mene bi izabrali u Savet Dahilije. To je ponuda.
Persijanac Salman kae: To je klopka. Ako ode
gore na Planinu pa se vrati s takvom Porukom, on e da
te pita kako si uspeo da navede Dibrila da pribavi ba
to pravo otkrovenje? Bio bi u stanju da te nazove
arlatanom, prevarantom. Mahaund zatrese glavom.
Ti, Salmane, zna da sam ja nauio kako treba da
sluam. To sluanje nije od one obine vrste; ono je i
neka vrsta postavljanja pitanja. esto, kad doe, Dibril
izgleda kao da zna ta mi je u dui. A ja to najee
oseam kao da mi on izlazi iz samog srca: iz mojih
najveih dubina, iz same moje due.
Ili je to samo drukija klopka, Salman je uporan.
Koliko mi ve dugo propovedamo veru koju si nam ti
doneo? Nema drugog boga osim Boga. I ta smo mi ako
je se sad odreknemo? Ovo nas slabi, ini nas
besmislenim. Prestajemo da budemo opasni. Niko nas
vie nee uzimati ozbiljno.
Mahaund se smeje, jer ga ova izjava stvarno
zabavlja. Moda ti nisi ovde dovoljno dugo, kae mu
on blago. Zar nisi zapazio? Nas narod i ne uzima
ozbiljno. Nikad ih nema vie od pedesetak, oko mene,
kad govorim, a polovina njih su turisti. Zar ti ne ita
one paskvile koje Baal kai po celom gradu? I on
recituje:

Glasnie, uj moju kljocu:
Mani tu svoju monofiliju
to jedan jedan jedan
nije to za Dahiliju!
Vratiti poiljaocu.

Oni nas svugde ismejavaju, a ti kae da smo
opasni, zavapi on.
Sad Hamza izgleda zabrinuto. Tebe nikad ranije
nije brinulo njihovo miljenje. Zato sad? Zato posle
tvog razgovora sa Simbelom?
Mahaund zatrese glavom. Ponekad pomislim da
bih ovim ljudima morao da olakam pristup veri.
Neprijatna tiina zavlada oko njegovih uenika;
oni izmenjuju poglede, premetaju se s noge na nogu.
Mahaund ponovo zavapi. Svi vi znate ta se dogaa.
Na neuspeh u preobraanju ljudi. Ljudi nee da se
odriu svojih bogova. Nee pa nee. On ustaje sa
ograde, okrene se i ode dalje od njih, pa se sam pere na
suprotnom kraju zamzamskog izvora, zatim klekne i
poinje da se moli.
Ljudi su utonuli u mrak, tuno kae Bilal. Ali,
progledae oni. ue oni. Bog je jedan. Svu etvoricu
obuzima jad; ak je i Hamza potiten. Mahaund je
uzbuen a njegovi se sledbenici tresu.
On ustane, pokloni se, uzdahne, i prilazi im
ponovo. Sluajte me, svi, kae on, prebacujui jednu
ruku preko Bijalovih ramena, a drugu preko ramena
svoga strica. ujte me: to je zanimljiva ponuda.
Neobgrljeni Halid gorko ga prekida. Ta ponuda je
iskuenje. Ostali deluju prestraeno. Hamza se veoma
blago obraa vodonoi. Zar nisi ba ti, Halide, hteo da
se sa mnom svaa zato to si pogreno pretpostavio, kad
sam ja Glasnika nazvao ovekom, da ga u stvari nazivam
slabiem? I ta sad? Da li sad ja treba tebe da izazovem
na svau i bitku?
Mahaund ih moli da se smire. Ako se svaamo,
onda za nas nema nade. On pokuava da razgovor
podigne na teoloku razinu. Nije on predlagao da Alah
prihvati te tri boginje na ravnoj nozi sa njim. ak ni
boginju Lat; ve samo da one dobiju neku vrstu
posrednikog, nieg statusa.
Kao avoli, prasne Bilal.
Ne, Persijanac Salman shvata stvar. Kao
arhaneli. Velika je pametan ovek.
Aneli i avoli, kae Mahaund. Dibril i
ejtan. Svi mi ve prihvatamo njihovo postojanje na po
puta izmeu Boga i oveka. Abu Simbel moli da
prihvatimo jo samo tri posrednice u tom uzvienom
drutvu. Samo tri, i, ukazuje on, sve e due Dahilije
biti nae.
I oni kipovi e biti izbaeni iz Kue? pita
Salman. Mahaund mu odgovara da o tome nisu posebno
razgovarali. Salman zatrese glavom. Sve se to radi zato
da bi ti bio uniten. A Bilal dodaje: Bog ne moe da
bude etiri. A Halid, samo to ne zaplae: Glasnie,
ta ti kae? Lat, Manat i Uza - pa one su ene! Milost!
Zar da sad imamo i boginje? Te stare aplje, rode,
vetice?
Jad-napetost-amor duboko se usecaju u
Prorokovo lice, koje Hamza, kao vojnik na bojnom polju
kad tei ranjenog druga, uzima medu ake. Ne moemo
mi to da sredimo umesto tebe, sinove, kae mu on.
Popni se na Brdo. Idi, pitaj Dibrila.

*

Dibril: sanjalica, ije je gledite ponekad gledite
filmske kamere, a u nekim drugim trenucima - gledite
gledaoca. Kad je on kamera, ona je uvek u pokretu, on
mrzi statine kadrove, te on tako lebdi gore na visokom
kranu i gleda dole na figure glumaca u skraenoj
perspektivi, ili se sjuri dole da, nevidljiv, stane izmeu
njih, okreui se polako na peti da bi omoguio praenje
sebe - objekta u pokretu, sa svih strana u areni, za
trista ezdeset stepeni, ili bi moda pokuao da bude
sniman sa platforme na pokretnim far-kolicima na
inama uskog koloseka, furajui uporedo sa Baalom i
Abu Simbelom dok njih dvojica hodaju, ili e ruku-pod-
ruku sa statinom kamerom da propija tajne Velikaeve
spavae sobe. Ali on uglavnom sedi gore na Bregu-
iarki kao platena muterija-gledalac na seditima iza
ili iznad bine, sine, a Dahilija je njegovo bioskopsko
platno. Molim. I on tako posmatra i odmerava radnju kao
svaki ljubitelj filma, uiva u tuama, neverstvima,
moralnim krizama drugih, ali tu nema dovoljno makica
za pravi hit, bado, a gde su i one drnke-drnke-pesme, da
im nanu-naninu - to pristojan ovek rei ne sme!?
Trebalo je da sagrade dekor za scenu na vaaritu, moda
i za plastinu ulogu zvezde Pimpl Bilimorije u nekoj
vaarskoj atri, gde bi ona tresla sisama svojim znatnim.
I zatim, bez prethodnog upozorenja, Hamza kae
Mahaundu: Idi i pitaj Dibrila, a on, sanjalica,
oseajui kako srce hoe da mu, od straha, iskoi iz
grudi, kae, ko, je l' ja? Pa, ja sam taj od koga se ovde
oekuje odgovor po tom pitanju? Sedim ovde i gledam
taj film, a onda onaj glumac uperi prst u mene - ko je jo
uo tako neto - i pita krvave gledaoce tog teologia
da ree taj krvavi zaplet? - Ali poto se san pomera,
poto san uvek menja svoj oblik, on, Dibril, nije vie
obian gledalac ve glavni glumac, star. Sa svojom
starom slabou da rado prihvata mnoge uloge: da, da,
on ne igra samo ulogu arhanela nego i njega,
Biznismena, Glasnika, Mahaunda, koji se vere uz
planinu kad se vere. I tu su potrebne cake, pravi
klikeraki rezovi da bi se sredila ta dvostruka uloga
njih dvojica nikad ne smeju da se vide u istom kadru,
svaki mora da govori u prazno zamiljenoj inkarnaciji
onog drugog i da se oslanja na tehnologiju u pogledu
stvaranja vizije koja fali, sreivanja stvari pomou
makaza na montanom stolu i lepljive trake, ili, to je jo
egzotinije, pomou one pokretne asure. Ali, da se ona
ne pobrka - ha ha - sa bilo kojim leteim ilimom!
Shvatio je: on se plai onog drugog, onog
Biznismena i zar to nije aavo? Da se arhanel trese od
straha pred lim smrtnim ovekom. To je tano, ali: to je
onaj strah koji oseate kad se prvi put naete u filmskom
kadru i oekujete da u kadar ue i on, jedna od ivih
legendi lilma; i pomislite, ja u se obrukati, abrirau,
postau le; ali pri tom ludo elite da budete dobri. On e
vas usisavati vazdunom strujom svog genija, i od njega
e zavisiti da li ete izgledati dobro, kao ptica to visoko
leti, ali ako tu omanete sa svojim udelom ili uinite neto
jo gore, onda e vas on... Taj Dibrilov strah, strah od
onog sebe kojeg mu stvara njegov sopstveni san, navodi
ga da se bori protiv Mahaundovog dolaska, pokuava da
ga odloi, ali evo ti njega gde dolazi, tu nema da ga
nema, te arhangel zavezuje svoju pljucu.
Ti snovi u kojima vas izguraju na scenu kad vi na
njoj nemate ta da traite, ne znate priu, niste nauili
nijednu repliku, a ispred vas puno gledalite, i svi
gledaju, gledaju: takvo je to oseanje. Ili kao u istinitoj
prii o onoj beloj glumici koja je igrala ulogu crnkinje u
nekoj ekspirovoj drami. Izila je na binu i primetila da
su joj naoari i dalje na nosu, i-jao, ali je zaboravila da
nacrni i ruke, te ne moe da ih podigne da bi skinula
naoare, i dvaput jao: i takvo oseanje! Mahaund dolazi
kod mene radi otkrovenja i moli me da se odluim
izmeu monoteistike i henoteistike alternative, a ja
sam ti samo nekakav idiotski glumac koji ima tamo neke
vraje komare i sad koj-moj ja to treba da znam, jao, i
ta da ti ja kaem, u pomo. U pomo!

*

Da biste iz Dahilije stigli do Brda-iarke, morate
najpre da uete u mrane jaruge gde pesak nije beo, nije
onaj isti pesak koji je davno profiltriran kroz tela
morskih krastavaca, nego je crn i tmuran, i on iz sunca
svetlost isisava. Brdo ui iznad vas kao neka zver iz
mate. Verete se uz njegovu kimu. Ostavljajui iza sebe
poslednje drvee sa belim cvetovima i debelim listovima
punim nekog mlenog soka, verete se izmeu velikog
kamenja koje je sve vee kako se vie penjete, sve dok
ne pone da lii na ogromne zidine koje pomrauju
sunce. Guteri su tamo modri kao i senke. Onda se
naete na samom vrhu brega; iza vas Dahilija, a ispred
vas bezoblina pustinja. Sputate se niz breg prema
pustinji, i, oko sto pedeset metara nie, stiete do peine,
koja je dovoljno visoka da u njoj moete stajati
uspravno, a ije je tlo prekriveno udesnim albino-
peskom bezbojnim. Dok se verete, ujete kako vas
pustinjski golubi zovu po imenu, i kako vas stene takoe
pozdravljaju, na vaem jeziku, uzvikujui Mahaund,
Mahaund. Kad stignete do peine, vi ste umorni, pa
legnete i zaspite.

*

Ali kad se odmori, on ulazi u drukiju vrstu sna,
neku vrstu ne-sna, u stanje koje on naziva svojim
sluanjem, pri cmu osea bol u utrobi, neko upanje,
kao neto to pokuava da se rodi, i sad Dibril, koji je
lebdeo-gore-i-gledao-dole, u sebi osea neku pometnju,
ko sam ja, i u tim trenucima poinje da se ini da je
arhaneo zapravo u samom Proroku, Ja sam mu to
upanje u utrobi, ja sam taj aneo to se istiskuje kroz
spavaev pupak, i ja se pojavljujem, ja, Dibril Farita,
dok moje drugo ja, Maliaund, iei i slua, u zanosu
svom; ja sam vezan za njega, pupkom za pupak, preko
jedne sjajne vrpce svetlosti, i nije moguno rei ko koga
tu sanja. Mi strujimo u oba pravca du te vrpce pupane.
Danas, poput Mahaundove nadvlaujue napetosti,
i Dibril osea svoje oajanje: sumnje svoje. Osea i da
je Mahaund u velikoj nevolji, ali Dibril jo ne zna svoje
replike... on slua to sluanje-koje-je-i-pitanje. Mahaund
pita: Njima su prikazana udesa, ali oni nisu u njih
verovali. Oni su videli kako ti dolazi k meni, usred bela
dana u gradu otvorenih oiju, kako mi otvara grudi,
kako mi ispira srce zamzamskom vodom i vraa mi ga
u grudi. Mnogi su to videli, ali se i dalje klanjaju
kamenju. I kad si mi dolazio nou i kad si me na krilima
svojim vodio u Jerusalim, i ja lebdeo iznad tog svetog
grada, nisam li se kasnije vraao i verno opisivao kako to
izgleda, tano, do poslednje pojedinosti? Zato da ne bi
bilo nikakve sumnje u to udo, ali oni su ipak otili pod
okrilje boginje Lat. Zar nisam ve uinio sve najbolje to
sam mogao da bih im uprostio stvar? Onda, kad si me
odneo gore do samog Prestola, i kad je Alah spustio na
plea vernih ono veliko breme od etrdeset molitvi
dnevno. Na mom povratku, sreo sam Mojsija i on ree,
Taj teret je i suvie teak, vrati se i moli za manje. etiri
puta sam se vraao, i sva etiri puta je Mojsije rekao da
je to jo mnogo, Vrati se opet. Ali Alah je dotle bio
smanjio dunost vernika na pet molitvi dnevno i ja nisam
hteo da se ponovo vraam. Bilo me je sramota da molim
da jo smanjuje. On je u svojoj velikodunosti sad traio
samo pet umesto etrdeset, ali oni i dalje vole onu
Manat, i dalje hoe onu Uzu. I ta ja tu mogu da uinim?
ta da im propovedam?
Dibril jo uti, prazan za bilo kakve odgovore -
Preklinjem te, nita me ne pitaj! Mahaundove muke su
uasne. On ipak pita: da li je mogue da su one aneli?
Lat, Manat, Uza... Smem li da ih nazivam aneoskim?
Dibrile, da li ti ima sestre? Jesu li one keri Boije? I
on sam katiguje sebe, O tatino moja, ja sam drzak
ovek, da li je to slabost, i da li je to samo moj san o
moi? Smem li ja da izdam sebe radi sedita u onom
gradskom Savetu? Da li je to razumno i mudro, ili je,
pak, upljina i samoljublje? Ja ak ne znam ni da li je
Velika iskren. Da li on to zna? Moda ak ni on sam to
ne zna. Ja sam slab a on je jak, a prihvatanje te ponude
njemu prua mnoge mogunosti da me uniti. Ali i ja, pri
tom, mogu dosta da dobijem. Due grada, due ovog
sveta, a one sigurno vrede koliko i tri enska anela? Da
li je Alah toliko nepopustljiv da nije u stanju da prigrli
jo njih tri, da bi spasao ljudsku rasu? - Ja nita ne znam.
- Da li Bog treba da bude ponosan ili ponizan,
velianstven ili jednostavan, popustljiv ili ne-? ta on
predstavlja? ta ja predstavljam?

*

U polusnu ili u polubudnom stanju, Dibril Farita
je esto pun srdbe zato to se u njegovim vizijama koje
ga proganjaju ne pojavljuje Onaj od koga se oekuje da
ima odgovore; On se nikad ne ukazuje, Taj to se drao
po strani kad sam ja umirao, kad mi je On bio toliko
potreban. Taj oko koga se sve vrti, Alah - Ivara,
Svevinji i Svemogui - Bog. Odsutan dok se mi grimo,
previjamo i patimo u Njegovo ime.
Vrhovno bie se dri po strani; a ono to se stalno
dri tu i vraa, jeste ovaj prizor, Prorok u zanosu,
istiskivanje kroz pupak, vrpca svetlosti, a zatim Dibril u
svojoj dvostrukoj ulozi radi obe radnje: i odozgo-dole-
gleda i odozdo-gore-zuri. I obojica su pri tom od straha
raspameeni, niimonou toga, transcendencijom tom.
Dibril je paralisan prisustvom Prorokovim, veliinom
njegovom, i ovako misli: O ja ne mogu ni da zucnem i
zato u moda da mu liim na budalu preispoljnu.
Hamzin savet: nikad ne pokazuj svoj strah: i arhanelima
i vodonoama je takav savet podjednako potreban. Jedan
arhanel mora da deluje staloeno, i ta bi Prorok
pomislio kad bi taj Bogom uzvieni poeo da blebee i
baljezga od treme glumake?
Dogaa se: Otkrovenje. Ovako: Mahaund i dalje u
svom ne-snu, postaje krut, vratne ile mu nabrekle hvata
se gevito za svoj stomak. Ne, ne, nije to slino napadu
padavice, ne moe se to tako lako objasniti; koji je to
napad padavice ikad uspeo da dan pretvori u no, da
sakupi oblake iznad glave i vazduh zgusne, dok jedan
aneo visi, lud od straha, gore na nebu iznad tog
paenika, odravan gore kao papirni zmaj na zlatnom
koncu? Ponovo ono upanje, upanje, a zatim poinje
udo u njegovoj-mojoj-naoj utrobi, on se iz sve snage
napree da izazove neto, da to na silu izazove, i Dibril
poinje da osea tu snagu, tu silu, i evo je ovde u mojim
sopstvenim vilicama, deluje na njili, otvara ih, zatvara; i
ta mo to se u Mahaundu raa dosee gore do mojih
glasnih ica i glas izlazi.
Ne moj glas, jer ja nikad nisam te rei znao i ja
nisam dobar govornik i to nikad nisam bio i nikad neu
biti i to nije moj glas, to je Glas.
Mahaund razrogauje oi, on ima neku vrstu vizije,
hulji u nju, oh, tano, Dibril se sea, u mene. On vidi
mene. Moje se usne pokreu, a pokree ih - ta, ko? Ne
znam, ne umem da kaem. Ali, ipak, evo ih, izlaze mi iz
usta, iz grla, kroz zube: Rei.

Biti potar Boiji, nije ala, da!
Alialiali: Bog nije na ovoj slici.
Bogzna iji sam potar ja.

*

U Dahiliji ekaju Mahaunda pored izvora. Halid
vodonoa, kao i uvek najnestrpljiviji, otri do gradske
kapije da gleda napolje ne bi li ga ugledao. Hamza, kao
svaki stari vojnik naviknut da sam sebi pravi drutvo,
ui dole u praini i igra piljke. Tu nema oseanja neke
urbe; on je ponekad danima, pa ak i nedeljama
odsutan. A grad je danas bezmalo naputen; svi su otili
do velikih atri na vaaritu da sluaju takmienje
pesnika. U toj tiini, uje se samo zveket Hamzinog
ljunka i gugutanje jednog para kamenjarskih golubova,
posetilaca sa Brda-iarke. Zatim zauju bat neijih
koraka u trku.
Stie Halid, bez daha, tuna izgleda. Glasnik se
vratio, ali ne dolazi u Zamzam. I sad su svi na nogama,
zbunjeni ovim odstupanjem od ustanovljenog obiaja.
Oni ostali koji su ga ekali sa palmovim liem i
granicama u rukama, pitaju Hamzu: Znai, nee biti
nikakve poruke? Ali Halid, jo zaduvan, zatrese glavom:
Ja mislim da e ipak biti. On izgleda kao i obino kad
uje Rei. Ali nismo razgovarali, nita mi nije rekao, pa
je otiao ka vaaritu.
Hamza preuzima komandu, spreavajui diskusiju,
i kree ispred svih napred. Uenici - dvadesetak njih koji
su se tu okupili - idu za njim ka onim telesnim
zadovoljstvima grada, idu sa izrazima pobonog, blagog
gaenja. Jedino Hamza izgleda kao da se raduje vaaru.
Ispred atre Vlasnika arenih kamila, nalaze
Mahaunda kako stoji murei i eliei se za zadatak
koji ga eka. Postavljaju mu pitanja, nespokojno; on ne
odgovara. Posle nekoliko trenutaka, on ulazi u atru
pesnitva.

*

U atri, publika s podrugivanjem reaguje na
dolazak nepopularnog Proroka i njegovih tunih
sledbenika. Ali kad Mahaund krene napred, murei,
zviduci i protesti prestaju i zavlada tiina. Mahaund
nekoliko trenutaka ne otvara oi, ali korak mu je ipak
siguran, te tako stie do bine bez posrtanja ili sudaranja.
Popne se uz nekoliko stepenika do svetlosti; oi su mu i
dalje zatvorene. Okupljeni lirski pesnici, sastavljai
pohvala ubicama-osvetnicima, versifikatori naracija i
satiriari - i Baal je tu, svakako - uperili su poglede sa
velikim zanimanjem, ali i malo nespokojno, na hodaa u
snu, Mahaunda. Njegovi uenici se tiskaju kroz gomilu
da nau malo mesta. Pisari se bore da budu blizu njega,
da zapiu sve to on bude rekao.
Velika Abu Simbel sedi naslonjen na velike
jastuke na svilenom ilimu postavljenom pored bine. Uz
njega je, sva blistava, sa zlatnom egipatskom ogrlicom,
njegova ena Hind, taj uveni grki profil i crna kosa
dugaka kao i njeno telo. Abu Simbel ustaje i obraa se
Mahanndu, Dobro nam doao. On je sav uglaen.
Dobro doao, Mahaunde, proroe, vidovnjae. To je
javno izraavanje potovanja i ono ostavlja upeatljiv
utisak na okupljenu masu. Prorokove uenike vie ne
guraju u stranu, ve im prave mesta da prou. A oni,
zbunjeni i poluzadovoljni, izbijaju na elo gomile.
Mahaund progovara, otvarajui oi.
Ovo je skup mnogih pesnika, kae on
razgovetno, i ja ne mogu da tvrdim da sam jedan od
njih. Ali ja sam glasnik, i ja vam donosim stihove od
Onog koji je vei od svih ovde okupljenih.
Sluaoci gube strpljenje. Religija je za hram; i
Dahilijanci i hodoasnici su doli ovamo da se
zabavljaju.
Uutkajte toga! Izbacite ga napolje! - Ali Abu
Simbel opet progovara. Ako je tvoj Bog tebi stvarno
neto rekao, kae on, onda ceo svet mora to da uje. I
istog trenutka pod velikom atrom zavlada mrtva tiina.
Ona Zvezda, uzvikne Mahaund, a pisari poinju
da belee.
U ime Alaha, Milostivog, Milosrdnog!
Ona pokraj Plejada kad sa nebeskog svoda
nestanu: Tvoj drug ne grei; niti s pravog puta skree.
Niti iz njega elje njegove govore. To je otkrovenje
koje je otkriveno: monik je jedan nauio njega.
On je stajao na horizontu visokom: gospodar
snage. Onda je priao blizu, blie od duine dva
zategnuta luka, i slugi svom otkrio ono to je otkriveno.
Slugino srce bee iskreno kad vide to vide. I da li
se vi sad usuujete da osporite vieno?
Video sam ga i pokraj drveta-lotosa na kraju
najudaljenijem, pored kojeg lei Vrt Duevnog Mira.
Kad se to drvo pokri pokrovom svojim, ja ne skidoh s
njega oka svoga, niti mi pogled na drugu stranu skrenu; i
tad videh jedan od najveih znakova Gospodnjih.
I na tom mestu, bez ikakvog oklevanja ili sumnje,
on propoveda jo dva stiha.
Jesi li ti mislio na Lat i Uzu, i na Manat, treu, te
ostale? - posle tog prvog stiha, Hind ustaje, dok Velika
Dahilije ve stoji uspravno. I Mahaund, smirena
pogleda, nastavlja: Ptice su one uzviene i posredstvo
njino poeljno je zaista.
I dok buka - vika, izrazi radosti, skandalizovanja,
uzvici privrenosti boginji Al-Lat - raste i praska u
velikoj atri, ovaj ve zapanjeni skup postaje svedok i
ovog dvostruko senzacionalnog prizora: Velika Abu
Simbel stavlja paleve na une koljke, zamahne
lepezasto rairenim prstima obe ruke i glasno izgovori
formulu: Allahu Akbar (Alah je velik). Zatim pada na
kolena i svesno pritiska elo na tlo. Njegova ena, Hind,
smesta uradi isto to i on.
Vodonoa Halid je tokom svih tih zbivanja stajao
pored otvorenog krila na ulazu u atru. I on sad
prestraeno bulji ispred sebe dok gomile sveta, kako ona
masa u atri tako i ljudi i ene koji pristiu spolja,
poinju da padaju na kolena, red za redom, u talasima
koji se u krug ire dalje od Hind i Velikaa, kao da su
njih dvoje bili dva belutka baena u jezero, sve dok se
itav skup, oni pod atrom kao i oni napolju, ne nae u
poloaju sa stranjicama u vazduhu, ispred mureeg
Proroka koji je pripoznao i priznao boanstva - zatitnice
grada. Sam Glasnik ostaje u stojeem stavu, kao da se
ustee da se pridrui skupu u njihovom inu oboavanja.
Briznuvi u pla, vodonoa bei u prazno srce grada od
peska. Njegove suze, dok mu u beanju kaplju,
progorevaju rupe u zemlji, kao da sadre neku jaku
razjedajuu kiselinu.
Mahaund i dalje stoji bez pokreta. Na trepavicama
njegovih zatvorenih oiju ne moe da se otkrije ni
najmanji trag vlage.

*

Te noi Biznismenovog turobnog trijumfa u atri
nevernika, dolazi do nekih ubistava, posle kojih e prva
dama Dahilije morati godinama da eka da bi se
osvetila.
Prorokov stric Hamza iao je kui sam, pognute
sede glave, u sumrak te melanholine pobede, kad je
zauo neku riku: on pogleda gore i ugleda ogromnog
crvenog lava koji se sprema da skoi na njega sa visokih
krunita na gradskim zidinama. On zna tu zver, tu basnu.
Prelivanje lavlje koe u duginim bojama sliva se sa
svetlucavim sjajem pustinjskog peska. Kroz nozdrve mu
sukljaju strahote usamljenih mesta na ovoj zemlji. On
kugu bljuje, a kad se vojske usude da u pustinju zau, on
ih sve bez ostatka prodire. Kroz poslednju plaviastu
svetlost veeri, Hamza se izdire na zver, pripremajui se,
ovako nenaoruan, da se sa svojom smru suoi. Skoi
samo, ljudodersko kopile. Ja sam golim rukama velike
make davio, u svoje vreme. Kad sam bio mlai. Kad
sam bio mlad, naravno.
Zauje se smeh iza njegovih lea, a i smeh koji
odjekuje iz daljine, ili se to samo tako ini, sa zidina. On
se osvre oko sebe; lav-ljudoder je nestao s bedema.
Hamza je okruen grupom Dahilijanaca u smenim
kostimima, koji se vraaju sa vaara i cerekaju. Dakle,
poto je ta mistika obujmila nau Lat, sad se, izgleda,
neki novi bogovi priinjavaju iza svakog oka, je l
tako? Shvatajui da e ova no biti puna uasa, Hamza
se vraa kui i trai svoj mlniki ma. Ono to najvie
mrzim na svetu, guna on prcd svojim krljavim
slugom, koji ga je etrdeset godina sluio i u ratu i u
miru, to je da priznam da i moji dumani unaju neki
svoi cilj. Proklet je taj prizor, i onda je najbolje da
pobije tu kopilad - uvek sam tako mislio. To je najlepe
krvavo reenje. Ma mu je stajao u koricama jo od
onog dana kad ga je sinovac preobratio u svoju veru, ali
veeras, ispoveda se on svom slugi, Onaj lav je na
slobodi. Mir e morati da saeka.
Ovo je poslednja no ibrahimovskog slavlja.
Dahilija je jedna opta maskarada i ludost. Debela,
uljem namazana tela rvaa zavrila su sa svojim
grenjem, a sedam pobednikih pesama prikucano je na
zidove Kue Crnog kamena. Sada, raspevane kurve
zamenjuju pesnike; zamenjuju ih i razigrane kurve koje
su, takoe nauljenih tela, na svom poslu; nono rvanje
sad zamenjuje onu dnevnu varijantu. Kurtizane pleu i
pevaju pod zlatnim, pticolikim maskama, a zlato se
odraava na uagrelim oima njihovih klijenata. Zlato,
svugde zlato - na dlanovima profitirajuih Dahilijanaca
i njihovih bludnih gostiju, u rasplamsanim ulinim
grejalicama-brazijerama od uglaanog peska, na
rumenim zidovima nonog grada. Hamza tuno-bolno
hoda kroz ulice od zlata, prolazi pored hodoasnika koji
bez svesti lee na tlu, dok secikese zarauju za ivot. On
uje vinom-zamagljene lumperajke kroz sva zlatasto-
blistava vrata, i osea kako ga to pevanje i grohotno
smejanje i kovanog-novca-zveckanje ranjavaju kao
smrtne uvrede. Ali on ne nalazi ono to trai, ne nalazi
tu, te zato kree dalje od te sjajne orgije zlatne i poinje
da se unja kroz senke, u svom lovu na prikazu lavlju.
I posle mnogih sati traganja, nalazi ono to je znao
da ga eka u mranim uglovima ispred gradskih zidina,
nalazi ono iz vizija svojih - crvenu zverku-ljudoderku
sa tri reda zuba. Zver-ljudoder ima plave oi i ljudsko -
mukarako lice a glas mu je polutruba poluflauta. Brz je
kao vetar, nokti su mu vadiepski-uvijene kande, a rep
mu izbacuje otrovne badrljice. On voli da se hrani
ljudskim mesom... i svaalako reanje se uje. Noevi
to vikaju u tiini, a ponekad i zveket metala o metal.
Hamza prepoznaje ljude napadnute: Halida, Salmana,
Bilala. A sad i sam u lava pretvoren, Hamza izvlai svoj
ma, rikom svojom cepa tiinu u froncle, i juria koliko
ga ezdeset-godina-stare noge nose. Napadai na
prijatelje njegove ne mogu se prepoznati ispod maski
njihovih.
Bila je to no maski. Hodajui razvratnikim
ulicama Dahilije, srca punog jeda, Hamza je video
mukarce i ene preruene u orlove, akale, konje,
grifone, dadevnjake, divlje svinje i kondore; a iz
mrane aleje pojavie se i dvoglave amfisbenije - glava
gore, glava dole - na repu - i krilati bikovi poznati kao
asirske sfinge. Duhovi - ini, bajne hurije i demoni
nastanjuju grad ove noi fantazmagorije i poude. I tek
sad, na jednom mranom mestu, ugleda on i crvene
maske koje je traio. Maske ljudi-lavova: i on jurne ka
sudbi svojoj.

*

U kandama samounitavajue nesree, trojica
uenika behu poeli da piju, a zbog svoje nenaviknutosti
na alkohol ubrzo su bili ne samo opijeni nego do
blesavosti pijani. Stajali su na jednom malom trgu i
poeli da vreaju prolaznike, a malo kasnije, vodonoa
Halid zamahnu iznad glave svojom meinom za vodu,
hvaliui se. On bi mogao da uniti ceo grad, on nosi ono
konano oruje. Vodu: ona bi mogla da zbrie Dahiliju
prljavu, da je, prosto, spere sa lica zemlje, te bi tako
moglo da se pone iz poetka, da se gradi nov grad od
preienog belog peska. I tada su ljudi-lavovi poeli da
ih jure, i posle dugog gonjenja saterali su ili u oak; a
naefleisanost od cevenja poela je da im isparava od
straha, te su stali da bulje u crvene maske smrti ha kad
je Hamza stigao, na vreme.
Dibril lebdi iznad grada i posmatra bitku. Ona se
brzo zavrava, jer se na sceni pojavio Hamza. Dva
maskirana napadaa bee glavom bez obzira, a druga
dvojica lee mrtvi. Bilal, Halid i Salman imaju
posekotine, ali ne tako ozbiljne. Ozbiljnije od njihovih
rana je otkrie ispod lavljih maski mrtvaca. Hindina
braa, prepoznaje ih Hamza. "Sad smo klot nadrljali.
Ubice ljudodera, vodeni teroristi - Mahaundovi
sledbenici sede i kukaju u senci gradskih zidina.

*

A to se tie njega, Proroka Glasnika Biznismena:
njemu su sad oi otvorene. On se etka po unutranjem
dvoritu svoje kue, kue njegove ene, i nema nameru
da ue i da eni prie. Ona je blizu svoje sedamdesete, i
ovih dana se osea vie kao majka nego kao neka... Ona,
bogata ena, koja ga je davno uzela u slubu svoju da se
o njenim karavanima stara. Prva stvar koja se njoj kod
njega bee dopala bila je njegova sposobnost za voenje
poslova. A posle izvesnog vremena oni su se i zavoleli.
Jednoj eni nije lako da zablista i bude uspena u gradu u
kojem su bogovi enskog roda a ene samo roba. Nje su
se mukarci ili plaili ili su je smatrali za tako jaku enu
kojoj nije potrebna njihova panja. On se nje nije plaio i
pruao joj je oseanje postojanosti koje je njoj bilo
potrebno. Dok je on, siroe, bio naao u njoj mnoge
ene, mnoge ene u jednoj: majku sestru ljubavnicu
arobnicu prijateljicu. Kad je mislio da je lud, ona je bila
ta koja je verovala u njegove vizije. To je arhaneo,
rekla mu je, a ne neka magla iz tvoje glave. To je
Dibril, a ti si Glasnik Boji.
A sad, on nije u stanju, on nee da je vidi. Ona ga
gleda kroz kamene reetke na prozoru. On ne moe da
prestane da hoda, kree se po dvoritu u nekoj
nasuminoj sekvenci nesvesne geometrije, njegovi
koraci prate neke nizove elipsa, trapeza, romboida,
ovala, krugova. A ona se pri tom sea kako je on znao da
se posle karavanskih putovanja vraa pun pria koje je
sluao u oazama usputnim. O Proroku, Isi, Isusu,
roenom od ene Mirjam, Marije, i zaetom bez
posredstva oveka, roenom pod drvetom palmovim u
pustinji. Pria od kojih su mu oi blistale, a zatim
ugasnule, u tami daljina iezle. Sea se ona i njegove
sposobnosti za samouzbuivanje: one strasti sa kojom je
znao da raspravlja, i cele noi, ako je bilo potrebno, o
tome kako stara vremena nomadska behu bolja od ovog
zlatnog grada u kojem ljudi izlau svoje mlade keri
divljanosti ovog sveta. A u plemenima starim, i o
najsiromanijem siroetu brinuo se neko. Bog je u
pustinji, govorio bi on, a ne ovde u ovom pobaenom
mestu. A ona bi mu odgovorila, Niko ti se ne protivi,
ljubavi moja, kasno je ve, a sutra nas obrauni ekaju.
Duge ui ima ona; ve je ula ta je rekao o
boginjama Lat, Uzi i Manat. Pa ta? U ranije dane on je
hteo da titi mlade kerke Dahilije; i zato sad ne bi
mogao da pod okrilje svoje isto tako stavi i keri
Alahove? Ali poto je to pitanje postavila sebi, ona
zatresa glavom i svom teinom svojom oslanja se na
hladni zid pored svog prozora sa kamenom reetkom. A
za to vreme, mu njen hoda po pentagonima,
paralelogramima, estokrakim zvezdama, a zatim i po
apstraktnim lavirintskim obrascima za koje nazivi ne
postoje, kao da nije kadar da prostu liniju nae.
A kad je ona nekoliko trenutaka kasnije bacila
pogled u dvorite, njega tamo vie nije bilo.

*

Prorok se budi izmeu svilenih arava, sa
razornom glavoboljom, u sobi koju nikad ranije video
nije. Van prozora, tamo, sunce se blii zenitu, a na beloj
pozadini vidi se silueta neke visoke figure u ogrtau,
koja peva meko svojim snanim glasom u niskim
tonovima. Pesma je ona kojom hor ena Dahilije poziva
mueve u rat.

Napred u boj i grlimo vas
Grlimo vas, grlimo vas.
Napred u boj, grlimo vas
i pred vas prostiremo togu.
Vratite li se, ostavljamo vas,
naputamo vas.
Povuete li se, odosmo od vas
i neemo vie grliti vas
u ljubavnom logu.

On prepoznaje glas Hinde, uspravlja se, sedi u
krevetu i ugleda sebe golog pod ukastim aravom.
Dovikuje joj: Da li me je neko napao? Hind se okree
njemu, osmehujui se svojim Hind-osmehom. Napao?
podraava ga ona, pa pljesne akama da se donese
doruak. Ulaze slukinje-miljenice, donose, slue,
sklanjaju zdele, urno odlaze. Mahaundu ona pridrava
svilenu kunu haljinu sa crno-zlatnim arama. Hind, sad
preterujui, skree pogled s njegove golotinje. Oh, moja
glava, pita on opet. Da li me je neko udario? Ona
stoji pored prozora, oborene glave, izigravajui stidljivu
curu. Oh, Glasnie, Glasnie, ruga mu se. Koliko je
ovaj Glasnik daleko od kavaljera! Da li si ti mogao
svesno da ue u moju sobu, svojom voljom? Nisi,
naravno, jer ja bih te sigurno odbila. On nee da igra
njenu igru. Jesam li ja zarobljenik? pita on, a ona mu
se ponovo nasmeje u lice. Ne budi lud. A zatim,
slegnuvi ramenima, ona omekava: Sino sam se etala,
pod maskom, gradskim ulicama, da gledam kako se svet
zabavlja na ovoj proslavi, kad, o ta u da se spotaknem
drugo nego o tvoje nesvesno telo? Kao pijanac u blatu,
lei Mahaund. Poslah sluge po nosiljku i tako te dovedoh
svojoj kui. Kai mi hvala.
Hvala.
Mislim da te niko nije prepoznao, kae ona.A
da jeste, ti bi sad, verovatno, vebio mrtav. Zna kako je
gradizgledao sino. Ljudi preteruju. Ni moja se braa jo
nisu vratila kui.
Njemu se sad vraaju slike: kako, oajan, besno
hoda kroz pokvareni grad i bulji u due koje je toboe
spasao, u persijske mitoloke Simurg-prilike, avolske
maske, udovita i monstrume. Njegov zamor od tog
dugog dana, od napornog silaenja sa Brega-iarke,
hodanja do grada, napetosti od zbivanja u atri poezije, -
a i od onog kasnije, od besa uenika njegovih, i sumnji
njihovih - sve je to njega oborilo i, onesvestio sam se,
setio se on.
Ona mu prilazi i seda tik uz njega na krevet, prua
jedan prst, nalazi otvor u njegovom halatu i aka mu
grudi. Onesvestio, mrmlja ona. Slabost je to,
Mahaunde. Zar tebe slabost obrvava?
Ali pre no to bi joj on odgovorio ona mu stavlja
prst na usta. Nemoj nita rei, Mahaunde. Ja sam
Velikaeva ena, a nijedno od nas dvoje nije tvoj
prijatelj. Ali, moj mu je slabi. Svet u Dahiliji misli da
je on lukav, no ja to bolje znam. Njemu je poznato da ja
imam ljubavnike i on se tome ne protivi, jer su oni
hramovi u rukama moje familije. Hramovi boginja Lat,
Uze i Manat. Hramovi - da li da ih nazovem damije? -
tvojih novih anela. Ona mu nudi kockice lubenice iz
inije, pokuava da mu jednu stavi u usta svojim prstima,
ali on joj to ne doputa, te uzima kockice svojom rukom,
i jede. Ona nastavlja priu. Moj poslednji ljubavnik bio
je onaj momak, Baal. Ona vidi bes na njegovom licu.
Da, zadovoljno kae ona. ujem da ti se on
podvukao pod kou. Ali on nije vaan. Ni on ni Abu
Simbel nisu tebi ravni. Ali ja jesam.
Moram da idem, kae on. Da, i to to pre,
odgovara ona, vraajui se prozoru. U opsegu celog
grada pakuju se atre, dugaki karavani kamila se
spremaju za odlazak, konvoji zaprenih kola ve kreu
ka pustinji; karneval je zavren. Ona se ponovo okree
njemu.
Ja sam ti ravna, ponavlja ona, al sam ti i
protivnica. Ne elim da postane slab. Nije trebalo da
uini ono to si uinio.
Ali ti e od toga imati koristi, gorko odgovara
Mahaund. Sad vie nisu ugroeni tvoji prihodi od
hramova.
Nisi shvatio ta mislim, blago mu kae ona,
primiui mu se blie, prinosei svoje lice njegovom.
Ako si ti za Alaha, ja sam za Al-Lat. A Ona ne veruje u
tvog Boga iako on nju priznaje. Njeno suprotstavljanje
njemu je neumoljivo, neizmenljivo, preovlaujue. Rat
izmeu nas ne moe da se zavri primirjem. Kakvim
primirjem!? Tvoj Gospod je neka vrsta priklonog
zatitnika. Al-Lat ni ovolicno ne eli da bude njegova
erka. Ona je njemu ravna, kao to sam ja tebi. Pitaj
Baala: on zna nju. Kao to zna i mene.
Znai da Velika nee da odri svoje obeanje?
kae Mahaund.
Ko to zna? ruga se Hind. On ni samog sebe ne
poznaje. On tek mora da proceni anse. Slabi, kao to ti
rekoh. Ali ti zna da ti ja govorim istinu. Izmeu Alaha i
one Tri ne moe biti mira. Ja to ne elim. Ja elim borbu.
Do smrti; to sam ja. A ta si ti u svemu tome?
Ti si pesak a ja sam voda, kae Mahaund. Voda
spira pesak.
A pustinja upija vodu, odgovara mu Hind.
Osvrni se oko sebe.
Ubrzo posle njegovog odlaska, ranjeni momci
dolaze u Velikaevu palatu, poto su skupili hrabrost da
ga obaveste da je stari Hamza ubio njenu brau. Ali tada
niko nije mogao da nae Glasnika; on se opet polako
penjao na Breg-iarku.

*

Dibril, kad god je umoran, eli da ubije svoju
majku zato to mu je nadenula tako prokleto glupo ime -
aneo, o, koja re! - preklinje on, kakvo ime i kome
dato? - dato da bi se grad-snova potedeo osipanja svojih
peanih zamkova i propasti svojih lavova sa tri reda
zuba - i dosta ve jednom sa tim ispiranjem dua
prorokih i deklamovanjem uputstava, i obeavanjem
rajskog naselja - nek se ve jednom prekine sa tim
otkrovenjima, finito - khattam-shud. A za im udi on?
Za crnim snom bez snova. Jao, ti snovi prokleti, da im
svima jebem mamicu milosnu zbog svih onih nevolja
koje stvaraju ljudskoj vrsti, pa i zbog onih filmova
jebenih! I da sam ja neto Bog Savaot, ja bih svim
ljudima klot razjebao matu prokletu i onda bi te jadne
bade kao to sam ja najzad mogle da se nou estito
naspavaju. Borei se protiv sna, on silom dri oi
otvorene i ne trepe sve dok mu onaj vizuelni purpur ne
izbledi iz ronjaa pa ga zaori, ali on je samo jedno
ljudsko bie obino, te konano ipak padne u onu zeju
rupu i opet se nae tamo, u Zemlji uda, pentra se uz
ono brdo i Biznismen se budi, i eto ti opet njegovih
htenja, njegovih potreba koje rade svoju radnju, ali ovog
puta ne samo na mojim vilicama i na mom glasu, ve na
celom mom telu; on me smanjuje do svoje mere i navlai
me na sebe - njegovo gravitaciono polje je neverovatno,
mono je kao ona prokleta mega-zvezda... i onda se
Dibril i Prorok rvu, rvu se goli golcati, kotrljaju se
jedan preko drugog u onoj peini sa finim belim peskom
na telima, kao da su u velovima nekakvim. I kao da on
mene ui, istrauje, i kao da sam ja taj koga ovde
testiraju.
U peini sto pedeset metara ispod vrha Brega-
Siarke, Mahaund se rve s arhanelom, prebacuje ga s
jedne strane na drugu, i dopustite mi da vam kaem da se
on svugde ufurava, da mu je jezik u mom uhu, da mu je
aka stisnuta oko mojih muda, i da nikad nije bilo osobe
s takvim besom u sebi, i on bi morao da mora da zna, on
mora da ZNA, i ja nita ne moram da mu kaem, da je
on u dvaput boljoj fizikoj kondiciji od mene i da etiri
puta vie zna nego ja, najmanje etiri puta vie, i moda
smo obojica sticali znanje estim sluanjem, al
tojejasnokodan jasno je da je on ipak bolji slualac od
mene; i tako se nas dvojica valjamo, ritamo, grebemo, i
on dobija od mene pravi runi rad po svom licu a moja
koa ostaje i dalje glatka kao kod bebe, jer jednog anela
ne moete ni izgrebati u trnjaku, niti mu modrice moete
naneti u kamenjaru. A oni pri tom imaju i gledaoce: ine
i zle demone i sve sorte aveti koji hlade svoje guzice
sedei na stenama i posmatrajui borbu, dok sa neba
drakaju one tri krilate kreature to lie na aplje ili na
labudove ili, prosto, na enske, zavisno od obmana koje
svetlost stvara... Mahaund okonava stvar. Die ruke od
dalje borbe.
Posle nekoliko sati ili ak nekoliko nedelja rvanja,
Mahaund je bio zakucan ispod anela, a to je ba ono to
je on i eleo, bila je to njegova volja koja me je
ispunjavala i davala mi snagu da ga tuiram, jer
arhaneli ne mogu da gube takve borbe, jer to ne bi bilo
pravo, i samo avoli dobijaju batine u takvim cirkusima,
te onog trenutka kad sam se naao gore, na njemu, on je
poeo da plae od radosti i onda je izveo onaj svoj stari
trik nasilnog otvaranja mojih usta i navoenja glasa,
onog Glasa, da se iz mene ponovo izrui i da se prospe
po celom njegovom telu, ko nezdrav.

*

Na kraju svog rvakog mea s arhanelom
Dibrilom, Prorok Mahaund sav iscrpljen tone u svoj
uobiajeni, posle-otkrovenjski san, ali ovom prilikom on
se budi i obnavlja bre nego obino. Kad ponovo dolazi
k svesti u toj visokoj divljini, nema nikog koga bi mogao
da vidi, nema ni jednog jedinog krilatog stvora da ui
na stenama, te on skae na noge, ispunjen prenou
svojih novosti. Bio je to avo, kae on glasno
praznom vazduhu, pravei od toga istinu samim
izgovaranjem te reenice. Da, proli put je to bio
ejtan. To je ono to je on uo dok je sluao, da je
obmanut, da je avo doao k njemu preruen u
arhanela, te tako oni stihovi koje je zapamtio, oni koje
je propovedajui izrecitovao u pesnikoj atri, nisu bili
prava stvar nego avolska suprotnost, nisu bili boanski
nego satanski. On se vraa u grad to bre moe da
izbrie te pogane stihove to bazde na dim sumporni, da
ih zauvek izbaci iz zapisa, te e oni preiveti samo u
jednoj ili u dve nepouzdane zbirke starih tradicija, a
pravoverni tumai e pokuati da otpiu svoju napisanu
priu; ali Dibril, lebdei-posmatrajui iz ugla svoje
najvie kamere, zna jedan mali detalj, samo jednu sitnicu
koja tu predstavlja problemi; naime, da sam oba puta
to bio ja, baba, prvi put ja i drugi put opet ja. Iz mojih
usta su izile i izjave i nepriz-jave, i versi i kontra-ve rsi,
itava ta stvar, i svi mi znamo kako su moja usta
stavljana u pogon.
Najpre je to bio avo, mrmlja Mahaund dok juri
dole u Dahiliju. Ali ovog puta, onaj aneo, tu nema
spora. On me je u rvanju oborio na zemlju.

*

Uenici ga zaustavljaju u jarugama blizu podnoja
Brega-iarke da ga upozore na Hindin bes, na Hind
koja sad nosi bele haljine u znak alosti, koja je svoju
crnu kosu raspustila i pustila da joj kao oluja besni oko
nje i da joj brie tragove stopa na pesku, te da ona sad,
tako, lii na neku inkarnaciju samog duha osvete. Svi su
oni pobegli iz grada, a i sam Hamza je oboren i teko
potiten; ali se pria da Abu Simbel jo nije saglasan sa
zahtevom svoje ene da krv spere krv. On jo procenjuje
anse u sluaju Mahaunda i boginja... Ali Mahaund,
uprkos savetima svojih sledbenika, vraa se u Dahiliju i
odlazi pravo u Kuu Crnog kamena. Iako u velikom
strahu, njegovi uenici idu za njim. Gomila sveta se
skuplja u nadi da e doi do nekog novog skandala ili
kasapljenja ili neke sline zabave. Mahaund im ne
donosi razoarenje.
On staje ispred kipova one Tri i objavljuje
ponitenje onih stihova koje mu je ejtan apnuo na uho.
Ti stihovi se izbacuju iz istinske, prave propovedi - al-
quran. Umesto njih, novi stihovi grme.
Treba li On da ima kerke a vi sinove?
propoveda Mahaund. To bi bila ba lepa podela!
Ali to su samo imena o kojima ste vi matali, vi i
oevi vai. Alah im ne daje nikakvu vlast.
On naputa zaprepaenu Kuu pre nego to se
neko usudi da podigne ili baci prvi kamen.

*

Posle odbacivanja Satanskih stihova, Prorok
Mahaund se vraa kui i nalazi neku vrstu kazne koja ga
je ekala. Neku vrstu osvete - ije? Svetla ili mraka?
Dobrog bade, loeg bade? - izvrene, to nije
neobino, nad nevinom rtvom. Prorokova ena,
sedamdeset godina stara, sedi ispod prozora s kamenom
reetkom, sedi uspravno, naslonjena na zid - mrtva.
Mahaund, pritisnut jadom, ostaje priseban, ali
danima nijednu re ne progovara. Velika Dahilije
osniva institut gonjenja koji za Hind sporo napreduje.
Naziv nove vere je Pokornost; Abu Simbel nareuje da
se njene pristalice moraju podvri izdvajanju u
najjadniji, bedni kvart grada s atrljama; uz policijski as
i zabranu zaposlenja. A dolazi i do fizikih napada, do
pljuvanja na ene u duanima, raznih grubosti prema
vernicima od strane bandi mladih Turaka kojima tajno
upravlja Velika - buktinje se ubacuju nou kroz prozore
na neoprezne spavae. Ali, po jednom od poznatih
istorijskih paradoksa, broj vernika se umnoava, kao
etveni prinos koji nekim udom buja iako su i zemljite
i klima sve gori.
Jedna ponuda je stigla od graana naselja u oazi
Jatrib, na severu: Jatrib je voljan da prui utoite onima-
koji-se-pokore, ako ele da napuste Dahiliju. Hamza
smatra da oni moraju da idu. Ti, sinove, ovde nikad
nee zavriti sa svojim Porukama, pazi ta ti ja kaem.
Ona Hind nee biti mirna sve dok ti ne iupa jezik iz
usta, a da i ne pominjem svoja muda, da prosti.
Mahaund, usamljen i pun uspomena u kui svoje
nesree, daje pristanak, te se vernici povlae da naprave
svoje planove odlaska. Vodonoa Halid se ustruava da
neto kae. A Prorok, uplja oka, eka da ovaj progovori.
I on kae, zbunjeno: Glasnie, ja sam posumnjao u
tebe. Ali ti si bio mudriji nego to smo mi mislili. Najpre
smo rekli, Mahaund nikad nee pristati na nagodbu, a ti
si se nagodio. Onda smo rekli, Mahaund nas je izneverio,
al ti si nam donosio jednu dublju istinu. Doneo si nam
samog avola, da bismo mogli da Neastivog vidimo na
delu kao i njegovo obaranje od strane Pravednog. Ti si
obogatio nau veru. Izvinjavam ti se za ono to sam
mislio.
Mahaund se sklanja od zraka sunca koji se probija
kroz prozor. Da. Gorina, cinizam. Divnu sam stvar
uinio. Doneo vam dublju istinu. Doveo vam avola.
Da, to i lii na mene.
Sa vrha Brega-iarke, Dibril gleda kako vernici
bee iz Dahilije, naputajui grad suhoe da bi se
preselili u mesto palminog hlada i vode, vode, vode. U
malim grupama, gotovo bez prtljaga, kreu se oni preko
carstva sunca, ovog prvog dana prve godine novog
poetka Vremena, koje se samo od sebe ponovo rodilo,
dok ono staro umire iza njih a novo eka ispred njih. A
jednog dana i sam Mahaund klisne iz Dahilije. Kad je
njegovo bekstvo bilo otkriveno, Baal je sastavio jednu
oprotajnu odu:

ta je danas ideja
one Pokornosti?
- Uplaeni dileja!
Kidnu ona, bog-da-prosti.

Mahaund je stigao do svoje oaze; Dibril nije bio
te sree. On se sad, esto, nae usamljen na vrhu Brega-
iarke - brisanom tragom zvezda-repatica; a onda se iz
nonog neba one stute na Dibrila, one tri krilate
kreature - Lat, Uza i Manat, klepeui mu krilima oko
glave, pokuavajui da mu kandama izvade oi,
ujedajui ga i ibajui ga i kosama i krilima. On podie
ruke da se zatiti, ali osvetoljubivost je njihova
neumorna, i one nastavljaju im on pone da se odmara,
im spusti ruke. On se bori sa njima, ali one su bre od
njega, okretnije, krilatije.
On tu sad nema avola koga bi mogao da odbaci.
Snevajui, nije kadar ni da poeli da one odu.
III ELLOWEN (ELOUEN) DEEOWEN
(DIOUEN) (eLOeNDeOeN - LONDON)
Ja znam ta je utvara, tvrdila je starica. Zvala se
Roza Dajamond; imala je osamdeset osam godina; i
kiljila je kljunasto kroz solju-zaprljane prozore svoje
spavae sobe, posmatrajui more punog meseca. A znam
i ta utvara nije, i dalje je klimala glavom; nije to
zastraivanje, babarogisanje, ili pokrivanje lepravim
belim aravom preko glave, i prema tome - puj i pih na
sve te prazne prie. ta je utvara? Nezavren posao, to je
utvara. -I na to stara dama, metar-i-osamdeset visoka,
uspravna, kratko podiana kao mukarac, cimnu
uglovima usana nadole u svom samozado-voljnom
durenju poput maske u grkoj tragediji - prebaci pleteni
plavi al preko svojih koatih ramena - i za trenutak
zatvori svoje nesanjive oi, molei se Bogu za povratak
prolosti. Doite vamo, vi brodovi normanski, molila je:
budi opet s nama, Vili-d-Konk.
9

Devet stotina godina ranije, sve je to bilo pod
vodom, sva ta danas isparcelisana obala, ova privatna
plaa, njena strma ljunkovita obala s malim redom
ljuspasto obojenih vila i ofucanih kuica za amce
pretrpanih batenskim stolicama, ezlonzima, praznim
ramovima za slike, starim putnikim kovezima sa
svenjevima pisama vezanih pantljikama, enskim
rubljem od-svile-i-ipke meu kuglicama naftalina,
suzama-umrljanim romanima - lektire nekadanjih
mladih devojaka, starinskim duguljastim lacrosse-
reketima, albumima za marke, i svim onim pokopanim
krinjama uspomena i izgubljenog vremena. Morska
obala se bila izmenila, izduila se oko jednu milju prema
moru, ostavljajui prvo normansko utvrenje da stoji
nasukano daleko od vode i sada podlokavano movarnim
zemljitem koje je donosilo sve vrste vlage, bui i
malarije sirotinji koja je ivela tu na svojim -
kakstozvae - posedima. Ona, stara dama, videla je to
utvrenje kao ostatke neke ribetine, koju je prevarila
neka pradavna oseka, kao neko morsko udovite
vremenom skamenjeno. Devet stotina godina! Devet
vekova bee prolo otkad je normanska flota plovei
projurila pravo kroz kuu ove Engleskinje. U vedre noi,
kad je pun mesec, ona bi ekala da ugleda flotinoga
blistavoga duha-povratnika.
Ovo je najbolje mesto za posmatranje njihovog
dolaska, uveravala je ona sebe - pogled sa pokrivenih
zapadnih tribina. Ponavljanje bee postalo uteha u njenoj
drevnosti; te njene dobro ofucane fraze, nezavren
posao, pogled sa tribina, pomagale su joj da se osea
kao solidna, nepromenljiva, vekoveita osoba, umesto
one malo enule i rasejane dame kakvom je ona sebe
ranije znala. - Kad zae pun mesec, u onaj mrak pred
zoru - to je trenutak za pojavu Normana. Talasi od
brodova, blesci vesala, i sam Osvaja na pramcu
komandnog broda plovi pravo na obalu kroz morski
kale, valolom i izvrnute lobanje ljudske. - O, imala sam
ja privienja u svoje vreme, uvek sam posedovala taj
dar, taj vid fantomski. - Osvaja pod svojim iljatim
metalno-nosatim eirom prolazi kroz njena ulazna vrata,
klizi izme plitkih inijica s noicom za kolae i sofa sa
kretonskim presvlakama protiv prljanja, i kao neki slab
eho odjekuje kroz tu kuu uspomena i enji; zatim se
utia; kao grob.
- Davno, kao devojka, na Batl Hilu, volela je
pripovedanje, uvek istim, vremenom-uglaanim, reima
- davno, kao usamljeno dete, nala sam se, sasvim
neoekivano i bez oseanja neke neobinosti, usred
nekog rata. Lukovi i strele, topuzi, koplja. Momci-
Saksonci sa kosom lanenom, srubljeni u mladosti svojoj
slatkoj, lee na bojnom polju. Harold Strelooki, i Vilijem
sa ustima punim peska.
Da, uvek taj dar, fantomski vid. - Ta pria o onom
danu kad je dete Roza imalo viziju bitke kod Hejstingsa,
bila je za staricu postala jedna od odreujuih
znamenitih injenica njenog bia, iako je ona tu priu
tako esto priala da niko, ak ni sama pripovedaica,
nije mogao da se pouzdano zakune da je to bila istina.
udim ponekad za njima, tekle bi njene uvebane misli.
Les beaiux jours: za tim dragim, mrtvim danima.
Zatvorila je, ponovo, svoje reminiscentne oi. A kad ih
je ponovo otvorila, ugledala je, dole pokraj morskog
ruba, neosporno, neto to je poinjalo da se mie.
Ovo je ona rekla u svom uzbuenju: Ja u to ne
verujem!
- To nije istina!- On nikad ne dolazi ovamo! -
Na nesigurnim nogama, sa nadimajuim grudima, Roza
ode po svoj eir, ogrta, tap. A za to vreme, na zimskoj
obali morskoj, Dibril Farita se budio punih usta - ne,
ne peska.
Snega.

*

Puj!
Pljunuo je Dibril; pa ipio kao podstaknut
ishrknutim itkim blatom; poeleo ami - kao to smo
ve izvestili - srean roendan i jo mnogo tako srenih
dana; i poeo da stresa sneg sa svojih mokrih purpurnih
rukava. O Boe, tano, uzviknuo je, skaui s noge na
nogu, nije nikakvo udo to ovi ljudi ovde gaje jezivo
ledena srca.
Ali, onda, pravo oduevljenje zbog okruenosti
tolikom koliinom snega nadvlada njegov poetni
cinizam - jer on je bio tropski ovek - te poe, onako
sumoran i mokar, da skakue po snegu, da pravi grudve i
da grudva svog potrbuke prostrtog drugara, zamiljajui
sneka-belia i pevajui jednu agresivnu verziju one
boine himne Jingle Bells - Praporii zveckaju,
zveckaju... Prvi traak svetlosti pojavljivao se na nebu,
a na toj prijatnoj morskoj obali igrao je Lucifer zvezdu
jutarnju.
Njegov zadah - to treba spomenuti - nekako je
potpuno bio prestao da se osea...
Hajde, bebice, viknuo je nesavladljivi Dibril, u
ijem ponaanju italac moe - ne nerasudno - da zapazi
bulaznjivu poremeenost kao posledicu njegovog
nedavnog pada. Di se i blistaj! Hajde da ovo mesto
zauzmemo na juri! Okreui lea moru, briui rune
uspomene da bi napravio mesta sledeim stvarima,
udei strasno kao i uvek za novinama, on je sad bio
kadar da pobode (da je sluajno imao) zastavu polaganja
prava u ime kotigazna-koga na ovu belu zemlju, na
njegovu nju-faund-lendicu - novopronaenu zemljicu.
Buzdo, molio je, mrdni, baba, ako moda nisi upikio
kruku. Nisi, valjda, mrtav? A kad je ovo izgovorio, to
je govoraa vratilo k (ili bar prema) svesti. Nagnuo se
nad prostrtu figuru onog drugog, ali se nije usudio da ga
dotakne. Nemoj sad, stari drue amo, bodrio ga je.
Nemoj, kad smo ak dovde stigli.
Saladin: nije bio mrtav, ali je plakao. Suze od oka
ledile su mu se na licu. A celo mu je telo bilo obloeno
finom ledenom pokoicom, glatkom kao staklo, kao
ruan san kad se obistini. U svojoj kunoj polusvesti
indukovanoj niskom telesnom temperaturom, bio je
opsednut komarnim strahom da e se sav rasprsnuti, da
e videti kako mu krv kulja kroz ledene pukotine a meso
mu se otkida zajedno sa ljuspama leda. Bio je pun
pitanja - da li smo mi odistinski, mislim zaista, dok si ti
mlatarao rukama... a onda i ona voda, nee mi valjda
rei da su te ruke stvarno, kao u onom filmu, kad je
arlton Heston rasprostro svoje ljude... I da smo tako bili
u stanju da, preko povrine okeana... to se nikad nije
desilo, a nije ni moglo da se desi, pa kad nije moglo,
kako smo, onda, mi, ili smo, moda, na neki nain pod
vodom, u pratnji sirena, dok je more prolazilo kroz nas
kao da smo lignje iliti duhovi, i je 1 to bila istina, da ili
ne, meni je potrebno da... jer ja moram da... Ali kad je
otvorio oi, njegova su pitanja postala nerazgovetna kao
u snu, te ih ni on sam nije vie mogao da hvata ni za
glavu ni za rep, jer su im se ti repovi trzali ispred njega i
nestajali kao podvodna peraja. Gledao je gore, prema
nebu, i zapazio da su boje potpuno pogrene, krvavo-
narandasta isflekana zelenom, a sneg plav kao mastilo.
estoko je treptao oima, ali boje nisu htele da se
menjaju, to mu je stvaralo predstavu da je sa neba pao u
neku neispravnost, na neko drugo mesto, ne u Englesku
ili moda u ne-Englesku, u neku krivotvorenu zonu,
kvaran grad, pokvarenu dravu. A moda, brzo je
pretpostavio: u Pakao? Ne, ne, razuveravao se on, dok
mu je pretilo gubljenje svesti, to ne moe biti, jo ne, ti
jo nisi mrtav; mada umire.
Pa, onda, znai: neka tranzitna ekaonica.
Poeo je da se sav trese; drhtavica mu je postajala
tako estoka da je pomislio kako bi mogao da se pod tim
stresom raspukne kao neki, kao neki - avion.
Zatim vie nieg nije bilo. Nalazio se u praznini; a
ako je bio za to da preivi, onda bi morao da sve gradi od
nule, da izmisli tlo pod svojim nogama pre nego to
zakorai, ali sad nije bilo potrebe za brigu oko takvih
stvari, jer se ovde, ispred njega nalazilo ono neizbeno:
visoka, koata figura Smrti, pod slamnim eirom
irokog oboda i tamnim ogrtaem koji joj je leprao na
povetarcu. Smrt, oslonjena na tap sa srebrnom drkom,
u dubokim cipelama-velingtonkama maslinaste boje.
ta li vi to zamiljate da radite ovde? Smrt je
elela da zna. Ovo je privatno imanje. Tamo vam stoji i
znak. Rekla je enskim glasom koji je bio malice
drhtav i vie nego malice uzbuen.
Nekoliko trenutaka kasnije, Smrt se nagnula nad
njega - hoe da me poljubi, tiho je on rekao ali
upanieno. Da mi isisa dah iz tela. Pravio je male, jalove
pokrete negodovanja.
iv je on, ivcat, Smrt je ovo svoje zapaanje
uputila - kome drugom nego - Dibrilu. Ali, dragi moj.
Njegov dah: kakav bazd! Kad je on poslednji put prao
zube?

*

Dah jednog oveka bio je osveen, dok je dah
onog drugog, nekom podjednakom ali suprotnom
misterijom, bio pokvaren. A ta su oni i oekivali? Pasti
onako s neba i zamiljati da e sve proi bez ikakvih
posledica, bez nekih uzgrednih pojava? Vie Sile su tu
bile umeale svoje prste - to je obojici trebalo da bude
jasno - a takve Sile (ja ovde, svakako, govorim o sebi)
imaju zao, gotovo obestan stav prema preturenim,
teturavim muvama. I jo jedna stvar, budimo jasni: veliki
padovi menjaju ljude. Vi mislite da su oni pali sa velike
visine? U tim stvarima padanja i preturanja, ja ne dajem
uzvieno mesto nijednoj linosti, pa bila ona smrtna ili
besmrtna. Iz oblaka u pepeo, propadanje kroz odak,
tako rei; iz nebeske svetlosti u oganj pakla... pod
stresom dugog ronjenja kroz vazduh, rekao sam, mogu
se oekivati neke mutacije, mada ne sve, onako,
nasumice. Neprirodna selekcija. Nije to velika cena za
preivljenje, za novo roenje, za postati nov, i to u
njihovim godinama.
ta kaete? Treba da nabrojim te promene?
Sve dah / pokvaren dah.
A oko rubova glave Dibrila Farite, dok je stajao
leima okrenut zori koja je svitala, uinilo se Rozi
Dajamond da razaznaje neki slab, ali jasno zlatan, sjaj.
I da li su, ono, voruge na aminim
slepoonicama ispod njegovog mokrog i jo-na-svom-
mestu polucilindra?
I, i, i.

*

Kad je bacila pogled na bizarnu, satirsku figuru
Dibrila Farite kako dionizijski poskakuje po snegu,
Roza Dajamond nije ni pomiljala na postavljanje
pitanja, kao npr., Recite mi, aneli. Kad ga je gledala
kroz svoj prozor, kroz solju zamagljeno okno i njenom
starou zamagljene oi, osetila je kako joj je srce
oskoilo, dvaput, tako bolno da se uplaila da joj ne
stane; jer joj se uinilo da u toj nejasnoj figuri raspoznaje
otelovljenje najdublje pokopane udnje due njene.
Zaboravila je normanske upadae kao da ih nikad nije
bilo, i s naporom pohitala niz strminu prekrivenu
podmuklim ljunkom, i suvie brzo za bezbednost njenih
ne-ba-nevremenih udova, kako bi mogla da tobo
izgrdi tog nemogueg stranca to je povredio njenu
teritoriju.
Ona je obino bila stroga i neumoljiva u odbrani
svog voljenog pareta obale, a kad letnji vikendai
sluajno skrenu i smeste se iznad linije do koje dolazi
plima, ona se stuti na njih kao vuk na stado ovaca -
njena fraza za to - da bi im objasnila i zahtevala: - Ovo je
moja bata, da znate! - A kad bi oni bili drski - Ma nosi-
se-aava-matora-kravo, ovo-je-usrana-plaa - ona bi se
vratila u kuu da izvue napolje jedno dugako zeleno
batensko crevo, pa bi mlaz vode nemilosrdno uperila na
njih i njihovu kariranu ebad, plastine tapove za kriket
i boce s losionom za sunanje, zbrisala bi kule od peska
njihove dece i pokvasila bi im sendvie s jetrenom
patetom, slatko se osmehujui sve vreme: Vi mi neete
zameriti ako ja samo malo zalijem svoj travnjak?... O,
ona je bila Ona, dobro poznata u selu; nisu mogli da je se
osloboe i da je zakatane u nekom domu slaraca;
najurila je sve svoje roake, celu familiju, kad su se
usudili da joj to predloe - da vas vie nikad nisam
videla na svom pragu, rekla im je, i sve ih je, bez
pardona, liila nasledstva, ne ostavljajui im ni jedan
jedini peni. I sad je bila potpuno sama, i niko je nije
poseivao od jedne svete nedelje do druge, ak vie ni
Dora Saflbotam koja joj je dolazila i pomagala joj svih
tih godina - Dora je preminula u septembru, prolom,
Bog da joj duu prosti, ali ipak je to pravo udo u njenim
godinama, kako ta matora koka uspeva da se odri na
svim onim njenim stepenicama - moe ona da bude i
malice poput pelice, ali davo ipak trai svoje, i mnogi
su, zna se, enuli kad su iveli tako sami.
Za Dibrila nije bilo ni batenskog mrka ni njenog
otrog jezika. Roza im jeste izgovorila blage rei
prekora, zapuila nos dok je ispitivala palog i
novosumporovitog Saladina (koji, pri tom, nije skidao
svoj polucilindar), a zatim, uz napad stidljivosti koju je
ona kod sebe pozdravila sa setnom zapanjenou,
promucala je poziv - ppa, bbolje da svog pprp-prijatelja
uvedefe u kuu, da ovek ovde ne naz-zebe, pa je
zakoraila navie preko ljunka da stavi ajnik na poret,
zahvalna otrom zimskom vazduhu to joj je zarumenzio
obraze, pa ju je, tako, potedeo - po staroj uspenoj frazi
- crvenila od stida.

*

Kao mladi, Saladin ama je imao lice koje je
otkrivalo sasvim izuzetnu bezazlenost, lice koje je
izgledalo kao da nikad nije nailazilo na situacije u
kojima se gube iluzije ili na neko zlo, sa koom mekom i
glatkom kao dlan neke princeze. Ono mu je dobro sluilo
u odnosima sa enama, a bilo je, u stvari, i jedan od
prvih razloga to je njegova budua ena popustila i
zaljubila se u njega. Tako ti je oblo i aneosko, divila
mu se ona, obujmljujui ga akama ispod brade. Kao
neka gumena lopta.
Bio je uvreen. Ja imam i kosti, bunio se on,
strukturu kotanu.
Da, tamo negde, unutra, sloila se ona. Svi je
imamo.
Posle toga, njega je jedno vreme proganjala misao
da on, zapravo, izgleda kao neka bezlina meduza, a to
mu je umnogome imalo da ublai ono oseanje da je
poeo da u sebi razvija kruto, naduveno dranje koje mu
je sad predstavljalo drugu prirodu. I zato je to bila stvar
od izvesnog znaaja kad je, oslobaajui se dugog
dremea u kojem su ga muili nesnosni snovi sa
glavnom linou - u raznim vidovima - Zini Vakil, koja
se transformisala i u morsku sirenu, pa mu pevala sa
jednog ledenog brega u tonovima razdirue ljupkosti,
jadikujui zbog svoje nesposobnosti da mu se pridrui na
kopnu i pozivajui ga k sebi, pozivajui; - ali kad je on
njoj priao, ona ga je brzo skleptala i zarobila u srcu
svog ledenog brega, a njena nena pesma se pretvorila u
onu o trijumfu i osveti... Bila je to, kaem ozbiljna stvar
kad se Saladin ama probudio, zabuljio u jedno
ogledalo sa ramom premazanim plavo-zlatnim
japanskim lakom, i u njemu ugledao ono svoje staro
aneosko lice kako opet odbuljuje u njega; ali je, ovog
puta, na svojim slepoonicama zapazio jedan par
stravino bezbojnih voruga, znak da je nekog trenutka u
toku svojih malopreanjih avantura morao zaraditi dva
dobra udarca.
Gledajui u ogledalu svoje izmenjeno lice, ama
je pokuavao da se podseti na sebe. Ja sam stvarni ovek,
rekao je zrcalu, sa stvarnom prolou i isplaniranom
budunou. Ja sam ovek za koga su neke stvari
znaajne: vrstina, samodisciplina, razum, idenje za
onim to je plemenito, bez oslanjanja na onu staru taku,
na Boga. Za idealom lepote, za mogunou uzdizanja u
visine, za umom. Ja sam: oenjen ovek. Ali uprkos ovoj
litaniji, mene su uporno saletale i naopake misli. Kao, na
primer: da svet ne postoji izvan one plae tamo dole, a
sad, i izvan ove kue. I da bi, da nije bio oprezan ili da je
zbrzavao stvari, mogao da padne sa ivice, u oblake.
Stvari treba raditi. Ili, ovo: kad bi sad pozvao telefonom
svoju kuu, ba sad, kao to bi i trebalo, kad bi svoju
dragu enu obavestio da nije mrtav, da ga ona eksplozija
nije raznela u paramparad tamo gore u vazduhu, ve da
se on nalazi upravo ovde, na vrstom tlu, kad bi uradio
tu priznato razumnu stvar, ona osoba koja bi podigla
slualicu ne bi znala ko se to javlja, ne bi znala to ime.
Ili, tree: bat koraka koji mu odzvanja u uima, udaljenih
koraka, ali koji mu se pribliavaju, nije neki privremeni
um u njegovim uima, prouzrokovan njegovim padom,
ve buka od nekog stranog suda koji mu dolazi sve
blie, slovo po slovo, eLOeNDeOeN - London. Evo me,
ovde, u Bakinoj kui. Njene su oi i ake velike, a i zubi
su joj veliki.
Na stoiu pored njegovog kreveta stajao je
telefon. Podigni slualicu, biraj traeni broj, pa e ti se
ravnotea vratiti. Kakvo baljezganje: nisu oni kao ti, nisu
vredni tebe. Pomisli na njen bol; pozovi je sad.
Bila je no. On nije znao koliko je sati. Na zidu
nije bilo sata, a njegov runi sat bio je negde, usput,
nestao. Da li da je pozove ili da je ne pozove? - Okrenuo
je devet brojeva. Na etvrti zvon, javio se neki muki
glas. ta je, do avola? Sanjiv, teko prepoznatljiv ali
ipak nekako poznat.
Izvinite, rekao je Saladin ama. Oprostite,
molim. Pogrean broj.
Buljei u telefon, on se setio jedne drame koju je
gledao u Bombaju, napisane po nekom engleskom
originalu, po pripoveci od, od, nije mogao da nabode ime
- od Tenisona? Ne, ne, od Samerseta Moma? - Do
avola! - U tom originalnom a sad bezautorskom delu,
jedan ovek koga su dtigo drali za mrtvog vraa se
posle mnogo godina, kao ivi fantom, svojim bivim
boravitima. Usred noi, dolazi u svoju nekadanju kuu,
kriom, i gleda kroz jedan otvo-u-n prozor. Vidi da mu
se ena, verujui da je udovica, preudala. Na prozorskom
simsu ugleda deju igraku. Neko vreme odstoji u
mraku, borei se sa svojim oseanjima; zatim sa simsa
podigne onu igraku - i ode zauvek, ne dajui znaka o
svom prisustvu. U indijskoj verziji, pria je bila dosta
drukija. ena se u meuvremenu udala za najboljeg
prijatelja svoga mua. Mu-povratnik stie do ulaza, i
umarira u kuu, ne oekujui nita. Kad ugleda svoju
enu i svog starog prijatelja kako sede jedno pored
drugog, on ne shvata da su oni venani. Zahvaljuje svom
prijatelju to mu je teio enu; ali on je sad u svojoj kui,
i prema tome sve je u najboljem redu. Brani par ne zna
kako da mu kae istinu; konano je sluga otkrio stvar.
Mu, ije je dugo odsustvo oigledno bilo posledica
napada amnezije, reaguje na vest o tom venanju
izjavljujui da se i on svakako morao oeniti nekom
drugom za vreme svog dugog odsustvovanja od kue;
ali, na alost, poto mu se seanje na njegov raniji ivot
vratilo, zaboravio je ta se deavalo tokom godina
njegove izgubljenosti. I odlazi u policiju da zamoli da
oni uu u trag njegovog novog ivota, jer on ne moe da
se seti nieg u vezi sa njom, tom drugom enom, ni
njenih oiju, ni one najjednostavnije injenice o njenom
postojanju.
I tu pada zavesa.
Saladin ama, sam u nekoj nepoznatoj spavaoj
sobi i u tuoj piami sa crveno-belim prugama, leao je
potrbuke u nekom uskom krevetu, i plakao. Nek su svi
Indijci prokleti, vikao je u priguujue krevetske
arave, udarajui pesnicama u nabrane jastunice
kupljene kod Harrodsa u Buenos Ajresu, udarajui tako
estoko da se pedeset-godina-staro platno iscepalo na
froncle. Do avola. Vulgarno. Neukusno. Popiaj ga
sad. Do avola. Barabe, jao, te barabe i njihov
nedostatak barapskog ukusa.
I upravo je tog trenutka dola policija da ga uhapsi.

*

Te noi, nakon to je njih dvojicu dovela u svoju
kuu, Roza Dajamond je opet stajala pored nonog
prozora svoje starake nesanice i razmiljala o tom
devetsto-godina-starom moru. Onaj smrduckavi je
spavao od trenutka kad su ga stavili u krevet zajedno sa
bocama punim vrele vode, tesno priljubljenim uz celo
mu telo, to je za njega bila najbolja stvar, da bi mu se
snaga vratila. Ona ih je smestila gore - amu u
gostinsku sobu a Dibrila u staru radnu sobu svog
pokojnog mua, i dok je posmatrala veliku, svetlucavu
povrinu mora, sluala je kako se on gore muva izmeu
ornitolokih bakroreza i pitaljki za vabljenje ptica
pokojnog Henrija Dajamonda, izmeu junoamerikih
lasoa, bieva za gonjenje bikova i snimaka iz vazduha
raneva Los Alamosa, tamo daleko i tamo davno
napravljenih, sluala muke korake u toj sobi - i kako su
oni samo uteno delovali na nju! Farita je hodao tamo-
amo, izbegavajui spavanje iz svojih sopstvenih razloga.
A ispod bata njegovih koraka, dole, Roza je gledala u
tavanicu i apatom ga zvala po jednom odavno-
neizgovaranom imenu. Martine, Martine, govorila je. A
drugo ime mu je bilo kao ime najopasnije zmije u
njegovom zaviaju, vipera, guja. Vibora, de la Cruz.
I istog asa je ugledala neke prilike koje su se
kretale preko plae, kao da je to zabranjeno ime doaralo
mrtve. Ma nije valjda opet, pomislila je i otila da uzme
svoj pozorini dogled. Kad je ponovo prila prozoru,
plaa je bila puna senki, i ona se ovog puta uplaila, jer
je znala da je normanska flota doplovila, onda kad je
doplovila, ponosno i otvoreno, i bez pardona, dok su se
ove senke unjale, uz priguene psovke i uplaeno muklo
brundanje; te prilike su izgledale kao da nemaju glave,
bile su zgurene, mke i noge im landarale kao u neke
dinovske krabe bez oklopa. Jurili su pobono i tekim
cokulama hruskali ljunak. Mnogo njih. Videla ih je
kako prilaze kuici za amce na kojoj se pojavljivala i
gubila crna senka namalanog gusara sa krpicom preko
jednog oka, koji se ceri i mlatara jataganom iznad glave -
i to je ve prelazilo svaku meru; ja ovo neu da trpim,
rekla je odluno i, lomatajui se niz stepenite, sila u
prizemlje da uzme toplu odeu i - svoje odabrano oruje:
dugako batensko crevo zelene boje. Na ulaznim
vratima viknula je razgovetno prema plai: Vidim ja
vas savreno jasno. Izlazite na istinu, ko ste da ste -
ispadaj!
Oni ukljuie sedam sunaca i zaslepie je, te se ona
sad prestravi osvetljena sa sedam plavo-belih reflektora,
oko kojih su kao svici ili satelici zujala mnoga manja
svetla: baterijske lampe lampice cigarete. U glavi joj se
vrtelo, i za trenutak je izgubila sposobnost da pravi
razliku izmeu tada i sada; pa je u svom zaprepaenju
poela da vie, Ugasite ta svetla, zar ne znate da je
nareeno zamraenje, navui ete nam vabe na vrat ako
ovako nastavite. O, ja bulaznim, shvati ona sa
gaenjem, i zari vrh svog tapa u brisa pred vratima. Na
to se policajci, kao nekom magijom, stvorie u
bletavom krugu svetlosti.
Ispostavilo se da je neko javio kako se po plai
muva neko sumnjivo lice, a seate se kad su nam oni
ilegalci dolazili ribarskim brodiima; i zahvaljujui tom
jednom telefonskom pozivu, sada je pedeset sedam
uniformisanih pozornika proeljavalo plau, svetli
krugovi iz njihovih baterijskih lampi ljuljali su se kao
ludi u mraku, pozornici ak iz Hejstingsa Istberna
Bekshila-na-moru, pa ak i jedna deputacija iz Brajtona,
jer niko nije hteo da propusti tu zabavu, to uzbudenje
hajkako. Pedeset sedam plaoeljaa u pratnji trinaest
pasa, i svi oni njue morski vazduh i uzbueno diu po
jednu zadnju nogu. A gore u kui, daleko od velike ete
ljudi i pasa, Roza Dajamond vidi sebe kako bulji u
petoricu pozornika koji uvaju strau ispred kunih
izlaza, ispred glavnog ulaza, ispred prozora u prizemlju,
ispred vrata kuhinjske ostave, za sluaj da tobonji
zloinac navodno pokua da pobegne; pa onda i u trojicu
u obinim odelima, prostim kaputima i eirima, i sa
licima koja odgovaraju njihovoj garderobi; a ispred svih
njih, ne usuujui se da je pogleda u oi, mladi inspektor
Lajm vue noge, trlja nos i izgleda stariji i
zakrvavljenijih oiju od jednog etrdesetogodinjaka,
koji je on. Ona ga kucnu po grudima vrhom svoga tapa,
U ovo doba noi, Frenk, ta to treba da znai, ali on sad
nije hteo da joj dopusti da mu zapoveda i da ga zavitlava,
ne veeras i ne pred ljudima iz Imigracionog odseka koji
su pratili svaki njegov pokret, te se uspravi i podie nos.
Izvinite, gdo D. - postoje izvesni navodi -
obavetenje koje smo dobili - razlog da verujemo -
istraga za eventualnu nagradu i unapreenja - potreban
pretres vae - nalog imamo.
Ne priaj gluposti, dragi Frenk, poe Roza da
govori, ali ba u tom trenutku ona trojica sa prostakim
licima nspravie se i kao da se ukrutie, a svaki malice
podigao jednu nogu, kao oni kerovi-tragai; prvi poe
nekako neobino da iti, to je zvualo kao da mu je to
od zadovoljsiva, dok se drugom iz usta-ote lako
stenjanje, a trei poe udno da koluta oima, kao ovek
koji je stekao duevni mir. Zatim svi pokazae prstom
pored Roze Dajamond prema reflektorom-osvetljenom
kunom holu, gde je stajao g. Saladin ama,
pridravajui levom rukom pantalone svoje piame da
mu ne spadnu, jer mu je dugme bilo otpalo kad se bacio
u krevet; desnom je trljao oko.
Pogodak, ree onaj to iti; stenja sklopi ruke
ispod svoje brade da pokae kako su mu sve molitve
usliene, a koluta oiju progura se ramenom pored Roze
Dajamond, ne potujui nikakvu etiketu, sem to
promrmlja, Pardonirajte me, madam.
I onda doe do poplave, a Roza se nae u jednom
uglu svoje sopstvene dnevne sobe, pritenjena tim
zaljuljanim morem policijskih lemova, te tako vie nije
mogla da vidi Naladina amu niti da uje ta on govori.
Ona ga nikad mjc ula kako objanjava uzroke
eksplozije Bostana - Ama, to je greka, ja nisam jedan
od tih vaih ilegalaca koji se ufuravaju ribarskim
amcima, a nisam ni jedan od tih vaih Ugando-
Kenijaca, nisam. Policajci poee da se cere. Da,
gospodine, sa devet hiljada metara odozgore, pa ste onda
isplivali na obalu. Vi imate pravo da nita ne govorite,
prigueno su se smejali, ali ubrzo su prsnuli u grohotan
smeh. Ukebali smo onog pravog i tu nema greke. Roza
nije mogla da uje Saladinove proteste, jer su je
rascerekani policajci odvajali od njega. Ali vi morate da
mi verujete, ja sam Britanac, govorio je on. Ja imam i
dozvolu boravka, ali kako nije mogao da im pokae ni
paso ni neku drugu legitimaciju, oni su poeli da plau
od razdraganosti, suze su se slivale ak i niz bezlina lica
onih ljudi u obinim odelima iz Imigracionog odseka.
Ma, razume se, ne morate ni da mi priate - kikot -
legitimacije su vam ispale iz sakoa dok ste se prevrtali
gore u vazduhu, a da vam ih nisu moda one morske
sirene zdipile iz depa, dok ste se brkali u moru? Roza
nije mogla da vidi u tom od smeha nadimajuem valu
ljudi i pasa ta su te uniformisane ruke mogle da rade
aminim rukama ili su to bile pesnice na njegovom
stomaku ili cokule na njegovim cevanicama; a nije bila
sigurna ni da li to on kuka ili psi zavijaju. Ali je konano
ipak ula njegov glas kad se probio kroz galamu u
poslednjem oajnikom uzviku: Zar niko od vas ne gleda
televiziju? Zar ne vidite? Ja sam Maxim. Maxim Alien.
Dakle taj si, ree policajac. A ja sam onaj
mapetovski abac.
Ono to Saladin ama nikad nije rekao, ak ni
onda kad mu je bilo jasno da se tu neto mnogo gadno
zakuvalo: Evo vam jedan broj telefona u Londonu - to
nije hteo da kae policajcima koji su doli da ga uhapse.
Na drugom kraju ice uete jedan glas koji e jamiti
za mene i potvrditi da vam govorim istinu, glas moje
ljupke, bele supruge, Engleskinje. Ah, to ne, gospodine.
Kakav pakao!
Roza Dajamond prikupi svu svoju snagu. ekaj
malo, Frenk Lajm, otpeva mu ona. Da ti ja neto
kaem, ali ona trojica prostaka opet poee da rade
svoje bizarne radnje - itanje stenjanje ono kolutanje -
i u iznenadnoj tiini te sobe, koluta pokaza svojim
drhteim kaiprstom na amu i ree: Gospoo, ako vi
hoete neto da dokaete, onda vam nema boljeg dokaza
od ovog.
Pratei putanju ispruenog prsta Buljookog,
Saladin ama podie ruke do svog ela da ga dodirne, i
zatim shvati da se probudio u najstravinijem od svih
komara, u komaru koji je tek bio poeo, jer su mu iz
slepoonica, sve vie i bre, i dovoljno otra da bodu,
rasla dva mlada, jarea, neosporna roga.

*

Pre nego to je ta armija policajaca odvela
Saladina amu u njegov novi ivot, dolo je do jo
jednog neoekivanog dogaaja. Dibril Farita, videvi
bleske svetlosti i uvi delirini smeh zvaninika koji
zakon sprovode u delo, siao je niz stepenice u kratkom
tamnocrvenom kunom kaputu-halatu i jahaim
pantalonama, to je izahrao u ormanu za odela pokojnog
Henrija Dajamonda. Odajui malice miris naftalina,
zaustavio se na odmoritu izmeu prvog sprata i partera i
posmatrao zbivanje, bez komentara. Stajao je tu
neprimeen, sve dok ga ama - sa lisicama na rukama i
na putu ka policijskoj marici, bosonog i stalno drei
pantalone od piame da mu ne spadnu - nije ugledao i
uzviknuo, Dibrile, tako ti Boga, reci im ta je ta!
ita Stenja Koluta revnosno se okrenue
prema Dibrilu. A ko bi ovaj mogao da bude? upitao
je inspektor Lajm. Je l to jo jedan koji je pao s neba?
Ali rei mu zamree na usnama, jer se tog trenutka
reflektori ugasie, to je bilo nareeno kad su ami
stavili lisice i kad su ga tako liili slobode; i sad u
polumraku posle gaenja sedam sunaca, svi su tu jasno
videli kako neka bleda, zlatna svetlost zrai iz pravca
oveka u halatu, da zapravo struji ka njima iz neke take
iza njegove glave. Inspektor Lajm se kasnije vie nikad
nije pozivao na tu svetlost, a kad bi ga neko i upitao o
tome, on bi demantovao da je ikad video takvu stvar,
oreol, u kasnom dvadesetom veku! - pitaj neto drugo!
Ali, u svakom sluaju, kad je Dibril upitao, ta
ovi ljudi trae ovde? svaki je ovek na ovom licu mesta
bio prosto obrvan eljom da na njegovo pitanje odgovori
doslovno i podrobno, da mu otkrije njihove strogo-pov.
tajne, kao da je on bio - ali ne, smeno - pa bi vrteli
glavama nedeljama posle toga, sve dok sami sebe nisu
ubedili da su se drali onako kako su se drali iz logikih
razloga: to je bio neki stari prijatelj ge Dajamond, njih
dvoje su nali na plai tog lupea amu,
poluudavljenog, pa su ga odveli u kuu iz humanih
razloga, i nema vie uznemiravanja ni Roze ni g. Farite,
...ali kakav je to dentlmen! - uglednijeg i boljeg ne bi
mogao ni poeleti da vidi - u onom kunom kaputu i
onim njegovim, njegovim - dobro, ekscentrinost nikad
nije bila zloin, razume se.
Dibrile, rekao je Saladin ama, pomagaj.
Ali Dibrilov pogled bila je uhvatila Roza
Dajamond. On ju je gledao i nije mogao da skrene
pogled na drugu stranu. Onda je klimnuo glavom i vratio
se natrag, uz stepenice. Niko nije ni pokuao da ga
zaustavi.
Kad je ama stigao do marice, ugledao je
izdajicu, Dibrila Faritu, kako ga draka odozgo s
balkoneta ispred Rozine spavae sobe; ali sad vie nije
bilo nikakve svetlosti oko glave te barabe.
2
Kan ma kan/Fi qadim azzaman... I bilo je i nije
bilo tako, u davno vreme koje zaboravi svako, da je u
srebrnoj zemlji Argentini iveo neki don Enrike
Dajamond, koji je mnogo znao o pticama a malo o
enama, sa svojom enom, Rozom, koja nita nije znala
o mukarcima ali dosta o ljubavi. Jednog dana, desilo se
tako, kad je senjora izila na jahanje, sedei na enskom
sedlu, sa strane, i na glavi nosei eir s perukom, da je
- stigavi do velike kamene kapije rana Dajamonda,
koja je besmisleno bila postavljena nasred gole pampe -
ugledala jednog noja koji je trao ka njoj to je bre
mogao, trao da ivot svoj spase pomou svih trikova i
izvrdavanja koja je mogao da smisli; jer noj je lukava
ptica, i njega je teko uhvatiti. Malo dalje iza noja ilizao
se oblak praine pun galame lovaca-hajkaa; i kad se noj
naao na metar i po od nje, iz oblaka izletee olovom
oteani konopci-bolasi koji mu se obmotae oko nogu
i sruie ga s treskom na zemlju ispred kopita njene sive
kobile. ovek koji je sjahao da ubije pticu-trkaicu
nikako uije skidao oka sa Rozinog lica. Izvukao je no sa
srebrnom ilrkom iz kanije na svom pojasu i zario ga u
nojev vrat, do balaka, a to je uradio ne pogledavi
umirueg noja nijednom, i stalno buljei u Rozu
Dajamond, dok je kleao na prostranoj utoj zemlji. On
se zvao Martin de la Cruz.

Kad su amu odveli, Dibrila Faritu je muilo
pitanje sopstvenog ponaanja. U onom snu-slinom
trenutku kad su mu pogled ulovile oi stare Engleskinje,
uinilo mu se da njegova volja vie nije bila njegova da
bi njime vladala, i da su potrebe nekog drugog
nadvladale. Zbog zbunjujue prirode nedavnih zbivanja
a i zbog njegove reenosti da ostane budan to je due
mogao, prolo je nekoliko dana pre nego to je ukopao
ta se dogaalo onom svetu iza njegovih onih kapaka, i
tek je tada shvatio da mora da ode, jer je onaj univerzum
njegovih komara bio poeo da curi u njegov budni
ivot, te, ako ne bude oprezan, nee uspeti ni da se
ponovo rodi sa njom, kroz nju, kroz Aleluju-Eli, koja je
videla krov sveta.
Bio je okiran kad je ukapirao da uopte nije
pokuao da stupi u duhovni dodir s Alelujom-Eli; ili da
ami pomogne u nevolji. A nije uopte bio ni
uznemiren pojavom onih finih mladih roia na
Saladinovoj glavi, pojavom koja bi svakako trebalo da
izazove neku zabrinutost. On se bio nalazio u nekoj vrsti
transa, a kad je upitao staru damu ta ona misli o svemu
tome, ona se neprirodno osmehnula i rekla mu da pod
suncem nema nieg novog, da su se njoj priviale stvari,
prikaze ljudi sa rogatim lemovima, da u jednoj drevnoj
zemlji kao to je Engleska nema mesta za nove prie i da
je tu preko svake vlati trave neko gazio sto hiljada puta.
Dugo je ona tokom dana priala zbrda-zdola i zbrkano,
ali je u drugim trenucima navaljivala da mu priprema
velike koliine tekih jela, kao to su razne pastirske
pite, musaka od rabarbare sa seckanim mesom,
papazjanija, cupajzi s masnim zainima i tekim
sosovima, i sve mogue orbe i supe sa mesitem. A sve
vreme je na licu imala izraz neobjanjivog zadovoljstva,
kao da ju je njegovo prisustvo zadovoljavalo na neki
duboko oekivan i neoekivan nain. On je s njom
odlazio u selo da pazare; svet je buljio u njih, ali ona ni
na koga nije obraala panju, mlatarajui svojim
gospodskim tapom sa srebrnom drkom. Dani su
prolazili. Dibril nije otiao.
Prokleta engleska mamica, govorio je sebi.
Neki tip izumrle vrste. I ta ja, do avola, traim
ovde? Ali je ipak ostao, vezan nekim nevidljivim
lancima; dok je ona, u svakoj prilici, pevala jednu staru
pesmu, na panskom, a on ni jednu jedinu re nije
razumeo. Jesu li to neke arolije?
Neto kao ono kad je drevna vila Morgan Le Fay
pesmom domamila mladog Merlina u svoju kristalnu
peinu? Dibril krene ka vratima; Roza zapeva; on stane
kao ukopan na svom putu napolje. Pa, najzad, to da
ne, slegnuo bi ramenima. Staroj dami je potrebno
drutvo. Izbledela otmenost i veliina, asna re! Gledaj
samo dokle je to nju dovelo. Uostalom, meni je potreban
odmor. Da skupim snagu. Jo koji dan samo.
Uvee bi njih dvoje sedeli u onom njenom salonu
nabijenom srebrnim ukrasima, ukljuujui izvesni no sa
srebrnom drkom na zidu, ispod gipsane biste Henrija
Dajamonda koji je buljio dole sa vrha vitrine u uglu
izmedu dva zida, a kad bi onaj deda-sat izbio est, on bi
nalio vino-eri u dve ae, i ona bi poela da pria, ali
tek poto bi rekla, predvidljivo kao otkucaj sata: Deda
uvek zaostaje pet minuta, zbog dobrih manira, on ne voli
da bude i suvie taan. Zatim je poinjala bez
trapaciranja sa onim biojednomjedan... no bilo sve to
istinito ili izmiljeno, on je u njoj video estoku energiju
koju je unosila u svoje pripovedanje, poslednje oajnike
zalihe njene volje koje je troila na priu; bilo je to
jedino vedro doba kojeg se ja seam, rekla mu je, te je
on zapazio da je ta ofucana vrea sa materijalom -
itavom zbrkom njenih uspomena - u stvari bilo samo
njeno srce, njen autoportret, nain na koji je ona gledala
u ogledalo kad nikog nema u sobi, i da je ta srebrna
zemlja iz njene prolosti bila njen najmiliji dom, a ne
ova pohabana kua u kojoj se stalno sudarala sa stvarima
- spoticala se o stoie za kafu, dobijala modrice od
kvaka na vratima - pa bi briznula u pla i jauknula: Sve
se stenjava.
Kad je plovila u Argentinu, 1935. godine, kao
nevesta Anglo-Argentinca don Enrikea od Los Alamosa,
on joj je pokazao na okean i rekao: To ti je pampa. Ne
moe odrediti kolika je kad je gleda. Mora da putuje
kroz nju, kroz tu nepromenljivost, iz dana u dan. U
nekim njenim delovima vetar je jak kao pesnica, ali je
pri tom savreno tih, on e te nokautirati, sa zemljom
sastaviti, ali ti nikad nee uti ni najmanji um. To je
zato to tamo nema drvea: nema ni ombua, ni jablana -
nada, nula, nita. Ali pri tom, mora da se uva ombu-
lia. Stravino je otrovno, smrtonosno. Vetar nee da te
ubije, ali sok iz tog lia moe. Zapljeskala je rukama
kao dete: Stvarno, Henri, tihi vetrovi, otrovno lie?! Pa
ti to pria kao neku stranu bajku. Henri, plavokos,
salast, krupnih oiju i glomazan, kao da se uplaio. Oh,
ne, rekao je. Nije to ba tako strano.
Stigla je u to ogromno prostranstvo pod beskrajnim
nebeskim svodom, jer Henri ju je bio tresnuo onim
pitanjem a ona mu je dala onaj jedini odgovor koji jedna
usedelica-fircigerka (40) moe dati. Ali kad je stigla
tamo, ona je sebi postavila jedno krupnije pitanje: za ta
je ona sposobna u tom ogromnom prostranstvu? Za ta
ona ima hrabrosti, i kako ona sama moe da se u njemu
prostire? Biti dobra ili loa, rekla je sebi: ali, biti nova.
Naem susedu, doktoru Horheu Babingtonu, rekla je
Dibrilu, ja se nikad nisam sviala, znate; on bi mi
priao prie o Britancima u Junoj Americi, o tim uvek
razuzdanim momcima, rekao je prezrivo, o tim
pijunima i banditima. Jeste li vi stvarno tako udne
cveke u toj vaoj hladnoj Engleskoj? upitao ju je, pa je
sam odgovorio na svoje pitanje, Senjora, ja ne mislim
tako. Zbijeni u onom kovegu od ostrva, vi morate da
nalazite ire horizonte da biste ispoljili te svoje
prikrivene linosti.
Ono to je u Rozi Dajamond prikriveno ualo bila
je njena sposobnost za ljubav, i to za tako veliku ljubav
da je ubrzo postalo jasno da jadni prozaini Henri nikad
nee moi da joj to ispuni, jer je sva romantika u toj
pihtijastoj masi od oveka bila rezervisana za ptice. Za
barske jastrebe, aplje, ljuke. On je u jednom malom
amcu na vesla iz lokalnih laguna provodio svoje
najsrenije dane po evarima, sa dogledom na oima.
Jednom prilikom, u vozu za Buenos Ajres, doveo je
Rozu u nezgodnu situaciju kad je u punom vagonu za
ruavanje demonstrirao svoje najdrae zvune naine
vabljenja ptica, spajajui ake oko usta u kupu: za pticu-
sanjivicu, za vanduriju ibis, za trupijala. Zato ti mene ne
voli tako, htela je da ga pita. Ali nikad nije, jer je ona za
Henrija bila dobra sorta ene, dok je strast smatrao za
ekscentrinost drugih rasa. Postala je generalisimus
domaeg ognjita i pokuavala da u sebi priguuje grene
udnje. Nou je imala obiaj da izlazi u etnju kroz
pampu, da lei na leima i gleda galaksije na nebu, pa je
pod uticajem te blistave lepote poinjala da se sva trese,
da dre od nekog dubokog zadovoljstva i da pevui
neku nepoznatu pesmu, te joj je ta zvezdana muzika bila
isto toliko bliska koliko i radost koju je oseala.
A Dibril Farita: on je oseao kako se njene prie
obmotavaju oko njega kao paukova mrea, koja ga je
drala u tom izgubljenom svetu u kojem su njih
pedesetorica sedali za trpezu svaki dan, i kakvi su to
Ijudi bili, gauo do gaua, momci nai sjajni, i kod njih
nieg servilnog nije bilo, svi su bili estoki i ponosni, i te
kako! Pravi mesoderi; to moete i u bioskopu da vidite.
U duge noi njihovih nesanica, priala mu je o magli od
ege koja bi se spustila na pampu, te bi u pampi ono
nekoliko drveta na ranu stajalo kao ostrva a jaha na
konju bi liio na neko mitoloko bie koje galopira preko
povrine okeana. Liio je na sablast morsku. Sluao je
on od nje i prie nastale oko logorske vatre, na primer o
onom gauu-ateisti koji je govorio da Raj ne postoji, jer
kad mu je majka umrla on je sedam noi uzastopce
prizivao njen duh, da mu doe, ali bez uspeha. Osme
noi je objavio da ga ona oigledno nije ula, jer bi inae
sigurno dola da utei svog voljenog sina; prema tome,
smrt mora da je kraj. Zaplitala ga je u zamku svojih
opisa onog dana kada su Peronovi ljudi doli u svojim
kicokim belim odelima, zalizani, i kako su ih pioni-
seljaci-radnici najurili; priala mu je kako su Anglosi
gradili eleznike pruge radi opsluivanja sopstvenih
estancija, pa i brane, takoe; pa onda priu, na primer, o
njenoj prijateljici Klodeti, pravoj srcolomki, dragi moj,
koja se udala za jednog momka inenjera, zvao se
Grender, i tako razoarala pola Harlingema. I odoe ti
oni u Argentinu na neku branu koju je on gradio, a
sledea stvar koju su uli bila je da pobunjenici dolaze
da dignu branu u vazduh. Grender ode sa ljudima da
uvaju branu, ostavljajui Klodetu samu, sa slukinjom,
i, da ne poveruje, nekoliko sati docnije, evo ti sluavke,
tri sva zadihana, Naa senjora, i je tamo jedan hombre
na vrata, i je velik ko kua. ta da ti priam?
Pobunjeniki kapetan. - A va suprug, madam? -
Dakle, eka vas na brani, kao to je red. - Pa, onda,
poto on nije naao za shodno da vas sam zatiti,
zatitie vas revolucija. - I postavio je straare ispred
kue, dragi moj, kakav gest! Ali u borbi obojica poginu -
i suprug i kapetan - a Klodeta je insistirala na
zajednikoj sahrani, gledala dva mrtvaka sanduka kako
jedan pored drugog odlaze u raku, i oplakivala ih
obojicu. Posle toga smo saznali da je bila opasna linost,
trop fatale, ta kae? Koliko? Trop-doli-fatale. U toj
uzvienoj prii o lepoj Klodeti, Dibril je uo muziku
Rozinih sopstvenih enji. U takvim trenucima on bi
zapazio kako ga ona gleda iz uglova oiju, pa bi osetio
neko cimanje u oblasti svog pupka, kao da je neto
pokuavalo da izie. Zatim bi ona skrenula pogled na
drugu stranu, i to oseanje bi mu izbledelo. Moda je to
kod njega bila uzgredna pojava posle onog stresa.
Jedne noi, on ju je upitao da li je videla one
rogove koji su rasli na aminoj glavi, ali ona se na to
ogluila i, umesto da mu odgovori, ispriala mu je kako
je imala obiaj da sedi na stolici pokraj ograde za bikove
u Los Alamosu i kako su bikovi-borci znali da joj prilaze
i sputaju svoje rogate glave u njeno krilo. I jedno
popodne, devojka po imenu Aurora del Sol, koja je bila
verenica Martina de la Cruz, napravi jednu bezobraznu
primedbu: A ja mislila da oni to rade samo u krilima
devica, rekla je pozorinim apatom svojim kikotavim
drugaricama, a Roza se ljubazno okrenula prema njoj i
odgovorila, Pa onda bi, draga moja, moda i ti elela da
ovo proba? Od tog trenutka Aurora del Sol, najbolja
plesaica na estanciji i najpoeljnija od svih pionskih,
seljako-radnikih ena, postala je smrtni neprijatelj one
mnogo dugake, mnogo koate ene od-preko-mora.
Ti izgleda ba kao on, rekla mu je Roza
Dajamond dok su stajali uz njen noni prozor, jedno
pored drugog, i gledali more. Ti si njegov dvojnik.
Martin de la Cruz. Pri spominjanju imena tog kauboja,
Dibril je osetio tako estok bol u pupku, pravo upanje,
kao da mu je neko kukom zakvaio stomak, te mu se
jauk ote sa usana. Roza Dajamond se pravila da to ne
uje. Gledaj, uzviknula je radosno, tamo!
Trei du ponone plae u pravcu kule Martelo i
izletnikog kampa - trei du vodenog ruba tako da je
nadolazea plima spirala otiske njegovih stopa - zanosei
se as na jednu as na drugu stranu i glumei, u borbi
za svoj ivot, pojavio se jedan odrasli, u prirodnoj
veliini - noj. Du plae beao je on, a Dibril ga je u
udu pratio pogledom sve dok ga nije izgubio iz vida, u
mraku.

*

Sledea stvar koja se desila, desila se u selu. Bili
su otili u pazarenje, da kupe tortu i bocu ampanjca, jer
se Roza setila da je njen osamdeset deveti roendan.
Njena familija je bila izbaena iz njenog ivota, te prema
tome nije bilo ni estitki ni telefonskih poziva. Dibril je
navaljivao da si prirede neku vrstu slavlja, pa joj je
pokazao tajnu ispod svoje koulje - jedan nabrekli pojas-
novanik pun funti sterlinga koje je bio kupio na crnoj
berzi pred odlazak iz Bombaja. A imam i onih kreditnih
kartica, kolko vole, rekao je. Nisam ti ja neki
siromaak. Hajde, krenimo. Brat asti. On je dosad bio
u tako dubokom suanjstvu Rozine narativne arolije da
se jedva seao, iz dana u dan, da je imao ivot kojem je
trebalo da se vrati, enu koju je trebalo iznenaditi
prostom injenicom da je iv, i tome slino. Idui za
gom Dajamond, krotko, nosio je njene torbe za pijacu.
Bazao je oko jednog ulinog oka, dok je Roza
askala sa poslastiarem, kad je ponovo osetio onu
cimajuu kuku u stomaku, i pao uz jednu banderu, borei
se da udahne vazduh. uo je neki klip-klop-zvuk, a zatim
su se iza ugla pojavile starinske taljige, pune mlaarije
koja mu je, na prvi pogled, izgledala pomodno odevena:
mukarci u tesnim crnim pantalonama, na listovima
ukraenim srebrnim dugmiima, i u belim kouljama
otkopanim maltene do struka; devojke u irokim aur-
plise-hendl-suknjama ivih boja - crvenih, zelenih,
zlatnih. Pevali su na nekom stranom jeziku i njihova
veselost je taj sokak pretvarala u magliasto-blistavu
ulicu; ali Dibril je shvatio da se tu neto sablasno
dogadalo, jer niko od prolaznika nije ni jednim jedinim
znakom pokazivao da primeuje te taljige sa konjskom
zapregom. Onda se Roza pojavila iz poslastiarnice s
tortom u kartonskoj kutiji koja se njihala na pantljici o
njenom kaiprstu leve ruke, i uzviknula: Oh, evo ih,
stiu na igranku! Mi smo uvek, zna, imali ovakve
igranke, to im je u krvi. A posle predaha: To je bila
igranka na kojoj je on ubio onog Kraguja.
Na toj igranci, neki Huan Hulija, sa nadimkom
Kraguj, zbog svog leinarskog izgleda, bio je mnogo
popio i vreao ast Aurore del Sol, i nije prestajao da to
ini, sve dotle dok Martin nije video da nema drugog
izbora do da se s njim pobije, Ej, Martine, zato ti vole
da se s ovom tuca, kad sam ja u tome stekao utisak da je
ona prilino hladna enska. Iziimo malo napolje, sa
ove igranke, rekao mu je Martin, i u mraku, sa
siluetama naspram arobne svetlosti lampiona koji su
visili na drveu oko platoa za igru, obmotavi dolaktice
svak svojim ponom, izvukli su noeve, kruili jedan
oko drugog, i borili se. Huan je pao mrtav. Martin de la
Cruz je podigao eir mrtvaca i bacio ga pred noge
Aurore del Sol. Ona je podigla eir i Martina gledala
kako odlazi.
Roza Dajamond u svojoj osamdesetdevetoj, u
dugakoj uz-telo-pripijenoj haljini, sa cigaretom u
mutikli koju je drala jednom rukom u rukavici, i sa
srebrnim turbanom na glavi, pila je svoj dins-tonikom
iz jedne zelene kupaste ae i priala prie iz dobrih
starih vremena. Hou da igram, izjavila je. Danas mi
je roendan, a ja jo nijednom nisam zaigrala.

*

Napori te noi, u kojoj su Roza i Dibril igrali
okretne igre do zore, pokazali su se preteranim za staru
damu, koja je sledeeg jutra pala u krevet sa malo
poveanom temperaturom uz jo delirinija privienja:
Dibril gleda Martina de la Cruz i Auroru del Sol kako
igraju flamenko na eramidastom krovu sa zabatima
kue Dajamondovih, i peroniste u belim odelima koji
stoje na njenoj kuici za amce, obraaju se skupu piona
i govore im o budunosti: Pod Peronom, ova e zemlja
biti eksproprisana i razdeljena narodu. Britanska
eleznica sa svim prugama bie vlasnitvo drave.
utnimo ih van! utnimo te bandite, te pirate, zajedno s
njihovim gusarskim brodovima... Gipsana bista Henrija
Dajamonda lebdela je u vazduhu i posmatrala prizor, a
jedan agitator u belom odelu uperio je prst u njega i
uzviknuo, To je on, to je taj va tlaitelj; tu je neprijatelj,
a Dibrila je stomak tako zaboleo da se uplaio za svoj
ivot; ali u istom trenutku kad mu je racionalna svest
Kizmatrala mogunost pojave ira u stomaku ili
zapaljenja slcpog creva, ostali delovi njegovog mozga
aputali su mu istinu, a to je, da je on podvrgnut
suanjstvu i manipulaciji snagom Rozine volje, upravo
onako kako je aneo Dibril bio obavezan da govori pod
pritiskom neobuzdane potrebe Proroka, Mahaunda.
Ona umire, shvatio je. Ili nee jo dugo.
Bacakajui se po svom krevetu, u kandama groznice,
Roza Dajamond je mrmljala o ombu-otrovu i
neprijateljstvu svog suseda, doktora Babingtona, koji je
pitao Henrija, Da li je ivoja ena dovoljno smirena osoba
za seoski ivot, i koji joj je dao (kao poklon to se
oporavila posle preleanog tifusa) jedan primerak knjige
Ameriga Vespuija o njegovim plovidbama po morima.
Taj ovek je bio notorni fantasta, svakako. Babington
se na to osmehnuo. Ali fantazija moe da bude jaa od
injenica; uostalom, kontinenti su nazvani po njemu. I
to je bivala slabija, sipala je sve vie svoje preostale
snage u sopstveni san o Argentini, dok je Dibril imao
oseanje da mu je u pupku poar. Zavalio se, sav mlitav,
u fotelju pored njenog kreveta a utvare su se iz sata u sat
umnoavale. Vazduh je ispunjavala muzika iz ilivenih
duvakih instrumenata, a ono to je od svega bilo
najdivnije, ispred same obale, pojavilo se jedno belo
ostrvce koje se na talasima ljuljalo kao splav; bilo je belo
kao sneg, sa belim peskom koji je zasipao gusti od
albino-drvea koje je takoe bilo belo, belo kao kreda,
belo kao hartija, do samih vrhova svojih kronji.
Posle pojave tog belog ostrvca, Dibril je pao u
duboku letargiju. Oputenom u fotelji u spavaoj sobi
umirue ene, oni kapci su mu klonuli i oseao je kako
mu se teina tela poveava sve dok mu nije postalo
nemogue da napravi i najmanji pokret. Onda se naao u
nekoj drugoj spavaoj sobi, u tesnim crnim pantalonama
sa srebrnim dugmiima du nonih listova i tekom
srebrnom kopom na pojasu. Traili ste me, don Enrike, i
evo me, govorio je tom mekanom, tekom oveku sa
licem poput bele gipsane biste, ali on je znao ko ga je
zapravo pozvao da doe, i nije skidao oka s njenog lica,
ak i kad je video kako joj se crvenilo penje u obraze iz
bele nabrane kragnice oko njenog vrata.
Henri Dajamond nije hteo da dopusti da se vlasti
umeaju u sluaj Martina de la Cruz, ja sam odgovoran
za te ljude, rekao je Rozi, a ovo je pitanje asti. Umesto
prijave, on je donekle ak ukazao i svoje dalje poverenje
ubici, de la Cruzu, na primer, tako to ga je unapredio u
kapitena polo-tima estancije. Ali posle Martinovog
ubistva Kraguja, don Enrike u stvari vie nije bio onaj
stari. Sve se lake umarao i postajao nemaran, pa se vie
nije zanimao ni za ptice. Stvari su u Los Alamosu
poinjale da pucaju na avovima, isprva neprimetno, a
onda sve oiglednije. Ljudi u belim odelima su se vratili,
ali sad ih niko nije najurio. Kad se Roza Dajamond
razbolela od tifusa, mnogi su u estanciji to primili kao
alegoriju propadanja starog poseda.
ta ja traim ovde, pomislio je Dibril u velikoj
panici, stojei pred don Enrikeom u ranerovoj radnoj
sobi, dok je donja Rosa crvenela u pozadini, ovo je tua
kua. - Imam veliko poverenje u tebe, govorio je Henri,
ne na engleskom, ali je Dibril ipak razumeo. - Moja
ena se sprema da poe na jednu turu automobilom, radi
svog oporavka, a ti e da je prati... Mene poslovi u Los
Alamosu spreavaju da poem s njom. A sad ja moram
da govorim, i ta da kaem, ali kad su mu se usta
otvorila, slrane rei potekoe, Bie mi ast, don Enrike, i
- kljoc pete o petu, okret, izlazak.
Roza Dajamond, u svojoj osamdeset-devet-godina-
staroj slabosti, bila je poela da sanja svoju priu nad
priama, koju je u sebi uvala vie od pola veka, i sad je
Dibril jahao na konju iza njenog auta marke hispano-
suiza, u kojem se ona vozila od estancije do estancije,
kroz umu arajana-drvea, pored podnoja visokih
Kordiljera, stiui do groicsknih domaih ognjita
graenih u stilu kotskih zamkova ili indijskih palata,
poseujui zemlju g. Kadvoladera Evansa, onog sa
sedam ena koje su bile srene to je svaka od njih
morala samo jedanput sedmino da bude na dunosti, i
teritoriju zloglasnog Meksvina koji je bio postao
zaljubljenik-zatoenik ideja kad je iz Nemake stigao u
Argentinu i poeo da na motki za zastavu svoje estancije
vije crven barjak na ijoj je sredini, u belom krugu
poigravao jedan crn kukasti krst. I upravo su na
Meksvinijevoj estanciji naili na lagunu, i Roza je tad
prvi put ugledala belo ostrvce svoje sudbine, pa je
odluila da amcem ode tamo na izlet sa piknik-rukom,
ali nije elela pratnju ni svog otera ni svoje sluavke,
ve je povela samo Martina de la Cruz da donde
odvesla, da preko belog peska prostre crven stolnjak i da
je slui mesom i vinom.
Belo kao sneg, crveno kao krv i crno kao abonos.
Dok se naslonjena na jednu ruku izleavala u crnoj
suknji i beloj Muzi na crvenom stolnjaku koji je i sam
leao na belom, dok je Martin (takoe u crno-beloj
odei) sipao crveno vino u au u njenoj ruci u beloj
rukavici - a zatim, i na njegovo zaprepaenje -
prokletstvo krvavo! - kad ju je uhvatio za ruku i poeo da
ljubi - neto se dogodilo; prizor se zamaglio, jedan minut
su leali na crvenom platnu, valjajui se po njemu tako
da su se sirevi, hladni mesni odresci, salata i pateta
zdrobili pod teretom njihove udnje, a kad su se, kasnije,
vratili do hispano-suize, bilo im je nemogue da ma
ta sakriju od ofera ili sluavke zbog fleka od raznih
jela kojima im je bila umrljana odea - ali tokom
sledeeg minuta ona se povlaila od njega, ne grubo ve
alostivo, izvlaei svoju ruku iz njegove i lako vrtei
glavom, ne, te je on ustao, poklonio se, povukao,
ostavljajui je i sa njenom krepou i rukom,
netaknutim - dve mogunosti su se smenjivale, dok se
umirua Roza bacala tamo-amo u svom krevetu, da-li-
jeste da-li-nije pristala, pravei poslednju verziju prie
svog ivota, nesposobna da odlui ta eli da bude istina.

*

Ja aavim, pomislio je Dibril. Ona umire a ja
se raspameujem. Mesec se bio pojavio, a Rozino
disanje bilo je jedini zvuk u sobi: hrkala je kad je udisala
a teko je izdisala vazduh uz lako stenjanje. Dibril je
pokuavao da ustane iz fotelje, ali je shvatio da ne moe.
Telo mu je ak i u tim intervalima izmeu vizija i dalje
bilo nemogue teko. Kao da mu se neki veliki kamen
nalazio na grudima. A slike koje su nadolazile, i dalje su
bile zbrkane, te je on, tako, jednog trenutka bio na
tavanu sa senom u Los Alamosu, inei ljubav s njom,
dok je ona stalno mrmljala njegovo ime, Martine od
Krsta - a sledeeg trenutka ignorisala ga je usred bela
dana pod budnim okom neke Aurore del Sol - te je tako
bilo nemogue praviti razliku izmeu seanja i elja ili
izmeu rekonstrukcija krivice i ispovednih istina - jer
ak i na svojoj samrtnoj postelji Roza Dajamond nije
znala kako da istoriji svog ivota pogleda u oi.
Meseina je strujala u sobu. Kad je pala na Rozino
lice, inilo se da zrak prolazi pravo kroz nju, te je Dibril
zaista poinjao da biva kadar da razaznaje aru ipkanog
veza na njenoj jastunici. Zatim je ugledao don Enrikea i
njegovog prijatelja, puritanskog i namorastog dr
Babingtona, kako stoje na balkonu, tako stvarni kako
biste samo mogli poeleti. Sinulo mu je, gledajui kako
su privienja bivala sve jasnija, da je Roza postajala sve
nejasnija, iezavajui i, tako rei, zamenjujui svoje
mesto sa duhovima. A poto je takoe shvatao da te
pojave zavise od njega samoga, od njegovog bola u
stomaku i kamenu-slinog tereta, poeo je da se plai i
za sopstveni ivot.
Traio si od mene da za Huana Huliju napiem
lanu umrlicu, govorio je dr Babington. Ja sam to
uinio zbog naeg starog prijateljstva. Ali to nije bilo
poteno; i ja tlobro vidim posledice pred sobom. Ti si
zatitio jednog uhicu, i to je, moda, ono to te sad dere
-tvoja savest. Idi kui, Enrike. Idi kui sa svojom enom,
dok se neto jo gore nije desilo.
Pa, ja sam kod kue, rekao je Henri Dajamond.
A zameram ti to pominje moju enu.
Gde god se Englezi u svetu skrase, oni zapravo
nikad ne naputaju Englesku, rekao je dr Babington dok
je ilio u meseini. Sem kad se, kao donja Rosa,
zaljube.
Oblak je presekao meseinu, i sad, poto je balkon
bio prazan, Dibril Farita je konano uspeo da se silom
izvue iz fotelje i da stane na noge. Hodanje je oseao
kao povlaenje negvi - uleta i lanca - preko poda, ali je
ipak stigao do prozora. U svim pravcima, i sve dokle mu
je pogled mogao da dopre, video se ogroman korov koji
se njihao na povetarcu. Tamo gde je bilo more, sad se
nalazio itav jedan okean korova, koji se prostirao sve do
horizonta, korova visokog kao odrastao ovek. uo je
bestelsni glas doktora Babingtona kako mu mrmlja na
uho. Ovo je prva korovska poast za poslednjih pedeset
godina. Izgleda mi da se prolost vraa. Ugledao je
neku enu kako tri kroz to gusto, ustalasano rastinje,
bosonoga, mspletene crne kose. Ona je uspela,
razgovetno je uo Rozin glas iza sebe. Poto ga je
prevarila s Kragujem i navela da bude ubica. On, posle
toga, nije hteo ni da je pogleda. Oh, sjajno je ona to
uspela da izvede. Ta je bila mnogo opasna. Mnogo.
Dibril je izgubio iz vida Auroru del Sol u korovu; jedna
opsena je zatamnjivala drugu.
Osetio je kao da ga neko epava otpozadi, vrti u
krug i obara na pod, poleuke. Nikog nije mogao da
vidi, ali Roza Dajamond je sad sedela uspravno u
krevetu i razrogacnih oiju buljila u njega, dajui mu na
znanje da se odrekla svake nade da e nastaviti da se
grevito hvata za ivot, i da je potrebno da joj on
pomogne da zavri sa poslednjim otkriem. Kao i sa
Biznismenom u njegovim snovima, Dibril se oseao
tupo i bespomono... ona je izgleda umela da iz njega
izvlai predstave. U njihovoj zajednikoj vezi, pupkom
uz pupak, on je video jednu blistavu vrpcu.
I on se sad nalazio pored neke bare u beskraju
korova, doputajui svom konju da se napoji, a ona mu
je prila jaui na svojoj kobili. On je nju grlio, svlaio, i
rasputao joj kosu, i sad su oni ljubav inili. I sad je ona
aputala, Kako mogu ja da ti se sviam, kad sam toliko
starija od tebe, a on je izgovarao utene rei.
I ona je ustala, obukla se i odjahala, a on je ostao
tamo gde je bio, mlitava i topla tela, ali propustivi da
vidi kad se u jednom trenutku jedna enska ruka iskrala
iz korova i epala njegov no sa srebrnom drkom...
Ne! Ne! Nije bilo tako!
I sad je ona opet dojahala do njega pokraj bare, i
onog trenutka kad je sjahala, gledajui ga nervozno, on
je pao na nju, rekao joj da vie ne moe da trpi njeno
odbijanje, pa su oboje pali na zemlju, ona je vritala, on
joj je cepao odeu, a njene ruke, dok su mu grebale telo,
napipae drku njegovog noa...
Ne! Ne, uopte nije bilo tako! Bilo je ovako:
Sad su njih dvoje inili ljubav, neno, sa mnogo
laganog milovanja; kad eto ti i treeg jahaa kako ulazi u
istinu pokraj bare, a ljubavnici se naglo otkidoe jedno
od drugog; sad je don Enrike izvlaio svoj mali pitolj i
nianio u srce svog suparnika -
- i on oseti kako mu Aurora zariva no u srce,
jedanput, pa jo jedanput - Ovo ti je za Huana, a ovo zato
to si me ostavio - pa i trei put: A ovo ti je za onu tvoju
englesku kurvetinu -
- i on oseti kako mu se sad no njegove rtve
zariva u srce, dok ga je Roza bola - jedanput, dvaput, i
jo jedanput -
- a poto ga je Henrijev metak ubio, Englez uze
mrtvaev no i zari mu ga vie puta u ranu koja je
krvarila.
Na ovo, Dibril vrisnu i pade u nesvest.
Kad je ponovo doao k svesti, starica u krevetu je
govorila za sebe, i to tako tiho da je jedva razumeo njene
rei. Pampero je poeo da duva, jugozapadni vetar, i da
korov sa zemljom sravnjuje. I tad su ga nali, ili je to
moda bilo ranije. I poslednje rei prie: kako je Aurora
del Sol pljunula Rozi Dajamond u lice na sahrani
Martina de la Cruz. Kako je stvar bila sreena da niko
ne bude optuen za to ubistvo, pod uslovom da don
Enrike pokupi donju Rosu i zajedno se vrate u Englesku,
koliko ih noge nose. Kako su uli u voz na stanici Los
Alamos, dok su bade u belim odelima i borsalino-
eirima stajali na peronu, da se uvere da su oni stvarno
otili. Kako je Roza Dajamond, kad je voz krenuo,
otvorila veliki kofer na seditu pored njenog, i prkosno
rekla muu, Ponela sam neto. Jedan mali suvenir. I
odmotala platneni zamotuljak, da pokae jedan
gauovski no sa srebrnom drkom.
Henri je ve prve zime, kod kue, umro. Onda se
vie nita nije dogaalo. Rat. Pa kraj rata. Napravila je
pauzu. Da se izgubi u tome, posle boravka u onom
prostranstvu. Nije to roenje. I, posle jo malo utanja,
ree: Sve se stenjava.
Bilo je dolo do neke promene u meseini, i
Dibril oseti kako se neki teret die sa njega, i to tako
brzo da je pomislio da bi mogao da odlebdi do tavanice.
Roza Dajamond je mirno leala, zatvorenih oiju, sa
rukama poloenim na jorgan od raznih arenih krpica.
Izgledala je: normalno.
Dibril je shvatio da tu vie nema nieg to bi ga
moglo spreiti da otvori vrata i ode.
Oprezno je siao niz stepenice, jer je jo bio malo
nesiguran na nogama; u holu je naao teki mantil od
gabardena, koji je nekad pripadao Henriju Dajamondu, i
filcani sivi trilbi-meki eir u ijoj je unutranjosti bilo
ime don Enrikea, izvezeno rukom njegove ene; i otiao
je ne osvrui se. im je iziao, vetar mu je epao eir
i poslao ga da skakue po plai. On je potrao za njim,
uhvatio ga i ponovo ga nabio na glavu. Londone, erife,
evo me - dolazim! On je imao grad u svom depu:
London Geografa, celu metropolu sa zavrnutim
listovima, od A do Z.
ta da radim? pitao se. Telefonirati il ne
telefonirati? Ne, ve se samo nacrta tamo, zazvoni na
vratima i kae, bebice, elja ti se ostvarila; evo me iz
morskog kreveta u tvoj krevet - ama, treba da se desi
neto stranije od avionske katastrofe da bih se ja
odvojio od tebe. - O-kej, moda ne ba sasvim tako, ali u
tom smislu. - Da, iznenaenje je najbolji tos: Eli Bibi -
bu!
Onda je zauo pevanje. Dolazilo je iz stare kuice
za amce s jednookim gusarom naslikanim na ulazu, a
pesma je bila strana, ali poznata: pesma koju je Roza
Dajamond esto pevuila, a i glas mu je bio poznat,
mada neto drukiji od onog, manje urlikav, mlai.
Vrata na kuici bila su, neobjanjivo, otkatanena i
lupkarala su na vetru. On krenu ka pesmi.
Skini mantil, rekla mu je. Bila je obuena kao
onog dana na belom ostrvcu: crna suknja i crne izmice,
bela svilena bluza, i bez eira. On je prostro mantil na
pod kuice za amce, a njegova jarko crvena postava
arila se u tom ogranienom prostoru, punom meseine.
Ona je legla dole usred metea od rekvizita engleskog
ivota: meu terenske tapie za kriket, jedan pouteli
abaur sa lampe, okrnjene vaze, jedan stari stoi na
rasklapanje, putnike koveie; i ispruila je jednu ruku
ka njemu. On je legao pored nje.
Kako mogu ja da ti se sviam, promrmljala je,
kad sam toliko starija od tebe?
3
Kad su mu silom srozali pantalone od piame u
oravim policijskim kolima-marici i on ugledao gusto
ukovrdane malje na svojim butinama, Saladin ama je
dobio nervni napad, po drugi put te noi; ali ovog puta
poeo je da se histerino kikoe, moda zaraen
neprestanom razdraganou svojih hvataa. Ona trojica
imigracionih zvaninika bili su naroito dobro
raspoloeni, i upravo je jedan od njih - buljooki bada
koji se, kako se ulo, zvao Stajn - razvreio Saladina
uz veseli uzvik, Vreme za raspakivanje, Paketiu -
deder da vidimo od ega si napravljen! Crveno-bele
trafte bile su svuene sa negodujueg ame, koji je
sedeo zavaljen na podu kola, dok su mu po dvojica
snanih policajaca drali svaku ruku a peti mu svojom
nogom u cokuli vrsto pritiskao grudi; ali njegovo
negodovanje se nije ulo u optoj veseloj galami. Rogovi
su mu stalno udarali u stvari - u lunu oplatu iznad toka,
u nezastrti pod kola ili u cevanice policajaca - u ovim
poslednjim prilikama dobijao je dobre bubotke i udarce
po licu od razumljivo rasrdenog sprovodioca zakona u
delo - mada je i on sam, sve u svemu, bio veoma
pogruen, koliko je kasnije mogao da se seti. Ali, ipak,
kad je video ta se nalazilo ispod amine pozajmljene
piame, nije mogao da se uzdri od kikota koji mu se
probio kroz zube.
amine butine bile su postale neobino iroke,
snane i maljave. Maljavost mu je prestajala ispod
kolena, a noge su mu se odatle suavale u vrste,
koate, gotovo suve listove, i zavravale jednim parom
sjajnih, razdeljenih kopita, kakve se mogu videti u jarca.
Saladina je takoe zapanjio izgled njegovog falusa,
znatno uveanog i zbunjujue nadignutog, organa koji je
on teko mogao da prizna za svoj sopstveni. Jao, ta mu
je sad pa ovo? egaio se Novak - bivi ita -
trpnuvi mu ga malo, od ale. Gle, kao da mu se svia
neko od nas? Na ta ga onaj imigracioni stenja,
Dou Bruno, pljesnu po butini, munu Novaka u rebra, i
uzviknu. Jok, nije to. Meni se ini da smo mi ovom
jarcu nali pravu kozu za jarcanje. - Kapiram,
doviknu mu Novak, i pesnicom, onako uzgred, maznu
Saladina u novo-uveane monice. Ej! Ej! zaurla Stajn
sa suzama u oima. uj, ima tu jedan mnogo bolji od
nas... i zato nije udo to je ovaj tako jebeno dran.
Na to njih trojica, ponavljajui nekoliko puta,
nali mu kozu za jarcanje... dran... padoe jedan
drugom u zagrljaj, oduevljeno urlajui. ama je eleo
da neto kae, ali se plaio da ne otkrije da mu je glas
mutirao u jaree meketanje, a osim toga, i ona mu je
policajeva cokula poinjala sve jae da pritiska grudi, te
mu je bilo teko da sastavi i dve rei. Ono to je amu
zbunjivalo bilo je to da su tu situaciju bez presedana koja
ga je zapanjila - to jest njegovu metamorfozu u
natprirodnog vraga - ovi drugi prihvatali kao neku
najbanalniju i najpoznatiju stvar koja se moe zamisliti.
Ovo nije Engleska, pomislio je on ni prvi a ni
poslednji put u ivotu. A i kako bi mogla da bude,
uostalom; gde u toj staloenoj i razumnoj zemlji moe da
ima mesta za jedna takva policijska kola u kojima
ovakva zbivanja mogu lako da iziu na videlo? Neto ga
je gonilo na zakljuak da je on zapravo poginuo u onoj
eksploziji aviona i da je sve to je posle toga dolo, bilo
neka vrsta zagrobnog ivota. I, ako je to bio sluaj, onda
mu je njegovo dugo odbijanje pojma Venosti poinjalo
da izgleda prilino glupo. - Ali gde je u svemu tome bilo
nekog znaka Vrhovnog Bia, milosrdnog ili
dumanskog, svejedno? Zato istilite ili Pakao, il bilo
ta bilo, toliko lii na ona udesa i vile Saseksa,
nekadanje anglo-saksonske kraljevine, to svaki ai
zna? - A moda, pade mu na pamet i to, moda on u
stvari i nije stradao u propasti Bostana, ve teko
bolestan lei u nekoj bolnici, opsednut delirinim
snovima? To mu je objanjenje odgovaralo, ali ni
najmanje zato to je ono razbucavalo znaaj izvesnog
njegovog telefonskog pozivanja u kasnu no i glasa
nekog mukarca, kojeg je bezuspeno pokuavao da
zaboravi... Osetio je otar bubotak u rebra, bolan i
dovoljno realan da bi posumnjao u istinitost svih takvih
halucinantnih teorija. Vratio je svoju panju stvarnom
zbivanju, toj sadanjosti koja se sastojala od hermetiki
zatvorenih policijskih kola sa trojicom imigracionih
zvaninika i petoricom andarma, to je, bar u tim
trenucima, predstavljalo ceo njegov univerzum. Bio je to
univerzum straha.
Novak i ostali su dotle bili izgubili svoje vedro
raspoloenje. Zivotinja, psovao ga je Stajn uz jednu
seriju ritanja, a Bruno mu se pridrui: Svi ste vi isti.
ovek ne moe od ivotinja da oekuje da se pridravaju
normi civilizacije. Je l da? A Novak nastavi: Mi ovde
priamo o nekoj jebenoj linoj higijeni, je 1 zna,
ubrence jebeno?
ama je bio prosto zaluen. A zatim je primetio
kako se na podu marice pojavio veliki broj nekih
brabonjastih stvarica. Oseao je veliku gorinu i stid.
Sad je izgledalo da su mu i prirodni procesi varenja bili
jarei. O, kakvo ponienje u tome! A on je bio - ili je bar
stremio ka tome da bude - svetski, rafiniran ovek!
Takva degradacija ne bi teko pala onom ljamu u
indijskim selima Sileta ili u radionicama za opravku
bicikala u Guranvali, ali on je bio sazdan od drukijeg
materijala! Dobri ljudi moji, poeo je, pokuavajui da
zvui autoritativno, to je bilo prilino teko postii iz
tog njegovog nedostojanstvenog poloaja na leima sa
raskreenim kopitastim nogama, uz kotrljanje mekih
brabonjaka njegovog sopstvenog izmeta svuda oko
njega, dobri ljudi moji, bolje bi vam bilo da uvidite
svoju greku pre nego to bude kasno.
Novak stavi aku iza svog uha, kao da bi ga bolje
uo. ta je to? Kakva je to bila galama? pitao je,
osvrui se oko sebe, a Stajn ree: Nemam pojma. -
Ja u ti rei kako je to zvualo, oglasi se Dou Bruno,
pa sa akama oko usta zameketa: Me-ke-ke-ke-ke!
Zatim sva trojica ponovo prsnue u smeh, tako da
Saladin nije znao da kae da li ga oni to, prosto, vreaju
ili su mu sad i glasne ice inficirane - ega se i bojao -
ovom groznom demonijazom koja ga je obrvala bez i
najmanjeg upozorenja. Opet je poeo da dre. No je
bila veoma hladna.
Policajac Stajn, koji je izgleda bio voa te trojke ili
bar primus inter pares, naglo se vrati temi o brabonjcima
koji su se kotrljali po podu marice u pokretu. U ovoj
zemlji, obavetavao je on Saladina, mi sami
uklanjamo nae ubre.
andari prestadoe da ga silom dre na podu i
podigoe ga u kleei poloaj. Tako je, ree Novak,
A sad poisti ovo. Dou Bruno spusti svoju veliku
aku na amin vrat i gurnu mu glavu ka podu
naubrenom brabonjcima. Navali, ree mu on. to
pre pone, pre e i poistiti pod.

*

ak i kad je izvravao (nemajui druge) poslednji i
najniskiji ritual neopravdanog poniavanja njegove
linosti - ili, da kaemo drukije, kad su okolnosti
njegovog udotvorno spasenog ivota bivale sve
paklenije i bizarnije - Saladin ama je poinjao da
zapaa da trojica predstavnika imigracionih vlasti nisu
sad vie ni izbliza izgledali niti su se ponaali onako
udno kao u poetku. Na primer, vie nisu ni najmanje
liili jedan na drugog. Policajac Stajn, koga su njegove
kolege zvale Mak ili Doki, ispao je krupan i
glomazan ovek sa debelim nosingerom; a njegov
naglasak, sad se ispoljilo, bio je preterano kotski.
Taako valja, primeivao je sa odobravanjem dok je
ama tuno muljao ono to je morao da mulja. A
glumac je, kae? Ja mnogo volem da gledam dobru
glumu.
Ovo zapaanje podstae policajca Novaka - to jest,
Kima - koji je sad bio opasno bled, k'o krpa, sa
asketski koatim licem koje je podsealo na neku od
srednjovekovnih ikona, uz mrtenje zbog neke unutarnje
muke - da naglo iznese jednu kratku primedbu o svojim
najmilijim televizijskim zvezdama sapunskih opera i
kviz-emisija, dok policajac Bruno, koji se ami
odjednom inio sve lepi, sa kosom zalizanom
brilijantinom, razdeljkom na sredini i plavom bradom u
dramatinom kontrastu s njegovom tamnijom kosom na
glavi - Bruno, najmlai lan trojke, poudno upita ostale
ta misle o drakanju gerli na televiziji - to je njegova
najdraa zabava. Ovaj nov nain miljenja skrenuo je
svu trojicu u prianje raznih poluzavravanih anegdota
nabijenih nagovetajima izvesne kakljive vrste, a kad su
ona petorica aca pokuala da im se u tome pridrue, ova
trojica udruenih zauzee strog stav, i andarme stavie
na svoje mesto. Mala deca, opomenu ih g. Stajn,
mogu da sluaju prie starijih, al ne smedu da zucnu.
Dotle je ama ve estoko podrigivao guei se
svojim obrokom; borio se da ne povrati, znajui da bi mu
takva greka samo produila jad i bedu. Puzio je po podu
marice, jurei i hvatajui brabonjke svoje patnje dok su
se kotrljali s jedne strane na drugu, a andarmi, koji su
oseali potrebu za odukom u svom osujeenju zbog
prekora od strane imigracionog oficira, poeli su estoko
da maltretiraju Saladina i da ga vuku za guste malje na
stranjici da bi mu poveali i neprijatnost i poraz. Zatim
su njih petorica prkosno poeli da sami askaju u stilu
konverzacije imigracionih oficira, pa su krenuli da
analiziraju vrednosti raznih filmskih zvezda, takmiara
dartista - bacaa strelica u metu - profesionalnih
rvaa, i slino; ali poto im je raspoloenje pokvarila
nadmenost Doki Stajna, nisu bili u stanju da budu na
visini onog apstraktnog i intelektualnog tona svojih
pretpostavljenih, pa su poeli da se svaaju oko
relativnih vrednosti duplog tima Usijanih glava
fudbalera Totnema s poetka ezdesetih i dananjeg
jakog tima Liverpula - pri emu su navijai
Liverpula razbesneli navijae Usijanih navodei da
je njihov veliki Deni Blenflauer luksuzan igra, vie
kao onaj lag na torti, te iako je po imenu cvet (flower -
flauer), po prirodi je peder; na to su povreeni navijai
reagovali vikanjem da su navijai Liverpula obini
guziari koje bi navijai Usijanih mogli da rasture ak
i kad bi im ruke bile vezane na leima.
Naravno, svi su ovi andarmi bili dobro upoznati s
tehnikom makljae fudbalskih huligana, jer su mnoga
subotnja popodneva proveli na utakmicama, leima
okrenuti igraima i posmatrajui gledaoce na raznim
fudbalskim stadionima irom zemlje, te kako je njihova
raspra bivala sve vrelija, stigli su do take na kojoj su
poeleli da demonstriraju - jedni drugima - ba ono to
se podrazumevalo pod pojmom rasturanja, milu-
mamicu-psovanja, flaa-bacanja i tome slino. Besni
podeljeni navijai uagrelo su buljili jedni u druge, a
zatim su, svi zajedno, skrenuli te svoje poglede na
linost Saladina ame.
Dakle, buka u policijskoj marici bivala je sve vea
- i, istina je ako kaemo da je za nju sam ama bio
delimino kriv, jer je bio poeo da skii kao svinja - a
mladi policajci-bobi su lupkali i potezali razne delove
njegove anatomije, koristei se njime i kao zamoretom i
kao sigurnosnim ventilom, ali ostajui pri tom obazrivi
uprkos svom uzbuenju, tj. ograniavajui svoje bubotke
na meke, mesnatije delove njegovog tela, da bi smanjili
rizik od lomova i modrica; a kad su Doki, Kim i Dou
videli ta mu ti mladunci rade, odluili su da budu
tolerantni, jer i momcima je potrebna neka zabava.
Ali, osim toga, sve one prie o oprezu navodile su
Stajna, Bruna i Novaka na razmatranje znaajnijih stvari,
i sad su oni, sa ozbiljnijim licima i razboritijim
glasovima, razgovarali o potrebi, u ovom vremenu i
veku, za vie opservacija, ne samo u smislu
posmatranja, ve u smislu opreznosti i nadzora.
Iskustvo ovih mladih andarma je veoma relevantno,
intonirao je Stajn: posmatraj gledaoce, gomilu, a ne
utakmicu. Vena budnost je cena slobode, objavio je
on.
Jao, zakukao je ama, nesposoban da izbegne
prekidanje njihove konverzacije. Uh, joj, aah!

*

Posle izvesnog vremena, Saladin se naao u
udnom timungu odvojenosti od svega. Vie nije imao
nikakvu predstavu o tome koliko dugo putuju tom crnom
maricom njegovog tekog otpadnitva od milosti Boje,
niti se usudivao da nagaa gde je kraj njihovog
putovanja, iako mu je zujanje u uima postepeno bivalo
sve jae, taj fantazmagorini bat koraka predaka -
Elovin Diovin - London. Udarci koji su pljutali po
njemu sad su bili, oseao je, meki kao milovanje
ljubavnice; groteskni prizor njegovog sopstvenog
izmenjenog tela nije ga vie zapanjivao; ak su
i poslednji brabonjci njegovog jareeg izmeta bili
prestali da mu iritiraju mnogo izmueni stomak. Tupo je
uao u svom malom svetu, pokuavajui da bude sve
manji, u nadi da e, konano, potpuno nestati i tako
ponovo stei svoju slobodu.
Razgovor o tehnici nadziravanja bio je ujedinio
imigracione oficire i andarme, popravljajui onaj
kurclus koji su izazvale puritanske rei prekora
Dokija Stajna. ama, insekat na podu marice, uo je,
kao u nekoj telefonskoj zbrci, daleke glasove svojih
hvataa koji su govorili o potrebi vie vieo-ureaja na
javnim skupovima i o koristi od kompjuterskih
informacija, i, to je izgledalo kao potpuna kontradikcija,
da je vrlo efikasno stavljati mnogo bogatu meavinu
hrane u zobnice policijskih konja u predveerje velike
fudbalske utakmice, jerbo kad konje od toga zabole
stomaci, navijai u maru bivaju prosto zasuti tolikom
koliinom konjske balege da ih to uvek dovodi do besa,
a onda mi stvarno mozemo da se umeamo, je l tako?
Nesposoban da nae neki nain da ovaj univerzum
sapunskih opera, taj me dana, te zle maske i bodee,
povee u bilo kakvu prepoznatljivu celinu, ama je
zapuio oba uha da vie ne slua to askanje, ve samo
bat koraka u svojim uima.
I onda mu se upalila lampica.
Pitajte kompjuter!
Trojica imigracionih oficira i petorica andarma
zaulae, kad je ova smrdljiva kreatura sela uspravno i
vrisnula na njih. ta on to sad kenja? upita najmlai
andarm jedan od Totnemovih navijaa, i to -
sumnjiavo. Je 1 da mu udarim jo jednu ljagu?
Ja se zovem Salahudin ama a profesionalno
ime mi je Saladin ama, zameketa polujarac. Ja sam
lan Sindikata glumaca, lan Auto-Saveza i Kluba Garik.
Registarski broj mog automobila je taj-i-taj. Pitajte
kompjuter! Molim.
Koga ti pokuava da zeza? upita ga jedan od
navijaa Liverpula, ali i on je delovao nesigurno.
Pogledaj se samo. Ti si obian jebeni Jarac previnac. I
koj si mi ti to, moj Sali, glumac? - I kakvo ti je pa to
englesko ime?
ama nae negde u sebi parence ljutnje. A ta
kae za njih? upitao je otro, trgnuvi glavom prema
trojici imigracionih zvaninika. Ni oni meni ne zvue
mnogo anglosaksonski.
Jednog trenutka je izgledalo da e svi da se srue
na njega i da mu za ovu drskost ponu da kidaju ud po
ud; ali, naposletku, oficir mrtvako-lobanjskog lika,
Novak, samo mu udari nekoliko amara, rekavi: Ja
sam iz Vejbrida, piko jedna. Zapamti: Vejbrid, gde su
jebeni Bitlsi iveli.
Stajn ree: Bilo bi najbolje da ga upiramo. Tri i
po minuta kasnije, crna marica se zaustavila, a trojica
imigracionih oficira, petorica andarma i jedan policijski
ofer drali su kriznu konferenciju - ovo je jedna prilino
zaguljena stvar - a ama je zapazio da su sva
devetorica, u svom novom raspoloenju, poeli da lie
jedan na drugog, postali jednaki i istovetni zbog
napetosti i straha. A nije ni mnogo potrajalo pre nego to
je shvatio da njihovo obraanje Policijskom
Nacionalnom Kompjuteru, koji ga je odmah
identifikovao kao britanskog dravljanina prvog reda,
nije poboljalo njegov poloaj, ve ga je, ako nita
drugo, dovelo u jo veu opasnost nego pre toga.
Mogli bi da kaemo - predloi jedan od
devetorice - da je leao bez svesti na plai. - To nee da
upali - doe odgovor - zbog one stare dame i onog
drugog udnog bade.
- A onda se on opirao hapenju i posto nezgodan,
pa se u toku prepirke i ubeivanja nekako onesvestio. -
Ili, da kaemo, da je ona matora toliko izlapela da je
niko od nas nije mogo da razume, a da onaj drugi bada,
kakosezvae, nije teo ni re da kae; a to se tie ovog
kenjatora, mi nismo imali druge nego da izmakljamo
krvopiju-Drakulu, i pogledajte ga samo kako izgleda ko
avo, i ta je drugo i moglo da se od nas oekuje? -
Dabome, i ondak se on bacio na nas, i ta smo mi tu
mogli duinimo, poteno govorei, slavni sude, pitam ja
vas, nego da ga sprovedemo u zatvorsku bolnicu, da mu
tamo prue potrebnu negu posle posmatranja i
ispitivanja, uz upotrebu naeg razuma i zacrtanih
pravila da zatvoreniku treba ponekad i verovati - i ta
kaete na ovakvu nekakvu formulaciju? - To ti je jedan
prema devet, jer ona matora kokoka i onaj drugi bada
mogu celu tu stvar malo da zajebu. - ujte, priu
moemo i kasnije da izmislimo; za mene je, kaem, prva
stvar koju trebamo da uradimo - da ga onesvestimo.
- Tano.

*

ama se probudio u bolnikom krevetu, dok mu
je iz grudi na usta izlazila neka zelena sluz. Svoje kosti
je oseao kao da mu ih je neko dugo drao u hladnjai.
Poeo je da kalje, a kad mu je taj napad krkljanja
prestao devetnaest-i-po minuta kasnije, ponovo je utonuo
u plitak, boleljiv san, ne shvatajui ni ta mu se dogaa
ni gde se trenutno nalazi. Kad je ponovo izronio na
povrinu, ugledao je jedno prijateljsko ensko lice koje
ga je odozgo gledalo, osmehujui se uleiteljski. Ama,
vi ete dozdravite, rekla mu je tapui ga po ramenu.
Malo zapaljence plua je sve to imate. Predstavila mu
se kao njegova fizioterapeutkinja, Zumbulka Filips. I
dodala: Ja nikad nikog ne cenim po izgledu. Ne,
gospodine. Nemojte sluajno da tako neto pomislite.
Kad to ree, ona ga prevrnu na jednu stranu, stavi
mu neku kartonsku kutiju pored usta, zadie svoj beli
mantil, zbaci s nogu cipele, sportski skoi na krevet, pa
pacijenta zajai, ba kao da je bio konj na kojem je
nameravala da projae kroz paravane oko njegovog
kreveta i izleti napolje u bogzna kakav prerueni pejza.
Tako je doktor naredio, objasni mu ona. Dve sesije
od po trideset minuta dnevno. I bez daljeg
objanjavanja, poe da ga ustro buba po gornjoj
polovini tela, sa lako stisnutim ali oigledno strunim
pesnicama.
Za jadnog Saladina, svee pretuenog u
policijskim kolima, ovaj nov nasrtaj bio je ona poslednja
kap. Poeo je da se migolji pod udarcima njenih pesnica,
viui, Pustite me odavde; da li je neko obavestio moju
enu? Naprezanje pri vikanju izazvalo mu je i drugi
napad kalja koji je trajao sedamnaest minuta i etrdeset
pet sekundi i navukao otar ukor od strane
fizioterapeutkinje Zumbulke. Ja zbog vas gubim
vreme, rekla mu je. Dosad bi trebala da sam zavrila s
masaom vaeg desnog plua, a ovako nisam estito ni
poela. Je l vi oete da se estito ponaate il neete?
Ostala je i dalje na krevetu, jaui ga i odskaui sa
njega - englezirajui, dok ga je udarala po grudima a
njegovo se telo grilo; jahala ga je kao rodeo-jaha koji
oekuje zvono posle devet sekundi i nagradu. On je
poputao i polako se predavao, pa joj je najzad dopustio
da mu pesnicama isteruje zelenu sluz iz zapaljenih plua.
Kad je ona s tim zavrila, osetio je obavezu da joj kae
kako se sad osea mnogo bolje. Ona skloni onu malu
kutiju koja je bila do polovine ispunjena lajmom, i
vedro mu ree, Ama, vi ete ubrzo kruto da si stojite, a
zatim se, zbunjena i crvena, izvini, da prostite, i
pobee zaboravivi da ponovo navue okruujuu
zavesu.
Vreme je da se proceni situacija, ree on sebi.
Pot je brzo ispipao svoje telo, video je da je njegovo
izmenjeno stanje ostalo isto. To ga je saznanje
onespokojilo i on shvati da je zapravo iveo u polunadi
da e mu ovaj komar proi u toku spavanja. Sad je na
sebi imao neku tudinsku piamu, ovog puta neupadljive
bledozelene boje, koja se slagala i sa platnom paravana,
delom zidova i tavanice, koji je video u ovom
tajanstvenom i bezimenom odeljenju bolnice. Noge su
mu se i dalje zavravale onim tunim kopitima, a rogovi
na glavi bili su mu otri kao i ranije... iz tog sumornog
inventarisanja prenuo ga je glas nekog oveka u njegovoj
blizini, koji je jaukao u svom srceparajuem jadu, Oh,
da li je neije telo ikad ovako patilo...!
v

ta li je sad ovo, zaboga? pomisli ama i
odlui da to ispita. Ali sad je ve sluao i mnoge druge
zvuke koji su bili isto tako uznemirujui kao i onaj prvi.
inilo mu se da uje sve mogue vrste ivotinjskih
zvukova: frktanje bikova, brbljanje majmuna s lakim
podvriskivanjem, pa ak i dreku papagaja - kunih
ljubimaca, i onih malih australijskih papiga. Zatim je, iz
drugog pravca, uo neku enu kako stenje i krii, to je
zvualo kao kraj poroajnih bolova; a onda i vrisak
novoroeneta. Meutim, enini krici nisu prestajali kad
su bebini vrisci poinjali; zapravo su se udvo-
udvostruavali po intenzitetu, a petnaestak minuta
kasnije, ama jasno zau kako se glas drugog
novoroeneta pridruuje onom prvom. Ali enine
poroajne muke ni sad nisu prestajale, i, u intervalima od
petnaest do trideset minuta, to je delovalo kao neka
beskonanost, ona je nastavljala da dodaje nove bebe
onom ve neverovatnom broju beba u tom usiljenom
maru iz njene utrobe, kao da je nastupala neka
osvajaka armija.
Nos ga je obavetavao da je taj sanatorijum, ili
kako su ve tu ustanovu zvali, poinjao i da smrdi do
neba; vonjevi dungle i seoskih dvorita meali su se sa
bogatim aromama slinim onim egzotinim zainima to
cvre u na-vatri-topljenom maslacu - korijanderu,
indijskom afranu, cimetu, isiotu, karanfiliu. Ovo je
ve i suvie, vrsto je zakljuio. Vreme je da se neke
stvari srede. Izbacio je noge iz kreveta, pokuao da se
na njima uspravi, ali je odmah pao na pod, potpuno
nenaviknut na svoje nove noge. Bio mu je potreban itav
jedan sat da bi savladao taj problem - uei da hoda uz
pridravanje za krevet i posrtanje oko njega, sve dok nije
osetio samopouzdanje. I konano, i nimalo nesigurno, on
se probi do najblieg paravana; ali tu se pojavi lice
imigracionog oficira Stajna, eirskoj-maki-slino,
odmah tu izmeu dva paravana s njegove leve strane, u
neposrednoj pratnji ostalih kolega, koji su iza njega
navukli zavese sa sumnjivom brzinom.
Jesi li dobro, bado? upita ga Stajn, i dalje uz
irok osmeh.
Kad u ja moi da vidim doktora? Kad u moi
da odem u klozet? Kad u moi da odem odavde? pitao
je ama u brzom ritmu i u jednom cugu. Stajn mu je
odgovorio u istom ritmu: doktor e odmah doi; sestra
Filips e mu doneti krevetsku gusku; a moi e i da ode
im ozdravi. Ba lepo od tebe to si pao u krevet sa tom
plunom boljkom, dodao je Stajn sa zahvalnou autora
iji je glavni lik u drami neoekivano sam reio jedan
kakljiv tehniki problem. To itavu priu ini mnogo
uzbudljivijom. Tako ispada da si bio nezdrav, pa si,
posle svega, u vruici i nasrnuo na nas. Na Nas
devetoricu - da to dobro zapamti! Hvala ti, bado.
ama nije mogao da nae rei da bi mu odgovorio. A
druga stvar, nastavio je Stajn, ona matora tiurina,
ga Dajamond. Ispade da je otegla papke u svom krevetu
i da je sad mrtva ladna ko ladna ovetina, a da je onaj
drugi dentlmen prosto nestao u vidu lastinog repa.
Mada mogunost za prljavu igru jo nije iskljuena.
I, u zakljuku, ree on, pre nego to e zauvek
nestati iz Saladinovog novog ivota, ja vam savetujem,
gospon Graanine Saladine, da se ne trapacirate s
podnoenjem neke albe. Izvinite me to govorim prosto,
ali vi s tim vaim roiima i uvaenim kopitima, ne
biste mogli da budete ba neki mnogo pouzdan svedok
na sudu. A sad, baj-baj, mister, i sve najbolje!
Saladin ama je zamurio, a kad je otvorio oi,
njegov muitelj se bio pretvorio u bolniku sestru i
terapeutkinju Zumbulku Filips. A to j vama tako
drago hodanje? upita ga ona. to god vami dua eli,
vi samo pitajte mene, Zumbulku vau, pa emo vidimo
ta moemo da sredimo.

*

Pst.
Te noi, u zelenkastoj svetlosti tajanstvene
zdravstvene ustanove, Saladina je probudilo itanje iz
nekog indijskog bazara.
Pst! Ti, Arhiavole, Belzebube. Probudi se!
Ispred njega je stajala neka figura, tako nemogua,
da je ama eleo da zarije lice u arave; ali to ipak nije
mogao, jer, da li je to bio samo njegov san...? Tano,
ree taj stvor. Vidi, java, i ti tu nisi sam.
Taj je imao pravo ljudsko telo, ali glavu - besnog
tigra, sa tri reda zuba. Noni uvari sad obino
dremaju, objasni mu on. I zato mi moemo da malo
porazgovaramo.
I upravo u tom trenutku, neki glas iz jednog od
drugih kreveta - iz svih kreveta, kako je ama sad znao,
koji su bili zatieni sopstvenim paravanima - glasno
zakuka: Oh, da li je ikad neko telo ovako patilo! a
ovek-tigar, ili mantikora-ljudoder, kako je sam sebe
nazivao, besno zarea. To je onaj to se davi i kuka,
Mo(r)na(r) Liza, uzviknuo je. Samo su ga oslepili, i to
je sve to su mu uradili.
Ko je kome ta uradio? ama je bio zbunjen.
Stvar je u tome, nastavljao je ljudoder, da li ti
hoe da sve ovo podnosi?
Saladin je i dalje bio zbunjen. Izgledalo je kao da
ovaj natuknjuje da su za ove mutacije bili odgovorni
drugi - ali koji drugi? Kako bi oni uopte mogli da budu
odgovorni?
- Ja ne vidim, usudi se on da kae, koga bi za
to trebalo kriviti...?
Ljudoder zakrguta sa tri reda svojih zuba, u
svojoj oiglednoj osujeenosti. Ima ovde jedna ena,
tamo preko, ree to, koja je sad uglavnom azijska
bizonka. Tu su i biznismeni iz Nigerije kojima su izrasli
snani repovi. Tu je i grupa turista iz Senegala koji su
samo prelazili iz jednog aviona u drugi, kad su ih
pretvorili u ljigave zmije. Ja sam, lino, angaovan u
trgovini s prnjama; dosad sam nekoliko godina bio
odlino plaen maneken za muku odeu, sa bazom u
Bombaju, nosio sam raznovrsna odela i koulje. Al ko
e me sad, ovakvog, zaposliti? i on iznenada briznu u
pla. De, de, ree mu Saladin ama, automatski.
Sve e biti u redu, siguran sam. Budi hrabar.
Kreatura se umiri. Stvar je u tome, ree on
besno, - to neki od nas nee to da trpe. Hoemo da
dunemo odavde, pre nego to nas pretvore u neto jo
gore. Ja svake noi oseam kako mi razni parii tela
poinju da se menjaju. Poeo sam, na primer, stalno da
putam vetrove... izvinite... shvatate na ta mislim?
Uzgred reeno, probajte ovo, i tutnu ami paketi
ekstraljutih pepermint-pastila. Poboljae vam dah.
Podmitio sam jednog od uvara da donese izvesnu
koliinu.
Ali kako oni to rade? ama je eleo da zna.
Opisuju nas, apnu drugi ozbiljno. I to je sve.
Oni poseduju mo opisivanja, a mi podleemo slikama o
nama koje oni konstruiu.
Teko je u to poverovati, usprotivi se ama.
Ja ovde ivim ve mnogo godina, i to se nikad ranije
nije desilo... Rei mu se osuie u grlu, jer je primetio
kako ga ljudoder gleda kroz uske, nepoverljive oi.
Mnogo godina? upita to. Kako je to mogue? - Da ti
moda nisi neki cinkaro? - Da, to je to, pijun?
I ba tada se zau jadikovka iz dalekog ugla tog
bolnikog odeljenja. Putite me didem napolje,
zapomagao je neki enski glas. O Isuse, ja ou didem
napolje. Isuse i Marijo, ja moram didem napolje, putite
me didem, o Boe, o Isuse Boe! Jedna vuja glava sa
veoma pohotljivim izrazom proturi se izmeu
Saladinovih paravana i uurbano saopti ljudoderu.
uvari e brzo da dou vamo, itala je. To opet ona
kuka, Staklena Berta.
Staklena... zausti ama. Njena se koa
pretvara u staklo, nestrpljivo objasni ljudoder, ne
znajui da govori ami o najstranijem snu u njegovom
ivotu. A one barabe su je razbile umesto nje. I ona sad
ne moe da ode ni do klozeta.
Neki novi glas zaita kroz zelenkastu no. Tako
ti Boga, eno! Idi u tu jebenu krevetsku gusku.
Vuk je ljudodera vukao dalje. Je 1 ovaj s nama
il nije? hteo je da zna. Ljudoder slee ramenima. Ne
moe da se odlui, odgovori to. Ne moe da veruje
svojim oima, to je njegova nevolja.
I oni pobegoe, im su uli kako se pribliava
hruskanje tekih cokula uvara.

*

Sutradan nije bilo ni najmanjeg znaka da e se
pojaviti neki doktor, ili Pamela, a ama se u svojoj
krajnjoj pometenosti as budio i as je ponovo padao u
san, kao da te dve okolnosti nisu zahtevale da o njima
razmilja kao o suprotnim stanjima, ve kao o stanjima
koja teku jedno u drugo i natrag, da bi mu stvarala neku
vrstu beskonane delirine svesti... video je sebe kako
sanja o Kraljici, o tome kako ini nenu ljubav s
Vladarkom. Ona je bila telo Britanije, avatar -
otelovljenje Drave, a on je ba nju izabrao, sa njom se
spojio; ona je bila njegova Dragana, Luna njegovog
uivanja.
Zumbulka je dolazila u zakazano vreme za jahanje
ame i udaranje pesnicama po njegovim grudima, a on
joj se bez rei preputao. Ali kad je jednom zavrila,
apnula mu je na uho: Jeste li vi uz ostale? a on je
shvatio da je i ona uesnik u toj velikoj zaveri. Ako si ti
uz njih, uo je sebe kako joj govori, onda moete i
mene ukljuiti. Ona je zadovoljno klimnula glavom.
ama je oseao kako ga ispunjava neka toplina, pa je
poeo da se pita kako bi bilo kad bi epao te
terapeutkinjine veoma nene a ipak snane male pesnice;
ali tad se zau uzvik iz pravca gde je bio slepi ovek:
Moj tap, ja sam izgubio svoj tap.
Jadni stari bada, ree Zumbulka, i brzo skoivi
s ame odjuri do slepog oveka, podie pali tap sa
poda i dade ga vlasniku, pa se vrati natrag Saladinu.
Dakle, ree mu ona, vidimo se po podne; o-kej?
Nema problema?
On je eleo da ona jo ostane, ali Zumbulka je bila
sva ivahna. Ja sam mnogo zaposlena ena, gosn-
ama. ekaju me mnoge stvari, i mnogi bolesnici.
Kad je otila, on je ponovo legao na lea i prvi put
se, posle dosta vremena, osmehnuo. Nije mu padalo na
pamet da se njegove metamorfoze svakako nastavljaju,
jer je sad u stvari imao romantine predstave o toj
crnkinji Zumbulki; ali pre nego to je uspeo da te, tako
sloene, misli privede kraju, slepi ovek iz susedstva
ponovo poe da govori.
Zapazio sam ja vas, sluao ga je ama kako
govori, ja sam vas zapazio i da znate da ja cenim vau
panju i razumevanje. I Saladin shvati da se ovaj
formalno zahvaljuje praznom prostoru, a oigledno
veruje da tu jo stoji fizioterapeutkinja. Ja nisam ovek
koji zaboravlja ljubaznost. Jednog u dana moda biti u
stanju da vam se za sve to oduim, ali za sada, molim
vas da znate da sam ja to zapamtio, i to s toplim
oseanjima... ama nije imao hrabrosti da uzvikne ona
nije ovde, stare, malopre je otila odavde. Sluao ga je
sa tugom u srcu, sve dok slepac ne upita prazan vazduh:
Ja se nadam da ete se i vi mene seati? Bar malo? Bar
ponekad? A zatim nastupi tiina; pa neki suv smeh; i
odjednom um neijeg tekog sedanja na krevet. I,
konano, posle nesnosne pauze, zau se lani patos:
Oh, zavapi govora za svoj raun, oh, da li je ikad
neko ljudsko telo ovako patilo...!
Mi stremimo ka visinama, ali nas naa priroda
izdaje, pomislio je ama; mi smo pajaci kojima fale
krune i barjaci. Obuze ga gorina. Nekad sam bio laki,
sreniji, topliji. Crna voda mi je sad u venama.
I dalje ni glasa od Pamele. O, koji Pakao! Te noi,
rekao je ljudoderu i vuku da je i on sa njima, i to bez
ostatka.

*
Do velikog bekstva je dolo nekoliko noi docnije,
kad su Saladinova plua bila gotovo osloboena lajma,
zahvaljujui tretmanu gospoice Zumbulke Filips.
Ispostavilo se da je to bila dobro organizovana akcija
prilino velikog obima, koja je ukljuivala ne samo
pacijente tog sanatorijuma nego i detence - kako ih je
ljudoder nazivao - one osobe drane iza iane ograde
oblinjeg Detencionog (zatvorskog) centra. Poto nije
bio jedan od velikih stratega bekstva, ama je
jednostavno ekao pored svog kreveta, kako mu je bilo
naloeno, dok mu Zumbulka nije dala znak, a onda su
njih dvoje istrali iz tog komarnog odeljenja u bistrinu i
sveinu noi s meseinom, i proli pored nekoliko osoba
sa zaepljenim ustima: njihovih bivih uvara. Bilo je tu
mnogo sablasnih figura koje su trale kroz svetlu no, i
ama je brzo zapazio stvorenja koja nikad nije mogao
ni da zamisli - mukarce i ene koji su delimino bili i
biljke ili dinovski insekti, ili bi ak promakao i neko ko
je bio delimino sazdan od cigala ili kamenja; bilo je tu i
ljudi sa rogom nosoroga umesto nosa i ena sa vratovima
dugakim kao u irafe. Monstrumi su brzo beali, u
tiini, ka kraju kompleksa zgrada Detencionog centra,
gde su ih ljudoder i ostali mutanti sa otrim zubima
ekali pored velikih rupa u ianoj ogradi koje su bili
progrizli za begunce, te se oni tako naoe napolju, u
slobodi, odlazei svako na svoju stranu, bez nade, ali i
bez srama. Saladin ama i Zumbulka Filips trali su
jedno pored drugog, a njegova kopita su klip-klop-arala
na tvrdom ploniku: na istok, rekla mu je ona, dok je on
sluao kako mu bat sopstvenih koraka priguuje one
ranije umove u uima, na istok istok istok trali su oni,
birajui sporedne drumove na svom putu ka Londonu-
gradu.
4
Dampi Doi, zvani ivac, bio je postao ljubavnik
Pamele ama, kako je ona kasnije rekla, pukim
sluajem, one noi kad je dobila vest o smrti svog mua
u eksploziji aviona Bostan, te je Dampija, tako, boja
glasa njegovog starog kolege s fakulteta, Saladina, koji
se javio iz zagrobnog ivota usred te noi, i izgovorio
onih pet mudrih i jezgrovitih rei izvinite, oprostite
molim, pogrean broj - i izgovorio ih, tavie, manje
od dva sata posle Dampijevog i Pamelinog pravljenja -
uz pomo dve flae viskija - one dvolene ivotinje - te
ga je tako, kaem, taj glas doveo u gadan kripac. Ko je
to bio? Pamela se, onako iza sna, sa nonom maskom
za zamraenje na licu, prevrnula na drugu stranu da to
pita, a on odlui da odgovori, Ama, samo neiji dah,
tako rei; nema sekiracije, to je bilo sasvim u redu,
sem to je sad on sam imao zbog neeg da se sekira,
sedei uspravno u krevetu, go kao od majke roen i
sisajui, za utehu, to je inio celog ivota, palac na
desnoj ruci.
On je bio mali ovek sa ramenima poput one
iane vealice za kapute i sa ogromnim kapacitetom za
ivciranje, to se jasno videlo po njegovom bledom licu
sa upalim oima; njegovoj proreujuoj kosi - jo
potpuno crnoj i kovrdavoj - koju je on tako esto
raupavao svojim mahnitim rukama da se na njoj vie
nije zapaao dodir elja ili etke - ve mu je trala na
sve strane, i njenom vlasniku davala izgled oveka koji
se tek probudio, kasno, pa je zato u velikoj urbi; a zatim
i po njegovom umiljato visokom, stidljivom i
samosaaljivom, ali i tucavom i preterano uzbuenom,
kikotanju; i sve je to doprinelo da mu se ime, Jamshed -
(Damed) - preinai u Jumpy Diampi - (nervik,
ivac) - kako su ga svi, pa ak i novi poznanici,
automatski zvali; svi, osim Pamele ama. Saladinova
ena, pomislio je, siui palac grozniavo. - Ili udovica?
Ili, o pomozi mi Boe, supruga, naposletku. Oseao
je ljutnju prema ami. Povratak iz vodenog groba:
jedan tako operski dogaaj, u ovo vreme i u ovom veku,
izgledao mu je gotovo nepristojno, prosto kao neka
nepotena radnja.
im je bio uo tu vest o tragediji, on je odjurio u
Pamelinu kuu i nju tamo zatekao suva oka i staloenu.
Ona ga je odvela u svoju radnu sobu, duu-dalu za
ljubitelje rusvaja, na ijim su zidovima akvareli
ruinjaka visili izmeu plakata sa stegnutim pesnicama
na kojima je pisalo Partido Socialista, fotografijama
prijatelja i vie zbijenih afrikih maski; i dok je on vrdao
levo-desno preko poda izmeu pepeljara i novina Glas i
feministikih naunofantastinih romana, ona mu je klot
rekla: Ono to me iznenauje jeste to da, kad su mi tu
vest saoptili - ta da ti kaem? - da sam pomislila, pa,
njegova smrt e zapravo stvoriti jednu prilino malu
rupu u mom ivotu. Dampi-ivac, koji je bio na ivici
plaa i prepun uspomena na svog druga, zaustavio se na
svojim stazama preko sobe, zamahao rukama kao
krilima, izgledajui u svom velikom i bezoblinom
crnom kaputu kao neki vampir iznenada uhvaen na
groznoj dnevnoj svetlosti. Onda je ugledao prazne flae
od viskija. Pamela mu je rekla da je nekoliko sati ranije
bila poela da pije, i da otada pije postojano i ritmino, s
predanou trkaa na duge staze. On je seo pored nje na
njenu nisku, meku sofu-krevet, i ponudio da joj u tome
bude pejsmejker - trka-podstreka. Kako ti kae,
rekla je i pruila mu punu flau.
I sad, sedei uspravno u krevetu, s palcem u ustima
umesto grlia flae, dok su mu njegova tajna i glavobolja
podjednako bolno bubnjale u glavi (on nikad nije bio ni
pijanac ni zatvoren ovek), Dampi ponovo oseti kako
mu naviru suze na oi, i odlui da ustane i da se malo
proeta. Otiao je uz stepenice, gore, u sobu koju je
Saladin uporno nazivao svojim skrovitem, u
prostranu potkrovnu odaju sa velikim staklenim oknima
na tavanici i prozorima koji su gledali dole na ogroman
gradski park sa lepim drveem - hrastovima i tisovima,
pa ak i poslednjim brestovima koji su bili preiveli
godine pomora drvea. Prvo brestovi, a sad i mi,
razmiljao je Dampi. Moda je to drvee neko
upozorenje. Ali on zatrese glavom da od sebe odagna te
sitno-satne morbidnosti, i posadi se na jedan kraj
drugarevog pisaeg stola od mahagonija. Jednom, na
nekoj kolekoj zabavi, ba se tako bio posadio na jedan
sto mokar od prosutog vina i piva, pored neke mrave
devojke u crnoj ipkanoj mini-haljini, sa purpurnom
boom od perja i trepavicama slinim srebrnim kacigama,
nesposoban da stisne petlju i da joj se obrati. Najzad se
okrenuo prema njoj i promucao neku banalnost ili neto
slino; ona ga je oinula pogledom apsolutnog prezira i
rekla bez pokretanja svojih crno-lakovanih usana,
konverzacija je mrtva, ovee. On je bio prilino
uzrujan, toliko uzrujan da je prasnuo, reci mi, zato su
sve devojke u ovom gradu tako grube? a ona mu je
odgovorila, bez pauze za razmiljanje, zato to su skoro
svi momci kao ti. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se
ama, bazdei na mentol, u beloj indijskoj, dugakoj
haljini, kurti, u tom svima poznatom, prokletom
crtau o misterijama Istoka, i cura je pet minuta
kasnije otila s njim. Baraba, pomisli ivac-Doi, dok
mu se stara ogorenost vraala; ama nije imao stida,
on je bio spreman da bude sve ono to su oni eleli da
kupe, onaj iz-dlana-vam-itam-sudbinu aravski
haljetak Hare-Krina darma-bum-vrline, u kojem nikad
neete brata u mrtvom stanju zatei. I tu je on stao, ba
kod te sintagme. Mrtvo stanje. Suoi se s tim,
Damede! Devojke se nikad nisu lepile za tebe, to je
istina, a sve ostalo je zavist. Pa, moda je to i tano, on
se sloi napola, i opet: Moda je on i mrtav, dodade; a
onda, moda, opet, i nije.
amina soba se doimala besanog upadaa kao
domiljato ureena odaja, ali zato i tuna: karikatura
sobe jednog glumca, puna potpisanih fotografija kolega,
letaka, uramljenih programa, snimaka sa proba, citata,
nagrada, tomova memoara filmskih zvezda - soba
kupljena u radnji, na metar, imitacija ivota, maskina
maska. Ukrasne stvarice: pepeljare u obliku klavira,
porcelanski harlekini koji vire iza knjiga na polici. I
svugde - na zidovima, na filmskim plakatima, u toploj
svetlosti lampe koju dri bronzani Eros, u ogledalu u
obliku srca, cedei se navie kroz kao-krv-crveni tepih i
kapljui sa tavanice - samo Saladinova potreba za
ljubavlju. U pozoritu se svi ljube i svako je svakom
srce. Glumev ivot svakodnevno prua patvorinu
ljubavi; maska se mora zadovoljiti, ili barem uteiti
odjekom onog to ona trai. Oajanja je bilo u njemu,
video je to Dampi; sve bi on radio, navlaio bi na sebe
svakakve aave kostime, pretvarao bi se u svata, ako
mu je to donosilo neku toplu re. Taj Saladin, koji
nikako nije bio bez uspeha kod ena - vidi gore! Jadni
valer. ak mu ni Pamela, sa svom njenom lepotom i
inteligencijom, nije bila dovoljna.
A bilo je jasno i da je on za Pamelu bivao sve dalje
od dovoljnog. Negde pri dnu druge flae viskija, Pamela
je naslonila glavu na njegovo rame i naefleisano mu
rekla: Ti ne moda shvati to olak-anje biti s nekim s
kim ne moram da se svaam kad god kaem neko svoje
mi-ljenje. On je ekao; posle krae pauze, doe jo.
On i njegova kraljevska Porodica, prosto da ne veruje.
Pa kriket, pa Parlament, pa Kraljica. Pa i ova palata
nikad nije prestala da za njega bude jedna potanska
razglednica - ,anzis-karta! Nikad nisi mogo da ga
natera da vidi ono to je stvarno stvarno. Onda je
zatvorila oi i dopustila da joj rnka, sluajno, ostane na
njegovoj. On je bio pravi Saladin
10
, rekao je ivac.
ovek koji je imao da osvoji jednu svetu zemlju,
njegovu Englesku, onu u koju je verovao. I ti si bila deo
nje. Ona se, na to, otkotrljala od njega i prostrla na
podu preko magazina, lopti zguvane hartije, nereda.
Deo nje? Ja sam bila krvava Britanija. Toplo pivo, pita
s mesom, zdrav razum i ja. Ali Dampi D., ja sam i
stvarno stvarna; stvarno sam stvarna. Pruila je ruku ka
njemu, epala ga i povukla onamo gde su njena usta
ekala, i poljubila ga u usta sa ne-pamelskim sonim
usisavanjem. Je l kapira ta mislim? Da, on je to
ukapirao.
Trebalo je samo da ga uje ta je priao o onom
foklandskom ratu, rekla mu je docnije, odvajajui se od
njega i od aktivnosti, i igrajui se sa jednim uperkom
svoje kose. ,Pamela, pretpostavi da usred noi zauje
neke umove dole u kui i krene da vidi ta je to, kad
tamo, u dnevnoj sobi, stoji jedan rmpalija s lovakom
pukom u rukama, pa ti kae, Vraaj se gore! - ta bi ti
uradila? Vratila bih se gore, rekla sam. Dakle, to ti je
ba tako. Nametljivci, upadai u tvoju roenu kuu. E,
nee ga, vala. Dampi je zapazio da je stegla pesnice i
da su joj zglobovi na njima bili kao kost beli. Ja sam
mu na to rekla, ako mora da se slui tim prokletim
metaforama, onda ih postavi kako treba. To lii na
situaciju kad dva oveka polau pravo na neku kuu, a
jedan se od njih dvojice bespravno useli u nju, i onda se
onaj drugi pojavi s lovakom pukom u rukama. Dakle,
to ti je ba tako. - To je ono stvarno stvarno, rekao je
Dampi klimajui glavom potvrdno. Tano, pljesnula
ga je po kolenu. To je stvarno tano, mister Lafe bez
Repa... to je stvarno istinski tako. U samoj stvari. Daj jo
jedno pie.
Nagnula se ka muzikom stubu i pritisnula dugme
na tejp-rikorderu. Isuse, pomislio je Dampi, urlatori?
Daj mi malo mira. I pored svih njenih mudrih stavova u
ivotu, ova dama je jo imala dosta da naui o muzici. I
eto ih - drn-zvrc-drnke-drnke-bum-tras-mjuzik! A zatim,
bez upozorenja, on je poeo da plae, sa pravim suzama
izazvanim fal-emocijama od disko-bit imitacije bola.
Bio je to Sto-trideset-sedmi psalm, Superizliv
duhovni. Kralj David je dozivao kroz vekove. Kako da
pevamo pesmu Gospodnju u jednoj zemlji tuinskoj?
U koli sam morala da uim psalme, rekla je
Pamela ama, sedei na podu sa glavom naslonjenom
na sofu-krevet, murei vrsto. Pokraj reke vavilonske,
gde sedeli mi smo, ah ah i plakali smo... Zaustavila je
traku, ponovo legla na lea i poela da recituje. Ako
zaboravim tebe, O Jerusalime, tvoje ime, neka mi desna
ruka zaboravi vetine; ako se tebe nikad ne setim ja, nek
mi se jezik za nepca zalepi, da! Da, ako Jerusalimovo
ime velje ne ispuni svako moje veselje.
Kasnije, zaspala u krevetu, sanjala je o svojoj koli
u konviktu, o jutrenjima i veernjima, o pojanju psalama,
kad je ivac-Dampi prosto uleteo u nju, protresao je i
probudio, viui, Ovo nita ne valja. On nije mrtav.
Saladin je krvavo iv-ivcat!

*

Ona se odmah probudila, zaranjajui ruke u svoju
gustu, talasastu, kaniranu kosu, u kojoj su bile poele da
se tek pojavljuju prve sede vlasi; kleknula je u krevetu,
gola, sa rukama u kosi, nesposobna da se pokrene, sve
dok Dampi nije prestao da govori, a zatim je, bez
upozorenja, poela da ga bije, da ga pesnicama udara po
grudima, i amenima, pa ak i po licu, to je jae mogla.
On je sedeo u krevetu pored nje, smean u njenoj
nabranoj spavaici, dok ga je ona tukla; bio je oputen i
doputao je da mu telo prima njene udarce, pokorno.
Kad vie nije mogla da ga bije, telo joj je bilo znojavo, a
on je pomislio da je moda slomila jednu ruku. Sela je
mirno pored njega, daui, i oboje su utali.
U sobu je ulo njeno kue sa zabrinutim izrazom, i
utrpalo se izmeu njih dvoje da njoj prui apu i da joj
lizne levu nogu. Dampi se oprezno pomerio u stranu.
A ja mislio da su vam ga ukrali, rekao je neto kasnije.
Pamela je klimnula glavom za da, ali. Lopovi su nas
kontaktirali. Platila sam im otkupninu. A on se sad
odaziva na novo ime - Glen. To je o-kej; ja i onako nikad
nisam mogla da mu pravilno izgovaram ono staro - er
Kan.
Posle izvesnog vremena, Dampi je osetio potrebu
da govori. Ovo to si mi sad uradila, poeo je.
Oh, boe. Izvini.
Ma, nema veze. Neto slino sam i ja jednom
uradio. Moda je to bila i najpametnija stvar koju sam
ikad uradio. U leto, 1967. godine, on je zastraivanjem
naterao apolitinog dvadesetjednogodinjeg Saladina
da uestvuje u antiratnim demonstracijama. Jednom u
tvom ivotu, mister-Snobe, ja u da te cimnem dole na
moj nivo. U grad je dolazio Harold Vilson, a zbog
podrke laburistike vlade amerikoj intervenciji u
Vijetnamu, spremao se masovni protest. ama se
pridruio, iz radoznalosti, rekao je. elim da vidim
kako se takozvani inteligentni ljudi pretvaraju u rulju.
Tog dana je kia lila kao iz kabla, itav okean
vode. Demonstranti na Markit Skveru bili su mokri do
gole koe. Dampi i ama, noeni gomilom, nali su se
na fasadnom stepenitu gradske kue; pogled s tribina,
rekao je ama sa velikom ironijom. Pored njih su
stajala dva studenta preruena u ruske atentatore, sa
crnim eirima, u dugakim kaputima i sa tamnim
naoarima, nosei kutije za cipele, pune paradajza
umoenog u mastilo, na kojima je krupnim slovima
pisalo - bombe. Ubrzo posle dolaska Predsednika vlade,
jedan od njih dvojice potapao je jednog policajca po
ramenu i rekao. Izvinite, molim. Kad g. Vilson
samozvani Presednik vlade, stigne svojim dugakim
kolima, najlepe vas molimo da mu sputite prozor na
autu, kako bi moj drugar mogo da mu unutar bai
bombe. Policajac mu je odgovorio. Ho, ho, gospodine.
Vrlo dobro. A sad da ja vami neto recnem. Vi moete
da baite jaja na njega, gospodine, jerbo ja nemam nita
sprou toga. A moete da ga gaate i paradajzima,
gospodine, ba ko to ih i drite u toj kutiji, crno
ofarbanoj i sa etiketom bombe, jerbo ja nemam nita ni
sprou te radnje. Al ako vi na njega baite neto tvrdo,
gospodine, ondak e moj kolega da vas upuca svojim
odgovarajuim pitoljem. O bezazleni dani, kad je svet
bio mlad... I kad je automobil stigao, dolo je do
talasanja mase, pa su se ama i Dampi razdvojili.
Zatim se Dampi pojavio - na krovu limuzine Harolda
Vilsona, po kojem je ivahno skakao, pravei velika
ulubljenja, skakao kao divljak u ritmu skandiranja mase:
U borbu do pobede - i otac i sin - iveo Ho i Min!
Saladin je poeo da vie na mene da siem,
delimino zato to je u masi bilo mnogo onih
,specijalaca koji su se okupljali oko limuzine, ali najvie
zbog svoje prokleto velike zbunjenosti prizorom.
Meutim, Dampi je i dalje ipao po krovu, u sve veu
visinu i sve jae bubanje po limu, mokar do gole koe,
dok mu je dugaka kosa letela na sve strane: Dampi-
ipa, skaui u mitologiju tih davnih godina. A Vilson i
ena mu Mara, sedeli su zgureni na zadnjem seditu i
drhtali od straha. Ho! Ho! Ho i Min! U poslednjem
moguem trenutku, Dampi je duboko udahnuo vazduh i
glavake skoio u more mokrih i prijateljskih lica, i
nestao. Nikad ga nisu uhvatili: pijane svinje smrdljive.
Saladin nije hteo sa mnom da govori vie od nedelju
dana, seao se Dampi. A kad je progovorio, rekao je
samo, ,Nadam se da shvata da su oni andarmi mogli da
te raznesu mecima, ali nisu.
I dalje su sedeli jedno pored drugog na ivici
kreveta. Dampi dirnu Pamelinu ruku. Samo hou da
kaem da znam kako se ovek u takvoj situaciji osea.
Bum, tras. Neverovatno oseanje. Prosto, osea
potrebu.
Oh, boe moj, ree ona, okreui se njemu. Oh,
boe moj, izvini, al stvarno sam oseala potrebu.

*

Sutradan ujutro, itav sat je izgubila da bi dobila
vezu sa vazduhoplovnom kompanijom, zbog velikog
broja poziva oko katastrofe, a zatim jo dvadeset pet
minuta u dokazivanju - ali on se javio telefonom, to je
bio njegov glas - dok je na drugom kraju ice neki enski
glas, profesionalno istreniran za optenje s ljudskim
biima u krizi, shvatao kako se ona osea i saoseao sa
njom u ovom stranom trenutku, i sve vreme bio veoma
strpljiv, ali oigledno nije verovao ni u jednu re koju je
ona izgovorila. ao mi je, madam, ne elim da budem
brutalna, ali avion se raspao gore u vazduhu, na visini
od devet hiljada metara. Pred kraj ovog razgovora,
Pamela ama, normalno ena koja je umela da se
odlino savlauje, koja se zakljuavala u kupatilo kad je
htela da plae, vrisnula je preko telefona, Tako vam
Boga, eno, hoete li ve jednom prestati sa tim vaim
sitnim i dobrim samarianskim govorancijama, i da
sluate ta vam ja govorim? Naposletku je zalupila
slualicu, pa se okrenula Dampi-Doiju, koji je,
ugledavi izraz njenih oiju, prosuo kafu koju joj je
donosio, jer su udovi poeli da mu se tresu od straha.
Puzave jebeni, psovala ga je. On je jo iv, je l da?
I ja pretpostavljam da je on sleteo sa neba na jebenim
krilima, pa se sunovratio dole pravo u najbliu
telefonsku govornicu da u njoj presvue svoj jebeni
supermenski kostim i da se javi svojoj enici.
Bili su u kuhinji i Doiju pade u oi itav jedan
niz kuhinjskih noeva prikaenih uz jednu
namagnetisanu metalnu traku na zidu pored Pameline
leve ruke. On otvori usta da neto kae, ali mu ona ne
dopusti. Iznesi se pre nego to neto uinim, ree ona.
Ne mogu da verujem da sam istrzala na jednog ovakvog
tipa. Ti, i tvoji glasovi na telefonu: trebalo je da znam,
jebi-ga.

Poetkom sedamdesetih godina, Dampi je vodio
jedan putujui disco-ansambl koji je delovao iz stranjeg
dela njegovog utog kombija. On ga je nazvao Finov
Palac u ast legendarnog uspavanog irskog diva Fina
Mek Kula, jo jednog debila koji je sisao palac, kako je
ama imao obiaj da kae. Jednog dana je Saladin
napravio grubu alu sa Dampijem: pozvao ga je
telefonom, govorei engleski sa blagim mediteranskim
naglaskom, i zamolio ga za muzike usluge Palca na
ostrvu Skorpiosu, u ime ge akline Kenedi-Onazis,
nudei mu honorar od deset hiljada dolara i besplatan
prevoz do Grke, privatnim avionom, za najvie est
osoba. Bilo je to strano uiniti jednom bezazlenom i
potenom oveku kao to je Damed Doi. Treba mi
jedan sat da razmislim, rekao je on, a zatim je pao u
duevnu agoniju. Kad se, sat kasnije, Saladin ponovo
javio i uo da Dampi odbija ponudu ge Onazis iz
politikih razloga, on je shvatio da mu se prijatelj veba
da postane svetac, i da nije bilo dobro njega zavitlavati.
Ga Onazis e sigurno biti oajna kad to uje,
zakljuio je Saladin, a Dampi je brino odgovorio:
Molim vas da joj kaete da to nije nita lino, jer ja se
njoj u stvari mnogo divim.
Svi se mi ve dugo poznajemo, pomislila je
Pamela kad je Dampi otiao. I moemo jedni druge da
povreujemo uspomenama starim dve decenije.

*

O temi zabuna sa glasovima, razmiljala je ona dok
je to popodne prebrzo jurila drumom M4, vozei svoj
stari MG s vrstim krovom, od kojeg je imala izvesno
zadovoljstvo koje je bilo, kako je to ona uvek veselo
priznavala, ideoloki sasvim nezdravo - a to se te
teme tie, ja bih stvarno morao da budem milostiviji.
Pamela ama, roena Lavlejs, imala je takav glas
da je sve ostalo u njenom ivotu na razne naine bilo u
slubi glasovne kompenzacije. Bio je to glas sazdan od
engleskog tvida, svilenih marama, vonog pudinga,
travnih hokejskih tapova, krovnog rogoza, sapuna za
omekavanje konog remenja, kunih zabava,
kaluerica, porodinih sedita u crkvi, velikih pasa i
iftinstva (sve to u zvucima pravilnog engleskog
izgovora!), ali uprkos svim njenim naporima da mu
smanji volumen, glas joj je bio buan kao neki pijanac u
smokingu koji u svom klubu pravi nered. Tragedija
njenih mlaih dana bila je u tome to su je, zahvaljujui
tom njenom glasu, neprestano jurili dentlmeni-farmeri,
bitnici-debitanti i razni gradski frajeri koje je ona iz
dubine due prezirala, dok su je oni zeleni i marirajui
mirovnjaci i menjai sveta u ijem se drutvu intenzivno
oseala kao kod kue, gledali sa dubokim podozrenjem
koje se graniilo sa nezadovoljstvom. A kako bi neko i
mogao da bude na strani anela kad zvui kao no-
goodnik im otvori usta? Ubrzavajui pored Ridinga,
Pamela je krgutala zubima. Jedan od razloga to je bila
odluila da prizna da je to stavilo taku na njen brak pre
nego to se sudbina postarala umesto nje, bio je u tome
to se jednog jutra probudila i shvatila da ama uopte
nije zaljubljen u nju nego u taj njen glas koji bazdi na
jorkirski puding i hrastov ir, u taj krepki, ruiasti glas
one starinske Engleske iz snova, u koju je on tako
oajniki eleo da se useli. Bio je to brak ukrtenih
ciljeva, u kojem je svaka strana srljala upravo ka onom
od ega je ona druga beala.
Nema prezivelih. I usred noi, onaj idiot Dampi i
njegov glupi lani alarm! Nju je to bilo tako potreslo da
nije mogla da bude svesna onog potresa od odlaska u
krevet sa Dampijem i tucanja koje je bilo, pa, priznaj
to, jedan prilino zadovoljavajui fazon, potedi me
svoje nonalancije, prekorevala je sebe, jer kad si ti
poslednji put imala toliku zabavu? Morala je mnogo
tota da obavi, i evo ti nje, sad, kako to i obavlja beei
to je bre mogla. Nekoliko dana neumerenog uivanja u
nekom skupom hotelu u prirodi, i svet moe poeti da joj
manje lii na neku jebenu rupu paklenu. Terapija
luksuzom: okejokej, dopustila je - znam: okreem se
visokom stilu ivota. Da ga jebe; gledaj me samo kako
furam! Ako ima neto protiv, isprdi to iz svog dupeta. Iz
guzice. Prkna.
Sto pedeset kilometara na sat pored Svindena, a
vreme postade jezivo. Odjednom - crni oblaci, munje,
pljusak; ali i dalje je pritiskala gas. Nema preivelih.
Ljudi su uvek crkavali zbog nje, ostavljajui je sa ustima
punim rei i niko nije smeo da pljune na njih. Njen otac,
naunik-klasiar, koji je umeo da pravi viceve na
starogrkom i od koga je ona nasledila taj Glas, svoju
kulturnu batinu i prokletstvo; i njena majka koja je
eznula za njim dok je bio u ratu kao pilot-Kona
arapa - krilac vazdunih puteva - te je tako morao da
sto jedanaest puta leti kui iz Nemake, u sporom
avionu, kroz no u kojoj su njegovi sopstveni blesci
prosto osvetljavali put bombarderima - i koja se
zaklinjala, kad se on vraao sa bukom ak-ak-flak-flak
(protivavionskih granata) u uima, da ga nikad nee
ostaviti - te ga je tako svukud pratila, u onu tromu
upljinu depresije iz koje se on nikad nije stvarno
izvukao - pa i u dugove, jer on nije imao lice za poker, te
je uzimao njen novac kad je izgubio svoj - i, konano, i
do vrha jedne visoke zgrade, odakle su najzad oboje
nali svoj put. Pamela im to nikad nije oprostila, posebno
zato to joj nisu pruili mogunost da im kae da od nje
nemaju oprotaja. Da bi se ponovo vratila sebi, krenula
je da odbacuje sve ono njihovo to je u njoj bilo ostalo.
Njen um, na primer: odbila je da ide u koled. A poto
nije mogla da se otarasi svog glasa, ona ga je tako
natelovala da iskazuje ideje koje bi njeni
konzervativno-samoubilaki roditelji anatemisali. Udala
se za jednog Indijca. A kako je on ispao mnogo slian
njima, htela je da ga ostavi. Bila je odluila da ode od
njega. Kad, eto, opet je pree jedna smrt.
Iznenada se nala na drumu sa itavom kolonom
kami-ona-hladnjaa, zaslepljena sprejom koji su joj na
vetrobran trcali njihovi tokovi, kad je uletela u jednu
ogromnu baru koja ju je ekala u jednom manjem
udubljenju na drumu i onda je njen MG poeo da akva-
planira stravinom brzinom, zastranjujui sa brze
trake i okrenuvi se prema suprotom pravcu, tako da je
ispred sebe ugledala farove hladnjaa kako bulje u nju
kao oi anela-utamanjivaa - Azrijela. Zavese,
pomislila je; ali kola joj se zaljuljae i skliznue sa puta
jednog mitolokog Daganata (pod ije su se tokove u
verskom zanosu nekad bacali Hindusi), skrenuvi desno
preko tri trake auto-puta koje su, kao nekim udom, bile
prazne, pa se zaustavie sa udarom, manjim no to bi se
moglo oekivati, o metalnu barijeru na desnoj ivici
druma, poto su se bila okrenula za jo sto osamdeset
stepeni, ponovo prema zapadu, gde se, uprkos
starovremskom satu, sunce probijalo kroz olujne oblake.

*

injenica da smo jo u ivotu nadoknauje ono to
nam je ivot uinio. Te veeri, u jednoj hotelskoj
trpezariji sa hrastovim lamperijama, dekorisanoj
srednjovekovnim zastavama, Pamela ama, u svojoj
najblistavijoj veernjoj haljini, jela je divlja i pila iz
butelje vino Chateau Talbot proslavljajui jedan nov
poetak, bekstvo iz eljusti... zna se ijih - proslavljajui
jedan taze-start - jer da bi se ponovo rodio, morao bi
najpre da si... dakle, maltene, i u svakom sluaju. Pod
poudnim pogledima Amerikanaca i trgovakih putnika,
ona je jela i pila sama, i vratila se, pre ponoi, u
princezinsku spavau sobu u jednoj kamenoj kuli, da bi
se dugo varila u kadi i gledala stare filmove na
televiziji. U toj otavi - posle njenog oeavanja o skute
Smrti - oseala je kako joj prolost curi iz seanja: njena
mladost, na primer, pod staranjem njenog opakog ujaka
Harija Hajema (Higham), koji je iveo u jednom dvorcu
iz sedamnaestog veka, na gospodskom imanju, nekad u
posedu jednog daljnjeg roaka, Metjua Hopkinsa,
Glavnog-lovca-na-vetice, koji je to zdanje nazvao
Gremlins - Kua vampiria - oigledno sa smislom za
makabristiki, crni humor. Seajui se g. sudije Hajema
sa namerom da ga zaboravi, mrmljala je odsutnom
Dampiju da i ona ima svoju vijetnamsku priu. Posle
prvih velikih demonstracija na Grouv-ner Skveru, gde
su mnogi demonstranti bacali klikere-staklence pod
kopita juriajuih konja s jahaima policajcima, dolo je
do presedana u britanskom krivinom zakonu, sa jednim
novim paragrafom u kojem se kae da su i staklenci
smrtonosno oruje, pa su mladii i devojke strpani u
zatvor, pa ak i deportovani, zbog posedovanja malih
staklenih klikera. Predsednik sudskog vea u sluaju
Grouvnerskih Staklenaca bio je taj isti Hari (Henri
Higham, kasnije poznat kao Hangem, tj. Hang them -
Obesite ih), a budui njegova sestriina, to je za ovu
mladu enu bio jo jedan teret, uz onaj koji je ve nosila
zbog svog glasanja za desno krilo. A sad, topla u
krevetu, u svom privremenom zamku, Pamela ama se
oslobaala od tog matorog demona, Zbogom, Hangem,
ja nemam vie vremena za tebe; i od duhova svojih
roditelja; i pripremala se da se oslobodi i onog
najnovijeg duha.
Pijuckajui konjak, Pamela je gledala vampire na
televiziji i doputala sebi da uiva u tome, to jest, u
samoj sebi. No, da li je ona sebe izmislila u sopstvenoj
predstavi imidu - o sebi? Ja sam ono to sam,
nazdravila je sebi Napoleon brandyjem. Ja radim u
Savetu za odnose u zajednici optine Brikhol; kao
delegat zajednice, i u tom poslu sam perfektna, super, da
sama takokaemosebi. iveli! Upravo smo izabrali naeg
prvog crnog Predsedavajueg - prvu crnu glavnu Stolicu
- a oni koji su glasali protiv njega bili su sami belci. A
sad - na eks! Prole nedelje, jedan Azijat, uvaeni ulini
trgovac, za koga su se zauzimali lanovi Parlamenta svih
stranaka, deportovan je posle osamnaest godina boravka
u Britaniji, samo zato to je, petnaest godina ranije,
poslao vlastima neki formular sa etrdeset osam sati
zakanjenja. in-in! Kuc-kuc-iveli! Idue nedelje u
Brikholskom mesnom sudu, policija e nastojati da sredi
jednu pedesetogodinju Nigerijku, pod optubom da je
napala organe vlasti, poto su je prethodno bezduno
premlatili. Skol! U zdravlje! Ovo je moja glava: vidi? A
svoj posao nazivam: udaranjem glavom o cigleni zid
zgrade Brikhola.
Saladin je bio mrtav a ona je bila iva.
U to ime je i pila. Bilo je stvari koje sam ekala da
ti kaem, Saladine. Nekih velikih stvari: o jednoj novoj
visokoj kancelarijskoj zgradi u Visokoj ulici Brikhol,
preko puta restorana McDonalds; - gradili su je tako da
bude savreno izolovana od svake spoljanje buke, ali
zidare je ta tiina toliko uznemiravala da oni sad putaju
trake sa stranom belom bukom na onom utom sistemu.
- Ti bi to voleo da slua, ah? - A to se tie one
zaratustrinske ene koju znam, Bapsi, tako se ona zove,
koja je jedno vreme ivela u Nemakoj pa se zaljubila u
jednog Turina. - Nevolja je bila u tome to im je jedini
zajedniki jezik bio nemaki; a sad je Bapsi zaboravila
sve to je znala, dok je on uio, i sve vie savladavao taj
jezik, i pie joj sve poetskija pisma na tom jeziku, dok
ona jedva moe da mu odgovara jezikom nemakih
dejih pesmica. - Ljubav umire zbog neravnopravnosti
jezika, ta ti misli o tome? - Ljubav umire. To je naa
tema, zar ne? Saladine? ta kae na to?
I, zatim, par sitnih stvari. Postoji jedan ubica na
slobodi u mom kvartu, specijalista za ubijanje starih
ena; nemoj da brine, ja sam bezbedna. One su mnogo
starije od mene.
I jo jedna stvar: ja te naputam. Sve je gotovo. Mi
smo zavrili svoje.
Nikad nisam mogla da ti bilo ta kaem, stvarno
nisam, ak ni najmanju stvar. A i kad bih neto rekla, ti
bi od komarca pravio magarca, pa bi itav sat kukao, kao
da bi to promenilo ono to si ti video u ogledalu, ono to
ti je zategnutost tvojih pantalona govorila. Ti si me
prekidao pred svetom. Ljudi su to primeivali, videli su
ta ti misli o meni. Ja sam ti to opratala, i to je bila
moja greka; ja sam videla tvoje jezgro, to tako
zastraujue pitanje da si morao da ga titi sa svom
onom tvojom pozom, onom nametenom sigurnou u
sebe. Onom prazninom, zapravo.
Zbogom, Saladine. Ispila je svoju au i spustila je
pored sebe. Kia je ponovo poela da dobuje u njene
vitrane prozore; ona navue zavese i ugasi svetlost.
I leei tamo, i tonui u san, mislila je na onu
poslednju stvar koju je htela da kae svom pokojnom
muu. U krevetu, nadolazile su joj rei, ti si delovao
kao da se ne zanima za mene, za moje zadovoljstvo, za
ono to mi je bilo potrebno - nikad, u stvari. Pomiljala
sam da tebi nije bila potrebna ljubavnica, ve slukinja.
I hajd sad - poivaj u miru.
Sanjala ga je, sanjala njegovo lice koje joj je
ispunjavalo san. Stvari se zavravaju, on joj je jednom
rekao. Ova civilizacija; stvari se skupljaju oko nje. Bila
je to i te kakva kultura, i sjajna i prljava, i kanibalska i
hrianska, slava ovoga sveta. Treba da je proslavljamo
dok moemo; dok ne padne no.
Ona se s njim nije sloila, nije ak ni u snu, ali je
znala, dok je sanjala, da nema nikakvog smisla da mu to
sad kae.

*

Kad ga je Pamela ama izbacila iz svoje kue,
Dampi Doi je otiao u indijski Shaandaar Cafe, u
Visokoj ulici Brikhol, i tamo seo, pokuavajui da
zakljui da li je on budala ili nije. Bilo je to ujutro, te je
zato lokal bio gotovo prazan, ne raunajui jednu debelu
damu koja je kupovala kutiju indijskih pita barfi i elebi,
dvojicu konfekcijskih radnika koji su pili alu-aj i jednu
Poljkinju iz starog vremena kad su Jevreji vodili
eksploatatorske radionice u blizini, koja je ceo dan
sedela u jednom uglu sa dve porcije indijskog povra
samose, jednim purijem i aom mleka, pokazujui
svakom ko je uao u lokal da ona tu sedi samo zato to je
ta hrana najbolja posle jevrejskog koera, i da danas
morate da konzumirate ono to je najzdravije. Dampi
je seo sa svojom kafom za sto ispod jedne grozne uljane
slike neke golosise mitske enske sa nekoliko glava na
ramenima i pramenjem oblaka preko bradavica,
naslikane u prirodnoj veliini ruiastom bojom suenog
lososa, neonski zelenom i zlatnom, a kako jo nije bilo
navale gostiju na restoran, restorater g. Sufijan je zapazio
da je Dampi u stanju potitenosti.
Hej, Sveti Dampi, otpevui on, to mi, bolan,
u lokal unosi tmurno vreme? Zar ova zemlja i onako
nema dovoljno oblaka?
Dampi pocrvene kad mu Sufijan u jednom skoku
prie sa svojom belom kapicom posveenosti na glavi,
iodom prikaenom na pravo mesto, kao i obino, i sa
bezbrknom bradom kaniranom u rie, posle bradonjinog
nedavnog hodoaa u Meku. Muhamad Sufijan bio je
krupan, trbuast ovek sa glomaznim dolakticama,
koliko bogobojaljiv toliko i nefanatian vernik, a Doi
ga je smatrao za neku vrstu svog starijeg roaka. uj,
iko, ree mu on, dok je kafedija stajao iznad njega,
je l ti mene smatra za pravog idiota, il tome slino?
Da 1 ti ikad zarauje neke pare? upita ga
Sufijan.
Ne ja, iko.
Da l se ti bavi nekim poslom? - kao to je
eksport-import, na primer. Bespravno? Nekom radnjom
na zabaenom oku?
Ja se nikad nisam razumeo u cifre.
I gde su tvoji lanovi porodice?
Ja nemam porodicu, iko. Postojim samo ja.
E, onda se ti sigurno stalno moli Bogu da te vodi
kroz tvoju samou?
Ti zna mene, iko. Ja se nikad ne molim Bogu.
Tu nema spora, zakljui Sufijan. Ti si jo vea
budala nego to zna.
Hvala, iko, ree Dampi, dokrajujui svoju
kafu. Mnogo si mi pomogao.
Znajui da njegovo blagonaklono peckanje samo
razvedrava ovog drugog, iako mu je lice izdueno,
Sufijan doviknu preko svoje kafane jednom bledolikom,
plavookom Azijatu koji je upravo ulazio u svom
kariranom picanskom mantilu sa naroito irokim
reverima. Ej, Hanife Donsone, viknu on, doi vamo
da rei jednu misteriju. Donson, jedan pametan
advokat i uspean momak iz najblieg susedstva, koji je
imao kancelariju u samoj zgradi iznad Shaandaar-Cafea,
jedva se otkai od Sufijanove dve lepe erke i krenu ka
Dampijevom stolu. Da objasni ovom badi, ree
Sufijan. Mnogo me mui. On ti ne pije, a o parama
misli kao o nekoj kugi; poseduje moda dve koulje i
nema nikakvu nepokretnu imovinu; etrdeset godina je
star, nije oenjen, radi za malu paru u sportskim
centrima, gde predaje borilake vetine i tome slino,
ivi od vazduha, ponaa se ko bogata ili ko neki lord,
ni u ta ne veruje, nikuda ne ide ali se dri ko da zna
neku tajnu. Sve to plus fakultetsko obrazovanje - i ti sad
rei ovu zagonetku.
Hanif Donson udari Dampija po ramenu.
Njemu se priinjavaju neki glasovi, ree on. Sufijan
podie ruke kao da je zapanjen. Glasovi! Uf, baba! Ali
odakle mu ti glasovi dolaze? Preko telefona? Sa neba? Ili
iz onog Sony-vokmena skrivenog mu u kaputu?
Unutarnje glasove uje on, ozbiljno ree Hanif.
Tamo gore na njegovom pisaem stolu ima jedno pare
papira sa nekim napisanim stihovima. I sa naslovom:
Krvava reka.
Dampi-ivac opasno ivnu i obori svoju praznu
olju. Ubiu te, vrisnu on na Hanifa, koji brzo mugnu
preko lokala, zapevajui. Pesnika imamo u sredini
naoj, Sufijane sahibe. Tretiraj ga s dunim potovanjem.
Rukuj s njim paljivo. On kae da je ulica reka a da smo
mi njen tok; oveanstvo je jedna reka krvi - to je
pesnikova poenta. A reka je, takoe, i svaki pojedinac, i
on prestade da pria, pa poe da tri oko jednog stola za
osam osoba na kraju lokala, dok ga je Dampi jurio,
crvenei estoko i mlatarajui rukama. Zar u telima
naim ne tee reka krvi? Kao i onaj Rimljanin, lukavi
kalcan Pavle to bee rekao, ini mi se da vidim kako se
reka Tibar od krvi penua. Obnovi tu metaforu, ree
Dampi Doi samom sebi. Obrni je; napravi od nje
stvar kojom emo svi moi da se koristimo. Ovo je kao
silovanje, vajkao se on Hanifu. Prestani, tako ti
Boga!
Glasovi koji se uju dolaze spolja, ali,
razmiljao je kafedija. Jovanka Orleanka, dabome. Ili
onaj, kako mu bee ime, onaj sa priljivom makom iz
engleske legende: Okreni-obrni - Dik Vitington. Ali sa
takvim glasovima koje uje, ovek postaje velik, ili
barem bogat. A ovaj, meutim, nije bogat nego je
siromaan.
Dosta, viknu Dampi, podigavi obe ruke iznad
glave, i cerei se, iako to u stvari nije eleo. Predajem
se.
itava tri dana posle toga, uprkos svim naporima
g. Sufijana, ge Sufijan, njihovih kerki Mial i Anahite
i advokata Hanifa Donsona da ga povrate, ivac-Doi
nije bio svoj, ve je bio vie Sivac nego ivac, kako
ree Sufijan. Odlazio je na svoj posao u omladinske
klubove, u biroe filmskih zadruga kojima je pripadao, i
na ulice da deli letke, da prodaje neke novine i da visi
ko luster napolju; ali korak mu je bio teak dok je iao
svojim putem. A onda, etvrte veeri, zazvonio je telefon
iza anka u Shaandaar Cafeu.
Mister Damed Doi, zapeva Anahita Sufijan,
izvodei svoju imitaciju engleskog izgovora one vie
drutvene klase. Molimo gospodina Doija da prie
aparatu. Jedan privatan poziv za gospodina.
Njen otac baci jedan pogled na Dampijevo lice
koje buknu od radosti, i tiho promrmlja svojoj eni:
Gospoo, glas koji ovaj momak sad voli da uje uopte
nije njegov unutarnji.

*

Nemogua stvar se desila Pameli i Damedu posle
sedam dana uzajamnog vrenja ljubavi sa neiscrpnim
oduevljenjem, beskrajnom nenou i takvom
duhovnom sveinom da biste mogli pomisliti da je taj
radni odnos tek sad izmiljen. Sedam dana ostali su njih
dvoje potpuno goli uz centralno grejanje narihtano na
maksimum, te su se ponaali kao da su tropski ljubavnici
u nekoj vedroj zemlji na jugu. Damed, koji je uvek bio
trapav sa enama, rekao je Pameli da se tako divno nije
oseao jo od onog dana u svojoj osamnaestoj godini
ivota kad je konano bio nauio da vozi bicikl. Ali onog
asa kad je to izgovorio, uplaio se da nije sve pokvario,
da to poreenje velike ljubavi njegovog ivota sa jednim
rasklimatanim biciklom iz njegovih studentskih dana,
ona ne shvati kao uvredu, a uvreda je to neosporno i bila;
ali ipak nije imao razloga da se sekira, jer ga je Pamela
poljubila u usta, zato to joj je rekao najlepu stvar koju
je jedan mukarac ikad rekao jednoj eni. U tom asu je
shvatio da on ne moe da napravi greku, te je prvi put u
ivotu poeo da se osea istinski bezbedno, bezbedno
kao kua, bezbedno kao ljudsko bie koje je voljeno; a
tako se oseala i Pamela ama.
Sedme noi, probudio ih je iz sna bez snova neki
neosporan zvuk proizveden od nekog koji je pokuavao
da silom ue u kuu. Pod krevetom imam jedan
hokejski tap, apnula mu je prestravljena Pamela. Daj
mi ga, zaitao je Dampi koji je bio isto tako
prestravljen. Idem i ja s tobom, ree mu Pamela u
drhtavici, a Dampi joj, tresui se od straha, ree: Oh, ti
nee. Konano su se oboje unjali niz stepenice, i ona i
on u njenim plisiranim penjoarima, i svako sa po jednom
rukom na tapu za hokej, ali ni jedno dovoljno hrabro da
ga upotrebi. A ta ako je to neki ovek s pukom-
dvocevkom, pomislila je Pamela, ovek s pukom koji e
im rei, Nosite se gore!... Stigli su do podnoja
stepenita. Neko je upalio svetlost.
Pamela i Dampi vrisnue u jedan glas, ispustie
onaj hokejski tap i pobegoe uz stepenice to su bre
mogli; dok je dole u holu, stojei u jakoj svetlosti pored
ulaznih vrata sa staklenim oknom koje je razbila da bi
iznutra okrenula jabuku sa obinom bravom (Pamela je,
obuzeta svojom strau, bila zaboravila da okrene
sigurnosnu bravu) stajala je neka prilika iz komara ili iz
nekog od onih jezivih TV-filmova koji se prikazuju
posle ponoi, prilika prekrivena blatom, ledom i krvlju,
najdlakavije stvorenje koje ste ikad videli, sa gnjatovima
i kopitima dinovskog jarca, ljudskim torzom ispod
jareih dlaka, ljudskim rukama i rogatom, mada
ljudskom, glavom, umrljanom balegom i kalom, i sa
bradom koja je poela da mu raste. Sam i neprimeen,
ovaj nemogui stvor baci se potrbuke na pod i tu ostade
da mirno lei.
Gore u samom vrhu kue, to e rei, u
Saladinovom skrovitu, ga Pamela ama se bolno
previjala i grila u zagrljaju svog ljubavnika, gorko
plaui i vritei u najviim tonovima svoga glasa: To
nije istina, Moj mu je eksplodirao. Nema preivelih. Je
l me uje? Ja sam udovica ama iji je suprug
savreno mrtav.
5
G. Dibrila Faritu u vozu za London ponovo je
bio uhvatio - kao da nekog drugog ne bi uhvatio - strah
da je Bog odluio da ga kazni ludilom, zbog gubitka
vere. Sedeo je pored prozora u kupeu prve klase, za
nepuae, leima okrenut lokomotivi (jer je neki drugi
ovek, na alost, ve sedeo na mestu preko puta) i sve
vie guvajui svoj meki flanelski eir trilbi na glavi
uz naslon, sedeo je s pesnicama duboko zavuenim u
crvenu postavu gabardenskog mantila i paniio. Strah od
gubljenja razuma u jednom paradoksu, od preobraanja
od strane neega u ije postojanje on vie nije verovao,
od pretvaranja u svom ludilu u avatara himerinog
arhanela, bio je u njemu tako velik da mu je bilo
nemogue da se s njim jo dugo suoava; a i kako bi
drukije nego gubljenjem razuma on mogao da objasni
ona uda, one metamorfoze i prikaze poslednjih dana?
To ti je s-neba-pa-u-rebra, mislio je i drhtao. To je -
A, ja sam izgubio glavu, ili - B, baba, neko je otiao i
promenio pravila.
Meutim, ovaj elezniki kupe sad je predstavljao
utenu auru u kojoj, sreom, nije bilo nikakvih udesa:
runi nasloni su bili izlizani, svetiljka za itanje iznad
njegovog levog ramena nije radila, ogledalo nestalo iz
svog rama, ali je tu bilo i nekih propisa: malih okruglih
crveno-belih znakova da je puenje zabranjeno, ploica
sa reima upozorenja da se zloupotreba rune konice
kanjava, strelica koje su ukazivale na to dokle - i nikako
preko toga! - smeju da se otvaraju mali klizajui prozori.
Dibril je uinio posetu toaletu, pa mu je i tu jedan mali
niz zabrana i uputstava godio srcu. Do pojave
konduktera s autoritetom njegove spravice za
polumeseasto bockanje karata, Dibril je ve bio
donekle umiren tim manifestacijama zakona, pa je poeo
da se epuri i da izmilja racionalizacije. Najpre je imao
sree da izbegne smrt, zatim je imao neku vrstu
delirijuma, a sada, ponovo vraen sebi, mogao je da
oekuje da e pohvatati konce svog starog ivota - to
jest, svog starog novog ivota, novog ivota koji je bio
isplanirao pre ovaj - prekida. Dok ga je voz vozio sve
dalje od one zone sumraka njegovog dolaska i onog
kasnijeg tajanstvenog ropstva, nosei ga po srenim
predvianjima paralelnih metalnih pruga, on je oseao
kako ga veliki grad vue k sebi i poinje da na njega
deluje svojim inima, te mu se ponovo potvrivao
njegov veliki dar za nadanje, njegov talenat za
prigrljivanje obnavljanja, za zaboravljanje prolih
nevolja, da bi budunost mogla da mu se ukae pred
oima. ipio je sa svog sedita i prebacio se na suprotnu
stranu kupea, na jedno prazno sedite, licem, simbolino,
prema Londonu, iako se zbog toga odrekao mesta pored
prozora. Ba ga briga za prozore. Ceo je London sad bio
tu, u njegovom duhovnom oku. I on glasno izgovori
njeno ime: Aleluja.
Aleluja, brate, potvrdi onaj jedini drugi putnik u
kupeu. Osana, spasi boe, dobri moj gospodine, i
amin.

*

Mada moram dodati, gospodine, da je moja vera
strogo nesektaka, nastavio je nepoznati. Da ste vi
rekli ,La-ilaha, ja bih vam rado i punim grlom uzvratio
sa ,ilalah.
Dibril je ukapirao da je njegov prelazak na drugu
stranu kupea i njegovo neoprezno izgovaranje neobinog
imena Eli-Aleluja, saputnik pogreno protumaio kao
njegovu elju da zaponu razgovor, drutvenog reda
radi, ali odmah i o teolokim pitanjima. Ja sam Don
Mazlama, uzviknu ovek, izvadi svoju vizit-kartu iz
male lisnice od krokodilske koe i tutnu je Dibrilu u
ruku. Ja se, lino, drim svoje sopstvene varijante
univerzalne vere koju je izumeo car Akbar.
11
Bog je,
rekao bih, neto slino muzici sfera.
12

Bilo je jasno da je g. Mazlama bio prepun rei koje
su se u njemu tiskale da grunu napolje, i da sad, poto se
on raspukao ko zreo nar, Dibrilu nije bilo druge do da
sedi i slua, da dopusti navalu bujice bombastinih rei.
A kako je ova bio graen kao profesionalni bokser tee
kategorije, Dibril je smatrao da ne bi bilo savetno ljutiti
ga. Farita je u njegovim oima zapazio blesak Istinskog
Vernika, sjaj koji je i on sam, donedavno, viao u
sopstvenom ogledalu za brijanje.
Meni u ivotu dobro ide, gospodine, hvalisao se
Mazlama svojim dobro modulisanim oksfordskim
otezanjem u govoru. Za jednog tamnoputog oveka,
izuzetno dobro, s obzirom na bitne karakteristike
okolnosti u kojima mi ovde ivimo; nadam se da ete to
odobriti. Jednim malim, brzim ali reitim pokretom
svoje debele unke-od-ruke, on pokaza na svoju
luksuznu odeu - na svoje perfektno skrojeno trodelno
odelo, iveno po meri, od tofa sa diskretnim prugama,
na zlatan lanac i sat u malom depu prsluka, italijanske
cipele, kicoku svilenu kravatu, i na dugmie sa dragim
kameniima na utirkanim belim manetnama. Iznad
tog kostima engleskog milorda stajala je jedna stravino
velika glava, prekrivena gustom i zalizanom kosom i
neverovatno raskonim obrvama s novim izdancima
ispod kojih su mu svetlucale divljane oi koje je Dibril
ve bio zapazio sa opreznou. Prilino elegantno,
sloi se Dibril, jer se od njega oigledno oekivao neki
odgovor. Mazlama klimnu glavom. Ja sam uvek teio,
priznade on, ukraavanju svoje figure.
I, kako on to nazva - svoju prvu gomilu love
napravio je pomou svoje produkcije reklamnog
zveckanja, one vrake muzike koja ene navodi na
kupovinu donjeg vea i lipstika, a mukarce dovodi u
iskuenje. Sad je on posedovao radnje za prodaju ploa i
kaseta irom grada, jedan tiobro uhodani noni klub
zvani Vru utisak, kao i jedan magacin pun blistavih
muzikih instrumenata, koji je njegov poseban ponos i
njegova velika radost. On je Indijac iz Gvajane, ali
tamo vie nita nije ostalo, gospodine. Ljudi odlaze
odande mnogo bre nego to avioni mogu da lete. On je
uspeo, za kratko vreme, milou Boga Svemogueg. Ja
sam ovek koji svake nedelje ide u crkvu; priznajem da
imam veliku slabost prema engleskim crkvenim
himnama, a pevam ih tako da se krov na crkvi die.
Njegova biografija se zavravala jednim kratkim
osvrtom na postojanje njegove ene i, otprilike, jednog
tuceta dece. Dibril mu je izrazio svoja estitanja i nadao
se da e posle togazavladati tiina, ali sad Mazlamabaci
svoju bombu. Ne morate da mi priate o sebi, ree on
veselo. Naravno, ja znam ko ste vi, iako se uopte ne bi
moglo oekivati da jedna takva linost moe da se vidi u
vozu na liniji Istbern - Viktorija. On lukavo namignu,
pa stavi kaiprst du svog nosa. Sve ostaje u tajnosti. Ja
potujem ovekovu privatnost, kod mene tu nema
dvojbe; nikakve dvojbe.
Ja? Ko sam to ja? Dibril je bio iznenaen do
zaglupljenosti. Onaj drugi klimnu glavom znaajno, a
obrve mu zamahae kao meki paroii. To je ono
nagradno pitanje, po mom miljenju. Ovo su
problematina vremena, gospodine, za jednog moralnog
oveka. Kad ovek nije siguran ila postoji, kako on moe
da zna da li je dobar ili lo? Ali vi mene smatrate za
nekog davea. Ja odgovaram na svoja pitanja verom u
Ono, gospodine - ovde Mazlama pokaza na plafon
eleznikog kupea - i vi svakako niste ni u najmanjoj
konfuziji u pogledu svog identiteta, jer vi ste onaj
uveni, i ako tako smem da kaem, legendarni g. Dibril
Farita, filmski star i, ao mi je to i to moram rei, sve
vie zvezda piratskih video-kaseta; moje dvanaestoro
dece, jedna ena i ja, svi smo mi ve dugo iskreni
oboavaoci vaih boanskih eroiko-filmova. I on epa
i protrese Dibrilovu desnicu.
A kako ja neosporno teim panteistikom
gledanju na stvari, zagrme Mazlama dalje, moje
vlastite simpatije prema vaem delu proizlaze iz vae
spremnosti da tumaite uloge boanstava svake mogue
vrste. Vi ste, gospodine, jedna koalicija svih duginih
boja Nebeskog; vi ste jedna dvonona Organizacija
Ujedinjenih nacija bogova! Vi ste, ukratko, budunost.
Dopustite mi da vas pozdravim. Poinjao je da odaje
nesumnjiv dah pravog-pravcatog ludaka, ali iako jo nije
bio rekao ili uinio nita preko svoje duhovne
posebnosti, Dibril je poinjao da ga se plai i da
kratkim zabrinutim pogledima odmerava razdaljinu
izmeu sebe i vrata kupea. Ja naginjem, gospodine,
govorio je Mazlama, gleditu da je To, ma kakvo mu vi
ime dali, nita drugo do jedan kod; jedna cifra, mister
Farita, iza koje Njegovo pravo ime stoji skriveno.
Dibril je i dalje utao, a Mazlama, ne
pokuavajui da sakrije svoje razoarenje, osetio je
obavezu da govori umesto njega. A koje je to pravo
ime, kao da vas ujem kako pitate, ree on, i tad je
Dibril shvatio da je bio u pravu; taj ovek je kompletan
ludak, a njegova autobiografija vrlo verovatno jedna
izmiljotina kao i njegova vera. Fikcije se vrte oko
njega gde god on kroi, mislio je Dibril, fikcije pod
maskama stvarnih ljudskih bia. Navukao sam ga na
sebe, optuivao se on. Strahujui za sopstveno
duevno zdravlje, ja sam ostvario, iz bogzna koje mrane
rupe, ovu svoju govorljivu i opasnu upu.
Vi ne znate to ime! iznenada viknu Mazlama,
skoivi na noge. arlatan. Pozer! Prevarant! Vi
polaete pravo na to da ste filmski besmrtnik, avatar sto i
jednog boga, otelovljenje njihovo, a s njima blage veze s
vezom nemate!
I kako je to mogue da ja, jedan siromaan pa
uspean momak iz Bartike na reci Esekibo, mogu da
znam takve stvari, a da ih Dibril Farita ne zna?
Bleferu! Fuj na tebe!
Dibril ustade, ali ovaj je ispunjavao gotovo ceo
prostor za stajanje, te je Dibril morao da se nezgrapno
nakrivi na jednu stranu da bi izbegao Mazlamina
vetrenjaka krila od ruku, od kojih mu jedno zakai i
odbaci njegov meki trilbi-eiri. I Mazlamina usta se
odjednom otvorie. Izgledao je kao da se smanjio za
desetak centimetara i, posle nekoliko ledenih trenutaka,
on s treskom pade na kolena.
ta li on to radi tamo dole na podu kupea, upitao se
Pibril, da nee da mi podigne eir? Ali ludak je molio
za oprotaj. Ja nikad nisam sumnjao da e ti doi,
govorio je on. Oprostite mi za moj trapavi bes. Voz
ue u neki tunel, a Dibril vide da su u mraku bili
okrueni zlatnom svetlou koja je izvirala iz neke take
neposredno iza njegove glave. U staklu na klizajuim
vratima kupea, Dibril ugleda odraz oreola oko svoje
kose.
Mazlama se borio sa svojim pertlama na cipelama.
Ja sam celog svog ivota znao, gospodine, da sam
izabran, govorio je to glasom isto toliko poniznim
koliko mu je onaj prethodni bio ugroavajui. To sam
znao i kao dete u Bartiki. On izu svoju desnu cipelu i
poe da zarozava arapu. Bio sam dobio, ree, jedan
znak. arapu je svukao i otkrio jedno sasvim obino,
ako ne i preterano veliko slopalo. Onda mu je Dibril
brojao prste, pa ponovo brojao od jedan do est. Isto
imam i na drugoj nozi, ponosno iee Mazlama.
Nijednog trenutka nisam sumnjao u znaenje tog
fenomena. On je bio samozvani pomonik boga, esti
prst na stopalu Vaseljenskog Bia. Ima neto mnogo zlo
u duhovnom ivotu nae planete, pomislio je Dibril
Farita. Mnogo demona u ljudima koji tvrde da veruju u
Boga.
Voz izie iz tunela. Dibril donese odluku.
Ustani, estoprsti Jovane, intonirao je na svoj najbolji
Hindi-filmski nain. Ustani, Mazlama.
Ovaj drugi se pokupi sa poda i stae na noge,
lomei mke, oborene glave. Ono to ja elim da znam,
gospodine, promrmlja on, jeste, ta e ovo da bude?
Unitenje ili spasenje? Zato ste se vi vratili?
Dibril brzo razmisli. To trai presudu, odgovori
on. injenice u ovom sluaju moraju se proreetati, a
odgovarajui znaaj mora se dati i onom za i onom
protiv. Ovde se ljudskom rodu sudi, a on je okrivljenik
sa kvarnom prolou: jorgan istorije, pokvareno jaje -
muak. Sluaj mora ila se paljivo proceni. Presuda se,
za sada, suzdrava; bie izreena i objavljena
blagovremeno. A u meuvremenu, moje prisustvo mora
ostati u tajnosti, iz razloga bezbednosti od vitalnog
znaaja. On ponovo stavi svoj eir na glavu, oseajui
se zadovoljan samim sobom.
Mazlama je pomamno klimao glavom. Moete se
osloniti na mene, obeao je. Ja sam ovek koji potuje
privatan ivot drugih ljudi. I po drugi put - sve ostaje u
tajnosti!
Dibril pobee iz kupea toplo ispraen estokim
ludakovim pojanjem crkvenih himni. Kad je odjurio do
suprotnog kraja vagona, Mazlamine slavopojke su se jo
ule u daljini, ali sada prigueno. Aleluja! Aleluja!
Dibrilov novi uenik se sad oigledno bio upustio u
pevanje odabranih stavova iz Hendlovog Mesije.
Meutim: on nije poao za Dibrilom, a jedan
vagon prve klase nalazio se, sreom, i na kraju
kompozicije voza. Njegov je enterijer bio u
nekonvencionalnom dizajnu, sa udobnim narandastim
naslonjaama, sve po etiri oko stolova, te se Dibril
smesti pored prozora, zurei u pravcu Londona, dok mu
je u grudima gruvalo a na glavi stajao njegov dobro
nabijen eir. Pokuavao je da se pomiri s neospornom
injenicom da ima oreol, ali mu to nije uspelo, jer s
obzirom na poremeenost Dona Mazlame tamo iza
njega i njegovog uzbuenja, pri pomisli na Aleluju Koun
(Eli Siarku) u Londonu ispred njega, teko mu je bilo da
sredi misli. A zatim, na njegovo oajanje, ga Reha
Merant je ispred prozora letela na svom Buhara-ilimu
uporedo sa vozom, oigledno neprobojna za snenu
meavu koja je napolju poinjala da besni i da od
Engleske u prozoru pravi televizor sa ekranom kako
izgleda kad se dnevni program zavri. Ona mu kratko
mahnu i on oseti kako mu nada opada. Kazna sa leteeg
ilima: on zatvori oi i usredsredi se na pokuaj da
izbegne drhtavicu.

*

Ja znam ta je to duh ili sablast, rekla je Eli
Koun u uionici pred tinejderkama, curama ija su lica
blistala od unutranje blage svetlosti oboavanja. U
visokim Himalajima est je sluaj da planinari osete
kako ih prate duhovi onih koji nisu uspeli da se popnu do
vrha, ili, to je jo tunije, ali i dinije, duhovi onih koji
su uspeli da dosegnu vrh ali i da stradaju pri sputanju
niz planinu.
Napolju, u Fildsu, sneg se taloio na visokim,
golim granama drvea i na ravnim prostranstvima parka.
Izmeu niskih, crnih snenih oblaka i grada belim sagom
prekrivenog, svetlost je prljavoute boje bila, oskudna,
magliasta svetlost koja je duu zatupljivala i snove
odstranjivala. Tamo gore, seala se Eli, tamo gore na
osam-hiljada-metara visine, svetlost je bila tako bistra da
se inilo da resonira, da peva, da je poput muzike. A tu,
na ravnoj zemlji, i svetlost je ravna, pljosnata, i zemlji
okrenuta. Tu nita nije letelo, evar je bio sparuen a
ptice nisu pevale. A mrak samo to nije pao.
Gosp. (nit je gospoa, niti je gospoica),
Gosp. Koun? Devojake ruke, u vazduhu zanjihane,
vratie je natrag u uionicu. Zar duhovi, nastavnice? -
Ma, je 1 to odistinski? - Vi nas zavitlavate, je 1
da? Na licima im se videlo kako se skepticizam sa
divljenjem rve. Ona je znala to pitanje koje su devojke
stvarno elele da joj postave, a moda i nisu: pitanje o
udu zvanom njena koa. ula ih je ona kako su
uzbueno aputale kad je ula u uionicu, sstvarno, gle,
kako joj je prozrano bela, prosss-to da ne veruje!
Aleluja Koun, ija je ledenost mogla da izdri toplotu
sunca na visini od osam hiljada metara. Eli, snena
moma, kraljica ledna. Predavaice, kako je to mogue da
vam koa na suncu nikad ne potamni? Kad se popela na
Maunt Everest sa trijumfalnom ekspedicijom Kolingvud,
u novinama su ih nazivali Sneana i sedam patuljaka, i
ako ona nije bila diznijevska cakana cura - njene
punake usne su bile vie blede nego crvene-ko-rua,
njena kosa ledeno plava a ne crna, njene oi nisu bile
bezazleno razrogaene ve suene, iz navike, zbog bolno
bletavog snega. I, neoekivano, u seanju joj se pojavi
lik Dibrila Farite: Dibril u nekom trenutku tokom ona
njihova tri i po dana, buan na svoj uobiajeni nogom-u-
pljucu-nain neobuzdavanja, Bebice, nisi ti ledeni breg,
ma ta se prialo o tebi.
Ti si jedna strasna dama, bibi. Pali ko ljuta
paprika. Pri tom je duvao u svoje tobo oprljene prste, i
zatresao rukom da bi to i gestom naglasio: O, mnogo
pee. O, polij me vodom! Dibril Farita. Ona se obuzda:
Haj ho, gotovo. Vratimo se poslu.
Duhovi, ponovila je odluno. Pri penjanju na
Everest, poto sam prola kroz ledenu buru, ugledala
sam nekog oveka koji je sedeo na jednoj ledenoj steni,
u ,lotos-stavu, na glavi je nosio kotski bere sa ubom,
murio je i pevuio onu staru mantru: om mani padme
hum. Ona je odmah pogodila - sudei po njegovoj
staromodnoj odei i udnom ponaanju - da je to bio duh
Morisa Vilsona, jogija koji se, davne 1934. godine, bio
pripremio za solo-pentranje uz Everest, gladujui
prethodno tri nedelje, da bi tako cementirao duboko
jedinstvo svog tela i due da planina bude suvie slaba i
nesposobna da ih jedno od drugog rastavi. Leteo je
jednim lakim avionom do najvee visine koju je ta
letelica mogla da dosegne, namerno je izazvao kraksu
sletajui na jednu snenu padinu, nosem aviona
navie, i vie se nikad nije vratio. Vilson je otvorio oi
kad mu je Eli prila, i lako je klimnuo glavom u znak
pozdrava. Do kraja dana je hodao pored nje, ili je lebdeo
u vazduhu dok se ona probijala uzbrdo. Jednog trenutka
se bacio potrbuke na sneg jedne otre litice i klizio
navie kao da se tociljao uz neki antigravitacioni
tobogan. Eli je tad primetila da se ponaala sasvim
prirodno, kao da je upravo bila naletela na nekog starog
poznanika, i to iz nekih razloga koje kasnije sebi nije
mogla da objasni.
Vilson je dobrim delom staze brbljao - Izbegavaj
danas veliko drutvo, na ovaj ili onaj nain - pa je,
izmeu ostalog, izrazio i svoju veliku ljutnju to mu je
telo pronala ona Kineska ekspedicija, 1960. godine. Ti
mali uti badovani bili su toliko drski i bezobrazni da
mi filmskom kamerom snime le. Aleluja Koun bila je
zapanjena neizbledelim uto-crnim tartanom njegovih
kotskih kariranih, i besprekornih, pantalona-
pumperica do kolena. Sve je to ona ispriala
tinejderkama u Devojakoj koli Brikhol Fildsa, koje su
joj pisale mnoga pisma molei je da im odri predavanje,
te nije mogla da ih odbije. Vi to morate da nam
uinite, stajalo je u njihovim pismima. Vi ak ovde
ivite. Kroz prozor te uionice mogla je da vidi svoj
stan preko puta parka, iako je padao gust sneg.
Ono to nije ispriala tom enskom razredu, bilo je
sledee: kako joj je Vilsonov duh opisao, strpljivo i
podrobno, svoje pentranje kao i svoja posmrtna otkria;
na primer, onaj lagani, zaobilazni, krajnje delikatni i
nepromenljivo neproduktivni ritual parenja jetija, koji on
nedavno bee gledao na Junom prilazu - te je njoj sinulo
da njena vizija tog udaka iz 1934. godine, prvog oveka
koji je pokuao da se sam popne na Maunt Everest,
vizija neke vrste samog odvratnog snenog oveka, nije
bila puka sluajnost nego neto kao putokaz, neka
deklaracija o njihovoj srodnosti. Moda i proroanstvo o
njenoj budunosti, jer je upravo tog trenutka njen tajni
san bio roen, ta nemogua stvar: san o osvajanju
Everesta bez iije pomoi, bez uobiajene ekipe
planinara i erpa(s)a - vodia. A bilo je moguno i to da
je taj Moris Vilson aneo njene smrti.
Htela sam da govorim o duhovima, rekla je, jer
veina planinara, kad siu sa onih vrhova i dou dole,
postaju zbunjeni i te prie iskljuuju iz svojih izvetaja.
Ali one zaista postoje, moram da priznam, iako sam ja
osoba koja je uvek nastojala da svoja stopala dri na
vrstom tlu.
A to je bila prava smejurija. Ta njena stopala. ak
i pre njenog penjanja na Everest bila je poela da pati od
probada i sevanja u stopalima, pa je otila kod lekara
opte prakse, lekarke, zapravo, jedne nebezvezne ene
po imenu dr Mistri, koja je pacijentkinji rekla da ima
oborene lukove stopala. A kako se to obino kae -
ravne tabane. A ti njeni lukovi, uvek slabi, godinama su
samo jo vie slabili zbog noenja onih patika
unjalica - snikerica, i ostale neprikladne obue. Dr
Mistri nije mogla da joj da mnogo saveta: da stiska
none prste, da bosonoga tri uz stepenice i da nosi
odgovarajue cipele, i to je bilo sve. Vi ste jo dosta
mladi, rekla joj je. Ako vodite rauna o sebi, iveete.
Ako ne, biete bogalj u etrdesetoj. Kad je Dibril uo -
do avola! - da se ona popela na Everest sa noevima u
stopalima, poeo je da je naziva svojom svilenom. Bio
je proitao jednu knjiurinu sa bajkama u kojoj je naao
priu o morskoj sireni koja je napustila okean i uzela
ljudsko oblije za ljubav oveka koga je volela. Imala je
stopala umesto peraja, ali svaki korak joj je priinjavao
paklene muke, kao da je hodala po razbijenom staklu; a
ipak je nastavila da hoda, napred, sve dalje od mora,
preko kopna. A ti si to uinila zbog jedne krvave
planinine, rekao je. Da li bi ti to uinila zbog nekog
oveka?
Ona je svoju nonu boljku krila od svojih drugova
planinara, jer ju je Everest privlaio iznad svega. Ali je
tih dana i dalje oseala bolove, i to sve jae. Sluajnost,
uroena slabost, pokazala se kao njena nona zamka.
Kraj avanture, pomislila je Eli; izdala me stopala. Slika
bandairanja stopala nije joj izbijala iz glave. Prokleti
Kinezi, mozgala je sa ehom Vilsonovog duha.
ivot je nekim ljudima lak ko perce, govorila je
plaui u zagrljaju Dibrila Farite. Zato njih ne izdaju
proklete noge? On ju je poljubio u elo. Za tebe e
ivot moda uvek biti borba, rekao je. Jer je ti tako
prokleto uporno trai.
Devojaki razred u koli ekao je da uje o njoj, i
cure su postajale sve nestrpljivije, sluajui sve te njene
prie o fantomima. One su traile onu priu, priu o njoj
samoj. elele su da stoje na vrhu planine. Da li vi znate
kakav je to oseaj, htela je da ih pita, kad vam je ceo
ivot usredsreen na taj jedan trenutak, koji traje
nekoliko sati? Da li vi znate kako je to kad vam je jedini
pravac nadole? Ja sam bila u drugom paru sa erpasom
Pembom, rekla je. Vreme je bilo savreno, perfektno.
Tako bistro da ste imali oseanje da ste kadri da gledate
kroz nebo u sve ono to se izvan njega nalazi. Pembi sam
rekla da je dosad onaj prvi par sigurno ve stigao do
vrha. Uslovi se ne menjaju i mi moemo da idemo gore.
Pemba postade veoma ozbiljan - na njemu je to bila
velika promena, jer je on bio jedan od komendijaa nae
ekspedicije. Ali on nikad nije bio stigao do samog vrha.
U toj fazi, ja nisam nameravala da idem bez maske za
kiseonik, a kad sam videla da i Pemba namerava da je
stavi, pomislila sam, pa dobro, onda u i ja. Ali, doe mi
glup ef, stvarno neprofesionalan; odjednom sam
poelela da budem ena koja sedi na vrhu te proklete
planine, da budem ljudsko bie ane nekakva maina za
disanje. Pemba mi je rekao, Eli Bibi, nemojte to da
radite, ali ja sam jednostavno krenula gore. Ubrzo smo
proli pored onih koji su silazili s vrha i ja sam u
njihovim oima ugledala onu divnu stvar. Bili su tako
opijeni tom visinom, tako obuzeti uzbuenjem, da ak
nisu ni primetili da ja ne nosim pribor za kiseonik.
Budite oprezni, doviknuli su nam, uvajte se anela.
Pemba je uspostavio dobar ritam disanja, a ja sam ga
podraavala - udisala kad je on udisao, izdisala kad je on
izdisao. Oseala sam kako mi se neto die sa vrha
glave, pa sam se cerila, cerila od uha do uha, a kad je
Pemba pogledao u mom pravcu, videla sam da se i on
ceri. To je kod njega liilo na grimasu, na grimasu od
bola, ali to je ipak bio izraz aave radosti. Ona je bila
ena dovedena do transcendencije, do mirakla due,
usled tekog fizikog napora pri izvlaenju sebe uz
visoku stenu ledenu. U tom trenutku, rekla je
devojkama, koje su se sve vreme verale zajedno s njom,
ja sam u sve ono verovala: da svemir ima neki zvuk, da
mu moete svui neki veo i ugledati lice Boije, sve sve.
Bacila sam pogled na Himalaje koji su se prostirali dole
ispod mene, ali i to je bilo lice Boije. Pemba mora da je
neto video na mom izrazu to ga je uznemirilo, jer mi je
doviknuo, Pazite, Eli Bibi, na ovu visinu. Seam se kako
sam, nekako, lebdela iznad poslednje izboene stene i
sve tako do vrha, a onda smo se nali tamo, na samom
vrhu, odakle se tlo sputalo sa svih strana. Kakva
svetlost! Svemir proien u svetlost. elela sam da sa
sebe zderem svu svoju odeu i dopustim da mi tu
svetlost koa upije. Nijedan glas se nije uo u uionici;
sve su devojke zajedno s njom gole plesale na vrhu
sveta. I onda su poele vizije - duge su se prevrtale i
igrale na nebu, zraenje iz sunca je prosto lilo nadole kao
vodopad, a bilo je tu i anela - nisu se alili oni drugi. Ja
sam ih videla, a video ih je i erpa-Pemba. Dotle smo
ve kleali. Njegove su zenice bile potpuno bele, a
sigurna sam da su i moje bile takve. Tamo smo mogli i
da umremo, uverena sam, snegom zaslepljeni i planinom
zalueni, ali onda sam ula neki prasak, otar i jasan, kao
pucanj iz puke. To me je trglo i izvuklo iz onog zanosa.
Morala sam da viem na Pembu sve dok se i on nije
trgnuo, pa smo onda krenuli dole. Vreme se brzo
menjalo; spremala se snena bura. Vazduh je sad bio
teak, teina umesto one svetlosti, one lakoe. I im smo
uspeli da stignemo do mesta sastanka, nas etvoro se
nabismo u mali ator u Kampu broj est, na osam hiljada
metara. Tamo gore se ne govori mnogo. Svi smo mi
morali da se ponovo penjemo na nae Evereste, opet i
opet, cele noi. Ali ja sam jednog trenutka pitala: ,Kakav
je ono bio prasak? Da li je neko opalio puku? Pogledali
su me kao da sam udarena. Ko bi takvu prokletu glupost
uradio na toj visini, a ti, Eli, savreno dobro zna da na
ovu planinu niko ne nosi puku. Oni su svakako bili u
pravu, ali ja sam ula prasak, svesna sam toga: bum -
bum, pucanj i odjek. Toliko, i naglo je prestala da
govori. Kraj. Prie o mom ivotu. Podigla je tap sa
srebrnom drkom i spremala se da poe. Profesorka, ga
Beri, dola je napred i izgovorila onih nekoliko
uobiajenih rei. Ali devojke nije mogla da uutka. Pa,
ta je to bilo, Eli? bile su uporne; a ona, odjednom sa
likom deset godina starijim od svojih trideset-tri, slee
ramenima. Ne umem da vam kaem, ree im ona.
Moda je to bio duh Morisa Vilsona.
Izila je iz uionice, oslanjajui se teko na svoj
tap.

*

Grad - pravi-pravcati London, daa, nita manje!
Sortu mu krvavu! - sav u belom, kao oplakiva na
sahrani. - Ali na ijoj krvavoj sahrani? - pitao se, besno,
Dibril Farita - ne na mojoj, jer ja se krvavo nadam i
krvavo verujem. Kad je voz ulazio u stanicu Viktorija,
on iskoi na peron ne ekajui da se voz potpuno
zaustavi, povredi lanak noni i prostre se potrbuke,
koliko je dugaak, ispod elektrinih kolica za prtljag i
podsmeha prisutnih Londonaca, drei, dok je padao,
svoj sve izguvaniji eir. Rehu Merant nije nigde
video, te, ugrabivi jedan trenutak, protra kao nezdrav
kroz rasprenu gomilu sveta, i ugleda Rehu pored ograde
ispred altera za karte kako strpljivo lebdi na svom
ilimu, nevidljiva za sve oi sem za njegove, jedan metar
iznad poda.
ta hoe, planu on, ta ti ima sa mnom? -
Da te gledam kako pada, ona mu smesta odgovori.
Osvrni se oko sebe, dodade, ja sam se ve postarala
da izgleda kao neka prilino velika budala.
Svet se sklanjao od Dibrila, tog divljaka u
prevelikom mantilu i propalikom eiru, ovaj ovek
pria sam sa sobom, ree neki deji glas, a majka mu
odgovori, psst, duo, runo je rugati se unesreenim
ljudima. Dobrodoli u London. Dibril Farita jurnu ka
stepenitu koje je vodilo dole ka Tjubu - tunelu
podzemne eleznice. Reha, na svom ilimu, pustila ga je
da ode.
Ali kad je u velikoj strci stigao na peron vozova
to idu ka severnom delu grada, linije Viktorija, on je
ponovo ugleda. Ona je ovog puta bila kolor-fotografija
na jednom ogromnom transparentu iznad i preko pruge,
koji je reklamirao prednosti sistema direktne telefonske
veze sa svetom. aljite svoj glas na leteem ilimu u
Indiju, savetovala je ona. Tu nisu potrebni ni duhovi-ini
niti arobne lampe. On glasno jauknu, i ponovo navede
svoje saputnike da posumnjaju u njegovo duevno
zdravlje, pa pobee preko, na peron vozova ka jugu
grada, gde je jedan voz upravo ulazio. Uskoi u njega,
ali tu ga je ekala Reha Merant, gledajui ga pravo u
lice, dok je sedela sa ilimom u rolni preko svojih
kolena. Vrata voza se s treskom zalupie iza njega.
Tog dana je Dibril Farita beao u svim pravcima
po eleznikom podzemlju grada Londona, a Reha
Merant ga je nalazila gde god bi krenuo; bila je pored
njega na onom beskonanom eskalatoru kod Oxford
Circusa, a u prepunim liftovima kod Tuffnel Parka
trljala se uz njega otpozadi na nain koji bi u svom
ivotu smatrala za vie nego sramotan. Na izlazima
Metropolitan Linea bacala je fantome svoje dece sa golih
kronji kandastog drvea, a kad je on iziao gore, ispred
zgrade Bank of England, da udahne malo vazduha, i ona
se teatralno baci sa vrha baninog neoklasinog zabata.
Ali, iako nije imao predstavu o pravom obliku tog
najprotejskijeg i najkameleonskijeg od svih gradova, bio
je uveren da se gradu oblik menjao dok je on trao u
krug ispod njega, tako da su za njega stanice podzemne
eleznice menjale pravce i ile jedna za drugom u
prividno nasuminom sledu. Vie puta, guei se, izlazio
je on iz tog podzemnog sveta u kojem su zakoni vremena
i prostora bili prestali da deluju, i pokuavao da zaustavi
neki taksi; ali nijedan nije hteo da stane, te je on, tako,
morao da se ponovo baca natrag u tu paklenu zbrku, u taj
lavirint bez izlaza, i da nastavlja svoje epsko bekstvo. I,
konano, iscrpljen van svake nade, on se predao fatalnoj
logici svog ludila i samovoljno iziao napolje na mestu
za koje je zakljuio da mora biti poslednja, besmislena
stanica njegovog dugog i jalovog putovanja u traganju za
himerom obnove. Iziao je u tunu ravnodunost jednog
ubrita od ulice blizu okolnog druma zagaenog
zahuktalim kamionima. Mrak je ve bio pao, dok je on
nesigurno hodao, koristei se poslednjim rezervama svog
optimizma, ka nekom nepoznatom parku sablasnog
izgleda zbog ekto-plazmatinog kvaliteta svetlosti
volframskih lampi. Kad je padao na kolena u svojoj
osami te zimske noi, ugledao je figuru neke ene koja
mu se sporo pribliavala preko snegom-pokrivenog
travnjaka, i naslutio da to mora biti boanska pravinost,
njegova Nemezis, Reha Merant, koja dolazi da mu udeli
svoj poljubac smrti i da ga odvue dole u podzemlje jo
dublje od onog u kojem mu je ve bila slomila duh
ranjeni. Nita ga vie nije brinulo, i pre no to mu je ta
ena prila, on je bio pao napred, na svoje dolaktice, a
kaput mu je landarao, landarao oko njega, dajui mu
tako izgled ogromnog, crkavajueg kukca koji, iz nekog
nejasnog razloga, nosi jedan prljav, sivi trilbi-eir.
Kao iz neke velike daljine uo je kako se toj eni
sa usana ote uzvik od iznenadnog potresa, grcaj u kojem
je bilo neke meavine neverice, radosti i udne srdbe; i
ba pre nego to e ga sva uvstva napustiti, on shvati da
mu je
Reha, za sada, dopustila da dosegne iluziju
bezbednog Neba, tako da mu njena pobeda nad njim, kad
do nje konano doe, bude slaa nego to jeste.
Pa ti si iv, ree ena, ponavljajui te prve rei
koje mu nikad ranije nije rekla u lice. Tebi je ivot
vraen. U tome je stvar.
Osmehujui se, on zaspa pored ravnih tabana
Aleluje-Eli, dok je sneg i dalje padao.
IV AJA
Sad su mu ak i one povremene vizije bile odlutale
dalje; one poznaju grad bolje nego on. A u otavi iza
Roze i Rehe, svetovi snova njegovog arhanelskog
drugog ja poinju da mu izgledaju isto tako opipljivi kao
i one promenljive realnosti koje on nastanjuje kad je
budan. Na primer, krenula su sledea privienja: jedan
gradski blok s palatama holandskog stila u nekom kraju
Londona, koji e on kasnije identifikovati kao
Kenzingten, kuda ga velikom brzinom letenja goni san
pored robnog magacina Barkers, pa pored male sive
kue sa duplim izboenim prozorima u prizemlju, gde je
Tekeri pisao Vaar tatine, skvera sa konviktom u koji
uniformisane male uenice stalno ulaze i nikad ne izlaze,
i pored kue u kojoj je kao starac iveo Taljeran, kad je,
posle hiljadu i jedne kameleonske prevrtljivosti u svojoj
odanosti i naelima, uzeo na sebe spoljanju formu
francuskog ambasadora u Londonu - i najzad stie do
jednog sedmospratnog bloka na uglu sa balkonima od
zeleno ofarbanog kovanog gvoa sve do etvrtog
sprata, i sad ga san goni uz fasadu zgrade, i na etvrtom
spratu san mu razmie teke zavese na prozoru dnevne
sobe i, konano, tu je i on gde sedi nepospan kao i
obino, iroko otvorenih oiju u kiljavoj utoj svetlosti,
zurei u budunost, s bradom i turbanom - on, Imam.
A ko je on? On je izgnanik. A to ne sme da se brka
sa onim to je obino doputeno, sa onim drugim reima
koje se razbacuju ovam-te-onam-te: emigrant,
ekspatriot, izbeglica, imigrant-useljenik, zaborav,
lukavstvo. Izgnanstvo je san o slavnom povratku.
Izgnanstvo je vizija revolucije: Elba, ne Sv. Helena. To
je jedan beskonaan paradoks: gleda ispred sebe
gledajui iza sebe. Izgnanstvo je lopta baena visoko u
vazduh. On visi tamo gore, zamrznut u vremenu,
preveden u fotografiju; lien kretanja, nemoguno
lebdei iznad svoje rodne grude, on eka onaj neizbeni
trenutak u kojem fotografija mora poeti da se mrda, i da
rodna gruda povrati ono to je njeno. To su stvari na koje
Imam misli i pojmovi koji su ga pritisli. Njegova
otadbina je stan koji je izdat. To je jedna ekaonica,
fotografija, vazduh.
Punake tapete na zidovima, maslinaste pruge na
bledoutoj pozadini, malo su izbledele, ali dovoljno da
istaknu svetlije kvadrate i ovale koji ukazuju na mesta na
zidovima gde su nekad slike visile. Imam je dumanin
svih slika-i-prilika. Kad se on tu uselio, slike su tiho
skliznule sa zidova, pa su se iunjale iz sobe, sklanjajui
se pred gnevom njegovog preutnog neodobravanja.
Meutim, nekim pitoresknim predstavama bilo je ipak
doputeno da ostanu di su. Na polici iznad kamina, on
dri malu kolekciju potanskih razglednica s
konvencionalnim prizorima iz njegovog zaviaja, koje
on naziva, prosto, dom: jedna planina koja se izdie
iznad nekog grada; jedan ivopisni prizor ispod nekog
monog drveta u nekom selu; jedna damija. Ali u
njegovoj spavaoj sobi, na zidu prema neudobnom
poljskom krevetu na kojem on lei, visi jedna monija
ikona - portret jedne ene izuzetne snage, uvene po
svom profilu grke statue i crnoj kosi koja je dugaka
kao i ona sama. Mona ena, dumanka njegova, ono
drugo njegovo ja: on je dri u svojoj blizini. Upravo
onako kao to e ona, tamo daleko u palatama svemoi
svoje, vrsto drati njegov portret ispod svog kraljevskog
ogrtaa ili e ga skrivati u medaljonu pod svojim belim
grlom. Ona je Carica, a njeno je ime - koje drugo? - nego
- Aja. Na ovom ostrvu, izgnani Imam, a tamo u Domu -
Ona. Njih dvoje snuju jedno drugom - smrt.
Te zavese na prozoru, od debelog zlatnog somota,
ceo dan stoje navuene, jer da nisu, u apartman bi mogla
da se uunja ona zloa: stranstvo, Tuina, ni-rod-ni-
pomozi-bog - nacija. Gruba injenica da je on ovde a ne
Tamo, na koju su sve misli njegove usredsredene. U tim
retkim prilikama kad Imam izlazi da udahne malo
kenzingtenskog vazduha, usred skvera u vidu osmorice
mladia sa crnim naoarima i nabubrelim odelima, on
prekrsti ruke svoje na grudima i pogled svoj uperi na
njih, tako da se nijedan elemenat ili neka estica ovog
omraenog grada - te pomijare grenosti koja ga
poniava time to mu prua utoite i tera ga da joj za to
bude zahvalan, uprkos njenoj pohoti, pohlepi i tatini -
ne ugnezdi u oku njegovom kao trunka vetrom nanesena.
A kad napusti ovo mrsko mesto izgnanstva svoga i
trijumfalno se vrati u onaj drugi grad ispod planine na
razglednici, to e biti trenutak njegovog ponosa to je bio
kadar da kae da je potpuno zanemarivao tu Sodomu u
kojoj je bio prinuen da eka; to je bio slep za nju i zato
neukaljan, neizmenjen, ist.
A drugi razlog za navlaenje tih zavesa je,
svakako, u tome da oko njega postoje oi i ui, od kojih
nisu sve prijateljske. Te narandaste-ciglene-zgrade nisu
neutralne. Negde preko puta ulice bie onih zum-soiva
na kamerama, video-ureaja, velikih - dambo-majks -
mikrofona; a uvek i rizika od snajpera. Iznad, ispod i
pored Imama nalaze se bezbedni stanovi njegovih
uvara, koji bazaju ulicama Kenzingtena prerueni u
ene pod velovima sa srebrnastim nosingerima; ali to je
ujedno i preterana opreznost. Paranoja je, za izgnanika,
uslov za preivljenje.
I ma tu i jedna pria koju je on uo od jednog od
svojih ljubimaca, amerikog preobraenika, danas
poznatog po imenu Bilal X. U nekom nonom klubu u
koji Imam, po obiaju, alje svoje ljude da sluaju ta
priaju izvesne druge persone koje pripadaju izvesnim
protivnikim frakcijama, Bilal se upoznao sa nekim
mladiem iz Doma, takoe pevaem, recimo, i tako njih
dvojica stupie u razgovor. Ispostavilo se da je taj
Mahmud, po imenu, jedna mnogo uplaena osoba. On se
bio nedavno spanao sa jednom gori, visokom
crvenokosom enskom sa raskonim telom, i onda je
ispalo da je prethodni valer te njegove drage Renate bio
jedan izopeni ef SAVAK-a, teroristike organizacije
iranskog aha. Bada broj 1, Veliki pandadramski
buda glavom i bradom, a ne neki sitni sadista sa darom
za otkidanje noktiju sa nonih prstiju ili za podmetanje
plamena pod one kapke, ve veliki haramzada lino i
personalno. Sutradan poto su se Mahmud i Renata
preselili u nov stan, Mahmud je dobio jedno pisamce: O-
kej, govnojedu, ti tuca moju ensku, i ja samo hou da ti
kaem zdravo! Sledeeg dana, stiglo mu je i drugo
pismo. Uzgred budi reeno, kure, zaboravio sam da ti
kaem da ti je ovo nov broj telefona. I onda su Mahmud i
Renata smesta zatraili da ih iskljue iz telefonskog
imenika, ali im telefonska kompanija nije odmah dala
nov broj telefona. I kad je telefonski poziv doao dva
dana kasnije, na isti onaj broj naznaen u pismu,
Mahmudu je istog trena sva kosa opala. A kad je on
svoju kosu ugledao na jastuku, sklopio je ruke ispred
Renate i zavapio, Bebice, ja te volim, ali ti si i suvie
vrua za mene, i zato te molim da ode nekuda, daleko
daleko od mene. Kad je Imam uo tu priu, on je
zavrteo glavom i rekao, Ko e sad dodirnuti tu kurvu,
uprkos njenom jebozovnom telu? Ona je na sebe navukla
ljagu goru od lepre; tako se ljudska bia sama sakate. Ali
pravo naravouenije ove prie bila je potreba za venom
opreznou. London je bio grad u kojem je bivi ef
SAVAK-a imao jake veze u telefonskoj kompaniji, dok
je ahov bivi ef kuhinje sad vodio jedan dobro uveden
restoran u Haun-zlou. Kakav gostoljubiv grad! Kakvo
pribeite! On prihvata sve tipove. Nek zavese ostanu
navuene.
Stanovi od treeg do petog sprata u toj stambenoj
zgradi tipa palate, trenutno su ceo Imamov zaviaj. Tu su
mainske puke i kratkotalasni radio-prijemnici i
otpremnici i sobe u kojima otri mladi ljudi u
graanskim odelima sede i uurbano govore u nekoliko
telefona. Tu nigde nema ni alkoholnih pia ni kartanja ni
barbut-kockanja, to bi moglo pasti u oi, a jedina ena
je ona na slici to visi na jednom zidu stareve spavae
sobe. U tom surogatu svoje domovine koju ovaj
nesanini svetac smatra za svoju ekaonicu ili tranzitno
lekarilite, centralno grejanje je danonono nahajcano
na maksimalno zraenje cvrkutave toplote, a prozori su
zatvoreni da dihtuju. Izgnanik mora, stoga, da simulira
onu suvu vrelinu Doma, svoje nekadanje i budue
domovine gde je ak i Mesec vreo i kaplje kao taze
burek-apati sa masnim sirom iz tepsije. Oh, taj ueni
deo sveta gde su Mesec i Sunce mukog roda dok im
vreli i slatki zraci nose enska imena. Nou, izgnanik
razmakne svoje zavese i tuinska meseina sklizne u
sobu, a hladnoa njena zabada mu se u oi kao jekser.
On trepe, on kilji, pri tom. Razgaen, namrten,
zlokoban i budan: to je Imam.
Izgnanstvo je bezduna zemlja. U izgnanstvu je
kuni nametaj ruan, skup, sav kupljen u isto vreme i u
istoj radnji, i to u velikoj urbi: dreee srebrnaste sofe
sa perajima kao kod starih auta - bjuika, desotoa,
olds-mobila - zastakljeni ormari za knjige u kojima ne
stoje knjige ve fascikle sa isecima iz novina. U
izgnanstvu vas tu u kupatilu kanjava vrelom vodom
kad god neko odvrne slavinu u kuhinji iznad slivnika, te
zato kad Imam ide da se kupa, cela njegova svita mora
da zna da ne sme da puni ajnik vodom ili da pere
prljave sudove u kujni; a kad Imam ide u klozet i povue
vodu, njegovi uenici ipaju u kupatilu, opareni, pod
tuem. U izgnanstvu nema kuvane hrane koja se kaikom
jede; njegova telesna garda sa crnim naoarima odlazi u
varo da kupuje suva jela za kui. U izgnanstvu, sva
nastojanja da tu pustite koren lie na izdaju: to je
prihvatanje poraza.
Imam je sredite toka koji se okree.
Pokret zrai od njega, oko sata.
Njegov sin, Halid, ulazi u njegovu radnu sobu-
svetinju, nosei au vode, drei je u desnoj ruci i
podupirui je dlanom leve. Imam stalno pije vodu, jednu
au svakih pet minuta, da bi se odrao u istoti; a sama
ta voda je u jednoj amerikoj spravi za filtriranje
oslobaana od svih neistoa pre nego to e je on
srknuti. Svi mladi ljudi oko njega znaju njegovu uvenu
Monografiju o Vodi, ija istoa, kako Imam veruje,
komunicira sa onim koji je pije, komunicira svojom
proreenou i jednostavnou i prua mu svoje asketske
prijatnosti. Carica, upozorava on, pije vino.
Burgundac, roze i rajnsko belo, vina to se meaju sa
onom otrovnom kvarnou u njenom lepom i prljavom
telu. Taj greh je dovoljan da je za sva vremena osudi,
bez ikakve nade da e se iskupiti. Slika na zidu njegove
spavae sobe prikazuje caricu Aju kako sa obe ruke dri
jednu ljudsku lobanju punu tamnocrvene tenosti. Carica
pije krv, ali Imam je vodeni ovek. Nije dabe to to
ljudi u naoj vreloj zemlji ukazuju potovanje vodi,
objavljuje Monografija. Voda je zatitnica ivota.
Nijedan civilizovan stvor ne moe je odbiti i drugom
prepustiti. I neka stara baka, ak, kruta od tekog
zapaljenja zglobova, odmah e ustati sa stolice i prii
esmi ako je neko detence zamoli - pani (vode), nano,
vodice! uvajte se svih onih to na vodu hule. Jer oni to
je zagauju, duu svoju razreuju.
Imam je esto nalazio oduke svom besu u seanju
na pokojnog Agu Kana, kao posledice teksta jednog
intervjua koji mu je bio pokazan, u kojem je ta glava
Ismailaca bila zapaena kako pije odabrani ampanjac.
O, gospodine, ovaj ampanjac je za mene samo jedna
vrsta afektiranja. Onog asa kad ga moje usne dotaknu,
on se pretvara u vodu. Zloduh! - Imam je tu sklon da
zagrmi. Nevernik, bogohulnik, prevarant! Takvima e se
suditi u budunosti, govori on svojim ljudima. Voda e
pobediti a krv e tei kao vino. Takva je udotvorna
priroda budunosti izgnanika: ono to je prvo izgovoreno
u nemoi, u jednom pregrejanom apartmanu, postaje
sudbina itavih nacija. A ko nije sanjao san da je kralj
koji kraljuje ceo jedan dan? - Ali Imam sanja o vremenu
duem od jednog dana; i on osea kako mu se iz vrhova
prstiju izvlae paukove niti pomou kojih e on vladati
kretanjima istorije.
Ne: ne istorije.
udniji je njegov san.

*

Njegov sin Halid to mu vodu donosi, klanja se
pred svojim ocem kao hodoasnik pred svetilitem, i
raportira mu da je veeras deurni straar ispred njegove
sobe-svetinje Salman Farsi. Bilal je pored radio-
otpremnika i na dogovorenoj talasnoj duini alje
dnevnu poruku u Dom(ovinu).
Imam je jedna utnja golema, i nepominost je on.
On je kamen iv. Njegove velianstvene kvrgave ake,
kao granit sive, teretno poivaju na naslonima za ruke
njegove velike stolice sa visokim leima. Njegova
glava, koja izgleda prevelika za telo ispod nje,
dubokomisleno se klati na iznenaujue krljavom vratu
koji mu se nazire kroz sivo-crnu bradu. Imamove oi su
zamuene; usne mu se ne miu. On je ista snaga,
elementarno bie; on se kree bez pokreta, dela bez
delanja, govori bez izgovaranja jednog jedinog glasa. On
je maioniar a istorija je njegov trik.
Ne, ne istorija: neto udnije.
Objanjenje ovog zamrenog pitanja ima da se
uje, ovog trenutka, na izvesnim tajnim radio-talasima,
na kojima glas amerikog preobraenika Bilala peva
Imamovu svetu pesmu. Bilal je mujezin
13
: njegov glas
ulazi u jedan amaterski radio-otpremnik ovde u
Kenzingtenu i izlazi na povrinu u sanjanom Domu,
preobraen u gromoglasni govor samog Imama.
Poinjui sa ritualnim grenjem Carice, po spisku njenih
zloina, ubistava, podmiivanja, polnih odnosa sa
reptilima, i tako dalje, on zatim zvonkim glasom prelazi
na objavljivanje Imamovog veernjeg poziva njegovom
narodu da ustane protiv njene zle drave. Mi emo dii
revoluciju, objavljuje Imam preko njega, to je revolt
ne samo protiv jednog tiranina, nego i protiv istorije.
Jer izvan Aje postoji jedna dumanka, a to je sama
istorija. Istorija je vino-krv koje vie ne sme da se pije.
Istorija-opijum, tvorevina i imovina avola, velikog
ejtana, najvea od svih lai - napretka, nauke, prava -
kojoj se Imam suprotstavlja. Istorija je skretanje sa Puta,
znanje je opsena, jer je sve znanje zakljueno onog dana
kad je Al-Lah zavrio sa svojim otkrovenjem Mahaundu.
Mi emo pocepati veo istorije. Deklamuje Bilal u
nauljene ui noi. A kad se sve to bude raspetljalo, mi
emo ugledati Raj kako pred nama stoji u svojoj slavi i
svetlosti. Imam je izabrao Bilala za ovaj zadatak zbog
lepote njegovog glasa, koji je u svojoj ranijoj inkarnaciji
uspeo da se popne na Everest amerike hit-parade, ne
samo jedanput ve dvanaest puta, do samog vrha. Glas
mu je bogat i autoritativan, glas koji je navikao da bude
sluan; dobro odgojen, sjajno uveban, glas amerikog
poverenja, oruje Zapada koje se okrenulo protiv svojih
tvoraca ija mo podrava Caricu i njenu tiraniju. U rane
dane, Bilal X se bunio protiv takvog opisa svog glasa. I
on je pripadao jednom potlaenom narodu, uporno je
tvrdio, te je, prema tome, nepravedno izjednaavati ga sa
onim Jenki-imperijalistima. Imam mu je na to
odgovorio, ali ne bez nenosti: Bilale, tvoje su patnje i
nae. Ali biti podignut u kui moi, znai uiti se njenim
nainima rada, upijati ih u sebe ba kroz tu kou koja je
trpela to tlaenje. Upijati navike moi, njen tembr, njen
stav, njen nain optenja sa drugima. To je jedna bolest,
Bilale, koja inficira sve one koji joj se mnogo priblie.
Ako monici gaze po tebi, tebe inficiraju tabani stopala
njihovih.
Bilal nastavlja da se obraa mraku. Smrt tiraniji
carice Aje, kalendara, Amerike, vremena! Mi traimo
venost i bezvremenost Gospoda Boga. Njegove mirne
vode a ne njeno tekue vino toeno. Spaljujte knjige i
verujte Knjizi; iscepajte hartiju i sluajte Re, onako
kako ju je aneo Dibril otkrio Glasniku Mahaundu i
kako ju je objasnio va tuma i Imam. Amiin, ree
Bilal zakljuujui veernje aktivnosti. A za to vreme, u
svojoj sobi-svetinji, sam Imam alje jednu svoju poruku:
i priziva, doarava arhanela, Dibrila.

*

On sebe vidi u snu: nema tu anela za gledanje,
ve samo jednog oveka u obinom graanskom odelu, u
polovnom i posmrtnom, od-oca-je-ostanulo-sinu-odelu
Henrija Dajamonda: u mantilu od gabardena i trilbi-
eiru iznad preirokih pantalona na hozntregerima, u
ribarskom vunenom demperu i beloj koulji sa
falticama. Taj snovienski Dibril, toliko slian onom
budnostanjskom, stoji tresui se ko gospodsko kue u
sobi-svetinji Imama ije su oi ko oblaci bele.
Dibril govori svaaliki, da bi sakrio svoj strah.
Zato ga tupi sa tim arhanelima? Ti su dani -
trebalo bi da zna - ve davno proli.
Imam zatvara oi, uzdie. ilim isputa dugake
dlakave niti kao brkove na vrei koje se obavijaju oko
Dibrila i vrsto ga dre na mestu.
Ja tebi nisam potreban, naglaava Dibril.
Otkrovenje je zavreno. Pusti me da idem.
Onaj drugi zatrese glavom, i govori, ali usne mu se
ne miu, a ono to ulazi u Dibrilove ui je Bilalov glas,
mada se taj spiker nigde ne vidi, veeras je TO vee,
kae glas, i ti mora da me na krilima svojim do
Jerusalima odbaci.
Zatim taj apartman iezava, i sad oni stoje na
krovu pored rezervoara za vodu, jer je Imam, kad hoe
da se pokrene, kadar da ostane miran i da pokree svet
oko sebe. Vetar mu se igra s bradom. Sad mu je jo dua
nego ranije; da nije tog vetra koji mu bradu zahvata kao
laku ifonsku maramu, ona bi mu dodirivala tlo pored
nogu; oi su mu crvene, a glas mu se njie oko njega na
nebu. Uzmi me i odnesi, kae on. Ali Dibril se buni, ja
bih rekao da ti moe i sam da se odnese: a Imam,
jednim pokretom zapanjujue hitrine, zavitla svoju bradu
preko jednog ramena, podie svoje skute otkrivajui dve
vretenaste noge sa gotovo udovinim maljama, pa ipi
visoko u vazduh noni, zavrti se gore pa se spusti na
Dibrilova ramena za koja se hvata noktima dugakim, u
vidu kandi. Dibril osea kako se die u nebo, nosei na
sebi Starca od Mora, Imama kome kosa svakog asa
postaje sve dua i struji na sve strane, a obrve mu kao
mornarske zastavice lepraju na vetru.
U kom li je pravcu taj njegov Jerusalim? - pita
Dibril. A onda, bogme, to je jedno klizavo, nepostojano
ime, ono moe da bude i ideja i mesto, u isto vreme: i
cilj i egzaltacija. Gde je taj Imamov Jerusalim? Taj
kurvin pad, bestelesni glas odjekuje u njegovim uima.
Njena propast, krah kurvetine vavilonske.
Oni zumiraju kroz no. Mesec se zagreva,
poinje da klobua kao sir na vreloj plotni; on, Dibril,
gleda kako parii tog sira odskau s vremena na vreme i
otpadaju od celine, kapi Meseeve koje ite i bubre na
cvreem tiganju neba. Zemlja se pojavljuje ispod njih,
crvenkasta, sa pljosnatim kronjama drvea; tu su ak i
stene spljotene od vreline. Zatim stiu do jedne visoke
planine gotovo savreno kupastog oblika, brega koji se
vidi i na jednoj potanskoj razglednici tamo daleko na
polici iznad jednog kamina; a u senci te planine, grad,
koji se prostire u njenom podnoju, kao neki molilac
ponizni; a na donjim padinama brega - jedna palata stoji,
ona palata, njena kua: Cariin dvorac koji su radio-
poruke razdvorile, razorile. To je ta radio-amaterska
revolucija.
Dibril sa Imamom na sebi, kao na leteem ilimu,
sputa se nie, a u ovoj sparnoj noi ulice izgledaju kao
iva bia, kao da se izvijaju poput zmija; a ispred palate
Cariinog poraza ini se da izrasta neki nov breg, dok mi
odozgo posmatramo, baba, ta se to tamo dogaa? Na
nebu visi Imamov glas: Spusti se. Pokazau ti Ljubav.
Sad su iznad samog krova i Dibril shvata da ulice
zapravo vrve od sveta. Ljudska bia su tako gusto
zbijena na tim zmijolikim putevima da su se spojila u
jedno veliko bie sastavljeno od mnogih, nepopustljivo,
zmijasto. Ljudi se kao reka kreu polako stazama u
sokake, sokacima u sporedne ulice, sporednim ulicama u
drumove, i svi pritiu u veliku aveniju dvanaest sokaka
iroku sa drvoredima dinovskih eukaliptusa, koja vodi
do kapija palate. Avenija je zakrena masom sveta; ona
je centralni organ tog novog, mnogoglavog bia.
Sedamdeset osoba rame-uz-rame u tom beskonanom
redu, koraaju ozbiljno ka Cariinim kapijama. A ispred
kapija njena garda eka postrojena u tri reda - leei,
kleei i stojei, sa mainskim pukama na gotovs. Ljudi
hodaju uzbrdo ka pukama; sedamdeset po sedamdeset, i
stiu na pukomet; mainke teku, ljudi ginu, a zatim
sledeih sedamdeset ide preko tela mrtvih, mainke
udare u novo kikotanje, a brdo mrtvih raste. Oni novi, na
redu, nadolaze. U mranim kapijama grada, majke s
pokrivenim glavama guraju svoje voljene sinove u
paradu, idi, budi rtva, uradi to treba, pogini. Je l
vidi kako me vole, kae bestelesni glas. Nema te
tiranije na svetu koja moe da se odupre snazi ove spore,
hodajue ljubavi.
Ovo nije ljubav, odgovara Dibril, plaui. To
je mrnja. Ona ih je bacila u tvoj zagrljaj. Ovo
objanjenje zvui tanko, povrno.
Oni me vole, kae Imamov glas, jer ja sam
voda. Ja sam plodnost a ona je truljenje. Oni me vole
zbog moje navike da razbijam satove. Ljudska bia koja
se okreu od Boga gube ljubav, i sigurnost, a i oseanje
Njegovog bezgraninog vremena koje obuhvata prolost,
sadanjost i budunost; bezvremeno vreme, koje nema
potrebu da se kree. Mi udimo za onim venim, a
venost sam ja. Ta ena nije nita: tek jedno tik ili tak.
Ona se svaki dan gleda u ogledalu i uas je obuzima pri
pomisli na starenje, na prolaenje vremena. I tako je ona
zarobljenica svoje sopstvene prirode; a uz to je i u
lancima Vremena. Posle revolucije, vie nee biti satova;
mi emo sve to porazbijati. Re sat bie izbaena iz
naih renika. Posle revolucije vie nee biti ni
roendana. Svi emo se ponovo roditi, i svi emo biti
istih nepromenljivih godina u oima Svevinjeg Boga.
I on sad zauti, jer je dole, ispod nas, nastupio
veliki trenutak: ljudi su stigli do puaka. I one su, zatim,
uutkane, jer beskonana zmija od ljudi, dinovski piton
dignutih masa obgrljuje gardu, davi je, i priguuje
smrtonosni kikot njihovog oruja. Imam duboko
uzdahne. Gotovo.
Svetla u palati se gase dok narod ide ka njoj, i to
onim istim korakom kao i ranije. A zatim, iz zamraene
palate zauje se jedan jeziv zvuk, isprva kao visoka,
piskava i prodorna jadikovka koja se zatim pretvara u
nisko, duboko zavijanje, pa u urlik, tako straan da
prodire u svaku pnkotinu grada, svojim besom. A posle
toga, zlatna kupola palate rasprskava se i otvara kao jaje,
a iz nje, izrastajui u sjaju crnila, pojavljuje se jedna
mitoloka prikaza sa ogromnim crnim krilima,
rasputene kose, crne i dugake kao to je Imamova
dugaka i seda: Al-Lat, shvata Dibril, koja brzo izbija iz
Ajine koljke.
Ubijte je, nareuje Imam.
Dibril ga sputa i postavlja na ceremonijalni
balkon palate, gde on iri ruke da obujmi radost narodnu,
buku koja ak priguuje urlanje boginje i iklja uvis kao
pesma. A zatim i Dibril poleti uvis, nemajui drugog
izbora, jer on je marioneta koja ide u rat; a ona, gledajui
ga kako dolazi, okree se prema njemu, une u
vazduhu, i, jeei stravino, odbacuje se na njega svom
svojom silinom. Dibril shvata da e Imam, borei se
preko zamenika kao i obino, da ga rtvuje isto onako
rado kao to je rtvovao itavo ono brdo leeva pred
kapijama palate, i da je on samo jedan samoubilaki
vojnik u slubi popovskog cilja. Ja sam slab, misli on, ja
nisam njoj ravan, ali i ona je oslabila zbog svog poraza.
Imamova snaga pokree Dibrila, stavlja mu strele
gromovne u ruke, i bitka poinje; on baca munje-koplja
u noge njene a ona mu kometama uzvraa u prepone
njegove, pa mi ubijamo jedno drugo, misli on, i mi emo
poginuti, pa e se dva nova sazvea u svemiru pojaviti:
Al-Lat i Dibril. Kao iscrpljeni ratnici na leevima-
prekrivenom bojnom polju, njih dvoje se teturaju i
kasape. I oboje brzo malaksavaju.
Ona pada.
Prevre se i srlja nadole - Al-Lat, kraljica noi; pa
tresne glavake na zemlju i glava joj se u paramparad
rasprskava; i sad lei ona dole - bezglavi crni aneo
otfikarenih krila - lei pokraj jednih vratanaca u vrtu
palate, sva zguvana u gomilu. - A Dibril, uasnut,
okree glavu od nje, i ugleda Imama, udovino
naraslog, kako potrbuke lei u prednjem dvoritu palate,
razjapljenih usta iza kapija njenih; i kako sve ljude koji
kroz kapije prolaze, on prodire besomuno.
Telo Al-Late lei smeurano na travnjaku, a ispod
njega samo jedna crna mrlja; i sad svi asovnici u
prestonici Doma poinju da izbijaju sate, da izbijaju
neprestano, one sate posle ponoi, pa preko dvadeset-
etiri asa, i ak preko hiljadu-i-jednog asa objavljujui
kraj Vremena, sat koji je izvan merenja, trenutak
Izgnanikovog povratka, trenutak pobede vode nad
vinom, as poetka Imamovog Ne-Vremena.

*

Kad se nona pria menja, kad, bez upozorenja,
zbivanja u Dahiliji i Jatribu ustupaju pred borbom
Imama sa Caricom, Dibril se kratko nada da je
prokletstvo zavreno i da su mu snovi vraeni onoj
udljivosti obinog ivota; ali tad, kada i nova pria
upada u stari obrazac i kad se svaki put nastavlja, on
ispada iz one take u kojoj je pria bila prekinuta, i kako
njegova sopstvena slika, prevedena u avatara arhanela,
ponovo ulazi u taj okvir, tako i njegova nada umire, i on
se ponovo predaje onom to je neumoljivo. Stvari su
dosegle taku na kojoj mu neke od njegovih nonih saga
izgledaju snoljivije od nekih drugih, te posle Imamove
apokalipse on gotovo osea zadovoljstvo kad nova pria
poinje, proirujui njegov unutranji repertoar, jer to
barem nagovetava da boanstvo koje je on, Dibril, bez
uspeha pokuao da ubije, moe da bude Bog Ijubavi kao
i Bog osvete, moi, dunosti, pravila i mrnje; a to je
takoe neka vrsta nostalgine prie, prie o izgubljenom
zaviaju; i to se osea kao povratak u prolost... Kakva je
ovo pria? Evo je odmah. Da ponemo od poetka: u
jutro njegovog etrdesetog roendana, u jednoj sobi
punoj leptira, Mirza Said Ahtar posmatrao je svoju
usnulu enu...

*

Tog sudbonosnog jutra, na svoj etrdeseti
roendan, zamindar (zemljoposednik) Mirza (uvaeni)
Said Ahtar stajao je i odozgo posmatrao svoju usnulu
enu, i oseao kako mu se srce do pucanja ispunjava
ljubavlju. On se, ovog puta, bio rano probudio, ustavi
pre zore, sa gorkim ukusom runog sna u ustima,
ponavljajuim snom o propasti sveta, pri emu je ta
katastrofa stalno bila njegova greka. Prethodne noi je
itao Niea - o nemilosrdnom kraju te male, preterano
rasprostranjene vrste zvane ovek - pa je zaspao sa
otvorenom knjigom palom licem na njegove grudi. I
budei se zbog ukanja leptirskih krila u njegovoj
hladnoj, senovitoj spavaoj sobi, ljutio se na samog sebe
to je bio tako lud u svom izboru lektire pred spavanje.
Ali sad je bio savreno budan. Ustajui iz postelje, tiho,
uvukao je stopala u svoje apal-ljape i leno krenuo
preko veranda svoje velike palate, i dalje u mraku zbog
sputenih zastora, dok su ga leptiri, kao dvorani,
lupkarali u lea. Negde, u velikoj daljini, neko je svirao
na flauti. Mirza Said podie navuene roletne od
bambusa i prikai gurtne. Vrtovi su mu bili duboko
zaronjeni u izmaglicu, kroz koju su se kovitlali oblaci od
leptirova - jedna magla je presecala drugu. Ovaj zabiti
kraj je uvek bio uven po svojim leptirima i moljcima
svih vrsta, po svojim udnovatim lepidopterskim
eskadrilama koje su danonono ispunjavale vazduh,
leptirima sa kameleonskim darom, ija su krilca menjala
boju kad bi se nala na svetlocrvenom cveu, utim
zavesama, peharima od debelog ispucalog stakla ili na
ilibarskom prstenju. U zamindarevoj palati, a u
oblinjem selu, to leptirsko udo bilo je ljudima postalo
tako blisko da im je izgledalo kao neka obina, svetovna
stvar, mada su se leptiri bili vratili u taj kraj tek
devetnaest godina ranije - koliko su se slukinje seale.
Oni su nekad bili domai duhovi, ili je to tako samo po
legendi, duhovi jednog lokalnog sveca, tanije - jedne
svetice poznate samo kao Bibii, koja je ivela do svoje
dvesta-etrdeset-druge godine i iji je grob, sve dok
metani nisu zaboravili gde se nalazi, imao mo da lei
impotenciju i uklanja bradavice. Posle Bibiine smrti,
sto-dvadeset godina ranije, leptiri su nestali i otili u istu
onu legendarnu pokrajinu u koju je otila i sama Bibii,
te kad su se ovamo vratili, tano sto-i-jednu godinu posle
svog odlaska, to je izgledalo, isprva, kao predskazanje
neke bliske, divne stvari. Posle Bibiine smrti - to treba
odmah rei - selo je nastavilo da napreduje, prinos
krompira i dalje je bio velik, ali u mnogim srcima
ostajala je velika praznina, iako sadanji seljani vie nisu
pamtili vreme stare svetice. I tako je povratak leptirova
podigao mnoge duhove, ali kad se oekivana uda ipak
nisu dogodila, metani su se postepeno povlaili u
nedovoljnost ivota iz-dana-u-dan. Naziv zamindareve
palate Peristan - moda je vukao svoje poreklo iz
vilinskih krila tih tajanstvenih stvorenja, dok je ime sela
- Titlipur - svakako bilo njihova posledica. Ali nazivi,
im njima ponu svi da se slue, ubrzo postaju obini
zvuci, a etimologija im se sahranjuje - kao i tolika druga
svetska uda - pod prahom navike. Ljudi - stanovnici
Titlipura, i njihove horde leptirova, muvali su se
meusobno sa nekom vrstom uzajamnog prezira. Seljani
i zamindareva porodica davno su bili napustili svaki
pokuaj da leptire iskljue iz svojih domova, te tako, sad,
kad god neko otvori putniki koveg, iz njega bi izleteli
mnogi leptiri, kao sva ona zla iz Pandorine kutije,
menjajui svoje boje pri uzletanju; leptirova je bilo i
ispod poklopaca onih gornjih rezervoara u klozetima
Peristana, u svakom ormaru, pa ak i izmeu stranica
knjiga. Kad se ujutro probudite, naete leptire kako
spavaju na vaim obrazima.
Svakodnevnost s vremenom postaje nevidljiva i
Mirza Said ve godinama nije primeivao leptire.
Meutim, u jutro njegovog etrdesetog roendana, kad je
prva svetlost zore dotakla kuu a leptiri odmah poeli da
blistaju, njemu je zastao dah pred lepotom tog trenutka.
Smesta je otrao u spavau sobu zenane - krila palate
rezervisanog za ene - gde je njegova ena Mial
spavala iza vela protiv komaraca. arobni leptiri su se
odmarali na njenim izloenim nonim prstima, a neki
komarac je oigledno bio naao svoj put unutra, jer se na
njenoj istaknutoj kljunoj kosti video niz njegovih sitnih
ujeda. Hteo je da podigne mreicu, da se uvue unutra i
ljubi te ujede sve dok sa njene koe ne ieznu. O, kako
su bili zapaljeni! I kako e je svrbeti kad sc probudi! Ali
i dalje je stajao po strani, jer je vie voleo da uiva u
bezazlenosti njenog usnulog tela. Ona je imala meku,
crvenkastomrku kosu, belu belu belu kou, a oi njene,
iza zatvorenih kapaka, bile su svilasto sive. Njen je otac
bio jedan od direktora dravne banke, te je stoga ona bila
neodoljiva prilika, provodadisan brak koji je obnovio
bogatstvo Mirzine stare, propadajue familije, pa zatim
sazreo - s vremenom i uprkos nemogunosti da imaju
decu ti sklad prave ljubavi. Pun emocija, Mirza Said je
gledao usnulu Mial i iz svoje svesti odagnao i poslednje
krpice svog noanjeg komara. Kako bi ovaj svet
uopte mogao da bude uniten, rezonovao je on
zadovoljno, za sebe, kad je u stanju da ti prua takve
trenutke savrenstva kao to je ova ljupka zora?
Nastavljajui sa tim srenim mislima, formulisao
je jedan nemuti govor za svoju usnulu enu. Mial, ja
sam etrdeset godina star ali sam zadovoljan kao
namirena beba od etrdeset dana. Sad ja shvatam da sam
ovih godina naeg zajednikog ivota sve dublje i dublje
tonuo u nau ljubav, i sad plivam, kao neka riba, u tom
toplom moru. Koliko mu je ona samo dala, divio se on;
koliko mu je ona potrebna! Njihov brak je prevaziao
puku senzualnost i preao u takvu bliskost da je
razdvajanje bilo nezamislivo. Stariti pored tebe, rekao
joj je dok je spavala, bie za mene, Mial, privilegija.
Dopustio je sebi sentimentalnost da otcukne u vazduh
jedan poljubac u njenom pravcu, pa je onda na prstima
iziao iz sobe. Kad se ponovo naao napolju, na glavnoj
verandi svojih privatnih kvartira na gornjem spratu
palate, bacio je pogled preko vrtova koji su sada izbijali
na videlo, jer je zora podizala maglu sa njih, i ugledao
prizor koji e njegov duevni mir zauvek razoriti, smrviti
ga naisto bez ikakvih izgleda na oporavak, i to upravo u
trenutku u kojem je postao siguran u njegovu
nepovredljivost i otpornost prema pustoenju zle kobi.
Na travnjaku je uala neka mlada ena sa
ispruenim levim dlanom. Leptiri su sletali na tu
povrinu, dok ih je ona desnom rukom podizala i trpala u
usta. Polako i metodino, dorukovala je ona ta pokorna
krilca.
Usne, obrazi i brada bili su joj grozno umrljani
mnotvom raznih boja koje su se od trenja skidale sa
umiruih leptirova.
Kad je Mirza Said Ahtar video tu mladu enu kako
jede svoj pauinasto laki doruak na njegovom
travnjaku, osetio je tako monu navalu poude da se
istog asa postideo. Ma, to je nemogue, prekorevao
je samog sebe, ja ipak nisam ivotinja. Mlada ena je
nosila jedan afranasto ut sari obavijen oko njene
golotinje, po modi siromanih ena toga kraja, a kad
se naginjala nad leptire, sari joj se oputao na dekolteu i
visio napred razgoliujui joj male grudi za pogled
skamenjenog zamindara. Mirza Said rairi svoje ruke da
se uhvati za ogradu balkona, a devojka je pri tom morala
zapaziti lako pomeranje jednog skuta njegove bele kurte,
jer je brzo podigla glavu i pogledala ga pravo u lice.
I nije odmah oborila pogled. A nije ni ustala i
pobegla, to je on upola oekivao.
ta je ona uradila: priekala je nekoliko trenutaka,
kao da je elela da vidi da li on ima nameru da neto
kae. A kako je on i dalje utao, ona je jednostavno
nastavila da jede svoj udni obrok, ne skidajui oka sa
njegovog lica. A najudniji vid te stvari bio je u tome to
su leptiri iz razbistravajueg vazduha sve ee sletali na
njene ispruene dlanove i prosto se - izgledalo je - rado
tiskali na njima da bi odlazili u smrt. Ona ih je sa dva
prsta hvatala za vrhove krilaca, zabacivala glavu i hitro
ih ubacivala u usta uz prihvatanje svojim malim jezikom.
Kad je jednom otvorila usta, tamne usne su joj bile
prkosno razdvojene, a Mirza Said je uzdrhtao kad je
video kako jedan leptir lepra krilcima u toj mranoj
peini svoje smrti, a ipak ne pokuava da bei. Kad se
zadovoljila to je on to video, ponovo je sastavila usne i
poela da vae. I ostali su tako: mlada seljanka dole,
ispod njega, a zemljoposednik gore, iznad nje, sve dok
ona iznenada ne zakoluta oima u njihovim dupljama i
svom teinom pade na svoju levu stranu, trzajui se
estoko.
Posle nekoliko trenutaka ukoene panike, Mirza
viknu, Ohe, ukuani! Ohe, dite se, hitna potreba! I,
istovremeno, on potra ka raskonom stepenitu od
mahagonija, donesenom u palatu iz Engleske, iz nekog
nezamislivog Vorikira, nekog fantastinog mesta, iz
vlanog i mranog samostana, preko ijih se stepenika
kralj arlz I penjao pre nego to su mu odrubili glavu, u
sedamnaestom veku drugog sistema raunanja vremena.
I niz to stepenite jurio je sad Mirza Said Ahtar,
poslednji u svojoj lozi, trupkajui preko sablasnih
otisaka obezglavljenih stopala, na svom putu ka
travnjaku.
Mlada ena je imala greve i valjala se po
travnjaku, gnjeei svojim telom leptire i bacakajui se
na sve strane. Mirza Said joj je prvi priao, mada sluge i
Mial, probueni njegovim vikanjem, nisu bili daleko iza
njega. On epa curu za vilice i silom ih razmaknu, pa
joj u usta ubaci jednu oblinju granicu, koju ona odmah
zagrize i prepolovi. Krv joj je curila iz povreenih usta a
on se bojao za njen jezik, ali munina je ba tad napusti;
ona se smiri i zaspa. Mial ju je dala odneti u svoju
spavau sobu, te je Mirza Said sada morao da bulji i u
drugu uspavanu lepoticu u tom krevetu, pa je i po drugi
put bio potresen onim to mu se uinilo da je i suvie
bogato i duboko oseanje da bi se moglo nazvati
sirovom reju - pouda. Nalazio je da mu je smesta
pozlilo od njegovog sopstvenog prljavog plana, ali je
istovremeno bio i uznesen oseanjima koja su kolala u
njemu, sveim oseanjima ija ga je novina veoma
uzbuivala. Mial prie da bi stajala pored svog mua.
Da li je ti poznaje? upitaje Said, a onaklimnu glavom.
Da, to je jedna devojka bez roditelja. Ona pravi male
ivotinje od emajla i prodaje ih na glavnom drumu. Jo
od malih nogu ima padavicu. Mirza Said oseti
strahopotovanje, i to ne prvi put, prema daru svoje ene
za stvaranje veza sa drugim ljudskim biima. On sam
jedva da je mogao da prepoznaje vie od nekoliko
seljana, dok je ona znala i nadimke svih osoba, porekla
porodica i njihove prihode. Oni su joj priali ak i svoje
snove, mada je samo nekoliko njih sanjalo vie nego
jedanput meseno, jer su bili i suvie siromani da bi
mogli da podnesu takav luksuz. I sad mu se vratie ona
nena oseanja koja su ga obuzimala u zoru, te je on
obgrli oko ramena. Ona nasloni glavu na njegove grudi i
ree mu meko: Srean ti roendan. On je poljubi u
teme. Stajali su zagrljeni i posmatrali usnulu mladu enu.
Aja: ree mu ena njeno ime.

*

Nakon to je devoje Aja ulo u pubertet i -
zahvaljujui svojoj zanosnoj lepoti i zamiljenom izrazu
lica, okrenutom drugom svetu - postalo objekt enje
mnogih mladia, poelo je da se pria da ona oekuje
svog dragog sa neba, jer sebe smatra i suvie dobrom
curom za smrtne ljude. Njeni odbijeni prosci su se alili
da, praktino govorei, ona nema prava da se ponaa
tako probiraki, pre svega zato to je siroe, a zatim i
stoga to je opsednuta demonom epilepsije koji e
sigurno odbaciti svakog nebeskog duha koji bi, inae,
mogao da bude zainteresovan za nju. Neki ogoreni
mladii su ili i tako daleko da su ak nagovetavali
mogunost da Aja, zbog svojih mana koje je spreavaju
da ikad nae mua, moe da pone i da uzima
ljubavnike, kako ne bi uzalud traila svoju lepotu koja je,
po pravdi boga, trebalo da bude data nekoj manje
problematinoj osobi. Ali uprkos tim nastojanjima
mladia Titlipura da je pretvore u svoju kurvu, Aja je
ostala edna a odbrana joj je bila pogled estoko
usredsreen na krpice vazduha neposredno iznad
njihovih levih ramena, koji su oni redovno brkali sa
prezirom. Onda su ljudi uli za njenu novu naviku da
guta leptire, pa su izmenili svoje miljenje o njoj, sad
ubeeni da je udarena, i zato opasna za povaljivanje, jer
bi u tom sluaju avoli mogli da uu u njene valere.
Posle toga, pohotljivi momci njenog sela ostavili su je na
miru u njenoj kolibi, samu sa njenim ivotinjicama-
igrakama od emajla i njenom udnom lepravom
ishranom. Meutim, jedan mladi je imao naviku da sedi
neto dalje od vrata njene kolibe, i da oprezno gleda u
suprotnom pravcu, kao da je bio na strai, iako njoj vie
nije bila potrebna nikakva zatita. On je bio bivi
nedodirljivi pripadnik nie kaste - iz oblinjeg mesta
atnapatne, preobraen u islam i prekrten u Osmana.
Aja nikad nije pokazivala da zapaa Osmanovo
prisustvo, a niti je on to od nje oekivao. Lisnate grane
sela njihale su se na povetarcu iznad njihovih glava.
Selo Titlipur bee izraslo u senci jednog ogromnog
banjan-drveta, usamljenog kralja koji je svojim
mnogostrukim korenjem vladao nad podrujem od pola
milje u preniku. A dosad je urastanje drveta u selo i sela
u drvo bilo postalo tako zapleteno da ovek nije mogao
da pravi razliku izmeu sela i drveta. Neki delovi drveta
i njegovih kronji bili su postali dobro poznata skrovita
ljubavnika; neki drugi su bili trkalita za pilie. Neki
siromaniji seljaci sklepali su tu, u uglovima izmeu
vrstih grana, svoja sklonita od dasaka, i zapravo iveli
u gustoj kronji drveta. Bilo je tu i grana koje su sluile
kao staze preko sela, i dejih ljuljaki napravljenih od
brada starog drveta, a na mestima gde se drvo
naginjalo ka zemlji, njegovo je lie obrazovalo krovove
za mnoge atrlje koje su izgledale kao da vise na tom
zelenom rastinju, podseajui na gnezda zeba. Kad se
seoski savet - panajat sastajao, njegovi su lanovi
sedeli na najmonijoj grani drveta. Seljani su bili navikli
da to drvo pominju po imenu samog sela, a selo, prosto,
kao drvo. Banjanovi ne-ljudski stanovnici - uti mravi,
veverice, sove - uivali su potovanje koje je bilo
ukazivano i metanima. Samo su leptiri bili ignorisani,
poput nada koje su se odavno pokazale kao jalove.
Bilo je to muslimansko selo, te je zato
preobraenik Osman doao ovamo sa svojom
komendijakom opremom i svojim klim-klim-bikom
poto je u svom oajanju bio prihvatio tu veru; nadajui
se da e mu promena imena u jedno muslimansko biti
korisnija od onih ranijih prekrtavanja, na primer, kad su
nedodirljivi bili novim imenom nazvani Boja deca.
Kao Bojem detetu, njemu u atnapatni ne bi bilo
doputeno da izvlai vodu iz mesnog bunara, jer bi dodir
jednog izopenika iz kaste zagadio vodu za pie...
Bezemlja i, kao Aja, siroe, Osman se izdravao od
svog komendijakog posla. Na rogovima njegovog bika
stajali su jarko crveni fieci od hartije, a preko njuke i
stranjice svetlucao mu je ljokicama ukraen pokriva.
On je iao od sela do sela i izvodio svoju taku, na
svadbama i drugim proslavama, pri emu je njegov bik
bio i njegov glavni partner i - sagovornik, koji je klimao
glavom na njegova pitanja - jedan klim za ne a dva za da.
Je l da je ovo selo u koje smo doli jedno mnogo
fino selo? upitao bi ga Osman. Klim, bik se nije slagao.
Zar nije? O, ba jeste. Gle: zar ovi ljudi nisu
dobri?
Klim.
ta kae?! Znai, ovo je selo puno grenika?
Klim, klim.
Gospode! Pa, onda, da li e svi oni zavriti u
paklu?
Klim, klim.
Ali, pravednie! Ima li neke nade za njih?
Klim, klim - ima, bik bi ponudio spasenje.
Uzbuen, Osman se saginje, prinosi uho njuci bika.
Reci, brzo. ta bi oni trebalo da rade da bi se spasli? U
tom trenutku bik otrgne rogom Osmanovu kapu sa glave
i nosi je oko gomile okupljenog sveta, oekujui da u nju
ubacuju novac, dok bi sam Osman zadovoljno klimao
glavom: klim, klim.
Preobraenik Osman i njegov klim-klim-bik bili su
vrlo omiljeni u Titlipuru, no mladi je eleo da uje neku
lepu re samo od jedne osobe, ali mu je ona nije
upuivala. On je njoj priznao da je njegov prelazak u
islam bio uglavnom stvar taktike. Samo sam tako
mogao da pijem vodicu, bibi, ta ovek drugo da radi?
Nju je uasnula ta njegova ispovest, pa ga je obavestila
da on nije nikakav musliman, da mu se dua nalazi u
opasnosti, a to se nje tie, on moe i da se vrati u
atnapatnu i tamo umre od ei. Crvenela je u licu dok
je govorila sa neobjanjivo velikim razoaranjem u
njega, i upravo mu je estina tog njenog razoaranja
davala optimizam u njegovom daljem uanju na desetak
koraaji od njene kue, iz dana u dan, ali ona je
nastavljala da se epuri, dignuta nosa, u prolazu pored
njega, i jedva bi mu rekla dobro jutro ili nadam-se-da-si-
dobro.
Jedanput nedeljno, titlipurske taljige natovarene
krompirom kotrljale su se eti'ri sata izbrazdanim uskim
putem do atnapatne, koja se nalazila na mestu spajanja
tog pulia sa velikim glavnim drumom. U atnapatni je
stajao visok i blistav aluminijumski silos za krompir
trgovaca - grosista, ali to nije imalo nikakve veze sa
Ajinim redovnim odlaenjem u grad. Ona bi stopirala
taljige s krompirom drei vrsto svoju boicu od
sargije u kojoj je nosila svoje igrake od emajla za
prodaju. atnapatna je bila poznata u tom podruju po
svojim drangulijama za decu, izrezbarenim drvenim
igrakama i emajliranim figurinama.
Osman i njegov bik stajali su pri jednom kraju
banjan-drveta i gledali je kako poskakuje na vrhu
dakova s krompirima, sve dok se, nestajui, nije
pretvorila u jednu taku u daljini.
U atnapatni je otila u firmu ri rinivasa,
vlasnika najvee fabrike igraaka u mestu. Na zidovima
zgrade bilo je aktualnih politikih grafita: Glasaj za
Ruku! Ili, utivije: Molimo vas da glasate za CP(M).
Iznad tih saveta i molbi stajala je dostojanstvena firma sa
objavom: rinivasova fabrika dejih igraaka. Moto
nae tvrtke: Potenje i kreativnost. rinivas je bio u
svojoj radnji: jedna velika pihtija od oveka, glava mu
elavo sunce, pedesetogodinjak kome se njegova
celovena prodaja igraaka nije bila zgadila. Njemu je
Aja mogla da zahvali za svoja sredstva za ivot. On je
bio toliko oaran njenom umetnikom izradom
emajliranih figurina od rezbarenog drveta, da je pristao
da joj otkupljuje sve to je bila kadra da napravi. Ali
uprkos njegovoj uobiajenoj dobrodunosti, lik mu se
smrai kad je Aja razvezala svoju boicu da mu
pokae dva tuceta figurina u vidu mladia sa
klovnovskim eirom, u pratnji dekorisanog bika koji je
mogao da klima svojom ljokicama-posutom glavom.
Shvatajui da je Aja oprostila Osmanu njegovo
preobraenje u drugu veru, ri rinivas uzviknu: Ovaj
ovek je izdajnik svoga roda, kao to ti je dobro poznato.
Kakav je to ovek koji menja svoje bogove kao svoje
doti-pojase? Bogzna ta je to ulo u tebe, keri, ali meni
te lutke ne trebaju. Na zidu iznad njegovog pisaeg
stola visilo je uramljeno svedoanstvo na kojem je
kitnjastim tampanim slovima pisalo: Ovim se potvruje
da je MR SRIS. SRINIVAS ekspert za Geoloku Istoriju
Planete Zemlje, poto je AVIONOM ZA
RAZGLEDANJE PRIRODNIH LEPOTA leteo kroz
Veliki Kanjon. rinivas zatvori oi i prekrsti ruke na
stomaku - neosmehnuti Buda sa neospornim autoritetom
onoga koji je leteo. Taj momak je avo, ree on
zakljuno, a Aja pokupi svoje lutkice, sloi ih u boicu
od sargije i okrete se da poe, bez protivljenja.
rinivasove oi se brzo otvorie. O, prokletinjo!
uzviknu on, pa je 1 ti hoe da mi stvara nevolje? Ti
misli da ja ne znam da su tebi potrebne pare? Zato si
napravila ovu prokleto glupu stvar? I ta e sad da
radi? Idi kui i brzom brzinom napravi nekoliko P.P.-
lutkica, pa u ti ih otkupiti po najvioj ceni plus, jer ja
sam velikoduan prema greci. Lini izum Mr Srinivasa
bile su te P.P.-lutke - lutke P(laniranja) P(orodice) -
jedna drutveno odgovorna varijanta ruskog poimanja
lutke. U jednoj odevenoj-i-obuvenoj indijskoj Abba
(tata)-lutki nalazila se druga - Amma (mama)-lutka u
sariju, u njoj kerica, a u kerici sini. Dvoje dece -
dosta ko ladne vode: to je bila poruka tih lutkica.
Napravi ih brzo, brzo, dovikivao je Srinivas Aji koja
je odlazila. P.P.-lutke imaju sjajnu prou. Aja se
okrenula i osmehnula. Ne brinite za mene, rinivai,
ree ona i ode.
Aja, siroe, i sirotica, imala je devetnaest godina
kad se zaputila natrag u Titlipur po izbrazdanom
krompirskom putiu, ali pre no to se, nekih etrdeset-
osam sati docnije, pojavila u svom selu, bila je stekla
neku vrstu bezdobnosti, jer joj je kosa postala bela kao
sneg, dok joj je koa ponovo dobila onaj sjajni i savreni
kvalitet koe novoroeneta, a iako je bila potpuno gola,
leptiri su se bili spustili na njeno telo u tako gustim
rojevima da je izgledala kao da na sebi nosi haljinu od
najfinijeg materijala u celom svemiru. Komendija
Osman izvodio je kraj puta svoje take sa klim-klim-
bikom, jer, iako je bio do muke u stomaku zabrinut zbog
njenog tako dugog odsustva, i celu prolu no proveo u
traganju za njom, ipak je morao da zarauje za ivot.
Kad ju je ugledao, taj mladi koji nikad nije potovao
Boga jer je bio roen kao nedodirljivi, prenerazio se u
nekom svetom strahu i nije mogao da se usudi da prie
devojci u koju je bio tako beznadeno zaljubljen.
Ona je otila u svoju kolibu i spavala je ceo jedan
dan i no, bez buenja. Zatim je posetila seoskog kmeta -
sarpana, Muhamada Dina, i obavestila ga, faktiki, da
joj se u jednoj viziji pojavio arhanel Dibril i legao
pored nje da se odmori. Uzvienost je dola meu nas,
obavestila je uplaenog sarpana koji se dotle vie brinuo
o porezu na kvote krompira nego o transcendenciji. Od
nas e se sve traiti, i sve e nam biti dato, rekla mu je.
U drugom kraju drveta, sarpaneva ena
Hadida teila je uplakanog komendijanta, kome je bilo
teko da se pomiri sa milju da je izgubio svoju ljubljenu
Aju u korist jednog vieg bia, jer kad jedan arhaneo
lei sa nekom enom, onda je ona zauvek izgubljena za
ljude. Hadida je bila stara i zaboravna, a i esto trapava
kad bi pokuavala da nekom pokae svoju naklonost, te
je Osmanu pruila hladnu utehu: Sunce uvek zae kad
se ljudi plae tigrova, citirala je staru izreku: loe vesti
uvek dolaze istovremeno.
Ubrzo posle razglaavanja prie o tom udu,
devojka Aja bila je pozvana u veliku kuu, i sledeih
dana satima je sedela nasamo sa zamindarevom enom,
begumom Mial Ahtar, ija je majka takoe bila dola u
posetu i naprasno se zaljubila u arhanelovu sedokosu
mladu enu.

*

Sniva, kad sanja, eli (ali je nesposoban) da
prigovara: ja nikad nisam ni prst spustio na nju, i ta vi
mislite da je ovo? Je l neka vrsta mokrog strndanja u
snu? Nek me avo nosi ako znam odakle je ta cura
dobila tu svoju informaciju / inspiraciju. Nije iz ove
kujne, to je sigurno.
Ovako se to dogodilo: ona se peice vraala u
svoje selo, a onda joj se uinilo da se odjednom mnogo
umorila, pa je s puta skrenula da legne u hlad jednog
drveta-tamarinda i da se odmori. im je zatvorila oi, on
se naao pored nje, usnuli Dibril u kaputu i eiru,
znojei se na ezi. Ona ga je pogledala, ali on nije znao
da kae ta je ona na njemu videla, moda krila, oreole,
ili njegova dela. Onda je on tamo leao i shvatio da ne
moe da ustane; udovi su mu postali tei od gvozdenih
ipki i inilo mu se da e mu se telo pod sopstvenom
teinom zabiti u zemlju i razbiti. Kad je prestala da ga
gleda, klimnula je glavom ozbiljno, kao da je on neto
rekao, pa je onda svukla svoj bedni sari i gola se pruila
pored njega. Onda je on u snu zaspao, a napolju hladno
kao da je neko iskljuio grejalicu; i kad je ponovo video
sebe u snu budnog, ona je stajala ispred njega sa onom
svojom rasputenom sedom kosom i haljinom od
leptirova: transformisana. I dalje je klimala glavom, sa
ushienim izrazom lica, primajui poruku sa neke strane
koju je ona nazvala Dibril. Zatim ga je ostavila da lei
tamo gde je leao i vratila se u selo da bi se trijumfalno
pojavila.
I sad ja imam jednu enu iz sna - sniva postaje
dovoljno svestan da na to pomisli. I ta, do avola, da
radim s njom? - Ali to ne zavisi od njega. Aja i beguma
Mial su zajedno u velikoj kui.

*

Mirza Said je jo od svog roendana bio pun
strasnih elja, kao da ivot stvarno poinje u
etrdesetoj, divila mu se njegova ena. Brak im je sad
postao tako silovit da su sobarice morale triput dnevno
da im menjaju krevetske arave. Mial se potajno
nadala da e je ta rasplamsalost muevljevog libida
dovesti do zaea, jer je ona imala vrsto gledite da je u
tome jako vano oduevljenje, ma ta suprotno govorili
doktori, i da su sve one godine njenog jutarnjeg merenja
temperature, pre ustajanja iz kreveta, i ono beleenje
rezultata na grafikonskoj hartiji radi pravljenja eme
njene ovulacije, u stvari samo odvraale bebe od roenja,
delimino zato to je bilo teko biti podobno dran i
strastan kad ti se nauka ufura u krevet pored tebe, a
delimino i zato to nijedan fetus koji sebe ceni i potuje
ne bi poeleo da se uvue u utrobu tako mehaniki
programirane matere. Mial se jo molila Bogu da joj da
dete, mada o tome vie nije govorila Saidu, da bi ga
potedela oseanja da je on, u tom pogledu, omanuo kod
nje. murei, i pravei se da spava, ona bi se obraala
Bogu da joj da neki znak; a kad bi Said postajao estoko
ljubavniki nastrojen, i to tako esto, ona se pitala da to,
moda, nije ba taj znak za koji se i molila. A posledica
svega toga, njegov udan zahtev da odsad, kad god dodu
da borave u Peristanu, ona treba da se dri one stare
navike - da se povlai u purdah - izolaciju - nije naiao
na njen prezir koji je i zasluivao. U gradu, gde su
posedovali jednu veliku i gostoljubivu kuu, zamindar i
njegova ena bili su u drutvu poznati kao veoma
moderan i ivahan brani par; skupljali su predmete
savremene umetnosti, prireivali sjajne zabave - sedeljke
i stajanke - i pozivali prijatelje u kuu na maenje u
mraku, na sofama, pri gledanju mekih pornia na video-
rikorderu. I prema tome, kad joj je Mirza Said rekao,
Zar ne bi bilo, nekako, fino, Miu, kad bismo nae
ponaanje uskladili sa ovom starinskom kuom, ona je
trebalo da mu se nasmeje u lice. Ali mu je, umesto toga,
odgovorila, Kako ti eli, Said, jer joj je on time
natuknuo, a ona shvatila, da je to neka vrsta erotine
igre. ak joj je natuknuo i to da mu je strast koju je
oseao prema njoj bila postala tako jaka, da bi je on
mogao svakog asa pokazivati, te kad bi mu se ona u
takvim trenucima nalazila pri ruci, to bi moglo da
sablanjava poslugu; svakako da bi mu njeno prisustvo
smetalo i da se usredsreduje na bilo koji od svojih
poslova a, s druge strane, u gradu, mi emo i dalje biti
savreno savremeni. Iz toga je ona shvatila da je grad
za Mirzu pun distrakcija, te su, prema tome, njene anse
da zatrudni najvee upravo ovde, u Titlipuru. I odluila
je da se ne pojavljuje. I tada je on pozvao eninu majku
da doe u posetu i ostane u palati, jer ako mu se ena
skloni u zenanu i u tom enskom krilu palate zatvori,
bie joj potrebno drutvo. Ga Kureii je stigla gegajui
se i puna besa, reena da svog zeta ukori i grdi sve dok
on ne batali te svoje purdah-ludorije, ali Mial ju je
zapanjila svojom molbom: Nemoj, molim te. Ga
Kureii, supruga direktora dravne banke, i sama je bila
svetski rafinirana osoba. U stvari, ti si od svog
puberteta pa sve do svoje dvadesete godine bila
staromodna erka a ja hipi-mama. Ja sam mislila da si se
ti izvukla iz te abokreine, ali sad vidim da te je on
ponovo gurnuo u nju. Finansijerova supruga je svog
zeta uvek smatrala za prikrivenog stiskavca, i to njeno
miljenje je ostalo nepromenjeno uprkos nedostatku i
najmanjeg dokaza za to. Ogluujui se o zabranu svoje
kerke, ona je potraila Mirzu Saida u otmenom vrtu
palate i, gegajui se, uletela njega, kao to je i htela, radi
naglaska. Kakvu to vrstu ivota ti vodi? odluno ga
je upitala.
Moja erka nije za zakljuavanje, ve za
izvoenje napolje! emu sve tvoje bogatstvo, ako i njega
dri pod katancem i kljuem? Sine moj, otkatani i enu
i novanik! Izvuci je napolje, obnovi svoju ljubav na
nekom zabavnom izletu! Mirza Said je otvorio usta,
nije naao odgovor, pa ih je opet zatvorio. Zasenjena
svojim sopstvenim govornitvom koje je sasvim
iznenada izvuklo na videlo ideju o korienju odmora,
ga Kureii je zagrevala svoju temu. Samo se spremite i
idite! navaljivala je. Idi, ovee! Idi s njom nekuda,
ako ne eli da je dri pod kljuem dok ti ona sama ne
ode - i pri tom bocnu nebo jednim zloslutnim prstom -
zauvek?
Kao neki krivac, Mirza Said obea da e razmisliti
o toj ideji.
ta eka? uzviknu ona likujui. Ti, mekue
veliki? Ti... ti Hamlete?
Napad njegove tate na njega izazvao je u Mirzi
Saidu jedan od onih napada samoprekorevanja koji su ga
muili jo od onog dana kad je ubedio Mial da skine
devojaki veo. I da bi se uteio, seo je da ita Tagorinu
priu Chare-Baire o jednom zamindaru koji ubedi svoju
enu da izie iz purdah-izolacije, posle ega se ona
spana s jednim politiarem - podstrekaem i aktivistom
u kampanji Swadeshi,
14
a zamindar ode Bogu na istinu.
Taj roman ga je trenutno obodrio, a zatim su mu se
sumnje vratile. Da li je on bio iskren u svojim razlozima
koje je dao svojoj eni ili je, prosto, tako nalazio nain
da sebi obezbedi odstupnicu i iroko polje za lov na
leptirsku madonu, epileptinu Aju? Mani ga to je to
polje, pomislio je seajui se ge Kureii i njenog
optuujueg i napadakog pogleda, i to je iroko!
Prisustvo njegove tate, raspravljao se on sam sa sobom,
predstavlja jo jedan dokaz njegovog potenja. I zar on
nije pozitivno ohrabrio svoju Mial kad joj je rekao da
pozove majku, iako je savreno dobro znao da ta matora
debelguza gospa ne moe da ga podnosi i da e ga
sumnjiiti za svako prokleto lukavstvo pod suncem? Da
li bih ja tako pomno traio da ona doe, da sam planirao
neku muku? pitao se on. Ali oni svadljivi glasovi u
njemu su nastavljali svoje: Sva ova savremena
seksologija, pa ovo tvoje obnovljeno zanimanje za tvoju
gospou suprugu, samo je jedna prosta transferencija -
eli jednu, tuca drugu. I stvarno, ti udi za tom
svojom seoskom kurvicom, eli da ti se ona namesti na
jeste, i da se s tobom serbez kurva.
Kompleks krivice imao je za posledicu to da se
zamindar oseao kao bezvredna osoba. Uvrede od strane
njegove tate poee da mu, u njegovoj nesrenosti,
izgledaju kao bukvalna istina. Mekue, da, tako ga je
ona zvala; i, sedei u svojoj radnoj sobi, okruen
ormarima sa knjigama u kojima su crvi zadovoljno
vakali sanskrtske tekstove neprocenjive vrednosti,
kakvih nije bilo ni u nacionalnim arhivima, kao i, manje
uzneseno, dela Persija Vestermana, G.A.Hentija i
Dornforda Jetsa, priznao je Mirza Said - da, u fasu, ja
sam mekuac. Kua je bila sedam-generacija-stara a to
omekavanje je sedam generacija i trajalo. Hodao je kroz
koridor u kojem su visili njegovi preci u tunim,
pozlaenim ramovima, i zamiljeno posmatrao ogledalo
koje je bio obesio na poslednje raspoloivo mesto, kao
podsetnik na injenicu da e i on jednog dana da se
popentra na taj zid. On je bio ovek bez otrih uglova ili
grubih rubova; njemu su ak i laktovi bili prekriveni
jastuiima od mesa. U ogledalu je video svoje retke
brie, neenerginu bradu, modre usne. Obraze, nos,
elo: sve meko, meko, meko. Ko bi uopte mogao neto
da vidi u tipu kao to sam ja? jauknuo je, a kad je
shvatio da je bio toliko uzrujan da je glasno govorio,
znao je da je zaljubljen, da je kao pae od ljubavi bolan,
i da objekt njegove zaorenosti nije vie njegova draga
ena.
Dakle, kakav si ti to proklet, varljiv i kvarljiv i
samo-obmanjiv ovek! rekao je sebi i uzdahnuo: Da se
toliko promeni, i to tako brzo. Ja zasluujem da me
neko sredi za sva vremena, bez ikakve ceremonije. Ali
on nije bio onaj tip oveka koji je kadar da se nabije na
sopstveni ma. Umesto toga, bazao je neko vreme po
hodnicima palate Peristan, te je to zdanje ubrzo bacilo na
njega svoje fni i vratilo mu neto slino starom dobrom
raspoloenju.
A to zdanje, ta kua: uprkos svom vilinskom
imenu, bila je jedna prilino prozaina zgrada, koja je
ispala egzotina samo zato to se nalazila u pogrenom
kraju. Sagradio ju je pre sedam generacija neki Peroun,
engleski arhitekta koga su mnogo cenile kolonijalne
vlasti, a iji je jedini stil gradnje bio onaj neoklasini stil
engleskih kantri-kua, u unutranjosti Engleske. U to
vreme su indijski zemljoposednici - zamindari - bili ludi
za evropskom arhitekturom. Saidov pra-pra-pra-pra-
pradeda angaovao je tog badu pet minuta posle
upoznavanja s njim na jednom prijemu kod vicekralja
Indije, da bi javno pokazao da nisu svi indijski
muslimani podravali akcije indijskih mirutskih vojnika
ili, pak, simpatisali one kasnije ustanke, ne, ne, nikako; a
zatim mu je dao carte blanche; te je sad Peristan, tako,
stajao tu, usred maltene tropskih krompirita i pokraj
velikog banjan-drveta, prekrivanog bugenvilskom
puzavicom, sa zmijama u kuhinjama i kosturima
leptirova u kredencima. Neko je rekao da mu ime vodi
poreklo vie od tog engleskog arhitekte nego od neijeg
efa: bila je to obina kontrakcija naziva Peroumstan.
Posle sedam generacija, zdanje je najzad poinjalo
da izgleda kao da pripada tom pejzau sa volovskim
kolima, palmama i visokim i bistrim nebom,
optereenim zvezdama. ak je i vitra prema stepenitu
kralja arlza Obezglavljenog bio na neki neopisiv nain
- naturalizovan. Veoma je mali broj tih starih
zamindarskih kua uspeo da se odri u dananjem
izjednaiteljskom pustoenju egalizatora, i u skladu s
tim, nad Peristanom je lebdelo neto od plesnive
muzejske atmosfere, iako se Mirza Said - ili moda ba
zato - veoma ponosio tim starim zdanjem, pa je potroio
velike pare da ga odrava. On je spavao ispod visokog
baldahina od obraenog i tankog mesinga, u krevetu
slinom lai, u kojem su spavala tri vicekralja Indije. U
velikom salonu voleo je da sedi sa svojom Mial i gom
Kureii u neuobiajenoj trostrukoj ljubavnikoj fotelji.
Na jednom kraju te sobe stajao je umotan, na trupcima,
jedan kolosalan persijski ilim iz iraza, ekajui na
sjajan prijem koji bi bio vredan njegovog odmotavanja a
koji nikad nije bio prireen. U trpezariji su stajali
glomazni stubovi sa kitnjastim korintskim kapitelima; na
glavnom, fasadnom stepenitu zdanja etkali su se i ivi i
kameni pauni, dok su u holu zveckali venecijanski
lusteri. Originalne punke - indijski veliki platneni
ventilatori-mahalice - jo su bile u ispravnom stanju: sve
gurtne na sloenim koturima i ekrcima kretale su se
kroz rupe u zidovima i podovima, izlazei iz male,
zaguljive sobe u kojoj je sluga - punka-valah - sedeo i
povlaio taj mehanizam, u klopci ironije smrdljivog
vazduha tog sobika bez prozora, dok je isporuivao
hladan lahor svim ostalim prostorijama kue. I sluge su
tu bile unazaene za sedam generacija, pa su zato bile
izgubile vetinu aljenja na teke uslove rada. Tu su i
stari propisi vaili: ak je i titlipurski prodavac slatkia
bio obavezan da od zamindara trai dozvolu za prodaju
svake nove eerleme koju bi izmislio. ivot u Peristanu
bio je onoliko lak koliko je bio teak ispod drveta; ali
ak i u takvom ivotu na jastucima s paperjem, moe da
doe do tekih udaraca.

*

Kad je otkrio da mu ena najvei deo svog
vremena provodi u etiri oka sa Ajom, Mirzu je obrvala
neka nepodnoljiva razdraenost, neki ekcem duha koji
ga je dovodio do besa, jer mu nije bilo mogue da se
ee. A ena mu, Mial, nadala se da e joj arhaneo,
Ajin suprug, podariti bebu; ali kako ona to nije mogla
da kae svom suprugu, postala je sumorna i zlovoljno je
slegnula ramenima kad ju je on upitao zato trai toliko
vreme sa najaavijom seoskom devojkom. Mialina
nova uzdranost samo je pogorala svrab due Mirze
Saida, a izazvala mu i ljubomoru, mada on nije bio
naisto s tim da li je ljubomoran na Aju ili na svoju
enu Mial. Sad je prvi put zapazio da gospodarica
leptirova ima oi iste onakve sive nijanse kao i njegova
ena, a to ga je, iz nekog razloga, i ljutilo, kao da je to
bio dokaz da su se te dve ene zaverile protiv njega, pa je
proaputao, Bogzna kakve su im to tajne; moda su one
cvrkutale i askale ba o njemu! Ta zenana-rabota kao da
je imala suprotno dejstvo od oekivanog; a ak je i ona
matora pihtija, ga Kureii, nasela na Ajino blefiranje.
Kakva trojka! pomislio je Mirza Safd; kad ti se mambo-
dambo-vraara ufura kroz vratanca, zdrav razum ti izleti
kroz pender.
A to se tie Aje: kad bi videla Mirzu-gospodara
na balkonu, ili u vrtu, dok je bazao itajui urdu
15
-
poeziju, bila je puna potovanja i stidljivosti; ali njeno
pristojno ponaanje, spojeno sa totalnim odsustvom i
najmanje iskre erotskog zanimanja za njega, vuklo je
Saida sve dublje u bespomonost njegovog oajanja. I
tako se to desilo jednog dana: on je pijunirao Aju kad
je ulazila u krilo zgrade njegove ene i nekoliko minuta
kasnije uo kako se glas njegove tate die do
melodramatinog krika, pa ga je epala neka
mazgovska osvetoljubivost i namerno je saekao puna tri
minuta pre nego to je krenuo u ispitivanje te stvari. Kad
je uao, zatekao je gu Kureii kako upa kose i jeca kao
neka filmska kraljica, dok su njegova Mial i Aja
prekrtenih nogu sedele na krevetu jedna prema drugoj,
buljei siva oka u sivo oko, dok se Mialino lice nalazilo
izmeu Ajinih dlanova.
Ispostavilo se da je arhaneo obavestio Aju da
zamindareva ena umire od raka, da su joj dojke pune
malignih voria smrti i da e iveti jo samo nekoliko
meseci. Mesto na kojem joj se pojavio rak govorilo je
Miali o surovosti Boga, jer samo neko opako boanstvo
moe da smesti smrt u dojke ene iji je jedini san da
njima doji nov ivot. Kad je Said uao, Aja je brzo
aputala Miali: Ne sme tako da misli. Bog e te
spasti. Ovo je proba vere.
Ga Kureii je Mirzi Saidu saoptila tu lou vest uz
mnogo krikova i jauka, a za zbunjenog zamindara to je
bila ona poslednja kap. On izgubi ivce i poe da vie i
dre kao da e svakog tenutka krenuti da razbija i stvari
i prisutna lica u sobi.
Do avola sa tim tvojim vampirskim rakom,
vrisnuo je na Aju u svom besu. Dola si mi u kuu sa
svojom aavou i tim anelima i kap-po-kap sipala
otrov u ui moje porodice. Nosi se odavde zajedno sa
svojim vizijama i nevidljivim suprugom. Ovo je
moderan svet, i tu postoje doktori medicine a ne duhovi
u poljima krompira koji e da nam kau da smo bolesni.
Dabe si digla tu svoju krvavu halabuku. isti se odavde
i da se vie nikad nisi pojavila na mom posedu.
Aja ga je sasluala, ne skidajui ni pogled ni ruke
sa Mial. Kad je Said zautao da udahne vazduh, steui
i labavei pesnice, ona meko ree njegovoj eni: Od nas
e se sve traiti i sve e nam biti dato. Kad je on uo tu
formulu, koju su svi u selu poinjali da papagajski
ponavljaju, kao da su tobo znali ta ona znai, Mirza
Said Ahtar zakratko polude, podie ruku i tako udari
Aju da je onesvesti. Ona pade na pod, krvavei iz usta
usled jednog rasklimanog zuba od njegove pesnice, i dok
je leala dole, ga Kureii je sipala uvrede na svog zeta.
Oh, Boe, ja sam svoju erku stavila u ruke jednog
ubice. Oh, Boe, pa on na jednu enu die ruku. Hajde,
udari i mene, vebaj se. Oskvrnavitelju svetaca,
bogohulnie, avole, neastivi i neisti. Said bez rei
izie iz sobe.
Sutradan, Mial Ahtar je navaljivala da se vrate u
grad radi njenog kompletnog medicinskog ispitivanja.
Said je zauzeo stav. Ako ti eli da se uputa u
sujeverje, onda idi, ali ne oekuj da u ti se ja pridruiti.
To je osam sati vonje u svakom pravcu; i zato, do
avola s tim. Mial je, to popodne, otila sa majkom i
oferom, a posledica je bila u tome da se Mirza Said nije
naao tamo gde je trebalo da se nae, to jest pored svoje
ene, kad su joj rezultati ispitivanja bili saopteni:
pozitivne, neoperativne, i daleko uznapredovale kande
raka bile su duboko zarivene u njen grudni ko. Nekoliko
meseci, est, ako bude imala sree, a pre toga, ubrzo,
bolovi. Mial se vratila u Peristan i otila pravo u svoje
odaje u zenani, gde je svom muu napisala jedno
zvanino pisamce na ruiastoj hartiji, obavetavajui ga
o doktorovoj dijagnozi. Kad je on proitao njenu smrtnu
presudu, napisanu njenom vlastitom rukom, toliko je
eleo da brizne u pla, ali oi su mu i dalje bile uporno
suve. On mnogo godina nije nalazio vremena za
razmiljanje o Vrhovnom Biu, ali sad mu se, kao dve
kokice to odskoe na vatri, vratie u seanje dve Ajine
fraze. Bog e te spasti. Sve e nam biti dato. Gorak,
sujeverni pojam, sinu mu u glavi: To je neko
prokletstvo, pomislio je on. Zato to sam oseao
poudu prema Aji, ona mi je ubila enu.
Kad je otiao u zenanu, Mial nije htela da ga vidi,
ali njena majka, stojei na vratima i spreavajui ga da
ue, uruila je Saidu drugo pisamce, sad na miriljavoj
plavoj hartiji. elim da vidim Aju, pisalo je tu. Budi
ljubazan da mi to dopusti. Klimnuvi glavom, Mirza
Sald dade svoj pristanak i odgmiza natrag, u stidu.

*

U Mahaundu se uvek vodi neka borba; sa
Imamom, sa ropstvom; ali sa ovom curom - nita.
Dibril je inertan; on obino spava i u snu i u ivotu.
Ona mu dolazi ispod jednog drveta, ili u jedan prokop,
uje ono to on ne kae, uzme ono to joj treba, i ode.
ta on, na primer, zna o raku? Ne zna apsolutno nita.
Svuda oko njega, misli on u polusnu i u
polubudnom stanju, vuku se ljudi koji uju neke glasove,
i rei ih zavode. Ali ne njegove rei; nikad njegov
originalni materijal. - Pa, iji, onda? Ko to ape u
njihove ui, inei ih kadrim da planine pokreu, satove
zaustavljaju, bolesti dijagnosticiraju?
On to ne moe da ukapira.

*

Onog dana kad se Mial vratila u Titlipur, devojka
Aja, koju su ljudi poinjali da nazivaju kahinom -
vidovnjakinjom, i bajaicom, potpuno je nestala, i
nedelju dana se nije pojavljivala. Njen zlosreni
oboavalac, komendija Osman, koji je iao za njom, na
bezbednom rastojanju, onimn pranjavim krompirskim
drumom za atnapatnu, priao je seljanima kako je
dunuo vetar i bacio mu prainu u oi; a kad ih je ponovo
otvorio nje, prosto, vie nije bilo na vidiku. Obino,
kad Osman i njegov bik ponu da priaju svoje
bombastine prie o duhovima-inima, arobnim
lampama i otvori-se-sezamima, seljani su bili tolerantni i
samo su ga peckali - dobro, Osmane, uvaj to za one
idiote u atnapatni; oni mogu da nasedaju na te tvoje
tosove, ali ovde, u Titlipuru, mi znamo znanje, a ti tvoji
dvorovi o kojima pria ne mogu da niu sami od sebe,
ve hiljadu-i-jedan radnik mora da ih gradi, a niti mogu
tek tako da iezavaju ako ih isto toliko radnika ne srui.
Meutim, ovog puta, niko se komendijau nije smejao,
jer kad se radilo o Aji, seljani su bili spremni da u sve
poveruju. Postali su uvereni da je devojka snenobele
kose bila prava naslednica one stare svetice Bibii - jer
zar se leptiri nisu ponovo pojavili u godini njenog
roenja i zar je nisu obujmljivali kao neki plat? Aja je
predstavljala opravdanje za njihovu dugo kiseljenu nadu,
ali raskiseljenu povratkom leptirova, i dokaz da su velike
stvari jo mogune u ovom ivotu, ak i za one najslabije
i najsiromanije ljude u zemlji.
Nju je odneo aneo, rekla je, udei se i divei
se, sarpaneva ena Hadida, a Osman je briznuo u pla.
Nemoj, to je divna stvar, i sama ne shvatajui,
objanjavala mu je stara Hadida. Seljani su peckali svog
kmeta - sarpana: Kako si ti uopte mogao da postane
glava naeg sela, kad ima jednu tako trapavu enu,
pitamo se mi?
Vi ste me izabrali, natmureno im je odgovorio.
Sedmog dana posle njenog nestanka, Aja je
viena kako ide ka selu, opet gola ispod haljine od
zlatnih leptira, dok joj je srebrna kosa lebdela, iza nje, na
vetriu. Otila je pravo u kuu sarpana Muhamada Dina
i zatraila da se titlipurski Savet-panajat smesta sazove
na hitan sastanak. Mi sad doivljavamo najvei dogaaj
u istoriji ,drveta, poverila se ona njemu. Muhamad
Din, nesposoban da je odbije, odredio je vreme sastanka
za to vee, posle sumraka.
Te veeri su lanovi panajata zauzeli svoja mesta
na uobiajenoj grani drveta, dok je Aja, kain-
vidovnjakinja stajala ispred njih, na tlu. Letela sam s
anelom u najvee visine, rekla je. Da, ak do onog
lote-drveta na kraju krajeva. A arhanel, Dibril: on nam
je doneo poruku koja je istovremeno i nareenje. Od nas
se sve trai, i sve e nam biti dato.
U ivotu sarpana Muhamada Dina nije bilo nieg
to bi ga moglo pripremiti za izbor onoga sa ime je sad
imao da se suoi. ta to trai aneo, Aja, keri?
upitao je, borei se da smiri svoj glas.
Anelova je volja da svi mi - svaki ovek, svaka
ena i svako dete - smesta ponemo da se spremamo za
jedno hodoae. Nareeno nam je da iz ovog mesta
peice odemo do Meke arif, da poljubimo Crni Kamen
u Kaabi u sreditu Harama, svete moeje. Tamo
moramo svakako otii.
I sad panajatska petorka poe uzbueno da
diskutuje. etva je morala da se razmotri i nemogunost
masovnog naputanja njihovih domova. To se ne moe
ni zamisliti, dete, ree joj sarpan. Dobro je poznato
da Alah poteuje hadiluka one koji su istinski
nesposobni da idu zbog siromatva ili loeg zdravlja.
Ali Aja je utala, a plemenske stareine nastavie da se
raspravljaju. A zatim je izgledalo kao da je njeno utanje
inficiralo sve ostale, te su i oni sami dosta dugo utali -
utanje u kojem je pitanje bilo reeno - mada kako-i-
zato niko nije nikad uspeo da shvati - jer niko nije
nijednu re izustio.
Najzad je progovorio komendija Osman,
preobraenik Osman, za koga njegova nova vera nije
bila nita vie od jednog gutljaja vode. Pa, odavde do
mora ima skoro trista kilometara, uzviknuo je on. A
ovde imamo i stare dame, i babe. Kako uopte moemo
da idemo?
Bog e nam dati snage, spokojno odgovori Aja.
Zar ti nije palo na pamet, dreknu Osman,
odbijajui da se preda, da se izmeu nas i Meke nalazi
jedan ogroman okean? Kako da ga preemo? Mi
nemamo para za hadijske brodove. Moda e aneo da
nam da krila, pa da preletimo?
Mnogi seljani ljutito napadoe bogohulnika
Osmana. A sad, da si uutao! ukori ga sarpan
Muhamad Din. Ti nisi dugo u naoj veri a ni u naem
selu. Zatvori tu svoju pljucu i ui se naem nainu
ivota.
Ali Osman drsko odgovori: Znai, vi tako
doekujete nove naseljenike. Ne kao sebi ravne ve kao
ljude koji moraju da se ponaaju kako im se naredi.
Grupa zajapurenih ljudi poe da se skuplja oko Osmana,
ali pre no to je bilo ta drugo moglo da se dogodi,
vidovnjakinja kahin - Aja, potpuno izmeni
atmosferu odgovarajui na komendijaeva pitanja.
Aneo je i to objasnio, tiho ree ona.
Hodaemo trista kilometara, a kad stignemo do morske
obale, zakoraiemo u morsku penu i more e se za nas
otvoriti. Talasi e se razdvojiti, a mi emo onda preko
okeanskog dna moi da otpeaimo do Meke.

*

Sledeeg jutra, Mirza Said Ahtar se probudio u
kui koja je bila u neobinoj tiini, a kad je pozvao
poslugu, nije bilo odgovora. Tiina se rasprostirala i
preko polja krompira; ali ispod iroko razastrtog krova
od ogromne kronje titlipurskog drveta, sve je bilo u
urbi i buci. Panajat je jednoglasno prihvatio naredbu
arhanela Dibrila i seljani su se spremali za odlazak.
Sarpan je isprva hteo da stolar Iza napravi nosiljke za
stare i nemone, koje bi vukli volovi, ali tu ideju mu je iz
glave izbila njegova roena ena, rekavi mu: Pa, ti
uopte ne slua ta ti se govori, sarpane sahibdi! Zar
aneo nije rekao da svi moramo da idemo peke? Prema
tome, to je ono to moramo. Jedino su najmanja deca
bila poteena peakog hodoaa, te je bilo odlueno
da ih odrasli nose na ramenima ili na krkae, po rotaciji.
Seljani su sakupili ujedno sve svoje namirnice - gomile
krompira, soiva, pirina, tikava, paprika, plavih
patlidana i drugog povra, i stavili ih na jednu gomilu
pored velike panajatske grane drveta. Teret te opskrbe
imao je da se podjednako rasporedi izmeu hodaa. I
kuhinjski pribor bio je na jednoj zajednikoj gomili, kao
i raznovrsna posteljina - dueci, jorgani, aravi i slino -
koja se mogla nai. Morali su da povedu i tegleu
marvu, sa nekoliko taljiga natovarenih ivinom, ali,
uopte uzevi, hodoasnici su se drali sarpanevog
uputstva da line stvari svedu na minimum. Pripreme su
bile poele jo pre svanua, te kad je razdraeni Mirza
Said doetao u selo, stvari su bile ve dobro
uznapredovale. Zamindar je etrdeset i pet minuta
usporavao pripreme, drei besne govore i tresui
pojedine seljane za ramena, a zatim je, sreom, digao
ruke od svega i otiao, te je rad mogao da se nastavi
ranijom brzom brzinom. Dok je odlazio, Mirza se
neprestano udarao u glavu i vreao ljude nadevajui im
razna imena, kao budale, glupaci, veoma rune rei
govorio, ali on je uvek bio bezbonik, onaj slabi kraj
jake loze, i on je morao da bude ostavljen da se suoi sa
svojom sudbinom; sa ovekom njegovog kova nije
moglo da se raspravlja.
Seljani su pre sumraka bili spremni za odlazak, a
sarpan je svima rekao da u sitne sate ustanu za molitvu,
kako bi odmah posle toga krenuli na put i tako izbegli
najveu vruinu dana. Te noi, leui na asuru pored
stare Hadide, on je promrmljao: Konano. Ja sam uvek
eleo da vidim Kaabu, da je obiem pre nego to
umrem. Ona je pruila i uku preko svoje asure i uzela
njegovu aku. I ja sam se nadala da u je videti, iako
nisam u to verovala, rekla mu je. Zajedno emo kroz
vodu proi.
Mirza Said, u besu nemoi zbog prizora koji je
video - celog sela koje se pakuje za put, hrupio je kod
svoje ene, bez ikakve ceremonije. Trebalo bi da vidi
ta se dogaa, Miu, uzviknuo je, gestikuliui smeno.
Ceo Titlipur je izgubio vezu s mozgom i kree na put
ka moru. ta e biti s njihovim domovima, s njihovim
poljima? Sve e im propasti. Mora biti da su tu neki
politiki agitatori umeali svoje prste. Neko je tu nekog
podmitio. - ta misli, kad bih im ja ponudio pare, da li
bi ostali kod kue, kao sve duevno zdrave osobe? I
grlo mu se osui. U sobi je bila Aja.
Kuko jedna, nagrdi je on. Sedela je ukrtenih
nogu na krevetu, dok su Mial i njena majka, uei na
podu, udvajale svoje line stvari i gledale da ponesu to
manje, ono to e im biti najneophodnije na hodoau.
Ti nee da ide, dreknu Mirza Said. Ja ti to
zabranjujem; sam avo zna kakvu je zarazu ova kurva
bacila na seljake, al ti si moja ena i ja tebi ne doputam
da s njima poe u tu samoubilaku avanturu.
Dobro reeno, gorko se nasmeja Mial. Dobar
izbor rei, Saide. Ti zna da ja vie ne mogu da ivim a
pria o nekom samoubistvu. Saide, ovde se neto
dogaa, a ti sa svojim uvezenim evropskim ateizmom ne
zna ta je to. A moda bi i znao kad bi zavirio ispod
svog engleskog odela i pokuao da odredi gde ti se
nalazi srce.
To je neverovatno, uzviknu Said. Mial, Miu,
jesi li to ti? Ti si se iznenada pretvorila u ovaj
bogoneugodni tip ene iz drevne prolosti sveta.
Ga Kureii ree: Idi, sinko. Ovde nema mesta za
nevernike. Aneo je rekao Aji da e se Miali ukloniti
rak posle njenog hodoaa u Meku. Sve se trai i sve e
biti dato.
Mirza Said Ahtar stavi dlanove na zid spavae
sobe svoje ene i pritisnu elo na njegovu gipsanu
povrinu. Posle duge pauze, on ree: Ako se tu radi o
dodirivanju i celivanju ,crnog kamena, hajdemo, onda,
tako ti Boga, u grad, da uzmemo avion. Za dva dana smo
u Meki.
Mial odgovori: Nama je nareeno da hodamo.
Said izgubi kontrolu nad sobom. Mial? Mial?
vrisnu on. Nareeno? Arhaneli, Miu? Dibril? Bog sa
dugakom bradom i aneli s krilima? Raj i Pakao,
Mial? avo sa iljatim repom i razdeljenim kopitima?
Dokle e s tim dospeti? Da li ene imaju duu, ta ti
kae? Ili drukije: da li dua ima pol? Da li je Bog crn
ili beo? Kad se okean razdvoji, gde e ona suvina voda
da ode? Da li e da stoji uspravno sa obe strane, kao
zidovi? Mial? Odgovori mi! Postoje li uda? Da li ti
veruje u Raj? Da li e meni gresi biti oproteni? On
poe da plae, i pade na kolena, sa elom i dalje uz
duvar. Njegova umirua ena mu prie i zagrli ga s lea.
Pa, idi, onda, u hadiluk, ree joj on, tmurno. Ali
uzmi bar na ,mercedes-stejn vagon. On ima er-
kondin, a moe poneti i ono sandue s ledom puno
koka-kole.
Ne, blago ree ona. Mi emo hodati kao i svi
ostali. Mi smo hodoasnici, Saide. Ovo nije piknik na
plai.
Ne znam ta da radim, ree Mirza Said Ahtar,
plaui. Miu, ja to ne umem sam da reim.
Aja progovori sa kreveta. Mirza sahib, poite s
nama, ree mu ona. Gotovo je sa vaim idejama.
Poite i spasite duu svoju.
Said ustade, crvenih oiju. Krvav si mi izlet
predloila, ree on opako gi Kureii. Kakav
bumerang! Tvoj izlet e nas sve srediti za vena
vremena, itavih sedam generacija ima da ode u
tandariju - cela naa bulumenta.
Mial nasloni obraz na njegova lea. Poi sa
nama, Saide. Prosto, poi.
On se okrete Aji. Nema Boga, ree on odluno.
Nema Boga osim Boga, a Muhamed je Njegov
Prorok, ona odgovori.
Mistino iskustvo je subjektivno, to nije
objektivna istina, nastavljao je on. More se nee
razdvojiti.
More e se razdvojiti na anelovu zapovest,
odgovori Aja.
Ti ove ljude vodi u sigurnu propast.
Ja ih vodim u Boija nedra.
Ja ne verujem u tebe, Mirza Said je bio uporan.
Ali poi u sa vama i na svakom koraku u nastojati da
prekinem tu ludost.
Bog bira mnoga sredstva, radosno ree Aja,
mnoge staze kojima oni to sumnjaju mogu stii do
izvesnosti postojanja Njegovog.
Nosi se u pakao, viknu Mirza Said Ahtar, i,
rasterujui leptire, izjuri iz sobe.

*

Ko je lui, aptao je komendija Osman u uho
svom biku, dok ga je timario u njegovoj maloj staji,
luda ena ili ludak koji ludu enu voli? Bik mu nije
odgovorio. Moda je trebalo da ostanemo nedodirljivi,
nastavljao je Osman. Prinudni okean zvui gore nego
zabranjeni bunar. A na to bik klimnu glavom dvaput za
da - klim klim.
V GRAD, VIDLJIV - ALI NEVIEN
Kad me neko pretvori u buljinu, pomou kojih to
ini ili kojeg ustuka mogu da se ponovo pretvorim u
sebe? Mister Muhamad Sufijan gazda kafane
Shaandaar i vlasnik kue sa sobama za izdavanje iznad
svog lokala, mentor raznih, prolaznih i raznobojnih
stanara oba pola u smislu sve-je-to-brat-ve-video,
najmanji doktrinar hadiluka a najvei bestidnik meu
ljubiteljima video-rikordera, bivi uitelj, samouki
poznavalac klasinih tekstova mnogih svetskih kultura,
izbaen iz slube u Daki zbog kulturnih razlika izmeu
njega i nekih generala u one stare dane kad je Banglade
bio samo Istono Krilo, i zato je on, njegovim
sopstvenim reima reeno, ne toliko jedan imig- koliko
emig-rant - ali ne sa nastavkom rant nego runt
(engl. runt prcoljak) - njegova poslednja dobroduna
aluzija na sopstveni mali rast, jer iako je bio krupan
ovek snanih ruku i debeo u struku, nije imao vie od
sto pedeset centimetara visine od poda do vrha glave - a
sad je treptao na vratima svoje spavae sobe - probuen
od strane Dampi-Doija, njegovim nervoznim
pononim kucanjem, kao da sve gori - obrisao svoje
naoare u poluramu skutom svoje spavae kurte u
bengali-stilu (sa ukurom oko vrata), mirkao
kratkovidim oima, stavljao i skidao naoare, otvarao
oi, gladio svoju bezbrku kaniranu bradu, coktao, i tako
reagovao na sad ve neosporne rogove na elu
uzdrhtalog bade koga je Dampi, inilo se, kao ekrk
uvukao u kuu, a on ga sad posmatrao s podsmehom - uz
preporuljivu mentalnu ivahnost za oveka tek trgnutog
iz dremea - sa improvizovanim podsmehom ukradenim
od Lucija Apuleja od Madaure, marokanskog svetenika,
120-180. n. e., priblino, stanovnika kolonije jedne ranije
imperije, od oveka koji je osporavao optube da je
zaarao neku bogatu udovicu ali je ipak priznao, malice
perverzno, da je u jednoj ranoj fazi svoje karijere bio,
arolijom, pretvoren (ne u buljinu, nego) u magarca.
Da, da, nastavi Sufijan, koraknuvi u hodnik i
duvajui belu maglu zimskog daha u kupu od svojih
aka. Jadni nesrenik, al nema smisla da se valja po
blatu. Treba zauzeti konstruktivan stav. Probudiu
enu.
ama je bio zarastao u bradu i sav blatnjav. Nosio
je ebe kao togu ispod kojeg mu je virio deformitet u
vidu jareih nogu s kopitima, dok se iznad njih videla
tuna komedija u vidu jakne od jagnjee koe, koju je
pozajmio od Dampija, s podignutom kragnom tako da
je njena postava od kovrdavog jagnjeeg krzna bila
samo nekoliko centimetara ispod njegovih iljatih jareih
rogova. Izgledao je nesposoban da govori, troma tela,
zamuena pogleda; iako je Dampi pokuavao da ga
obodri - Hajde, digni glavu, je 1 vidi, zaas emo
srediti stvar - on, Saladin, bio je i dalje mlitaviji i
pasivniji od - koga? - pa, recimo, od svih satira. Sufijan
je, u meuvremenu, nudio nova apulejska saoseanja. U
sluaju onog magarca, za suprotnu metamorfozu bila je
potrebna lina intervencija boginje Izide, ree on,
blistajui. Ali stara vremena vaila su za stare,
konzervativne buzdovane. U vaem sluaju, mladi
gospodine, prvi bi korak mogao da bude jedan tanjir
dobre vrue supe.
U tom trenutku njegovi ljubazni tonovi sasvim
potonue u jedan drugi, interventni, glas u visokom tonu
operskog izraavanja straha; a nekoliko trenutaka posle
toga, njegova malenkost bi pritisnuta i gurnuta jednom
ko-od-brega-odvaljenom mesnatom figurom ene, koja
izgleda nije mogla da se odlui da li da ga odbaci sa svog
puta ili da ga zadri ispred sebe kao tit. Zgurena iza
Sufijana, ova nova osoba isprui svoju uzdrhtalu ruku na
ijem se kraju nalazio ustreptali, zdepast i crveno
lakirani kaiprst. To to stoji tamo, zaurla ona. ta
nas je to snalo, naopako?!
To je Doijev prijatelj, blago ree Sufijan, pa
nastavi, obraajui se ami, izvinite, molim vas - za
ovu neoekivanost et cet, je l da? Ali ipak, dopustite mi
da vam predstavim moju gospou - moju begumu sahibu
- Hind.
Kakav crni prijatelj? Kako to prijatelj? uzviknu
zgurena dama. Ya Allah, zar ti oi nisu pored nosa?
Hodnik kue, s patosanim podom i pocepanim
cvetnim tapetama na zidovima - poeo je da se puni
sanjivim stanarima-partajama. Istaknute meu njima
bile su dve cure - tinejderke, jedna s kosom koja joj
je trala na sve strane, druga s konjskim repom, a obe
su uivale u ovoj prilici sa nadom da e pokazati ta su
nauile (od Dampija) u borilakim vetinama karatea i
vinguna: Sufijanove kerke - Mial (sedamnaest) i
petnaestogodinja Anahita, iskoie iz svoje spavae
sobe u borbenoj opremi - Brus Li-piamama nemarno
prebaenim preko majica sa slikom nove Madone -
ugledae nesrenog Saladina i zatresoe glavama u svom
oduevljenju sa razrogaenim oima.
Radikalac, ree Mial s odobravanjem. A njena
sestra klimnu glavom potvrdno. Krajnji. I to one jebene
,A kategorije. Ali majka ih sad ne ukori zbog renika;
Hindine misli su bile na drugoj strani, te ona zakuka
glasnije nego ikad ranije: Gledajte ovog mog mua.
Kakav je on to hadija? Ovde je, pred nama, glavom i
bradom, pravi-pravcati ejtan, koji nam je kroz vrata
uo u kuu, a mu mi kae da mu ponudim vruu jahni-
pileu orbu, koju sam skuvala ja, sopstvenom desnom
rukom.
Sad bi za Dampi-Doija bilo potpuno nekorisno
da gospu Hind moli za trpeljivost, da pokua da objasni
stvar i trai neku solidarnost. Ako ovaj nije pravi avo
na zemlji, upozori gospoa uzburkanih grudi, ne
oekujui nikakav odgovor, otkuda mu onda dolazi
ovaj njegov pakleno smrdljivi dah? Je l, moda, iz
miomirisnog Rajskog Naselja?
Ne dolazi mi iz ulistana nego iz Bostana,
neoekivano ree ama. Sa leta AI-420. Ali kad mu
u glas, gospa-Hind uplaeno ciknu i jurnu pored njega u
pravcu kuhinje.
Mister, ree Mial Saladinu dok joj je majka
beala niz stepenice, ko god nju uplai, ima da bude
udeen za Vrbicu.
I da posle izgleda jako nezdravo, sloi se
Anahita. Dobrodoli u drutvance.

*

Ova gospa-Hind, sada tako uanena u
uzvikivako-podvriskujui stil govora, bila je u svoje
vreme - udnoal-istinito - jedna od najstidljivijih
nevesta, dua nenosti, samo otelovljenje tolerantne,
dobre naravi. Kao supruga erudite-uitelja u Daki, bila je
sa voljom prihvatila svoje dunosti savrene ivotne
saputnice, prinosila svom suprugu aj sa isiotom, dok je
on nou dugo bio budan itajui i ocenjujui ispitne
zadatke uenika, dodvoravala se upravitelju kole na
povremenim zajednikim izletima uiteljskih porodica,
trudila se da shvati romane Bibutibuana Banerija i
metafiziku Rabindranata Tagore, u svom nastojanju da
bude to vrednija svog supruga koji je lako citirao znanja
iz Rigvede kao i iz Kuran-arifa, pa ak i iz vojnih
zapisa Julija Cezara i Otkrovenja svetog Jovana
Jevaneliste. U te dane ona se divila njegovoj
pluralistikoj otvorenosti duha, pa se trudila da u svojoj
kuhinji ide uporedo s njegovim eklekticizmom, uei da
kuva jela kao to su dobro zainjene dose i utapame
june Indije i meka ufta kamirska. I postepeno je njeno
usvajanje naela gastronomskog pluralizma prerastalo u
jednu veliku strast; i dok je svetovnjak Sufijan gutao
mnogostruke kulture potkontinenta - a nemojmo se
praviti da tu zapadnjaka kultura nije prisutna, jer kako
bi bilo mogue da posle tolikih vekova i ona ne bude deo
naeg naslea? - njegova je supruga kuvala i klopala
sve vee koliine hrane ba tog naslea. Dok je
prodirala stravino zainjena jela Hajderabada i
pretenciozne jogurtske sosove utarpradekog Laknaua,
njeno telo je poelo da se menja, jer je sva ta hrana
morala da se negde smesti, i ona je poela da lii na
jednu veliku kotrljajuu masu svoje otadbine, tog
potkontinenta bez granica, jer hrana prelazi sve granice
koje ste voljni da spomenete.
Ali mister Muhamad Sufijan nije se gojio; nije
dobio nijednu talu, nijednu uncu vie.
Njegovo odbijanje gojenja bilo je i poetak
nevolja. Kad ga je ona karala - Ti ne voli moja jela?
Za koga ja sve to spremam i zbog ega se naduvavam
kao balon? - on joj je odgovorio, blago, gledajui gore
na nju (bila je via od njega) preko vrha svojih naoara u
poluramovima: Uzdravanje je takoe deo nae
tradicije, begumo. Uvek treba pojesti dva zalogaja manje
od onog to nam glad trai: samoodricanje, asketski
put. Kakav ovek! Ima odgovore na sva pitanja, ali ne
moe ga navui na dobru svau.
Uzdravanje nije bilo za gospu Hind. A moda bi i
bilo, da se Sufijan ikad poalio; da je barem jedanput
rekao, Ja sam verovao da sam se oenio jednom enom,
ali ti si sad dovoljno velika za dve; da joj je nekad dao
podstreka! - i onda bi ona moda odustala od velikog
dranja - to da ne, razume se da bi odustala; prema
tome, to je njegova krivica, zato to nije agresivan, i
kakav je sad pa to mukarac koji nije znao da uvredi
svoju debelu gospu - suprugu? - Uistinu, bilo bi sasvim
mogue i to da bi Hind omanula u obuzdavanju svog
derakog orgijanja, i uprkos eventualnim Sufijanovim
psovkama i molbama da prestane; ali poto on to nije
inio, ona je nastavljala da klopa, da mulja hranu,
zadovoljna to celu krivicu za svoju figuru moe da srui
na njega.
A zapravo, ona je jednom bila poela da ga krivi za
neke stvari, iznala je mnoge razloge zbog kojih bi
mogla da mu se suprotstavi; a nala je i svoju jeziinu, te
je tako uiteljev skromni stani svaki dan odjekivao od
vike i grdnje koju on, budui pravi mii, nije bio u
stanju da prenosi na svoje ake. A iznad svega, grdila ga
je i zbog njegovih i suvie uzvienih principa zbog kojih
joj on - Hind mu je rekla da je toga svesna - nikad nee
omoguiti da postane ena bogatog oveka; jer ta rei
za oveka koji je, videvi jednom da mu je banka
sluajno proknjiila dve plate za isti mesec, odmah
pismeno upozorio banku na tu greku i vratio joj lovu? -
i kakvi su tu bili izgledi za uitelja koji je, kad mu je
priao najbogatiji od svih akih roditelja, klot odbio i
samu pomisao da prihvati uobiajenu novanu naknadu
za usluge pruene prilikom ocenjivanja ispitnih zadataka
njegovih malih aka?
Ali ja bih sve to mogla da ti oprostim, mrano bi
mu ona promrmljala, da nije bilo... - ostavljajui
neizgovoren drugi deo reenice, koji je glasio, ona tvoja
dva prava zloina: onog tvog seksualnog i onog
politikog zloina.
Od poetka njihovog braka, njih dvoje su retko
inili onaj polni akt, i to, kad su inili, inili su samo u
mrklom mraku, i u takvoj tiini da se igla mogla uti kad
padne na pod, i u maltene savrenoj nepokretnosti. Gospi
Hindi pri tom nije ni na pamet padalo da se gica ili
vrcka, a kako je Sufijan delovao kao osoba koja kroz sve
to prolazi sa minimalnim mrdanjem, ona je to prihvatila -
i uvek je prihvatala - kao da su oboje bili istog miljenja
o toj stvari, to jest, da je to jedna prljava rabota o kojoj
ne treba nita razgovarati - ne pominjati je ni u njegovoj
ni u njenoj diskusiji, ni pre ni posle radnje, niti skretati
panju na tu stvar u samom toku radnje. A kad su deca
koristila svoje vreme za dolazak na svet, ona je to
smatrala za Boju kaznu, jer je samo On znao za ona
rava dela u njenom ivotu pre njihovog roenja; a kako
su oba deteta ispala devojice, ona za to nije htela da
optuuje Alaha, ve je vie volela da krivi ono slabiko
seme koje je u njoj posejao njen nemuevni mu, a to je
bilo njeno miljenje koje se nije libila da izrazi sa jakim
naglaskom i, na uas babice, ba u trenutku kad je rodila
malu Anahitu. Jo jedna devojica, dahtala je s
gaenjem. Pa, s obzirom na to ko mi je napravio dete,
treba da budem srena to nisam rodila bubavabu ili
mia. Posle te druge erke, rekla je Sufijanu, to je
dosta, dosta je, pa mu je naredila da svoj krevet prebaci
u hodnik. On je bez rei prihvatio njeno odbijanje da ima
jo dece; ali je ona onda otkrila da je taj bludnik mislio
da opet moe s vremena na vreme da ulazi u njenu
zamraenu sobu i nastavlja onaj svoj udni ritual utanja
i gotovo-nemrdanja, kojem se ona bila preputala samo
radi rasploavanja. ta ti misli, viknula je na njega
kad je prvi put ponovo pokuao. Da ja to radim da bih
se zabavljala?
Kad mu je jednom ulo u njegovu tvrdu upu da
ona misli poslovno - jakako, gospodine, nema tu vie
trte-mrte i zavitlavanja, ona je estita ena, a ne neka
raspusna uspaljua - on je poeo da kasno dolazi kui.
Ona je, pogreno, mislila da on odlazi kod nekih
prostitutki, a on se tada, u stvari, bio upetljao u politiku,
ali ne u neku staru politiku, o ne, nipoto! - mister
Klikera se bio pridruio samim avolima,
Komunistikoj partiji, ni manje ni vie, jer to je
odgovaralo njegovim ivotnim naelima; priao je
demonima, goljama, ni blizu onim estitim droljama. I
ba zbog tog njegovog paanja u mistiku, ona je morala
da se u tako kratkom roku spakuje i da, teglei svoje dve
bebe, otputuju u Englesku; zbog tih njegovih ideolokih
maija, morala je da izdri sva ona liavanja,
presliavanja i poniavanja u procesu imigriranja; i
upravo je zbog tog njegovog dijabolizma ostala zauvek
zakucana u ovoj Engleskoj i vie nikad nee videti svoje
selo. Engleska je, rekla mu je jednom, tvoja osveta
to sam te spreila da na mom telu izvodi svoje sramne
radnje. On joj na to nije nita odgovorio; ali utanje
znai odobravanje.
I ta je bilo to to ih je prinudilo da ive u ovom
Vilajetu njihovog izgnanstva, u tom svrabu osvetoljublja
njenog seksualno optereenog mua? ta? Da li njegovo
knjiko znanje? Njegovo Gitanjali - Osvetoljublje,
Ekloge - pesme Vergilijeve -ili, pak, ona drama Otelo,
koju je on objanjavao, po naki, da je to u stvari Attalah
ili Attaulah, sem to pisac nije umeo da mu ime pravilno
napie - i kakav mi je pa to pisac?
Bilo je to: njena kujna. Kafana aandaar, hvaljena.
Izvrsna, sjajna, gurmanska. Svet je dolazio iz svih
krajeva Londona da jede njene samoze, njen
bombajski cliaat, njen gulab jamans - gula pravo iz
Raja. A ta je tu Sufijan mogao da radi? Da naplauje
ceh, da slui aj, da irka od stola do stola, i da se ponaa
kao konobar, i pored sveg svog obrazovanja. Oh, da,
svakako, gostima se sviala njegova linost, on je uvek
bio privlaan i prijatan lik, ali kad vodite neku
kloparnicu, gosti ne plaaju za konverzaciju, na
zbrzanom raunu, ve za klopu kao to su jela elebe,
barfe ili Specijalitet dana. O, kako se ivot izmenio! Sad
je Ona bila gazdarica.
Pobeda!
A ipak, nije se mogla osporiti injenica da je ona
bila kuvarica i hraniteljka, glavna graditeljka uspeha
kafane aandaar, koja im je konano omoguila da kupe
celu etvorospratnu zgradu iznad lokala i ponu da
izdaju sobe - ona je bila ta osoba oko koje je, kao lo
dah, lebdela mijazma njegovog poraza. Dok je Sufijan i
dalje svetlucao, ona je delovala ugaeno, kao pregorela
sijalica, kao zvezda koja se gasi, kao umirui plamen. -
Zato? - Zato, kad je Sufijan, lien svog zvanja, aka i
potovanja, skakutao okolo kao jagnje, pa ak poeo i da
se goji, da se iri u gradu Londonu, kao to nikad nije
radio tamo u zaviaju; i zato se ona, kad je mo prela
iz njegovih ruku u njene, drala - kako je njen mu rekao
- kao prazna vrea, tuna buca i alosna kuca? Prosto:
ne uprkos, ve zbog. Sve ono to je ona cenila bilo je
poremeeno promenom; u tom procesu prevoenja -
izgubljeno.
Njen govor: sada obavezan da emituje te tuinske
zvuke od kojih joj se jezik zamara, i zar ona nema prava
da zbog toga kuka? Njeno domae ognjite: bee nekad u
Daki, gde su zajedno iveli u onom skromnom
uiteljskom stanu, i ta im je sad neto bolje to su
zahvaljujui svom preduzetnikom smislu, uteevini i
vetini kuvanja dobrih jela sa zainima, uspeli da kupe
ovu etvorospratnicu sa balkoniima? Gde je sad bio
onaj grad koji je ona znala? Gde selo njene mladosti sa
zelenim rekama i potocima? I oni obiaji oko kojih je
ona izgradila svoj ivot bili su sad izgubljeni, ili ih je,
barem, bilo teko ponovo nai. Niko u ovom Vilajetu
nije imao vremena za one natenane-panje i ljubaznosti
iz zaviaja, ili za one mnoge izraze potovanja vere.
Osim toga: zar ona nije bila prinuena da podnosi mua
bez ikakve vrednosti, dok je ranije mogla da se bakari u
svom devojakom ponosu i dostojanstvu? Gde je to
dostojanstvo kad mora da radi za opstanak, za njegov
opstanak, dok je ranije mogla da sedi kod kue u mnogo
podobnijoj pompi? - A znala je ona - kako da nije mogla
znati - svu onu tugu ispod njegove dobrodunosti, i da je
to, takoe, bio jedan od njegovih poraza; i nikad se nije
ona ranije oseala tako nedovoljnom kao supruga, jer
kakva je to Gospoa koja nije kadra da razveseli svog
mua, ve mora da potuje tu krivotvorenu sreu i da se
snalazi kako zna i ume da bi je ouvala, kao da je to ona
prava stvar? - A osim toga: doli su u jedan demonski
grad u kojem svata moe da ti se desi, da ti neko
porazbija prozore u toku noi, bez ikakvog razloga, da te
neke nevidljive ruke obore na ulici, a u radnjama slua
takve skaredne rei i psovke od kojih se osea kao da e
ti ui otpasti, ali kad se okrene u pravcu iz kojeg te rei
dolaze, vidi samo prazan vazduh i osmehnuta lica; i
svaki dan uje da su nekog momka ili neku devojku
prebili duhovi. - Da, to je zemlja fantomskih zloesnika,
kako drukije da to objasni; najbolje je sedeti kod kue,
i ne izlaziti, sem kad mora da odnese pismo na potu;
sedi lepo kod kue, zakljuaj vrata, oitaj svoje molitve,
pa e oni zli dusi (moda) stajati po strani. - A razlozi
poraza? Baba, ko e ih sve nabrojati? Nije ona bila samo
ena jednog kafedije i robinja kujne, ve se nije mogla
osloniti ni na pripadnike svog roenog naroda; bilo je tu
njihovih ljudi koje je ona smatrala dostojnim potovanja,
ali, koji su preko telefona davali razvod svojim enama
kod kue i odbegavali sa lakim, haramzadi, enskama ili
indijskim curama koje su zavodili zbog miraza (neke
stvari mogu da se ovamo donose i bez carine); a najgore
od svega, to je onaj otrov ovog avoljeg ostrva to je
inficirao njene bebice-devojice koje su ovde rasle
odbijajui da govore maternjim jezikom, iako razumeju
svaku re, ime su htele samo da povreuju svoje
roditelje; i zato bi inae Mial odsekla svoju dugaku
kosu i pustila sve dugine boje u kratku; i svaki dan je
zato dolazilo do sukoba, svaa i njihove neposlunosti -
a to je i tu bilo najgore, u njenim albama se nije moglo
uti nita novo, i to vam je stvar koja lei enama kao to
je ona, te tako ona vie nije bila samo ena, samo ona
Hind, supruga uitelja Sufijana; bila je potonula u
anonimnost, u bezlini pluralitet, u stanje u kojem je bila
samo jedna-od-ena-kao-to-je-ona. Bila je to istorijska
lekcija: ene-kao-to-je-ona nemaju druge do da pate, da
se seaju, i da umru.
I ta je ona radila: da bi porekla muevljevo
slabistvo, ona ga je uglavnom tretirala kao nekog lorda,
kao monarha, jer je u njenom izgubljenom svetu njena
slava poivala u njegovoj; a da bi porekla postojanje
onih sablasti izvan kafane, ona je ostajala u kui i druge
slala u grad da nabavljaju namirnice i kune potrebe, kao
i one beskonane kasete Bengali- i Hindi-filmova za
gledanje na video-rikorderu, pomou kojih je (uz sve
veu gomilu indijskih filmskih asopisa) mogla da bude
u dodiru sa zbivanjima u stvarnom svetu, kao to je
bio onaj bizarni nestanak neuporedivog Dibrila Farite i
kasnija tragina vest o njegovoj smrti u avionskoj
nesrei; a da bi svojim oseanjima poraza i krajnjeg
oajanja dala neke oduke, ona se izdirala na svoje erke.
Od kojih je ona starija, da bi sauvala svoj integritet,
otfikarila svoju dugu kosu, i dopustila da joj bradavice
na grudima bockaju njene provokativno tesne bluzice.
Dolazak jednog potpuno razvijenog avola,
rogatog oveka-jarca, bio je, u svetlu gore navedenog,
neto veoma slino onoj poslednjoj, ili, u svakom
sluaju, pretposlednjoj kapi u prepunoj ai jeda.

*

Stanari-partaje aandaara okupili su se u nonoj
kujni na jedan improvizovani krizni samit. Dok je
Hind bacala svoje kletve u pileu orbu, Sufijan je
smetao amu uz sto, privlaei, za upotrebu nesrenog
bade, jednu aluminijumsku stolicu s plastinim
seditem, i dajui svoj uvod u dnevni red nonog
sastanka. Lamarkove teorije - drago mi je to itaoca
mogu da izvestim - citirao je izgnani uitelj, govorei
svojim najboljim didaktikim glasom. Kad je Dampi
ispripovedao neverovatnu priu o aminom padu s
neba - a sam glavni junak bio i suvie duboko zagnjuren
u pileu orbu i svoj jad, da bi u svoje ime mogao da
govori - Sufijan se, cokui, pozvao na poslednje izdanje
Porekla vrsta. U kojem je delu ak i veliki arlz
prihvatio pojam mutacije in extremis - to e rei, pred
samu smrt - radi osiguranja opstanka vrsta; te, prema
tome, ta ako su njegovi sledbenici - uvek vei darvinisti
od samog Darvina! - posthumno odbacili takvu
lamarkovsku herezu, insistirajui na prirodnoj selekciji i
samo na njoj - meutim, ja sam obavezan da priznam da
se takva teorija ne proiruje na opstanak pojedinih vrsta
ve samo na vrste kao celinu; - a osim toga, s obzirom na
prirodu mutacije, problem je u tome da se shvati stvarna
korisnost te promene.
Ma, nemoj rei, Anahita Sufijan prekide ta
razmiljanja, drei jednu aku na svom obrazu i diui
oi ka nebu. Udari taku! Stvar je u tome, kako je ovaj
bada uspeo da se pretvori u ovakvu, u ovakvu -
zadivljeno - nezdravu nakazu?
A na to, sam avo, podigavi pogled iz tanjira
pilee orbe, dreknu, Ne, nisam ja to. Ja nisam nakaza.
Oh, ne, nisam sigurno. Njegov glas koji je zvuao kao
da se die iz bezdanog ambisa bola, dirnu i uplai mlau
curu, koja se sjuri do mesta na kojem je on sedeo, te
estoko milujui rame nesrenog skota, ree da bi
ublaila stvar: Razume se da nisi, izvini, ja, lino,
svakako ne mislim da si ti nakaza; ti samo tako
izgleda.
Saladin ama briznu u pla.
U meuvremenu je ga Sufijan bila uasnuta
prizorom u kojem je njena mlaa erka stvarno drala
ruke na tom stvoru, pa se okrete galeriji stanara-partaja
u piamama i spavaim kouljama, maui svojom
varjaom na njih i traei njihovu podrku. Kako
podneti ovo? - ast i bezbednost mladih devojaka ne
moe da se sauva. -I sve to u mojoj roenoj kui, jedna
takva stvar...!
Mial Sufijan izgubi strpljenje. O, Isuse, mama!
Isuse?!
Je l vi mislite da je to kod njega neto
privremeno? upita Mial svoga oca Sufijana i
Dampija, okrenuvi lea skandalizovanoj Hind. Neka
vrsta opsednutosti zlim duhovima - i da l bismo mi
mogli da ih malo, znate, izegzorciziramo? Slutnje,
grobljanske aveti i komari horor-filmova svetlucali su u
njenim oima, a njen otac, takoe ljubitelj video-kaseta
sa filmovima strave i uasa, poput nekog tinejdera,
izgledao je kao da ozbiljno razmatra tu mogunost
isterivanja zlih duhova iz oveka. U romanu Der
Steppenwolf (Stepski vuk), poe on, ali Dampi ga
prekide jer mu je ve bilo svega dosta. Osnovna je
stvar, objavi on, nai neki ideoloki pogled na ovu
situaciju.
Ovo svakog uutka.
Objektivno, ree Dampi uz jedan mali,
samoomalovaavajui osmeh, ta se ovde dogodilo?
Prvo: nepravedno hapenje oveka, zastraivanje, nasilje.
Drugo: nezakonita detencija i neki nepoznati medicinski
eksperimenti u bolnici, agor odobravanja kao seanje
na nedavne intra-vaginalne inspekcije, Depo-Provera
skandale, nezakonite post-partum sterilizacije porodilja,
i na ono, pre toga, zaplenjivanje droge provercovane iz
Treeg sveta, podstaklo je sve prisutne da osmisle
govornikove nagovetaje - jer ono u ta verujete zavisi
od onog to ste videli - ne samo od onog to je vidljivo,
nego i u ta ste vi spremni da pogledate u oi - ali, ipak,
ovde je moralo da se nae i neto to bi objasnilo rogove
i kopita; u tim policijskim odeljenjima bolnica svata
moe da vam se desi - I tree, nastavljao je Dampi,
psihiki slom, gubitak svesti o sebi, nesposobnost za
borbu. Mi smo sve to videli i ranije.
Niko se nije protivio, ak ni gospa-Hind; ima nekih
istina koje ne moete odbiti. Ideoloki, ree Dampi,
ja ne prihvatam njegov poloaj rtve. Svakako, njega
jesu rtvovali, ali mi znamo da je svaka zloupotreba
vlasti delimino i krivica zloupotrebljavanih; naa
pasivnost se s tim slae, odobrava takve zloine. I
poto je Dampi tako, svojom kritikom doveo ceo skup u
stanje srameljive pokornosti, zamolio je Sufijana da
ami omogui useljenje u malu sobu na tavanu u kojoj
trenutno nije bilo partaja, a Sufijan je, sa svoje strane,
zbog oseanja solidarnosti i krivice, bio potpuno
nesposoban da zatrai i jednu jedinu paru za kiriju. Hind
je, dodue, promrmljala: Sad ja vidim da je ovaj svet
lud, kad jedan avo moe da postane moj gost na
kvartiru, ali ona je to rekla niz bradu, i niko osim njene
starije kerke Mial nije uo te rei.
Sufijan, sledujuiprimer svoje mlae kerke, prie
mestu za stolom gde je ama, umotan u svoje ebe,
gutao ogromne koliine Hindine nenadmane pilee
yahni-orbe, malo unu i obgrli jednom rukom
nesrenika koji je jo drhtao. Za tebe je ovo mesto
najbolje, ree on, kao da se obraa nekom maloumniku
ili malom detetu. A i kud bi ti drugde mogao otii da
ispravlja svoje deformacije i povrati normalno
zdravstveno stanje? Gde bi to drugde mogao nego ovde
kod nas, meu tvojim zemljacima, u tvojoj sorti?
Tek kad je Saladin ama ostao sam u tavanskoj
sobi i na samom kraju svojih moi, on je odgovorio na
Sufijanovo retoriko pitanje. Nisam ja od vae sorte,
razgovetno je rekao u no. Vi niste moj narod. Ja sam
pola svog veka proveo pokuavajui da pobegnem od
vas.

*

Srce mu je poelo da se loe ponaa, da se rita i
spotie, kao da je i ono samo elelo da se preobrazi u
neki nov, dijabolini oblik, da zameni sloene
nepredvidljivosti tabla-improvizacijama sa svojim starim
metronomskim otkucajima. Leei nepospan na uskom
krevetu, zakainjui rogovima arave i jastunicu dok
se bacakao i prevrtao, podnosio je tu obnovu koronarne
ekscentrinosti s nekom vrstom fatalistikog prihvatanja:
kad se sve ostalo izmenilo, zato ne bi moglo i to? Bum-
bara-tras-bum, radilo mu je srce, a torzo mu se trzao.
uvaj se ili u ti stvarno namestiti igru. Bum-dum-
badum. Da: to je bio Pakao, u fasu. Grad London,
transformisan u pakleni Dahanum, u Gehenu - u
Hinomsku dolinu stalno gorueg ubreta - u
Muspellheim.
Da li avoli pate u Paklu? Zar to nisu oni s
trozupcima?
Voda je poinjala postojano da kaplje kroz
prozore ispod strehe. Napolju, u podmuklom gradu,
topio se sneg, dajui ulicama nepouzdanu vrstinu
mokrog kartona.
Spore mase beline klizile su niz strme, sive
krovove od kriljca. Otisci guma kamiona i hladnjaa to
isporuuju jutarnju robu nabirali su ljapkavicu. Prve
svetlosti novog dana; i hor zore je poinjao - egrtanje
brazdaa drumova, cvrkutanje, u daljini, alarmnih
ureaja protiv provalnika, trubljenje monstruma na
tokovima koji se sudaraju na okovima, duboko
zujanje velikih maslinastih deraa ubreta, vritei
radio-glasovi iz ofarbane kutije u nekom kupleraju,
grmljavina kola boga Vine - onih daganata pod koja se
zalueni vernici bacaju - kola to se sjuruju niz dugaku
ali usku stazu. Ispod zemlje je tutnjalo sa podrhtavanjem,
to je ukazivalo na prolazak ogromnih podzemnih glista
koje su prodirale i preivale ljudska bia, a sa neba je
dopiralo udaranje sekira i pitanje onih viih, sjajnih
ptica od metala.
Sunce se pojavilo, razmotavajui magloviti grad
kao poklon-paket. Saladin ama je spavao.
Ali san mu nije omoguavao i odmor, ve ga je
vie vraao onoj drugoj nonoj ulici kojom je, zajedno sa
fizioterapeutkinjom Zumbulkom Filips, beao ka svojoj
sudbini klip-kloparajui na nesigurnim kopitima, i
podseao na ono kako je - dok je suanjstvo odmicalo a
grad se primicao - Zumbulkino lice i telo izgledalo da se
menja. Video je kako joj se ona dva prednja zuba-
sekutia razmiu i kako im razmak postaje sve vei, i
kako joj se kosa zaplie i uplie u meduze, i zapaao
udnu trougaonost njenog profila koji se strmo sputao
od ivice kose na elu do vrha njenog nosa, pa se zatim, u
neprekidnoj liniji, drugim krakom nadovezivao na vrat.
U utoj svetlosti je video kako joj koa iz asa u as
postaje sve tamnija, zubi sve istaknutiji a telo sve
izduenije kao na nekom dejem crteu. Istovremeno mu
je upuivala poglede sa sve izraenijim pozivom na
bludnienje, pa mu je epala aku svojim tako koatim
i neizbenim prstima da mu se inilo kao da ga je neki
kostur zgrabio i pokuavao da ga uvue dole u grob;
oseao je miris tek iskopane zemlje, prezasieni miris
grude, u njenom dahu, na njenim usnama... i oseanja
mu se izmeae. Kako je on uopte mogao da je smatra
za privlanu enu, pa i da je eli, da ak ide dotle da je
zamilja ispod sebe, dok ga je ona jahala i udarcima
svojih pesnica mu isterivala sluz iz plua, da zamilja
kako su njih dvoje ljubavnici u estokom grenju na
gomili?... Grad se gusto skupljao oko njih kao uma;
zgrade su se usukavale i rasle upletene kao njena kosa.
Nikakva svetlost ne moe da prodre ovde, apnula mu
je ona. Crno je, sve je crno. Krenula je kao da hoe da
legne i da njega povue ka sebi, ka zemlji, ali on je
uzviknuo, Brzo u onu crkvu, i odjurio u neku
sanduastu zgradu, traei vie od jednog pribeita. Ali
unutra, na klupama, sedelo je mnotvo Zumbulki, i
mladih i starih, Zumbulki koje su nosile bezobline
plave kostime iz dva dela, lane bisere i etvrtaste
eirie sa malim lajerima, Zumbulki u devianski
belim spavaicama - svi mogui likovi Zumbulki koji se
mogu zamisliti, i sve su glasno pevale, Sredi me, Isuse;
dok nisu ugledale amu, batalile svoje spiritualisanje -
pevanje duhovnih pesama - i poele da vrite na
najnespiritualniji nain, Satana, Jarac, Jarac, i tome
slino. I sad je bilo jasno da ga je Zumbulka sa kojom je
uao videla novim oima, upravo onako kako je on nju
video na ulici; da je i ona sad poinjala da zapaa neto
od ega je oseala prilinu muninu; a kad je on video
gaenje na tom njenom stravino uiljenom i
zamagljenom licu, prosto je sebi dopustio da se ispuca.
Hubi (Abisinke) psovao ih je, iz nekog razloga na
svom odbaenom maternjem jeziku. Mutikae i
divljakinje - tako ih je nazvao. Ja vas alim, rekao je.
Svakog jutra morate da se gledate u ogledalu u kome
ete videti mrkli mrak: ljagu, dokaz da ste najnie meu
niskima. One se sjatie oko njega - sjati se taj verski
skup Zumbulki, dok je njegova Zumbulka sad bila
izgubljena meu njima, neprepoznatljiva, ne vie
individua ve ena-kao-i-ostale - i poee da ga tako
stravino makljaju, da je on vreao i meketao i trao sve
u krug, traei neku pukotinu da pobegne iz te opsade;
sve dok nije shvatio da je strah njegovih napadaica vei
od njihovog gneva, pa se onda uspravi koliko je dug,
rairi ruke i avolski vrisnu na njih, a one utekoe traei
neki zaklon i sve se zgurie iza crkvenih klupa, dok je on
sav krvav ali nepokunjen odlazio sa bojnog polja.
Snovi su na svoj nain sreivali stvari; ali ama,
nakratko budan, dok mu je srce klizilo u novu navalu
skraivanja i preskakanja otkucaja, bio je gorko svestan
toga da njegov komar nije daleko od istine; duh mu je,
konano, bio u pravu. - Bilo je to poslednje vienje sa
Zumbulkom, pomislio je i ponovo utonuo u san. - Ali pri
tom oseti kako dre u holu vlastite kue dok se, na
jednom viem planu, Dampi Doi estoko raspravlja sa
Pamelom. Sa mojom enom.
A kad je sanjana Pamela, kao eho one stvarne,
doslovno po sto i prvi put odbila mua - ma, on nije iv,
jer takve se stvari, tako esto, ne - upravo je Damed
estiti bio taj koji mu je, stavljajui na stranu ljubav i
udnju, pomogao. Ostavljajui iza sebe uplakanu Pamelu
- Nemoj sluajno da se usudi da TO vrati ovamo,
dovikivala mu je sa najvieg sprata - iz Saladinovog
skrovita - dok je Dampi, ututkavajui amu u
svoju jaknu od jagnjee koe i ebe, kretao sa
iznurenkom prema kafani aandaar, obeavajui mu s
praznom nenou, Sve e biti u redu. Videe. Sve e
biti lepo.
Kad se Saladin ama probudio, seanje na te rei
ispunjavalo ga je gorinom i ljutnjom. Gde li je sad
Farita - uhvatio je sebe kako misli na njega. Ta baraba:
kladim se da je njemu dobro. - Bila je to misao kojoj e
se on jo vraati i to sa izuzetnim ishodima; ali, trenutno,
on je morao da pri jednu drugu ribu.
Ja sam inkarnacija zla, pomislio je on. Morao je da
se s tim suoi. Ma kako da se to desilo, stvar je
neosporna. Ja nisam vie ja, ili ne samo ja. Ja sam
otelovljenje greke, onog-to-svi-mrzimo - greha.
Zato? Zato ba ja?
Kakvo je zlo on uinio - kakvu je to grenu stvar
on mogao, ili hteo da uini?
I zbog ega je on - tu misao nije mogao da izbegne
- ovako kanjavan? I, samim tim, od koga? (Ja sam bio
mutav.)
Zar se on nije uvek drao svoje predstave o onom
to je dobro, zar nije nastojao da postane ono emu se
najvie divio i posveivao sa voljom na ivici
opsednutosti - da osvoji to englestvo? Zar nije marljivo
radio i sve nevolje izbegavao u svojoj borbi da postane
nov? asnost, probirljivost, umerenost, obuzdanost,
postojana marljivost, samopouzdanost, porodini ivot:
emu je sve to doprinosilo ako ne jednom moralnom
kodeksu? Da li je njegova greka to to Pamela i on ne
mogu da imaju decu? Da li je genetika, u ovom sluaju,
stvar njegove odgovornosti? Moe li biti, u ovom
izopaenom veku, da je on rtva one tri - tri suaje, kako
je sam bio odluio da to svoje proganjanje nazove -
upravo zato to je stremio Dobru? - Zar da se u
dananje vreme takvo stremljenje smatra za pogreno, pa
ak i za zlo? - Zatim, kako su samo surove te tri Mojre--
boginje sudbe, da zloudno podbodu taj isti svet, kojem
se on tako odluno udvarao, da ga odbaci; o, kako je
tuno biti odgurnut od kapija grada koji ve odavno
smatra za svoj! Koliko je to podla duhovna
ogranienost, baciti ga natrag u nedra njegovog naroda,
koji je njemu ve tako dugo dalek i tu! - I tu poee da
mu naviru misli Zini Vakil, te ih je on, sa oseanjem
krivice, nervozno potiskivao u sebi, ponovo.
Srce ga je estoko ritalo iznutra, i on sede u
krevetu, presamien, borei se za dah. Smiri se ili e
zavesa pasti. Nema mesta ovakvim potresnim
razmiljanjima: nema vie. Disao je duboko; ponovo
legao na lea; ispraznio svest. Onaj izdajnik u njegovim
grudima vratio se normalnom radu.
Dosta o tome, odluno ree sebi Saladin ama.
Dosta sam sebe smatrao za grenika. Prividi obmanjuju;
korice nisu najbolji vodi u knjigu. avo, Jarac, ejtan?
Nisam ja to.
Ne ja: neko drugi.
Ko?

*

Mial i Anahita dooe sa njegovim dorukom na
posluavniku i uzbuenjem na licima. ama navali,
poe da prodire kukuruzne pahuljice u mleku i da
uzima velike gutljaje Nescafe-napitka, a za to vreme su
cure, posle nekoliko trenutaka ustruavanja, avrljale
prema njemu, u jedan glas, non-stop. Daklem, ti si ovoj
velikoj gajbi namestio gadan zuj, nema da omane - svi
apuu i olajavaju. - Zar nisi prekono izveo neku
transformaciju u obrnutom smislu, il neto slino? -
Ej, bado, je 1 ovo neki tvoj tos, ah? Reci. Mislim, da
li ti je to neka minka il neto drugo pozorino? -
Hou da kaem, Dampi ree da si ti neka glumina, pa
mi je samo sinula lampica u smislu - zna, i tu mlada
Anahita presui, jer ama, izbljunuvi kukuruzne
pahuljice, besno zaurla: minka? Pozorino? tos?
Nema ljutnje, bado, zabrinuto ree Mial u ime
svoje sestre. Nas dve smo samo mislile, zna ta ou
da kaem, jer bilo bi grozno da nisi, al ti stvarno jesi, u
fasu jesi, te je to, prema tome, ol-rajt, zavri ona brzo,
dok je ama ponovo poeo da bulji u nju. - Stvar je u
tome, Anahita nastavi, a zatim, mucajui, hoemo
rei, daklem, da, prosto mislimo, da je to super. - Ona
misli da si ti super, ispravi je Mial. Mi mislimo da si
ti, zna - Sjajan, dodade Anahita i zablesnu besnog
amu svojim osmehom. aroban. Zna. Najsuper.
Celu no nismo oka sklopile, ree Mial.
Sinule su nam neke ideje.
Pa smo konstatovale, Anahita je drhtala od
uzbuenja s tim u vezi, poto si se ti pretvorio u - u to u
ta si se pretvorio, - da bi, moda, pa, verovatno, u stvari,
iako ti to nisi pokuao, da bi moglo, da bi ti mogao... I
starija cura zavri misao mlae: Da bi mogao da
razvije - zna - neke moi.
Mi smo tako mislile, u stvari, dodade Anahita,
slaboduno, gledajui kako se oblaci navlae na
amino elo. I, povlaei se ka vratima, dodade: A
moda i greimo - pa, da. Greimo - glat. Prijatan
doruak. - I Mial, pre nego to utekoe, izvadi iz depa
svoje crveno-crne karirane jakne jednu boicu punu neke
zelene teno-sti, spusti je na pod pokraj vrata, i ispuca
sledei baj-baj-metak: Oh, izvini, ali mama kae da bi
mogao ovo da upotrebljava, to je neka tenost za
ispiranje pljuce, za tvoj dah.

*

To to su se Mial i Anahita divile njegovoj
nakaznosti koje se on iz dubine due gnuao, uverilo ga
je da njegov narod stvarno srlja u onako pogrenom
pravcu kako je on dugo i podozrevao da e aavo srljati.
A injenica da su mu njih dve na njegovo ogorenje -
kad su mu u drugo tavansko jutro donele za doruak
indijska ufta umesto paketa cerealija sa jednom
srebrnastom igrakom u vidu astronauta, a on
nezahvalno jauknuo: Zar ja sad moram da jedem ovu
tuinsku hranu? - odgovorile sa izrazima saoseanja,
jo je vie pogorala stvari. Seckana govna, sloi se
Mial sa njim. Slaba vajda, mi nemamo engleske
delikates-kobasiice za doruak. Svestan da je povredio
njihovo gostoprimstvo, pokuao je da im objasni da on
sebe danas smatra za... ovaj... pa, za Britanca... A ta
rei za nas? Anahita je elela da zna. ta smo mi, po
tvom miljenju?
- A Mial mu se poveri: Meni Banglade nita ne
znai, prosto ne igra za mene. Samo kao neko mesto iz
kog tata i mama stalno izdrndavaju nekakve uspomene.
- A Anahita zakljuno ree: Ban-do-gla-v-de
zadovoljno klimnuvi glavom. - Ja to tako zovem.
Ali one nisu Britanke, eleo je da im kae: nisu
stvarno, ni u jednom vidu koji bi njemu govorio da jesu.
A ipak mu je stara izvesnost u tom pogledu danas
izmicala zajedno sa njegovim starim ivotom... Gde je
telefon? zahtevao je da mu kau. Moram da obavim
neke razgovore.
Telefon se nalazio u holu; Anahita je napala svoju
parkasu i pozajmila mu nekoliko novia. Glave
umotane u pozajmljeni turban, tela skrivena u
pozajmljene pantalone (Dampijeve) i u Mialinim
cipelama, ama je birao brojeve prolosti.
ama, ree glas Mimi Mamulijan. Ti si
mrtav.
To se dogodilo dok je on bio odsutan: Mimi je bila
pala u nesvest i izgubila zube. Osvest je to bila, rekla
mu je, govorei grublje nego obino zbog problema sa
vilicom.
A iz kog to razloga? Ne pitaj. Ko moe da pita za
razlog u dananje vreme? Koji je broj tvog telefona?
dodala je kad se zauo signal pred prekid veze. Odmah
u te pozvati. Ali prolo je punih pet minuta pre nego
to ga je pozvala. Morala sam da pikim. Je 1 ti ima
neki razlog za ovo to si iv? Zato se more za tebe i
onog drugog badu razdvojilo a preko ostalih zatvorilo?
Nemoj mi rei da si ti vredniji od ostalih. To ljudi danas
ne prihvataju, pa ak ni ti, amo. Dakle, etala sam se
Oksford-stritom, traei cipele od krokodilske koe, kad
mi se to desilo: iz ista mira, usred hodanja, pala sam
napred, kao klada, prizemljila se vrhom brade, a svi mi
zubi poispadali na trotoar ispred dase koji je peco
enske. Ljudi umeju da budu i paljivi, amo. Kad sam
dola k svesti, nala sam svoje zube na jednoj gomilici
pored mog lica. Otvorila sam oi i ugledala te male
kopilane kako bulje u mene - zar to nije bilo simpatino?
Prva stvar na koju sam pomislila - hvala Bogu, tu su mi
pare! Drala sam ih pozadi, pribodene, privatno, razume
se, veliki tos, bolji nego oni raniji. I zato jedno vreme
nisam radila. Posao pozajmljivanja glasa stoji loe, mogu
ti rei, delimino zbog tvoje smrti a i zbog mojih zuba -
mi, prosto, nemamo oseanje odgovornosti. Standardi su
pali, amo. Ukljui televizor, sluaj radio, treba da
uje samo kako su banalne one reklame za picu, pa oni
oglasi za pivo s ermenovim akcentima iz glavne podele
uloga, Marsijanci jedu krompir u prahu i zvue kao da su
pali sa Meseca. upirali su nas iz The Alien Showa.
elim ti da se brzo oporavi. Uzgred, to i ti meni moe
da poeli.
Znai, izgubio je posao, kao i enu, dom i vrstu
vezu sa ivotom. Loe mi idu ne samo zubni
suglasnici, nastavljala je Mimi. I oni praskavci me
plae do zablesavljenosti. Stalno mislim da u stare kosti
opet rasuti po ulici. Godine, amo: sve ti je to
poniavanje. Rodi se, pa te onda makljaju, dobija
modrice po celom telu, i konano skikne, pa te
lopaticom smeste u urnu. Al nema veze, i ako ne budem
vie radila, umreu udobno. Je 1 zna da sam sad sa
Bilijem Batutom? Tano, kako bi i mogla s tobom, kad
si ti tamo plivao. Daa, digla sam ruke od ekanja na tebe,
pa sam iz kolevke ukrala jednog od tvojih zemljaka.
Moe to da primi kao kompliment. A sad moram da
kidam. Ba je bilo lepo razgovarati s jednim mrtvacem,
amo. Sledei put skai u vodu iz amca. ao!
Ja sam po svojoj prirodi unutarnji, sebi okrenut
ovek - tiho on ree u telefon s prekinutom vezom. Ja
sam se na svoj nain borio da naem svoj put ka
uvaavanju viih stvari, ka jednoj maloj meri finese. U
dobre dane sam oseao da je to nadohvat moje ruke,
negde u meni, negde u mom biu. Ali, to mi je izmaklo.
Zapleo sam se, u stvari, u svet i njegove zbrke, i ne
mogu da se opirem. Groteska me dri u ropstvu, kao to
me je nekad drala svakodnevica. More me je odbacilo;
zemlja me vue dole.
Suljao se niz neku sivu strminu a crna voda mu je
podlokavala srce. Zato je to ponovno roenje, tu drugu
ansu pruenu Dibrilu Fariti i njemu samom, on, u
svom sluaju, oseao kao neprestano pribliavanje kraja?
On je bio ponovo roen u saznanje smrti; i strah ga je
hvatao od neizbenosti promene, od nikad-istih-stvari i
bespua-za-povratak. Kad izgubite prolost, vi stojite
goli pred prezrivim Azrijelom, anelom smrti. Izdri ako
moe, rekao je sebi. Dri se jueranjica. Ostavljaj
tragove svojih noktiju na sivoj strmini, dok se sulja.
Bili Batuta: to bezvredno govance. Pakistanski
plejboj, pretvorio je jednu beznaajnu turistiku agenciju
- Batutine ture - u flotu supertankera. U sutini, varalica,
uven po svojim romansama sa glavnim glumicama
hindi-ekrana, i, kako se prialo, po svojoj sklonosti
prema belim enama sa ogromnim grudima i bogatom
stranjicom, sa kojima je loe postupao, eufemistiki
reeno, i koje je lepo nagraivao. ta je Mimi traila
kod ravog Bilija - da li njegove seksualne instrumente i
njegov auto maserati biturbo? Za momke kao to je
Batuta, bele ene-nema-veze da li debele ili Jevrejke,
glavno nek su bele - bile su samo za tucanje i
odbacivanje. Ono to neko mrzi kod belih - ljubav prema
mrkom eeru - mora da mrzi i ono to ispada obratno,
kod crnih. Bigoterija nije samo funkcija moi.
Sutradan uvee, Mimi je telefonirala iz Njujorka.
Anahita ga je pozvala da dode do telefona svojim
najboljim prokleti-Jenki-tonom, i on se uvue u svoju
maskaradu. Kad je stigao u hol, Mimi je ve bila
prekinula vezu, ali ga je ponovo pozvala. Niko nije lud
da plaa za ekanje na prekookeanskoj vezi. - Mimi,
ree on sa svojim patentiranim oajanjem u glasu, nisi
mi rekla da e da otputuje. - A ti meni nisi dao ni
svoju prokletu adresu, odgovorila mu je. Znai, oboje
imamo svoje tajne. On je eleo da joj kae, Vrati se
kui, Mimi, jer on e te utnuti. Predstavila sam ga
svojoj familiji, ree ona preterano aljivo. Moe da
zamisli. Jaser Arafat se upoznaje sa Beginovima. Nema
veze. Svi emo iveti. On je hteo da kae, Mimi, ti si
sve to ja imam. Ali je uspeo samo da je otpia. Hteo
sam da te upozorim u vezi sa Bilijem, bilo je sve to je
rekao.
U njenom glasu - led. uj me, amo. Jednom
emo ti i ja razgovarati o tome, jer ti iza sveg tog sranja
moda malo i mari za mene. Zato shvati, molim te, da
sam ja inteligentna ena. Ja sam proitala Finnegans
Wake i upuena sam u post-modernistiku kritiku
Zapada, to e rei da mi ovde imamo jedno drutvo
sposobno samo za pravljenje pastia: jedan spljoten
svet. Kad ja (na televiziji) izigravam glas boce sa penom
za kupanje, ja svesno ulazim u taj Pljoslend, shvatajui
ta radim i zato to radim. Naime, ja zaraujem lovu. A
kao inteligentna ena, sposobna da za petnaest minuta
zabave izvodi besne gliste stoicizma i, due, tosove iz
japanskih filmova, ja ti kaem, amo, da sam savreno
svesna reputacije momka Bilija. Nemoj ti mene da ui
ta je iskoriavanje. Mi smo znali za iskoriavanje jo
kad ste vi - u mnoini - trali okolo u haljecima od
tavljene koe. Pokuaj da se uivi u jevrejsku sortu, da
bude ensko a ponekad i runo ensko. Molie Boga
da te pretvori u crnca - da prosti - u mrku rasu.
Znai, ti priznaje da te on iskoriava, ubaci
ama, ali ga zbrisa njena bujica rei. Kakve to ima
jebene veze s vezom? zapeva ona drhtavim glasom
ptiice iz jedne reklame za pitice. Bili je smean
momak, pravi vindlerski glumac - naturik, jedan od
onih velikih. A i ko zna koliko e ovo dugo trajati.
Pomenuu ti neke pojmove na kojima ja ne insistiram:
rodoljublje, Bog i ljubav. Apsolutno nepotrebne stvari na
putovanju preko okeana. Meni se Bili svida zato to on
dobro zna scenario.
Mimi, ree joj on, meni se neto desilo, ali
ona je i dalje prigovarala, pa joj je to promaklo. Spustio
je slualicu, ne davi joj svoju adresu.
Nekoliko nedelja kasnije, ponovo ga je pozvala, ali
dotle su ve bila uspostavljena pravila o kojima se nije
govorilo; ona ga nije pitala, a on joj nije rekao gde se
nalazi, i oboma je bilo jasno da je jedan period njihovog
ivota zavren, da su se razdvojili i da je dolo vreme za
mahanje u smislu zbogom. On je i dalje sluao priu o
Mimi i Biliju: o njegovim planovima da pravi hindi-
filmove u Engleskoj i Americi, s tim da uvozi vrhunske
zvezde kao to su Vinod Khanna i Sridevi, da skakuu
ispred Gradske kue u Bradfordu i Goldn Gejt mosta u
San Fransisku - to ti je jedna vrsta izvrdavanja poreza,
oigledno, otpevui Mimi veselo. U stvari, za Bilija je
poelo da biva vrue; ama bee video njegovo ime u
novinama i uz ime termine prevaranti i utaja poreza -
Ali opsenar je uvek opsenar, ree Mimi. I tako mi on
kae, Je 1 bi ti volela da ima vizonsku bundu? A ja
kaem, Nemoj, Bili, da mi kupuje stvari, a on meni, Ko
govori o kupovanju? Imae vizonsku bundu. To je
biznis. Ponovo su bili u Njujorku i Bili je unajmio
jednu dugaku mercedes-limuzinu i jednog dugakog
ofera. Kad su uli u krznarsku radnju, izgledali su kao
eik od nafte i njegova kurva. Mimi je probala bunde sa
petocifrenom cenom, ekajui ta e Bili da kae. Najzad
on ree, Je 1 ti se svia ova? Divna je, Bili, i apnula
mu je, kota etrdeset hiljada dolara, ali on je ve
ljubazno askao sa gazdinom pomonicom: bio je petak,
po podne, sve banke zatvorene - da li bi mogao da plati
ekom. Ali oni sad ve znaju da je on eik-nafta, pa
mu kau da moe; odlazimo sa bundom i on me uvodi u
drugu krznarsku radnju iza oka, pokae na bundu i
kae, Ovu sam bundu malopre kupio za etrdeset hiljada
dolara, tu je i raun - dau vam je za trideset hiljada,
treba mi gotovina, ke-lova za dugaak vikend pred
nama. - Mimi i Bili su zamoljeni da malo priekaju, dok
druga radnja poziva telefonom prvu, gde sva alarmna
zvona zazvone u poslovoinoj glavi, i pet minuta kasnije
stie policija, hapsi Bilija zbog izdavanja eka bez
pokria, te on i Mimi provedu vikend u zatvoru. U
ponedeljak ujutru banke se otvaraju i ispostavlja se da
Bili ima na svom raunu tano etrdeset dve hiljade i sto
sedamnaest dolara, to znai da mu je ek sve vreme bio
valjan i ispravan. Sad Bili obavesti krznara o svojoj
nameri da ga tui i da e traiti odtetu od dva miliona
dolara za uvredu asti; taj sudski predmet se otvori i
odmah zatvori, jer se u roku od etrdeset i osam sati oni
nagode, izvan suda, za 250.000 dolara, isplata na licu
mesta. Zar ga ti ne voli? upita Mimi amu.
Momak je genije. Mislim, ovo mu je bilo
superelegantno.
Ja sam ovek - shvatao je ama - koji ne zna
scenario, ovek koji ivi u jednom amoralnom,
vitalnom, lopovskom svetu. Mial i Anahita Sufijan, koje
su se prema njemu i dalje neobjanjivo ophodile kao
prema nekoj vrsti njihovog drugara, uprkos svim
njegovim nastojanjima da ih od toga odvrati, bile su
stvorenja koja su se divila kreaturama kao to su oni
meseari - i sumnjive enske i irski teroristi i lopovi u
samouslugama i sitne secikese: uopte, vindleri. I on se
ispravi: nisu se one divile njima, nije to. Ni jedna od njih
dve ne bi ni iodu ukrala. Ali one su u takvim osobama
videle predstavnike gestalta, onog kako-je-to-bilo. On
im je, eksperimentalno, ispriao priu o Biliju Batuti.
Oi su im sijale, i na kraju su zapljeskale rukama i
oduevljeno se kikotale: nekanjeno nevaljalstvo im je
izazivalo smeh. Tako je ama shvatio da su ljudi
nekada morali da pljeskaju i da se cerekaju na dela onih
ranijih outlaw-ova - lica van zakona, Dika Terpina,
Neda Kelija, Fulane Devi i, svakako, onog drugog Bilija:
Vilijema Bonija, takoe Klinca.
Krimi-idoli mladog oloa, Mial mu je proitala
misli a zatim, smejui se na njegovo neodobravanje, to
prevela na ovaj jezik naslova ute tampe, dok je svoje
dugako i - ama shvati - stravino lepo telo, dovodila
u slino prenaglaenu pozu pin-ap-gerle. Bestidno
napuenih usana i savreno svesna da ga je uskomeala,
ona ljupko dodade: Pusi-cuki, cuki-pusi?
Njena mlada sestra, da ne bi bila nadmaena,
pokua da kopira Mialinu pozu, ali sa manje
delotvornim rezultatom. Naputajui taj pokuaj sa neto
mrzovolje, ona natmureno ree. Nezgoda je u tome to
mi imamo dobre izglede. Porodini biznis, nemamo
brau, a Bogica nam je ujak. Ovde pada dobra lova, zar
ne? I ta onda. Kua Saandaar sa sobama za izdavanje
bila je kategorisana kao nastamba sa krevetom i
dorukom, vrsta smetaja kojoj su gradski optinari bili
sve naklonjeniji zbog stambene krize u gradu, gde su
porodice i od pet lanova stanovale u jednoj sobi;
murili su na loe zdravstvene i bezbednosne uslove i
traile od centralne vlade sredstva za privremeno
smetanje gradana. Deset funtaa za no, po personi,
obavesti Anahita amu na njegovom tavanu. Trista
pedeset komada po sobi nedeljno, i to sve ee. est
izdatih gajbica, pa ti sad vidi tamo. A sad kaliramo za
trista funtaa meseno na ovo gratis-tavane, pa se
nadam da je sad tebi zbog toga jako neprijatno. Za tu
sumu, tre se ama, moe se zakupiti pristojan stan za
prosenu porodicu, u privatnom sektoru. Ali to ne bi bilo
klasifikovano kao privremeni smetaj; tu nema fondova
centralne vlade za takva reenja. emu bi se takoe
suprotstavili lokalni politiari angaovani u borbi za
kresanje. La lutte continue (borba se nastavlja); u
meuvremenu, gospa-Hind i njene erke gomilale su
lovu, nesvetovni Sufijan je iao u hadiluk, u Meku, i
vratio se kui da rastura prostu murost, ljubaznost i
osmehe. A iza estoro vrata koja bi se odkrinula kad
god bi ama nekom telefonirao ili iao u nunik, bilo je
moda trideset privremenih ljudskih bia sa malo nade
da e biti proglaena za stalna.
Stvarni svet.
Ipak ne mora da izgleda ba ovako tupo i
svetaki, skrenu mu panju Mial Sufijan. Pogledaj
samo dokle su te doveli svi ti tvoji ispravni graani.

*

Tvoj univerzum se smanjuje. Poslovnom
oveku, Halu Valansu, kreatoru serije The Aliens Show i
jedinom vlasniku svih rekvizita i ostalog, trebalo je tano
sedamnaest sekundi da bi ami estitao to je iv, pre
nego to je poeo da mu objanjava zato ta injenica
nije spreila organizatore serije da se zahvale za njegove
usluge i da se oproste od njega. Valans je bio poeo
svoju karijeru kao reklamni agent i nikad nije mogao da
se osvesti od tog udarca. Ali ama je ipak uspevao da
ostane na svojim nogama. Tokom svih tih godina
provedenih u biznisu pozajmljivanja glasa u reklamne
svrhe, nauite poneto i od tog loeg jezika. U nainu
govora ljudi iz marketinga, univerzum je totalno
potencijalno trite (market) za neki proizvod ili za neke
usluge: univerzum okolade, univerzum mravljenja.
Dentalni univerzum obuhvata sve one koji imaju svoje
zube; ostali spadaju u kosmos vetakih zubala. Ja ti
govorim, dahtao je Valans u telefon svojim najboljim
Duboko-Grlenim glasom, o etnikom univerzumu.
Opet moj narod: ama, u svojoj maskaradi - u
turbanu i ljampavoj odei - visio je sad na telefonu u
jednom hodniku, dok su oi privremenih ena i dece
svetlucale kroz jedva otvorena vrata njihovih soba; i
pitao se ta su mu to njegovi ljudi sad uradili. No
kapi, ree on, seajui se da Valans voli italijanski - u
amerikom argou - a ovaj je, uostalom, bio i autor onog
slogana brze hrane Getta pizza da action. Ali ovom
prilikom Valans se nije egaio. Gleaoci nadziru ou,
dahtao je a ti etnici ne giedaju etnike stvari. Ne ele ih,
prosto, ama. Oni trae onu jebenu Dinastiju, kao i svi
ostali. Tvoj profil je pogrean, ako me shvata: kad se ti
pojavljuje na ekranu - mislim na na ou - to je prosto
jedna i suvie prokleto rasna pojava. The Aliens Show je
jedna mnogo krupna ideja da bi se povukla zbog te rasne
dimenzije. A tebi ne moram da priam o mogunostima
prodaje i tome slino.
ama je video sebe u malom naprslom ogledalu
iznad telefonske kutije. Liio je sebi na naputenog duha
koji trai arobnu lampu da bi se vratio u nju. To je
jedno gledite, odgovorio je Valansu, znajui da je
svako raspravljanje s njim beskorisno. Jer on je bio jedan
od pionira u tom poslu i za svoj moto je uzeo savet koji
je ona Duboko-Grlasta dala Bobu Vudvortu: Idi za
lovom. On je tu frazu dao da mu se sloi i odtampa
krupnim sanserif-slogom i okaio je u svojoj
kancelariji iznad jednog fotosa iz filma Svi
Predsednikovi ljudi: Hal Holbruk (jo jedan Hal!) na
parkingu, stoji u senci. Idi za lovom: to je objanjavalo -
kako je on voleo da kae - njegovih pet ena; sve su bile
nezavisne i bogate, i od svake je izvukao dobru lovu
prilikom brakorazvodnog parnienja. Trenutno je bio
oenjen jednim propalim enskim detetom sa treinom
njegovih godina, kestenjastom kosom do struka i
avetinjskim izgledom koji bi je, etvrt veka ranije, inio
velikom lepoticom. Ova nije nikakva ,klikeraica;
prihvatila me je zbog svega onoga to imam, a kad to
bude uzela, ona e da kidne, jednom je to Valans rekao
ami, u srenije dane. Ama, do avola. I ja sam
ljudsko bie. Ovog puta je to - ljubav. Ali je, ipak, vie
- kidnapovanje dece iz kolevke. Ne moe to izbei u
ova vremena. ama, pored telefona, nije mogao da se
seti imena tog enskog deteta. Ti zna moj moto,
govorio mu je Valans. Da, ree ama, neutralno. To
je pravi put za proizvod. A taj proizvod si li, barabo.
U vreme kad se on upoznao sa Halom Valansom
(pre koliko godina? Pre pet, moda i est), za rukom u
White Toweru, taj ovek je ve bio monstrum: isti,
samokreirani imid, jedan niz atributa debelo zalepljenih
na njegovo telo koje se - po Halovim sopstvenim reima
- treniralo da bude Orson Vels. Puio je apsurdne
cigare, karikature dgara, ali nipoto one kubanske, zbog
njegovog beskompromisno kapitalistikog stava.
Posedovao je jedan prsluk u vidu engleske zastave a
samu zastavu je stalno drao, razvijorenu, iznad svoje
agencije kao i iznad ulaza svoje kue u Hajgejtu; imao je
obiaj da se oblai kao Moris evalije i da pred svojim
zapanjenim klijentima, na glavnim prezentacijama, peva
sa irado-eirom na glavi i tapom sa srebrnom drkom
u ruci; tvrdio je da poseduje prvi Loire chateau (zamak u
dolini reke Loare) opremljen telex- i fax-mainama; i da
se esto intimno via i drui sa Predsednicom vlade
koju je odmilja zvao Mrs Torture (Ga Torer).
Olienje filistarskog trijumfalizma, srednjeatlantskog
akcenta, Hal je bio jedna od slavnih linosti stolea,
kreativna polovina gradske najestokije reklamne
agencije Valans & Lang. I on je, kao Bili Batuta, voleo
velika kola sa velikim oferom. Prialo se da je jednom -
dok ga je ofer velikom brzinom vozio Korni-lejnom na
njegovom valerskom putu da uspali i opali jednu
izuzetno blistavu manekenku, Finkinju, 180 cm visoku -
dolo do saobraajne nezgode: niko nije bio povreen,
ali kad se onaj drugi voza sav besan pojavio iz svog
razlupanog auta, videlo se da je on ak vei od Halovog
ofera. Kad se taj kolos stutio na ovoga, Hal je
pritiskom na dugme spustio svoj prozor i, uz sladak
osmeh, rekao napadau: Ja vam ozbiljno savetujem da
se okrenete i brzo odete odavde; jer, gospodine, ako vi to
ne uinite u roku od sledeih petnaest sekundi, ja u vas
dati ubiti. Ostali reklamni geniji bili su uveni po
svojim sledeim delima: Meri Vels po svojim ruiastim
Braniff-avionima, Dejvid Ogilvi po svojoj crnoj piratskoj
krpici preko jednog oka, a Deri della Femina po paroli
ovo vam je od onih divnih bada koji su vam priredili
Perl Harbur. A Valans, ija se agencija bavila jeftinom i
vedrom vulgarnou, undom i kierajima, bio je u
biznisu poznat po tom (verovatno sumnjivom) iskazu Ja
u vas dati ubiti, po tom obliku fraze koji je dokazivao,
onim znalcima, da je bada pravi genije. ama je dugo
sumnjao da je on klot izmislio tu priu, sa savreno
ubedljivim komponentama - strana enska s pogonom
na sva etiri toka, skupa kola, Valans u ulozi
Blofelda, bez agenta 007 na sceni - i sebe stavio u centar
zbivanja, znajui da e to biti dobro za njegov biznis.
Hal je na taj ruak bio pozvao amu da mu se
zahvali za ulogu u stravino uspenoj hit-kampanji za
Slimbix dijetalnu hranu. Saladin je bio glas jednog
toserskog bljuzga - razbijene viskozne kapi na podu -
u crtau:
Haj! Ja sam Kal, ja sam vam jedna tuna kalorija.
I na tom ruku - etiri vrste jela i mnogo ampanjca kao
nagrada za ubedivanje ljudi da treba da glauju. Kako e
jadna kalorija u praini il blatu da zaradi svoju platu?
Jer ja sam zbog Slimbixa za mravljenje sad
nezaposlena. ama tad nije znao ta moe da oekuje
od Valansa. Ono to je od njega dobio, bilo je, barem,
bez ukrasa. Dobro si obavio posao, estitao mu je Hal,
iako si osoba obojenog uverenja. Pa je nastavio, ne
skidajui pogled s aminog lica: Da ti kaem neke
injenice. U toku poslednja tri meseca, ponovo smo
slikali plakat-reklamu kikiriki-butera, jer su istraivanja
na tritu pokazala da je bolje da se u pozadini slike ne
nalazi crne. Onda smo ponovo snimili na traku pesmicu
o izvesnom graevinskom preduzeu, jer se direktoru
uinilo da peva zvui crnaki, iako je taj bio beo kao
salveta, pa ak i uprkos tome to smo godinu dana ranije
za istu pesmicu bili angaovali jednog crnog momka
koji, sreom po njega, nije patio od preterane crnake
duevnosti. Jedna od glavnih vazduhoplovnih kompanija
nas je obavestila da se ne smemo koristiti crncima u
njihovim reklamama, iako su crnci u stvari bili
nametenici te kompanije. Jedan crni glumac mi doe na
audiciju, a na reveru mu ,bed o rasnoj jednakosti - crna
ruka koja se rukuje sa belom. Ja sam mu ovo rekao:
Nemoj, drugar, da misli da e kod mene imati poseban
tretman. Shvata? Shvata ta li govorim? To je jedna
prokleta audicija, shvatio je Saladin. Ali ja se nikad
nisam oseao kao pripadnik neke rase, odgovorio mu
je. I moda je ama ba zato, kad je Hal Valans
osnovao svoju producentsku grupu, bio na njegovom
A-spisku; i moda je ba zato kasnije krenuo u ulogu
Maksima Aliena.
Kad je serija o vanzemaljcima - The Alien Show -
poela da trai podrku od crnih radikala, oni su ami
dali nadimak. Zbog svog obrazovanja u privatnoj koli i
bliskosti sa omrznutim Valansom, postao je poznat kao
ia-Toma mrke boje.
U aminom odsustvu, na taj ou je oigledno bio
povean politiki pritisak, orkestriran od strane izvesnog
doktora Uhurdu Simbe. Kakvog to doktora, ja se
pitam, ree Valans dubokogrleno u telefon. Nai - ah -
istraivai jo nisu doli sa nekim nalazima. Masa
trajkaa s transparentima i jednom neprijatnom
parolom, Pravo na odgovor. Taj bada je graen kao
neki jebeni tenk. ama je zamislio njih dvojicu,
Valansa i Simbu, kao antiteze. inilo se da su protesti
bili uspeni: Valans je depolitizirao ou time to je
otpustio amu i umesto njega ubacio jednog plavog
tevtonskog rmpaliju, sa grudnim inuvama i krstom i
perikom, u protetiki make-up i kompjuterizovane slike,
pa je ispao pola bata - pola vata - jedna sintetika
verzija Ratgera Hauera iz Blade Runnera, sa hipi
renikom. I Jevreji su bili izbaeni: umesto Mimi, novi
ou e imati jednu raskonu ivutsku lutku. Poslao sam
pisamce doktoru Simbi sa savetom: sad pljuni pa to
zalepi za svoju titulu doktora filozofije. Nije stigao
nikakav odgovor. On e morati jo mnogo vie da se
guzi i upinje ako hoe da vlada ovom zemljicom. Ja
volim ovu jebenu zemlju, objavi Hal Valans. I zato u
da je prodajem celom prokletom svetu - Japanu,
Americi, jebenoj Argentini. I dupe u njeno da
prodajem. To je ono to sam ja prodavao celog svog
jebenog veka: jebenu naciju. Njenu zastavu. On nije
uo ta je govorio. Kad je doao na tu temu, bio je sav
pomodreo i esto je plakao. Upravo je to radio u White
Toweru, prilikom njihovog prvog susreta, dok se do grla
kljukao grkim jelima. ama se sad setio i datuma:
neposredno posle Foklandskog rata. Ljudi su tada bili
skloni zaklinjanju na vernost otadbini, pa su pevuili
dravnu himnu u autobusima. I tako, kad je Valans,
iznad velike boce konjaka, poeo sa - Rei u ti zato ja
volim ovu zemlju - ama, i sam pristalica
Foklandskog rata, pomislio je da zna ta e ovaj sad da
mu kae. Ali Valans je poeo da mu opisuje istraivaki
program jedne britanske aerosvemirske kompanije,
njegovog klijenta, koja je upravo bila revolucionisala
konstruisanje sistema za upravljanje svemirskim
raketama posle prouavanja obrasca letenja obine kune
muve. Korekcije prilikom sletanja, apnuo je
teatralno, tradicionalno se vre na liniji leta: prilagodi
ugao malice, nanie za dlaku, levo ili desno jo malice.
Naunici koji prouavaju usporeni film o letu skromne
muve, medutim, otkrili su da te male gadure uvek, ali
uvek, vre korekcije pod pravim uglom. On je to
demonstrirao jednom ispruenom rukom, sastavljenim
prstima ake i ravnim dlanom. Bzzt! Bzzt! sekui
vazduh pod pravim uglom. Ti skotovi u stvari lete
vertikalno navie i nanie ili pobono. Mnogo akuratnije.
Mnogo ekonominije, u smislu potronje goriva. I sad
proba da to radi s avionom koji zavisi od strujanja
vazduha od ,nosa do ,repa, i ta se dogaa? Tupljenje,
abar, avion se ukoi, ide u rikverc, i pada s neba na
teritoriju tvojih jebenih saveznika. Loa karma. Kapira.
Shvata o emu ja govorim. I zato te naune bade
izmozgaju mainu sa strujanjem vazduha u tri pravca: od
nosa do repa, plus od ,lea do ,stomaka, plus od boka
do boka. I - pun pogodak: raketla koja leti kao prokleta
muva i moe da strefi novi od pedeset penija koji se na
Zemlji kree brzinom od sto milja na sat na razdaljini od
tri milje. E, to je ono to ja volim u ovoj zemlji: njen
genije. Najvei izumitelji na svetu. To je divno: jesam li
u pravu ili jesam li u pravu? Bio je stravino ozbiljan.
ama mu je odgovorio: U pravu si. - Ti si prokleto
u pravu da sam ja u pravu, potvrdio je on.
Poslednji put su se videli pred sam amin let za
Bombaj: nedeljni ruak u Halovoj palati s razvijorenom
zastavom, u Hajgejtu. Na zidovima lamperije od ruinog
drveta, terasa sa velikim kamenim vazama, pogled na
poumljen breg. Valans se alio zbog novog projekta
koji e da ukenja scenografiju. Ruak je bio, to se
moglo i pretpostaviti, sa muki ovinistikim
jelovnikom: rostbif, crni jorkirski puding, choux de
Bruxelles. Bebica, mala nitnfa od ene, nije bila sa
njima, ve je jela dimljeno meso - ljutu pastrmu uvaljanu
u ra, dok je igrala bilijar u susednoj sobi. Sluge, grom-
burgundac, jo konjaka, cigare. Raj samoukog oveka,
mislio je ama i poznade zavist u mislima svojim.
Posle ruka - iznenaenje. Valans ga je odveo u
sobu u kojoj su stajala dva klavikorda velike finoe
izrade i lakoe. Ja ih pravim, otkrio mu je domain.
Da se relaksiram. Bebica me tera da joj napravim i
jednu jebenu gitaru. Talenat Hala Valansa za pravljenje
kabinet-tihova bio je neosporan, ali, nekako, u
neskladu sa ostatkom njegove linosti. Moj otac se
bavio tim poslom, priznao je pod aminim
ispitivanjem, pa je Saladin shvatio da je imao tu
privilegiju da zaviri u jedini preostali deo Valansovog
prvobitnog ja, onog Harolda - Hala - izvedenog iz svog
porekla i krvi a ne iz njegovog sopstvenog mahnitog
mozga.
Kad su izili iz tajne kamere s klavikordima,
odjednom se ponovo pojavi poznati Hal Valans.
Naslonjen na balustradu svoje terase, on se poverio
ami: Ono to oveka tako zapanjuje kod nje, jeste
obim stvari koje ona pokuava da uradi. Ona? Bebica?
ama je bio zbunjen. Govorim ti o zna kome,
objasnio mu je Valans, da mu pomogne. O Torture. O
Megi Kuki. Oh! Ona je radikalna, to je jasno. Ono
to ona hoe - ono to ona u stvari misli da - jebi-ga -
moe postii - bukvalno je to da izmisli itavu jednu
prokletu novu srednju klasu u ovoj zemlji. Da se otarasi
onih starih namorastih i nesposobnih kenjatora iz
jebenog Sarija i Hempira, i da uvede te nove. Ljude bez
porekla, bez istorije. Ljude koji to stvarno ele i koji
znaju da e sa njom moi da to i krvavo uspeno dobiju.
Niko pre nje nije nikad ni pokuao da itavu jednu
jebenu klasu zameni drugom, a zapanjujua je stvar to
to bi ona u tome mogla i da uspe, ukoliko je oni ne
preu. Mislim, ona stara klasa. Oni mrtvaci. Ti shvata
ta ti ja govorim? - Pa, mislim da shvatam, slagao ga
je ama. A tu se ne radi samo o biznismenima, rekao
je Valans baljezgavo. Radi se i o intelektualcima.
Napolje svi pederi! Ufuravajte se vi gladni momci sa
loim obrazovanjem! Novi profesori, novi slikari - cela
bulumenta. To ti je jedna krvava revolucija. Nove stvari
dolaze u ovu zemlju koja je nabijena jebenim starim
leevima. Tu e imati ta da se vidi. A ve se i sad vidi.
Bebica dotumara na terasu do njih dvojice da ih
vidi; izgledala je kao da joj je strano dosadno. Vreme
ti je da ide, amo, naredio mu je njen mu. Mi
nedeljom po podne prilegnemo i gledamo pornografiju
na videu. To ti je itav jedan nov svet, Saladine. Svak
mora da mu se ponekad pridrui.
Nema kompromisa. Ili si sa njima ili si mrtav. Ali
to nije bio amin nain; ni njegov, a ni nain one
Engleske koju je on oboavao i doao da osvoji. Trebalo
je da shvati tada i tamo: njemu je davano, njemu je ve
bilo dato - poteno upozorenje.
A sad preko telefona, coup de grace.
16
Nema
ljuti, Valans mu promrmlja u uho. Vidimo se, ah? O-
kej, vai.
Hal, naterao je ama sebe da mu prigovori, ja
imam ugovor.
Kao jarac pred klanje. Glas u njegovom uhu bio je
sad iskreno veseo. Ne budi lud, ree mu. Razume se
da ga nema. Proitaj i ono to u njemu pie sitnim
slovima. Uzmi advokata da on proita sitna slova. Izvedi
me pred sud. Uradi ono to mora. To meni nita ne
smeta. Zar ne kapira? Ti pripada prolosti.
Signal: tut-tut.

*

Poto ga je napustila jedna tuinska i ostavila na
pustom ostrvu druga Engleska, g. Saladin ama u
svojoj velikoj pogruenosti dobi vesti o jednom svom
starom drugaru koji je oigledno bolje prolazio u ivotu.
Vrisak njegove gazdarice - Tini benche achen -
upozori ga da se neto deava. Hind se talasala po
hodnicima aandaara K(revet) i D(oruak) maui,
pokazalo se, poslednjim brojem uvoznog indijskog
magazina Cine-Blitz posveenog filmskim ljubimcima.
Otvarala su se vrata; privremena bia su proturala glave
napolje, sa zbunjenim i uplaenim licima. Mial Sufijan
se pojavi iz svoje sobe, sa nekoliko metara golotinje
izmeu gaica joj ispod pupka i prslueta na
bacaima. Iz svoje advokatske kancelarije koja mu se
nalazila preko puta, u hodniku, izie Hanif Donson
neprikladno obuen, u strogom odelu s prslukom; tresnu
ga golotinja i on pokri svoje lice akama. O Gospode,
budi milostiv, molio je. Mial nije obraala panju na
njega, ve je viknula za svojom majkom: ta je? Ko je
to iv?
Ne znam otkud ti ta bestidnost, doviknu joj
gospa-Hind kroz hodnik, pokrij tu svoju golotinju!
Odjebi se, promrmlja Mial niz bradu, bacajui
buntovne poglede na Hanifa Donsona. A ta da se
kae o onim njenim krofnama od sala to joj kipe iz
sarija na sve strane, volela bih da znam. Na drugom
kraju hodnika, gospa-Hind se mogla videti u kiljavoj
svetlosti kako mlatara Cine-Blitzom na stanare,
ponavljajui (gornju) frazu - on je iv - sa svim arom
onih Grka koji su posle nestanka politiara Lambrakisa,
prekrili zemlju kreom-ispisanim Z. Zi: on je iv.
Ko? ponovo je otro upitala Mial.
Dibril, zau se piska privremene dece.
Farishta benche achen. Nestajui niz stepenice,
gospa-Hind nije videla kad joj se starija kerka vratila u
svoju sobu - ostavljajui vrata odkrinuta; a za njom je
krenuo, kad se uverio da je situacija ista, poznati
advokat Hanif Donson, u odelu i cipelama, advokat koji
je ovde drao kancelariju da bi bio u dodiru sa narodom,
koji je takoe u centru grada imao dobru klijentelu i
praksu, koji je imao dobre veze sa lokalnim lanovima
Laburistike stranke i koga je njihov sadanji poslanik u
Parlamentu optuivao da kuje plan da mu zauzme mesto,
na sledeim izborima.
Kad li je imao biti osamnaesti roendan Mial
Sufijan? -Tek nekoliko nedelja kasnije. A gde li je bila
njena sestra, njena cimerka, drugarica, senka, njen eho
i njena suprotnost? Ona je bila: van kue.
Ali da nastavimo:
U toj vesti iz Cine Blitza izneseno je da se jedna
nova, londonska grupa filmskih producenata, na elu sa
velikim maherom i monikom - tajkunom Bilijem
Batutom, mladim lovanom, ije je zanimanje za
kinematografiju dobro poznato, udruila sa cenjenim,
nezavisnim indijskim producentom g. S.S. Sisodijom
radi proizvodnje jednog kambek-filma u ast povratka
na ekran legendarnog
Dibrila, sada ekskluzivno otkrivenog u ivotu
poto je po drugi put izbegao kande smrti. Tano je da
sam bio ,bukiran za taj avion pod imenom Namudin,
izjavio je filmski star. Znam da su taj moj incognito
policijska njukala identifikovala kao moje pravo ime, i
da je to tamo kod kue izazvalo veliki bol, te se zato
iskreno izvinjavam svojim oboavaocima. Znate, istina
je u tome da sam ja, milou Bojom, nekako propustio
taj let, ali kako sam u svakom sluaju eleo da se jednom
naem na zemlji - izvinite, nisam imao nameru da se
alim sa onom nesreom - dopustio sam da pria o mom
odlasku na onaj svet ostane bez demantija, pa sam seo u
drugi, kasniji avion. Kakvasrea: stvarno, morabiti da me
je uvao neki aneo. Ali posle izvesnog vremena
provedenog u razmiljanju, on je zakljuio da je s
njegove strane bilo pogreno da svoju publiku liava, na
tako nefer i grub nain, istine o sebi i svog prisustva na
ekranu. I zato sam s punim angaovanjem i radou
prihvatio ovaj projekt. Taj film je imao da bude - ta
drugo nego - teoloki, ali jedne nove vrste; postavljen u
ambijent jednog izmiljenog, basnoslovnog grada od
peska, a pria e se odnositi na susret jednog proroka sa
jednim arhanelom; pa i na iskuenje proroka, kao i na
njegov izbor puta duhovne istote a ne nekog niskog
kompromisa. To je film, producent Sisodija je
obavestio Cine Blitz, o tome kako novina ulazi u svet.
- Ali, da to nee, moda, izgledati bogohulno, kao neki
zloin nad... - Svakako da nee, odluno je odgovorio
Bili Batuta. Pria je pria, a injenice su injenice. Na
cilj nije da stvaramo zbrku, kao u onom filmu Poruka u
kojem, kad god se Muhamed (neka je mir imenu
njegovom!) uje kako govori, vidite samo glavu njegove
kamile, koja neto vae. To - izvinite to upozoravam -
nije imalo odgovarajui nivo. Mi pravimo film visoke
estetike, visokog kvaliteta. Priu sa moralnom porukom:
kao to su one - kako se to zvae? - basne.
Kao neki san, rekao je g. Sisodija.
Kad su tu vest ami, na njegovom tavanu, donele
Anahita i Mial Sufijan, on je tako zloudno pobesneo da
to njih dve nikad ranije nisu videle, tako je stravino
pomahnitao da mu se glas podigao u visinu
samocepanja, kao da mu je grlo gajilo noeve koji su mu
krike sekli u froncle; od njegovog kunog daha njih dve
samo to nisu eksplodirale i izletele iz sobe; podignutih
ruku visoko i razigranih jareih nogu, on je najzad liio
na pravog avola, ija je slika i prilika i bio postao.
Laovino! vritao je na odsutnog Dibrila. Izdajico,
dezerteru, ubre! Propustio si taj avion, je l da? - Pa,
ija je to, onda, glava bila u mom krilu, pod mojim
roenim rukama...? - I koga sam ja to, onda, milovao po
kosi, ko mi je priao o svojim komarima, i konano
poeo da pada s neba, pevajui?
De, de, molila ga je preplaena Mial. Oladi
malo. Zaas moe da navue mamu na vrat.
Saladin se smiri i ponovo postade patetino
pokunjeni jarac koji nikog nije ugroavao. To nije
istina, jadikovao je. Ono to se desilo, desilo nam se
obojici.
Dabome, hrabrila ga je Anahita. A i niko ne
veruje tim filmskim magazinima. Svata piu.
Sestre se izvukoe iz sobe, zadravajui dah i
preputajui amu njegovom jadu, ali i propustivi da
zapaze neto veoma vredno panje. No njih ne smemo za
to kriviti; groteskni prizor koji je ama maloas
priredio, odvratio bi od toga i najotrije oko. A, poteno
govorei, tu promenu ni sam Saladin nije zapazio.
ta se dogodilo? Ovo: tokom amine kratke ali
estoke provale besa zbog Dibrila, rogovi na njegovoj
glavi (koji su, i to da kaemo, bili porasli nekoliko
centimetara dok se on izleavao na tavanu aandaara sa
K. i D.), sada su se nesumnjivo i oigledno, za dva-tri
centimetra - smanjili.
U interesu najstroe tanosti, treba dodati i to da,
tamo nie na njegovom transformisanom telu - u
pozajmljenim pantalonama (delikatnost nam zabranjuje
iznoenje eksplicitnih detalja) - da mu se i neto drugo -
da samo tako kaemo - takoe malice smanjilo.
Bilo kako bilo, tek, izilo je na videlo da je onaj
optimizam izraen u reportai uvoznog filmskog
magazina bio na pogrenim osnovama, jer su nekoliko
dana kasnije gradske novine objavile vest o hapenju
Bilija Batute - u jednom njujorkom sui-baru,
japanskom ribljem restoranetu u centru grada - zajedno
sa njegovom drugaricom Mildred Mimi Mamulijan, za
koju se kae da je glumica, etrdeset godina stara. Dalje
se opisuje da je on pristupao mnogim drutvenim
matronama, verskim zanesenjakinjama i
podrhtavkama - lanicama raznih religioznih sekta -
izvlaei im vrlo krupne sume novca da bi otkupio
svoju slobodu od jedne sekte oboavalaca avola. Kad si
jednom bio prevarant, onda si uvek prevarant: to bi Mimi
Mamulijan bez sumnje opisala kao jednu njegovu divnu
icu - aoku. Probijajui se u srce amerike religioznosti,
molei za svoje spasenje - kad svoju duu prodate, ne
moete oekivati da ete je jeftino otkupiti - tako je Bili
- navode istrani organi - sakupljao i estocifrene
sume. Svetska zajednica vernika eznula je u drugoj
polovini osamdesetih, za neposrednim dodirom sa
nadzemaljskim, a Bili, tvrdei da je podigao (i zato mora
da ih se oslobodi) paklene demone, i da je svestan toga
da moe da ih pobedi, tim pre to je taj avo, koga im je
on predstavio, tako demokratski reagovao na diktate
Svemonog Dolara. Ono to je Bili nudio matronama
Zapadne strane njujorkog Menhetna za njihove debele
ekove, bila je potvrda: da, avo postoji; ja sam ga
sopstvenim oima video - Gospode, pa to je strano! - a
ako postoji Lucifer, onda mora da postojii arhanel
Gavrilo; ako je Oganj Pakla vien kako bukti, onda
negde, iznad duge, svakako mora da blista Rajsko
naselje. Navodi se i to da je Mimi Mamulijan igrala
znaajnu ulogu u obmanjivanju, plaui i preklinjui to
je najbolje umela. Upropastila ih je njihova vlastita
preterana samouverenost: dok su, sedei za barom
japanskog ribljeg restorana Takesui, urlali od smeha i
ismevanja naivnih i priali masne viceve sa efom
kuhinje, videla ih je sa ulice neka ga Ejlin Struelpiter,
koja je ba to popodne dala tom tada smuenom i
prestravljenom paru ek na pet hiljada dolara. Ga
Struelpiter nije bila bez uticaja u Njujorkom
policijskom odseku, te su momci u tamnoplavim
uniformama stigli pre nego to je Mimi pojela svoju
porciju dobro zainjene presne ribe na japanski nain.
Oboje su utei izili. Mimi je nosila, na novinskoj
fotografiji, pretpostavljao je ama, upravo onu
vizonsku bundu od etrdeset hiljada dolara, a na licu
izraz koji je mogao da znai samo jedno:
Nek vas sve nosi avo.
Posle toga, jedno vreme se nita nije ulo o
Faritinom filmu.

*

I bilo je i nije tako bilo ... da je tokom suanjstva
Saladina ame u telu avola i na tavanu pansiona
aandaar sa K. i D., produenog u sedmice i mesece,
bilo nemogue ne zapaati da se njegovo stanje
postojano pogoravalo. Njegovi rogovi (uprkos onom
jednom, trenutnom i nezapaenom smanjivanju) bili su
izrasli i deblji i dui, uvrui se u fantastine arabeske, i
ovenavajui mu glavu turbanom od sve tamnijeg
ronika. Bio je pustio dugaku, gustu bradu, zbunjujuu
pojavu na oveku okrugla lica koji se nikad ranije nije
mogao pohvaliti velikom kosmatou; i zaista, postajao
je sve dlakaviji po celom telu, a iz osnove njegove kime
ak je poeo da raste fini rep koji je iz dana u dan bivao
sve dui, te ga je ve bio obavezao da odbaci noenje
pantalona; umesto u njih, on je sad taj svoj novi ud
ututkavao u vreaste alvare irokog kroja koje je za
njega zdipila Anahita Sufijan iz kolekcije njene majke.
Patnje koje mu je stvarala njegova neprestana
metamorfoza u neku vrstu flairanog duha-ina mogu
se lako zamisliti. ak mu se i apetit menjao. Uvek
probirljiv i dandrljiv u pogledu hrane, sad je bio
zapanjen oseajem da mu nepca postaju sve grublja i da
mu stoga svaka hrana poinje da ima gotovo isti ukus, a
s vremena na vreme bi hvatao sebe i kako odsutno gricka
svoje krevetske arave ili stare novine, pa bi se uz trzaj
osvestio, sa oseanjem krivice i stida zbog tog novog
dokaza o svom napredovanju sve dalje od ovetva i
ljudskog roda ka - dabome - previnstvu i rodu jareem.
Bile su mu potrebne sve vee koliine one osveavajue
zelene tenosti za ispiranje usta, kako bi svoj dah mogao
da odrava u granicama snoljivosti. Jer stvarno mu je
bio ubistveno smrdljiv.
Njegovo prisustvo u kui stalno je predstavljalo trn
i u oku i u boku gospe Hind, u kojoj se tuga zbog gubitka
prihoda od tavanske sobe meala sa ostacima njenog
prvobitnog straha, mada je bila istina i to da su smirujui
procesi navikavanja vrili na nju svoj magijski uticaj,
pomaui joj da Saladinovo stanje vidi kao bolest
oveka-slona - elefantijazis, stvar od koje moe da se
grozi ali ne mora i da je se plai. Nek se on meni
sklanja s puta, pa u i ja njemu, rekla je svojim
erkama. A vi, deco moga oajanja, zato vi provodite
svoje vreme u sedenju tamo gore s jednom bolesnom
osobom, dok vam mladost prolazi - kad bi to neko
mogo da mi objasni; ali u ovom Vilajetu izgleda da je
sve ono to sam nekad znala jedna la, kao to je ono
shvatanje da mlade devojke treba da pomau svojim
majkama, da misle na brak, da ue kolu, a ne da sede s
jarcima, koje smo kod kue, po naem starom obiaju,
klali za velike praznike.
Ali njen mu je i dalje bio brian i zabrinut, ak i
posle nemilog dogaaja do kojeg je dolo kad se popeo
do tavana i natuknuo Saladinu da enske glave moda i
ne gree mnogo kad kau da bi - kako to rei - da bi
opsednutost njegovog tela mogla da se okona
posredstvom nekog uenog mule? Pri ovom spominjanju
popa, ama se prope na svoje noge podiui obe ruke
iznad glave, a soba se, nekako, ispuni gustim sumpornim
dimom, dok je izvesna visokotonska vibrato-cika sa
nekom vrstom cepajueg svojstva, kao iljak probijala
Sufijanov sluh. Dim se dosta brzo uklonio, jer je ama,
naglo, irom otvorio prozor i grozniavo mlatarao
rukama kao lepezama po dimu, dok se Sufijanu
izvinjavao u tonovima akutne zbunjenosti: Ja stvarno
ne znam ta mi bi - ali ponekad se plaim da se ja to ne
menjam u neto - u neto to bi se moglo nazvati jako
loim.
Sufijan, nean ovek, kakav je uvek i bio, prie
mestu na kojem je ama sedeo drei se vrsto za svoje
rogove, potapa ga po ramenu i pokua da ga razvedri
koliko je mogao. Pitanje mutabilnosti sutine linosti,
poe on nespretno, ve je dugo predmet visokoumnih
diskusija. Na primer, veliki Lukrecije nam kae u De
Rerum Natura (O prirodi stvari), sledee: quodcumque
suis mutatum finibus exit, continuo hoc mors est illius
quod fuit ante. to u prevodu, izvini za moju trapavost,
glasi ,to god svojim menjanjem prelazi svoje granice -
to jest, probija svoje nasipe - ili, moda, iskae iz svojih
ogranienja - tako rei, zanemaruje sopstvene zakone, ali
to je i suvie slobodno, mislim... ,ta stvar, u svakom
sluaju, smatra Lukrecije, ,radei tako, donosi trenutnu
smrt svom starom ja. - Meutim, podie se kaiprst
biveg uitelja, pesnik Ovidije, u svojim
Metamorfozama, ima dijametralno suprotno gledite. On
tvrdi ovo: ,Kao vosak meki - zagrejan, shvata, moda i
onaj za peaenje dokumenata il slino - ,sa utisnutim
arama novim, I svoj oblik menja i ini se da isti nije
vie, Al, ipak, isti je on, pa tako i due nae, ak - Je l
ujete, dobri gospodine? Na duh! Naa besmrtna
sutina! - ,Iste ostaju zauvek, ali usvajaju one U seobama
svojim promenljiva oblija stalno.
Sad je Sufijan skakutao, sa noge na nogu, pun
uzbuenja pod utiskom tih starih rei. Za mene je
Ovidije uvek iznad Lukrecija, izjavi on. Vaa je dua,
dobri moj jadni dragi gospodine, ista. Samo je u svojoj
seobi usvojila ovo trenutno promenljivo oblije.
To je prilino hladna uteha, ama uspe da to
kae s prizvukom svoje stare hladnoe u glasu. Meni se
isto hvata, prihvatio ja Lukrecija i zakljuio da se neka
demonska i neizmenljiva mutacija odigrava u samom
dnu moga bia, ili poao za Ovidijem i priznao da sve to
se na meni sad pojavljuje nije nita drugo do ono to je
tu ve bilo.
Ja sam loe izneo svoje argumente, Sufijan se
jadno izvinjavao. Samo sam eleo da vas razuverim.
A kakva bi to mogla da bude uteha, odgovori
ama gorkom retorikom, dok mu se ironija krunila pod
teretom njegove nesree, za oveka iji je stari drug i
spasilac istovremeno i noni ljubavnik njegove ene, te
tako samo podstie - to bi vae knjige starostavne
nesumnjivo potvrdile - raenje njegovih rogonjskih
rogova?

*

Stari prijatelj, Dampi Doi, nije bio kadar
nijednog trenutka u svojim budnim jutarnjim asovima
da se oslobodi saznanja da je, prvi put u svom ivotu,
koliko se seao, izgubio volju da ivi u skladu sa
sopstvenim standardima moralnosti. U sportskim
centrima gde je predavao borilake vetine sve veem
broju uenika, naglaavajui im duhovne aspekte tih
disciplina, to je mnoge veoma zabavljalo (Ah, tako,
Skakave, zezala bi ga jedna od njegovih glavnih
uenica, Mial Sufijan, kad te neka cestita fasisticka
svinja zaskoci iz mraka, ti mu najpre ponudi Budino
ucenje, pa ga onda ritni u cestita muda) - ispoljavao je
takav strasni intenzitet, da su se njegovi uenici,
shvatajui da on to izraava neku svoju unutarnju muku,
poinjali da plae. Kad ga je Mial upitala o tome na
kraju jednog asa, posle kojeg su oboje imali modrice i
dahtali, a u toku kojeg su se uitelj i najbolja uenica
bacali jedno na drugo kao najgladniji ljubavnici, on joj je
odbio to pitanje sa za-njega-nesvojstvenim nedostatkom
otvorenosti. Dato-mi-ti-da-to, ree on. Stara pria o
trunu i balvanu. Stajali su pored automata s piem i
sendviima. Mial slee ramenima. O-kej, ree ona.
Da ti se poverim, ali da uva tajnu. On je pruio ruku
da uzme svoju au sa koka-kolom: Kakvu tajnu?
Naivni Dampi. Mial mu apnu na uho: Mene jedan
povaljuje. Tvoj prijatelj: mister Hanif Donson,
Pravozastupnik.
On je bio okiran, a to je nju nerviralo. Oh,
povrati se. Pa, ja nisam devojurak od petnaest godina.
On joj odgovori, slabim glasom, Kad bi to tvoja
majka... i ponovo je uzruja. Ako hoe da zna,
zlovoljno, ne brine mene majka nego Anahita. Ona
uvek trai sve ono to ja imam. A njoj je, uzgred, tek
petnaesta. Dampi primeti da je oborio papirnu au i
prosuo kolu po svojim cipelama. Pljuni to to ima,
navaljivala je Mial. Ja sam priznala. Sad si ti na redu.
Ali Dampi nije mogao nita da kae; i dalje je vrteo
glavom zbog Hanifa. To e biti njegov kraj, ree on.
To je imalo efekta. Mial die nos u vazduh. O,
kapiram, ree ona. Misli da nisam dovoljno dobra za
njega. I preko ramena, u odlasku: Ej, Skakave. Zar
sveci nikad ne tucaju?
Ne ba tako sveti sveci. Nije on bio svetakog
kova, nita vie nego Dejvid Karadin u onim starim
kung-fu-programima: kao Skakavac, kao Dampi, Zivac.
Svaki dan se on iscrpljivao pokuavajui da se kloni one
velike kue u Noting Hilu, a svake veeri je zavravao
pred Pamelinim vratima, s palcem u ustima, grickajui
mu koicu oko nokta, branei se od psa i sopstvene
krivice, i idui pravo u njenu spavau sobu, da ne gubi
vreme. A tu bi oni pali jedno na drugo, i usta bi im
potraila ona mesta od kojih su bili izabrali, ili nauili,
da ponu: najpre njegove usne oko njenih bradavica,
zatim njene usne du njegovog donjeg palca.
Ona je bila poela da kod njega voli to njegovo
nestrpljenje, jer je za njim dolazilo takvo strpljenje
kakvo ona nije nikad ranije doivela, strpljenje oveka
koji nikad nije bio privlaan i zato spreman da ceni
ono to mu je ponueno, ili je, pak, ona tako mislila u
poetku; ali je zatim nauila da ceni njegovu svesnost i
brinost prema njenim unutarnjim tenzijama, njegovo
oseanje za tekoe kroz koje je njeno vitko i neno,
koato telo sa malim grudima prolazilo, nalazilo i
konano se preputalo jednom ritmu, njegovom
poznavanju takta. Volela je u njemu i njegovo
samosavlaivanje; volela, znajui da je to pogrean
razlog, i njegovu spremnost da savlauje i svoje
skrupule, kako bi mogli da budu zajedno: volela i udnju
njegovu prema njoj koja je gospodarila nad svim
njegovim imperativima. Volela je sve to tako da u toj
ljubavi nije htela da vidi poetak kraja.
Pri svretku njihovog ljubavnog ina, ona je
postajala buna. Jao! vikala je, a sva ona
aristokratinost njenog glasa gomilala se u besmislene
slogove njene izgubljenosti. Uuhhh! Oj! Aaah.
I dalje je mnogo pila - sko, burbon, viski - i jedna
pruga crvenila irila se preko sredita njenog lica. Pod
uticajem alkohola, desno oko joj se suzilo za polovinu
otvora levog, i ona je, na njegov uas, poela da ga se
gadi. Ali svaka diskusija o njenom ljokanju bila je
zabranjena: onaj jedini put kad je on to pokuao da
pokrene doveo ga je na ulicu sa cipelama koje je grevito
drao u desnoj ruci i mantilom prebaenim preko leve.
Ali on se i posle toga vraao: a ona mu je otvarala vrata i
ila s njim gore kao da se nita nije desilo. Pamelini
tabui: ale na raun njene prolosti, pominjanje pale
junakinje s flaom viskija u ruci, i najmanja sugestija da
je njen pokojni mu, glumac Saladin ama, jo iv, i da
ivi tamo u drugom kraju grada, u jednoj rupi sa
krevetom i dorukom, u vidu neke natprirodne ivotinje.
Tih dana, Dampi - koji je nju, isprva, neprestano
davio zbog Saladina, govorei joj da treba da krene i da
se razvede od njega, jer je to njeno izigravanje udovice
nepodnoljivo: a ta da se kae o ovekovoj imovini,
njegovom pravu na jedan deo imanja, i tako dalje? Ona
ga svakako ne bi pustila da ivi u nematini? - nije se
vie bunio zbog njenog nerazumnog ponaanja. Ja sam
dobila overenu potvrdu o njegovoj smrti, rekla mu je
onom jedinom prilikom kad je bila voljna da o tome bilo
ta kae. A ta si ti dobio? Dobio si jednog jarca, jednu
cirkusku nakazu koja nema nikakve veze sa mnom. I
onda je i ovo, kao i njeno cuganje, poelo da se nameta
izmeu njih. Dampijevi asovi borilakih vetina bili su
sve estokiji kako su ti problemi postajali sve krupniji u
njegovoj svesti.
A da bi ironija bila vea, dok je Pamela klot
odbijala da se suoi s injenicama u vezi sa njenim
otuenim muem, ona se kroz svoj posao u Komitetu za
ljudske odnose u optini upetljala u ispitivanje istinitosti
navoda da se meu slubenicima lokalne policijske
stanice iri sklonost prema magiji i arobnjatvu. Razne
policijske stanice su s vremena na vreme sticale
reputaciju otkaenih ustanova, van kontrole -
kvartovi Noting Hil, Kenti Taun, Izlinton. - Ali, magije
i ini?! Dampi je bio skeptian. Nevolja s tobom,
rekla mu je Pamela svojim najoholijim
pukomitraljeskim glasom, jeste u tome to ti o
normalnosti i dalje misli kao o nekom normalnom
stanju. Oh, Boe: gledaj ta se dogaa u ovoj zemlji.
Onih nekoliko uvrnutih andara to se skidaju goli i piju
mokrau iz svojih lemova, nisu ba tako nakazne
persone. Nazovi ih slobodnim zidarima radnike klase,
ako hoe. Meni svaki dan dolaze ljudi crne koe,
prestravljeni do upiavanja, i priaju mi o afrikim
vradbinama, o raznim inima koje neko na njih baca, o
pileim crevima, i o svemu slinom. Ali ta prokleta
kopilad uiva u tome. Uplai crnje njihovim sopstvenim
uga-bugama i onda provedi s njima nekoliko nestanih
noi, nestanih preko svakog oekivanja. Neverovatno?
Ama, kakvo krvavo buenje i prosveivanje! Izgledalo
je da im je gonjenje vetica bilo u familiji: od Matjua
Hopkinsa do Pamele Lavlejs. U Pamelinom glasu, kad je
govorila na javnim skupovima, na lokalnom radiju, pa
ak i u regionalnim programima vesti na televiziji,
mogao se uti sav onaj ar i autoritet onog Starog
Glavnog-Lovca-na-Vetice, i samo zahvaljujui tom
njenom glasu Glorije dvadesetog veka, njena kampanja
nije bila trenutno ismejana do gaenja. Nova metla je
potrebna za izbacivanje vetica. Tako je bilo reeno u
jednom zvaninom istraivanju. Ali ono to je Dampija
dovodilo do besa, bilo je Pamelino odbijanje da svoje
argumente u sluaju mistinih policajaca dovede u vezu
sa sluajem njenog soj)stvenog mua jer, posle svega,
transformacija Saladina ame ticala se upravo
predstave o tome da se normalnost vie ne sastoji (ako se
ikad i sastojala) od banalnih, normalnih elemenata.
To nema nikakve veze s tim, klot je rekla kad je on
pokuao da joj se suprotstavi: nadmena, pomislio je, kao
i svaki sudija koji osuuje ljude na veanje.

*

Kad mu je Mial Sufijan otkrila svoju nezakonitu
seksualnu vezu sa Hanifom Donsonom, Dampi je na
svom putu ka Pameli ama morao u sebi da priguuje
nekoliko bigotskih misli, kao to je - da Hanifov otac
nije bio belac, on to nikad ne bi uinio; Hanif - besneo je
Dampi - taj nezreli kopilan koji verovatno udara recke
na svoj kurac, da bi imao evidenciju o svojim
osvajanjima enskinja, taj isti Donson, sa aspiracijama
da predstavlja svoj narod, koji ne moe da saeka da mu
enske porastu pre nego to pone da ih tuca!... zar nije
mogao da vidi da je Mial sa svojim sveznajuim telom,
ipak samo, samo jedno derite? - Ne, nije ona to. - I neka
je proklet, onda, proklet zato (i tu se Dampi od samog
sebe okira) to joj je on prvi.
Dampi na putu ka svojoj valerki, pokuavao je
da sebe uveri da je njegova srdba na Hanifa, njegovog
prijatelja Hanifa, prvenstveno - kako da kae? -
lingvistika. Hanif je odlino vladao jezicima -
renicima koji su u njegovoj profesiji bili vani:
sociolokim, socijalistikim, crno-radikalnim, anti-anti-
antirasistikim, demagokim, oratorskim,
propovednikim: renicima moi. Ali, ti, barabo,
pretura po mojim fiokama i smeje se mojim glupim
pesmama. A pravi jeziki problem: kako jezik savijati,
kako ga uobliavati, kako ga pustiti da bude naa
sloboda, kako ponovo svojatati njegove otrovne izvore,
kako vladati rekom rei, vremena, krvi: o svemu tome ti
blage veze nema. Kako je teka ta borba, i kako je
neizbean poraz. Niko nee da me izabere za bilo ta.
Nema baze moi, nema biraa: samo borba s reima. Ali
on, Dampi, morao je takoe da prizna da je njegova
zavist prema Hanifu bila, kao i sve drugo, ukorenjena u
Hanifovom boljem vladanju jezikom udnje. Mial
Sufijan je bila mona enska, izduena, cevasta lepotica,
ali on, Dampi, nije znao to znanje, pa ak i da je
razmiljao o tome, on se nikad ne bi usudio da joj prie.
Jezik je hrabrost: sposobnost da se shvati neka misao, da
se ona iskae., i da se tako uini istinitom.
Kad mu je Pamela ama otvorila vrata, on je od
nje saznao da joj je kosa prekono potpuno osedela, te je
ona na tu neobjanjivu nesreu reagovala tako to se
oiala do glave, a zatim na glavu stavila jedan apsurdan
turban boje crvenog vina, koji nikako nije htela da skida.
Prosto se tako dogodilo, rekla mu je. Ne moe
da iskljui ni mogunost da su i na mene baene neke
ini.
On se s tim nije sloio. Ili je to bila tvoja reakcija,
iako zakasnela, na vest o izmenjenom ali postojanom
stanju u kojem se nalazi tvoj mu.
Ona se izvi da ga pogleda u lice, nasred stepenita
koje je vodilo u spavau sobu. Pa u tom sluaju,
likovala je, zato se to nije dogodilo i naem kuetu?

*

On je te noi mogao da joj kae da eli da njihovu
vezu prekine, da mu nastavljanje savest vie ne doputa -
moda bi bio spreman i da se suoi s njenim besom, i da
ivi s paradoksom da odluka istovremeno moe da bude
i savesna i nemoralna (jer je surova, jednostrana,
sebina); ali kad je uao u spavau sobu, ona mu obema
rukama epa lice i, gledajui ga pravo u oi da vidi
kako e on da primi tu novost, priznade mu da ga je
lagala da je upotrebljavala kontraceptivna sredstva. Bila
je trudna. Ispostavilo se da je ona bolje od njega donosila
jednostrane odluke, te da je od njega prosto uzela dete
koje Saladin ama nije bio sposoban da joj podari. Ja
sam ga elela, prkosno je uzviknula, i to tik uz njega. I
sad u da ga imam.
Njena je sebinost pretekla njegovu. A on je, pak,
otkrio da osea olakanje; osloboen odgovornosti da
pravi i slavi moralne izbore - jer kako da je sad ostavi? -
izbacio je takve ideje iz glave, pa joj je dopustio, neno
ali i sa nesumnjivom predanou, da ga gurne na krevet,
na koji je on, nauznak, pao.

*

Da li se sporo-predrugojaavajui Saladin ama
pretvarao u neku vrstu naunofantastinog ili horor-
video-tupadiju mutavka, u neku nasuminu mutaciju
koja je imala da ubrzo bude prirodno selekcionisana iz
egzistencije - ili je on evoluirao u nekog avatara
Gospodara Pakla - ili kakav bio da bio sluaj, injenica
je (a to e biti i u naem sadanjem predmetu, da treba
nastaviti obazrivo, koraajui od jednog utvrenog fakta
do drugog, i ne donositi brze zakljuke sve dok nas naa
uta ciglena staza neospornih stvari ne dovede na
nekoliko centimetara udaljenosti od mesta naeg
opredeljenja) da su ga dve kerke hadi-Sufijana uzele
pod svoje okrilje, marei za Zver kako samo Lepotice
umeju da mare; i da je on sam, kako je vreme prolazilo,
postao krajnje privren njima dvema. Jedno due vreme
su ga Mial i Anahita potresale svojim panjama zajedno
i neodvojivo, kao pesnica i njena senka, kao pucanj i
njegov odjek, dok je mlaa stalno pokuavala da
podraava svoju visoku, ivahnu stariju sestru, vebajui
karate-ritanje i strane ving-un-udarce dolakticom u
laskavoj imitaciji Mialinog beskompromisnog stila.
Meutim, on je u poslednje vreme bio zapazio kako raste
tuno neprijateljstvo izmeu sestara. Jedne veeri, sa
tavanskog prozora, Mial mu je ukazivala na neke uline
likove, kao - gle onog indijskog drevnog Sika koji je u
jednom rasistikom napadu bio tako okiran da je
potpuno izgubio mo govora; kau da skoro sedam
godina nije re progovorio, a pre toga je bio jedan od
nekoliko crnih gradskih mirovnih sudija... ali on danas
ne izrie nikakve kazne, i svuda ga prati njegova udljiva
ena, koja svakom kae, O, ne obraajte panju na
njega, on odavno vie nije u stanju ni da zucne; a tamo
preko, vidi onog oveka savreno obinog izgleda - tip
raunovoe (Mialin izraz) - koji ide kui sa svojom
aktentanom i kutijom slatkia; on je u naoj ulici poznat
po tome to ima naviku da u svojoj dnevnoj sobi pola
sata svake veeri pravi nov raspored nametaja - poreda
stolice jednu iza druge, u dva reda, i ide izmeu redova
izigravajui konduktera autobusa koji putuje za
Banglade; opsesivna fantazija u kojoj su svi lanovi
njegove porodice obavezni da uestvuju, i tano pola
sata kasnije on naputa igru, pa je sve vreme posle toga
najsumorniji ovek koga moe sresti; a nakon nekoliko
trenutaka, pakosno se umea petnaestogodinja Anahita:
Ona time hoe da kae da ti ovde nisi jedini nesrean
sluaj, da u susedstvu ima nakaza kolko voli i da samo
treba da gleda.
Mial je imala naviku da mu pria o Ulici kao da je
to bilo neko mitoloko bojite a ona, visoko, gore, na
aminom tavanskom prozoru, aneo-reporter i
istrebljiva. Od nje je ama nauio bajke o novim
indijskim plemenima Kuru i Pandava, o belim rasistima i
crnoj samopomoi ili o etama budnosti koje igraju
svoju ulogu u toj modernoj Mahabharati, ili, tanije, u
ovom Mahavileyetu. Tamo gore, ispod eleznikog
mosta, Narodni front je znao da se maklja sa
neustraivim radikalima Socijalistike radnike stranke,
svake nedelje od zatvaranja do otvaranja radnji, rekla
je podrugljivo, ostavljali su nam da raiavamo kr
do kraja usrane nedelje. - U tom prolazu su ona
Brikholska Trojica udeena za vrbicu, ispitivana,
nepoteno suena; i u toj sporednoj ulici on je mogao da
zamisli prizor ubijanja onog Jamajkanca, Julisisa E. Lija,
a u onom pabu, tamo, mrlju od krvi na tepihu na
kojem je Datinger Sing Mehta izdahnuo. Taerizam
ima svoj uticaj, govorila je, dok je ama, koji vie nije
imao ni volje ni rei za raspravljanje sa njom o pravdi i
zakonitosti, posmatrao Anahitu u kojoj je rastao bes. -
Nema ovih dana vie tih organizovanih bitki, tumaila
mu je Mial. Naglasak je na malim poduhvatima i na
kultu individue, zar ne? Drugim reima, pet-est belih
baraba uestvuju u kokanju nas, pa u svakoj arki ubiju
po jednog individualca. Tih dana su etice tumarale
nonim ulicama, spremne za pogoravanje stanja. To je
nae polje, rekla je Mial Sufijan o toj Ulici bez ijedne
vlati trave koja bi se mogla videti. Nek samo dou da
ga zauzmu, ako smeju.
Pogledaj je samo! prasnu Anahita. Ko neka
prava dama, je 1 da? Takoprefinjena. I zamisli ta bi
mama rekla kad bi znala. - ta kad bi znala, ti mala
bal-? Ali Anahitu nije mogla da uplai: O, da, ona
tobo jauknu. Ali mi znamo, nemoj da misli da ne
znamo - kako gospoica nedeljom pre podne odlazi na
onaj bit-ou sa puenjem ,trave, i izigrava neku damu u
onim svojim kurvinskim haljinama - i s kim se ona tamo
vrcka i guzi u onom dnevnom disko-lokalu ,Vru vosak
za koji ona misli da ja nikad nisam ula - i ta se dogaa
na onom bluz-dansu na koji je otfurala sa onim misterom
Zna-Se-Kojim Nadrkankom - ba mnogo dobra starija
sestra! i izvede svoj veliki fini: Ona e jednog dana
verovatno da crkne od onog kako-se-zvae - neznanja.
to e rei - a to su ama i Mial dobro znali iz onih
filmskih reklama sa ekspresionistikim nadgrobnim
spomenicima koji se diu iz zemlje i mora - od SIDE.
Nije bilo sumnje da je na to mislila.
Mial skoi na svoju sestru i poe da joj upa kosu
- a Anahita, i pored bola, uspela je da izbaci jo jedan
tos, Ja barem nisam, ko neke kretenke, otfikarila svoju
dugu kosu, da mi glava lii na jastue za igle, a zatim
su njih dve otile, ostavljajui amu da se udi
Anahitinom naprasnom prihvatanju enske etike njene
majke. Nevolja se sprema, zakljuio je on.
Nevolja je i dola: ubrzo.

*

Kad je bio sam, sve je vie oseao kako ga neki
teret postepeno pritiska, sve dok ne bi izgubio svest,
padajui na stranu kao igraka sa odvijenom oprugom, i
u tim prolaznim stazisima, zastoju sokova, koji su se
zavravali neposredno pred dolazak posetilaca, njegovo
bi telo isputalo zastraujue zvuke, zavijanje i kripanje
paklenih tokova, muklo doboarenje i pucketanje
satanskih kostiju. To su bili periodi u kojima se on,
malo-pomalo, razvijao. A kako se on razvijao, tako su
sve vie kolale glasine o njegovom prisustvu; jer ne
moete uvati avola zatvorenog na tavanu i oekivati da
ete ga veno uvati samo za sebe.
Kako se to proulo, kad su ljudi koji su znali, sve
vreme utali (Sufijanovi zato to su se bojali da ne
izgube posao, privremena bia zato to ih je njihov
oseaj prolaznosti onesposobio da trenutno delaju - a sve
partaje zajedno zbog straha od dolaska policije koja
zapravo nikad nije mnogo oklevala da ulazi u takve
nastambe, da neoekivano hrupe, da se sudaraju sa
sitnim nametajem i da sluajno zgaze poneku ruku nogu
vrat): on je poeo da se pojavljuje u snovima metana iz
susedstva. Mule u damiji Masdid koja je ranije bila
sinagoga Mazikel Ha-Dat, a koja je, opet, bila zamenila
hugenotsku kalvinistiku crkvu - i dr Uhuru Simba,
ovek-breg sa afrikanskim kutijastim eiriem i crveno-
uto-crnim ponom, koji je vodio onaj uspeli protest
protiv tv-serije The Alien Show a koga je Mial mrzela
vie nego ijednog crnca, zato to on ima obiaj da
drskim enama udara ljage preko usta - i njoj, na
primer, na javnom mestu, na nekom skupu, pred mnogo
svedoka, ali to Doktoru ne smeta, ma, on je jedna aava
barapina, ta drugo, rekla je ami kad mu ga je
jednog dana pokazala s tavanskog prozora, taj ti je na
sve spreman; bio je u stanju da me ubije, i to samo zato
to sam svima priala da on nije nikakav Afrikanac, jer
ja sam ga znala kad je bio obian frajer, Silvester
Roberts, tamo s kraja Nju Kros-dade; ama, kakav
jebeni doktor, ako mene pita; i sama Mial, i Dampi, i
Hanif, pa i onaj kondukter autobusa - svi su ga oni
sanjali kako izrasta na Ulici kao Apokalipsa i sagoreva
grad kao tost. I u svakom od hiljadu i jednog sna on,
Saladin ama, sa divovskim udovima i glavom sa
ronatim turbanom pevao je, glasom tako dijabolino
groznim i grlenim da je bilo nemogue razumeti stihove,
iako je ispalo da su ti snovi stravino liili na epizode
neke serije, svaki kao nastavak onog prethodnog od
prole noi, i tako dalje, iz noi u no, dok jedne noi
ak i onaj mutavko, utljivi ovek, koji nije progovorio
od one davne veeri u jednom indijskom restoranu kad
mu je neki mlad pijanac nabio vrh noa pod grlo, pretei
mu da e ga zaklati, a zatim mu, jo okantnije, pljunuo
u tanjir s jelom - dok taj blagi dentlmen jedne noi nije
zaprepastio svoju enu u krevetu sedei uspravno u snu,
izbacujui vrat napred kao golub-guan, lupkajui
podlanice jednu o drugu pored svog desnog uha, i
pevajui gromoglasno neku pesmu koja je zvuala tako
tudinski i statino da ona nije mogla da razume ni jednu
jedinu re.
Veoma brzo, jer vie niemu nije potrebno mnogo
vremena, imid sanjanog avola poeo je da se hvata za
ljude i da postaje popularan, treba rei, samo meu
onima koje je Hal Valans opisao kao obojenu uverenost.
I dok su ne-obojeni neo-dordijanci sanjali jednog
sumporovitog neprijatelja koji pod svojom zadimljenom
petom razbija njihove savreno obnovljene rezidencije,
oni noni mrki-i-crni su u svojim snovima bodrili tog -
kog-drugog-do-ipak-crnog-oveka - moda malice
uvrnutog zbog sudbe klase rase istorije, zbog svega toga,
ali kad mu se skine s vrata, nezgodnog i ludog, da ga
ipak bodro utne u dupence da bi nastavio da radi svoju
radnju.
U poetku su ti snovi bili privatna stvar snivaa, ali
ubrzo su poeli da cure u budne sate; a kad su azijski
trgovci na malo i proizvoai dugmia-bedia majica
potkoulja plakata, shvatili mo tog sna, onda je on
iznenada poeo da se pojavljuje svugde - na grudima
mladih devojaka i u prozorima zatienim reetkama od
bacanih cigala, on je bio i prkos i upozorenje.
Naklonjenost avolu: pevanje nove anse za jedan bolji
i sreniji ivot, na stari glas. Klinci na Ulici poeli su da
na glavama nose gumene avolske rogove, onako kao
to su nekoliko godina ranije nosili ruiaste-i-zelene
loptice koje su im se klatile na krajevima krutih ica oko
glave, kad su vie voleli da izigravaju svemirska bia.
Simbol u vidu oveka-jarca s podignutom pesnicom u
gestu moi, iznenada je poeo da se pojavljuje na
barjacima prilikom politikih demonstracija, Spasite
estoricu, Oslobodite etvoricu, Jedite Heinz-57.
Pleasechu meechu, pevali su radio-aparati, hopeyu
guessma nayym. Policijski zvaninici u optinskom
odseku za meuljudske odnose upozoravali su na
irenje kulta avola medu mladim crncima i Azijcima
kao na alosnu tendenciju koja ovima slui za
pobijanje navoda ge Pamele ama i lokalnih vlasti:
Ko su vetice danas? - ama, uzbudeno je rekla
Mial, ti si postao heroj. Mislim, ljudi stvarno mogu da
se poistoveuju s tobom. To je imid koji je belo drutvo
dugo odbacivalo kao mogunost da ga mi stvarno
prihvatimo, zna, da ga okupiramo, nastanimo, vratimo
sebi i usvojimo. Vreme je da razmisli o akciji.
Nosi se, dreknu Saladin u svojoj pometenosti.
Ja to nisam eleo. Ja na to uopte nisam ni pomiljao.
Ali ti, ipak, prerasta ovaj tavan, odvrati mu
Mial, zlovoljno. On e ti uskoro biti tesan.
Stvari su se svakako bliile svom vrhuncu.

*

Prole noi je jo jedna stara dama raporena -
objavi Hanif Donson imitirajui trinidadski naglasak
koji je on dobro znao. Za nju nema vie nikakvo
sosijalno oiguranje. Anahita Sufijan, deurna iza anka
aandaar kafea treskala je oljama i tanjirima. Ne
znam ta e ti to, bunila se. Potedi me sebe. Hanif
nije obraao panju na nju, ve je seo za sto pored
Dampija, koji odsutno promrmlja: A ta oni kau na
to? - Dampi-Doija je muilo saznanje da e uskoro
biti otac jednog deteta, ali Hanif ga tre kad ga je
potapao po leima. Pojezija ti ba neto i ne ide od
ape, bado, ah? ree mu on saaljivo. Izgleda mi da
se ona tvoja reka krvi zgruava. Dampijev pogled mu
promeni intonaciju. Pa, oni kau ono to kau,
odgovori mu on na pitanje. Kau, uvajte se onih
obojenih to krstare kolima po faem kraju. A ako je ta
starica bila crna, ovee, onda e oni rei ono ,nema
osnova za sumjanje da je motif bio rasistiki! I mogu ti
rei, nastavi on bez dosadanjeg naina govora, da
mene ponekad stvarno uplai onaj nivo agresivnosti koji
kljua ispod koe ovog grada. Nije to samo onaj
bakutanerski Trbosek. To svugde ima. Kad je najvea
guva u gradu, sluajno naleti na otvorene novine
nekog bade u vozu, i on ti rascopa njokalicu. Svi su
tako prokleto gnevni, rekao bih. Pa si ak i ti takav, stari
prijatelju, zavri on sa tim zapaanjem. Dampi ustade,
izvini se, i izie iz lokala bez ikakvog objanjenja. Hanif
rairi ruke i uputi Anahiti svoj najljupkiji osmeh: I ta
ja sad da radim?
Anahita mu se takoe slatko osmehnu: Da li ti
nekad pomisli i na to da tebe ljudi mnogo ne vole?
Kad se saznalo da je Trbosek bakutanera ubio
svoju novu rtvu, sve ee su se ule sugestije da bi se
reenje zagonetke ko je taj ljudski zao duh to vri
gnusna ubistva starica - i uvek uredno ostavlja unutranje
organe svojih rtava, po jedno plue pored svakog uha a
srce, iz oiglednih razloga, u ustima - najverovatnije
moglo nai posle ispitivanja novog okultizma meu
gradskim crncima, koji vlastima stvara velike brige. U
skladu s tim, uestala su i hapenja i ispitivanja
obojenih, a bilo je i dosta racija, iznenadnih upada u
nastambe pod sumnjom da su pribeita podzemnih
okultistikih elija. A ono to se dogaalo, iako to niko
nije priznavao ili ak, u poetku, razumevao, bilo je da je
svako, pa bio on crn mrk beo, poeo da o tom liku iz
snova misli kao o istinskom stvoru, kao o biu koje je
prekorailo granicu, izbegavi normalne nadzore, i sad
slobodno baza po gradu. Ilegalni doseljenik, kralj van
zakona, grozni kriminalac ili junak rase. Prie su kolale
po gradu, u svim pravcima: neka fizioterapeutkinja je
ispriala jednu smenu anegdotu nedeljnim novinama, u
koju niko nije poverovao, ali ljudi su na to rekli - nema
vatre bez dima; bilo je to neizvesno stanje stvari; ali nee
proi mnogo, pa e i u aandaaru doi do racije koja e
celu stvar poslati dalje i od neba. Tu su se i svetenici
umeali, dodajui toj zbrci jo jedan nesiguran elemenat
- vezu izmeu pojma crn i greha zvanog bogohuljenje. A
na tavanu, Saladin ama je rastao.

*

On se opredelio za Lukrecija, a ne za Ovidija. Za
nestalnu duu, za promenljivost svega - i das Ich - do
poslednje trunke njegovog ja. Bie koje prolazi kroz
ivot moe postati toliko drukije od sebe da postane
drugo bie, izdvojeno, odseeno od prolosti. Ponekad je
mislio na Zini Vakil tamo na drugoj planeti, u Bombaju,
na dalekom, samom rubu galaksije: na Zini, na
eklekticizam, na hibridnost. Koliko je optimizma u tim
idejama! Koliko izvesnosti na kojoj one poivaju:
izvesnost volje, izbora! Ali, Zini moja, ivot ti se prosto
desi: kao neki nesreni suaj. Ne: desi ti se kao posledica
tvog stanja. Ne izbora, ve - u najboljem sluaju -
procesa, a u najgorem, grozne, totalne promene. Novina:
on je tragao za nekom drukijom vrstom, ali ovo je ono
to je dobio.
I gorinu i mrnju, sve te grube stvari. On e ui u
tog novog sebe; on e biti ono to je postao: buan,
smrdljiv, grozan, nenormalno velik, groteskan,
neovean, moan.
Imao je oseaj da je u stanju da malim prstom
obara crkvene tornjeve, snagom koja raste u njemu,
gnevom, gnevom, gnevom. Moima svojim.
Traio je nekog koga bi mogao da krivi. I on je,
sam, sanjao; a u snovima njegovim - neki oblik, neko
lice to lebdi i sve mu se vie pribliava, i dalje sablasno,
nejasno, ali jednog dana, uskoro, on e biti u stanju da to
nazove njegovim pravim imenom.
Ja sam, prihvatio je, ono to sam.
Pokoravanje.

*

aura u kojoj je on iveo u aandaaru sa K. i D.
raspukla se one veeri kad je Hanif Donson uleteo
viui da je Uhuru Simba uhapen zbog ubistva bakut-
Trboseka, a pria se da e i na njega da bace Crnu
Magiju, i da e on da ispadne onaj arobnjaki vudu-rec
i rtveni jarac, a da je odmazda - makljanje, atak na
imovinu, uobiajene stvari - ve poela. Zakljuajte
vrata, rekao je Hanif Sufijanu i gospi Hind. Sprema se
gadna no.
Hanif je stajao nasred Cafea, uveren u snaan
efekat vesti koju je doneo, te kad mu je preko lokala
gospa-Hind prila i svom snagom ga pesnicom tresnula u
lice, on je na udarac bio toliko nespreman da se stvarno
onesvestio, vie od iznenaenja nego od bola. Povratio
ga je Dampi, pljusnuvi punu au vode na njega,
onako kako je bio nauio iz filmova, ali dotle je gospa-
Hind ve uveliko bacala odozgo na ulicu pribor iz
njegove advokatske kancelarije - pantljike za pisau
mainu i one crvene trake - jemstvenike, onu vrstu za
overavanje zakonskih dokumenata s peatom, pravei
tako karnevalske serpentine u vazduhu. Anahita Sufijan,
koja vie nije mogla da podnosi pakleno acanje
ljubomore, bila je ispriala gospi Hind o Mialinoj vezi
sa nadobudnim advokatom-politiarem, a posle toga
gospa-Hind je izgubila glavu, sve one godine njenog
poniavanja pokuljale su iz nje - zar nije bilo dovoljno to
to se zaglavila u ovoj zemlji punoj Jevreja i stranaca
koji su je strpali u istu vreu sa crncima; zar nije bilo
dovoljno to to joj je mu slabi koji je, dodue, bio u
hadiluku ali u sopstvenoj kui nije mario za pobonost -
a sad jo i ovo da joj se desi! Krenula je s kasapskim
noem na Mial, a njena erka je reagovala jednom
serijom karate-ritanja i bubotaka, iskljuivo u
samoodbrani, inae bi se to sigurno izvrglo u matero-
ubistvo. - Hanifu se vratila svest u leeem poloaju, a
hadi-Sufijan ga je gledao odozgo, pravei rukama,
bespomono, male krugove oko svojih bokova i plaui
kao dete, nesposoban da nae neku utehu u uenosti, jer
dok je za veinu muslimana hadiluk u Meku bio veliki
blagoslov, u njegovom je sluaju to poinjalo da se
izmee u prokletstvo; Odlazi, ree on, Hanife,
prijatelju moj, odlazi - ali Hanif nije hteo da ode pre no
to izgovori ono to je imao da kae, Ja sam i suvie
dugo drao zatvorenu pljucu, uzviknuo je, pred vama
koji sebe nazivate moralnim osobama, dok se bogatite na
bedi i jadu Ijudi vae sopstvene rase, iz ega je
proizilazio jasan zakljuak da hadi-Sufijan nikad nije
znao koliku je kiriju naplaivala njegova ena, koja mu
to nije saoptavala, zaklevi svoje erke da uvaju tu
tajnu, pod pretnjom stranog prokletstva, znajui mua
kakav je, da bi on, ako to otkrije, naao naina da
ljudima vrati pare a svoju porodicu opet baci u krajnje
siromatvo; dok bi on, taj mirkavi porodini duh
aandaara, posle toga izgubio svaku ljubav prema
ivotu. - A sad Mial stie u kafanu - O, da kakvog li
srama to se ovako predstavlja privatni ivot porodice,
kao neka jeftina drama, pred oima gostiju platenih -
mada je, istini za volju, poslednji gost, neka ena, koja je
popila aj, sada beala sa scene to je bre mogla. Mial
je nosila svoje kofere. I ja odlazim, objavila je
prisutnima. Samo pokuajte da me spreite. Prolo je
tek jedanaest dana.
Kad je gospa-Hind videla svoju stariju ker na
rubu odlaska iz njenog ivota zauvek, shvatila je kolika
je to cena drati Princa od Mraka pod svojim krovom.
Zamolila je svog mua da bude razuman, da i on shvati
kako ih je njegova dobroduna velikodunost dovela u
taj pakao, i kako bi oni, samo kad bi ovaj avo ama
mogao da se ukloni iz njihove kue, ponovo bili ona
stara srena i vredna porodica. Ali kad je ona zavrila,
kua iznad nje poe da tutnji i da se trese - buka koja je
najavljivala neto to je silazilo niz stepenice, reui i -
ili se bar tako inilo - pevajui, glasom tako zloudno
hrapavim da je bilo nemogue razumeti rei.
Konano je Mial bila ta koja je krenula gore da ga
presretne, Mial s Hanifom Donsonom koji ju je drao
za ruku, dok je izdajica Anahita posmatrala prizor iz
podnoja stepenita. ama je bio porastao do visine od
preko dva metra i etrdeset centimetara, a iz nozdrva mu
je kuljao dim u dve boje - ute iz leve i crne iz desne
nozdrve. Vie nije nosio odelo. Malje po njegovom telu
bile su sad i guste i dugake, rep mu je besno ibao
vazduh, oi su mu bile bledo- ili svetlucavo-crvene; a
one privremene partaje u kui sa K. i D. uspeo je da tako
prestrai da su svi skoili iz svojih kreveta, u stanju
velike neuravnoteenosti. Ali Mial nije bila toliko
uplaena da ne bi mogla da govori. ta misli kuda si to
krenuo? upitala ga je. Je l ti veruje da e ovakav
kakav si i pet minuta opstati napolju? ama zastade,
baci pogled niz svoje telo, ugleda veliku erekciju izmeu
svojih prepona i slee ramenima. Ja razmiljam o
akciji, odgovori joj on njenom frazom, mada se po tom
njegovom glasu od vulkanske lave i grmljavine, inilo da
ta fraza vie nije bila njena. Ima jedna osoba koju bih
eleo da naem.
Obuzdaj svoje konje, ree mu Mial. Mi emo
ve neto smisliti.

*

ta moe da se nae ovde, jednu milju dalje od
aandaara,- tu gde bit u radu susree dadu - u klubu
Vreli Vosak, ranije zvanom Crni-i-Mrki? Pa deder
da ove zvezdama ispresecane noi bez meseine pratimo
te ljudske prilike - neke kooperne, upicanjene, laka
hoda-iznad poda, druge, prava unjala to senke vole, i
stidljivice - kako pritiu iz svih budaka ovog kraja
[naglo zaranjaju u podzemlje kroz ova neobeleena
vrata. ta je to unutra? Svetla, fluidi, prah, tela koja se
drmaju i tresu, svako za sebe ili u parovima ili utroje,
kreui se ka mogunostima. Ali ta su, onda, one druge
prilike, nejasne u pali-gasi sjajnim duginim bojama
prostora, one figure ukoene u svojim stavovima usred
grupe mahnitih igraa? ta su ovi to hip-hopuju i hindi-
popuju a ni za jedan centimetar se ne pomeraju? -
Dobro mi izgledate, eto Vrelog Voska! Na domain
govori: buka, zdraviar, disko-dokej non-parej - sjajni
puvadija Rozikasti, odelo mu se crveni i svetluca u
ritmu bita. - I zaista, on je izuzetna linost, albino,
visok dva metra i deset, kosa mu najblee ruiaste boje,
beonjae mu iste, po liku pravi Indijac, dignuta nosa,
dugih tankih usana - lice sa onih slika na hamza-nama
tekstilu. Indijac koji nikad nije video Indiju, ovek-
Istone-Indije iz Zapadne Indije (Srednje Amerike),
beli crnac. Zvezda. Star.
I dalje nepokretne figure igraju izmeu imi-
pleuih cura i momaka, trzajue i ipajue mladei. ta
su te figure? Pa, votane figure, i nita drugo. - A ko su
oni? - Istorija. Vidite, ovde je Meri Sikol, koja je na
Krimu uradila isto onoliko koliko i ona druga arobno-
lampska Dama, ali, kako je ovde mrano, to teko moe
da se vidi uz sveu u firentinskom iraku; a tamo, preko,
jedan Abdul Karim, poznat i kao Muni, koga je kraljica
Viktorija htela da unapredi, ali nije mogla jer su ga
sredili anticrnaki popovi. Svi su oni ovde, i bez pokreta
igraju u svom vrelom vosku: crni komedija Septimija
Severa, na desnoj strani; a tamo, levo, berberin Dorda
IV plee sa robinjom Grejs Dons. Jukaso Gronioso,
afriki princ koji je bio prodan za est lakata platna, igra
na svoj drevni nain sa robinjinim sinom Ignacijusom
Sanom, koji je 1782. godine bio prvi afriki pisac
objavljen u Engleskoj. - Doseljenici iz prolosti - toliko
ubedljivo preci ovih ivih igraa, kao da su ovi mladi
njihovo meso i njihova krv - vrte se mirno, dok Rozikasti
buno i gorljivo dri zdravicu sa bine, Ja-sad-oseam-
indignaciju-kad-oni-pominju-imigraciju-kad-oni-prave-
insinuaciju-da-mi-nismo-deo-od-ovu-naciju-a-mi-e-
pravimo-proklamaciju-iznesemo-pravu-situaciju-kako-
mi-dajemo-njima-nau-kontribuaciju-jo-od-Rimsku-
Okupaciju, a s jedne druge strane zakrene prostorije,
kupani jetko-zlom zelenom svetlou, votani nevaljalci
stoje zgureni i prave grimase: Mouzli, Pauel, Edvard
Long, sve sami lokalni avatari surovog trgovca
robovima, Legrija. I sad poinje amor u utrobi Kluba,
raste i pretvara se u jednu jedinu re koju svi skandiraju.
Is-to-pi, is-to-pi, to-pi! - muterije zahtevaju.
Rozikasti prihvata lagvort od gomile, Dakle-
vreme-za-topljenje-kad-svako-krimi-stvorenje-ima-isto-
mnenje-da-treba-jedno-pakleno-zapaljenje, posle ega se
on obraa gomili, rairenih ruku, uz noni rit u skladu sa
bit, pa je upita, ta vas, brao, mori? Ko treba da gori?
Izvikuju se imena, razna, koja se sudaraju, sve dok se
okupljeno drutvo jo jednom ne sloi i pone da
skandira samo jedno ime. Rozikasti pljesne dlanom o
dlan. Zavesa se razmie iza njega, a pomonice u
blistavim ruiastim orcevima i majicama guraju na
binu jednu jezivu vitrinu na tokiima: veliine oveka,
sa zastakljenim prednjim delom i iznutra osvetljenom -
mikrotalasnu penicu sa Vrelom Stolicom unutra,
poznatu lanovima Kluba kao: Paklena Kujna. U redu,
uzvikuje Rozikasti. A sad jedan pravi kuvanjac i
pranjac.
Pomonice prilaze tablou s votanim figurama
omraenih linosti, bodu ponuenu rtvu veeri, onu
koja se najee odabira, ako govore istinu, bar triput
nedeljno. Na njoj trajna ondulacija, uredna frizura,
biserna ogrlica, plavi kostim iz dva dela. Megi-megi-
megi, laje gomila. Gori-gori-gori. Tu votanu lutku -
strailo - smetaju na Vruu Stolicu i privezuju.
Rozikasti okree prekida, ukljuuje struju. I, oh kako se
ona ljupko topi, iznutra prema spoljanjosti, pa se
sprkava u bezoblinost. Zatim ona postaje jedna barica,
a gomila odahne, u ekstazi: sreena. U ognju, ovog
puta, kae im Rozikasti. Muzika ponovo proima vee.

*

Kad je Rozikasti, disko-dokej okej, video ta se
pod okriljem noi ufurava odostrag u njegov veliki
zatvoreni kombi, poto su ga njegovi prijatelji Hanif i
Mial ubedili da kola doveze na zadnji ulaz aandaara,
srce mu se ispunilo strahom od one zapadnoindijske
obije-magije i ini; ali je u njemu bilo i one ushienosti
kad je shvatio da je moni junak mnogih njegovih snova
jedna realnost od krvi i mesa. Rozikasti je stajao na ulici
preko puta, drui ispod gradske svetiljke na banderi,
mada no nije bila naroito hladna, i stajao je tamo pola
sata, dok su mu Mial i Hanif uurbano govorili, to treba
da ode nekuda, a mi moramo da mislimo na njegovu
budunost. Onda je on slegao ramenima, preao preko do
svog kombija, uao i upalio motor. Hanif je sedeo pored
njega u kabini; Mial se vozila zajedno sa Saladinom,
skrivenim od svakog pogleda spolja.
Bilo je skoro etiri sata ujutro kad su amu
poloili u krevet na podu praznog i zatvorenog nonog
kluba. Rozikasti - ije je pravo ime bilo Sosanker, koje
on nikad nije koristio - iskopao je iz zadnje sobe dve
vree za spavanje, i one su bile dovoljne. Hanif
Donson, poelevi laku no tom stravinom biu kojeg
se Hanifova ljubavnica Mial, izgledalo je, uopte nije
bojala, pokuao je da s njim ozbiljno razgovara. Ti
mora da shvati koliko bi mogao da bude vaan za nas,
jer ovde su riziku izloene mnogo znaajnije stvari nego
to su tvoje line potrebe, ali mutant Saladin samo
otfrknu uto i crno, a Hanif se brzo povue. Kad se
naao sam s votanim figurama, ama je bio u stanju da
svoje misli ponovo usredsredi na lik koji se konano bio
uobliio pred njegovim duhovnim okom, na blistavi lik
iza ije se glave, iz neke take na potiljku, irila svetlost
u krug, na mister-Perfetoa, tumaa bogova, koji se uvek
doekivao na noge, kome su gresi uvek opratani, koji je
uvek bio volien, hvaljen, oboavan... lik koji je ama
pokuavao da identifikuje u svojim snovima, lik Mr
Dibrila Farite, transformisan u simulakrum anela
toliko izvesno koliko je ama bio ogledalo samog
avola.
Ko avola da krivi, a ne Arhanela, Dibrila?
Taj stvor u vreama za spavanje otvori oi svoje;
dim poe da izlazi iz pora njegovih. Za njega je lice
svake votane figure bilo sada isto, Dibrilovo lice sa
onim udovikim vrkom kose iznad sredine ela i
izduenim, natmurenim, lepim likom. I ova kreatura
ogoli zube svoje i ispusti iz usta jedan dugaak, smrdljiv
dah, od kojeg se sve votane figure rastopie i u bare
pretvorie, ostavljajui na podu svoje prazne kostime.
Kreatura lee na leda, zadovoljna, i usredsredi misli na
svog dumanina. Pri emu ovaj stvor oseti u sebi neko
neobjanjivo stiskanje, usisavanje i povlaenje; razdirali
su ga strani bolovi, kao da ga je neto gnjeilo iznutra,
pa je prodorno cvilio, ali niko se nije usuivao, ak ni
Mial koja je stajala sa Hanifom gore u stanu
Rozikastog, iznad Kluba, da vidi ta se to dole deava.
Bolovi su mu bivali sve jai, i taj stvor se bacao i treskao
po platou za igranje, jauui tuno da tunije ne moe
biti; sve dok, konano, nije malo odahnuo i zaspao.
Kad su se, nekoliko sati docnije, Mial, Hanif i
Rozikasti ipak usudili da uu u Klub, ugledali su prizor
stravine pustoi - stolove jedan preko drugog nabacane,
izlomljene stolice, i, dakako, svaku votanu figuru -
dobru i zlu - Topsi i Legrija - istopljene i, kao od ale,
pretvorene u buter; a usred tog rusvaja, spavajui kao
novoroene, leao je - ne, uopte ne neki mitoloki ili
onaj ikonografski Stvor s rogovima i paklenim dahom -
ve niko drugi do mister Saladin ama, lino,
oigledno vraen u svoje staro oblije, go kao od majke
roen ali s potpuno ljudskim likom i telesnim
proporcijama, humanizovan - kako drukije zakljuiti? -
stranom koncentracijom svoje mrnje.
Otvorio je oi, a one su mu i dalje bile uagrene sa
bledim beonjaama i crvenim zenicama.
2
Aleluja Koun, silazei s Everesta, ugledala je jedan
grad od leda, zapadno od Kampa est, preko puta Grupe
tena, kako se presijava pod sunevim zracima ispod
masiva o Oju. Skriveni Raj, angri-La, trenutno je
pomislila; meutim, to nije bila nikakva zelena dolina
besmrtnosti ve jedna metropola dinovskih ledenih
igala, tankih, otrih i hladnih. Panju joj je odvratio
erpa-Pemba, upozoravajui je da ne gubi koncentraciju,
te grada vie nije bilo kad je ponovo pogledala u tom
pravcu. Jo se nalazila na osam hiljada metara visine, ali
ju je privienje nemogueg grada bacilo natrag kroz
vreme i prostor do one bejzvoterske radne sobe sa starim
i tamnim drvenim nametajem i tekim somotskim
zavesama, sred koje joj je njen otac Oto Koun, istoriar
umetnosti i Pikabijin biograf, u njenoj etrnaestoj a
njegovoj poslednjoj godini ivota, govorio o
Najopasnijoj od svih lai kojom nas kljukaju u ivotu,
a to je, po njegovom miljenju, ideja o kontinuumu.
Ako neko ikad pokua da ti kae da je ova, najlepa i
najgrenija planeta, nekako jednorodna, sastavljena samo
od skladnih elemenata koji se zbrajaju i meusobno
slau, odmah pozovi telefonom krojaa ludakih koulja
da mu uzme meru, savetovao je kerku, uspevajui da
stvori utisak kako je on posetio mnoge planete pre nego
to je doao do tog svog zakljuka. Svet je
inkompatibilan, to nemoj nikad da zaboravi: svet je
gaga - blesav, senilan. Duhovi, nacisti, sveci, i svi ivi, u
isto vreme; na jednom mestu - srea i blaenstvo, dok je
tamo dole, na kraju druma - pakao. Ne moe nai lue
podneblje od ovog naeg. Ledeni gradovi ne bi zbunili
Ota. I on je, kao njegova ena Alicija, Elina majka, bio
poljski emigrant, jedan od preivelih u nekom
koncentracionom logoru za vreme rata, ije ime nikad
nije bilo pomenuto u Elinom detinjstvu. On je eleo da
se dri kao da mu se to nikad nije desilo, kasnije je
rekla Alicija svojoj keri. Bio je nerealan u mnogim
pogledima. Ali dobar ovek; najbolji kojeg sam znala.
Dok je govorila, osmehivala se nekim unutarnjim
osmehom, podnosei Ota u seanju, iako ga u toku
ivota nije uvek uspevala da podnosi, kad ju je esto
zaprepaivao. Na primer: bio je razvio u sebi neku
mrnju prema komunizmu koja ga je dovodila do
zbunjujuih krajnosti u ponaanju, naroito na Boi,
kad je taj Jevrejin insistirao na proslavljanju, zajedno sa
svojom porodicom i drugima, onog to je on opisao kao
engleski obred, kao znak potovanja prema njihovoj
novoj naciji-domainu - a zatim je sve pokvario (u
oima njegove ene) kad je hrupio u salon - gde je celo
drutvo komotno sedelo pored uarenog kamina, loenog
drvenim oblicama, boine jelke i brendija - preruen u
Kineza sa oputenim brcima i slinim rekvizitima, pa je,
uz kinesku pantomimu, uzviknuo: Tata-Boi je mrtav!
Ja sam ga ubio! Ja sam Mao: niko nee da dobije boini
poklon! Hi! Hi! Hi! Seajui se toga, Eli na Everestu se
trgnula uz grimasu - grimasu njene majke, shvatila je,
prenesenu na njeno smrznuto lice.
Inkompatibilnost ivotnih elemenata: u jednom
atoru, u Kampu etiri, na visini od 8.300 metara, ideja
koja joj se ponekad inila kao demon njenog oca,
zvuala joj je banalno, bez smisla, bez atmosfere, zbog te
visine. Everest te utiava, poverila se Dibrilu Fariti u
krevetu iznad kojeg je svileno padobransko platno
obrazovalo baldahin upljih Himalaja. Kad sie sa te
planine, ini ti se da nita nije vredno govorenja, totalno
nita. Nalazi da te nitavilo obmotava, kao zvuk.
Nebie. Ali, naravno, ti ne moe to da zadri na sebi.
Svet ubrzo grune u tebe. Ono to ti zapui usta, mislim
da je onaj prizor savrenstva pred kojim si se nalazio:
zato govoriti kad nisi u stanju da ima savrene misli,
da izgovara savrene reenice? Osea se kao da je ono
kroz ta si dotle proao, bila prevara. Ali to bledi;
prihvata misao da su izvesni kompromisi, zakljuci,
neophodni, ako eli da ide dalje kroz ivot. Njih
dvoje su najvei deo vremena provodili u krevetu, tokom
prvih zajednikih sedmica: izgledalo je da su im
uzajamni apetiti nezajaljivi - inili su ljubav est do
sedam puta dnevno. Ti si mene otvorio, rekla mu je.
Ti, sa onom unkom u ustima. Bilo je to upravo kao da
si mi govorio, kao da sam bila u stanju da ti itam misli.
Ne kao da, ispravila se. Ja sam ti ih stvarno itala, zar
ne? On je kilmnuo glavom: bila je to istina. Ja sam ti
itala misli, a iz mojih usta su izlazile prave rei, divila
se tome. Prosto su tekle iz mene. Pun pogodak: ljubav.
U poetku bee re.
Njena majka je fatalistiki gledala na ovaj
dramatini preokret u Elinom ivotu, na povratak
ljubavnika s onu stranu groba. Rei u ti poteno ta
sam mislila kad si mi saoptila tu vest, govorila je za
rukom, preko supe i jevrejskog kreplacha, u Blumovom
restoranu vajtepelskom. Pomislila sam, oh boe,
velika je to strast; jadna Eli, ona sad mora da proe kroz
sve to, nesreno dete. Alicijina strategija bila je u
strogom vladanju emocijama. Visoka, krupna ena sa
senzualnim usnama, ali, kako sama ree, Ja nikad
nisam bila galamdika. Bila je prema Eli iskrena u
pogledu svoje seksualne pasivnosti, te joj je otkrila da je
Oto imao, Da kaem, drukije sklonosti. Bio je slab
prema velikoj strasti, ali je uvek bio nesrean to ja
nisam mogla da se uzbudim. Nju je teilo saznanje to
su sve one ene kojima je njen mali, elavi, nestani mu
pravio drutvo bile njenog tipa, krupne i punake,
sem to su bile smele i drske: radile su ono to je on
eleo, uzvikivale razne rei da ga podstiu, i pravile se
da su maksimalno uzbuene; one su zapravo reagovale
na njegovo oduevljavanje njima, verujem, a moda su
same bile oduevljene njegovom ekovnom knjiicom.
On je bio stara kola i veoma dareljiv ovek, iroke
ruke.
Oto je Aleluju-Eli nazivao svojim biserom koji
nema cenu, i matao o njenoj sjajnoj budunosti, moda
koncertne pijanistkinje, ili, ako to ne uspe, onda neije
muze. Iskreno govorei, tvoja sestra me je razoarala,
rekao joj je tri nedelje pre svoje smrti u onom svom
kabinetu sa Velikim Knjigama i pikabijamkim bric-a-
brac, umetnikim stvaricama - sa jednim punjenim
majmunetom za kojeg je tvrdio da predstavlja pravu
skicu njegovih zloglasnih Portreta Sezana, Rembranta i
Renoara, mnogobrojnim mehanikim cakama -
izumiima, zajedno sa seksualnim stimulatorima koji
stvaraju male elektrine okove, i sa prvim izdanjem
Zarijevog Ubu Roi (Kralja Ibija). Elena pokazuje elje
tamo gde bi trebalo da pokae misli. On je poenglezio
njeno ime - Jeljena u Elajna - upravo kao to je bila
njegova ideja da ime Aleluja skrati na Eli i samog
sebe boudlerie
17
od Koena iz Varave u Kouna.
Muku su mu zadavali odjeci prolosti; nije itao poljsku
literaturu, okreui lea i Herbertu, i Milou, pa i
mlaim piscima kao to je Baranczak, zato to je za
njega taj jezik bio nepopravljivo zagaen istorijom. Ja
sam sada Englez, rekao bi on ponosno sa svojim
zadebljanim istonoevropskim akcentom. aavi
srednjo-Ev! Sirotice iz Lovuda! Baraberaj! Uprkos
njegovoj uzdranosti, inilo se da je bio prilino
zadovoljan to je predstavljao lana-pantomimiara
engleske dentrije. Ali s pogledom unazad, izgledalo je
verovatno da je on ipak bio savreno svestan krhkosti
svoje izvoake vetine, jer je teke zavese stalno drao
navuene na prozorima za svaki sluaj, da ga
nepostojanost stvari ne navede da napolju ugleda
monstrume ili, pak, meseeve pejzae, umesto poznatog
mu Moskovskog druma.
On je bio potpuno preputen asimilaciji, ree
Alicija dok je uzimala jedan dobar zalogaj jevrejskog
cimisa. Kad je preinaio naa imena, ja sam mu
rekla, Oto, to nije obavezno, ovo nije Amerika, ovo je
London W2 - Zapadni distrikt; ali on je eleo da oisti
svoju biografiju, da izbrie ak i svoje jevrejstvo, izvini,
ali ja to znam. Pa borba sa onim Odborom
Predstavnikog doma! Sve vrlo civilizovano,
parlamentaran razgovor sve vreme, ali, ipak, tvrd orah.
Posle njegove smrti, ona se odmah vratila svom starom
prezimenu Koen, sinagogi, prazniku Hanuki i
Blumovom restoranu. Nema vie imitacije ivota,
vakala je i odjednom zamahnula viljukom. A onaj
film! Mnogo mi se dopao. Lana Tarner, je 1 tako? I
Mahalija Dekson peva u crkvi. Sjajno.
Oto Koun, ovek u sedamdesetim godinama
ivota, skoio je u prazno okno lifta i tako se ubio. A to
je bila tema u koju Alicija, uvek spremna da diskutuje i o
najnez-godnijim tabu-temama, nije htela da dirne: kako
to da ovek koji je uspeo da preivi sve logore, ivi posle
toga jo etrdeset godina i onda sam okona posao koji
oni monstrumi nisu do kraja obavili? Da li veliko zlo
mora na kraju da likuje, bez obzira na to koliko mu se
snano ovek opire? Da li ono ostavlja u krvi neku
cepicu leda koja se probija svojim putem kroz telo, dok
se ne zarije u srce? Ili, jo gore: moe li ovekova smrt
da bude inkompatibilna sa njegovim ivotom? Eli, ija je
prva reakcija na vest o oevoj smrti bila pomama,
saletala je majku takvim pitanjima. A ona, kao mumija
ispod irokog crnog eira, rekla joj je samo: Ti si,
draga moja, od svog oca nasledila nesposobnost za
obuzdavanje.
Posle Otove smrti Alicija je odbacila visok stil
odevanja i dranja, to je predstavljalo njenu rtvu
prinoenu na oltar njegove udnje za integracijom, njeno
nastojanje da bude njegova sesil-bitonska grande dame.
Uf, poverila se ona svojoj Eli, kakvo olakanje, draga
moja, biti bez ikakve forme i utogljenosti, za promenu.
Ona je sada svoju sedu kosu nosila namerno pokupljenu
u punu, a haljine sa uvek istim, supermarketskim,
natampanim cvetnim dezenom, odbacila minkanje,
dala si napraviti jedno bolno vetako zubalo, sadila
povre tamo gde je Oto bio insistirao da bude engleski
cvetni vrt (lepe cvetne leje oko sredinjeg, simbolinog
drveta, jednog hibridnog udovita - Labur-numa-
zanoveti nakalemljenog na metlicu-utilicu), prireivala
umesto veera ispunjenih mudrim askanjem, itavu
seriju rukova s tekim jelima i cupajzima i najmanje
tri stravina pudinga - na kojima su maarski pesnici-
disidenti priali uvrnute viceve o Gurijevljevoj mistici,
ili (ako se stvari nisu ba najbolje razvijale), gosti bi
posedali na jastuke na podu, sumorno buljili u svoje
pretovarene tanjire, te bi neto vrlo slino totalnom
utanju zavladalo jedno vreme koje je liilo na venost.
Eli se kasnije okrenula od tih nedeljnih popodnevnih
rituala - pa je kunjala u svojoj sobi sve dok nije dovoljno
odrasla da sama izlazi, uz Alicijin spreman pristanak -
kao i od puta koji joj je odredio otac zbog ije je izdaje
sopstvenog ina preivljenja bila toliko ogorena.
Okrenula se akciji; i osetila da mora da se penje uz
planine.
Alicija Koen, koja je smatrala da je Elina promena
kursa u ivotu savreno pojmljiva, pa ak i pohvalna, te
je sve vreme navijala za nju, nije mogla (priznala je to uz
kafu) sasvim da shvati razloge svoje erke za njenu vezu
sa Dibrilom Faritom, indijskim filmskim glumcem
povratnikom. Kad te sluam kako govori, draga moja,
imam utisak da taj ovek nije u tvojoj ligi, rekla je,
upotrebivi frazu za koju je verovala da odgovara frazi
nije tvoj tip, a i sama bi se zgrozila kad bi sebe ula kako
je opisno izgovara kao neki rasni ili religijski prekor: ali
upravo je taj smisao njena erka shvatila. Meni to
savreno odgovara, odvrati joj Eli ivahno i ustade.
Stvar je u tome to ja ak i ne volim svoju ligu.
Bolela su je stopala, zbog ega je morala
hramajui, umesto jurei, da izie iz restorana. Velika
strast, ula je kako joj majka iza lea glasno obavetava
ceo restoran. Dar govora; a to znai da svaka cura moe
svata da izbrblja.

*

Neki vidovi njenog obrazovanja bili su
neobjanjivo zanemareni. Jedne nedelje, ne tako dugo
posle smrti njenog oca, kupovala je nedeljne novine na
kiosku, na oku, a prodavac je tom prilikom objavio:
Ova nedelja mi je poslednja nedelja. Ja sam dvadeset tri
godine na ovom oku, a sad su me oni Paki
18
konano
izbacili iz mog posla. Ona je ula re p-a-h-i
19
(pachy),
pa je imala bizarnu viziju kako slonovi tutnje
Moskovskim drumom i pripljeskavaju prodavce
nedeljnih novina. ta je pahi? aavo se upitala a
odgovor joj je bio acajui. Mrki Jevrejin. Nastavila je
da dosta dugo razmiija o lokalnim T.B.K. (trafikantima-
bombondijama-kolporterima) kao o pahidermima: kao o
ljudima izdvojenim od drutva i izloenim prekoru zbog
prirode njihove koe. Tu je priu i Dibrilu ispriala.
Oh, odgovorio je on, razbijaki, slonovski vic. Nije
on bio lak ovek.
Ali on je bio tu, u njenom krevetu, on, taj veliki
vulgarni bada prema kojem se ona mogla otvarati onako
kako se nikad ranije nije otvarala; on je bio kadar da
prodire kroz njen grudni ko i da joj srce miluje. Ona
godinama nije s takvom hitrinom uskakala u arenu seksa,
i nikad joj pre toga jedna ovako brza veza nije ostajala
tako neukaljana njenim kajanjem ili gaenjem od same
sebe. Njegovo dugo utanje (mislila je da on nee da joj
se javi, sve dok nije saznala da se njegovo ime nalazilo
na spisku putnika Bostana) bilo joj je veoma bolno, pa je
mislila da to inoda govori o njegovom drukijem
gledanju na njihov susret; ali da je pogreno procenila
njegovu udnju, njegovo potpuno predavanje njoj i ono
njegovo bezglavo liacanje na nju, bilo je apsolutno
nemogue. Zato je vest o njegovoj smrti izazvala u njoj
dvostruku reakciju: s jedne strane, oseala je neku vrstu
zahvalnosti u radosti odahnua od saznanja da je on jurio
preko sveta da je iznenadi svojim dolaskom, da se
odrekao celog svog dotadanjeg ivota da bi poeo da
stvara jedan nov ivot sa njom; dok je, s druge strane,
oseala veliku prazninu i bol to je liena njega upravo u
trenutku kad je saznala da je bila istinski voljena.
Kasnije je postala svesna jo jedne svoje, manje
plemenite, reakcije. ta je on mislio kad je planirao da
bez i jedne rei upozorenja doe na njena vrata,
pretpostavljajui da e ona rairenih ruku ekati na jedan
niim optereen ivot, i to, svakako, u nekom stanu
dovoljno prostranom za njih dvoje? Bilo je to ponaanje
koje se i moglo oekivati od jednog razmaenog
filmskog glumca koji, sa svoje strane, oekuje da mu
ispunjene elje padaju u krilo kao zrelo voe... ukratko,
ona se bila oseala uzurpiranom, ili, bar, potencijalno
uzurpiranom. Ali kad je sebe ukorila, potiskujui te misli
tamo natrag u onu provaliju svesti kojoj su i pripadale,
jer je Dibril ipak bio skupo platio svoju uobraenost,
ukoliko je to bila uobraenost. Mrtav ljubavnik zasluuje
tu povlasticu, zvanu nedoumica.
A posle svega, evo ga sad gde lei tu, pokraj njenih
nogu, bez svesti u snegu, oduzimajui joj dah zbog njene
svesti o totalnoj nemogunosti da on bude tu, pored nje,
navodei je trenutno da se upita da on moda nije jo
jedna u nizu vizualnih aberacija - vie je volela tu
neutralnu frazu nego onu nabijenu znaenjima, vizija -
kojima je bila prosto opsednuta ba od one njene odluke
da batali boce sa kiseonikom i osvoji vrh omolungmu
samo snagom svojih lungs (plua). Dok ga je s velikim
naporom podizala, prebacujui jednu njegovu mlitavu
ruku preko svog ramena i polunosei ga ka svom stanu -
more, kakvi polu-, da kaemo istinu - bila je potpuno
uverena da on nije bio nikakva himera, ve teko meso, i
krv. Oseala je probade u stopalima sve do kue, a ti
bolovi su u njoj ponovo probudili svu onu srdbu koju je
u sebi priguivala dok je mislila da je on mrtav. I ta je
sad ona trebalo da radi sa tim ivim leom -
bezveznjakom prostrtim na njenom krevetu? Oh, Boe,
pa ona je bila zaboravila kako se mukarac razbacuje po
krevetu, kako u toku noi zauzima va deo krevetske
povrine i kako vas nou totalno razgoliuje kad sa vas
svue pokriva. Ali i druga se oseanja ponovo javie i
bitku dobie; jer tu je on sad bio, spavao pod njenom
zatitom, naputene nade: ljubav, konano.
Spavao je danonono, itavu jednu sedmicu,
budei se samo da zadovolji one minimalne zahteve
gladi i higijene, ne govorei gotovo nita. Snovi su ga
muili: bacao se po krevetu, a sa usana mu se povremeno
otimale rei: Dahilija, Al-Lat, Hind. U trenucima
budnog stanja, inilo se da eli da se odupre snu, ali san
je bio jai, talasi snova su ga zapljuskivali, valjali se
preko njega i davili ga, dok je on, gotovo tuno, mahao
slabakom rukom. Nije mogla sama da prosudi kakva su
to traumatina zbivanja bila uzrok takvog njegovog
ponaanja, i, oseajui malu paniku zbog toga, pozvala
je svoju majku telefonom. Alicija je dola da osmotri
usnulog Dibrila, napuila usne, i izjavila: On je
opsednut ovek. I sve se vie povlaila u neku vrstu
jevrejske folklorne dibbuq-erije Brae Singer (u smislu
da u Dibrilu bestija duh nekog mrtvaca), ali njen
misticizam nikad nije mogao da ozlojedi njenu
pragmatinu erku-planinarku. Moda bi trebalo da mu
se onom pumpom za klistir ispumpaju ui, preporui
Alicija. To je izlaz koji ovakve kreature najvie vole.
Eli je ispratila majku do vrata. Mnogo ti hvala, rekla
je. Javiu ti ta je bilo.
Sedmog dana, on se potpuno probudio, sa oima
razrogaenim kao u lutke, i istog trenutka ju je epao.
Od grubosti njegovog pristupa, gotovo kao i od tog
neoekivanog gesta, ona se glasno nasmejala, ali i ovog
puta je imala oseanje prirodnosti, potene radnje; i
cerila se, O-kej, ti si to traio, pa je iskliznula iz svojih
vreastih, tamnocrvenih pantalona i iroke jakne - nije
volela odeu koja je otkrivala obrise njenog tela - i to je
bio poetak njihovog seksualnog maratona, posle kojeg
su oboje bili bolni, zadovoljni i iscrpljeni, to jest, kad se
to njihovo rvanje najzad zavrilo.
On joj je rekao: pao je sa neba i ostao iv. Ona je
duboko udahnula vazduh, i verovala mu je, zbog
verovanja njenog oca u mirijade kontradiktornih
mogunosti ivota, a i zbog onog emu ju je planina
nauila. O-kej, rekla je, izdiui. Prihvatam. Samo
nemoj to da pria mojoj majci, je l vai? Univerzum
je mesto raznih uda, a samo nam navika, anestezija
svakodnevice, zamagljuje vid. Nekoliko dana ranije,
itala je o tome kako zvezde na nebu, kao deo svog
prirodnog procesa sagorevanja, razbijaju svoj ugljenik
pretvoren u dijamante. I zamislila je tu sliku: kia
dijamanata pljuti iz zvezda u prazan prostor: i to je na
nju delovalo kao jedno od pravih uda. Ako to moe da
se desi, onda moe i ovo. Bebe padaju kroz prozore sa
milijarditog sprata i dole odskau. Bila je jedna takva
scena u filmu Fransoa Trifoa LArgent du Poche...
Usredsredila je misli na takve stvari. Ponekad se i
meni, odluila je da kae, deavaju neobine stvari.
Onda mu je ispriala ono to nijednom ivom
stvoru nije nikad priala: o svojim vizijama na Everestu,
o anelima u gradu od leda. Ali nije to bilo samo na
Everestu, rekla je, i, posle kraeg oklevanja, nastavila. -
Kad se vratila u London, otila je jednog dana u etnju
pored Temze, du Imbenkmenta, da pokua da i njega i
planinu izvue iz svoje krvi. Bilo je rano jutro sa nekom
sablasnom izmaglicom i gustim snegom, od ega je sve
bilo mutno i nejasno. I onda su se ledeni bregovi pojavili
kreui se dostojanstveno, u velianstvenoj koloni po
jedan. Magla je oko njih bila gua, te, zato, tek kad su
doplovili do nje, mogla je da razazna njihove oblike -
verno umanjene konfiguracije onih deset najviih planina
na svetu, koje su se po veliini, jedna iza druge, dizale ka
nebu, a njena planina, ona planina, stajala je dominantno
u pozadini. Pokuavala je da shvati kako su ti ledeni
bregovi uspeli da prou ispod mostova na reci, kad je
magla postajala sve gua, a zatim se, nekoliko trenutaka
kasnije, potpuno digla, odnosei ledene bregove sa
sobom. Ali oni su bili pred mojim oima. Nanga Parbat,
Daulagiri, Ksiksa-bangma Feng. On joj se nije
suprotstavio. Kad ti to kae, onda je sigurno bilo
tako.
Ledeni breg je voda koja se bori da bude zemlja,
kopno; a planine, posebno Himalaji, posebno Mont
Everest, jesu zemlja koja pokuava da se pretvori u nebo;
to je prizemljeni let, gruda, maltene, mutirana u vazduh,
i postala, u pravom smislu rei, uzviena. Davno pre no
to se ikad sa planinom srela, Eli je bila svesna
planininog nutreeg prisustva u njenoj dui. Njen stan je
bio pun Himalaja, predstave Everesta od plute, plastike,
keramike, kamena, akrilika i gline, koje su se tiskale za
svoje mesto u prostoru; tu je ak bio i jedan Everest
izvajan samo od leda, malecki ledeni breg koji je ona
drala u zamrzivau svog friidera i vadila, s vremena na
vreme, da ga pokazuje svojim prijateljima. A zato toliko
mnogo Everesta? Zato - nije moglo da bude drugog
odgovora - to oni postoje. Gle, rekla je, pruajui
ruku, bez ustajanja iz kreveta, i podiui sa nonog
stoia svoju najnoviju nabavku - jedan obian
izrezbareni Everest u malo nagaravljenoj sirovoj
borovini. Poklon od erpasa, navodno iz ,Name-
bazara. Dibril ga je uzeo, pa ga je okretao u rukama.
Pemba joj ga je bio dao, stidljivo, na rastanku, naglaa-
vajui da je to poklon cele grupe erpasa, iako je bilo
oigledno da ga je on sam izdeljao. Bio je to jedan
detaljno obraen model, sa svim lednicima i Hilarijevim
Pragom koji predstavlja poslednju prepreku na putu do
vrha planine; a ona staza kojom su njih dvoje ili do vrha
bila je na toj skulpturici duboko urezana u drvo. Dibril
je, dok ju je obrtao u rukama, naao na njoj i jednu
urezanu malu poruku na muno napisanom engleskom
jeziku. Za Eli Bibi. Mi imali sreu. Al da nemoj
pokuamo opet.
Ono to Eli nije rekla Dibrilu bilo je to da ju je
erpa-Pembina zabrana uplaila, uveravajui je da e,
ako ikad ponovo kroi na tu boginju-planinu, sigurno
poginuti, jer smrtnim ljudima nije doputeno da vie od
jedanput vide lik boiji; ali planina je bila i dijabolina i
transcendentna, ili, bolje - njen dijabolizam i njena
transcendentnost bili su jedno, te je ona i od samog
razmiljanja o Pembinoj zabrani duboko bolno oseala
potrebu da je prekri, i to sa takvom patnjom da je glasno
jeala, kao u seksualnoj ekstazi ili beznadenosti.
Himalaji su, rekla je Dibrilu tako, da ne kae ta joj
je stvarno bilo u dui, i emocionalni i fiziki vrhunci:
kao opera. A to je upravo ono to ih ini tako
zastraujuim. Nita drugo osim onih najvrtoglavijih
visina. A to ti je i jedan teak trik za izvoenje. Eli je
imala svoj nain prebacivanja sa konkretnog na
apstraktno, jedan trop, kao sluajnu obrtaljku znaenja
koja je sluaoca ostavljala u nedoumici da li ona zna da
pravi razliku izmeu toga dvoga; ili, veoma esto, u
nesigurnosti u pogledu pitanja da li bi se, najzad, moglo
rei da takva razlika uopte postoji.
Eli je drala u sebi saznanje da ona mora tu
planinu da ukroti ili da umre, da je uprkos svojim ravnim
tabanima, koji iskljuuju svako ozbiljno planinarenje, i
dalje inficirana Everestom, i da je u srcu svog srca
uvala skriven jedan nemogui plan, fatalnu viziju
Morisa Vilsona, koju jo niko nije bio dostigao. A to je:
solo-penjanje.
ta nije otkrila: da je posle svog povratka u
London videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu meu
dimnjacima - utvaru u kotskoj suknji i s ubastim
bereom na glavi, koja joj je mahala. - A ni Dibril
Farita nije njoj nita rekao o sablasti Rehi Merant koja
ga je gonila. I pored njihove meusobne fizike bliskosti,
izmeu njih dvoje su stajala jedna zatvorena vrata: svako
je u tajnosti dralo po jednog svog opasnog duha. - A
Dibril, uvi o Elinim drugim vizijama, skrivao je svoj
nemir iza svojih neutralnih rei - kad ti to kae, onda
znam - nemir zbog tog novog dokaza da svet snova curi
u svet njihovog budnog stanja, da prepreke koje dele ta
dva sveta pucaju i da se ta dva nebeska svoda mogu
svakog asa spojiti - to e rei da je kraj svega bio
blizu. Jednog jutra, kad se probudila posle dobre
ispavanosti bez snova, Eli ga je zatekla utonulog u njen
dugo-neotvarani primerak Blejkovog dela Venanje
Neba i Pakla, u kojem je njena mlaa linost, ne
potujui tada knjige, pravila mnoge zabeleke: crtice na
marginama, podvlaenja redova, znake usklika i pitanja.
Videvi da se probudila, on poe da joj ita, sa zlim
cerenjem, jedan svoj izbor iz nekih pasusa knjige. Iz
izreka Pakla, poe on. Jareva prcaka zdunost je
Boija velikodunost. Lice mu buknu od besa. I,
tavie, nastavljao je. Drevno predanje da e oganj
progutati ovaj svet pri kraju estohiljadite godine istinito
je, kako sam uo iz Pakla. A zatim, malo nie na istoj
stranici: To e pasirati usled poboljanja uivanja
senzualnog. Reci mi, ko je ovo? Naao sam je izmeu
dve stranice. Pruio joj je fotografiju jedne mrtve ene:
njene sestre, Elene, pokopane tu, u knjizi, i zaboravljene.
Jo jednog roba navike na vizije: i rtve te navike. Mi
ne priamo mnogo o njoj. Kleala je neodevena na
krevetu, a svetla joj kosa skrivala lice. Vrati je tamo
gde si je naao.
Nikakvoga Boga ne videh, niti ga uh ja, u
granicama mog opazanja uvstvenog; ali moja ula u
svakoj stvari ono beskonano otkrie. Nastavio je da
prelistava knjigu, pa je Elenu Koun premestio na
stranicu pored slike Preporoenog oveka koji sedi go,
raskreenih nogu na nekom bregu, sa suncem koje baca
svoje zrake iza njegove stranjice. Uvek sam otkrivao
kako Aneli iz tatine svoje priaju o sebi kao o jedinim
mudracima koji postoje. Eli podie ruke i akama pokri
lice. Dibril pokua da je razvedri. Na praznoj stranici
si napisala: ,Stvorenje sveta po nadbisk. Aeru, 4004. pre
Hrista. Pribli. datum Apokalipse... 1996. Prema tome,
jo ima vremena za poboljanje senzualnog uivanja.
Ona zatrese glavom: prestani! On prestade. Priaj mi,
ree on, stavljajui knjigu na stranu.

*

Elena je u svojoj dvadesetoj na juri osvojila
London. Njeno divljano telo (180 cm) namigivalo je na
svet kroz oklop od haljina od zlatnog lamea. Uvek ga je
nosila s neopreznom samouverenou, proglaavajui
svet njenom svojinom. Grad je bio njeno sredstvo, ona je
u njemu mogla da pliva kao riba u moru. Umrla je u
svojoj dvadeset-prvoj, udavljena u kadi punoj hladne
vode, sa telom punim psihotropnih droga. Moe li se
neko udaviti u svom elementu, pitala se Aleluja-Eli
davno. Ako riba moe da se udavi u vodi, mogu li se,
onda, ljudska bia udaviti u vazduhu? Tih dana je Eli, u
svojoj osamnaestoj, devetnaestoj, zavidela Eleni na
njenoj sigurnosti u sebe. ta je bio njen elemenat? U
kojem se to periodinom sistemu duha mogao taj njen
nai? - A sada je dustabanlijka i himalajska veteranka
alila za gubitkom tog duha. Kad jednom stekne onaj
visoki vidokrug, nije ti lako da se vrati u svoju kutiju,
na usko ostrvo, u venost antiklimaksa. Ali njena stopala
su izdajice i planina e je ubiti.
Mitoloka Elena, devojka sa naslovne strane,
zatiena plastinim koricama modernih urnala, bila je
sigurna da je besmrtna. Kad ju je Aliluja-Eli jednom
posetila u njenoj gajbi, nakraj sveta, odbila je ponuenu
dozu narko-eera, promrmljavi neto o oteenju
inozga, i oseajui se inferiorno, kao i obino, pred
Elenom. Lice njene sestre, sa prilino razdvojenim
oima i otrim vrhom brade - snanim efektom -
izbuljilo se na nju podrugljivo. Modane elije nee da
fale, rekla je Elena. Uvek moe da sauva
nekoliko. Sposobnost za uvanje mozga bila je Elenin
kapital. Ona je svoje modane elije troila kao novac,
traei svoje sopstvene visine, pokuavajui - u
idiomu vremena reeno - da leti. Smrt, kao i ivot, dola
joj je u eernoj glazuri.
Pokuavala je da popravi izgled svoje mlae
sestre Aleluje. Ej, ti si mnogo zgodna cura, zato se
krije u tom grubom teksas-platnu? Mislim, oh boe,
duo, pa ti ovde kod mene ima sav potreban pribor.
Jedne veeri, ona je Aleluji-Eli obukla haljinu maslinaste
boje sa naborima i dubokim izrezima, koja joj je jedva
pokrivala gole slabine; pravi od mene eerlemu, bila je
Alelujina puritanska misao, moja roena sestra hoe da
me stavi u izlog, hvala lepo. Otile su u neki kockarski
klub pun ushienih gospoiia i lordia, a Aleluja-Eli je
brzo pobegla odatle im je Elena bila skrenula svoju
panju na neku drugu stranu. Nedelju dana kasnije,
stidei se to je takva kukavica i to je odbila sestru u
njenom nastojanju da se zblie, sedela je kao na iglama u
gajbi nakraj sveta, i poverila se Eleni da nije vie nevina.
Na to ju je starija sestra pljesnula akom preko usta i
nazvala je starinskim imenima: protuvo, droljo, kurvo!
Elena Koun nikad nije dopustila mukarcu da je prstom
dotakne, vikala je, otkrivajui svoju sposobnost da o
sebi misli u treem licu, pa ak ni noktom prokletim. Ja
znam koliko vredim, draga moja, ja znam kako misterija
umire onog trenutka kad ti oni uvuku svoju kiticu, a
trebalo je da znam i da e se ti u kurvetinu izmetnuti.
Pretpostavljam da ti je to uinio neki jebeni komunista,
rekla je mirnije. U tim stvarima bila je nasledila oeve
predrasude. A Aleluja nije, to je Eleni bilo poznato.
Posle toga, nisu se esto viale, Elena je sve do
svoje smrti ostala gradska kraljica nevinosti - posmrtnim
pregledom je potvreno da je bila virgo intacta - dok je
Aleluja-Eli prestala da nosi donji ve, prihvatala
povremenu slubu u malim, gnevnim asopisima, a
poto je njena sestra bila nedodirljiva, ona je otila u
drugu krajnost - svaki je njen seksualni in bio jedan
pljesak u njeno sestrinsko tupo izbuljeno, bledousno lice.
Tri abortusa za dve godine i kasno saznanje da su je oni
dani na pilulama protiv zaea to se raka tie - svrstali
u kategoriju osoba sa najveim rizikom.
O kraju svoje sestre saznala je iz novina na tandu
jednog kioska, SMRT MANEKENKE U KISELOJ
VODI KADE. Ni kad umre nisi poteena egaenja,
bila je njena prva reakcija. Onda je videla da nije u
stanju da plae.
Mesecima sam je zatim gledala u modnim
magazinima, rekla je Dibrilu, jer ona je dosta dugo
bila u tom glavnom kolu gerli sjajne, varljive
spoljanjosti. Elenino mrtvo telo je plesalo preko
pustinja Maroka, samo u prozranim velovima; ili se
moglo videti u Moru Senki na Mesecu gde je bilo skoro
golo, samo sa astronautskim lemom na glavi i pet-est
svilenih manica vezanih oko grudi i ispod stomaeta.
Eli je imala obiaj da crta brkove na tim slikama, na uas
prodavaca novina; cepala je iz modnih urnala
fotografije tela svoje pokojne sestre koje je, posle njene
smrti, delovalo kao zombi-nesmrt, vudu-kultni
animirani le, pa je te stranice guvala i bacala.
Proganjana od Eleninog duha iz tih asopisa, Aleluja-Eli
je razmiljala o opasnosti pokuaja da leti; kakvi su
samo padovi u plamenu, kakvi pakleni makabr-prizori
rezervisani za takve ikarske tipove! Poela je da misli o
Eleni kao o dui na mukama, da veruje da je to ropstvo u
jednom nepokretnom svetu goliavih gerli na zidnim
kalendarima u kojem je nosila crno prslue sa velikim
plastinim grudima, tri puta veim od njenih prirodnih,
da je to pseudo-erotsko zameateljstvo sa reklamnim
porukama natampanim preko njenog pupka bilo nita
manje nego Elenin lini pakao. Aleluja-Eli je poinjala
da vidi vrisak u oima svoje sestre, agoniju ljudskog bia
u venoj klopci tih modnih prostora. Elenu su muili i
kinjili demoni, spaljivali je u paklenom ognju, a ona nije
mogla ni da se makne... posle izvesnog vremena,
Aleluja-Eli je morala da izbegava one radnje u kojima bi
je njena sestra mogla gledati sa ianih stalaka za
magazine. Bila je izgubila sposobnost za otvaranje
urnala, i skrivala je sve Elenine slike koje je imala.
Zbogom, Jeli, rekla je uspomeni na svoju sestru,
pomenuvi njeno staro ime iz njihovog detinjstva.
Moram da se okrenem od tebe.
Ali ispala sam slina njoj, i posle svega. Planine
behu poele da joj pevaju svoju pesmu; na to je i ona
sama poela da rizikuje modane elije u traganju za
uzbuenjem. Ugledni lekari, strunjaci za probleme
planinara, esto su dokazivali, van svake razumne
sumnje, da ljudska bia ne mogu bez boce kiseonika da
diu i preive iznad osam hiljada metara visine. Dolo bi
do izliva krvi u oi, bez ikakve nade za ozdravljenje, a i
mozak bi poeo da puca, gubei milijarde svojih elija,
ogroman broj elija, i to veoma brzo, sa posledicom
stalnog oteenja, poznatog kao visinsko izopaenje, za
kojim brzo olazi smrt. Slepi leevi ostaju veno
zamrznuti na tim najviim padinama. Ali Eli i erpa-
Pemba su se popeli i sili da ispriaju svoju priu. elije
iz kutija za depozit zamenile su gubitke na tekuem
raunu. A ni oi joj se nisu raspukle. Zato su naunici
pogreili? Zbog predrasude, uglavnom, rekla je Eli,
uvijajui se oko Dibrila u krevetu ispod baldahina od
padobranske svile. Oni ne mogu da odrede jainu volje,
pa nju zato zanemaruju u svojim kalkulacijama. Ali tebe
volja popne na Everest, volja i gnev, a to moe da iskrivi
svaki prirodni zakon koji bi hteo da pomene, barem za
kratko vreme, ne iskljuujui Zemljinu teu. Ukoliko ne
odbije da ide na sreu, naravno.
A bilo je tu ipak i nekog oteenja. Patila je ona od
neobjanjivog gubljenja pamenja: malih,
nepredvidljivih stvari. Jednom, u ribarnici, zaboravila je
re riba. Drugog jednog dana nala se u svom kupatilu,
automatski je uzela etkicu za zube, i nije znala ta s
njom treba da radi. A jednog jutra, probudivi se pored
usnulog Dibrila, bila je na ivici odluke da ga prodrma i
probudi da bi ga pitala, Ko si ti, do avola? Kako si
dospeo u moj krevet? - ali joj se seanje u poslednjem
trenutku vratilo. Nadam se da je to kod mene
privremeno, rekla mu je. Ali je za sebe zadrala, ak i
sad, pojavljivanje duha Morisa Vilsona na krovovima
Fildsa, kako joj mae i kako je poziva k sebi.

*

Ona je bila sposobna ena, raznovrsno
stvaralaka na svoj nain: znaajna profesionalna
sportistkinja osamdesetih godina ovog veka, klijentkinja
dinovske propagandno-reklamne agencije MacMurray,
koja je zastupala ogroman broj velikih firmi i uivala
kredite do gue. A sada se i ona sama pojavljivala u
sektoru reklamiranja i plasmana na tritu njenog
asortimana proizvoda namenjenih turistima i vie
amaterima nego profesionalnim planinarima, da bi
maksimalizovala ono to bi Hal Valans nazvao
univerzumom. Ona je bila zlatna devojka sa krova sveta,
ona to je preivela od mojih dveju Tevtonki, kako je
Oto Koun voleo da naziva svoje erke. Evo, Jeli, ja opet
idem tvojim stopama. Kad se jedna privlana ena nae u
sportu kojim dominiraju, pa da, kosmati mukarci, onda
je to za prodaju, a imid kraljice leda nikog ne
povreuje. U tome je novac, a sad, kako je dovoljno
odrasla da svoje stare, vatrene ieale moe da izmiri sa
obinim sleganjem ramenima i smehom, bila je ak
spremna i da se pojavljuje na televiziji u onim
razgovorima za okruglim stolom, da sa rizinim
nagovetajima parira onim nepromenljivim pitanjima o
ivotu s mukarcima na visini od oko est hiljada metara.
Te visokoprofilisane ale nervozno su se muvale oko
njenog sopstvenog vienja svoje linosti kojeg se ona i
dalje vrsto drala: predstave o sebi kao o prirodnoj
usamljenici, najprivatnijoj eni, ali koju su zahtevi
njenog poslovnog ivota raspoluivali. Prvu svau s
Dibrilom oko toga imala je zato to je on, na svoj
neuglaeni nain, rekao: ini mi se da je stvar o-kej
kad bei od filmskih kamera sve dok zna da te one
jure. Ali ta kad one to prestanu? Pretpostavljam da e
se onda okrenuti i kidnuti na drugu stranu. Kasnije, kad
su se pomirili, ona ga je peckala zbog svog sve
solidnijeg statusa zvezde (jer je bila postala prva
seksualno privlana plavua koja je osvojila Mont
Everest; buka je postajala sve vea; dobijala je pisma sa
fotografijama stranih frajera, kao i pozivnice na prijeme
u visokom drutvu, ali i izvestan broj uvredljivih
pisama): Sad bih ja mogla da odem na film, poto si se
ti povukao. Ko zna? Moda u i otii. Na to joj je on
odgovorio, okirajui je snagom svojih rei: Samo
preko mog prokletog lea.
Uprkos svojoj pragmatikoj spremnosti da se
bune u zagaene vode stvarnosti i da pliva u pravcu
glavne struje, ona nikad nije izgubila oseaj da neka
strana nesrea vreba iza oka - bilo je to njeno naslee
posle neoekivanih smrti i oca i sestre. To bockanje vrata
kosom sa zatiljka napravilo je od nje opreznu planinarku,
pravu ziheraicu, kako su je momci-planinari nazivali,
a kako su kolege kojima se divila gubili ivot na raznim
planinama, tako se i njena opreznost poveavala. Kad se
planinarenjem nije bavila, ponekad je imala neoputen,
napregnut izraz lica, neku nervozu; stekla je neko teko
odbranljivo dranje tvrave koja je ipak spremna da
doeka neizbean napad. To je doprinosilo njenoj
reputaciji ledenog brega od ene; ljudi su se drali na
odstojanju od nje, a kad je ona to pominjala, rekla bi da
je njena usamljenost cena njene povuenosti od sveta. -
Ali bilo je tu jo protivrenosti, jer je ona, ipak, tek
nedavno bila odbacila opreznost kad je odluila da izvri
definitivan napad na Everest, bez kiseonika. Pored svih
ostalih implikacija, uveravala ju je agencija u svom
formalnom pismu-estitki, to vas humanizuje, to
pokazuje da vi imate onu ma-do-avola crtu, a to je
ujedno i jedna pozitivna nova dimenzija. Oni su radili
na tome. U meuvremenu, Eli je razmiljala osmehujui
se umorno na Dibrila, da bi ga ohrabrila, dok je on
klizio nanie ka njenim donjim dubinama, Ti si tu sad.
Gotovo pravi stranac, a ipak si se ufurao u mene. O,
boe, pa ja sam te ak preko svog praga prenela, maltene
kao da to nema nikakve veze. Ne mogu da te krivim to
si prihvatio da te odvezem kuda si krenuo.
On nije imao kuno vaspitanje. Naviknut na
poslugu, bacao je svoj ve i odela na sve strane, ostavljao
mrve i upotrebljene, mokre vreice s ajem tamo gde bi
mu pale. Ili, jo gore: on ih je bacao, zapravo putao da
padnu tamo odakle bi ih trebalo dizati; savreno, debelo
nesvestan onog to ini, nastavljao je da sebi dokazuje da
on, siromani deko sa ulice, nema vie nikakve potrebe
da se upristojava. Ali to nije bila jedina stvar koja je nju
izluivala. Ona bi nasula vino u dve ae; on bi brzo
popio svoju, a kad bi ona pogledala na drugu stranu,
epao bi i njenu i popio, umirujui je s aneoskim
izrazom lica, ultranevinim, Ima jo dosta, zar ne? Pa
onda njegovo loe ponaanje u kui. Voleo je da prdi.
alio se - stvarno se alio, i to poto ga je ona bukvalno
pokupila iz snega u kojem je leao! - na teskobu u
njenom stanu. Kad god napravim dva koraka, ja udarim
licem u zid. Bio je grub i prost prema svima koji su je
pozivali telefonom, stvarno prost, ne trapacirajui se ni
da sazna ko su ti ljudi: automatski onako kako su se
filmske zvezde u Bombaju ponaale kad im u blizini nije
bio neki lakej da se javi i da ih zatiti od nasrtljivaca.
Kad je Alicija pregrmela jednu takvu njegovu paljbu
ulinog prostakluka, rekla je (kad je njena erka najzad
uzela slualicu): Izvini, mila, to ti to kaem, ali taj tvoj
momak je, po mom miljenju, jedan sanduk.
Sanduk, mama?! Ovo je iz Alicije izvuklo njen
najuzvieniji glas. Ona je jo bila sposobna za
dostojanstveno dranje, imala je dara za to, uprkos
svojoj post-Oto stopostotnoj odluci da se maskira u
obinu domaicu koja s cegerom ide na pijacu. Da,
sanduk, izjavi ona ponovo, imajui u vidu injenicu da
je Dibril bio uvoz iz Indije, pun slanih kikirikija i
majmunskih oraha.
Eli se nije raspravljala sa svojom majkom, jer
nikako nije bila sigurna da e biti u stanju da nastavi da
ivi sa Dibrilom, iako je on preleteo pola Zemljine
kugle da je nae, iako je sa neba pao. Neku duu stazu
bilo je teko predvideti; ak joj je i ona srednja bila
maglovita. Trenutno se bila koncentrisala na pokuaj da
upozna tog oveka koji je, iz cuga pretpostavio da je on
velika ljubav njenog ivota, i to bez svake sumnje, to je
moglo da znai ili da je u pravu ili da je izgubio glavu.
Bilo je tu mnogo tekih trenutaka. Ona nije znala ono to
je on znao - ta bi ona mogla da uzima kao novo za
gotovo: jednom je pokuala - pozivajui se na onog
Nabokovljevog zlosrenog ahistu Luina, koji je osetio
da i u ivotu, kao u ahu, ima nekih kombinacija koje e
se neizbeno pojaviti da ga poraze - kao njen nain da
mu po analogiji objasni svoj sopstveni (mada, u stvari,
neto drukiji) oseaj bliske katastrofe (koja nema veze s
ponavljajuim obrascima propasti, ve sa neizbenou
stvari), ali on ju je sredio svojim bolnim buljenjem u nju
koje joj je govorilo da on nikad nije uo za tog pisca, a
da ne govorimo o onoj njegovoj Odbrani. Nasuprot
tome, on ju je iznenadio svojim pitanjem, iz vedra neba,
A zato Pikabija? Dodavi da je udno, zar ne, za Ota
Koena, veterana stravinih konclogora, da se uputa u
svu onu neofaistiku zaljubljenost u maine, u surovu
mo, i slavljenje dehumanizacije. Ko god je proveo
neko vreme sa mainama, dodao je on, a to smo,
bebice, svi mi, dobro zna ono prvo i pre svega da kod
kompjutera ili bicikla postoji samo jedna izvesna stvar -
da se kvare. A gde je on to pronaao, poela je, ali je pri
tom zamuckivala jer joj se nije sviao njen vlastiti
pokroviteljski ton kojim je govorila, ali on joj je
odgovorio bez tatine. Kad je prvi put uo za (faistu)
Marinetija, rekao je, izvukao je pogrean kraj tapa i
mislio da je futurizam neto u vezi s lutkarskim
pozoritem. Sa marionetama, indijskim kathputlima, a
ja sam u to vreme bio dran da se sluim naprednim
lutkarskim tehnikama na filmu, moda da bih doaravao
demone ili druga natprirodna bia. I tako sam doao do
jedne knjige. Doao do jedne knjige: Dibril, samouki
ovek, izgovorio je to kao da joj udara injekciju. Za
devojku iz jedne kue u kojoj se knjiga visoko potovala
- otac ih je bio nauio da poljube svaku knjigu koja bi
sluajno pala na pod - ona je na to reagovala loim
odnosom prema knjigama, cepanjem stranica koje je
volela ili mrzela, piskaranjem ili vrljanjem po njima da
bi im pokazala ko je gazdarica u kui, Dibrilov nain
nepotovanja knjige, ali nevreajui nain, njegovo
prihvatanje knjiga samo sa onim to one nude, bez
njegovog kolenopriklonog ili unititeljskog stava, bilo je
za nju neto novo; i ona je to sa zadovoljstvom primila.
Ona je neto nauila od njega. A on je, pri tom, delovao
neprobojno za svaku mudrost koju bi ona mogla poeleti
da mu udeli, na primer, u vezi sa pravim mestom na koje
bi on morao da baca svoje prljave arape. Kad je
pokuala da mu natukne da je on dao svoj udeo, Dibril
je potonuo u duboku, povreenu natmurenost, oekujui
da ga ona laskanjem vrati u vedro raspoloenje. A ona je,
uprkos svom gnuanju, shvatila da je za to, u svakom
sluaju, bila voljna.
Ono to je kod njega bilo najgore, probno je
zakljuila ona, bio je njegov veliki dar da sebe smatra
prezrenim, omalovaenim i napadnutim ovekom. Bilo
je gotovo nemogue rei mu ma ta, bez obzira na to
koliko razumno, ili neno. Idi, idi da se malo
provetri, on bi vrisnuo i povukao bi se u ator svog
povreenog ponosa. - A ono to je u njemu bilo
najzavodljivije, bilo je ono kako je on nagonski kapirao
ta je ona elela, kako je, kad je hteo, mogao da postaje
podstreka njenih najskrivenijih udnji srca. Ishodi su
bili u tome da im je seks bio doslovno naelektrisan. Ona
prva sitna varnica, pri njihovom uvodnom ljubljenju,
uopte nije bila neto kratko i skrajnuto. Ona je i dalje
vrcala, a ponekad, dok su ljubav inili, Eli je bila
uverena da uje kako elektricitet pucketa oko njih; s
vremena na vreme je oseala i kako joj se kosa die na
glavi. Ovo me podsea na onaj Pikabijin elektrini
penis u radnoj sobi moga oca, to skae na pritisak
dugmeta, rekla je Dibrilu i oboje su prsnuli u smeh.
Jesam li ja ljubav tvog ivota? brzo ga je upitala, a on
je isto tako brzo odgovorio: Naravno da jesi.
Priznala mu je u samom poetku da su prie o
nezadobljivosti njene linosti, pa ak i o njenoj
frigidnosti, u stvari imale nekog osnova. Kad je Jeli
umrla, i ja sam krenula na njenu stranu. Ona ne bi vie
imala potrebe da joj ljubavnike nabija na nos. Osim
toga, ja u stvari nisam vie uivala u tome. Tada su se
mnome bavili uglavnom oni revolucionarni socijalisti to
su sanjali o herojskim enama koje su videli na svojim
tronedeljnim boravcima u Kubi. Nikad ih nisam ni
razneila, svakako; oni su bili aavo uplaeni za svoju
ideoloku istotu, a i zamoreni od borbe za svoje ideale.
Vraali su se kui pevuei onu revolucionarnu
Guantanameru i pozivali me telefonom. I ona se onda
opredelila. Pomislila sam, pusti te najbolje umove tvoje
generacije da svoje monologe o vlasti radnike klase
govore iznad tela neke druge nesrene ene. Ja sam
izvan toga. I krenula je da se vere uz planine; imala je
obiaj da kae kad je to poela, jer sam znala da me oni
nikad nee pratiti uzbrdo. Ali kad sam malo razmislila -
sranje. Ja to nisam radila zbog njih; to sam radila zbog
sebe, za svoju duu.
Svake veeri je jedan sat bosonoga trala gore-dole
po stepenitu, sve do ulice, na prstima, zbog svojih
ravnih tabana. Zatim bi se iscrpljena i razjarena sruila
na jednu gomilu jastuka, dok bi on bespomono leprao
oko nje, i na kraju bi joj obino nalio neko estoko pie:
irski viski, preteno. Bila je poela prilino da pije da bi
realnost svog problema sa nogama utopila u piu.
(Tako ti boga, pusti ta svoja stopala na miru,
nadrealno joj je govorio preko telefona jedan glas iz
propagandne agencije. Ako to procuri u javnost, onda je
sve finito, zavesa, sajonara, idi kui, laku no!)
Dvadeset prve noi koju su proveli zajedno, poto se
probila kroz maglu od pet duplih viskija, rekla mu je:
Zato sam ja u stvari otila tamo gore? Nemoj da mi se
smeje: da bih pobegla od zla i dobra. On joj se nije
nasmejao. Da li su, po tvom miljenju, planine iznad
moralnosti? ozbiljno ga je upitala. To je ono to sam
nauila u revoluciji, nastavila je. Ovu stvar:
informacije se ponekad uk-ukidaju, u ovom dvadesetom
veku, ne umem da ti kaem kad; blisko je razumu, a to ti
je deo informacija koje se ukid u-kidaju. Otada mi
ivimo u jednoj bajci. hvata me? Sve se dogada
pomou maije. A mi, vile i vilenjaci, nemamo blago-
jebene-veze ta se dogada.
Prema tome, kako mi moemo da znamo je 1 to
dobro ili zlo? Mi ak ne znamo ni ta je to to. I tako je
ono to sam ja pomislila, u sledeem: moe da crkne
lupajui glavu da bi sve to raspetljao, ili da ode na
planinu i tamo sedne, jer to je mesto gde su i sve istine
otile, one su se prosto nadigle i kidnule iz tih gradova
gde je ak i ono po emu gazi jedan faleraj, jedna la, i
istine su se tamo gore sakrile u retkom, retkom vazduhu
gde se lai ne usuuju da dou za njima, da im mozgovi
ne bi eksplodirali. Tamo gore je mnogo dobro - sve je ol-
rajt! Ja sam bila tamo. Pitaj me, ako ti neto nije jano.
Posle toga je zaspala; on ju je odneo u krevet.
Kad je vest o njegovoj smrti u avionskoj nesrei
bila stigla do nje, ona je sebe muila i kinjila izmiljajui
ga: spekulacijama, istim miljenjem, tako rei, o svom
izgubljenom ljubavniku. On je bio prvi ovek sa kojim je
ona spavala posle vie od pet godina: nije on bio mala
linost u njenom ivotu. Ona se bila odmetnula od svoje
seksualnosti, instinkti su je upozoravali da bi inae
mogla da bude apsorbovana njome; da je to za nju bila, i
da e uvek biti, velika tema, itav jedan crn kontinent za
kartografisanje, a ona nije bila spremna da ide tim
putem, da bude takav istraiva, da na mapi obeleava te
obale: ne, ne vie, ili, moda, jo ne. Ali ipak se nije
mogla osloboditi oseanja da je oteena
zanemarivanjem Ljubavi, onog to bi moglo da lii na
stanje u kojem je potpuno obuzeta onim arhetipskim, sa
velikim slovom, inom, duhom, udnjom za njim,
zamagljivanjem granica njenog ja, raskopavanjem sve
dok se ne otvori od grla do prepona: samo rei, jer ona
nije znala tu stvar. Zamisli da je doao k meni, matala
je. Ja bih ga mogla nauiti, malo-pomalo, ja bih ga
mogla popeti do samog vrhunca. A kako sam liena
planina zbog mojih slabakih stopala, ja bih planinu u
njemu videla: osnovala bih kamp, njuila bih staze,
savlaivala bih ledene bure, pukotine, isturene stene.
Napala bih sam vrh i videla anele kako igraju. O, ali on
je mrtav, i na dnu mora poiva.
A onda ga je nala. - A moda je i on nju bio
izumeo, malice, izumeo enu vrednu bezglavog bekstva
iz starog ivota u ljubav. - Ali u tome nema nieg
izuzetnog. To se dosta esto dogada; i, tako, dvoje
izumitelja idu dalje, glaajui grube rubove jedno
drugom, prilagoavajui meusobno svoje izume,
vajajui matu do jednog vida stvarnosti i uei kako da
budu zajedno: ili da ne budu. Ta stvar ili igra ili ne
igra. Ali pretpostaviti da su Dibril Farita i Aleluja
Koun bili u stanju da se kreu tako poznatom stazom,
znailo bi pogreno misliti da je njihova veza bila
obina. Nije bila obina; imala je samo jednu crticu
obinosti.
Bila je to veza sa ozbiljnim manama.
(Moderan grad, drao je Oto Koun predavanje
sa svog ringipilskog konja svojoj porodici za stolom,
koja se dosaivala, je locus classicus inkompatibilnih
realiteta. ivoti iji posao nije da se meusobno meaju,
sede jedan pored drugog u gradskom omnibusu. Jedan
univerzum, na peakoj zebri, biva za trenutak uhvaen
kako trepe kao zec u svetlosti automobilskih farova u
kojoj e se nai jedan potpuno stran i kontradiktoran
kontinuum. I sve dotle dok je to sve, dok oni samo
prolaze kroz no, tiskajui se na stanicama podzemnog
,Tjuba, i skidajui eire u nekim hotelskim hodnicima -
to nije tako loe. Ali ako se jedni s drugima nau! - onda
je to uranijum i plutonijum, svak svakog razara - bum! -
U samoj stvari, najdrai moj, suvo je rekla Alicija, i
ja se, sama, esto oseam pomalo inkompatibilno.)
A te pukotine-mane u velikoj strasti Aleluje Koun i
Dibrila Farite bile su u sledeem: njen potajni strah od
njene potajne udnje, to jest, ljubavi; - zbog ega je
znala, iako budui estoko naletela na nj da se povlai
upravo od oveka do ije joj je ljubavi najvie stalo; - i
to im je prisnost bivala dublja, to ga je ona jae ritala; -
te je on tako, budui doveden do take apsolutnog
pouzdanja i zato poloivi sve svoje odbrambeno oruje,
primio ba najjai udarac; - a to se doista dogodilo
Dibrilu Fariti, kad mu je ona, posle tri nedelje
najekstatinijeg ljuboinstva za kakvo nijedno od njih
dvoje nije nikad ranije znalo, bez ikakvog uvijanja rekla
da bi mu bilo bolje da nae neko drugo mesto gde bi
mogao da ivi, i to mu je rekla prilino otro, jer ona,
Eli, ovako, u svojoj kui nema dovoljno ivotnog
prostora, pa bi morala da se opet malo raskomoti, kao
ranije;
- a tu su bile i njegova preterana posesivnost i
ljubomora, ega je on, lino, bio potpuno nesvestan zbog
toga to on ranije nikad nije enu smatrao za blago koje
treba uvati od piratskih hordi koje bi, prirodno,
pokuale da mu ga ukradu;
- i o emu e ubrzo biti vie rei;
- i ona fatalna pukotina, naime, opasno shvatanje
Dibrila Farite - ili, ako hoete, luda ideja - da on
istinski nije nita manje nego jedan arhanel u ljudskom
obliju, i to ne tek bilo kakav arhanel, nego Aneo
Propovedi, od svih (poto je sad ejtan bio pao)
najuzvieniji.

*

Provodili su dane u takvoj izolaciji, umotani u
ogrtae svojih udnji, da njegova divlja, neobuzdana
ljubomora koja se, kako upozorava Jago, stvarno ruga
mesu kojim se hrani, nije odmah izila na videlo. Prvi
put se pokazala u apsurdnom sluaju stripa u tri slike
koji je Eli bila okaila meu ostale crtee, sa bledoutom
pozadinom u okviru boje starog zlata, koji su joj visili na
zidu pored glavnih, ulaznih vrata njenog stana; sva tri
crtea tog stripa nosila su istu poruku, navrljanu u
donjem desnom uglu ukastog paspartua: Za A., u nadi,
od Brunela. Kad je Dibril video taj zapis, zahtevao je
objanjenje, pokazujui besno na taj strip jednom
potpuno ispruenom rukom, dok je onom drugom,
slobodnom, vrsto drao krevetski arav oko sebe, da
mu se ne razdrlji (nosio je tu neformalnu odeu jer je bio
odluio da izvri punu inspekciju stana, ne mogu ceo
ivot da provodim na svojim pa ak ni na tvojim leima,
rekao je); Eli se na tu primedbu nasmejala sa prizvukom
pratanja. Izgleda kao Brut, sav si proet eljom za
ubijanjem i dostojanstvom, peckala ga je. Prava si
slika oveka asnog. A on je nju okirao svojim
besnim uzvikom: Da mi smesta kae ko ti je ova
baraba!
Valjda to ne misli ozbiljno, ona je rekla. Dek
Brunel je radio kao animator, bio je u kasnim pedesetim
godinama ivota i znao je njenog oca. Ona se nikad nije
ni najmanje zanimala za njega, ali je on imao obiaj da
joj se udvara na taj prigueni nain, bez rei, aljui joj, s
vremena na vreme, te grafike poklone.
Zato ih nisi bacila na ubre? zaurlao je Dibril.
A Eli, jo potpuno ne shvatajui opseg njegovog besa,
nastavila je mirnim tonom. uvala je te crtee zato to su
joj se sviali. Prvi u nizu bila je jedna lakrdijaka
Punchov-ska karikatura na kojoj Leonardo da Vini stoji
u svom ateljeu, okruen svojim uenicima, i baca sliku
Mona Lize, kao onaj letei tanjiri-frizbi, preko sobe.
Zapamtite moje rei, kae on u legendi ispod crtea,
ljudi e jednog dana leteti do Padove u spravama kao to
je ova. U drugom ramu bila je jedna stranica iz Toffa
(Kicoa), aljivog lista britanske omladine iz vremena
drugog svetskog rata. Smatran je za potrebu jednog doba
u kojem su mnogi maliani morali da se evakuiu iz
bombardovanih gradova, da bi se toj deci, u stripovanoj
verziji, objanjavala zbivanja u svetu odraslih. I zato je
tu svake nedelje bilo stripova o sukobima izmeu
domaeg tima - Toffa Kicoa (stravinog deteta s
monoklom, u propisnom aketu Itonskog koleda i
tanko-prugastim pantalonama) i deka Berta sa
platnenom kapom i poderanim kolenima, s jedne strane -
i nitkovskog neprijatelja Huasnog Hadolfa i njegovih
gnusnih Narci-Partnera (bande zlikovaca od kojih je
svaki imao po jedan narci-par elinih kuka umesto
ruku, stopala kao kande i zube to mogu ruku da
progrizu). Britanski tim je uvek pobeivao. Dibril je
podrugljivo preao pogledom preko tog stripa. Ma, ti si
krvava Angrezkinja. Ti stvarno ovako misli; i tebi je taj
rat stvarno ovako izgledao. Eli je odluila da ne
pominje svog oca, niti da ispria Dibrilu da je jedan od
umetnika-crtaa za Toff, otrovni antinacista iz Berlina,
po imenu Volf, bio jednog dana uhapen radi internacije
zajedno sa ostalim Nemcima u Britaniji, a da, po
Brunelovim reima, njegove kolege nisu ni prstom
mrdnule da ga spasu. Bezdunost, zamiljeno je rekao
Dek. A to je jedina stvar koja je crtau stripova
potrebna. Kakav bi umetnik bio Dizni da nije imao duu!
To mu je bila jedina mana. Brunel je vodio mali
animatorski studio zvani Producentska kua Strailo
(ovek od slame) po onom liku iz arobnjaka iz Oza.
Trei ram je sadravao poslednji crte iz jednog od
filmova velikog japanskog animatora Joi Kurija ije je
jedinstveno cinino izraavanje savreno ilustrovalo
Brunelovo nesentimentalno shvatanje umetnosti
karikature i stripa. U tom crtanom filmu, jedan ovek
pada sa oblakodera; vatrogasna kola dojure na scenu i
nameste se ispod oveka koji pada. Krov na kolima se
povlai i iznutra izrasta jedan veliki elini iljak, a na
crteu na Elinom zidu, ovek pada glavake na iljak
koji mu se zariva u mozak. Bolesno, izjavio je Dibril
Farita.
Poto mu mnogi ovakvi pokloni nisu urodili
oekivanim plodom, Brunel je morao da izie iz svoje
busije i da se lino pojavi. Jedne veeri se nacrtao u
Elinom stanu, nenajavljen i, to je bilo jo gore, pod
dobrim gasom, i iz svoje ofucane akten-tane izvadio
bocu mrkog ruma. Do tri sata ujutro bio je popio sav rum
ali nije pokazivao nikakve znake da namerava da ide. Eli
je demonstrativno ustala i otila u kupatilo da opere
zube; kad se vratila, nala je animatora kako go golcat
stoji nasred tepiha u njenoj dnevnoj sobi, otkrivajui joj
svoje iznenaujue lepo graeno telo prekriveno
preterano velikom koliinom gustih sedih malja. Kad ju
je ugledao, rairio je ruke i uzviknuo: Uzmi me! Radi
ta hoe! Naterala ga je, to je ljubaznije mogla, da se
obue, pa ga je zajedno s njegovom akten-tanom neno
otpremila iz svog stana. Nikad se nije vratio.
Eli je to ispriala Dibrilu vedro i uz kikotanje, to
je govorilo da uopte nije bila pripremljena za buru koju
je time izazvala. Meutim, bilo je mogue (odnosi su im
poslednjih dana bili prilino zategnuti) da je njeno
bezazleno dranje bilo malice neiskreno, da se ona
gotovo nadala da e on poeti da se loe ponaa, te da e
za ono to bude usledilo on biti odgovoran, a ne ona... ali
bilo kako bilo, tek Dibril je prasnuo do neba, optuujui
Eli da je lano opisala kraj prie, natuknuvi da jadni
Brunel i dalje eka pored svog telefona i da ona
namerava da ga pozove im bude videla Faritina lea.
Bes i buncanje - ukratko, ljubomora na prolost, najgora
vrsta od svih ljubomora. Kad ga je napad te strane
emocije spopao, sluao je sebe kako improvizuje itavu
jednu seriju njenih ljubavnika, zamiljajui ih kako
ekaju iza svakog oka. Vikao je da je ona tu priu o
Brunelu upotrebila da bi se njemu narugala i da je to
njeno svesno i surovo ugroavanje njegove linosti. Ti
eli da mukarci klee pred tobom, vritao je ve
uveliko bez ikakvog samosavlaivanja. A ja, ja ne
kleim.
Dosta mi je, ree ona. Napolje!
Gnev mu se udvostruio. Drei svoju togu oko
sebe, dostojanstveno je otiao u spavau sobu da se
obue; uvlaio se u jedino odelo koje je imao,
ukljuujui onaj gabardenski mantil sa crvenom
postavom i sivi filcani trilbi-eir don Enrikea
Dajamonda; Eli je stajala na vratima i gledala u njega.
Nemoj da misli da u se vratiti, viknuo je, znajui da
mu je bes vie nego dovoljan da bi ga izneo napolje, ali
ipak oekujui da ona pone da ga smiruje, da blago
govori i da mu tako omogui ostanak. Ali ona slee
ramenima i ode od njega, i upravo su se tada, u tom
trenutku njegovog najveeg gneva, granice zemlje
rastavile i on je uo buku kao da se neka brana raspukla i
da su kroz pukotinu duhovi sveta snova preplavljivali
univerzum svakodnevice - Dibril Farita je ugledao
Boga.
Za Blejkovog Isaiju, Bog je bio, prosto, neka
imanencija, bestelesna indignacija; ali Dibrilova vizija
Vrhovnog Bia nije bila nimalo apstraktna. On je sad
ugledao, na-krevetu-sedeeg oveka otprilike njegovih
godina, srednjeg rasta, prilino krutog, s prosedom
podrezanom bradom du linije vilice. Ono to ga je
najvie uzdrmalo bilo je to da je ta prikaza oigledno
elavila, kao da je patila od peruti, a nosila je i naoare.
To nije bio onaj Bog Svemoni koga je on oekivao.
Ko si ti? upitao ga je s velikim zanimanjem. (Ono to
ga sad nije zanimalo bila je Aleluja Koun, koja se bila
zaustavila na svom putu u sobu kad ga je ula kako on
poinje da pria sam sa sobom, i koja ga je sad
posmatrala sa izrazom prave upanienosti.)
Ja sam Uparvala, odgovori prikaza. Komija sa
najvieg sprata.
Kako ja da znam da ti nisi Onaj Drugi, lukavo
ga upita Dibril, onaj Niajvala, Bada iz Podzemlja?
Smelo pitanje koje izazva otar odgovor. Ovo
Boanstvo je moglo da lii i na nekog kratkovidog
pisara, ali je Ono svakako znalo da mobilie itav onaj
tradicionalni aparat boanskog besa. Napolju, ispred
prozora, skupljala se masa oblaka; vetar i grmljavina su
tresli sobu. Drvee je padalo u Fildsu. Mi gubimo
strpljenje s tobom, Dibrile Farita. Ti si u Nas dosta
dugo sumnjao. Dibril obori glavu, razoren gnevom
Boanstva. Mi nismo obavezni da tebi objanjavamo
prirodu Nau, karanje se nastavljalo. Da li smo Mi u
oblijima raznim, pluralni, da li predstavljamo jedinstvo-
po-hibridizaciji takvih suprotnosti kao to su Upar i
Niaj, ili da li smo Mi isti, savreni, ekstremni - nee se
ovde odluivati. Neuredni krevet na kojem je njegov
Posetilac Svoju stranjicu odmarao (koja se, po
Dibrilovom trenutnom zapaanju, blago sijala, kao i
ostali delovi Persone) bio je udostojen njegovog pogleda
krajnjeg neodobravanja. Stvar je u tome, da vie nee
biti onog idi-mi-doi-mi. Ti si eleo da vidi jasne znake
Naeg postojanja, je 1 tako? Mi smo poslali Otkrovenje
da ti snove ispuni: u kojima nije samo Naa nego i tvoja
priroda razjanjena. Ali ti si se borio protiv toga, borio si
se i protiv samog onog sna u kojem smo te Mi budili.
Tvoj strah od istine konano Nas je obavezao da ti se Mi
prikaemo u trenutku nekih tvojih linih neprijatnosti, u
rezidenciji ove ene, i u ove sitne sate. Dolo je vreme
da se upristoji. Jesmo li mi tebe iupali sa nebesa da se
ovde vata i dapa sa jednom (nesumnjivo zgodnom)
dustabanlijskom plavuom? Ne. Tebe eka posao.
Ja sam spreman, ree Dibril skrueno. I
upravo sam krenuo.
uj, Dibrile, ree mu Eli Koun, nek sve nosi
avo, zaboravimo svau. Sluaj: Ja te volim.
Sad su u stanu bili samo njih dvoje. Ja moram da
idem, tiho ree Dibril. Ona se obesi o njegovu ruku.
Stvarno, ja mislim da tebi nije dobro. On se
uspravi, dostojanstveno. Poto si naredila moj exitus, ti
vie nema jurisdikciju nad mojim zdravljem. I on
pobee. Pokuavajui da pojuri za njim, Aleluja-Eli oseti
tako jake probade u stopalima da, nemajui drugog
izbora, pade na pod, plaui: kao glumica u nekoj
tragediji; ili kao Reha Merant onog dana kad je Dibril
otiao od nje poslednji put. Ili, pak, kao lik u nekoj prii
u kojoj nikad ni sanjala nije da se nalazi.

*

Burno vreme izazvano srdbom Boga na Njegovog
slugu ustupilo je mesto vedroj, blagoj noi nad kojom je
predsedavao debeli bledouti mesec. Samo je oboreno
drvee ostalo da svedoi o moi sada-otiaveg Bia.
Dibril, sa izguvanim trilbijem nabijenim na glavu,
pojasom-novanikom vrsto vezanim oko struka, rukama
duboko zavuenim u depove mantila - desnom rukom
dodirujui tamo jednu broiranu knjigu - tiho se
zahvaljivao bogu to je uspeo da pobegne. Sada svestan
svog sigurnog arhanelskog statusa, izbacio je iz svojih
misli svaku griu savesti zbog onog vremena njegovih
sumnji, zamenjujui je jednom novom odlukom: da ovu
metropolu bezbonih, ovaj doskoranji Ad iliti
Thamoud, vrati poznavanju Boga, i da ga obaspe
blagoslovima Propovedi, svete Rei. Oseao je kako se
od njega odvaja njegovo staro ja, pa ga je on otpustio i
odrekao ga se jednim kratkim sleganjem ramenima, ali je
odluio da za sada zadri svoju ljudsku ljusku. Ovo
vreme nije bilo za raenje, sve dok ne doe as da on
ispuni nebo od horizonta do horizonta - mada e i to,
svakako, doi uskoro.
Gradske ulice su se namotavale na njega, uvijajui
se kao zmije. London je ponovo bio postao nesiguran,
otkrivajui svoju udljivu i napaenu prirodu, svoju
agoniju grada koji je izgubio oseanje sebe, te se zato
valjao u nemoi svoje sebine gnevne sadanjosti maski
i parodija koja se guila i grila pod nepodnoljivim i
neodbaenim bremenom prolosti, i zurio u turobnost
svoje osiromaene budunosti. Lutao je njegovim
ulicama cele te noi, i sledeeg dana, i sledee noi, i
dalje, sve dok mu svetlost i tama nisu prestale da budu
dve razliite pojave. Kao da mu hrana i odmor vie nisu
bili potrebni, osim neprestanog kretanja kroz tu
izmuenu metropolu iji je sastav sada bio potpuno
preobraen - kue u bogatim kvartovima bile su graene
od ovrslog straha, dravna zdanja delimino od
razmetljivosti, delimino od poruge, a stambene zgrade
siromanih, od zbrke i pometnje i materijalnih snova.
Kad gledate oima jednog anela, vi vidite sutinu a ne
povrinu, vidite truljenje due sa plikovima i pritevima
na koi ljudi koji promiu ulicom, a vidite i
velikodunost izvesnih duhova koji poivaju na njihovim
ramenima u obliju ptica. Dok je bazao preobraenim
gradom video je imije-krilate duhie-vraie kako
sede na uglovima zgrada sagraenih od prevara, a u
jednom magnovenju je ugledao i zle duhe kako se mlako
cede kroz razbijene ploice javnih piaonica za gospodu.
Kao to je nekad, u trinaestom veku nemaki kaluer
Rihalmus znao da zamuri i da istog asa vidi itave
rojeve demonia koji okruuju svakog oveka i svaku
enu na zemlji, igrajui kao estice praine u zraku
sunca, tako je sad i Dibril, otvorenih oiju na meseini,
kao i na suncu, svugde otkrivao prisustvo svog
protivnika, svog - da staroj rei vratimo njeno prvobitno
znaenje - ejtana.
Davno pre Potopa, seao se on - jer sad, poto se
vratio u ulogu arhanela, njemu se, malo-pomalo,
oigledno obnavljao pun opseg arhanelske memorije i
mudrosti - mnogi aneli (na pamet su mu najpre pala
imena: Semvaza i Azazel) bili su kartirani sa Nebesa jer
su strasno udeli za kerima ljudskim, koje su, tako,
posle odreenog vremena raale jednu opaku rasu
divova. Poeo je da shvata stepen opasnosti koje se
spasao kad je otiao iz neposredne blizine Aleluje Koun.
O, najgrenija stvorenja! O, vladarko moi vazdunih! -
Kad je Prorok - mir imenu njegovom - prvi put primio
Wahi, Otkrovenje, zar se on nije uplaio za svoje
duevno zdravlje? - A ko mu je pruao utehu i sigurnost,
ono to mu je bilo potrebno? - Pa, Hadida, ena
njegova. Ona je bila ta koja ga je ubedila da on nije
ludak koji bunca nego Boji Izaslanik. - A ta je Aleluja-
Eli uinila za njega, Dibrila? Ti nisi pri sebi. Ja mislim
da tebi stvarno nije dobro. - O, ti, eno to nevolje
donosi, tvoriteljko sukoba i svaa, gorine u dui!
Sireno morska, zavodnice, zloduhinjo u ljudskom
obliju! Ono njeno sneno telo sa svetlom, svetlom
kosom: kako se ona samo koristila time da mu duu
zamagli, i kako je njemu bilo teko, u slabosti mesa
njegovog, da joj se odupre... uhvaen u njenu mreu
ljubavi i tako zapleten u stravino isprepletene niti njene,
da nije bio u stanju da bilo ta pojmi, bio je doao do
ivice krajnjeg Pada. I kako je, onda, blagotvorno na
njega delovalo ono Nad-Bie! Sad je on shvatao da je
izbor bio jednostavan: ili paklena ljubav sa kerima
ljudskim, ili nebesko oboavanje Boga. On je bio kadar
da izabere ovo drugo; u pravi as.
Iz desnog depa svog mantila izvue on brouru
koja se tu nalazila jo od njegovog odlaska iz Rozine
kue, pre jednog milenijuma: knjiicu-vodi po gradu,
koju je uspeo da sauva - Pravi London, glavni grad
Vilajeta, ceo, kao na tanjiru, sa svim detaljima za njega,
pukao ko ravnica pred njegovim oima. Iskupie on taj
grad - Geografski London, od poetnog A do zavrnog Z.

*

Na jednom ulinom oku u kraju grada nekad
poznatom po njegovim stanovnicima - umetnicima,
radikalima i ljudima koji su traili prostitutke, a sada
preputenom reklamnim agentima i sitnim
proizvoaima filmova - arhanel Dibril je sluajno
naiao na jednu izgubljenu duu. Bio je to neki mlad
mukarac, visokog rasta i izvanrene lepote, sa upadljivo
kukastim nosem i poduom crnom kosom s razdeljkom
na sredini i briljantinom-zalizanom nanie; imao je
zlatne zube. Izgubljena dua je stajala na samoj ivici
trotoara, leima okrenuta kolovozu, nagnuta malo napred
i vrsto drala u desnoj ruci neto to je oigledno
smatrala dragocenim. Mladievo je ponaanje bilo
neobino: najpre bi strasno pogledao u stvar koju je
drao u ruci, a zatim bi se osvrtao oko sebe, trzajui
glavom zdesna ulevo i sleva udesno, zagledajui sa
estokom koncentracijom lica prolaznika. Oklevajui da
mu prebrzo prie, Dibril je na prvom koraku ka njemu
video da je predmet koji je izgubljena dua stezala u ruci
bila jedna mala pasoka fotografija. Na drugom koraku
on se naao pred samim nepoznatim mladiem i ponudio
mu svoju pomo. Ovaj ga je sumnjiavo pogledao, pa
mu je zatim stavio fotografiju pod nos. Ovaj ovek,
rekao je, bockajui sliku svojim dugakim kaiprstom.
Da li je ovaj ovek vama poznat?
Kad je Dibril video fotografiju sa koje je buljio
napolje jedan mlad ovek izvanredne lepote, sa upadljivo
kukastim nosem i poduom crnom kosom s razdeljkom
na sredini i briljantinom-zalizanom nanie, on je znao da
su mu instinkti bili tani, da se tu, na uglu prometne
ulice, gledajui svet ne bi li samu sebe zapazila u
prolazu, nalazila jedna Dua u traganju za svojim
skrajnutim, negde zaturenim, telom, neka sablast u
oajnikoj nudi, avetinja kojoj je potrebna njena fizika
navlaka - jer arhanelima je poznato da dua (iliti
egipatska ka) ne moe da opstane (kad je preseen onaj
zlatni gajtan svetlosti koji je vezuje za telo) vie od jedne
noi i jednog dana. Ja mogu da ti pomognem, obea
mu Dibril, a mlada dua ga pogleda sa besnom
nevericom. Dibril se nae napred, obuhvati lice ove ka,
obema rukama, i poljubi je vrsto u usta, jer duh koga
jedan arhaneo poljubi, smesta ponovo stie svoj
izgubljeni smisao za orijentaciju, i postavlja se na pravu i
pravednu stazu. - Meutim, ova izgubljena dua pokaza
iznenaujuu reakciju na milostivost arhanelskog
poljuba. Nosi se u piku materinu! viknu dua. Ja
sam moda oajan, drugar, ali nisam ba toliko - posle
ega, pokazujui vrstinu koja je bila vie nego neobina
za jedan bestelesni duh, dua podie ba onu svoju
stisnutu pesnicu sa fotografijom i zvuno tresnu
Arhanela Gospodnjeg po nosu; - sa krvavom
posledicom arhanelove dezorijentacije.
Kad mu se vid razbistrio, one Izgubljene Due vie
nije bilo na vidiku, ve se, lebdei na svom ilimu
nekoliko stopa iznad trotoara, pojavi Reha Merant,
rugajui se njegovom nezgodnom porazu. Nisi ba
naroito uspeno poeo, rekla mu je frknuvi kroz nos.
Arhandele, ubre jedno, anabe Dibrile, ti si izgubio
glavu, uj ta ti ja kaem. Ti si odigrao uloge mnogih
krilatih tipova, za svoje dobro. Da sam ja na tvom mestu,
ja ipak ne bih verovala u sva ta tvoja Boanstva, dodala
je konspirativnijim tonom, mada je Dibril podozrevao
da su njene namere i dalje satirine prirode. Momak ti
je sam dosta natuknuo, sprtljavi svoj odgovor na tvoje
Upar-Niej - pitanje, onako kako je on umeo. Taj pojam
razdvajanja funkcija, svetlosti protiv mraka, zla protiv
dobra, moda je dosta poteno postavljen u Islamu - O,
deco Adamova, ne dajte da vas avo zavede, kao to
vam je roditelje iz Rajskog Vrta isterao, skinuvi sa njih
odeu, kako bi im pokazao sramotu njihovu - ali kad se
malo natrag vrati, vidi da je to prilino skoranja
izmiljotina. Jevrejski prorok Amos, u osmom veku pre
Hrista, pita: Moe li biti nekog zla u gradu a da ga
Gospod poinio nije? A isto tako i Jehova Zebaot, kako
ga citira onaj potonji Isaija, primeuje: Ja stvaram
svetlost, a stvaram i mrak; ja stvaram mir duevni, ali i
zlo; Ja, Gospodar svega toga. A u onom Letopisu, jo u
etvrtom veku pre Hrista, re ejtan poinje da se
upotrebljava u znaenju bie, a ne samo kao atribut
Boiji. Ovaj je govor bio jedan od onih koje stvarna
Reha prosto nikad ne bi bila u stanju da iskae, jer je ona
poticala iz politeistike, mnogoboake tradicije i nikad
nije pokazivala ni malice zanimanja za komparativnu
religiju ili, ako ita drugo, za one apokrifne spise. Ali
ova Reha koja ga proganja otkad je on pao iz Bostana,
nije bila, znao je to Dibril, stvarna, na bilo kakav
objektivan, psiholoki ili telesno konzistentan nain. - I
ta je, onda, ona predstavljala? Bilo bi lako zamisliti je
kao njegovu sopstvenu predstavu - kao njegovu
sopstvenu sauesnicu-protivnicu, kao njegovog
unutarnjeg demona. To bi moglo da objasni lakou
kojom se ona kretala kroz misterije. - Ali kako je on sam
doao do te spoznaje? Da li je on, u one prohujale dane,
to posedovao pa izgubio, kako ga je sad memorija
obavetavala? (U ovome ga je muio zakerajui pojam
o njegovoj neakuratnosti, ali kad je pokuao da
usredsredi misli na mrano doba, to e rei, na onaj
period u toku kojeg je on neobjanjivo poeo da ne
veruje u svoje anelstvo, suelio se sa gustim slojem
oblaka, kroz koje je virio i mirkao koliko je dugo
mogao, ali nije bio kadar da nazre neto vie od senki). -
Ili, da li je bilo mogue da mu je materijal koji mu je sad
ispunjavao misli - onaj eho, da damo samo jedan primer,
onog kako su njegovi aneli-narednici Juturijel, koji
ejtanu pravo oblije dade, i Zefon, nali protivnika gde
kao abac ui pored Evinog uha u Raju, koristei se
svojim opsenama ,da bi dopro do /Organa udi njene i da
s njima skuje/ Kako uje, iluzije, snove i fantazme -
zapravo usadio u glavu onaj isti dvosmisleni Stvor, onaj
Odozgo-Odozdo Bada, koji mu se usprotivio u budoaru
Aleluje-Eli i probudio ga iz njegovog dubokog sna na
javi? - A onda je i Reha, verovatno, bila izaslanica toga
Boga, spoljanja boanska antagonistkinja, a ne neka
unutarnja, njegovim oseanjem krivice stvorena senka;
ona to je poslata da se s njim rve i da od njega opet
napravi celu linost.
Iz nosa mu je, posle udarca, curila krv i oseao je
bolno trecanje u njemu. On nikad nije mogao da
podnosi bol. Uvek si bio plaipika, u lice mu se Reha
nasmejala. Ali ejtan je to bolje razumeo:

ivi li taj to svoj bol voli?
Ko ne bi, ako nae put, pobego iz pakla,
Iako je osuen na nj? Nema sumnje
Da bi i ti sam pokuao smelo
Da bilo kuda kidne, to dalje od bola,
Gde bi te ekala nada
Da patnju olakanjem smeni...

Nije mogao bolje rei. ovek koji se nae u
Infernu, sve bi uinio - silovanje, iznuivanje, ubistvo,
felo-de-se
20
- to god bi mu pomoglo da otuda pobegne...
tapkao je nos maramicom, dok je Reha, i dalje prisutna,
na svom leteem ilimu, i intuitivno opaajui njegov
uzlazak (silazak?) u domen metafizike spekulacije,
pokuavala da stvari vrati na prisniji teren. Trebalo je
da se mene dri, iznela je svoje miljenje. Mogao si
da me voli, onako kako se voli. Ja sam umela da volim.
Nije svako sposoban za to; ja jesam, mislim - bila sam.
Ne onako kao ona egocentrina plava seks-bomba, koja
potajno misli na raanje dece, a nee da ti to ak ni
napomene. Ipak ne kao tvoj Bog; nije to sad onako kao u
staro vreme, kad su takve Osobe pokazivale pravo
interesovanje.
Ovo je trailo raspravljanje iz vie razloga. Ti si
bila udata, od poetka do kraja, odgovorio je on. Za
Kuglagere. Ja sam ti bio cupajz, uzgredno jelo. A ja,
koji sam tako dugo ekao da mi Se pojavi On, neu ni
loe da govorim o Njemu, post factum, posle Njegove
prave pojave. Konano, emu sva ta pria o bebama?
ini mi se da ti voli da ide u krajnosti.
Ti ne zna ta je pakao, odvrati mu ona,
odbacujui masku svoje neuzbudljivosti. Ali, bado,
sigurno e saznati. Da si bar jednom, u dve sekunde,
rekao, Odbaciu tu kuglagersku dosadu! - ali ti si samo
utao. A sad ima da te vidim tamo dole: u Hotelu
,Pakao!
Nisi smela da napusti svoju decu, nikad, rekao
je odluno. Jadni maliani, njih si najpre bacila odozgo,
pa si onda ti skoila. Tu je ona prasnula. Ma, nemoj
mi rei!? Ti se usuuje da mi to kae! Mister, ja u ti
zapriti orbu! Ja u ti ispriti srce pa u ti ga pojesti na
tostu! - A to se tie tvoje princeze Sneane, ona misli da
je dete samo majina svojina, jer mukarci mogu da
dou, mukarci mogu i da odu, ali ona veno ide dalje,
zar ne? Ti si, izvini, samo seme, a ona je bata. Ko pita
seme za dozvolu da se poseje? ta ti zna o tome, budalo
prokleta, kline bombajski to si se upetljao u moderne
ideje mamica!?
A ti, on joj otro odgovori. Da li si ti, na
primer, njihovog taticu pitala za dozvolu da mu decu
baci sa krova?
Ona ieze u besu i utom dimu, uz eksploziju od
koje se on zatetura a eir mu odlete sa glave (ostao je da
lei prevrnut na trotoaru pored njegovih nogu). Ostavila
je za sobom i neki smrad koji je izazivao na povraanje,
ali on je samo grcao i podrigivao. Naprazno: u njemu
nije bilo ni hrane ni tenosti, jer mnogo dana nita nije ni
okusio. Ah, ta besmrtnost, pomislio je: ah, to otmeno
osloboenje od tiranije tela. Primetio je da ga dve
individue radoznalo posmatraju - jedan momak
siledijskog izgleda, sav u dugmiima i koi, sa
mohikanskom frizurom u duginim bojama i jednom cik-
cak munjom od minke niz nos, i neka pitoma
sredovena ena povezana maramom. U redu stvar:
iskoristi priliku! Pokajte se! uzviknu on zaneseno. Jer
ja sam arhaneo Gospoda Boga.
Jadni pobaenko, ree Mohikanac i baci jedan
novi u Faritin prevrnuti eir na trotoaru.
On ode dalje; ali ona ljubazna, mirkava dama,
nae se poverljivo prema Dibrilu i prui mu neki letak.
Tebe e ovo zanimati. On odmah vide da je to
rasistiki tekst kojim se zahteva repatrijacija crnih
stanovnika zemlje. Ona je njega drala, zakljui on, za
belog anela, Znai, aneli nisu izuzeti iz tih kategorija,
shvati on s uenjem. Gledaj na to ovako? govorila je
ena, ocenjujui njegovo utanje kao nesigurnost - i,
skliznuvi u preterano artikulisan i veoma glasan nain
izlaganja, otkri mu da ga nije smatrala ba za crnugu,
ve je pomislila da je on neki levantinski aneo ili,
moda, kiparski ili grki, kome je bilo potrebno da mu se
ona obrati svojim najbolje natelovanim glasom za
ucveljene. A ta kad bi oni doli tamo odakle si ti, pa
preplavili tvoju zemlju?! Ah? Tebi se to sigurno ne bi
svialo.

*

Tresnut po nosu, nagren od fantoma, sa
udeljenom milostinjom umesto sa ukazanim
potovanjem, svedok mnogih ponora u koje su propali
stanovnici grada i upornog zla koje se tu ispoljavalo,
Dibril je sad bio odluniji nego ikad da pone da ini
dobra dela i preduzme veliki posao oko ograniavanja
vlasti njegovog protivnika. Plan grada u njegovom depu
bio je istovremeno i njegov glavni plan rada. Oslobaae
grad, skver po skver, poev od take Hokli Farm u
severozapadnom uglu na mapi, pa sve do ans Vuda na
jugoistoku; a posle toga e, moda, proslaviti zavretak
svog rada jednim igranjcem partije golfa na onom terenu
pri samom rubu mape, sa odgovarajuim nazivom:
Vildernis (Divljina, Pustinja).
A negde na njegovom putu, ekae ga njegov
protivnik, lino. Sejtan, Iblis, ili koje je ve ime usvojio -
a to ime je Dibrilu sad zapravo bilo navrh jezika - ba
kao to mu je i protivnikovo lice, pakosno, sa rogovima
na glavi, bilo malo pomereno iz ie pamenja... ma,
dobro, ubrzo e se taj lik uobliiti, a i njegovo ime e se
vratiti u seanje, Dibril je bio siguran, jer, zar mu mo
nije svakodnevno bivala sve vea, i zar nije on, Dibril,
taj koji e, ponovo u svom sjaju, jo jednom baciti svog
protivnika u Najmraniji Ambis? - To njegovo ime: kako
bee? Neto na ? u, e, in, au. Nije vano. Sve u
svoje vreme.

*

Ali grad u svojoj pokvarenosti nije hteo da se
potinjava suverenstvu kartografa, menjajui oblik po
svojoj volji i zato onemoguujui Dibrilu da svom
istraivanju pristupa onako sistematski kako je eleo. U
neke dane, on bi zaao iza ugla na kraju grandiozne
kolonade sagraene od ljudskog mesa ispod koe koja je
krvavila od svake ogrebotine, pa bi se naao u nekoj na-
mapi-neobeleenoj pustolini na ijem bi rubu u daljini
ugledao poznate zgrade, Renovo kube i onu
automobilsku sveicu od Telekom-Tornja, kako se
osipaju na vetru kao kule od peska. Zatim bi posrtao
preko zbunjujuih bezimenih parkova i izlazio na
zakrene ulice Vest Enda, na koje je, pred oima
zapanjenih vozaa, kiselina poela da kaplje sa neba i da
progoreva rupe na kolovozima. U tom pandemonijumu
opsena, Dibril je esto sluao smeh: grad se rugao
njegovoj nesposobnosti, oekujui da mu se on preda, da
prizna da je sve to tu postoji izvan njegovih moi da
shvati, a kamoli da menja. Glasno je psovao svog i-dalje-
bezlikog protivnika, i molio Boga da mu da jo neki
znak, strahujui da njegova snaga moda, odista, nikad
nee biti dovoljna za izvrenje njegovog zadatka. Kratko
reeno, on je postajao najjadniji i najofucaniji od svih
arhanela; kosa mu je bila sva oputena i masna, a na
vrhu brade rasli su mu uperci u svim pravcima. I u tom
alosnom stanju on je stigao do Anela-Podzemne
eleznice.
Mora biti da je to bilo u rano jutro, jer je osoblje te
stanice, dok je on stajao i posmatrao, odjednom iskrslo
da otkljua i podigne metalnu reetku noi. On je uao,
dole, za njima, vukui noge, oborene glave i sa rukama
duboko zavuenim u depove (onu brouru sa planom
grada odavno je bacio); a kad je konano podigao glavu,
ugledao je jedno lice sa grimasom na ivici plaa.
Dobro jutro, usudio se da kae, a mlada ena iza
altera za prodaju bileta, gorko mu odgovori, Kakva
vajda od toga, elela bi da znam, i sad joj suze stvarno
potekoe, krupne, kuglaste i obilne. De, de, dete moje,
ree on, a ona ga nepoverljivo pogleda. Vi niste
svetenik, primeti ona. On joj odgovori, malice
probno: Ja sam aneo, Gavrilo. Ona se nasmeja isto
onako naprasno kao to se i zaplakala. Jedini aneli koji
ovdi mogu da se vidu, jesu oni to za Boi visidu na
banderama. Za onu limunaciju. A oko vratova se aneli
klate samo onim popovima iz Koncila. On se nije dao.
Ja sam Dibril, Gavrilo, ponovio je, gledajui je pravo
u oi. Pozdravi me skrueno. I, na svoju vlastitu
ushieno izreenu zgranutost, Joj, pa ja prosto ne mogu
da si poverujem da sad ispranjavam moju duu
naspram jedne protuve, nisam ja od te sorte, znate! -
poe da govori alterska prodavaica voznih bileta, i
nastavi.
Zvala se Orfija Filips, dvadest godina stara, oba
roditelja iva i zavisna od nje, naroito sada poto je
njena luda sestra Zumbulka izgubila slubu kao
fizioterapeutkinja zbog neke enske gluposti. A u
Orfijinom sluaju, razume se - momak. Momak se zvao
Jurija Mouzli. Ta stanica podzemne eleznice nedavno je
bila instalirala dva sjajna nova lifta, a Orfija i Jurija su
bili njihovi rukovaoci. Za vreme najvee guve u gradu,
u jurisate, kad su oba lifta radila, njih dvoje su imali
malo vremena za razgovor; ali u ostale, mirne sate, samo
je jedan lift radio. Orfija je onda bila na svom drugom
radnom mestu cepaice bileta dole pored lifta, i Juri je
uspevao da sa njom provodi dobar deo radnog vremena,
naslonjen na dovratak svog blistavog lifta, akajui
zube srebrnom akalicom koju je njegov ukundeda
davno oslobodio od jednog tadanjeg bosa -
nadzornika na plantai na kojoj je kao rob radio. Bila je
to prava ljubav. Al ja sam ti uvek jedna golema
emocija, jadala se Orfija Dibrilu. Uvek trim ko
drebe ispred rude. Jedno popodne, kad nije bilo sveta,
ona je napustila svoje radno mesto i stala tik ispred
Jurija, dok je on bio tamo naslonjen i akao zube, a kad
je video izraz u njenom oku, on je iz usta odmah izvadio
akalicu. Posle toga je dolazio na posao hodajui kao na
federima; i ona je bila na devetom nebu kad je silazila,
dole, u utrobu zemlje. Njihovi poljupci su bili sve dui i
strasniji. Ponekad ga nije odvajala od sebe ak i kad je
zujalo pozivno zvonce za lift; Jurija je morao da je gura i
odvraa od sebe, uz vapaj, O, oladi, curo, publika!
Jurija je imao profesionalan odnos prema svom poslu.
On joj je govorio kako s ponosom nosi svoju
elezniarsku uniformu, i o svom zadovoljstvu to je
javni radnik koji je sav predan drutvu. Ona je mislila da
je on malice razmetljiv, pa je elela da mu kae, Juri,
ovee, pa ti si ovdi samo jedan liftboj, ali oseajui da
takav realizam on ne bi lako primio, ona je za zubima
zadrala svoj nezgodni jezik, ili, tanije, zavukla ga u
njegova usta.
Njihovo grljenje u tunelu bilo je pravi rat, borba
prsa-u-prsa. I sad je on pokuavao da se izvue,
popravljajui svoju bluzu, dok mu je ona grickala uvo i
zavlaila ruku u njegove pantalone. Jesi 1 ti aava,
rekao je on, ali ona ga je, nastavljajui, upitala: Pa, ta?
Je I se ti to neto ljuti?
I neko je morao da ih uhvati na delu: albu je
uloila jedna ljubazna dama povezana maramom, u
kostimu od tvida. Sreom, ipak nisu izgubili slubu.
Orfija je bila samo prizemljena, uklonjena sa donjeg
izlaza iz lifta i ubaena gore u boks za izdavanje
bileta. A to je bilo jo stranije, na njeno bive donje
mesto bila je postavljena stanina lepotica, Roela
Votkins. Znam ja ta s tamo deava, uzviknula je ona
gnevno. Vidim ja izraz na Roelinom licu kad doe
vamo gore, pa popravlja frizuru i sve ostalo. A u
poslednje vreme, Jurija je izbegavao Orfijin pogled.
Ja, prosto, ne mogu dukapiram kako si me ti
navabio da ti priam o mojim najitimnijim stvarima,
zakljuila je, nesigurno. Nisi ti nikakav aneo. To
stoji. Ali, ma koliko se trudila, nije mogla da se
oslobodi Dibrilovog prodornog pogleda. Ja znam,
rekao joj je on, ta je na tvojoj dui.
Proturio je ruku kroz alter i uhvatio je za njenu
nemirnu aku. - Da, to je bilo to, njena silovita udnja ga
je ispunjavala i inila kadrim da joj tom istom udnjom
uzvrati, stvarajui tako mogunost za njeno delanje, i
doputajui joj da pokae koje su joj najdublje elje; to
je bilo ono ega se on seao, taj kvalitet spajanja sa
osobom pred kojom se pojavi, te je tako ono to sledi
samo rezultat njihovog spoja. Najzad, pomislio je,
arhangelske funkcije mu se vraaju. - Unutra, u maloj
biletarnici, slubenica Orfija Filips je murila, telo joj je
bilo oputeno i omlitavelo na njenoj stolici, usporenih
pokreta i teko, a usne su joj se micale. - Micale su se i
njegove, u skladu sa njenim. - Taako. Sreena.
U tom trenutku, ef podzemne stanice, mali gnevni
ova sa devet dugakih dlaka prebaenih od uva preko
ele i zalepljenih za nju, izlete kao zidno-satna ptica
kukavica, iz malih vrata svoje kabine. Kakva ti je to
igra? viknu on na Dibrila. Nosi se odavde, dok nisam
pozvao policiju. Dibril je stajao gde je bio. ef stanice
ugleda Orfiju kako se pojavljuje u svom transu, i poe da
se dere na nju. uj, ti, Filips. ta to znai?! im vidi
pantalone! Al ovo je da crkne od smeha. Ja to u svom
ivotu jo nisam - pa ti drema na poslu! Strano! Orfija
ustae, obue svoj kini mantil, podie svoj kiobrani
na rasklapanje i izie iz boksa za bilete. ta?! Ostavlja
drutvenu imovinu bez kontrole! Da si se smesta vratila
unutra, il e d odleti iz slube ko piksla. Orfija
prie spiralnom stepenitu i poe da silazi ka donjim
dubinama. Lien svoje slubenice, ef se brzo okrete
Dibrilu. Kidaj! ree mu on. I, i! Odmili natrag pod
svoj kamen.
Ja ekam, dostojanstveno mu odvrati Dibril,
auto da doe po mene.
Kad je stigla do podnoja stepenica, Orfija Filips
obie okno lifta i ugleda Juriju Mouzlija naslonjenog na
boks za skupljanje bileta, onako kako se uvek naslanjao,
i Roelu Votkins koja se zbog neeg blesavo kikotala.
Ali Orfija je znala ta treba da radi. Jesi 1 ti elu ve
pustio da ti pipne akalicu, Juri? otpevui ona. Ona
e mnogo da vole da je dri u ruci!
Oboje se uspravie, acnuti. Jurija poe da praska:
Nemo ti sad da bude vako prosta, Orfija! - ali ga
njen pogled prekide, i on, sanjivo, krenu ka njoj, klot
ostavljajui Roelu samu. Tako, Juri, ree mu ona
meko, ne skidajui ni za jedan tren pogled s njegovog
lica. A sad poi sa mnom. Doi kod tvoje mamice.
Sad kreni natrake do lifta pa ga samo usisaj dole do
nas, a posle toga mi idemo gore i - opalac! - napolje. -
Ali ovde neto zakripa. On nije vie hodao. Roela
Votkins je stajala pored njega, mnogo blizu, do avola, i
on se bio zaustavio. Kai joj Jurija, ree Roela, da
njene glupe obeja-ini ne igraju ovdi dole. Jurija je
prebacivao jednu ruku preko ramena Roele Votkins.
Ne, ovo nije bilo ono to je Orfija gore sanjala, ono
oseanje iznenadne sigurnosti i samopouzdanja, posle
dodira Dibrilove ruke, da e se njen san kao od ale
ostvariti, kao da su njih dvoje bili na to usmereni; joj-
bogo-moj, rekla je u sebi; ta se to sa njom sad dogaa? I
ona se baci na Roelu. - Skini je sa mene, Jurija,
vrisnu Roela. Iscepae mi uniformu i sve ostalo! - I
sad Jurija, uhvativi pomamno koprcavu prodavaicu
bileta za oba lanka na rukama i drei je vrsto, saopti
joj novost: Ja sam njojzi predloio da se venamo! -
Na to Orfija izgubi volju za dalju borbu. Pletenice sa
niskama perlica prestadoe da joj se kovitlaju i da
zveckaju. Prema tome, ti za mene vie ne igra, Orfija
Filips, nastavi Jurija, malice zadihano. I kako ova
dama ree, nee te vadi ni obeja ni ostale vradbine.
Orfija, takode zadihana, sva razdrljena, srui se na pod i
lea nasloni na luni zid tunela oko perona. Pribliavala
im se buka voza koji je ulazio u stanicu podzemne
eleznice; vereniki par pouri na svoja radna mesta,
doterujui uniforme, i ostavljajui Orfiju tamo gde je
sedela. Curo, doviknu joj Jurija Mouzli, kao u znak
oprotaja na rastanku, ti si mnogo prokleto jeziva
enska za mene. Roela Votkins posla Juriji jedan
vazduni poljubac iz svoje staklene kabine za
ponitavanje bileta; a on je, naslonjen na svoj lift, akao
zube. Domaa hrana, obea mu Roela. I nikakva
iznenaenja.
Ti prljava protuvo, vrisnu Orfija Filips na
Dibrila poto se popentrala uz dvesta etrdeset i sedam
stepenika svog poraza. Ti nevaljala avolja protuvo. Ko
te pito da se vako paa u moj ivot?

*

ak mi se i onaj oreol ugasio kao pregorela
sijalica, a ja ne znam gde je radnja da bih kupio novu.
Dibril, na klupi u parkiu, meditirao je o dosadanjoj
jalovosti svoga truda. I doao je do zakljuka da se tu
opet radi o nekom bogohuljenju: ali ako daba (abri)
ima pogrenu oznaku i ode pogrenoj muteriji, da li je
za to kriv dabavala (raznosa abria sa rukovima)?
Ako pozorini specijalni efekti - pokretni pod, ili slino -
omanu, ili kad na televiziji vidi kako onaj plavi obris
svetluca oko leteeg bade, kako da krivi glumca za to?
I-u-istom-smislu, ako se pokazalo da je njegovo
anelisanje nedovoljno, ija je to, molim, greka? Lino
njegova, ili, pak, neke druge Linosti? - Deca su se
igrala u vrtiu njegovih sumnji, sred cvetia-oblaia,
ruinih grmova i oaja - murke, uge, lopova i andara.
Elovin Diovin, London. Pad anela nije isto to i
Sunovrat ene i oveka (iz Raja na Zemlju), razmiljao
je Dibril. U sluaju ljudskih persona, radilo se o
moralnosti. Ono voe sa Drveta poznanja dobra i zla nisu
smeli da jedu, al oni su ga ipak jeli. Prvo ena, a posle,
po njenom savetu, i ovek, stekoe one verboten etike
standarde sa finim ukusom jabuke: zmija im je donela
jedan sistem vrednosti..
A to ih je osposobilo, izmeu ostalog, da sude i o
samom Boanstvu, i ubrzo im omoguilo da postavljaju
sva ona nezgodna pitanja: emu zlo? emu patnje?
emu smrt? - I tako ti oni odoe van. A Ono, pak, nije
htelo da svojim slatkim stvorenjima dopusti da budu
iznad svog ljudskog poloaja. - Deca su mu se kikotavo
smejala u lice: pojavilo se neto uuudno u naem
kraaaju. Naoruani svemirskim pukama, klinci su na
njega pucali ponaajui se kao da rasturaju neku
obinu, ofucanu avetinju. Sklanjaj se odavde, naredila
mu je jedna ena, jedna dobro istimarena gospoa, bela,
sa crvenom kosom i sa mnogo pega preko nosa i
jagodica; glas joj je bio pun gaenja. Da li me uje?
Smesta! - Dok je ona aneoska kraksa zapravo bila
laka stvar; prosto, stvar moi: direktna akcija nebeske
policije, kazna za buntovnitvo, dobra i otra, pour
encourager les autres. - Zatim, koliko je to Boanstvo
bilo bez samopouzdanja, i Ono nije htelo da dopusti da
Njegova najfinija stvorenja saznaju razliku izmeu
pravog i krivog; i Ono je vladalo odravajui svoju
strahovladu, insistirajui na apsolutnoj pokornosti ak i
svojih najbliih saradnika, i aljui sve otpadnike u svoje
bletave sibire, u gulag-inferna, paklena... proveravao je
sebe. Bile su to satanske misli koje mu je u glavu utuvio
Iblis-Belzebub-ejtan. Ako ga je onaj Entitet i dalje
kanjavao zbog njegovog ranijeg otpadnitva od vere,
ovo ipak nije nain za dobijanje oprotaja. On
jednostavno mora da nastavi, sve dotle dok, oien, ne
oseti da mu se puna snaga vratila. Praznei svoju svest,
sedeo je u sumraku i posmatrao decu (sada na izvesnom
odstojanju) kako se igraju. Opa-cupa-plavo nebo ko-je-
pao-da-ga-nisi...? ne-zbog-toga-to-si-prljav ili-to-si--
dukac-kera - i onda ga je, jedan od klinaca,
jedanaestogodinjak ozbiljan, sa krupnim oima,
prostrelio pogledom i rekao: moja-mama-kae ti-si-
bado kralj-pedera.
Pojavi mu se Reha Merant, elegantna i s nakitom
na sebi. Eto, klinci te grubo zavitlavaju svojim
pesmicama, Anelu Gospodnji, podsmevala mu se ona.
Pa ak ni na onu malu prodavaicu bileta nisi ostavio
neki naroiti utisak. ini mi se, baba, da tebi i dalje ide
loe.

*

Meutim, duh samoubilake Rehe Merant nije
ovom prilikom bio doao samo da bi mu se narugao. Na
njegovo uenje, ona je tvrdila da mu je mnoge nevolje
upravo ona stvarala: Ti uobraava da je za to zadueno
samo ono tvoje Jedno Stvorenje? uzviknula je. Dakle,
ljubavnie, dopusti mi da te urazumim. Njen kicoki
engleski izgovor na bombajski nain probode ga
iznenadnom nostalgijom za njegovim rodnim
izgubljenim gradom, ali ona nije ekala da se on ponovo
staloi. Seti se samo da sam ja umrla zbog tebe,
kretenu; to mi daje neka prava. Na primer, da ti totalno
poremetim ivot, radi osvete. ovek koji je kriv za skok
svoje ljubavnice u ponor, mora da pati; zar ti ne misli
tako? To je, uostalom, pravilo. Dosad sam te prevrtala
naopake; a sad sam ve sita toga. Ne zaboravi kako sam
ja umela lako da pratam! Tebi se to svialo, zar ne? I
zato sam dola da ti kaem da je kompromisno reenje
uvek moguno. Da li hoe da razgovaramo o tome, ili
vie voli da se i dalje gubi u ovom svom ludilu,
postajui ne aneo nego jedna nokautirana protuva i
predmet glupih ala? Dibril je upita: Kakav
kompromis?
A ta drugo? odgovori ona, i stav joj se izmeni;
Reha postade nena i oi joj zasvetlucae. Farita moj,
to je jedna tako mala stvar.
Kad bi joj samo rekao da je voli:
Kad bi joj rekao samo to, jednom nedeljno, kad
ona doe da legne pored njega; da joj svoju ljubav
pokae: Kad bi jedne noi, po njegovom izboru, bilo
mogue da iin bude onako kao to im je bilo kad se
Kuglagera nalazio na slubenom putu:
Onda bih ja prekinula sa svim ovim ludostima
grada kojima te kinjim; i ti ne bi vie bio opsednut tom
aavom idejom da menja, da otkupljuje ovaj grad kao
neto ostavljeno u zalagaonici; sve bi to bilo smireno,
smireno; ak bi mogao i da ivi sa onom svojom
bledolikom mamicom i da bude najvei filmski star na
svetu; kako bih ja inogla da budem ljubomorna, Dibrile,
kad sam ve mrtva, i ja ne traim od tebe da kae da ti
isto toliko znaim kao ona, ne, ve da sam ti samo
drugorazredna ljubav, to bi meni odgovaralo, uzgredna
ljubavnica; noga u drugoj cipeli. ta kae na to,
Dibrile, tek tri male rei, ta kae?
Daj mi vremena da razmislim.
Pa ja od tebe ak ne traim nita novo, neto sa
im se ti nisi ve bio sloio, to ve nisi inio, i u ta se
nisi uputao. Spavati s fantomom nije tako strana stvar.
ta da kaemo za ono muvanje tamo na podu, one noi,
u kuici za amce ge Dajamond? Prava (indijska)
tamaa - spektakl, zar ne misli da je tako? Prema tome,
ko ovde preteruje? uj: ja mogu da se preobratim u
svako oblije koje ti najvie voli; to je jedna od
prednosti stanja u kojem se ja nalazim. Da li jo eli
onu mamicu iz kamenog doba koju si povalio u onoj
kuici za amce? Reci brzo! Da li ti treba verna slika one
tvoje sopstvene umorne ledeno-bregaste, mukobanjaste
planinarke? ta ti misli, ko te je ekao posle smrti one
stare dame?
On je cele te noi hodao gradskim ulicama, koje su
i dalje bile nepromenljive, banalne, kao vraene pod
prevlast prirodnih zakona; dok mu je Reha - lebdei na
ilimu kao neka artistkinja na bini, neto iznad njegove
glave - pravila serenadu pevajui najlepe ljubavne
pesme, pratei samu sebe na jednom starom
harmonijumu sa bokovima obloenim slonovaom,
pevajui gazale Faiza Ahmeda Faiza i druge pesme, sve
do najlepe stare filmske muzike, kao to je ona prkosna
arija koju je pevala igraica Anarkali pred Velikim
mogulom Akbarom u klasinom filmu Mogul-e-Azam iz
pedesetih godina ovog veka - u kojem ona zanosno
izjavljuje svoju nemoguu, zabranjenu ljubav princu,
Salimu - Pyaar kiya to darna kya, to e rei, manje-
vie, zato se bojati ljubavi? a Dibril, kome je ona
prila u vrtu njegove sumnje, oseao je kako mu ta
muzika strunama svojim vezuje srce i vue ga ka njoj,
jer ono to je ona traila od njega bilo je, ipak, ba kao
to je i rekla, tako malo.
Stigao je do reke; i jo jedna klupa - male kamile
od livenog gvoa podupiru sedite od drvenih lajsni,
ispod obeliska Kleopatrina igla. Sedei, on je murio.
Reha je pevala Faiza:
Ne trai od mene, mila moja,
da nam se vrati ljubav ranija...
O, kako si jo ljupka, ljubavi moja,
al bespomoan sam i ja;
jer i drugih tuga sem ljubavi
na ovom svetu ima,
kao i drugih ugodnih plima.
Ne trai od mene, najmilija
da nam se vrati ljubav ranija.

Dibril ugleda iza svojih zatvorenih oiju nekog
oveka: ne Faiza, ve drugog jednog pesnika, daleko
odmaklog od svoje mladosti, slabog i nemonog. - Da,
tako se on zvao: Baal. ta li on ovde radi? ta on to ima
da kae u svoje ime? - Jer je oigledno pokuavao da
neto kae; a teko je bilo razumeti njegov govor, zbrkan
i zamuen... Bilo kojoj novoj predstavi, Mahaunda,
postavljaju se dva pitanja. Prvo se postavlja kad je
slabo: KOJA SI TI VRSTA IDEJE? Jesi li ti od onih to
prave kompromise, to prave poslove, to se
prilagoavaju drutvu, da bi se zavukli u neku niu, da bi
preiveli; ili si bandoglava, krvavo nastrojena,
pukomitraljeska predstava proklete budale koja vie
voli da bude unitena nego da se povija prema vetru? -
Od one vrste koja e gotovo sigurno, devedeset-devet-
puta biti razbijena u paramparad, ali koja e stoti put
da izmeni ovaj svet.
A koje je drugo pitanje? glasno upita Dibril.
Najpre odgovori na prvo.

*

Kad je Dibril otvorio oi, u zoru, video je da Reha
vie nije bila u stanju da peva, utiana svojim
oekivanjima i neizvesnou. To je trik. Nema Boga
osim Boga. Ti nisi ni Entitet ni njegov protivnik nego
neka maukava maglica. Nema kompromisa; ja neu da
pravim poslove s maglama. Onda je on video kako
smaragdi i brokat otpadaju sa njenog tela, a za njima i
meso, sve dok samo kostur nije ostao, posle ega se i
kostur raspao i nestao; na kraju se zauo tuan, prodoran
krik, dok je to to je od Rehe jo bilo ostalo, savladana
besa, u suncu nestajalo.
I nije se vratilo: sem na - ili pri - kraju.
Uveren da je poloio ispit, Dibril shvati da mu je
jedan veliki teret pao sa srca; duh mu je svakog trenutka
bivao sve laki, a kad se na nebu pojavilo sunce, on je
ve doslovno bio lud od sree. I sad to stvarno moe da
pone: zasvagda je bila razbijena ona tiranija njegovih
neprijatelja, Rehe Merant, Aleluje Koun i svih onih
ena koje su elele da ga bace u lance elja i pesama; sad
je on oseao kako iz njega ponovo struji svetlost, iz
nevidljive take na njegovom potiljku; a i telesna teina
je poela da mu se smanjuje. - Da, gubio je i poslednje
tragove ljudskog, dar letenja mu se vraao, dok je
postajao eterian i bivao sazdavan od blistavog vazduha.
- Mogao je kao od ale, ovog asa, da se odbaci sa
ograde, da se vine iznad te stare sive reke i odjezdi; ili da
skoi sa bilo kog od njenih mostova a da ne dotakne ni
vodu ni zemlju. Prema tome, bilo je vreme da se gradu
prikae veliki prizor, jer kad grad ugleda arhanela
Gavrila kako u svoj svojoj veliini stoji na zapadnom
horizontu, kupan zracima izlazeeg sunca na istoku,
njegovi graani e se grozno uplaiti i zbog grehova
svojih pokajati.
I on poe da uveava linost svoju.
A zatim, gle uda: nijedan od vozaa u kolima koja
su neprekidno prolazila du Imbenkmenta, pored Temze
- mada je bila juri-satna gungula - ni da pogleda u
njegovom pravcu ili da nekako pokae da ga vidi! To je
zapravo bio svet koji je zaboravio kako se gleda. A nisu
gledali i zato to je odnos izmeu ljudi i anela jedan
dvosmislen odnos - u kojem su aneli - ili malaikahsi -
ujedno i nadzornici prirode i posrednici izmeu
Boanstva i ljudske rase; ali, istovremeno, kako Kuran
jasno kae, anelima rekosmo, potinjavajte se Adamu,
to je simbolizacija ljudske sposobnosti za
gospodarenjem, pomou znanja, silama prirode koje
predstavljaju aneli - tako ovde ignorisani i razjareni
malak Dibril u stvari nije mogao mnogo toga da uradi.
Arhaneli mogu da govore samo kad ljudi odlue da ih
sluaju. Kakav baraberaj! Zar on nije u samom poetku
upozorio onaj Nad-Entitet na tu gomilu kriminalaca i
grenika? Zar ti nee u zemlju pokopati one to na
zemlji zlodela ine i krv prolivaju? pitao je on, a Bie
mu je, kao i obino, odgovorilo da Ono to zna bolje od
njega. Dakle, tu su sad oni bili, pred njegovim oima, ti
gospodari zemlje, ko tunjevina u konzervama na
tokovima, sa glavama punim zla i svojim novinama
punim krvi, slepi kao slepi mievi.
Pa to je stvarno bilo neverovatno. Ovde im se
prikazalo jedno nebesko bie, samo zraenje, blesak
lepote i dobrote, vee od Big Bena, kadro da Temzu
opkorai u stilu kolosa, a ovi mali mravi i dalje utonuli u
muziku svojih radija u kolima i u zagriene svae sa
kolegama-vozaima. Ja sam Gavrilo, vikao je on
glasom koji je potresao sve zgrade na obali reke: ali to
niko nije zapaao. Ni jedna jedina osoba nije istrala iz
tih potresenih zdanja da izbegne zemljotres. Slepi, gluvi i
zaspali.
I on odlui da stvar sprovede na silu.
Reka saobraaja je tekla pored njega. On duboko
udahnu vazduh, podie jednu svoju divovsku nogu i
zakorai u kolonu da se sueli sa automobilima.

*

Dibrila Faritu su doneli natrag do Elinog kunog
praga; bio je sav u modricama i sa mnogim
posekotinama i ogrebotinama po rukama i licu; dobrim
drmusanjem bio je vraen u svesno stanje trudom jednog
siunog blistavog entlmena koji je grozno mucao i sa
neto muke sebe predstavio kao filmskog producenta
S.S.Sisodiju, koji je po-poznat po nadimku Vi-Viski, jer
sam naknaklonjen pipi-jancima; i ma-madam, evo moje
viz-vizitkarte. (Kad su se malo bolje upoznali, Sisodija
je bacio Eli u greve od smeha, kad je zasukao svoju
desnu nogavicu pantalona, otkrio koleno i, stavivi svoje
ogromne filmadijske crne naoare na cevanicu, izjavio:
Moj au-autoportret. Bio je u izvesnoj meri dalekovid:
Ne trebaju mi nao-naoari kad gledam fi-filmove, ali
stvarni i-ivot mi stalno dolazi u gro-gro-planu, pa
moram da ih nosim.) Bila je to Sisodijina rentovana
limuzina koja je udarila Dibrila, ali sreom nesrea u
ritmu usporenog filma, zahvaljujui saobraajnoj guvi;
glumac je zavrio na haubi automobila, izgovorivi onu
najstariju repliku iz filmova: Gde sam ja to, a Sisodija,
kad je ugledao legendarno lice iezlog poluboga
pripljeskano uz vetrobran limuzine, nije mogao a da mu
ne odgovori: Vra-vratio si se tamo gde i pri-pripada, na
filmski eke-ke-kran. - Nije mu nijedna ko-ko-kost
slomljena, rekao je Sisodija Aleluji-Eli. Pra-pravo u-
udo. On je istu istu istupio pravo prda prda pred vovo-
vozilo.
I tako, ti si se vratio, Eli je tiho pozdravila
Dibrila. Rekla bih da ti je, posle svakog tvog pada,
ovde, prizemljenje.
A zovu me jo i Viski-sa-Sisodijom, vraao se
filmski producent svojim nadimcima. Od aa ale. A to
je moj n-n-n najmiliji oto oto otrov.
Veoma ljubazno od vas to ste Dibrila doveli
kui, Eli se kasno setila da mu kae. Dopustite nam da
vam ponudimo neko pie.
O, da, da! Sisodija radosno zapljeska rukama.
Da-da-danas je i za mene i za za ceo hi-hi-hindi-film
pravi pra-pra-praznik.

*

Moda nisi ula priu o onom paranoidnom
izofreniaru koji je, verujui da je on imperator
Napoleon Bonaparta, pristao da se podvrgne testu na
aparatu za otkrivanje lai? Alicija Koen jedui gefilte
fi halapljivo, mahala je jednom od Blumovih viljuaka
ispod nosa svoje erke. Postavili su mu pitanje: jeste li
vi Napoleon? A odgovor koji je on odluno dao, uz
eretski osmeh, bio je: Nisam. Oni gledaju u detektor, i
taj aparat im sa svom pronicljivou moderne nauke
pokazuje da ludak lae. Opet Blejk, pomislila je Eli.
Onda sam ja pitao: da li vrsto uverenje da je neka stvar
takva-i-takva ini tu stvar takvom? On - tj. Isaija -
odgovori: svi pesnici veruju da ini. A u doba
matovitosti, to vrsto uverenje pokretalo je planine; ali
mnogi ljudi nisu sposobni da stiu vrsto uverenje o bilo
emu Je l ti mene slua, mlada eno? Ja ovo ozbiljno
mislim. Taj gospodin koga dri u svom krevetu: ne
treba njemu tvoja nona nega - izvini to u ti rei
otvoreno, ali vidim da moram - ve mu, iskreno reeno,
treba jedna elija sa zidovima obloenim duecima.
Ti bi ga tamo strpala i zakljuala, zar ne? Eli joj
brzo odvrati. Pa bi bacila klju. A moda bi ga i
ualtovala u struju visokog napona. Da mu spri avole
u mozgu: udno kako nam se predrasude nikad ne
menjaju.
Hmm, premiljala je Alicija vaui, sa svojim
najnejasnijim i najnevinijim izrazom lica da bi svoju
erku razbesnela. ta bi mu to kodilo? Da, moda i
malo voltae, nekoliko priceva one supice...
to god je njemu potrebno, majko, on dobija.
Odgovarajui lekarski nadzor, dosta odmaranja i neto
to si moda zaboravila. I ona iznenada presui, jezik
joj se zaveza, ali je ipak uspela, gledajui u svoju
netaknutu salatu, da sada sasvim drukijim, dubljim
glasom, izgovori i tu poslednju re. Ljubav.
Ah, ta mo ljubavi. Alicija potapa (smesta
povuenu) ruku svoje erke. Ne, Aleluja, nisam ja to
zaboravila. To je ono to si ti prvi put u svom divnom
ivotu tek poela da ui. A koga si ti to izabrala?
Vratila se napadanju. Jednog to jede na ulici! ,Funtu-
od-devedeset-devet-penija! Glavu punu leptira! Mislim,
anela, mila moja, ali ja nikad nisam ula neto slino.
Mukarci uvek trae neke specijalne privilegije, a njemu
je ovo prva koju zahteva.
Majko... poe Eli, no Alicijino raspoloenje se
ponovo promeni, ali ovog puta, dok je govorila, Eli nije
sluala njene rei, ve je oslukivala onaj bol koji su te
rei i otkrivale i sakrivale, bol ene kojoj se najbrutalnija
istorija desila, koja je ve bila izgubila mua i doivela
da je jedna erka pretekne u onom to je ona jednom, sa
upeatljivim crnim humorom, nazvala prevremenim
poslednjim kupanjem. Eli, dete moje, rekla je Alicija
Koen, moraemo ozbiljno da povedemo rauna o tebi.
Razlog to je Eli na licu svoje majke bila u stanju
da vidi bolan strah, bilo je njeno nedavno zapaanje iste
kombinacije oseanja u liku Dibrila Farite. Nakon to
ga je Sisodija vratio na njeno staranje, njoj je bilo jasno
da je Dibril do same svoje sri potresen; imao je izraz
progonjenog oveka, izbuljenih oiju u strahu od
katigovanja, to se njoj u samo srce zabadalo. On je
hrabro podnosio injenicu da je duevno bolestan, te nije
hteo ni da je umanjuje ni da svojoj boljci daje neko lano
ime, ali njegova svest o njoj ga je, razumljivo, plaila.
Taj ne-vie (bar trenutno) uzavreli grubijan koga je ona
smatrala za svoju veliku strast, sad je njoj bio, u toj
njegovoj novo-povredljivoj inkarnaciji, drai nego ikad
ranije. Bila je sve odlunija da ga vrati u normalno
stanje, da bi opet bio duevno zdrav; da saeka da bura
proe, pa da savlada vrh. A on je, trenutno, bio najlaki i
najmeki bolesnik, dodue, malice drogiran jakim
lekovima koje su mu davali lekari specijalisti iz bolnice
Moudzli; spavao je satima i pokoravao se, u budnom
stanju, svim Elinim molbama, bez gunanja. U
trenucima ivahnosti, on joj je opisivao pozadinu svoje
bolesti: one udne nizove svojih snova, a pre njih onaj
svoj gotovo fatalni slom u Indiji. Ja se vie ne plaim
spavanja, rekao joj je. Jer ono to mi se sad u budnom
stanju dogaa, mnogo je gore od onog to mi se
dogaalo u snovima. Kad se najvie plaio, njegov strah
ju je naveo da pomisli na onaj strah jeretika od
inkvizicije, u srednjem veku: Sve bih dao samo da
znam da mi se to nikad vie nee desiti, rekao joj je,
krotak kao jagnje.
ivi li taj to svoj bol voli? Nee ti se desiti,
teila ga je ona. Ima najbolju moguu negu. On ju je
ispitivao o novcu, a kad je ona pokuala da izbegne ta
pitanja i skrene razgovor na drugu stranu, zahtevao je da
mu izvadi ono njegovo malo bogatstvo - novac koji je
bio unuo u svoj pojas-novanik - i da njime plati
honorar psihijatrima. I dalje je bio potiten. Nema veze
to to kae, promumlao je u odgovor na njen veseli
optimizam. Ludilo je u meni, i do besa me dovodi
pomisao na to da ono moe opet da izbije iz mene
svakog asa, ovog asa, i da e on ponovo da zavlada
mnome. Bio je poeo da svoju obuzetost, svog
aneoskog sebe karakterie kao neku drugu osobu: po
beketovskoj formuli, Ne ja. On. Njegov sopstveni mister
Hajd. Eli je pokuala da se suprotstavi tim njegovim
opisima. Nije to on, to si ti, a kad bude ozdravio, ni ti
nee vie biti ovaj ti.
To nije pomoglo. Meutim, jedno vreme se inilo
da mu leenje pomae. Dibril je izgledao smireniji, sa
vie samopouzdanja; jo je sanjao one snove u
nastavcima - jo je nou govorio stihove na arapskom, na
jeziku koji on nije znao: tilk al-gharaniq alula wa inna
shafaata-hunna la-turtaja, na primer, to se pokazalo da
znai - (Eli, trgnuta i probuena njegovim govorenjem u
snu, fonetski je zapisala te rei, pa je sa tim paretom
papira otila u Brikholsku damiju, gde se od njenog
recitovanja jednom muli digla kosa na glavi ispod
turbana) - sledee: Ovo su uzviene ene ije e
posredovanje biti poeljno - ali on je sad, izgleda, bio
kadar da taj noni ou u nastavcima vidi kao neto
odvojeno od njegove linosti, to su i Eli i psihijatri iz
Moudzlija oseali kao Dibrilovu sposobnost da
postepeno rekonstruie granini zid izmeu sna i jave, i
mislili da je on sad na putu ka ozdravljenju; dok je u
stvari. kako se ispostavilo, ta odvojenost bila isti onaj
fenomen kao i cepanje njegove svesti na dva bia, od
kojih je on jedno herojski pokuavao da potisne, ali koje
je isto tako, karakteriui ga kao ono drugo, uvao,
negovao i potajno jaao.
A to se tie Eli, ona je, privremeno, bila izgubila
ono svoje bodljikavo oseanje da se nalazi u pogrenoj
sredini, Li njojstranoj prii, dok se starala o Dibrilu i
istraivala tajne njegovog mozga, kako je sama o sebi
rekla - borei se da ga spase, da bi mogli da nastave onu
njihovu veliku i uzbudljivu ljubavnu borbu - jer oni e se
verovatno svaati, i dalje, sve do groba, strpljivo je
razmiljala; bie oni i matora dangrizala to jedno
drugo lupkaju uvijenim novinama na veernjim
verandama njihovog zajednikog ivota - oseala je da
mu je iz dana u dan sve blia; sa korenom putenim, tako
rei, u njegovu zemlju. Bilo je to neto posle onog dana
kad je videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu meu
dimnjacima i mae joj, pozivajui je u njenu smrt.

*

Mister Viski Sisodija, ono blistavo i armom-
nabijeno koleno sa crnim naoarima, postao je redovni
posetilac - tri, etiri posete nedeljno - u toku Dibrilovog
oporavljanja, dolazei uvek sa kutijama punim
raznoraznih ponuda. Dibril je u svom aneoskom
periodu bukvalno postio do ivice smrti, a lekari su
zakljuili da je to njegovo gladovanje dobrim delom
doprinosilo njegovim halucinacijama. Dakle, mi emo
sad da ga go-gojimo, Sisodija je blago pljesnuo akama,
i im je bolesnikov stomak poeo da pozitivno reaguje,
Viski ga je nudio delikatesima: kineskim slatkim
kukuruzom i pileom supicom, bombajskim bhel-
purijem iz novog, ik ali nesreno nazvanog restorana
Pagal Khana Luda hrana (ali taj naziv moe da se
prevede i kao Ludnica), koji je bio postao dosta
popularan meu britanskim Azijcima, kao konkurencija
ak i dobro uhodanom, ranije-priznatom kafeu
aandaar, iz kojeg je Sisodija, ne elei da pokae
neprilinu pristrasnost, takode nabavljao jela - pileu
patetu, hladnu guiju digericu, kolae - za sve
alavijeg Dibrila. Donosio je i jela koja je svojom rukom
spravljao - fi-paprika i mnoge druge Hindu-
specijalitete, i tim jelima usmeno dodavao prie o tome
ta su kod njega na intimnim veerinkama jele slavne
linosti: Pavaroti je mnogo voleo Viskijev uve, a -
O, pa onaj siroti Dejms Mejsn je prosto oboavao
njegove dobro zainjene raie. Zatim se setio i svojih
drugih gostiju kao to su (samo imena) Vanesa, Amitab,
Dastin, ridevi, i Kristofer (Riv). Jedan susu super-star
treba da zna kakvi su uk uk ukusi njegovih koko
kolega. I sam je Sisodija bio neto kao legenda, saznala
je Eli od Dibrila. Taj najklizaviji, zlatousti ovek u
biznisu, proizveo je itav jedan niz kvalitetnih filmova
sa malo para, gurajui napred ve preko dvadeset godina
svojim armom i neprestanim muvanjem i mukanjem.
Ljudi angaovani u Sisodijinim projektima izvlaili su
svoje honorare tako teko da tee ne moe biti, ali
nekako mu to ipak nisu zamerali. Jednom je uguio
itavu pobunu svojih saradnika - zbog neplaanja,
svakako - tako to je celu svoju ekipu poveo na
grandiozan izlet sa klopom i piem u jednu od
najbasnoslovnijih palata indijskih maharada, na mesto
koje je normalno bilo nepristupano svima, sem eliti
visoka roda, kao to su Gvaliori, Dajpuri i Kamiri.
Niko nije nikad saznao kako je on to izveo, ali posle toga
je veina lanova njegove ekipe potpisala da e nastaviti
da radi u Sisodijinim poduhvatima, a pitanje plaanja
bilo je pokopano ispod velianstvenosti takvih njegovih
gestova. A kad ti je potreban, on je uvek tu, dodao je
Dibril. Kad je arulata, divna igraica-glumica, koju
je on esto angaovao, morala da se lei od raka,
odjednom su se, prekono, za nju nali oni godinama
neplaani honorari.
A ovih dana, zahvaljujui jednom nizu
iznenaujue uspenih, kasa-tih-filmskih hitova,
pravljenih po starim priama iz jednog Katha
(upaniada)-Sarit-Sagar izvoda - itavog jednog
okeana pria, duih od Hiljadu i jedne noi i isto tako
fantastikovanih - Sisodija nije vie bio baziran samo u
svom malom birou u Bombaju, ve je imao i svoje
stanove u Londonu i Njujorku, i Oskare u svojim
klozetima. Pria se da on dri u svom buelaru
fotografiju hongkonkog producenta kung-fua Ran Ran
Soa, navodno njegovog idola, ije ime uopte nije mogao
da izgovori. Nekad kae etiri puta Ran, a ponekad i
itavih est puta, rekao je Dibril Eli, koja je bila srena
to ga vidi kako se smeje. Ali, ne mogu da se zakunem.
To je samo pria meu filmadijama.
Eli je Sisodiji bila veoma zahvalna zbog njegove
panje prema Dibrilu. Izgledalo je da uveni producent
ima neogranieno slobodno vreme, dok je Elin dnevni
spisak obaveza ba tada bivao sve vei. Bila je potpisala
ugovor o propagiranju jednog ogromnog lanca
proizvoaa zamrznutih namirnica iji je reklamni agent,
g. Hal Valans, rekao Eli za jednim zajednikim monim
dorukom - grejpfrut, tost, kafa, itd. - sve po
doresterskim cenama - da njen profil koji sjedinjuje
pozitivne parametre (za nae klijente) ,hladnoe i
,hladnog, stoji upravo na odgovarajuoj liniji. Neke
filmske zvezde tu zavre kao vampiri koji odsisavaju
panju gledalaca sa naziva proizvoda koje reklamiraju,
ali ovo vae nastupanje deluje kao prava sinergija -
sjedinjena akcija. I tako je ona pred kamerama
presecala vrpce i otvarala nove trnice sa zamrznutim
namirnicama, a bilo je tu i skupova trgovaca, gde je ona
davala izjave za tampu, i reklamnih spotova sa brdima
od sladoleda pored nje; a osim toga, i redovnih sastanaka
sa dizajnerima i proizvoaima turistike i planinarske
opreme s njenim autogramima, u itavim nizovima; i,
naravno, prikladnih programa o njoj samoj, znamenitoj
planinarki. Upisala se i na mnogo hvaljeni kurs
borilakih vetina g. Doija u lokalnom sportskom
centru, ali je i nastavila da forsira svoje noge, trei pet
milja dnevno oko Fildsa, uprkos bolu slinom hodanju
po razbijenom staklu. Nema pop pop problema,
Sisodija bi je otpremao od kue, maui joj veselo. Ja u
ses ses sedeti ovde sve dok se vi ne vrt vrt vratite. Biti sa
Dibrilom, za mene je pip pip privilegija. Ostavljala ga
je da zabavlja Faritu svojim neiscrpnim anegdotama,
gleditima i askanjem o optim stvarima, a kad se
vraala kui, on bi i dalje bio ivahan. Sluala je njihov
razgovor o nekoliko glavnih tema; naroito njegove
mnoge izjave o Nevoljama sa Englezima. Nevolja sa
Eng-englezima je u tome to se njihova isis-istorija
dogaala tamo preko m-m-m mora, te tako oni n-n-n ne
znaju ta to znai. - ii itava tajna neke veerinke u
Londonu je u tome da pozove vie drugih gos gostiju
nego Engleza. Kad su oni u manj manjini, onda se lepo
popo-naaju; inae si u nevolji. - Otidi samo u onu
kuku Kuu jeje Jeze i Uasa i videe ta neva ne valja
kod Engleza. A oni to stva stvarno vole - one lele leeve
u kaka kadama punim kr-krvi, lude berbere, ece ece tera.
A novi novine im pune uvr uvr uvrnutog seksa i smrti. A
sve-svetu priaju kako su oni uzdr uzdrani, upor uporni
i tako dalje, a mi smo dovoljno glu glupi da u to
verujemo. Dibril je sluao tu zbirku predrasuda, drei
se kao da sve to odobrava, to je Eli duboko
ozlojeivalo. Zar su ta uoptavanja stvarno bila sve to
su oni videli u Engleskoj? Nisu, sloio se Sisodija uz
drzak osmeh. Ali se dobro ose ose oseam kad se ovako
ispu ispu ispucam.
Kad su psihijatri Moudzlija reili da Dibrilu
preporue znatno smanjenje doza lekova, Sisodija je ve
toliko bio postao neto kao komad nametaja pored
Dibrilovog kreveta, neka vrsta nezvaninog,
ekscentrinog i zabavnog roaka-besposliara, da su se
Dibril i Eli zapanjili kad je on otvorio svoju klopku.

*

Sisodija je bio u dodiru sa svojim kolegama u
Bombaju: sa onih sedam producenata koje je Dibril bio
ostavio u nezgodnom poloaju kad se ukrcao u Bostan,
let 420 kompanije Air India. Svi su odu-oduevljeni
veu da si ti preiveo onu nesreu, obavestio je on
Dibrila. Ali, naa naalost, sad je iskr iskr iskrslo
pitanje tvog raski raskidanja ugovora. I mnoga druga
pravna i fizika lica su takoe bila zainteresovana da
preporoenog Faritu tue sudu zbog velike tete a radi
odtete, posebno jedna starleta po imenu Pimpl
Bilimorija, koja je navela gubitak prihoda i
profesionalnu tetu. I sve to moe da iznese mili mili
milione rupija, ree Sisodija sa oaloenim izrazom
lica. Eli je bila ljuta. Vi ste uskomeali to gnezdo
strljena, rekla mu je. Trebalo je da znam: bili ste i
suvie dobri da biste bili iskreni.
Sisodija se uzbudi. U pi pi pi -
Ovde je jedna dama, upozori ga Dibril, i dalje
malo oamuen od droga; ali Sisodija je vetrenjaki
mahao rukama, pokazujui da pokuava da protera rei
kroz svoje od uzbuenja cvokotave zube. I najzad: U
pitanju je smanjenje tete. Moja namera. Ne prevara, vi
n-n-n ne smete tako da mis mis mislite.
Po onome to je Sisodija sad govorio, niko tamo
kod kue u Bombaju nije stvarno eleo da tui Dibrila,
da na sudu ubije koku koja zlatna jaja nosi. Sve stranke
priznaju da je sada nemogue ponovo pokrenuti stare
projekte: glumci, reiseri, glavni lanovi ekipa, pa ak i
tonsko osoblje i miks-pultovi rade na drugim projektima.
Dalje, sve stranke priznaju da je Dibrilov povratak iz
mrtvih stvar komercijalne vrednosti, vee od gubitka na
propalim filmovima; pitanje je samo kako to najbolje
iskoristiti, za dobro svih zainteresovanih. Njegov
dolazak u London govori o mogunosti stvaranja
meunarodnih veza, moda i prekomorskih fondova,
korienja neindijskih lokacija za snimanje, uee i
stranih starova, itd.: ukratko, za Dibrila je bilo vreme
da se iz svoje povuenosti pojavi i ponovo stane pred
kamere. Ti nema drugog iz-iz-izbora, objanjavao je
Sisodija Dibrilu koji je sedeo uspravno u krevetu
pokuavajui da razbistri glavu. Ako to odbije, oni e
svi zajedno da krenu protiv tebe, i tu ti ni tvoja sere sere
serea nee pomoi. Bankrotstvo, roro robija, aa
abar.
Sisodija se svojom toserskom priom ufurao u
krug ljudi od poverenja: sve glavne bude su se sloile
da mu u ovom sluaju daju odreene ruke i izvrnu vlast,
a on je napravio itav jedan paket mera. Preduzetnik
baziran u Britaniji, Bili Batuta, voljan je da investira i u
funtama sterlinga i u zlatnim rupijama, svoje
nerepatrijabilne profite od raznih britanskih filmskih
distributera na indijskom potkontinentu, koje je on
preuzeo kao kompenzaciju za ke-lovu isplaenu u
konvertibilnim valutama, uz dobar skonto. Svi indijski
producenti dae svoje doprinose, a gci Pimpl Bilimoriji,
da bi utala, bie ponueno nekoliko epizodnih uloga,
bar dve plesake numere. Snimanje bi obuhvatilo tri
kontinenta - Evropu, Indiju i obalu Severne Afrike.
Dibrilovo ime ide iznad naslova filma i on dobija tri
odsto od producentskog neto-profita... Deset odsto,
prekide ga Dibril, ili dva od bruto-prihoda. Svest mu
se oigledno razbistravala. Sisodija nije ni trepnuo.
Deset ili dva, sloi se on. A to se tie prethodne
reklamne kampanje...
Ali koji je to projekt? Eli Koun je htela da uje.
Mister Viski Sisodija zablista osmehom od uva do
uva. Draga ma-madam, ree on. Dibril e da igra
arhanela, Gavrila.

*

Ponuda se odnosila na seriju filmova, kako
istorijskih tako i savremenih, o jednom dogaaju iz
anelove duge i sjajne karijere; najmanje-trilogija. Ma
nemojte mi rei, ree Eli, rugajui se tom malom,
blistavom mogulu. Dibril u Dahiliji, Dibril susree
Imama, Dibril i Devojka sa Leptirima. Sisodija nije bio
nimalo zbunjen, ve je ponosito klimao glavom. Sin sin
sinopsisi, provizorna scenarija i po po podela uloga ve
su nam uveliko u ru ru rukama. Ovo je za Eli bilo i
suvie. Cela ta stvar smrdi, razbesne se ona i krenu ka
njemu, a on se povlaio; klecala su mu kolena, i
pokuavao je da je umiri, uzmiui pred njom, dok ona
nije stvarno poela da ga juri po celom stanu, sudarajui
se sa stvarima, lupajui vratima. To je iskoriavanje
njegove bolesti, to nema nikakve veze sa njegovim
sadanjim potrebama, to je pokazivanje krajnjeg prezira
prema njegovim vlastitim eljama. On se povukao; zar
vi, ljudi, ne moete to da potujete? On ne eli da bude
filmski star. I molim vas stanite ve jednom. Neu vas
pojesti.
On prestade da bei, ali je, za svaki sluaj, ostao da
stoji iza jedne sofe koja ih je razdvajala. Molim vas da
saha saha sahavatite da je to imp imp imp, vikao je, a
zamuckivanje mu je od uzbuenja paralisalo jezik. Je l
moe mes mes mesec da se povue? A osim toga,
izvinite, tamo je njegovih sed sed sedam potpisa na ug
ug ug. Na ugovorima. I to njega apso apso apsolutno
vezuje. Sem ako ne odluite ili sve dok ne odluite da ga
pus pus pustite da ga vezuju tamo u papapa. I, sav
znojav, odustade.
Gde tamo?
U Pagal Khani. U ludnici. To bi bio drugi izzz-
laz.
Eli podie jednu teku mesinganu mastionicu u
obliku Mont Everesta, spremajui se da je baci na njega.
Vi ste pravi tvor, krenu ona, ali tada se Dibril pojavio
na vratima; stajao je, jo prilino bled i mrav, sa upalim
oima. Aleluja, ree on, ini mi se da ja to elim.
Moda mi je potrebno da se vratim svom poslu.

*

Dibril-sahib! Ne umem vam rei koliko se
radujem. Zvezda je ponovo rodena. Bili Batuta je bio
jedno iznenaenje: nije to vie bila ona ajkula sa-
briljantinom-zalizanom-kosom-i-prstenjem-na-rukama iz
traerskih rubrika ute tampe; sad je bio neupadljivo
odeven u blejzer sa mesinganim dugmiima i blu dins-
pantalone, a umesto samouverenog petlikog epurenja
koje je Eli oekivala da vidi, drao se sa gotovo
kolenopriklonom obazrivou i potovanjem. Bio je
pustio lepu bradicu sa kojom je zapanjujui liio na
Hristovu sliku sa Torinskog pokrova. Doekujui njih
troje (Sisodija je Dibrila i Eli dovezao svojom
limuzinom, a ofer, Najdel, u strogoj livreji, ovek
poreklom sa ostrva Sv. Lucija iz Kariba, sve vreme je
priao kako je svojim munjevitim refleksima spasavao
mnoge druge peake od tekih povreda i smrti, ubacujui
u ta svoja seanja i priu o razgovorima biznismena
preko automobilskog telefona u vezi sa nekim
tajanstvenim poslovima, gde se grdna lova pominjala),
Bili je toplo stegao Elinu ruku, a zatim pao na Dibrila i
zagrlio ga u svojoj istoj i zaraznoj razdraganosti.
Njegova partnerka Mimi Mamulijan bila je manje
impresionirana susretom. Sve je sreeno, objavila je.
Zabave, starlete, paparaci, razgovori na televiziji, razne
glasine, male aluzije na skandale: sve to jedna svetska
figura zahteva. Cvee, lina bezbednost, ugovori na
milionske sume funti sterlinga. Oseajte se kao kod
kue.
To je u glavnim crtama tako zamiljeno, pomislila
je Eli. Njeno poetno suprotstavljanje itavom tom planu
bilo je nadvladano Dibrilovim linim zanimanjem za
stvar, koje je, zatim, njegove lekare pobudilo da se s tim
sloe, ocenjujui da e njegov povratak u poznatu mu
sredinu - odlazak kui, na neki nain zaista biti
blagotvoran. A na Sisodijinu krau onih snovienskih
pria koje je sluao sedei kraj Dibrilove postelje,
moglo bi da se gleda kao na pruanje mogunosti da do
izraaja doe Dibrilova sklonost ka sluajnim srenim
otkriima: jer kad bi te prie jednom bile jasno
postavljene u vetakom, izmiljenom svetu filma, to bi
Dibrilu takoe trebalo da olaka njihovo vienje kao
fantazije. Taj Berlinski Zid izmeu njegovog sna i jave
lepo bi mogao da se bre rekonstruie, kao ishod.
Osnovna je stvar bila u tome da to vredi pokuati.
Stvari (poto su stvari) nisu se razvijale sasvim
onako kako je bilo planirano. Eli je bila ljuta zbog
preteranog meanja Sisodije, Batute i Mimi u Dibrilov
ivot. Preuzeli su njegovu garderobu i svakodnevno
staranje o njemu i preselili ga iz Elinog stana, izjavivi
da jo nije vreme za neku Dibrilovu stalnu vezu -
zbog njegovog imida. Posle Dibrilovog kraeg
boravka u Ricu, filmski glumac je dobio tri sobe u
Sisodijinom peinastom ali dizajnerski ik stanu u
jednom starom bloku manjih palata blizu Grouvner
Skvera - sve sam Art Deco dvadesetih godina ovog veka,
sa mermernim podovima i pastelnim tapetama na
zidovima. Dibrilovo pasivno prihvatanje tih promena
bilo je ono to je Eli najvie dovodilo do besa, pa je
poinjala da shvata veliinu koraka koji je on bio
napravio kad je iza sebe ostavio ono to je oevidno
predstavljalo njegovu drugu prirodu i doao da nju juri.
A sad - poto je opet tonuo natrag u taj svet naoruanih
telohranitelja i slukinja sa dorukom na posluavniku
uz kikotanje - da li e on sad da je utne i upira onako
dramatino kao to je uao u njen ivot? Da li je ona
doprinela toj njegovoj seobi u suprotnom smeru, posle
koje e je on moda ostaviti na cedilu? Dibril je sad
buljio na nju iz novina, magazina, televizora, sa jednim
mnotvom raznoraznih ena obeenih o njegovu ruku,
cerei se blesavo. Ona se grozila toga, ali on je
izbegavao da to zapaa. Zbog ega si zabrinuta?
odbijao je njeno gunanje, dok je tonuo u jedno kono
kanabe veliine manjeg kamiona. To su samo prilike za
fotografisanje: posao, i to je sve.
A najgore od svega je bilo to to je on postao
ljubomoran. Kad se oslobodio tekih droga, i kad je
njegov rad (kao i njen) poeo da im namee odvojen
ivot, Dibril je ponovo poeo da biva posesivan na onaj
iracionalni nain, kroz nekontrolisanu sumnjiavost koja
je onda izazvala onu njihovu smenu svau zbog
Brunelovih karikatura u stripu. Kad god bi se sastali, on
bi je proputao kroz svoj mlin i podrobno ispitivao: gde
je bila, kojeg je mukarca srela, ta je on radio, da li ga je
podsticala da joj se udvara? Ona se oseala kao da se
gui. Njegova duevna bolest, pa novi uticaji u njegovom
ivotu, i sad jo ovaj njegov noni treerazredni
postupak prema njoj: bilo je to za nju kao da je njen
stvarni ivot - onaj koji je ona ivela, onaj koji joj je tu
visio u neizvesnosti i za koji se borila - bivao sahranjivan
sve dublje ispod ove lavine nepravednosti. A ta je sa
onim to je MENI potrebno, elela je da vrisne, kad u ja
moi da se jednom sredim? Dovedena do same ivice
samoobuzdavanja, pitala je, kao poslednje pribeite,
svoju majku za savet. U staroj radnoj sobi njenog oca, u
kui na Moskovskom drumu - koju je Alicija odravala
upravo onako kako je to Oto voleo, sem to je ona
zavese drala razmaknute da pusti unutra onoliko
svetlosti koliko je Engleska mogla da joj prui, a tu je
sad bilo i vaza sa cveem, na stratekim mestima -
Alicija joj je pokazala neto vie od svoje zamorenosti
ovim svetom. Dakle, ivotni planovi jedne ene
poremeeni ivotnim planovima jednog mukarca,
rekla je ona, ali ne neljubazno. Pa, onda, dobrodola u
svoj rod. Meni je udno to si ti izgubila samokontrolu.
I Eli je priznala: htela je da ga ostavi, ali je videla da ne
moe. Ne samo zato to bi oseala krivicu zbog
naputanja jednog ozbiljno bolesnog oveka, ve i zbog
velike strasti, zbog one rei koja joj je i dalje suila
usta i vezivala jezik kad je htela da je izgovori. Ti eli
njegovo dete, ukaza joj Alicija na to. Eli buknu, isprva.
Ja elim svoje dete, a zatim, smirivi se naglo, ubrisa
nos, klimnu glavom, bez rei, i samo to ne zaplaka.
Vidim ja da ti eli da ispita svoju glavicu,
teila ju je Alicija. Otkad njih dve nisu bile ovako
zagrljene? A to e im moda biti i poslednji put... Alicija
je neno grlila svoju erku, pa joj je rekla: Nemoj vie
da plae. A sad da uje jednu dobru vest. Tvoje stvari
su moda u loem stanju, ali je zato tvoja stara majka u
dobroj formi.
Pojavio se jedan ameriki profesor univerziteta,
izvesni Boniek, veliki buda u genetikom inenjerstvu.
Nemoj odmah da prasne, draga moja, ti nita ne zna o
tome, nije to Frankentajn i pravljenje svih onih
monstruma, to ima mnoge korisne primene, ree Alicija
sa oiglednom nervozom, a Eli, savlaujui svoje
iznenaenje i svoje sopstveno nezadovoljstvo sa crvenim
onim kapcima, prsnu u oslobaajui smeh sa grcanjem i
guenjem; u emu joj se i majka pridrui. U tvojim
godinama, prostenja Eli, treba da se stidi. - Ali ja,
jok, ree joj budua ga Boniek. Profesor, i to u
Stanfordu, u Kaliforniji, pa mi on, tako, donosi i sunce.
Imam nameru da se tamo satima sunam, da bih dobila
lepu boju.

*

Kad je otkrila (izvetaj koji je sluajno nala u
fioci pisaeg stola u palazzo-Sisdija) da je Dibril uzeo
detektiva da je prati, Eli je, konano, sve prekinula.
Navrljala je pisamce - Ovo me ubija - koje je uvukla u
izvetaj i zajedno s njim stavila na pisai sto; i otila bez
zbogom. Dibril je nije pozvao telefonom. On je tih dana
bio na probama svog velikog ponovnog nastupa pred
publikom pri kraju poslednje epizode uspene scenske
serije Song-and-Dance Shows sa predstavljanjem
indijskih filmskih zvezda, sa jednom od trupa Bili Batute
u pozoritu Erls Kort. Bilo je predvieno da Dibril ne
bude najavljen, ve da se pojavi kao glavno iznenaenje,
koje treba da zaas zaustavi i ou i dah gledalaca, pa je
zato ve nedeljama probao i uvebavao svoju igraku
partiju zajedno s ansamblom: takoe se ponovo
upoznavao sa vetinom pevakog otvaranja usta
naprazno uz plejbek-muziku. Glasine o identitetu
Tajanstvenog oveka ili Mrane Zvezde bile su paljivo
sraunate i lansirane od Batutinih promotera, a
Valansova reklamna agencija bila je angaovana za
izmiljanje jednog niza podbadakih radio-reklama i
kampanju plakatskog oglaavanja. Dibrilovo
pojavljivanje na bini Erls Korta - (trebalo je da bude
sputen odozgo, iznad binskog prostora, okruen
oblacima od kartona i dimom) - bilo je zamiljeno kao
vrhunac engleskog segmenta njegovog ponovnog ulaska
u super-starstvo; a sledea stanica - Bombaj. Naputen,
kako je on to nazvao, od Aleluje Koun, on je jo jednom
odbio da puzi; i bacio se na posao.
Sledea stvar koja je otila ukrivo bilo je hapenje
Bilija Batute u Njujorku zbog njegovog prevarantskog
satanskog tosa. Eli, itajui o tome u nedeljnim
novinama, progutala je ponos i pozvala telefonom
Dibrila u prostorijama za probe, da ga upozori na
opasnost njegovog kretanja u drutvu tih patentiranih
kriminalnih elemenata. Batuta je gangster, odluno mu
je rekla. Ceo onaj njegov stav bio je lana predstava,
fal-igra. On je hteo da bude glavna fora meu bogatim
udovicama Menhetna, a nas je pretvorio u svoje probne
gledaoce. Taj tipus s bradicom! Pa onda onaj njegov
atro-koleki blejzer! Tako ti boga: kako smo mogli da
nasednemo na te njegove tosove?! Ali Dibril je bio
hladan i rezervisan; ona ga je, po njegovom shvatanju,
bila odbacila, upirala, i on nije hteo da prima savete od
prebeglice. A osim toga, Sisodija i Batutina ekipa
promotera su ga uverili - on ih je pre toga dobro ispitao -
da Bilijevi problemi ne mogu da utiu na gala-premijeru
(Filmmela je bio njen naziv) jer su finansijski aranmani
i dalje bili solidni, novac za honorare i garancije ve je
bio izdvojen, a svi bombajski starovi su potvrdili svoje
uee, i saraivae po planu. Plaplanovi se brzo
ispunjavaju, tvrdio je Sisodija. ouou mora da ide
dalje.
A sledea stvar koja je otila ukrivo bila je u
samom Dibrilu.

*

Sisodijina reenost da publici dopusti samo da
nagaa ko je ta Mrana Zvezda, znaila je da e Dibril
morati da ue, u burnusu sa kapuljaom, na zadnji ulaz
za glumce teatra Erls Kort. Tako da i njegov pol ostane u
tajnosti. Dobio je najveu glumaku garderobu - (na
vratima se nalazila prikaena jedna crna petokraka
zvezda) - gde ga je, bez ikakve ceremonije, svojom
rukom zakljuao kolenasti producent sa velikim crnim
naoarima. U garderobi je Dibril naao svoj anelski
kostim zajedno sa jednom napravom koja je, kad se
privrsti oko glave, palila sijalice na temenu i stvarala
iluziju oreola; i lokalni televizor-monitor na kojem je
mogao da prati ou - a sad je na ekranu gledao scene
koje su prethodile njegovoj pojavi - Mitun i Kimi ipaju
u disco-timungu; Dajaprada i Reha (nema veze: mega-
-zvezda a ne fantom na ilimu) kraljevski se predaju
intervjuisanju na sceni, pri emu Daja otkriva njene
poglede na poligamiju, dok Reha fantazira o
alternativnim ivotima - Da sam roena izvan Indije,
ja bih sad bila slikarka u Parizu; Sridevi se onereuje
(piki) u svoj sari - i dolazi vreme da on zauzme svoje
mesto u rimskim bornim dvokolicama (pokretanim
ekrkom) visoko gore iznad bine. Tu mu se nalazio i
jedan beini telefon, preko kojeg ga je Sisodija izvestio
da je pozorite puno - Sve vrste gledalaca, likovao je, i
nastavio da iznosi Dibrilu svoju tehniku analiziranja te
gomile sveta: Pakistanci se poznaju po tome to su
upicanjeni do gue, Indijci po neformalnoj odei, a
Bangladeani po looj - po svim onim pur pur-purnim i
rozi rozikastim bojicama i zala zala zlatu koje m-m-m
mnogo vole - mada je taj telefon inae bio miran; i,
najzad, tu je naao i jednu veliku kutiju, areni paket od
njegovog paljivog producenta, iz kojeg je ispala slika
gce Pimpl Bilimorije s ljupkim osmehom i mnotvom
zlatnih manica. Bioskop je bio u gradu.

*

Neobino oseanje je poinjalo - to jest, ono mu se
vratilo - kad se naao gore u dvokolicama ekajui da
ga spuste na binu. Zamiljao je sebe kako se kree putem
na kojem e mu svakog trenutka biti ponuen izbor - ta
misao mu se sama formirala u glavi bez ikakve njegove
pomoi - izbor izmeu dve realnosti, izmeu ovog sveta
i onog drugog koji se takoe tu nalazio, vidljiv ali
nevien. Oseao je da je spor, teak, udaljen od
sopstvene svesti, i shvatio je da on nema ni
najmaglovitiju predstavu o tome koji bi put mogao da
izabere, u koji bi svet mogao da ue. Lekari su imali
pogrean stav, sad je on to uvideo, kad su ga leili od
izofrenije; cepanje linosti nadvoje nije se odigravalo u
njemu nego u vasioni. Kad su dvokolice s njim poele da
se sputaju ka golemoj plimi huke i buke koja je
poinjala da buja ispod njega, on se presliavao ta prvo
treba da kae, svoju uvodnu repliku - Moje je ime Dibril
Farita, i ja sam se vratio - i tu svoju repliku je uo, tako
rei, u stereo-zvuku jer je i ona pripadala i jednom i
drugom svetu, sa drugaijim znaenjem u svakom; i sad
ga osvetlie mlazevi svetlosti reflektora, on visoko
podie ruke, vraajui se ovenan oblacima, -
prepoznade ga masa, prepoznadoe ga i njegove kolege-
izvoai; ljudi su ustajali sa svojih seita, svaki ovek,
svaka ena i svako dete u gledalitu, pa su navalili na
binu, nezaustavljivi, kao more. - Prvi ovek koji se
zaleteo u njega imao je vremena da vrisne Seate me se,
Dibrile? Onog sa est nonih prstiju? Ja sam uvao
nau tajnu; ali sam ipak govorio o dolasku Gospoda
Boga, iao sam ispred vas, bio sam glas koji vie u
pustinji da e krivi postati pravi a hrapava mesta glatka
- ali onda ga je masa odvukla dalje, pa su se uvari reda
sjatili oko Dibrila, Pazite, oni su se otkaili, vi smesta
morate da - ali on nije odmah otiao ve je jo stajao
gledajui bizarne ukrase na glavama - gumene rogove
- koje je nosila bar polovina ljudi u gomili, da bi liili na
demone, kao da su ti rogovi bili simboli njihove
pripadnosti i prkosa; i im je ugledao taj znak svog
protivnika, osetio je kako se vasiona rava i krenuo
stazom ka levom krilu bine.
Zvanina verzija onog to se zatim dogodilo,
verzija koju su prihvatila sva sredstva informisanja, bila
je da su Dibrila Faritu ekrkom podigli iz opasne
guve na istim onim dvokolicama na kojima je bio i
sputen, i iz kojih nije imao vremena da izie; - i da mu
je zato bilo lako da pobegne sa onog izolovanog i
skrovitog mesta visoko gore iznad rulje. Pokazalo se da
je ova verzija bila dovoljno otporna da preivi otkrie
u listiu Glas (Voice) po kojem pomonik efa bine,
zaduen za rukovanje ekrkom nije, i jo jednom, nije
pokretao ekrk posle sputanja dvokolica na binu; da su
ta rimska kolica u stvari ostala na daskama za sve
vreme nereda koji su stvarali uzbueni oboavaoci
filmskog glumca; i da je velika lova data scenskom
osoblju iza bine i binskim radnicima da bi ih privoleli da
se sloe sa izmiljenom priom, jer je ona, iako prava
fikcija, bila dovoljno stvarna da bi iroka italaka
publika, koja kupuje velike novine, mogla u nju da
poveruje. Meutim, glasine da je Dibril Farita
odlevitirao sa bine Erls Korta i iezao u nebeskom
plavetnilu svojom sopstvenom energijom, brzo su se
irile meu azijskim stanovnicima Londona, i bile
pothranjivane mnogim priama o oreolu vienom kako
struji i treperi iz neke take na njegovom potiljku.
Danima posle drugog nestanka Dibrila Farite, ulini
trgovci i torbari noviteta u Brikholu, Vembliju i
Brikstonu prodavali su isto onoliko vetakih oreola-
igraaka (najpopularniji su bili zeleni fluorescentni
obruii) koliko i onih rajfova sa privrenim parom
gumenih rogova.

*

A on je lebdeo visoko iznad Londona! Haha, oni
sad nisu vie mogli ni da ga dotaknu, oni avoli to su se
bili onako sruili na njega u onom pandemonijumu! -
Gledao je dole na grad i video Engleze. Nevolja sa
Englezima je u tome to su oni Englezi: proklete hladne
ribe! mislio je on. - ive pod vodom najveim delom
godine, u dane koji imaju boju noi! - Dakle: tu je sad
bio on, veliki Preobrazitelj, a ovog puta, vala, ima da
doe do nekih preobraenja - prirodni zakoni su zakoni
preobraavanja prirode, a on je prava osoba koja e se
time koristiti! - Jes, dapae: ovog puta, jasnost.
Pokazae on njima - da! - svoju mo. - Tim
nemonim Englezima! Zar oni nikad nisu pomiljali na
to da e im se istorija vratiti da ih proganja? - Uroenik
je potlaena osoba koja neprestano sanja o tome da bude
progonitelj (Fanon). Engleskinje ga vie ne vezuju; ta
konspiracija je otkrivena! - Pa, onda, nek se sve magle
nose! On e ovu zemlju iznova stvoriti. On je Arhaneo,
Gavrilo. -1 ja sam se vratio!
Lice njegovog protivnika opet je visilo ispred
njega, postajui sve otrije, sve jasnije. Okruglo lice sa
sarkastinim uvrnuem oko usana; ali njegovo mu je ime
i dalje izmicalo... a, a, kao aj? ah, krajj? Ili neto
kao (kraljevsko? ajno?) plesanje, ajanka: a-a-a. -
Tu negde, priblino. - Pa onda sama priroda njegovog
protivnika: samog-sebe-mrzioca, fal-ega-stvaraoca,
samounititelja. I opet Fanon? Na taj nain individua -
fanonovski uroenik - prihvata dezintegraciju kao
Boju volju, klanja se pred doseljenikom i njegovom
bulumentom, i pomou jedne vrste ponovnog
uspostavljanja ravnotee stie duevni mir ko hladna
stena. - Dau ja njemu tu hladnu stenu! - Uroenik i
doseljenik, taj stari sukob koji se sad nastavlja na ovim
vlanim ulicama, sa obrnutim kategorijama. - I sad mu
pade na pamet da je on zauvek spojen sa svojim
protivnikom, da su u vrstom zagrljaju, as usta uz usta,
as glava uz rep - dupe-glava, glava-dupe - kao ono kad
su padali na zemlju: kad su se naseljavali. - Stvari se
nastavljaju onako kako su poele. - Da, bio je sve blii
tom imenu. - ii? Sasa? - Moj drugi, moja ljubav...
... Ne! - Lebdeo je iznad zemlje perivoja i viknuo
uplaivi ptice. - Nema vie tih dvosmislenosti koje
stvara Engleska, tih biblijsko-satanskih zabuna! -
Jasnost, jasnost, po svaku cenu jasnost! - Ovaj ejtan
nije pali aneo. - Zaboravi one izmiljotine o sinu
jutra; nije ovo dobri deak koji je postao lo, ve je to
isto zlo. Istina je da on uopte nije aneo! - To stoji
zapisano u Kuranu 18:50 - jasno kao dan. A koliko je
jo potenija ova verzija! Koliko praktinija,
prizemljenija, shvatljivija! - Ibis/ejtan simboli mraka,
Dibril simbol svetlosti. - Napolje, napolje sa tim
sentimentalnostima: spajanje, vrsto vezivanje u jedno,
ljubav. Trai, nai i uniti: to je sve.
... O ti najklizaviji, najavolskiji od svih gradova!
- U kojem se ovakva kruta, stroga suprotstavljanja dave
u beskonanoj, sivoj magli. - Koliko je On samo bio u
pravu, na primer, to je iz sebe izagnao one satansko-
biblijske sumnje - one u vezi sa Bojom nevoljnou da
doputa neslogu meu svojim anelima-porunicima -
jer kako Ibis/ejtan nije bio aneo, tako ni za Boanstvo
nije bilo otpadnika koje bi trebalo suzbijati; i onih u vezi
sa zabranjenim voem, i sa Bojim pretpostavljenim
uskraivanjem moralnog izbora svojim stvorenjima; jer
nigde u celoj Propovedi nije bilo tog Drveta (kako pie u
Bibliji) zvanog Koren Poznanja dobra i zla. To je,
prosto, bilo neko drugo Drvo! Kad je ejtan iskuavao
Rajski par, on je to drvo nazvao samo Drvetom
besmrtnosti - a poto je on bio laov, istina (otkrivena
inverzijom) bila je u tome da je to zabranjeno voe
(jabuke nisu posebno naznaene) visilo na Drvetu Smrti,
nita manje, na ubici ljudskih dua. - I ta je ostalo od
tog Boga koji se plaio moralnosti? Gde bi se On mogao
nai? - Samo tamo duboko, dole, u engleskim srcima. -
Koja je on, Dibril, doao da preobrazi.
Abrakadabra! iri-bu iri-ba!
Hokus pokus preparandus!
Ali odakle bi trebalo da pone? - Pa, onda, nevolja
s Englezima je njihova sopstvena nevolja:
Njihova:
Jednom reju, Dibril sveano izjavi, njihova
klima.
Lebdei na svom oblaku, Dibril Farita je doao
do zakljuka da je moralna maglovitost Engleza
meteoroloki prouzrokovana. Kad dan nije topliji od
noi, rasuivao je on, kad svetlost nije svetlija od
mraka, kad zemlja nije suvlja od mora, onda je jasno to
ljudi ne mogu da prave razlike, te poinju da vide sve -
od politikih stranaka do religijskih uverenja - kao
maltene-iste-stvari, nita-za-biranje, niti za-uzimanje-ili-
davanje. Kakva ludorija! Jer istina je ekstremna, to je
tako a nije onako, to je on a nije ona; to je stvar
pripadnitva, a ne sport za gledaoce. To je, ukratko,
neto uspaljeno. Grade viknu on, a glas mu se valjao
preko metropole kao grmljavina, ja u te zato
tropikalizovati.
Dibril je nabrajao koristi od njegovog
nameravanog preobraavanja Londona u tropski grad:
Odreenija definicija moralnosti, ustanovljenje sijeste -
odmora popodnevnog, razvoj ivih i ekspanzivnih
obrazaca ponaanja stanovnika, vii kvalitet popularne
muzike, nove ptice na drveu (veliki ameriki papagaji,
ubaste papige, pauni), novo drvee ispod ptica
(kokosove palme, tamarind, banjan-smokva sa viseom
bradom). Poboljan ivot na ulicama, cvee vriteih
boja (purpurno crveno, jarko crveno, neonski zeleno),
dugorepi majmunii u kronjama hrastova. Jedan nov,
ogroman super market za prodaju kunih er-kondining
aparata, plafonskih ventilatora, zapaljivih serpentinica i
sprejova protiv komaraca. Industrija za preradu
kokosovog vlakna i proizvodnju kokosovog ulja.
Poveana privlanost Londona kao centra
meunarodnih konferencija, itd.; bolji kriketai; vei
naglasak na vladanje loptom meu profesionalnim
fudbalerima, tradicionalno i bezduno englesko
zalaganje za visok radni uinak, sada malo zastareo
zbog vruine. Religijska gorljivost, politiko vrenje,
obnova zanimanja za inteligenciju. Likvidacija britanske
rezervisanosti; odbacivanja flaa sa vrelom vodom iz
ledenih kreveta zauvek i umesto njih, u uspaljene noi,
vrenje lagane i miomirisne ljubavne radnje. Pojava
novih drutvenih vrednosti: upadanje nenajavljenih
prijatelja jedni drugima u kuu, zatvaranje domova
starih roditelja, naglasak na irenje porodice.
Zainjenija jela; upotreba i vode osim toaletnog papira u
engleskim klozetima; radosno tranje u kompletnoj odei
bez mantila kroz prve monsunske kie.
tete: kolera, tifus, legionarska bolest, bubavabe,
praina, galama, kultura neumerenosti.
Stojei na horizontu i irei ruke da ispuni nebo,
Dibril uzviknu: Neka bude tako.
Tri stvari se brzo ogodie.
Prva je bila u tome da su nezamislivo kolosalne,
elementarne sile transformacijskog procesa grunule iz
njegovog tela (jer, zar on nije bio njihovo otelovljenje?) i
da je privremeno bio savladavan nekim toplim,
vrtoglavim optereenjem, opojnim muenjem svesti
zbog ega je morao zaas da zamuri.
Druga je bila, im je zamurio, da se rogati jarei
lik g. Saladina ame pojavio na ekranu Dibrilove
svesti, u otrim i jasnim crtama, da bolje nisu mogle biti;
zajedno sa, kao titlom ispod lika, imenom njegovog
protivnika.
A trea stvar bila je to da se Dibril Farita, kad je
otvorio oi, ponovo naao, klonuo, pred vratima stana
Aleluje Koun, molei je za oprotaj i kukajui O Boe, to
se dogodilo, to se stvarno opet dogodilo.

*

Ona ga je smestila u krevet; on je oseao kako bei
u san, ronei glavake u nj, daleko od pravog-pravcatog
Londona i u pravcu Dahilije, jer mu je strah bio preao
preko sruenog graninog zida i poeo da se uunjava u
sate njegovog budnog stanja.
To je kod njega neki nagon za stalnim vraanjem
kui: ludo jurcanje od jednog do drugog, rekla je
Alicija kad joj je erka preko telefona saoptila najnoviju
vest. Ti bi morala da instalira neki signal, neto kao u
onim kolima hitne pomoi. Kao i obino, ona je svoju
brigu skrivala iza svog crnog humora. I konano je rekla
sledee: Ovog puta budi razumna, Aleluja, je l hoe?
Sad ga, blago meni, smesti u ludnicu.
Videemo, majko. On je ba sad zaspao.
Znai li to da nee vie da se budi? odvratila je
Alicija, a zatim se obuzdala. U redu, znam, to je tvoj
ivot. uj, moda i ova promena vremena utie na
njega? Kau da e to mesecima potrajati: ,blokirana
ema, ula sam to na televiziji, kie nad Moskvom, dok
je ovde zavladao neki tropski talas vruine. Zvala sam
Bonieka u Stanfordu i rekla sam mu: sad i mi ovde u
Londonu imamo vau klimu.
VI POVRATAK U DAHILIJU
Kad je pesnik Baal video kako se jedna suza boje
krvi pojavljuje u uglu levog oka statue Al-Late u Kui
Crnog kamena, on je shvatio da je Prorok Mahaund na
putu svog povratka u Dahiliju, posle izgnanstva od
etvrt veka. estoko je podrigivao - bila je to napast
godina njegovih, zadebljavanje jezika kao i debljanje tela
mu, postepeno zgruavanje krvi, to je Baala, u njegovoj
pedesetoj godini ivota, bilo pretvorilo u figuru sasvim
drukiju od one njegove nekadanje mlade i ivahne.
Ponekad je imao oseanje da je i sam vazduh deblji nego
ranije, da mu se opire, te ga i posle kraeg hodanja
ostavlja u stanju zadihanosti, sa bolom u ramenu i nekom
nepravilnosti u grudima... a i Mahaund je sigurno bio
drukiji nego ranije, dok se sad, u svom sjaju i svemoi
vraao u mesto iz kojeg je praznih aka, pa ak i bez
ene, pobegao. Mahaund u svojoj ezdeset-petoj. Naa se
imena susreu, razdvajaju, i susreu ponovo, mislio je
Baal, ali ljudi koji se sa svojim imenima kreu po svetu,
ne ostaju isti kao imena. Ostavio je kip Al-Late, izronio
na sunce i iza sebe uo neki kratki prigueni kikot.
Okrenuo se, sa naporom; nikog nije video. Samo jedan
skut ogrtaa koji je nestajao iza ugla. Ovih dana, Baal sa
izlizanim petama, esto je izazivao kikot kod stranaca,
na ulici. Barabo! viknuo je on iz sveg glasa i
skandalizirao druge poklonike u Kui. Baal, ostareli
pesnik, opet se nepristojno ponaa. On slee ramenima i
krenu svojoj kui.
Grad Dahilija nije vie bio sazdan od peska. Sto
e rei da su prohujale godine, arolije vetrova, dejstvo
Meseca-skamenjivaa, ljudska zaboravnost i neizbenost
napretka ovrsli grad, te je on tako izgubio svoja stara,
promenljiva, provizorna svojstva opsene u kojoj su ljudi
mogli da ive, i postao prozaino mesto, svakodnevino i
(kao i njegovi pesnici) siromano. Mahaundova ruka
bee postala dugaka; njegova mo je opasavala
Dahiliju, prekinula protok krvi njegovog ivota,
hodoasnika i karavana. Sada je bilo tuno pogledati
vaare Dahilije.
ak je i sam Velika izgledao ofucano - u njegovoj
sedoj kosi bilo je isto onoliko pukotina i rupa kao i u
njegovim zubima. Njegove nalonice su umirale od
starosti, a on vie nije imao snage ili - kako se po
prevrtljivim sokacima grada govorkalo, potrebe - da ih
zamenjuje mlaim enskama. U neke dane je
zaboravljao da se obrije, to je samo pogoravalo njegov
izgled zaputenosti i poraenosti. Samo je Hind bila ista
kao i ranije.
Ona je uvek uivala neto slino ugledu vetice,
koja je bila kadra da vam izbaksuzira neku boletinu kad
biste propustili da se duboko poklonite pred njenom
nosiljkom dok prolazi ulicom, ugledu okultistkinje koja
je imala mo da mukarce preobraava u pustinjske
zmije, kad bi ih se zasitila, a onda bi ih hvatala za repove
i bacala u kotao da ih zajedno sa koom skuva za svoju
veeru. A sad, poto se bila primakla ezdesetoj godini
ivota, legendi o njenoj Crnoj Magiji dodavani su novi
dokazi zbog njenog izvanrednog i neprirodnog propusta
da stari. Dok je sve oko nje padalo u mrtvilo, dok su sve
grupe plemena Ajkula postajale sredovene i uale na
ulinim okovima igrajui karte i bacajui kockice, dok
su stare vraare s vornovatim konopcima i
padaviarke umirale od gladi u jarkovima, dok je rasla
jedna generacija iji su konzervativizam i bespogovorno
oboavanje materijalnog sveta bili posledica njihovog
suoavanja s problemom nezaposlenosti i bede, dok je
velianstveni grad gubio svest o samom sebi i dok je ak
i onom kultu mrtvih opadala popularnost - na
zadovoljstvo kamila Dahilije, ija je nevoljnost da ih
prebijenih nogu ostavljaju na grobovima gospodara bila
sasvim razumljiva... dok je, ukratko, Dahilija propadala,
Hind je ostajala nenaborana, telo joj je bilo vrsto kao u
svake mlade ene, kosa crna kao gavranovo perje, oi
svetlucave kao noevi, dranje i dalje oholo, a glas
netrpeljiv prema svakom suprotstavljanju. Hind je, a ne
Simbel, sada vladala gradom; ili je to bar ona sama
nesumnjivo verovala.
Dok je Velika postajao rovit i sipljiv starac, Hind
se bavila pisanjem upozoravajuih i savetodavnih
epistola ili Imla stanovnicima grada. One su bile lepljene
po zidovima u svim ulicama varoi. I tako je dolo do
toga da Hind, a ne Abu Simbela, Dahilijanci smatraju
za otelovljenje grada, za njegovog ivog avatara, jer su
oni u njenoj fizikoj nepromenljivosti i nepokolebljivoj
odlunosti njenih proklamacija videli sami sebe u mnogo
prijatnijim bojama nego u ogledalu Simbelovog
osipajueg lika. Hindini plakati sa objavama bili su
uticajniji od bilo kojih pesnikih stihova. Ona je i dalje
bila seksualno halapljiva i prodrIjiva, te je spavala sa
svakim piscem u gradu (iako je mnogo vremena bilo
prolo od onda kada je Baalu doputala da se uvlai u
njen krevet); a sada je ona pisce iskoriavala,
odbacivala i ostajala neobuzdana. Ni od maa ni od pera.
Ona je bila Hind, ena koja bee prila dahilijanskoj
armiji preruena u mukarca, koristei se arolijama za
odbijanje svih kopalja i maeva. i traei, pri tom, u
vrtlogu rata, ubicu svoje brae. Hind, koja je iskasapila
Prorokovog strica, pa zatim pojela i digericu i srce tog
starog Hamze.
Ko se njoj mogao opreti? Zbog njene vene
mladosti koja je istovremeno bila i njihova, zbog njene
okrutnosti koja im je stvarala iluziju da su nepobedljivi; i
zbog njenih bikova, koji su predstavljali odbijanje,
nepriznavanje prolaenja vremena, istorije, starenja, koji
su opevali gradski nepomraeni sjaj i prkosili ubretu i
nemoi njegovih ulica, koji su uporno isticali veliinu,
vostvo, besmrtnost i Dahilijin status uvara
boanskog... zbog tih njenih pisanija narod joj je
opratao promiskuitet, bio gluv na prie o grdnim
smaragdima (u njenoj teini) kao poklonu za njene
roendane, nije se obazirao na glasine o njenim
orgijama, smejao se priama o njenoj ogromnoj
garderobi, o petsto-i-osamdeset spavaica od zlatnih
listia i etiri-stotine-i-dvadeset pari papua ukraenih
rubinima. Graani Dahilije vukli su se svojim sve
opasnijim ulicama, u kojima su ubistva zbog sitnih para
bivala obina pojava, u kojima su stare ene bile
silovane i ritualno kasapljene, u kojima su nerede
gladnih guile Hindine line policijske snage - njeni
Mantikorski korpusi; i uprkos svakom osvedoenju
njihovih oiju, stomaka i budelara, oni su verovali
Hindinim apatima u njihove ui: Vladaj, Dahilijo,
slavo ovog sveta.
Ali nisu svi, naravno, verovali. Nije, na primer,
verovao Baal, koji je skretao pogled sa javnih zbivanja i
pisao pesme o nenagraenoj ljubavi.
vaui rotkvicu, Baal je doao svojoj kui,
proavi kroz mranu kapiju u naprslom zidu. Uao je u
malo, popiano dvorite naubreno ivinskim perjem,
korama od oljutenog povra i tragovima krvi. Tu nije
bilo nijednog znaka ljudskog ivota: samo muve, senke,
strava. Tih dana je bilo potrebno biti na oprezu. Jedna
sekta ubica-haaina lutala je kroz grad. Bogatim
graanima bilo je savetovano da svojim kuama prilaze
kroz zadnja dvorita, da bi proverili da li su pod
prismotrom sa ulice; kad bi sve bilo u redu, oni bi jurnuli
na kapiju, pa bi je zamandalili pre nego to bi se neki
zloinac probio unutra. Baal se nije bavio takvim
merama opreznosti. On je nekad bio bogat, ali to mu se
desilo etvrt veka ranije. Sada nije vie bilo potrebe za
satirom - opti strah od Mahaunda bio je razorio trite
uvreda i viceva. A sa opadanjem kulta mrtvih, bilo je
dolo i do otrog pada u porudbinama epitafa i
trijumfalnih oda osvete. Bila su teka vremena.
Sanjajui o davno izgubljenim gozbama, Baal se
penjao uz rasklimatane drvene stepenice do svoje sobice
na spratu. Sta je on imao to je moglo da mu se ukrade.
Ni noa on nije bio vredan. Otvarajui svoja vrata,
krenuo je u sobiak i tad ga je neko tako gurnuo da je on
odleteo na suprotan zid i razbio nos. Nemojte me
ubiti, slepo je zacvilio. O, Boe, nemojte me ubiti,
imajte milosti, o.
Neka druga ruka je zatvorila vrata. Baal je znao da
e svaka njegova vriska ostati izmeu ta etiri zida,
zatvorena u njegovoj mrtvoj-ladnoj sobi. Niko ne bi
doao da mu pomogne; pa i on sam, kad bi uo susedov
vrisak, nabio bi svoj krevet na vrata.
Upadaev ogrta s kapuljaom potpuno mu je
skrivao liee. Baal je brisao svoj raskrvavljeni nos,
kleei na podu i tresui se od straha neobuzdano. Ja
nemam para, zakukao je. Ja nita nemam. A sad
doljak progovori: Kad gladno pseto trai hranu, ono je
ne trai u tenari.
I posle tih rei, tajac; a zatim: Baale. Od tebe nije
mnogo ostalo. Ja sam se nadao da u nai vie.
Baal oseti neku udnu meavinu uvreenosti i
straha. Da li je to bio neki njegov duevno poremeeni
oboavalac koji ima nameru da ga ubije zato to on,
Baal, nije vie iveo u skladu sa svojim starim snanim
delima? Drui i dalje, Baal pokua sa
omalovaavanjem samog sebe. Susret s piscem obino
donosi razoaranje, ponudi on. Onaj drugi nije obraao
panju na tu primedbu. Mahaund ilolazi, ree on.
Ova klot-izjava ispuni Baala najdubljim oseanjem
straha. Kakve to ima veze sa mnom? uzviknu on. Sta
on lioe? Davno je to bilo - proao je ceo jedan ljudski
vek otada - i vie nego ljudski vek. Sta hoe on? Jesi li ti
od - da li tebe on alje ovamo?
Njegovo pamenje je dugo kao i njegovo lice,
ree nezvani gost, odbacujui unazad svoju kapuljau.
Ti i ja imamo neto zajedniko. Obojica ga se
plaimo.
Ja tebe znam, ree Baal.
Da.
Po tvom nainu govora. Ti si stranac.
,Revolucija vodonoa, doseljenika i robova,
citirao je stranac. Tvoje rei.
Ti si taj doseljenik, setio se Baal. Onaj
Persijanac. Sulejman. Persijanac se osmehnu, ukrivo.
Salman, ispravi ga on. Nisam mudrac, ali sam
mirotvorac.
Ti si bio jedan od njegovih najbliih, ree Baal
smeteno.
to si jednom maioniaru blii, gorko odgovori
Salman, to mu lake otkriva trik.

*

A Dibril je snivao ovako:
U oazi Jatrib, sledbenici nove vere Potinjavanja
nali su se bez zemlje, i zato su bili siromani. Mnogo
godina su se izdravali hajdukovanjem, napadanjem na
mnoge bogate karavane kamila na putu za Dahiliju i iz
nje. Mahaund nije imao vremena za skrupule, rekao je
Salman Baalu, niti za kakvu griu savesti zbog ciljeva i
sredstava za njihovo postizanje. Vernici su iveli u
bezakonju, ali tih godina, Mahaund - ili moda treba rei
arhanel Dibril? - ili moda Al-Lah? - bio je opsednut
zakonom. I sred onog palmovog drvea u oazi, Dibril se
pojavljivao Proroku i deklamovao mu pravila, pravila,
pravila, sve dotle dok vernici nisu poeli da teko
podnose i same izglede bilo kakvih novih otkrovenja,
ree Salman; pravila za svaku prokletu stvar - ako ovek
prdne da treba lice da okrene prema vetru, pa onda i
pravilo o tome kojom rukom treba da pere svoju
stranjicu. Bilo je to kao da nijedan vid ljudskog
bitisanja nije smeo da ostane bez pravila, slobodan.
Otkrovenje - propovedanje - upuivalo je vernike i u to
koliko smeju da jedu, koliko duboko u san da tonu, i koji
je poloaj pri parenju sa enom odobren od boanstva, te
su oni tako nauili da sodomiju i onaj klasini poloaj
arhanel doputa, dok se meu zabranjenim poloajima
nalaze svi oni pri kojima se ena nameta na jeste,
odozgore. Dibril je, dalje, naveo spisak dozvoljenih i
zabranjenih tema za razgovor i oznaio delove tela koji
ne smeju da se eu bez obzira na to koliko mogu da
svrbe oveka. Stavio je zabranu na konzumiranje
morskih raia, tih bizarnih vanzemaljskih stvorova koje
nijedan vernik nikad nije video, i zahtevao da se
ivotinje polako ubijaju, krvavljenjem, tako da one
potpunim doivljavanjem svoje smrti mogu da shvate
znaaj svojih ivota, jer iva bia samo u trenutku
umiranja shvataju da im je ivot bio realan a ne neka
vrsta sna. Arhanel Dibril je podrobno objasnio i nain
na koji oveka treba sahraniti, i kako njegovu imovinu
treba deliti, te se Salman Persijanac pitao kakve je vrste
taj Bog koji toliko podsea na nekog biznismena. Bilo je
to onda kad mu je sinula misao koja mu je unitila veru,
jer se setio da je i sam Mahaund, svakako, bio
biznismen, i to prokleto uspean biznismen, ovek za
koga su organizacija posla i pravila bili prirodna stvar,
te, prema tome, kakva je to samo bila sjajna pogodnost
za njega da se zdrui sa jednim tako poslovnim
arhanelom, koji mu je prenosio upravljake odluke tog
korporativno visoko svesnog, mada ne i korporalnog,
telesnog, Boga!
Posle toga je Salman poeo da zapaa kako su
anelova otkrovenja teila da budu korisna i dobro
tempirana, tako da bi se aneo - kad vernici osporavaju
Mahaundova gledita o bilo emu, poev od mogunosti
putovanja kroz svemir pa do Vene Kue Paklene -
pojavio sa odgovorom, i on je uvek Mahaunda
podravao, izjavljujui bez i najmanje senke sumnje da
je nemogue da ovek ikad hoda po Mesecu, i, sa isto
toliko sigurnosti, tvrdei da je priroda prokletstva
prolazna: da e ak i najvei grenici s vremenom biti
oieni od greha u paklenom ognju i zatim puteni da
nau svoj put u miomirisne vrtove ulistana i Bostana.
Bilo bi drukije, alio se Salman Baalu, da je Mahaund
zauzeo svoj stav posle primanja otkrovenja od Dibrila;
ali nije, ve je ljudima samo ostavio taj zakon, koji e
aneo kasnije potvrditi; i tako sam ja tu poeo da njuim
neki smrad, pa sam pomislio da to mora biti vonj onih
izmiljenih legendarnih neistih stvorova - kako se
zvahu - morskih raia.
Taj riblji vonj poeo je da opseda Salmana, koji je
meu Mahaundovim bliskim saradnicima imao najvie
obrazovanje, zahvaljujui tada superiornom kolskom
sistemu u Persiji. I upravo je zbog te svoje naprednosti u
obrazovanju, Salman bio postavljen za Mahaundovog
zvaninog pisara, te je tako njemu pripalo da stavlja na
hartiju ta beskonano umnoavajua pravila. Sva ta
otkrovenja podobna, rekao je on Baalu, i to sam due
radio taj posao, ispadalo je sve crnje i gore. - Meutim,
jedno vreme je morao da odloi svoje sumnje, jer je
vojska Dahilije marirala na Jatrib, reena da poubija te
muve to su peckale i dodijavale njihovim karavanima i
smetale im u poslu. ta se zatim desilo dobro je poznato,
nema potrebe da to ponavljam, rekao je Salman, ali onda
njegova neskromnost provali i prinudi ga da Baalu
ispria kako je on, lino, spasao Jatrib od sigurnog
razaranja, kako je sauvao Mahaundovu glavu svojom
idejom o kopanju jarka. Salman je nagovorio Proroka da
naredi da se iskopa jedan ogroman rov oko celog naselja
oaze, koje nikakvim zidom nije bilo zatieno, i to tako
irok rov da ak ni legendarni arapski atovi uvene
dahilijanske konjice ne bi mogli da ga preskoe. Jarak:
sa iljatim koevima na dnu. Kad su Dahilijanci
ugledali taj nesportski prokop, njihov smisao za vitetvo
i ast prinudio ih je da se dre kao da jarak nije bio
prokopan, pa su podboli svoje konje i u punom zaletu
jurnuli na naselje. Cvet armije Dahilije, kako ljudski
tako i konjski, zavrio je nabijen na koeve Salmanove
persijanske pokvarenosti. - Nikad ne veruj doljaku i ne
kockaj se s njim. - A ta je bilo posle poraza Dahilije?
Salman se jadao Baalu: Pomislio bi da sam ja bio heroj;
ja nisam sujetan ovek, ali gde su bila javna priznanja i
poasti, gde Mahaundova zahvalnost, zato arhanel nije
mene ni pomenuo u svojim depeama? Nita, ni slovca,
kao da je i moja verna misao, moja ideja o jarku, bila
jedan jeftin trik, jedna tuinska stvar, neasna
i nepotena; kao da je njihova mukost bila ugroena
tom stvari i kao da sam im ja povredio ponos time to
sam im sauvao kou. Ja sam drao jezik za zubima i
nita nisam rekao; ali posle toga sam mnoge prijatelje
izgubio, i mogu ti rei da te ljudi mrze kad im uini
neto dobro.
Ali uprkos jatribskom jarku, vernici su u ratu sa
Dahilijom izgubili dosta ljudi. Oni su u svojim
prepadima izgubili isto onoliko ivota koliko su i
unitili. A kad se rat zavrio, hej - razumije ti mene! -
arhanel Dibril je uputio preivele mukarce da se ene
sa udovicama, jerbo, kad bi se one ponovo udavale izvan
vere, bile bi izgubljene za religiju Potinjavanja. O,
kakav praktian aneo! - podrugljivo je Salman rekao
Baalu. Pre toga je on bio izvukao iz nabora svog ogrtaa
jednu flau koljke - palmove rakije - i sad su njih
dvojica ve dobro cugali, dok je padao mrak. Salman je
postajao sve brbljiviji kako se nivo ukaste tenosti
sputao ka dnu boce; Baal se nije mogao setiti kad je
poslednji put u ivotu nekog uo da izbacuje takvu buru i
bujicu rei. O, ta faktika otkrovenja, uzviknuo je
Salman; ak nam je bilo reeno da nema veze ako smo
ve oenjeni, i da moemo istovremeno biti i u etiri
braka, ako smo u stanju da ih finansijski odravamo;
dakle, mo misliti, i bade su stvarno krenule u te
etvorostruke radnje.

Ono to je Salmana konano navelo da raskrsti s
Mahaundom, bilo je pitanje ena; i Satanskih stihova.
uj, ja nisam ogovara, Salman se pijano poveravao
Baalu, ali posle smrti njegove ene, Mahaund nije bio
aneo, shvata ta mislim. Meutim, on je u Jatribu
naao ono to mu odgovara. ene tamonje: one su
uspele da mu za godinu dana crnu bradu pretvore u
polubelu. Ono to je kod naeg Proroka vano, dragi moj
Baale, jeste to da on nije voleo da mu ene po godinama
odgovaraju; on je traio i majku i erku; pomisli samo na
njegovu prvu enu a zatim i na Aju: jedna i suvie
matora a druga i suvie mlada za njega, njegove dve
ljubavi. On nije voleo da trza na neku ensku njegovih
godina. Ali ene u Jatribu su drukije, ti to ne zna, jer
ovde, u Dahiliji, vi ste navikli da svojim enama
nareujete kako da se vladaju, ali one nae nee to da
trpe. Kad se tamo ovek oeni, on ivi sa roditeljima
svoje supruge! Zamisli! Jezivo, je 1 da? I tokom celog
braka njegova ena dri sopstveni ator. Ako eli da se
otarasi svog mua, ona okrene ator u suprotnom pravcu,
te kad on doe kod nje, bada naleti na platneni zid
atora gde je ranije bio otvor, i to ti je ono, on je napolju,
razveden, i nita pod milim bogom ne moe da uini.
Dakle, nae enske su, tako, poinjale da se pridravaju
tog stila ivota, i bog-sveti-zna kakve su im sve ideje
bile u glavama; kad, naprasno - trasl - i eto ti knjige
pravila i propisa, i aneo krenu da popuje o tome ta
ene ne smeju da rade, i on ti poe da ih tera natrag u
poslunost kakvu je Prorok eleo, u krotkost i
materinstvo, i da, kad idu, idu tri koraka iza mua ili, kad
sede kod kue, da sede mudro i udaraju minku na
obraze. O, kako su se ene samo smejale vernima! -
kunem ti se - ali taj ovek je maioniar, niko nije
mogao da se odupre njegovim arima, da odoli
njegovom armu; vernice su uradile ono to im je on
naredio. Pokrile su se: on im je, uostalom, nudio Raj.
Bilo kako bilo, ree Salman kad se rakija nala
pri dnu boce, tek, ja sam najzad bio odluio da ga
stavim na probu.
Jedne noi, persijski pisar je usnio san u kojem je
lebdeo iznad Mahaunda kod Prorokove peine na Brdu
Koun (na Bregu-iarki). Salman je to isprva smatrao za
svoje nostalgino sanjarenje o starim danima u Dahiliji,
ali zatim ga je uzdrmala pomisao da je to mesto, u snu,
odakle je gledao dole, bilo ono uobiajeno arhanelovo
mesto, i u tom trenutku seanje na dogaaj sa Satanskim
stihovima vratilo mu se tako ivo kao da se to jue
dogodilo. Moda ja u tom snu nisam sanjao da sam
Dibril, ree Salman. Moda sam bio ejtan. Svest o
toj mogunosti dala mu je avolsku ideju. Posle tog sna,
kad je, sedei pored Prorokovih stopala, zapisivao
pravila pravila pravila, poeo je, kriom, da menja stvari.
Sitnice, u poetku. Kad je Mahaund recitovao stih
u kojem se Bog opisuje kao sveujui i sveznajui, ja bih
napisao sveznajui i svemudri. U ovome je stvar:
Mahaund nije primeivao izmene. I tako sam ja zapravo
pisao Knjigu iliti je preinaavao, kvarei Boije rei
svojim sopstvenim profanim jezikom. Ali, tako ti Neba,
ako moje oskudne rei nisu mogle da se razlikuju od
Otkrovenja Bojeg linog Izaslanika, ta je to onda
trebalo da znai? ta je to govorilo o kvalitetu boanske
poezije? uj, kunem ti se, bio sam potresen do same sri.
Jedna je stvar biti pametna baraba u polusumnji pred
udnim poslovima, ali je sasvim druga kad vidi da si ti
tu u pravu. uj: ja sam izmenio svoj ivot zbog tog
oveka. Ostavio sam svoju zemlju, preao preko sveta,
naselio se u narodu koji me je smatrao za prljavu
kukavicu koja se tu neto trsi da ih spasava, i taj narod
nikad nije cenio to sam ja... ali manimo sad to.
Istina je u tome da je ono to sam ja oekivao,
poto sam napravio one sitne izmene - svemudri umesto
sveujui ono to sam eleo, bilo, da kad to ponovo
proitam Proroku on kae: ta je to s tobom, Salmane,
jesi li ti postao gluv? A da se ja na to trgnem: uf, O
Boe, malo sam pogreio, kako sam to mogao! - pa da se
onda ispravim. Ali to se nije desilo; i onda sam ja pisao
Otkrovenje i niko nije nita primeivao, a ja, opet, nisam
imao hrabrosti da to priznam. Bio sam se grozno ukenjao
od straha, mogu ti rei. A osim toga, bio sam tuniji
nego ikad. I tako sam morao da nastavim to da radim.
Mislio sam da mu je ta stvar jednom promakla, svako
moe da pogrei. Zato sam sledei put napravio veu
izmenu. On je rekao Hrianin a ja sam napisao Jevrejin.
E, to e on sigurno da zapazi, kako da ne zapazi? Ali kad
sam mu proitao to poglavlje, on je klimnuo glavom i
ljubazno mi se zahvalio, a ja sam, sa suzama u oima,
iziao iz njegovog atora. Posle toga sam znao da su
moji dani u Jatribu izbrojani; ali morao sam to i dalje da
radim. Morao sam. Nema takve gorine kao to je ona u
oveku koji shvati da je sve vreme verovao u jednu
sablast. Znao sam da u pasti, ali i da e on pasti zajedno
sa mnom. I tako sam nastavio sa svojim avolijama,
menjao stihove, sve dok jednog dana, kad sam mu itao
svoje zabeleke, nisam video kako se on mrti i trese
glavom, kao da eli da razbistri svoju svest; a zatim je
polako klimnuo u znak odobravanja, ali ipak sa neto
sumnje. Ja sam znao da sam doao do same ivice, i da e
on, kad sledei put preinaim Knjigu, postati svega
svestan. Te noi sam budan leao, drei njegovu
sudbinu u svojim rukama, kao i svoju. Kad bih dopustio
da budem uniten, ja bih unitio i njega. Morao sam, te
grozne noi, da biram: ili smrt ili osudu na ivot bez igde
iega. I, kao to vidi, ja sam izabrao: ivot. Pre svanua
sam napustio Jatrib na svojoj kamili, i, posle mnogih
nevolja o kojima neu da te svojom priom davim, vratio
sam se ovamo, u Dahiliju. A sad trijumfalno dolazi
Mahaund; i tako u ja, ipak, izgubiti ivot. A njegova
mo je postala i suvie velika, da bih ja sad mogao da ga
svrgnem.
Baal ga upita: Zato si ti tako siguran da e te on
ubiti?
Salman, Persijanac, odgovori: Zbog njegove Rei
protiv moje.

*

Kad je Salman skliznuo u nesvest na podu, Baal je
legao na svoju bockavu slamaricu, na drvenom krevetu,
oseajui elini obru bola oko ela i treperenje
upozorenja u srcu. esto je njega zamorenost ivotom
bodrila da ne eli da stari, ali, kao to Salman bee rekao,
sanjati o nekoj stvari je sasvim drukije od suoavanja sa
njenim injeninim stanjem. On je ve neko vreme
dosad bio svestan toga da se svet suava oko njega. Nije
vie mogao da se pravi da su mu oi onakve kakve bi
trebalo da budu, jer mu je njihovo gaenje guralo ivot u
sve veu senku i sve teu uhvatljivost. Uz sve to
zamagljivanje i gubljenje detalja iz onjeg vida, nije bilo
nikakvo udo to mu se i poezija iscrpljivala. I ui su mu
postajale nepouzdane. Ako se to tako nastavi, on e
uskoro, usled gubitka svih ula, biti od svega otkaen...
ali moda do toga ipak nee doi. Dolazio je Mahaund.
Moda on, Baal, nikad vie nee poljubiti neku enu.
Mahaund, Mahaund. Zato je ovaj pijani brbljivac doao
kod mene, pomislio je ljutito. Kakve ja imam veze s
njegovom izdajom? Svi znaju zato sam ja pisao onu
satiru, pre toliko godina; to i on mora da zna. Kako je
Velika samo pretio i kako se siledijski ponaao! Nisam
ja odgovoran. Uostalom, ko je taj obesni i podrugljivi
momak, to udo-od-momka, Baal, otra jezika? Ja ga ne
poznajem. Pogledajte me samo: teak sam, tup,
kratkovid, a uskoro u biti i gluv. Koga ja ugroavam?
Nikog ivog. I on poe da drma Salmana: probudi se, ja
ne elim da se s tobom druim, ti e me uvaliti u
nevolje.
Persijanac je i dalje hrkao, sedei raskreenih nogu
na podu i leima naslonjen na zid, dok mu je glava, kao
kod lutke, visila na jednu stranu; a Baal, muen
glavoboljom, pade natrag na svoj krevet sa slamaricom.
Njegove pesme, pomislio je, kakve li behu one? Kakva
vrsta ideje - do avola, ak nije mogao ni pravilno da se
seti one stare, da li Pokornost danas znai, da, tako
neto, a nije ni udo, posle toliko vremena, pa tamo
neto kao zrai, i onda bekstvo dileje od ideje, i to je
svakako kraj te pesme. Mahaunde, svakoj novoj ideji dva
se pitanja postavljaju. Kad je slabo: da li e biti
kompromisa? Mi znamo odgovor na to pitanje. A sad,
Mahaunde, na tvom povratku u Dahiliju, vreme je i za
drugo pitanje: Kako se ti ponaa kad pobeuje? Kad
tvoji neprijatelji zavise od milosti i nemilosti tvoje, a
vlast ti je apsolutna: ta onda? Svi smo se mi promenili:
svi osim one Hind; a prema ovom to ovaj pijanac pria,
Hind, izgleda, vie lii na enu Jatriba nego Dahilije. I
onda nije nikakvo udo to vas dvoje niste jedno drugom
ili niz dlaku: ona nije mogla da ti bude ni majka ni
erka.
Dok je tonuo u san, Baal je razmatrao svoju
sopstvenu beskorisnost, svoju bezuspenu umetnost. Sad,
poto je ve odavno napustio sve javne govornice, pesme
su mu bile pune nedostataka; bez mladosti, lepote,
ljubavi, zdravlja, bezazlenosti, cilja, snage, sigurnosti,
nade. Nedostatka znanja. Nedostatka para. Nedostatka
ene zvane Hind. Figure su se okretale od njega u
njegovim odama, i to ih je on strasnije prizivao k sebi,
one su se bre udaljavale od njega. Pejza njegove
poezije i dalje je bila pustinja, nestalne dine s
perjanicama od belog peska to su se lelujale na vetru i
odletale dalje sa njihovih vrhova. Pitomi bregovi,
nezavrena putovanja, nestalnost atora. Kako da
napravi mapu zemlje koja se svaki dan rascvetavala u
nove oblike? Zbog takvih pitanja jezik mu je postajao
preterano apstraktan, slike preterano fluidne, a metrika
preterano neskladna. To ga je vodilo u stvaranje
himerinih formi, lavoglavih jarcoguzih zmijorepnih
nemogunosti iji su oblici oseali prinudu da se menjaju
u samom trenutku uvoenja u poeziju, te se ono
demotino probijalo u stihove klasine istote, a slike
ljubavi bivale stalno degradirane upadanjem elemenata
farse. Nikog ne privlae takve stvari, pomislio je po
hiljadu-i-prvi-put, a kad mu je nesvesnost stigla, on
zakljui, uteno: Niko se ne sea mene. Zaborav je
bezbednost. Zatim mu srce preskoi jedan otkucaj i on se
potpuno razbudi, uplaen, hladan. Mahaunde, moda u
ja da te preem, da mi se ne osveti. No je proveo
budan, sluajui Salmanove okeanske, valjajue talase
hrkanja.

Dibril je sanjao logorske vatre:
Jedna uvena i neoekivana ljudska figura hoda,
jedne noi, izmeu logorskih vatri Mahaundove armije.
Moda zbog mraka - ili, pak, zbog neverovatnosti
njegovog prisustva ovde - ini se da je Velika Dahilije
ponovo stekao, u poslednjem trenutku svoje moi, neto
od one snage iz svojih preanjih dana. Doao je sam; i
sad ga vode Halid, nekadanji vodonoa, i bivi rob Bilal
u Mahaundov ador - glavni stan komande.
Zatim je Dibril sanjao o Velikaevom povratku
kui:
Grad je pun glasina a ispred kue gomila
okupljenog sveta. Posle izvesnog vremena, jasno se
zauje od-besa-podignuti glas Hind. Zatim se na jednom
gornjem balkonu sama Hind pojavljuje i zahteva da joj
gomila iskida mua na parie. Velika se pojavljuje
pored nje, i od svoje drage ene dobija bune i
poniavajue cmok-poljupce u oba obraza. Hind je
otkrila da uprkos svim svojim nastojanjima nije uspela
da Velikaa odvrati od predaje grada Mahaundu.
tavie: Abu Simbel je primio i tu veru.
Simbel je u svom porazu ak izgubio dosta od
svoje nedavne slabosti i krljavosti. On doputa svojoj
eni Hind da mu udari jednu vruu ljagu, a zatim se
mirno obraa gomili, i kae: Mahaund je obeao da e
poteeni biti svi oni koji se budu nali izmeu zidova
Velikaevog doma. Zato svi doite ovamo, i povedite i
svoje porodice.
Hind govori u ime gnevne gomile. Budalo
matora. Koliko graana moe da stane u jednu kuu, pa
ak i u ovu nau? Ti si se sporazumeo da bi spasao svoju
glavu. Dabogda te iskasapili i bacili mravima.
Ali Velika je i dalje blag. Mahaund je takoe
obeao da e bezbedni biti svi oni koji budu u svojim
kuama, iza zatvorenih vrata. Ako ne elite doi u moj
dom, onda otidite svojim kuama, i ekajte.
I po trei put, njegova supruga pokuava da gomilu
sveta okrene protiv njega; ovo je jedna scena na balkonu
mrnje umesto ljubavi. Nema nagodbe sa Mahaundom,
vie ona, njemu se ne moe verovati, narod mora da
odbaci Abu Simbela i da se pripremi za borbu do
poslednjeg oveka, do poslednje ene. A i ona je sama
spremna da se bori rame uz rame sa njima i pogine za
slobodu Dahilije. Zar hoete da se samo prostrete pred
tim lanim prorokom, pred tim avolom? Da li se
potenje moe oekivati od oveka koji se sprema da
navali na svoj rodni grad? Da li se kompromisu moemo
nadati od onog koji je beskompromisan, ili milosti od
nemilostivog? Mi smo monici Dahilije, i nae e
boginje, u bitkama slavne, pobediti. Ona im nareuje da
se bore u ime Al-Late. Ali narod poinje da se razilazi.
Mu i ena stoje na balkonu, a narod ih sad vidi u
svoj njihovoj prostoti. Grad je njih dvoje tako dugo
smatrao za svoja ogledala; a kako su Dahilijanci, u
poslednje vreme Hindin lik pretpostavljali osedelom
Velikau, oni su sad doivljavali velike okove. Narod
koji je bio ubeen u svoju veliinu i neranjivost, koji je
verovao u jedan takav mit uprkos onom to sad svojim
oima vidi, jeste narod u vlasti neke vrste sna, ili ludila.
Sad je njih Velika probudio iz tog sna; stajali su
pometeni i trljali oi, nemoni da isprva poveruju u ono
to vide - pa, ako smo tako moni, kako smo onda tako
brzo i potpuno pali? - a zatim dolazi do onog otrenjenja
koje im pokazuje da je njihova vera bila zasnovana na
oblacima, na onim Hindinim strasnim proklamacijama i
gotovo ni na emu drugom. Oni je naputaju, a sa njom,
naputaju i svaku nadu. Padajui u oajanje, stanovnici
Dahilije odlaze svojim kuama da se zakljuaju iza
vrata.
Ona vriti, preklinje i rasputa kosu. Doite u
Kuu crnog kamena! Doite i prinesite svoju rtvu
boginji Lat! Ali oni su ve otili. A Hind i Velika stoje
sami na svom balkonu, dok se na celu Dahiliju sputa
velika tiina; veliki muk poinje; Hind se naslanja na zid
svoje palate i zatvara oi.
To je kraj. Velika tiho promrmlja: Nema nas
mnogo koji imamo toliko razloga kao ti da se plaimo
Mahaunda. Ako si ve bila u stanju da ovekovom
najmilijem stricu pojede iznutricu, presnu, bez soli i
belog luka, nemoj da se iznenadi ako on tebe, zauzvrat,
bude tretirao kao meso. Onda je on ostavlja i odlazi
dole, na ulice odakle su ak i psi pobegli, da otkljua
gradske kapije.

Dibril je sanjao hram:
Pored otvorenih kapija Dahilije stajao je hram
Uze. I ree Mahaund Halidu koji ranije vodonoa bejae
a sad vei teret nosae: Idi i ono mesto zbrii. I Halid
se, tako, sa jednom silom vojnom na hram stuti, jer se
Mahaund gnuae da u grad ue dok grozote takve kraj
kapije stajae.
Kad uvar hrama, jedan iz plemena Ajkula, vide
kako se Halid pribliava sa jednim mnotvom ratnika, on
uze svoj ma i ode do kipa-idola boginje. Poto se
poslednji put njojzi pomoli, on joj svoj ma oko vrata
obesi, pa prozbori: Ako si istinska boginja, Uzo,
odbrani i samu sebe i slugu tvojega od nadolazeeg
Mahaunda. Onda Halid ue u hram, a kako se boginja i
ne pomae, uvar hrama ree: Zaista, zaista znam sada
da je Mahaundov Bog onaj pravi Bog, a ovaj kamen
samo kamen. Zatim Halid razori hram i idola, pa se
vrati Mahaundu u adoru njegovom. A Prorok ga upita:
ta si video tamo? Halid rairi ruke svoje. Nita,
ree on. Znai da ti nju unitio nisi, uzviknu Prorok.
Idi opet tamo, i svoj posao zavri. Tako se Halid u
razoreni hram vrati, kad otuda jedna ogromna ena, sva
crna sem dugakog joj crvenog jezika isplaenog, pojuri
ka njemu, gola-golcata, a crna joj se kosa sliva sa glave
do lanaka nonih. Kad mu prie blie, ona stade i
svojim stranim glasom od sumpora i ognja paklenog,
izree sledee: Jesi li ti uo za boginje Lat, i Manat, i
Uzu, za Ovu Treu, i za One Ostale? One su Ptice
uzviene... Ali Halid je prekide, rekavi, Uzo, to su
stihovi avolski a ti si avolova ki, stvorenje koje nije
za oboavanje nego za osporavanje. I tu on svoj ma
izvue, pa je isee i sa zemljom sastavi.
I on se zatim Mahaundu vrati u adoru njegovom i
ispria mu ta je video. A Prorok ree. A sad u
Dahiliju ui moemo, i svi se digoe oni, u grad uoe
i zaposedoe ga u Ime Najuzvienijeg, Unititelja Ljudi.

*

Koliko ima idola u Kui Crnog kamena? Ne
zaboravite: tri stotine i ezdeset. Bog Sunca, orao, duga.
Kolos Hubal. Njih tri stotine i ezdeset oekuju
Mahaunda, znajui da nee biti poteeni. A i nisu: ali da
ne gubimo vreme na tome. Kipovi padaju; kamen se
lomi; to je imalo da se uradi, uraeno je.
Posle raiavanja Kue, Mahaund podie svoj
ador na starom vaaritu. Narod se skuplja oko
njegovog adora i prigrljuje pobedniku veru.
Potinjavanje Dahilije: i ovo je neminovna stvar, i
nema potrebe da o tome priamo nairoko i nadugako.
Dok se Dahilijanci klanjaju pred njim, mrmljajui
ivotno spasonosne reenice, Nema drugog Boga sem
Alaha, itd., Mahaund ape Halidu. Neko nije doao da
klekne pred njega; neko, dugo oekivan. Salman, eli
Prorok da zna. Da li je on pronaen?
Jo nije. On se krije; ali nai emo ga, ubrzo.
Ali tu je i jedno razonoenje. Jedna ena pod
velom klei pred njim. Ljubi mu stopala. Mora
prestati, kae joj on. Samo se Bogu mora ovako
klanjati. Ali kakvo je ovo nogoljubljenje! Pa, to nigde
nema! Od prsta do prsta, od zglobia do zglobia, ena
lie, ljubi, sisa. A Mahaund, uznemiren, porajcan,
ponavlja: Prestani. To je pogreno. Ali sad ena
prelazi na milovanje tabana, skuplja ake ispod njegove
pete... on se, u svojoj zbunjenosti, ritne i zakai joj grlo.
Ona padne, kalje, i zatim se prostre po zemlji ispred
njega i kae odluno: Nema drugog Boga sem Alaha, a
Muhamed je Njegov Prorok. Muhamed se smiruje,
izvinjava i prua ruku ka njoj. Tebi se nita loe nee
desiti, uverava je on. Poteeni su svi oni koji se
pokore. Ali u njemu je neka udna zbrka, i on sad
shvata taj bes, tu gorku ironiju u njenom navalnom,
preterano senzualnom oboavanju njegovih stopala.
ena zbacuje svoj veo: Hind.
Abu Simbelova supruga, ona jasno objavljuje, a
okolo - muk. Mahaund kae. Nisam zaboravio.
Ali, posle podueg utanja, on klimne glavom. Ti
si se pokorila. I dobro si dola u moje atore.

Sutradan, sred neprestanog preobraanja graana,
Salmana Persijanca dovlae pred Proroka. Drei ga
jednom rukom za uho i sa noem pod njegovim grlom,
Halid dovodi slinavog i kukavnog doseljenika
Mahaundu. Naao sam ga, gde drugo nego kod jedne
kurve koja je vritala na njega jer nije imao para da joj
plati. Smrdi na alkohol.
Salmane iz Persije, osuujem te... Prorok
poinje da mu izrie smrtnu presudu, ali zarobljenik
poinje da vriti i bogoradi: La ilaha ilallah! La ilaha!
Mahaund zatrese glavom. Tvoje bogohuljenje,
Salmane, ne moe biti oproteno. Da li si ti mislio da ja
to neu otkriti? One tvoje rei protiv Rei Bojih? I da si
ti to uradio!
Pisar, kopa jarkova, ovek pod osudom:
nesposoban da se uhvati ni za najmanju krpicu
dostojanstva, baljezga slini preklinje busa se u grudi
poniava se i kaje. Halid kae: Ova kuknjava je
nepodnoljiva, Izaslanie. Mogu li da mu odrubim
glavu? Posle ega kuknjava postaje jo ea. Salman
se kune da e opet biti odan, jo malo preklinje za
milost, a zatim, sa zrakom oajnike nade, ini jednu
ponudu. Ja mogu da ti pokaem gde su tvoji
neprijatelji. Ovo mu obezbeuje nekoliko sekundi
Mahaundove panje. Prorok malo nakrivi glavu. A Halid
povlai unazad glavu kleeeg Salmana, vukui ga za
kosu: Koji neprijatelji? I Salman kae jedno ime. Na
to se Mahaund duboko zavaljuje u svoje jastuke, dok mu
se seanje vraa.
Baal, kae on, i dvaput ponovi: Baal, Baal.
Na Halidovo veliko razoaranje, Salman
Persijanac nije osuen na smrt. Bilal se zalae za njega, a
Prorok, odsutan, daje svoju saglasnost: da, da, pustimo
bedrnka da ivi.
O velikodunosti vere Pokornosti! I Hind je
poteena; i Salman; a u Dahiliji nijedna vrata nisu
razvaljena, nijedan stari dumanin nije izvuen napolje
da bi mu se zavrnula ija i rasporila utroba kao piletu u
praini. To je Mahaundov odgovor na pitanje: Kako se ti
ponaa kad pobeuje? Ali jedno ime proganja
Mahaunda, skae oko njega, mlado, otro, pokazuje na
njega svojim dugakim, obojenim kaiprstom, pevajui
pesme, stihove svoje, iji surovi sjaj stvara bol u dui. Te
veeri, kad su ponizni otili, Halid pita Mahaunda: Ti
jo misli na njega? Izaslanik klima glavom, ali nee da
govori. Halid kae: Naterao sam Salmana da me
odvede u Baalovu sobu, u jednu upu, zapravo, ali njega
nema tamo, on se negde krije. Ponovo klimanje
glavom, ali bez rei. Halid ga i dalje pritiska: Je l
hoe da ga iskopam? Ne bi mi mnogo trebalo. ta ti
hoe s njim da uradi? Ovo? Ili ovo? Halidov prst eta
preko njegovog vrata a zatim se njime dobro ubode u
pupak. Mahaund gubi strpljenje: Ti si budala, vikne on
na svog biveg vodonou, koji je sad njegov naelnik
vojnog taba. Zar ti nikad ne moe da neto smisli
bez moje pomoi?
Halid se pokloni i izie. Mahaund utone u san:
njegov stari dar, njegov nain otklanjanja loeg
raspoloenja.

*

Ali Halid, Mahaundov general, nije mogao da nae
Baala. Uprkos traganju od-vrata-do-vrata, objavama,
prevrtanju svakog kamena, pokazalo se da je pesnika
teko pronai i epati. A Mahaundova usta su i dalje
bila zatvorena, i nisu htela da se otvore i puste njegove
elje napolje. I konano, ali ne i bez ozlojeenosti, Halid
die ruke od traganja. Ali ako taj klipan samo jednom
odnekud proviri, bilo kad, zaklinjao se on u
Prorokovom adoru mekote i senki, ja u ga tako tanko
iseckati da e moi da gleda kroz svako njegovo
parence.
Halidu se inilo da je Mahaund bio razoaran; ali u
polumraku njegovog adora ipak nije mogao da bude
siguran da je to ba tako.

*

Dahilija se prilagodila svom novom nainu
ivota: pozivu na molitve pet puta dnevno, uzdravanju
od alkohola, zakljuavanju ena. I sama Hind se povukla
u svoje odaje... ali gde je bio Baal?
Dibril je sanjao zavesu:
Zavesa, Hijab, bila je naziv najpopularnijeg
kupleraja u Dahiliji; jedne ogromne palate meu
palmama-urmaicama, sa dvoritima punim ubora vode
u fontanama, zdanja sa sobama koje su bile meusobno
povezane zbunjujuim mozaikom razliitih ara i
lavirintom od izukrtanih hodnika, namerno dekorisanih
tako da lie jedan na drugi, svaki sa istim kaligrafskim
pozivima na Ljubav, svaki zastrt istim ilimima, i u
svakom po jedan veliki kameni up postavljen uza zid.
Klijenti Zavese nisu nikad mogli bez pomoi niti da
ulaze u sobe svojih omiljenih kurtizana niti da se iz njih
vraaju opet na ulicu. Na taj nain su cure bile zatiene
od upadanja neeljenih gostiju a biznisu je bilo
osigurano plaanje pre klijentovog odlaska. Krupni
kavkaski evnusi, smeno odeveni kao duhovi iz lampe,
pratili su posetioce do soba njihovog opredeljenja i
natrag, a ponekad i pomou odmotavanja konca
namotanog u klupko. Bio je to jedan meki besprozorski
svet draperija, kojim je vladala jedna klasina, bezimena
Kupler-Mama, Madam Zavese, iji je grleni govor iz
tajnosti njene naslonjae, zajedno s njom obavijene
crnim velom, godinama sticao neto od orakularnog
kvaliteta. Ni njeno osoblje ni njeni klijenti nisu mogli a
da se ne pokoravaju njenom sibilskom glasu koji je, na
neki nain, bio bezbonika antiteza Mahaundovih
svetih govora u jednoj veoj obavijenosti, u njegovom
probojnijem adoru, ne tako daleko od njenog. I tako je,
kad se namackani, prerueni pesnik Baal prostro pred nju
i zavapio za pomo, njena odluka da ga sakrije i da mu
spase ivot, kao njen in nostalgije za onim nekad lepim,
ljupkim i zlim mladiem, u Zavesi bila prihvaena bez
pogovora; a kad su Halidovi straari doli da pretrae
zgradu, evnusi su ih poveli na vrtoglavo puteestvije po
nadzemnim katakombama protivrenosti i nepomirljivih
staza, sve dotle dok se vojnici nisu oamutili posle
zavirivanja u trideset devet velikih kamenih upova u
kojima nisu nali nita osim nekih melema i turije, pa su
gadno psovali, nemajui pojma da je postojao i etrdeseti
hodnik u koji nisu bili uvedeni, i etrdeseti up u kojem
je uao sakriven, kao razbojnik, od-straha-drui i
svoju-piamu-upiavajui pesnik koga su traili.
Posle toga, Madam Kupler-Mama je naredila
evnusima da pesnikovu kou farbaju sve dok mu nije
postala modro-crna, kao i kosa, da ga obuku u iroke
akire i da mu na glavu stave turban duha-ina, pa mu
je onda naredila da zavri jedan kurs bodi-bildinga, jer bi
njegova slaba kondicija, kakva mu je i bila, svakako
izazivala sumnje, ukoliko se ne bude brzo izjednaio sa
kolegama-evnusima.

*

Baalov boravak iza Zavese uopte ga nije
liavao informacija o onom to se dogaalo napolju;
naprotiv: on je, u stvari, tokom svog slubovanja u
svojstvu evnuha, drao sveu pred vratima soba
zadovoljstva i sluao razna ogovaranja iz usta muterija.
Potpuna indiskrecija klijentskih jezika, zbog njihovog
veselog preputanja maenju od strane kurvi i uverenosti
da e im tajne biti uvane, bilo je ono to je
prislukujuem pesniku, kratkovidom i nagluvom, kao
to je i bio, prualo bolji uvid u savremena zbivanja nego
to bi ga imao da je i dalje bio slobodan da baza
novopuritanskim ulicama grada. Nagluvost mu je
ponekad bila problem; a to je znailo da je bilo i rupa u
njegovom saznanju, jer su muterije esto sputale glas i
aputale; ali to je umanjivalo i onaj elemenat poude u
njegovom prislukivanju, jer nije bio u stanju da uje
ono mrmljanje pri kurvanju, sem, naravno, u trenucima u
kojima su ushieni klijenti ili njihove pretvorne ljubavne
saradnice dizali glasove do krika pravog ili vetakog
zadovoljstva.
ta je Baal saznao u Zavesi:
Od razoaranog kasapina Ibrahima dola mu je
vest da su, uprkos novoj zabrani jedenja svinjetine,
povrni preobraenici Dahilije zakrivali zadnji ulaz u
njegovu kasapnicu da bi tajno kupovali to zabranjeno
meso; posao cveta, mrmljao je on dok se penjao na
svoju izabranu damu, cena svinjetine na crnoj berzi
raste; ali, do avola, zbog tih novih pravila moj posao je
postao opasan. Svinja je nezgodna ivotinja, ti ne moe
nju da kolje u tajnosti, a da ti ne skii, a onda je i sam
kasapin poeo da skii - moglo se pretpostaviti - vie od
zadovoljstva nego od bola. - A bakalin, Musa, poverio se
jednoj drugoj dami iz horizontalnog osoblja Zavese da je
teko raskinuti sa starim navikama, i kad se uveri da niko
ne moe da ga uje, on i danas oita dve-tri molitve
mojoj celog-mog-ivota-omiljenoj boginji Manat, a
ponekad - ta e - i boginji Al-Lat; nikad ne moe
poraziti ta enska boanstva, jer one imaju atribute sa
kojima ona muka ne mogu da se mere, posle ega se i
on bacio na zemaljske imitacije tih enskih boanskih
atributa, i to sa jakom voljom. I tako je uvenuli, ali i
dalje venui Baal u svom ogorenju saznao da nijedna
vlast nije apsolutna, nijedna pobeda kompletna. I,
polako, poe kritikovanje Mahaunda.
Baal je bio poeo da se menja. Vest o unitenju
velikog hrama Al-Late u Taifu, koja mu je dopirala do
uiju naglaavana groktanjem prikrivenog svinjoubice
Ibrahima, bacila ga je u duboku tugu, jer je ak i na
vrhuncu njegovog mladalakog cinizma, Baalova ljubav
prema toj boginji bila istinska, moda njegova jedina
prava emocija, a boginjin pad mu je otkrio svu upljinu
ivota u kojem je svoju jedinu pravu ljubav oseao
prema jednoj gromadi kamena koja nije mogla da se
brani. Kad mu je prvi, otri bol uminuo, Baal je postao
uveren da ni njegov kraj nije bio daleko. Izgubio je ono
udno oseanje bezbednosti kojim ga je ivot u Zavesi
bio zakratko nadahnuo; ali vraena mu svest o njegovoj
sopstvenoj prolaznosti, o nesumnjivom otkriu za kojim
je dola i svest o nesumnjivoj smrti, nije ga, zaudo,
uplaila. Posle svog celog veka posveenog kukaviluku,
oseao je, na svoje veliko iznenaenje, da ga je efekat
pribliavanja smrti stvarno uinio kadrim da okusi slast
ivljenja, pa se udio paradoksu to su mu se oi za tu
istinu otvorile upravo u toj kui skupih lai. A ta je bila
istina? Bila je u tome da je Al-Lat umrla - da nikad nije
ni ivela - ali to nije Mahaunda uinilo prorokom. Sve u
svemu, Baal je bio stigao do bezbonitva. Poeo je,
posrui, da se kree u sferi izvan ideje o bogovima,
voama i pravilima, i da shvata da je pria o njegovom
ivotu bila toliko pomeana sa onom Mahaundovom, i
da je tu bila potrebna neka velika odluka. Saznanje da e
ta odluka, po svim izgledima, znaiti njegovu smrt, nije
ga mnogo ni okirala ni muila; a kad je bakalin Musa
jednoga dana gunao o dvanaest ena Prorokovih, jedno
pravilo za njega a drugo za nas, Baal je shvatio kakvu e
formu morati da uzme za svoju konanu konfrontaciju sa
verom Potinjavanja.
Cure Zavese - o njima se po obiaju govorilo kao
o curama, dok je najstarija ena u tom kupleraju bila
ve dobro zala u svoje pedesete, dok je najmlaa, u
svojoj petnaestoj, bila iskusnija od mnogih
pedesetogodinjakinja - te cure su bile zavolele tog
trapavog Baala, a zapravo su uivale u posedovanju
jednog evnuha-ne-evnuha, te su ga u slobodno vreme
delikatno podbrckivale, izlaui svoja gola tela pred
njim, aoljei ga sisama po ustima, obujmljujui ga
nogama oko struka, ljubei se strasno jedna s drugom tik
ispred njegovog lica, sve dok prebledeli pisac ne bi
postao beznadeno dran; a onda bi se smejale
ukruenosti njegove kite i rugale mu se dok ne bi
pocrveneo od stida, uz smanjivanje otoka; ili bi, samo
ponekad, kad bi on odustao od svakog oekivanja te
radnje, delegirale neku iz svoje grupe da mu zadovolji,
besplatno, poudu koju su mu same izazvale. I tako je
pesnik, kao kratkovidi, treptavi, pripitomljeni bik,
provodio svoje dane, sa glavom poloenom u enska
krila, nutrei o smrti i osveti, nesposoban da kae da li je
on najzadovoljniji ili najpropaliji ovek na svetu.
Bilo je to za vreme jedne od tih zezatorskih
sedeljki, pri kraju radnog dana, kad su cure bile same sa
svojim evnusima i vinom, i kad je Baal uo najmlau
kako pria o svom klijentu, bakalinu Musi. Taj tip!
rekla je. Njemu su uli pundraci u dupe zbog
Prorokovih ena. On je zbog njih toliko uspaljen, da
prosto poludi kad ih neko pomene. Kae mi da sam ja,
lino, po svom liku, pljunuta Aja, i da je ona miljenica
Njegovog velianstva, kako svi tvrde. Prema tome,
molim.
Pedesetogodinja kurtizana ubaci. uj, mukarci,
ovih dana, priaju samo o tim enskama u tom njegovom
haremu. Nije nikakvo udo to ih je Mahaund smestio u
neku diskreciju, al je zato samo pogorao celu stvar.
Ljudi fantaziraju mnogo vie nego to mogu da vide.
Naroito u ovom gradu, pomislio je Baal; a iznad
svega u naoj razuzdanoj Dahiliji, gde su se ene, pre
Mahaundovog dolaska sa njegovom knjigom pravila i
propisa, oblaile u sjajne haljine, i gde se prialo samo o
jebanju i lovi, lovi i seksu, mada se o tome nije samo
prialo.
A najmlaoj kurvi je rekao: Zato ti ne bi istrzala
na njega?
Na koga?
Pa, na Musu. Ako njega Aja toliko uzbuuje,
zato ti ne bi mogla da postane njegova privatna i
personalna Aja?
O, Boe, odgovorila je cura. Kad bi te oni uli
ta pria, stavili bi ti muda u procep, pa bi ti ih izbukali
do butera.

Koliko supruga? Dvanaest, i jedna stara gospoa,
ve odavno mrtva. Koliko kurvi iza Zavese? Opet
dvanaest; i, u tajnosti na svom crno-uadorenom
prestolu, drevna Madam, Kupler-Mama, koja jo prkosi
smrti. Gde nema vere, nema ni bogohuljenja. Baal je
otkrio Kupler-Mami svoju ideju; ona je razmislila pa mu
je sreeno rekla svojim glasom laringitine abe. To je
vrlo opasno, ali bi moglo da bude avolski dobro za ovaj
biznis. Radiemo oprezno; ali emo raditi.

Ona petnaestogodinja kurvica apnula je neto
bakalinu na uho. A njemu oi odmah poee da sijaju.
Sve mi ispriaj, molio je. I o svom detinjstvu, i o
svojim najmilijiin igrakama i o svemu i svaemu o sebi;
ispriaj mi i kako si igrala i udarala u daire a Prorok
doao da te gleda. Ona mu je sve ispriala, a on ju je
pitao i kako je izgubila nevinost u dvanaestoj godini, pa
mu je ona i to ispriala, a posle toga, on joj je platio
dvaput vie nego to je obino morao, jer to mi je bilo
najlepe vreme koje sam proveo u ivotu. - Moraemo
dobro da pazimo na stanje njihovih srca, rekla je
Madam Baalu.

*

Kad se u Dahiliji proulo da je svaka kurva
Zavese poprimila istovetnost po jedne od Mahaundovih
supruga, prikriveno uzbuenje gradskih mukaraca bilo
je duboko; ali oni su se ipak plaili tog otkria, jer bi
sigurno izgubili ivote ako bi Mahaund ili njegovi
zastupnici ikad saznali za njihovo uestvovanje u takvoj
bezonosti, a i zbog same njihove elje da se u Zavesi
pruaju takve usluge i da se one kriju od predstavnika
vlasti. Tih dana, Mahaund se sa svojim suprugama bio
vratio u Jatrib, jer mu je vie odgovarala klima hladne
oaze na severu nego vruina Dahilije. Grad je bio
preputen staranju generala Halida od kojeg su stvari
mogle da se lako kriju. Mahaund je jedno vreme mislio
da kae Halidu da naredi da se svi kupleraji u Dahiliji
zatvore, ali Abu Simbel mu je savetovao da se ne uputa
u jedan tako nagli in. Dahilijanci su novi
preobraenici, upozorio ga je on. Radi stvari polako.
A Mahaund, najpragmatiniji od svih Proroka, sloio se
sa jednim prelaznim periodom. I tako, u Prorokovom
odsustvu, mukarci Dahilije su u gomilama navaljivali
na Zavesu, koja je sad doivljavala tristo-postotno
poveanje produktivnosti rada u poslovanju. Iz
oigledno politikih razloga, nije bilo podobno da se
stvaraju redovi na ulici, pa su se zato u mnoge dane te
zmije od ljudi vijugale u najdubljem dvoritu
kupleraja, kruei oko njegove u sredite postavljene
Fontane ljubavi, dobrim delom kao to su hodoasnici
kruili oko prastarog Crnog kamena. Sve muterije
Zavese pojavljivale su se s maskama na licima, a Baal,
posmatrajui sa jednog visokog balkona sve te
maskirane osobe, bio je zadovoljan. Bilo je vie naina
od jednog da ljudi odbiju Potinjavanje.
U sledeim mesecima, osoblje Zavese bilo je
srdano i toplo okrenuto jednom novom zadatku.
Petnaestogodinja kurva Aja bila je najomiljenija
enska meu platenom publikom, ba kao to je i njena
imenjakinja bila miljenica Mahaundova, a kao Aja koja
je edno ivela u svojim odajama u okviru haremskih
kvartira velike damije u Jatribu, i ova dahilijanska
Aja poinjala je da biva ljubomorna na ostale ene zbog
svog prvenstvenog statusa Najvoljenije. Ljutila se kad bi
neka od njenih sestara imala povean broj posetilaca
ili dobijala izuzetno veliki baki. Najstarija i najdeblja
kurva, koja je uzela ime Saua, priala bi svojim
posetiocima - a imala ih je mnogo, mnoge Dahilijance
koji su je traili i zbog njenog materinskog i seksi-arma
- priu o tome kako se Mahaund oenio i njome i Ajom,
istog dana, kad je Aja bila jo dete. U nama dvema,
rekla bi ona, uzbudujui time mukarce stravino, on je
naao dve polovine svoje prve pokojne ene: i erku i
majku. Kurva Hafsa se razvila u ensku vrelog
temperamenta, kakva je bila i njena imenjakinja, a kad je
njih dvanaest kurvi ulo u sam duh svojih uloga, njihovi
savezi u kupleraju postali su ogledalo politikih klika u
haremu; Aja i Hafsa, na primer, bile su u stalnom
malom suparnikom sukobu sa dve najoholije kurve,
koje su ostale uvek smatrale za malice uobraene, a
koje su za sebe izabrale najaristokratskije identitete -
prva je postala Um Salamah od Mahzumita a druga,
najvei snob meu njima, Ramla, ija je imenjakinja,
Mahaundova jedanaesta supruga, bila kerka Abu
Simbela i Hind. A tu su jo bile Zaina bint a,
uvairija, nazvana po nevesti zarobljenoj u vojnom
pohodu, pa onda i Rehana Jevrejka, Safija i
Maimuna, i, najerotinija od svih kurvi, koja je znala
velike majstorije, a nije htela da svoju suparnicu Aju
naui: arobna Egipanka, Marija Koptkinja.
Najudnija od svih bila je kurva koja je uzela ime Zaina
bint Huzaima, znajui da je ta Mahaundova supruga
bila nedavno umrla. Nekrofilija njenih ljubavnika-
mrtvoskrnavitelja, koji su joj zabranjivali da napravi i
najmanji pokret, bila je jedan od neukusnijih vidova
novog reima u Zavesi. Ali posao je posao, pa je i to bila
potreba koju su kurtizane zadovoljavale.
Do pred kraj prve godine njihovih novih
aktivnosti, kurve su, svih dvanaest njih, bile postale tako
vete u svojim ulogama da su im njine ranije linosti
poele da blede. Baal, svakog meseca sve kratkovidiji i
gluvlji, video je figure cura kako prolaze pored njega,
njihove obrise zamagljene a likove nekako udvojene, kao
senke preko senki. Cure su poele i o Baalu da stiu neke
nove predstave. U to vreme bio je obiaj da kurva, kad
ulazi u profesiju, uzima neku vrstu mua koji nee moi
da joj pravi nikakve nevolje - recimo, neku planinu ili
fontanu ili, pak, neki bun - kako bi mogla da, za ljubav
forme, usvoji status udate ene. U Zavesi je bilo pravilo
da se sve cure udaju za Ljubavnu trcaljku vodoskoka u
centralnom dvoritu, ali sad je neka vrsta pobune protiv
toga poela da previre, i doe dan kad su sve prostitutke
zajedno dole kod svoje Madam, Kupler-Mame, da joj
izjave da sad, poto su sebe poele da smatraju za
Prorokove supruge, imaju potrebu za nekim muem
boljeg statusa nego to je jedna obina kamena trcaljka,
koja je, uostalom, bila gotovo idolopoklonika; i da joj
kau da su odluile da sve postanu supruge onog
posluitelja, Baala. Madam je isprva pokuavala da ih
odvrati od toga, ali kad je shvatila da cure pri tome misle
na posao, sloila se sa njihovim stavom i rekla im da
pisca dovedu pred nju. Uz mnogo kikotanja i ukanja,
dvanaest kurtizana je dopratilo trapavog pesnika i uvelo
ga u prestonu odaju. Kad je Baal uo ta s njim
nameravaju, srce mu je poelo da gruva tako nepravilno,
da je izgubio ravnoteu i pao, a Aja je vrisnula u
strahu: O Boe, mi emo postati njegove udovice ak
pre nego to mu postanemo supruge.
Ali on se povratio: srce mu je nastavilo da kuca
pravilno. I, nemajui drugog izbora, on se sloio sa
ponudom tuceta ena. Zatim ih je sve sama Kupler-
Mama venala; te u toj skrivenoj odaji izopaenosti, u toj
antidamiji, u tom lavirintu bezbonosti, Baal postade
mu ena biveg biznismena, Mahaunda.
A sad mu supruge jasno predoie da od njega
oekuju da sa svakom, ponaosob, izvri svoje
suprunike dunosti, pa su u tu svrhu izradile jedan
sistem rotacije prema kojem je Baal mogao sa svakom
od ena da provede po jedan dan, po redu (u Zavesi su
dan i no bili izokrenuti - no je bila za posao a dan za
odmor). Ali samo to je krenuo u ostvarivanje tog
programa, one su organizovale jedan miting na kojem
mu je reeno da mora da pone da se ponaa malo vie
kao pravi mu, to jest, Mahaund. Zato da i ti ne
promeni svoje ime kao mi ostale? zahtevala je
namorasta Hafsa, ali na to Baal povue granicu.
Jeste da njime ne mogu ba mnogo da se diim, bio je
uporan, ali ja imam svoje ime. Osim toga, ja ovde ne
radim s klijentima. I zato nema poslovnih razloga da ga
menjam. - Pa, ipak, slee ramenima pohotljiva
Marija Koptkinja, menjao gane menjao, mi hoemo
da ti pone da se ponaa kao on.
Ja ne znam ba kako se on ponaa, poe Baal da
se buni, ali Aja, koja je stvarno bila najprivlanija
meu njima, ili je bar on tako poeo da osea u poslednje
vreme, napravi jednu mnogo ljupku grimasu i ree,
Zaista, muu - udari mu ona enju. To nije tako
teka stvar. Mi samo elimo da se ti ponaa, zna - kao
gospodar.
Ispostavilo se da su kurve Zavese bile
najstaromodnije i najkonvencionalnije ene u Dahiliji.
Njihov rad, zbog kojeg su tako lako mogle da postanu
cinine i ostanu bez iluzija (a bile su, naravno, u
poloaju da stiu stravine predstave o svojim
posetiocima), pretvorio ih je, umesto toga, u sanjalice.
Rastavljene od spoljanjeg sveta, zaele su u sebi
fantaziju o obinom ivotu u kojem nisu elele nita
drugo nego da budu poslune, i - dabome - potinjene
supruge-pomonice oveka koji je mudar, jak i koji ume
da voli. Sto e rei: godine koje su provele povlaujui
fantazijama mukaraca konano su pokvarile njihove
sopstvene snove, te su ak iz najveih dubina svojih dua
poelele da se preobrate u onu najstariju muku fantaziju
od svih postojeih. Dodatak zaina u vidu njihovog
delanja izvan Prorokovog kunog ivota sve ih je bacio u
stanje velikog uzbuenja, a zatupljeni Baal je otkrio ta
znai imati dvanaest ena koje se takmie za njegovu
naklonost, za blagotvornost njegovog osmeha, dok su
mu prale noge i brisale ih svojom kosom, dok su mu
miriljavim uljem mazale telo i plesale za njega, i na
hiljadu naina igrale uloge njegovih supruga u sanjanom
braku za koji nikad nisu verovale da e ga imati.
Bilo je to neodoljivo. On je poeo da u sebi nalazi
dovoljno samopouzdanja da im izdaje nareenja, da
presuuje u njihovim konfliktima, pa i da ih kanjava
kad je bio ljut. Jednom, kad su ga svojom svaom
iznervirale, on im je zabranio pristup k sebi mesec dana.
Ali kad je dvadeset-devetog dana te zabrane on sam
otiao da poseti Aju, ona ga je peckala zato to nije
imao snage da ostane po strani. Taj mesec je imao samo
dvadeset devet dana, on joj je odgovorio. Jednom ga je
Hafsa uhvatila na gomili sa Marijom Koptkinjom, u
Hafsinim odajama i na Ajin dan. On je preklinjao
Hafsu da to ne kae Aji, u koju je bio zaljubljen;
ali ona joj je to ipak ispriala, te je Baal posle toga
morao dosta dugo da se kloni Marije sa belom koom
i kovrdavom kosom. Ukratko, on je bio pretvoren u
plen zavodljivog iskuenja da postane tajno, profano
ogledalo Mahaunda; a ponovo je poeo i da pie.
Poezija koja je sad nastajala bila je ljupkija od
svega to je dotad bio napisao. Ponekad, kad je bio sa
Ajom, oseao je kako ga neka tromost savlauje, neki
teret pritiska, te je morao da legne. udno je to, rekao
joj je. Kao da vidim sebe pored stojeeg samog sebe. A
tog to stoji pored mene mogu da navedem da govori;
onda ja ustajem i zapisujem njegove stihove. Toj
Baalovoj umetnikoj tromosti divile su se njegove ene.
Jednom, umoran, zadremao je u fotelji u jednoj od soba
Ume Salamah od Mahzumita. Kad se probudio,
nekoliko sati kasnije, telo ga je bolelo, vrat i ramena su
mu bili puni vorova, i on je izgrdio Umu Salameh:
Zato me nisi probudila? Ona mu je na to odgovorila:
Bojala sam se da ti ne prekinem stihove koji su ti
moda nadolazili. On je odmahnuo glavom. Nemoj da
brine zbog toga. Jedina ena u ijem mi drutvu dolaze
stihovi jeste ,Aja, a ne ti.

*

Dve godine i jedan dan od poetka Baalovog
ivota u Zavesi, jedan od Ajinih klijenata ga je
prepoznao i pored njegove nagaravljene koe, irokih
akira i bodi-bildinkih vebi. Baal je bio stacioniran
ispred Ajine sobe kad se taj klijenat pojavio, pokazao
prstom pravo na njega i uzviknuo: Dakle, tu si se ti
ufurao! Aja je dotrala sa oima punim straha. Ali
Baal ree: Sve je u redu. On nee da pravi nikakve
nevolje. Pa je Salmana Persijanca pozvao u svoju sobu i
otvorio bocu slatkog vina od neizmuljanog groda koje
su Dahilijanci bili poeli da prave kad su videli da to ne
zabranjuje ono to su odnedavno uvredljivo nazivali
Knjigom pravila.
Doao sam zato to konano naputam ovaj
pakleni grad, ree Salman, pa sam eleo jedan
trenutak zadovoljstva izvan njega, posle svih onih godina
sranja. Poto je Bilal intervenisao za njega u ime
njihovog starog prijateljstva, doseljenik iz Persije naao
je posao kao sastavlja pisama i pisar-svatar, sedei
prekrtenih nogu pokraj kolovoza glavne ulice u
finansijskom kvartu grada. Sunce mu je bilo opalilo i
uglaalo cinizam i oajanje na licu. Ljudi piu da bi
priali lai, ree on, pijui brzo. Prema tome, jedan
profesionalni laov moe lepo da ivi. Moja ljubavna
pisma i poslovna prepiska postali su uveni kao najbolji
sastavi u gradu, zbog mog dara za izmiljanje divnih
obmana i lagarija koje se sastoje od sasvim malog
odstupanja od injenica. Kao rezultat svega toga, uspeo
sam da samo za dve godine tog rada utedim dovoljno za
put kui. Ej, kui! U staru zemlju! Sutra odlazim, im
svane.
Kad se boca ispraznila, Salman ponovo poe da
pria - to je Baal i oekivao - o izvoru svih svojih
nevolja, o Glasniku i njegovim glasovima. Priao je
Baalu o jednoj svai izmeu Mahaunda i Aje,
ponavljajui govorkanje kao da je to bila neizmenljiva
injenica. Ta cura nije mogla da svari to to je njenom
muu potrebno toliko drugih ena osim nje, ree on.
On joj je rekao da se preko njih stvaraju politiki
savezi, i tako dalje, ali nju nije mogao da pree. Ko
moe nju da krivi? I on, najzad, ode u - ta drugo? - nego
u jedan od svojih transova, i eto ti ga natrag sa porukom
od arhanela. Dibril mu je izrecitovao stihove
propovedi, dajui mu punu boansku podrku. Lino
Boiju dozvolu da jebe onoliko ena koliko eli. Prema
tome: ta je jadna Aja mogla protiv Bojih stihova?
Zna ta je ona rekla? Ovo: ,Tvoj Bog se svakako uvek
tu nacrta kad ti je potreban da ti prigodno sreuje stvari.
Molim lepo! Da nije bilo Aje, ko zna ta bi on uradio,
ali, pre svega, nijedna druga se ne bi usudila da mu to
kae. Baal ga je bez prekidanja pustio da pria dalje.
Seksualnim aspektima Pokoravanja Persijanac se dosta
bavio: Nezdrava stvar, izjavi on. Sva ta segregacija.
Iz toga nee nita dobro da izae.
Naposletku je Baal poeo da rasuuje, a Salman je
bio zapanjen kad je video da pesnik Mahaundu dri
stranu: Njegovo gledite je sasvim shvatljivo,
rezonovao je Baal. Ako mu porodice nude neveste a on
ih odbije, onda on sebi stvara neprijatelje - a osim toga,
poto je on ovek posebne vrste, ljudi mogu da pomisle
da on to odbija iz nekih posebnih razloga - a to se tie
izdvajanja i zakljuavanja tih ena, pa, kakva bi to bila
sramota kad bi se neto loe dogodilo nekoj od njih! uj,
kad bi ti ovde iveo, ti ne bi mogao da zamisli da neto
manje seksualne slobode nije ba tako loa stvar - za
obine ljude, mislim.
Tvoj mozak je abrirao, klot mu ree Salman.
Dugo te sunce nije grejalo. Ili taj tvoj kostim utie na
tebe da govori kao komendija.
Baal je dotle bio ve prilino naefleisan, pa poe
malo besno da uzvraa, ali Salman podie jednu
nesigurnu ruku. Neu da se dapam, ree on. ek,
ek da ti neto ispriam. Jednu vruu priu koja se pria
u gradu. Uh-uh! I ima mnogo veze s tim to ti govori.
Salmanova pria: Aja i Prorok otili na put do
jednog udaljenog sela, a kad su se vraali kui u Jatrib,
njihova grupa je zastala da prekono logoruje na dinama.
Ali zora nije bila daleko. U poslednjem trenutku pred
sam njihov polazak, u svitanje, Aja je osetila jednu
prirodnu potrebu, pa je morala da otri u jedno
udubljenje izmedu dva peana breuljka, gde im se
izgubila iz vida. I dok je, tako, bila odsutna, njeni nosai
su podigli njenu nosiljku sa zavesicama i otili dalje.
Ona je bila laka ena, i kako nosai nisu oseali neku
veliku razliku u teini ionako teke nosiljke, oni su
pretpostavili da je ona unutra. Kad se olakala, Aja se
vratila i videla da je ostala potpuno sama u pustinji; i ko
zna ta bi joj se desilo da jedan mladi, neki Safuan, nije
sluajno prolazio tuda na svojoj kamili... Safuan je vratio
Aju u Jatrib, ivu, zdravu i bezbednu; i tad poee jezici
da laparaju, nita manje u haremu, gde su njene
protivnice pomno koristile priliku da umanje Ajinu
mo. Mladi i devojka satima bili sami u pustinji, i sve
glasnije se govorkalo o tome kako je Safuan stravino
zgodan momak, dok je Prorok, uostalom, mnogo stariji
od te mlade ene, i zar nju zato nije mogao da privue
mukarac blii njenim godinama? Ma, pustite, molim
vas! Pravi skandal, bio je Salmanov komentar, izreen
sa zadovoljstvom.
ta e sad Mahaund da uradi? eleo je Baal da
zna.
O, on je ve neto uradio, odgovori Salman.
Isto ono to uvek radi. Video se sa svojim ljubimcem,
arhanelom, i zatim svakog ivog obavestio da je Dibril
oslobodio Aju svake optube. Salman rairi ruke sa
ovozemaljskom rezignacijom. A ovog puta, gospodine,
ta dama nije imala nita protiv prigodnosti boanske
stihovane poruke.

*

Salman Persijanac je sutradan otputovao s jednim
karavanom kamila ka severu. Kad se sa Baalom opratao
u Zavesi, on je pesnika zagrlio, poljubio ga u oba obraza
i rekao: Moda si ti u pravu. Moda je bolje drati se
izvan belih dana. Nadam se da e tako i nastaviti. Baal
mu je na to odgovorio: A ja se nadam da e se ti vratiti
kui i da e tamo nai neto to moe da se voli.
Salmanovo lice je bilo bez ikakvog izraza. Otvorio je
usta, ponovo ih zatvorio i otiao.
Aja je ula u Baalovu sobu da sebi olaka.
Misli da on nee odati tvoju tajnu kad se napije?
upita, milujui ga po kosi. On mnogo pije.
Baal joj ree: Nita vie nee biti kao pre.
Salmanova poseta ga je bila probudila iz sna u koji je on
polako tonuo tokom godina koje je proveo u Zavesi, i on
vie nije mogao da mu se vrati.
O bie, svakako, ree Aja odluno. Bie.
Videe.
Baal zavrte glavom i izree jedino proroko
zapaanje u svom ivotu. Desie se neto veliko,
predvide on. ovek ne moe veno da se skriva pod
suknjama.
Sutradan, Mahaund se vrati u Dahiliju i vojnici
dooe da obaveste Madam, Kupler-Mamu Zavese, da je
prelazni period zavren. Kupleraji su morali da se
zatvore, i to bez odlaganja. Jer to je dosta - dosta je. Iza
svojih zavesa, Madam je zamolila vojnike da se na jedan
sat povuku, za ljubav pristojnosti, da bi gosti mogli da
odu, i neiskusni oficir-komandir udoredne
vojnopolicijske patrole pristade. Madam posla svoje
evnuhe da o tome obaveste cure i da klijente isprate do
zadnjih vrata zgrade. Molim vas da im se izvinite zbog
prekidanja, naloila je evnusima, i recite im da zbog
ovih okolnosti nee biti nikakve naplate.
To su bile njene poslednje rei. Kad su uzbunjene
cure, sve radakane istovremeno, zakrile prestonu
sobu da uju da li se ono najgore zaista desilo, ona nije
odgovarala na pitanja svojih preplaenih tienica -
jesmo li izgubile posao, ta emo da jedemo, da li e nas
odvesti u zatvor, ta e biti s nama - sve dok Aja ne
skupi hrabrost da uini ono to se nijedna od njih nikad
nije usudila ni da pokua. Kad je razmakla crne zastore,
one ugledae jednu mrtvu enu koja je mogla imati i
pedeset i sto-dvadeset-pet godina, ne vie od oko
devedeset centimetara visoku, slinu nekoj velikoj lutki,
sklupanu u jednoj pletenoj naslonjai sa jastucima, koja
je jo grevito drala u ruci praznu boicu otrova.
Kad ste ve poele, ree Baal, ulazei u sobu,
sad moete i sve ostale zavese da skinete. Nema vie
smisla ne doputati suncu da ulazi.

*

Mladi oficir-komandir udoredne vojno-policijske
ete, Umar, dopustio je sebi da pokae prilino udljivu
ljutnju kad je video da je rukovodilica tog kupleraja
poinila samoubojstvo. Pa, molim lepo - ako ne
moemo da obesimo eficu, nema nam druge nego da to
obavimo sa njenim trudbenicama, razdera se on, i
svojim ljudima naredi da droce smesta pohapse, to
ljudi revnosno uinie. ene digoe galamu, ritajui
svoje hvatae, ali evnusi su stajali i samo posmatrali ta
se dogaa, a da ni mrdnuli nisu, jer im je Umar bio
rekao: Ja imam nalog da ove pike privedem zbog radi
suenja, ali nemam nikakva uputstva u vezi vas. I zato,
ako ne elite da izgubite glavu kao i muda, ne meajte se
u ovu stvar. Evnusi nisu nita uinili da zatite ene
Zavese, dok su se vojnici rvali sa enama i na kraju ih
oborili na pod; a meu evnusima se nalazio i Baal,
ofarbane koe i poezije. I trenutak pre no to je najmlaa
pika iliti pukotina Aja bila priguena i
uutkana, ona zakuka: Muu, tako ti boga, pomozi nam,
ako si muko! Ovo razonodi komandira udoredne ete.
Ko je od vas ovde njen mu? upita on, piljei otro u
svako lice s turbanom. Hajde, ofiraj se, bado. Ba me
interesira kako ti i tvoja ena gledate na ovaj svet?
Baal je buljio u beskonanost da bi izbegao i
Ajine unezverene poglede i Umarovo piljenje
skupljenih oiju. Oficir se zaustavi ispred njega. Jesi l
ti taj?
Gospodine, shvatite, to je samo jedna prazna
re, slaga Baal. One vole da se ale; mislim, ove cure
se tako zezaju. Nazivaju nas svojim muevima jer mi,
mi...
Bez ikakvog upozorenja, Umar ga epa za
genitalije i stee mu ih. Jer vi ne moete da budete,
ree on, muevi, je l da? A ti ipak nisi ni tako lo.
Kad mu se bol stiao, Baal vide da su ene otile.
A Umar, pred svoj odlazak, dade evnusima savet.
Gubite se! Jerbo sutra mogu da dobijem nalog da i vas
uorkiram. Malo je takvih ko vi koji su tolko talini da
dobiju dva dana fore.
Kad su cure Zavese bile odvedene, evnusi su seli
pored Fontane ljubavi i gorko zaplakali. Ali Baal, pun
stida, nije plakao.

*

Dibril je sanjao Baalovu smrt:
Dvanaest kurvi shvatie, ubrzo posle hapenja, da
su toliko navikle na svoja nova imena da nisu mogle da
se sete starih. A bile su i suvie uplaene da bi svojim
tamniarima otkrile te usvojene nazive, pa im zato nisu
rekle nijedno ime. Posle duih izdiranja i mnogih pretnji,
tamniari su popustili i registrovali su ih pod brojevima,
kao Zavesa br. 1, Zavesa br. 2 i tako dalje. Njihovi bivi
klijenti, plaei se posledica kad bi se otkrilo ime su
kurve bile obuzete, takoe su utali, pa je ta tajna
verovatno mogla to i da ostane, da pesnik Baal nije
poeo da lepi svoje pesme po zidovima gradske tamnice.
Dva dana posle hapenja, u tamnici je sve vrilo od
prostitutki i podvodaica, iji se broj bio znatno uveao
za dve godine reima Potinjavanja koji je u Dahiliji
bio uveo praksu izolovanja ena od spoljnog sveta. Izilo
je na videlo da su mnogi Dahilijanci bili spremni da
podravaju gradski olo u ruganju policiji zbog ovih
mera, a da ne govorimo o moguem gonjenju po novom
zakonu protiv nemorala, pa su pod tamnikim prozorima
pravili serenade tim nafrakanim damama u koje su se bili
zaljubili. Ali te ene unutra nisu bile ni najmanje
uzbuene tim znacima njihove odanosti, pa svoje
udvarae pred zamandaljenim kapijama nisu ni
ohrabrivale. Meutim, treeg dana njihovog
zatoenitva, u grupi tih enjivo zaljubljenih budala
pojavio se i jedan propali ova s turbanom i u irokim
akirama, tamne koe sa svetlijim flekama. Mnogi
prolaznici su se kikotali kad bi ga videli, ali kad je on
poeo da recituje svoje stihove, kikotanje je naglo
prestalo. Dahilijanci su uvek bili dobri poznavaoci
umetnosti i poezije, pa ih je lepota tih oda koje je
recitovao taj udni gospodii zaustavila na njihovom
putu. Baal je recitovao svoje ljubavne pesme, a patnja
izraena u njima utiala je ostale stihotvorce, koji su
Baalu dopustili da govori u ime svih njih. I sad su prvi
put na prozorima tamnice mogla da se vide lica
uhapenih kurvi, koje je tamo privukla magija stihova.
Kad je zavrio svoj recital, on je priao tamnici da svoje
pesme prikai na zid. Straari pred kapijom, oiju punih
suza, nisu se ni makli da ga zaustave.
Svake veeri posle toga, taj udni bada bi se
pojavljivao i recitovao neku novu pesmu, i svaka je
zvuala lepe nego prethodna. Moda je ta prezasienost
lepotom poezije spreavala sve prisutne da zapaze - sve
do dvanaeste noi, kad je on zavrio sa recitovanjem
svoje dvanaeste pesme, od kojih je svaka bila posveena
drugoj eni - da su imena tih dvanaest supruga bila
ista kao imena one druge grupe od dvanaest pravih.
Ali dvanaestog dana, to je bilo zapaeno, velika
gomila sveta koja je ve bila navikla da se tu okuplja da
slua Baala kako recituje, promeni raspoloenje.
Oseanja uasa i besa zamenie ona ranija, uzviena, te
gnevni ljudi okruie Baala, zahtevajui da im kae
razloge za nanoenje tih izokrenutih uvreda u stilu
bizantinizma. U tom trenutku, Baal skide svoj apsurdni
turban. Ja sam Baal, objavi on. Ja ne priznajem
nijedan drugi sud osim suda moje muze; ili, tanije,
mojih dvanaest muza.
Straari ga epae.

General Halid je hteo da se nad Baalom smesta
izvri smrtna kazna, ali Mahaund je zahtevao da se
pesnik izvede pred sud odmah posle suenja kurvama. I
tako, kad je Baalovih dvanaest ena, koje su se bile
razvele od kamena da bi se za Baala udale, osueno na
smrt kamenovanjem za kaznu zbog nemoralnog ivota,
Baal je stajao licem u lice sa Prorokom - ogledalo pred
likom, mrak pred svetlou. Halid, koji je sedeo sa
Mahaundove desne strane, ponudio je Baalu poslednju
ansu da objasni svoja zlodela. Pesnik je ispriao priu o
svom boravku u Zavesi, govorei najjednostavnijim
jezikom, ne skrivajui nita, ak ni onaj svoj zavrni
kukaviluk, zbog kojeg je sve ono to je od tada inio
bilo njegov pokuaj da to popravi. Ali sad se neto
neobino dogodilo. Gomila sveta koja se tiskala u tom
sudskom atoru, znajui da je tu, ipak, uveni satiriar
Baal, u svoje vreme najotriji jezik i najpronicljiviji duh
Dahilije, poe (bez obzira koliko se tome opirala) da se
smeje. to je Baal iskrenije i prostije opisivao svoje
brakove sa dvanaest Prorokovih ena, to je
neobuzdanija postajala razdraganost zapanjene publike u
sudnici. Pred kraj njegovog govora, dobri ljudi Dahilije
ve su uveliko bukvalno plakali od smeha, nesposobni
da se obuzdaju ak i kad su im vojnici bievima i
jataganima zapretili da e ih pobiti na licu mesta.
Ja se ne zavitlavam! dreknuo je Baal na gomilu
sveta, koja je u odgovor vritala od smeha, zapomagala i
pljeskala se po butinama. To nije ala! Ha ha ha. Dok
se, najzad, sve ne utia; Prorok je bio na nogama.
U one davne dane, ti si se rugao propovedi, ree
Mahaund u tiini. I onda je ovaj narod uivao u tvom
ruganju. A sad se vraa da sramoti moju kuu, te
izgleda da si opet uspeo da iz ljudi izvue ono najgore.
Baal ree: Ja sam zavrio. A ti sad radi ta
hoe.
I tako je on bio osuen da mu se odrubi glava, u
roku od jednog sata; i dok su ga vojnici grubo vukli iz
atre ka stratitu, on doviknu preko svog ramena: Kurve
i pisci, Mahaunde. Mi smo onaj svet kome ti ne
oprata.
Mahaund mu odgovori: Pisci i kurve. Ja tu ne
vidim nikakvu razliku.

*

Bila jednom jedna ena koja se nije menjala.
Posle Abu Simbelove izdaje - predaje Dahilije
Mahatindu na tanjiru, i njegove zamene ideje o visokom
dostojanstvu grada sa Mahaundovom stvarnou, Hind je
Mahaundu sisala prste na nogama, izrecitovala La-ilaha,
a zatim se povukla u visoku kulu svoje palate, gde je
ula glas o unitenju hrama Al-Late u Taifu, kao i svih
kipova boginja za koje se znalo da postoje. Zakljuala se
u svoju sobu u kuli sa jednom zbirkom drevnih knjiga
napisanih pismom koje niko ivi u Dahiliji ne bi mogao
da deifruje; pa je dve godine i dva meseca tu ostala,
prouavajui svoje mistine tekstove, u tajnosti, i ne
traei nita vie nego da joj se jedanput dnevno pred
vratima ostavlja tanjir obinog jela i da joj se u isto
vreme prazni nokir. Dve godine i dva meseca ona nije
videla nijedno ljudsko bie. Onda je, poslednjeg dana,
pred zoru, ula u spavau sobu svog mua, raskono
odevena i ukraena nakitom koji joj je blistao oko runih
i nonih lanaka, na nonim prstima, na uima i oko
vrata. Probudi se! naredila mu je, razmiui zavese
oko njegovog kreveta. Ovo je dan za proslavu. - On
zapazi da ona nije bila ni jedan dan starija otkako ju je
poslednji put video; ak je izgledala mlaa nego ikad, to
je samo potvrivalo glasine koje su nagovetavale da je
ona svojim arolijama navela vreme da za nju protie
unazad izmeu etiri zida njene sobe u kuli, gde se bila
zatvorila. ta mi to imamo da proslavljamo? upita
bivi Velika Dahilije, iskaljujui svoju jutarnju krv,
kao i obino. Hind mu odgovori: Ja moda nisam u
stanju da preokrenem tok istorije, ali je bar osveta
slatka.
Ni ceo sat posle toga, stie vest da je Proroka,
Mahaunda, oborila neka opasna bolest, da on lei u
Ajinom krevetu i da mu u glavi bui kao da mu je puna
demona. Hind je mirno nastavila da pravi pripreme za
banket, aljui sluge u svaki kutak grada da pozivaju
goste. Ali, svakako, niko nije hteo na takav dan da doe
da se gosti i veseli. Uvee je Hind sama sedela u velikoj
sali svoga doma, meu zlatnim tanjirima i kristalnim
aama svoje osvete, srui obinu teleu orbicu,
okruena inijama sa osobitim, aromatinim jelima
svake mogue vrste, koja su se puila. Abu Simbel nije
hteo da joj se pridrui, nazvavi njeno veeranje
bestidnim. Ti si ve pojela srce njegovog strica,
uzviknuo je Simbel, a sad hoe da pojede i njegovo.
Ona mu se u lice nasmejala. Kad su slukinje poele da
plau, ona je i njih oterala, pa je ostala da sedi sama za
trpezom, u svom samotnom veselju, dok su upaljene
svee bacale udne senke na njeno despotsko,
beskompromisno lice.

Dibril je sanjao Mahaundovu smrt:
Jer kad je Mahaunda glava poela da boli vie
nego ikad ranije, on je znao da mu je doao as u kojem
e mu biti ponueno da bira:
Kako nijedan prorok ne moe umreti pre no to mu
se pri kae Raj, uz kasniji nalog da bira izmeu ovog i
onog sveta: -
- tako, dok mu je glava poivala u krilu njegove
voljene Aje, on zatvori oi, i uini mu se da ga ivot
naputa; ali posle izvesnog vremena, on se povrati:
I on ree Aji: Izbor mi bi ponuen i ja se odluih
- izabrah Carstvo Nebesko - Kraljevstvo Boije.
Onda ona zaplaka, znajui da on to govori o svojoj
smrti; zatim njegov pogled promae pored nje i kao da se
zaustavi na nekoj drugoj pojavi u sobi, iako ona, Aja,
kad se okrenula da pogleda u tom pravcu, vide samo
kandilo koje je gorelo na svom stalku:
Ko je to tamo? uzviknu Mahaund. Jesi li to Ti,
anele Azrijele, to duu od tela rastavlja?
Ali Aja u neki jeziv, a sladak enski glas, koji
odgovori: Ne, Izaslanie Al-Lahov, nije to Azrijel.
I kandilo utrnu; a u mraku Mahaund upita: Da li
je ova moja bolest delo tvoje, O boginjo Al-Lato?
A ona ree: To je osveta moja nad tobom, i ja
sam sad zadovoljna. Nek se kamili tvojoj noge prebiju, i
nek je na grobu tvom ostave.
Zatim nje nestade, a kandilo koje je bilo utuljeno
ponovo buknu velikom i toplom svetlou, i Prorok
promrmlja, Hvala ti, ipak, Al-Lato, za taj dar.
I ne mnogo posle toga, on umre. Aja izie i ode u
susednu sobu, gde su njegove ostale supruge i uenici,
tekih srca, ekali, te sad svi poee da zduno jadikuju.
Aja ubrisa oi svoje i ree: Ako ovde ima nekog
ko se Izaslaniku klanjao, neka tuguje sada, jer Mahaund
je mrtav; ali ako ovde ima nekog ko se Bogu klanjao,
neka se raduje, jer je On sigurno iv.

Bio je to kraj sna.
VII ANEO AZRIJEL
Sve je to uzavrelo do same ljubavi, razmiljao je
Saladin ama u svom skrovitu: ljubav, ta nepokorna
ptica u Mejlahovom i Halevijevom libretu za operu
Karmen - jedna od onih uzornih ptica u kavezu, u
Alegorinom Avijarijumu, koje je on skupljao u svojim
lakim danima, i u kojem su se medu krilatim
metaforama nalazile ptice kao to je bila ona Slatka
(ptica mladosti), pa ona uta (srenija od mene), i ona
omar-kajamovska-edvard-ficderaldska bespridevska
Ptica vremena (koja ima samo kratak put za let, ali koja,
gle! ipak leti), i, najzad, ona Bestidna; ta poslednja iz
pisma Henrija Dejmsa Starijeg, njegovim sinovima...
Svaki ovek koji je stigao do svojih intelektualnih
,tinejderskih godina, poinje da podozreva da ivot
nije farsa; da nije ak n i blaga komedija; da ivot,
naprotiv, cveta i donosi plod iz najveih traginih dubina
sutinske gladi u koju je puteno korenje njegovih
subjekata. Prirodno naslee svakog oveka koji je
sposoban za duhovni ivot jeste neukroena tima u
kojoj vuk zavija i bestidna nona ptica kreti. To
prihvatite, klinci! - A u jednoj posebnoj, susednoj vitrini
amine mlae, srenije mate, leprao je suanj iz
nekog komada hit-paradne babl-gam-muzike, Sjajni
Vrdalamski Leptir, koji je delio lamour sa onom oiseau
rebelle.
Ljubav - zona u kojoj niko ivi ko eli da pabiri
ljudsko (a ne robotsko, Skiner-androidno) telo iskustva,
ne moe da podnese i prestanak tih operacija - ljubav nas
nesumnjivo prelazi, a sasvim je moguno da nam i na
glavu fatalno nagazi. Ali ona nas ak i unapred
upozorava. Ljubav je dete boemije (dok traje, nek laje)
- peva Karmen, taj pojam Voljene ene, njen savreni
obrazac, veiti i boanski, a ako me voli, uvaj se. Ne
moete traiti nita potenije od toga. A to se njega,
lino, ticalo, i Saladin je u svoje vreme voleo nairoko i
naveliko, a sad je (doavi do tog uverenja) patio zbog
osvete Ljubavi nad aavim ljubavnikom. Od svega
vezanog za svest oveka on je najvie voleo onu
protejsku, neiscrpnu kulturu naroda engleskog govora; a
bee rekao, kad se udvarao Pameli, da je Otelo, samo ta
drama, vredan celog opusa svih dramskih pisaca na bilo
kojem drugom jeziku, i mada je bio svestan te hiperbole,
nije smatrao da je to preterivanje veoma veliko. (Pamela
je, svakako, stalno nastojala da izdaje svoju klasu i rasu,
i tako je, to se moglo i oekjvati, priznavala da je to
uasava, pa je Otela podupirala ajlokom, i sa te dve
drame udarala rasistu ekspira po glavi). ama se
borio, kao i bengalski pisac Nirad oduri, pre njega -
mada bez onog pievog vrajeg nagona kolonijalne
inteligencije da bude vien kao enfant terrible - da bude
vredan izazova predstavljenog frazom Civis Britanicus
sum. Imperije vie nije bilo, ali on je i dalje znao da je
sve to je dobro i ivo u njemu bilo stvoreno i
podsticano da ivi zahvaljujui njegovom susretu sa
ovim ostrvcem uvstvenosti, okruenim hladnim
oseanjem prisutnosti mora. - A od onih materijalnih
stvari, on je svoju ljubav dao ovom gradu, Londonu,
volei ga vie nego i svoj rodni i bilo koji drugi grad na
svetu; milei, penjao se na njega, kradom, sa
uzbuenjem jahaa, pretvarajui se u kameni kip kad bi
grad pogledao u njegovom pravcu, i matajui o tome da
bude onaj koji ga poseduje i tako, u izvesnom smislu,
sam postaje taj grad, kao u onoj staroj dejoj igri kad
jedan malian postane car - pa ga pitaju, Care, care,
koliko je sati? - i preuzme taj njemu dragi identitet; kao
i u onom mitu Zlatne grane. London, ija
konglomeratska priroda odraava i njegovu sopstvenu,
upravo kao to je i londonska uzdranost odraava; dok
gradski napadni kameni ornamenti-gargameli iz oluka,
odraavaju sablasni bat rimskih koraka na njegovim
ulicama - gakanje divljih gusaka-selica. Londonsko
gostoprimstvo - da! - uprkos zakonu o useljavanju, i
sopstvenom nedavnom iskustvu, ama je i dalje
insistirao na istini u vezi s tim: na nesavrenoj
dobrodolici, dodue i na bigoteriji nekih, ali, ipak, na toj
realnoj stvari, to je mogao da potvrdi (u jednom
junolondonskom kvartu) i jedan pab u kojem se uo
samo ukrajinski jezik, kao i onaj godinji skup, u
Vembliju, ono bacanje kamena sa velikog stadijuma
okruenog imperijalnim odjecima - Nain Imperije,
Zajednica Imperije - rukama vie od stotinu delegata koji
su listom tragali za svojim poreklom tamo u davnini, u
jednom malom selu Goe, u toj portugalskoj koloniji na
jugozapadnoj obali Indije. - Mi Londonci moemo da
se ponosimo svojim gostoljubljem, rekao je on, jednom,
Pameli, a ona ga je, kikoui se bespomono, odvela da
gleda jedan film Bastera Kitona u kojem komiar, na
kraju neke apsurdne eleznike pruge, nailazi na
ubistven prijem onih koji su ga oekivali. U to vreme,
njih dvoje su uivali u takvom meusobnom
suprotstavljanju, i posle estokih diskusija zavravali u
krevetu... I sad on vrati svoje lutajue misli temi
metropole. Tvrdoglavo je sebi ponavljao: duga istorija
Londona kao pribeita mnogih, uloga koju je taj grad
igrao uprkos ritajuoj nezahvalnosti dece begunaca; a
lien svake retorike uurenih, samoestitajuih masa
doseljenika u naciju imigranata preko mora, sam je
bio daleko od savreno srdano rairenih ruku domaina.
Da li bi Sjedinjene Amerike Drave sa svojim pitanjima
jeste-li-sad-i-jeste-li-ikad-bili, dopustili Ho i Minu da
radi kao kuvar u njihovim hotelskim kuhinjama? ta bi
njihov makkaransko-volterski zakon imao da kae o
onom potonjem Karlu Marksu koji je, sa onom svojom
gustom bradurinom, stajao pred gradskom kapijom,
ekajui da pree londonsku utu liniju? O Podesni
Londone! Da li neko moe stvarno da bude toliki
duhovni tupadija a da ne voli londonski izbledeli sjaj i
njegova nova oklevanja, vie nego one vrue izvesnosti
onog novog prekookeanskog Rima sa njegovim
nacifikovanim arhitektonskim gigantizmom, koji
ugnjetava veliinom da bi se njegovi ljudski stanovnici
oseali kao crvii?... London, uprkos onim svojim sve
eim izraslinama kao to je Nat Vest toranj - zdrueni
logo istisnut u treu dimenziju - ipak je sauvao ljudsku
meru. Viva! (Zindabad!)
Pamela je uvek zauzimala sarkastian stav prema
takvom uzbudenom izraavanju. To su muzejske
vrednosti, imala je obiaj da mu kae. Posveene i
obeene na poasna mesta, na zidovima. Ona nikad nije
imala vremena da se bavi onim to odoleva vremenu.
Sve menjaj! Sve rasparaj! A on joj je na to rekao: Ako
uspe, ti e svakom slinom tebi, za jednu ili dve
generacije, onemoguiti da ubrza korak. Ona je slavila
tu viziju sopstvene staromonosti. Ako bude zavrila kao
ona punjena ptica dodo - relikvija, Izdajica Klase, iz
osamdesetih godina ovog veka - to e, rekla je, znaiti
neko poboljanje ovog sveta. On ju je zamolio da mu
dopusti drukije miljenje, ali oni su se dotle ve grlili i
ljubili: to je, svakako, bilo neko poboljanje, te se on
tako sloio sa njenim miljenjem.
(Jedne godine, vlada je bila uvela plaanje karata
za ulazak u muzeje, pa su grupe gnevnih ljubitelja
umetnosti demonstrirale parolama svoje nezadovoljstvo
pred tim hramovima kulture. Kad je ama to video, on
je hteo da istakne jednu svoju, uprotnu parolu, i da im
se, kao usamljeni govornik sa nekog uzvienja,
suprotstavi. Zar ti Ijudi ne znaju kolika je vrednost onih
eksponata tamo unutra? I ti ljudi su se onda muvali,
razdragano protestovali i svoja plua trovali cigaretama
ija je jedna paklica bila skuplja od ulaznice za muzej
protiv koje su se bunili; ono to su oni demonstrirali
svetu bilo je, zapravo, potcenjivanje njihovog kulturnog
naslea... Pamela je udarila nogom po podu. Kako se
usuuje da tako govori?! rekla mu je. Ona je imala
tadanje pravilno shvatanje: da su muzeji i suvie vredni
i da je besmisleno naplaivati neku sitnu taksu za ulaz.
Prema tome: Nemoj da se mea u to! i on je, na svoje
iznenaenje, odustao od svakog meanja u tu stvar. On
nije mislio da kae ono to je izgledalo da je mislio. On
je mislio da je on, moda, bio u stanju, pod pravim
okolnostima, i svoj ivot da rtvuje za ono to se u
muzejima nalazi. I zato on nije mogao ozbiljno da shvati
to protivljenje taksi od nekoliko penija. Meutim, bio je
savreno svestan toga da je njegov stav bio nejasan i loe
branjen.)
- A od svih ljudskih bia, Pamela, ja sam voleo
samo tebe. -
Kultura, grad, supruga; i etvrta i poslednja ljubav
njegova, o kojoj nikom nije priao: ljubav prema jednom
snu. U stare dane, taj san mu se vraao otprilike jednom
meseno; obian san, dogaao se u nekom gradskom
parku, pored jedne avenije sa drvoredom razvijenih
brestova, ije su natkriljujue kronje pretvarale aveniju
u zeleni tunel u koji su nebo i sunce samo, ovde-onde,
kapljali kroz savrene nesavrenosti zastora od lia. U
toj umovitoj tajnosti, Saladin je video sebe, u drutvu
dekia od oko pet godina starosti, koga je on uio da
vozi bicikl. Deki, klatei se uplaeno, u poetku, inio
je junake napore da odrava ravnoteu, sa estinom sina
koji eli da mu otac bude ponosan na njega. Sanjani
ama trao je pored svog izmatanog sina i drao
bicikl, da ne padne, steui mu rukom, grevito,
reetkicu za pakete iznad zadnjeg toka. Zatim bi ga
pustio, a deki (ne znajui da nije vie pridravan)
nastavljao je da vozi: ravnotea je dolazila kao dar
letenja, i njih dvojica su klizili niz aveniju, ama trei,
a deki okreui pedale sve upornije i upornije. Uspeo
si! radosno je uzviknuo Saladin, a isto tako oduevljeno
dete vikalo je preko svog ramena: Gledaj me! Vidi,
tata, kako sam brzo nauio da vozim! Je 1 ti milo? Je l
me sad voli? To je bio san za plakanje; jer kad se
probudio, vie nije bilo ni bicikla ni deteta.
ta e ti sad da radi? upitala ga je Mial sred
onog kra i loma u nonom klubu Vreli vosak, a on joj je
i suvie bezbrino odgovorio: Ja? Mislim da se vratim u
ivot. Lake reeno nego uinjeno; a to je, ipak, bio
ivot koji mu je ljubav prema sanjanom detetu nagradio
bezdetnou; njegovu ljubav prema eni, njenim
otuenjem od njega i njenom zatrudnelou od njegovog
starog prijatelja iz studentskih dana; njegovu ljubav
prema gradu koja ga je sa himalajskih visina bacala u taj
isti grad; i njegovu ljubav prema civilizaciji, koja ga je
zaavolila, ponizila, rastrgla na svom toku. Ne potpuno
rastrgla, podsetio se on na sebe; bio je on opet ceo, a tu
je imao i primer Nikola Makijavelija za razmatranje
(oveka kome je uinjena nepravda, ije je ime kao ono
Muhamedovo-Mahonovo-Mahaundovo sinonim zla; dok
mu je, u stvari, njegov nepokolebljivi republikanizam
doneo muilite i onaj toak za rastezanje na kojem je on
ipak preiveo - da li behu tri obrtaja? - dovoljno, u
svakom sluaju, da mnogi ljudi priznaju ak i to da su
silovali svoje babe, i slino, samo da bi se reili bolova;
a on, ipak, nije nita priznao, nijedan zloin nije uinio
dok je bio u slubi Firentinske republike, u tom i-suvie-
kratkom prekidu vlasti porodice Medii); kad je Nikolo
uspeo da preivi takve patnje i doivi da napie onu
moda ogorenu a moda i cininu parodiju udvorike
vladalako-zrcalno-odrazne literature, tada u velikoj
modi, delo Il Principe, za kojim su doli sjajni Discorsi,
onda on, ama, svakako nema potrebe da sebi dopusti
luksuz poraza. Dakle, to je uskrsnue; odvaljaj dalje taj
ogromni kamen sa ulaza u peinu mranu, i - do avola s
problemima legalnim!
Mial, Hanif Donson i Ruiasti - u ijim su
oima amine metamorfoze uinile ovog glumca
herojem, preko kojeg je ona magija specijalnih efekata
fantastinih filmova (Lavirint, Legenda, Hauard udak)
ula u Stvarnost - odvezli su Saladina kombijem
Ruiastog do Pameline kue; ali ovog puta on je sedeo
stenjen u vozaevoj kabini zajedno sa njih troje. Bilo je
rano popodne; Dampi je jo morao biti u sportskom
centru. Sreno, rekla mu je Mial, ljubei ga u obraz, a
Ruiasti ga je pitao da li bi trebalo da priekaju. Ne,
hvala, odgovorio je Saladin. Kad padne sa neba, pa te
napusti prijatelj, izdri brutalnost policije, pretvori se u
jarca, izgubi i posao i enu, spozna mo mrnje i
ponovo stekne ljudski oblik, ta ti je drugo ostalo da
uini nego - kako biste vi bez sumnje izrazili frazom -
da trai svoja prava? Mahnuo im je na rastanku. Sve
najbolje, rekla mu je Mial i oni su otili. Na uglu ulice,
klinci iz susedstva, sa kojima on nikad nije bio u dobrim
odnosima, igrali su fudbal pored bandere s lampom.
Jedan od njih, mangupi od desetak godina sa izrazom
zloe i praseim oima, uperi na amu zamiljeni
videodaljinski upravlja i viknu: Napred mar! Klinac
je pripadao generaciji koja je verovala u preskakanje
dosadnih, neprijatnih, nezgodnih delia ivota,
marirajui brzo napred od jednog do drugog vrhunca
punog akcije. Dobrodoao kui, pomisli Saladin, i
pritisnu zvonce na vratima.
Kad ga Pamela ugleda, ona se bukvalno uhvati za
grlo i poe da ga stee. Nisam verovao da ljudi to jo
rade, ree on. Posle filma Dr Strangelove. Trudnoa
joj se jo nije videla; on ju je pitao kako to podnosi a ona
je pocrvenela, ali mu je ipak rekla da je sve u redu.
Dosad sve ide kako treba. Bila je, prirodno, izbaena
iz koloseka; njena ponuda u kuhinji da skuva kafu dola
je neto kasno (ona je bila verna svorn viskiju, koji je
brzo pila uprkos detetu pod srcem); ali ama se u stvari
oseao pogrueno tokom celog tog susreta. Pamela je
jasno oseala da je ona ta koja treba da bude u loem
poloaju. Ona je bila ta koja je elela da prekine taj brak
i koja se ame bar triput odrekla; ali i on je, isto kao
ona, bio sav spetljan i zbunjen, te je izgledalo kao da se
njih dvoje takmie oko prava da budu u nemilosti.
Razlog aminog poraza - a on tu nije stigao, setimo se,
u ovakvoj zbunjenosti, ve u svadljivom, ratobornom
raspoloenju - bio je u tome da je on shvatio - videvi
Pamelu u njenoj i suvie vedroj vedrini, sa licem poput
maske svetice iza koje se ko-zna-kakvi crvii goste na
trulom mesu (bio je preplaen od dumanskog nasilja
onih slika koje su mu izvirale u nesvesnom stanju), sa
njenom obrijanom glavom ispod apsurdnog turbana,
njenim zaudaranjem na viski i onom tvrdoom koja se
bila uvukla u borice oko njenih usana - da se sasvim
jednostavno odljubio i da ne bi eleo da mu se ona, pa
sve i da hoe (to je bilo neverovatno mada ne i
neshvatljivo) vrati. Onog asa kad je postao svestan toga,
poeo je da se, iz nekog razloga, osea krivim, a
posledica je bila u tome to se na razgovornom planu
naao u nepovoljnijem poloaju. I belodlaki pas je reao
na njega. ama se seti da on, u stvari, nikad nije mnogo
mario za te kune ljubimce.
Pretpostavljam, obrati se ona svojoj ai, sedei
za starim stolom od borovine, u prostranoj kuhinji, da
je to, to sam uinila, neoprostivo, ah?
To malecko, amerikanizirano ah? bilo je jedna
nova stvar kod nje: da li jo jedna iz onog niza ljaga
koje je svesno udarala svom poreklu i vaspitanju? Ili je
to bila primila od Dampija, ili od nekog njegovog
mladog poznanika-hipika, kao zarazu? (I sad opet krenu
onaj njegov reei bes: ama, dole s tim! Poto on nju
vie nije eleo, to je sad bilo potpuno neprikladno ovoj
situaciji.) Mislim da ne bih umeo da ti kaem ta sam ja
u stanju da opratam, bio je njegov odgovor. Kao da
mi reakcija na sve to nekako izmie; ovek ili reaguje ili
ne reaguje, ali ja verujem da u u dogledno vreme imati
neko miljenje. Zato, recimo da je porota otila na
veanje. Njoj se ovo nije svialo, jer je elela da on
nairoko razglaba situaciju, kako bi mogli natenane da
piju njenu prokletu kafu. Pamela je uvek kuvala groznu
kafu: ali to sad nije bio njegov problem. Ja se vraam
ovamo. Ponovo se doseljavam, ree on. Kua je velika
i ima dosta soba. Uzeu svoj kabinet, moje skrovite, i
sobe ispod njega, zajedno sa onim zasebnim kupatilom,
te u tako biti potpuno nezavisan. Kuhinjom u se veoma
retko koristiti, mislim. Pretpostavljam, s obzirom na to
da mi telo nije nikad bilo pronaeno, i da sam zvanino
meu nestalima-verovatno-mrtvima, da nisi ila u sud da
me izbrie iz venanice; u kojem sluaju nee dugo
potrajati do mog vaskrsnua, im budem pokrenuo
Bentajna, Miligena i Selersovu. (Odnosno, njihovog
advokata, raunovou i aminog agenta.) Pamela ga je
nemo sluala, a njeno dranje mu je govorilo da ona
nema nameru da mu iznosi neke protivargumente, i da je
sve to on eli o-kej: samo je govorom svog tela
pokuavala da neto ispravi. A posle toga, zakljui on,
sve rasprodajemo i ti dobija razvod. I on zbrisa iz
kuhinje, izvodei pozorini izlazak da bi izbegao
njenu drhtavicu, i stie do svog skrovita upravo pre
njenog potresa. Pamela je, dole, moda plakala; a on
nikad nije mogao lako da podnosi enski pla, mada je
on sam bio jedan od glavnih drhtavaca-potresnika. A sad
mu se i srce nezgodno uznemiri: bum-bum-dum
dumbara-bum-bum.
Da bi se ponovo rodio, najpre umreti mora.

*

Kad je ostao sam, on se odjednom setio kako se on
i Pamela jednom nisu sloili - mada su o svemu imali
suprotna miljenja - u gledanju na jednu kratku priu
koju su oboje bili proitali, a ija je tema bila upravo
priroda neoprostivog. Zaboravio je i naslov prie i ime
autora, ali sadraja se ivo seao. Jedna ena i jedan
ovek bili su prisni prijatelji (nikad ljubavnici) tokom
celog ivota - i mladosti i zrelosti. Na njegov dvadeset-
prvi roendan (oboje su u to vreme bili siromani), ona
mu je, u ali, poklonila jednu najstraviniju jeftinu
staklenu vazu koju je mogla da nae, u bojama dreee
parodije na venecijansku ljupku vedrinu. Dvadeset
godina kasnije, kad su oboje postali uspeni i prosedi,
ona ga je posetila u njegovoj kui i poela da se s njim
svaa zbog njegovog loeg odnosa prema jednom
njihovom zajednikom prijatelju. U toku svae, njoj je
pogled pao na staru vazu, koju je on i dalje drao na
poasnom mestu, na polici iznad kamina u dnevnoj sobi,
i bez prekidanja svoje tirade, ona je zbrisala vazu sa
police i vaza se u paramparad razbila. Posle toga on
vie nikad nije hteo s njom da govori; kad je umirala,
pola veka kasnije, on je odbio da je poseti dok je leala
na samrtnoj postelji, i da joj posle ode na sahranu, iako
su mu prijatelji koje mu je bila poslala rekli da ona od
sveg srca eli da ga vidi. Recite joj, odgovorio je on
njenim emisarima, da ona nikad nije znala koliko sam
ja cenio ono to mi je razbila. Emisari su dokazivali,
molili, besneli. Ako ona nije znala koliki je znaaj on
pridavao toj triariji, kako onda on moe, po dui, da je
za to krivi? I zar se ona nije godinama posle toga trudila
da dobije njegov oprotaj i da se to izgladi? Pa, ona
umire, tako ti boga! Zar ta stara, detinjasta ranica ne
moe, sad, na kraju, da se zalei. Pa oni sad gube svoje
doivotno prijateljstvo, i zar ne mogu jedno drugom da
kau zbogom? Ne, rekao je nepomirljivi ovek. - Je
l ti to stvarno samo zbog te vaze? Ili krije neku drugu,
mraniju stvar? - Zbog vaze, odgovorio je on, zbog
vaze, i ni zbog ega drugog. Pamela je tog oveka
smatrala za sitnu duu i grubijana, ali ama je ak i
tada cenio tu udnu ljudsku privatnost, tu neobjanjivu
unutarnjost zbivanja u oveku. Niko ne moe jednu
unutranju povredu da ocenjuje, rekao je on tada,
prema veliini povrinske rane, ili prema dubini rupe.
Sunt lacrimae rerum (suze su za nesreu), kako bi
bivi uitelj Sufijan rekao, a Saladin je tokom mnogih
sledeih dana imao dosta mogunosti da razmilja o
suzama u stvarima. On je isprva bio doslovno
nepokretan u svom kabinetu-skrovitu, doputajui toj
sobi da se sopstvenim tempom, iza njega i oko njega,
ponovo razvija, i oekujui od nje da povrati neto od
onog solidnog, utenog kvaliteta nje same iz starih dana,
kao to je bilo pre promene univerzuma. Dosta je
vremena provodio u gledanju televizije sa polovinom
panjom, menjajui kanale prinudno, jer je i sam bio deo
kulture daljinskog upravljanja svakodnevicom, kao i
onaj klinac praseih oiju sa ulinog oka; i on je sam
shvatao, ili je bar sticao iluziju da shvata tog meovitog
video-monstruma kojeg je njegov pritisak na dugme
oivotvoravao... kakav je samo izravnjiva bio taj
daljinsko-upravljaki kibic-seka, taj prokrustovski
krevet dvadesetog veka; on je kao satarom odsecao teku
kategoriju i istezao laku, dok sve televizorove emisije -
reklame, ubistva, kvizovi, hiljadu-i-jedna zabava i isto
toliko terora u stvarnosti i mati - ne bi dole u istu
kategoriju, stekle istu teinu; i dok je pravi Prokrust,
graanin-pripadnik onog to bi se danas moglo nazvati
celom-rukom-opipljivom kulturom, morao da
primenjuje i um i rs, on, ama, mogao je da sedi
zavaljen u svojoj Parker-Knoll-fotelji za-zavaljivanje-
do-mile-volje i da samo prstima obavlja satarenje i
istezanje. inilo mu se, dok je bazao preko tv-kanala, da
je ta kutija puna udovita i nakaza: bilo je tu ivih
produkata mutacije - mutanata - zvanih Mutii, u seriji
Dr Ko, bizarnih stvorova koji su izgledali kao da su bili
ukrteni sa raznim vrstama industrijskih maina - sa
glodalicama, dizalicama, karama, viljukarima,
ekiarama, testerama, i iji su se surovi reci-
rukovodioci zvali Mutilazijanci; deiji tv-programi kao
da su bili nastanjeni iskljuivo liumanoidnim robotima i
kreaturama sa preinaavajuim telima, dok su programi
za odrasle pruali neprestanu paradu ljudskih
nusprodukata najnovijih shvatanja moderne medicine i
njenih sauesnika, savremenih boletina i rata. Neka
bolnica, u Gijani, oigledno uva telo jednog lepo
razvijenog morskog sirenka - pola oveka, pola muke
ribe - kompletnog sa krgama i krljuti. Likantropija, iliti
ludo uobraenje oveka da se pretvorio u vuka - bila je u
porastu tamo u kotskim brdima. Ozbiljno se diskutovalo
i o genetskoj mogunosti stvaranja kentaura. Prikazana
je i operacija promene pola. - Setio se i jedne odvratne
pesme koju mu je neodluno pokazao Dampi Doi u
kafeu aandaar sa K. i D. Njen naslov, Pevam o
elektrinom telu, potpuno je predstavljao pesmu. - Ali
taj nervozni bada je ipak bio kompletno telo, gorko je
pomislio Saladin. On je Pameli napravio dete, bez ikakve
muke: u njegovim hromozomima nije bilo prelomljenih
tapia... i ugledao je sebe u jednoj reprizi klasika the
Aliens Show. (U mnogo naprednoj kulturi status klasika
moe da se stekne za samo est meseci, a ponekad i
prekono.) Posledica sveg tog njegovog gledanja u tu
kutiju bila je u njegovoj potrebi da dobro zagrize u ono
to mu je jo bilo ostalo od predstave o normalnom, o
prosenom kvalitetu stvarnog; ali tu su delovale i neke
suprotne sile.
Delo Svet batovana mu je pokazalo kako se moe
postii ono neto, zvano himerini kalem (sluajno isti
onaj koji je bio ponos bate Ota Kouna); i mada je zbog
svoje nepanje zaboravio nazive ta dva drveta spojena u
jedno - dud? Laburnum-zanovet - metilica? - on se zbog
samog tog drveta uspravio u fotelji i zamislio. Ama, ono
je tu negde bilo, opipljivo, himera sa korenjem, vrsto
usaena u komad engleskog tla iz kojeg je ivahno raslo:
drvo, pomislio je on, kadro da zauzme ono metaforino
mesto drveta koje je njegov otac oborio u onoj dalekoj
bati, u jednom drugom, nespojivom svetu. Ako je jedno
takvo drvo moguno, onda je tu moguan i on; onda i on
moe da bude u svezi, da svoje korenje pusti, da preivi.
Sred svih tih televizualnih slika hibridnih tragedija -
nekorisnosti morskog sirenka, promaaja plastine
hirurgije, esperantu-slinoj ispraznosti preterano
moderne umetnosti, koka-kolanskoj kolonizaciji nae
planete - on je ipak posednik tog dara. I to mu je bilo
dovoljno. Ugasio je televizor.
Njegova mrnja prema Dibrilu se smanjivala. A
ni oni rogovi, jarea kopita, itd., nisu vie pokazivali
nikakve znake da e se ponovo pojaviti. Kao da je neko
leenje bilo u toku. U stvari, kako su dani prolazili, ne
samo Dibril ve sve ono to se Saladinu u poslednje
vreme deavalo a bilo nepomirljivo sa prozainou
svakodnevnog ivota, poelo je da mu izgleda nekako
beznaajno, upravo kao to i oni najuporniji noni
komari izblede kad ujutru ispljuskate lice hladnom
vodom, operete zube i popijete neko jako, vrue pie. I
on je poeo da pravi izlete u spoljni svet - da obilazi one
profesionalne savetnike, advokate, raunovoe i agente,
koje je Pamela imala obiaj da naziva nevaljalcima, i
dok je sedeo u tim kancelarijama sa policama punim
knjiga i fascikala, u kojima uda, svakako, nikad nisu
mogla da se deavaju, on je priao o svom slomu - o
oku u avionskoj nesrei - i tako dalje, objanjavajui
svoj nestanak kao da nikad nije padao sa neba, pevajui
himnu Vladaj, Britanijo, dok je Dibril urlao jednu
ariju iz filma ri 420.
Svesno je ama nastojao da ivi svojim
prekinutim starim ivotom delikatnih senzibilnosti, te je
odlazio na koncerte, poseivao umetnike galerije i iao
u pozorite, a kako je njegovo reagovanje na sve to bilo
prilino tupo, kako ti njegovi izleti u umetnost i kulturu,
zaudo, nisu mogli da ga vrate u staro stanje egzaltacije
koje je on, zauzvrat, oekivao od svih velikih umetnosti -
morao je sebe da uverava da e mu se uzbuenje ubrzo
vratiti; jer on je proao kroz loa iskustva, te mu je
potrebno malo vremena.
U svom skrovitu, sedei u Parker-Knoll-fotelji,
okruen svojim dragim predmetima - porcelanskim
pjeroima, Erosom to pridrava kuglu jedne antike
lampe - estitao je sebi to je onaj tip oveka koji shvata
da se mrnja ne moe dugo odravati. Moda je ljubav,
ipak, trajnija od mrnje; iako se ljubav menja, od nje
ipak ostaje neki trag, neki trajan oblik. Prema Pameli, na
primer, on je sad bio siguran da ne osea nita drugo do
najaltruistikiju naklonost. Mrnja je moda neto kao
otisak prsta na glatkom staklu osetljive due; obian trag
masnoe, koji sam iili kad ga ostavimo na miru. A
Dibril? Uh! On je bio zaboravljen; on vie nije
postojao. Dakle; odrei se neprijateljstva, mrnje, znai
postati slobodan.
Saladinov optimizam bivao je sve vei, ali
birokratija koja je okruivala njegov povratak u ivot
bila je smetnja, vea nego to je on oekivao. Banke su
bile spore u deblokiranju njegovih tekuih rauna; morao
je da pozajmljuje novac od Pamele. A ni posao mu nije
lako dolazio. Njegova agentkinja, arlota Seiers,
objasnila mu je preko telefona: Klijenti postaju udni.
Poinju da priaju o zombi-duhovima, oseaju se,
nekako, neisti: kao da pljakaju neki grob. arlota,
koja je i dalje zvuala kao da je tek prela pedesetu, kao
neko dezorganizovano i malice aavo mlao stvorenje
iz najboljeg palanakog kadra, odavala je utisak da
vie saosea sa klijentima i njihovim shvatanjem te stvari
nego sa amom. Priekaj da to proe, savetovala mu
je. Doi e maca na vratanca. Najzad, ti nisi nikakav
Drakula, tako im boga. Hvala, arlota.
Da: njegova opsednutost mrnjom prema Dibrilu,
njegovo matanje o izvlaenju iz sebe neke surove i
odgovarajue osvete - to su bile stvari prolosti, vidovi
jedne realnosti koji nisu bili u skladu sa njegovom
strasnom eljom da sebi ponovo ostvari obian ivot.
ak ni one smutljivake, buntovnike slike na televiziji
nisu mogle da ga skrenu sa tog puta. Ono to je on
odbijao da prihvati, bio je njegov i Dibrilov portret kao
monstruoznih likova. Monstruoznih, zaista:
najapsurdnija ideja. U svetu postoje pravi monstrumi -
diktatori koji vre masovna ubistva, nakaze koje siluju
decu. Pa onaj to siluje starice - Bakut-Trbosek. (Ovde je
bio prinuen da prizna da je uprkos njegovom starom,
visokom potovanju Gradske policije, hapenje Uhuru
Simbe bila jedna preterano prokleta i tupadijska stvar.)
Samo otvori neke bulevarske novine, bilo kog dana
sedmice, pa e videti slike poandrcalih irskih pedera
kako nabijaju blato u usta sitne dece. A Pamela je,
naravno, imala svoje gledite da je i monstrum - ta? -
pojam za rasuivanje, termin za takve osobe; saoseanje,
rekla je, zahteva da na njih gledamo kao na nesrene
sluajeve naeg vremena. A on joj je na to odgovorio da
saoseanje zahteva da na njihove rtve gledamo kao na
nesrene sluajeve. Nita od tebe, rekla mu je svojim
najpatricijskijim glasom. Ti zapravo ume da razmilja
samo u jeftinim debatnim kategorijama.
I ostali monstrumi koji nisu nita manje stvarni od
onih zloduha iz bulevarskih novina: novac, mo, seks,
smrt, ljubav. Aneli i avoli - kome su oni potrebni?
emu demoni, kad je sam ovek demon? - pita onaj
poslednji demon (nobelovca Singera) sa svog tavana u
Tievicu. Na to je amin smisao za ravnoteu, njegov
ima-tu-dosta-da-se-kae-i-za-i-protiv-refleks, eleo da
doda: A emu aneli, kad je ovek i aneosko bie?
(Ako ovo nije istina, kako onda objasniti, na primer, onaj
Leonardov crte? Da li je Mocart stvarno bio Belzebub
sa napuderisanom perikom?) - Ali, moralo je da se
prizna, a to je bila njegova prvobitna ideja, da okolnosti
veka nisu zahtevale dijabolika objanjenja.

*

Ja nita ne govorim. Ne traite od mene da stvari
razjanjavam na ovaj ili na onaj nain; vreme otkrovenja
davno je prolo. Pravila Stvorenja su prilino jasna:
postavi stvari, napravi ih ovako ili onako, pa ih onda
pusti da se same kotrljaju. Gde ti je zadovoljstvo ako
stalno trai neke nagovetaje, menjanje pravila,
zakazivanje meeva i tabaa? Dakle, ja sam dosad
uspevao da prilino dobro vladam samim sobom, i
nemam nameru da sad kvarim stvari. Nemojte misliti da
ja nisam eleo da se meam; o, jesam, mnogo puta. A
jednom sam se, istina, stvarno umeao. Sedeo sam na
krevetu Aleluje Koun i razgovarao sa superstarom
Dibrilom. Uparvala ili Niajvala, on je eleo da zna, a
ja ga nisam prosvetlio; i svakako nemam nameru da
umesto toga blebeem sa ovim zbunjenim amom.
Sad idem. ovek hoe da spava.

*

Njegov ponovo roeni, poletarski, varljivi
optimizam, najtee se odraavao nou; jer onaj drugi
svet rogova i kopita, on, nou, nije mogao lako da
osporava. A tu se radilo i o one dve ene, koje su bile
poele da ga proganjaju u snovima. Prva - teko mu je to
bilo da prizna, ak i samom sebi - bila je nijedna druga
nego ona dete-ena aandaara, njegova verna saveznica
u ono vreme njegovih komara koje je on sad tako silno
pokuavao da sakrije iza banalnosti i maglica, fanatika
borilakih vetina - ljubavnica Hanifa Donsona, Mial
Sufijan.
Druga - koju bee ostavio u Bombaju sa noem
njegovog odlaska zarivenim u njeno srce i koja sigurno
jo veruje da je on mrtav - bila je Zini Vakil.

*

Nervozu nervika-Dampija Doija kad je
saznao da se Saladin ama vratio, u ljudskom obliju, i
ponovo zauzeo dva gornja sprata kue u Noting Hilu,
bilo je stravino gledati, to je razdrailo i Pamelu vie
no to bi to i ona sama mogla da opie. Prve noi - bila je
odluila da mu to ne kae dok se ne nau u bezbednosti
kreveta - Dampi je, kad je uo tu vest, ipio dobrih pola
metra od kreveta i stao na liht-plavi tepih, go kao od
majke roen, i poeo da se sav trese, sa palcem
zarivenim u usta.
Vrati se u krevet i prestani da se ponaa kao
kreten, naredila mu je, ali on je estoko tresao glavom,
drei sad palac napolju dovoljno dugo da bi mogao da
izblebee: Ali ako je on ovde! U ovoj kui! Kako onda
ja mogu...? - Na to je epao svoju odeu, skupio je u
jednu guvu i izjurio iz sobe; Pamela je ula treske i
lomljavu, to joj je govorilo da su mu cipele, za kojima
je on verovatno trao, padale niz stepenice. Odlino,
vritala je za njim. Vrat slomio, dabogda, kukavico!
Meutim, nekoliko trenutaka docnije, Saladina je
posetila figura otuene mu ene zajapurena purpur-lica i
elave glave, koja gusto procedi kroz stisnute zube: D.
D. stoji napolju, na ulici. Prokleta budala kae da ne
sme da ue u kuu ako ti ne kae da nema nita protiv,
da je to za tebe o-kej. Videlo se da je, kao i obino,
cugala. ama, iznenaen, manje-vie izvali: A ta ti
kae na to, je l ti eli da on ue? to je Pamela
protumaila kao njegov nain utrljavanja soli u otvorenu
ranu. Buknuvi u licu jo purpurnije, ona klimnu glavom
u besu ponienosti. Da!
I tako se desilo da je svoje prve noi kod kue,
Saladin ama morao da izie iz kue - Ej, bado! Pa ti
stvarno dobro izgleda! pozdravi ga Dampi, uz gest
kao da eli da sastavi dlanove, da bi prikrio strah - i da
ljubavnika svoje ene ubedi da ue i legne u krevet
pored nje. Zatim se povukao gore, jer Dampi u svojoj
pogruenosti nije smeo da se vrati u kuu dok mu se
ama ne skloni s puta.

Kakav ovek! plakao je Dampi pred Pamelom.
Pa on je princ, on je svetac!
Upadaj u krevet, ree mu Pamela ama,
paralizovano, da ne bih morala ovo jebeno kue da
napujdam na tebe.

*

Dampija je amino prisustvo u kui i dalje
zbunjivalo, jer ga je video (ili mu se to samo priinjavalo
po njegovom ponaanju) kao neku zastraujuu senku
koju treba stalno smirivati. Kad je Pameli spremao ruak
ili veeru (on se pokazao, na njeno iznenadenje i
olakanje, kao pravi ef-glavni kuvar indijskog
restorana), navaljivao je da i amu pozovu dole, u
kuhinju, da im se pridrui; dok je Saladin, malo
oklevajui, nosio sebi jela, gore, na posluavniku i
objanjavao Pameli da bi, inae, bilo prostaki i
provokativno. Je l ti vidi ta on sve doputa pod
sopstvenim krovom! Pa, on je gigant! A jedino to mi
moemo, to je da se prema njemu bar pristojno
ponaamo. A Pamela, u svom sve veem besu, morala
je da podnosi itav niz takvih zbivanja i njihova
naravouenija. Nikad ne bih mogla ni da pomislim da si
ti toliko konvencionalan, rekla mu je gnevno, a Dampi
joj je odgovorio: To je samo stvar potovanja oveka.
I u ime tog potovanja, Dampi je nosio ami aj,
novine i potu; i nikad nije proputao, kad je dolazio u tu
veliku kuu, da odlazi gore u posetu, bar na dvadesetak
minuta, na minimum koji je odgovarao njegovom
oseanju pristojnosti, dok ga je Pamela ekala i
drmala ae viskija, tri sprata nie. Dampi je donosio
Saladinu i male poklone: smirujue ponude u vidu
knjiga, starih pozorinih programa i raznih maski. Kad je
Pamela pokuavala da se ponaa odluno, on joj se
suprotstavljao svojom bezazlenom ali i tvrdoglavom
upornou: Mi ne moemo da se ponaamo kao da je taj
ovek nevidljiv. On je ovde, zar ne? Mi moramo da ga
ukljuimo u na ivot. Pamela mu je kiselo odvratila:
Pa, zato ga, onda, ne zamoli da sie i da nam se
pridrui u krevetu? Na ta joj je Dampi ozbiljno
odgovorio: Nisam bio siguran da bi se ti s tim sloila.
Uprkos svojoj nesposobnosti da se opusti i amin
boravak gore primi kao novo za gotovo, neto se u
Dampi-Doiju ipak smirilo kad je, na ovaj
neuobiajeni nain, dobio blagoslov svog prethodnika. A
budui kadar da pomiri imperative ljubavi i prijateljstva,
on se prilino razvedrio i osetio kako u njemu raste
oseanje oinstva. Jedne noi, usnio je san zbog kojeg je
zaplakao, sledeeg jutra, radujui se unapred: obian san
- kao, on tri avenijom natkriljenom kronjama drvoreda,
pomaui nekom dekiu da vozi bicikl. - Je l vidi
kako lepo vozim? Je 1 ti milo, tata? vikao je uzbueni
deki. Gledaj kako vozim! le l me sad voli?

*

Pamela i Dampi bili su angaovani u kampanji
protestovanja protiv hapenja dr Uhuru Simbe zbog
takozvanih Trbosekovih ubistava bakutanera. I zbog toga
je Dampi takoe odlazio gore da diskutuje sa
Saladinom. Citava je ta stvar naduvana - zasnovana na
nepouzdanim dokazima i insinuacijama. Hanif tvrdi da je
optunica puna rupa ko vajcarski sir. Prava
nametaljka iz iste pakosti; jedino je pitanje dokle
nameravaju da idu. Oni e njega u fasu da nadlaju.
Moda e se pojaviti ak i svedoci koji e da tvrde da su
ga videli kako secka babe. Zavisi koliko ele da mu
naude. Ja bih rekao, mnogo; on je jedno vreme bio
veoma buan u gradu. ama je preporuivao
opreznost. Seajui se kako je Mial Sufijan sa
gnuanjem govorila o Simbi, on je rekao: Bada je
poznat - zar ne? - kao grubijan prema enama... Dampi
okrenu dlanove navie. U svom privatnom ivotu,
priznao je on, taj frajer je stvarno bio jedno veliko
govno. Ali to ne znai da je on ereio stare graanke; ne
mora da bude aneo da bi bio nevin. Naravno, sem ako
nisi crn. ama mu je to propustio. Stvar je u tome to
to nije nita lino ve politiki, naglasio je Dampi,
dodajui, kad je ustao da poe, da, sutra se odrava
miting posveen tome. Pamela i ja moramo da idemo;
izvini, mislim, ako eli, to jest, ako bude
zainteresovan, moe da poe sa nama, ako hoe.
Pozvao si ga da ide s nama? Pamela nije mogla
da poveruje. U poslenje vreme je esto oseala
muninu, na povraanje, ali to joj nije izmenilo
raspoloenje. I ti si to uradio bez mog pitanja? Dampi
je izgledao obeshrabreno. Uostalom, nema veze.
Olakala mu je. Njega da upeca za neto tako!
Meutim, sutradan ujutro, Saladin se pojavio u
holu, u finom smeem odelu, mantilu od kamilhara sa
svilenom kragnom i sa prilino prikladnim smeim
filcanim eirom, malo oborenog oboda sa jedne strane.
Za gde si se ti to spremio? elela je da zna Pamela s
turbanom, u konoj jakni od vojnih vikova i grubim
pantalonama koje su joj otkrivale poetno debljanje
trbuha. Jezi Askot-dentlmen!? - ini mi se da sam
pozvan na neki miting, odgovori Saladin na svoj
najneborbeniji nain, a Pamela mu udljivo ree:
Morae da se pripazi, upozoravajui ga. Ovako
upicanjenog, mangupi e te sjebati s lea, pa e da te
opeljee.

*

ta je njega odvuklo natrag u drugi svet, u taj
podgrad ije je postojanje on tako dugo osporavao? - ta
ga je, ili, holje - ko ga je prostom injenicom o svom
(njenom) postojanju prinudi(l)o da se pojavi iz aure
svog skrovita u kojem se vraao - ili je verovao da se
vraa - u svog biveg sebe, i da se jo jednom baci u
opasne (jer, na mapi neobeleene) vode ovoga sveta i
njegove sopstvene linosti? Uspeu ja da se uklopim u
taj miting, bio je Dampi Doi rekao Saladinu, pre
mojih aka-karatista. Meu kojima je ekala njegova
glavna zvezda: dugaka cura sa kosom u duginim
bojama i, dodao je Dampi, tek to je navrila
osamnaestu. - Ne znajui da je i Dampi pomalo patio
zbog iste grene enje, Saladin je preao ceo grad da lii
se naao u blizini cure Mial Sufijan.

*

On je oekivao da e taj miting biti mali, okrenut
tamo nekoj zadnjoj sobi, punoj sumnjiavih tipova, koji
gledaju i govore kao klonovi Malkolma X (ama se
setio jednog njemu smenog vica na televiziji - A sad
ujte vic o Crncu koji je svoje ime promenio u Mr X i
tuio sudu redakciju News of the World [Vesti iz sveta]
zbog klevete - i izazvao jednu od najgorih svaa u
svom braku), i moda sa nekoliko gnevnih ena;
zamiljao je i stezanje pesnica i manifestacije
pravdoljubivosti. Ono to je naao bio je jedan veliki hol,
u zdanju za skupove prijatelja Brikhola, zakren od-zida-
-do-zida ljudima svih moguih vrsta - starim, krupnim
enama, uniformisanim acima, Rastaskim i
restoranskim radnicima, osobljem malih kineskih
supermarketa - supereta iz Plezli-strita, pristojno
odevenih gospodiia i razbaruenih mangupia, belaca
i crnaca; raspoloenje te gomile sveta bilo je daleko od
one vrste ortodoksne histerije koju je on zamiljao; svi
su bili mirni, zabrinuti i oigledno u oekivanju da uju
ta se moe uiniti. Pored ame je stajala neka mlada
crnkinja koja ga je, njegovom odeom razonoena,
odmeravala od glave do pete; on joj je uzvratio pogled, a
ona se nasmejala: O-kej, izvinte, nema uvrede. Nosila
je jedan staklast, ispupen bed, one vrste koja menja
poruku kad se pomerite. Pod nekim uglovima pisalo je,
Uhuru za Simbu, a pod drugim, Slobodu za Lava. To je
zbog pravog znaenja imena koje je on za sebe izabro,
objasni mu ona bez potrebe. Na afrikom. - Na kojem
jeziku? eleo je Saladin da zna. Ona je slegla
ramenima, pa se okrenula da slua govornike. Bilo je to
afriki: roeno, zvukom nje same, u Luiemu ili
Detfordu ili Nju Krosu, sve to je njoj bilo potrebno da
uje... Pamela mu zaita u uho. Vidim da si najzad
naao nekog prema kome se moe oseati superiorno.
Ona je jo mogla da ga ita kao otvorenu knjigu.
Neku sitnu enicu sedamdesetih godina vodio je ka
podijumu na kraju hola jedan viljast ovek koji je,
ama je bio gotovo siguran, stvarno liio na nekog
lidera amerikog crnakog pokreta, zapravo na onog
mladog Stoklija Karmajkla - sa istim debelim naoarima
- i koji se ponaao kao neka vrsta compere-a, kuma.
Ispalo je da je on Volkot Roberts, mlai brat dr. Simbe, a
da je ona sitna starica njihova majka, Antoaneta.
Bogzna kako je neto onako golemo kao Simba moglo
da izie iz nje, apnu Dampi, a Pamela ljutito frknu,
zbog njenog oseanja solidarnosti sa svim trudnim
enama, kako sa onim prolim tako i sa sadanjim. Ali
kad je Antoaneta Roberts progovorila, glas joj je,
zahvaljujui samo njenim pluima, bio dovoljno moan
da ispuni celu prostoriju. elela je da govori o danu
suenja njenom sinu, pred istranim sudijom, i bila je,
bogme, sjajna izvoaica u toj predstavi. Glas joj je, po
aminom miljenju, bio ono to se smatra za obrazovan
glas; govorila je sa BBC-akcentom osobe koja je uila
englesku dikciju iz emisija World Service, ali tu je bilo i
jevanelisanja i pakleno-ognjenih propovedi. Moj sin
se naao u pritvoru, rekla je ona utianoj masi u holu.
Gospode Boe, on je tu eliju svojim telom ispunio.
Moj Silvester - vi mi neete zameriti ako upotrebim to
ime koje sam mu dala, bez namere da umanjim znaaj
njegovog ratnikog imena koje je on sam uzeo, ali ja to
pominjem samo iz navike - Silvester je grunuo navie iz
te elije kao Levijatan iz morskih talasa. elim da znate
kako je on govorio: govorio je glasno i jasno. Govorio je
gledajui svog dumanina pravo u oi, i da li, onda,
njegov tuilac moe da ga natera da obori pogled? Nikad
u mesecu Svetih nedelja. A elim i da znate ta je on
rekao: ,Ja stojim ovde, izjavio je moj sin, ,zato to sam
se odluio da preuzmem staru i asnu ulogu oholog
crnuge. Ja sam ovde zato to nisam voljan da izgledam
umerenjaki razuman. Ja sam ovde zbog svoje
nezahvalnosti. On je bio kolos meu patuljcima. ,Ne
greite, rekao je on pred tim sudom, ,mi sino ovde zato
da menjamo stvari. Ja, sa ovog mesta, i smesta,
doputam da se i mi sami menjamo: mi Afrikanci,
Karibljani, Indijci, Pakistanci, Bangladeani, Kiprani,
Kinezi, mi smo neto drugo no to bismo bili da nismo
preli okeane, da nae majke i oevi nisu preli nebesa u
potrazi za radom, ljudskim dostojanstvom i boljim
ivotom za decu svoju. Mi smo iznova napravljeni: ali ja
kaem da emo mi biti i oni koji e ovo drutvo
preinaiti, koji e ga reformisati od glave do pete. Mi
emo biti oni tesai mrtvog drveta i batovani novog
rastinja. Na nas je sad doao red. elim da znate to to
je moj sin, Silvester Roberts - dr Uhuru Simba, rekao u
palati pravde. Mislite na to dok odluujemo o tome ta
moramo initi.
Njen sin Volkot pomagao joj je da sie s podijuma
sred aplaudiranja i skandiranja; ona je mudro klimala
glavom u pravcu buke. Zatim su drani manje
harizmatini govori. Hanif Donson, Simbin advokat,
dao je itav niz sugestija - da galerija za publiku u
sudnici mora da bude prepuna, da se deliocima pravde
mora staviti na znanje da su pod prismotrom; oko zgrade
suda moraju da krue demonstranti sa pisanim parolama;
a treba i potraiti finansijsku pomo. ama promrmlja
prema Dampiju: Niko nije ni pomenuo njegovu
seksualnu agresivnost. Dampi je slegnuo ramenima.
Neke od ena koje je on prepadao upravo se nalaze u
ovoj prostoriji. Na primer, Mial, gle - eno je tamo, u
oku pored podijuma. Ali ovo nije ni mesto ni momenat
za takve stvari. Simbino bikovsko ludilo predstavlja -
moglo bi se rei - neto greno u familiji. Ono to nas
kolje jeste nevolja sa ovekom. Pod drukijim
okolnostima, Saladin bi imao mnogo toga da kae u
odgovor na takvu izjavu. - On bi se, na primer,
usprotivio tome da se slika oveka-nasilnika tako lako
odvaja od njega kad je optuen za ubistvo. - A nije voleo
ni upotrebu tih amerikih, crnakih termina, kao to je
Man - ovek u sasvim drukijoj britanskoj situaciji,
gde nije bilo robovske prolosti; to mu je zvualo kao
pokuaj da se pozajmljuje sjaj jedne druge, opasnije
borbe, stvar koju je takoe oseao kao reenost
organizatora mitinga da govori budu naglaavani takvim,
znaenjima nabijenim pesmama kao to je ona Mi emo
nadvladati, pa ak i ona, tako im boga, Nkosi Sikelel i
Afrika. Kao da su svi ciljevi bili isti, sve istorije
izmenljive, u smislu ja-tebi-ti-meni. - Ali on nita od
toga nije rekao, jer je poinjalo da mu se vrti u glavi i da
mu se ula teturaju, zato to mu je prvi put u ivotu bilo
dato jedno zatupljujue predoseanje smrti.
Hanif Donson je zavravao svoj govor. Kao to je
dr. Simba zapisao, novine e ui u ovo drutvo
kolektivnim a ne individualnim akcijama. On je citirao
ono to je ama prepoznao kao jedan od Kamijevih
najpopularnijih slogana. Prelazak od rei na moralnu
akciju, govorio je Hanif, ima jedno ime: postati human. -
A zatim se jedna slatka mlada britanska Azijatkinja, sa
malice-suvie-baburastim nosiem i podlim bluz-
glasiem unela u pesmu Boba Dilena, ao mi je jadnog
doseljenika. Ali uz jedan fal i ubaen prizvuk: ta pesma
je, tako, delovala neprijateljski prema doseljenicima,
mada je u njoj bilo stihova koji su udarali u ice to
govore o doseljenikovim vizijama koje se razbijaju kao
staklo, o tome kako on krvavo mora da gradi svoj
grad. Dampi, sa svojim versifikatorskim pokuajima
da ponovo definie staru rasistiku sliku reke krvi,
morao je da eeni ovu recitaciju. - Saladin je te stvari
doivljavao i promiljao kao da se nalazio daleko od
svega loga. - I ta se dogodilo? Ovo: kad mu je Dampi
Doi ukazao na prisustvo Mial Sufijan u zdanju za
skupove prijatelja, Saladin ama, gledajui u njenom
pravcu, video je kako neka vatra bukti nasred njenog
ela; i, istog Irenutka, osetio je klepet, i ledenu senku,
para dinovskih krila. - Doiveo je neku vrstu
zamagljivanja zdruenog sa duplom vizijom, te mu se
inilo da istovremeno gleda u dva sveta; jedan je bio
jarko osvetljen - hol sa upozorenjem da je tu zabranjeno
puenje - a drugi je svet bio svet fantoma, u kojem se
Azrijel, aneo-unititelj, obruavao na njega dok je
devojino elo i dalje buktalo vatrom zloslutnom. - Ona
je za mene smrt, eto ta mi ona znai, pomislio je ama
u jednom od ta dva sveta, dok je u drugom rekao sebi da
ne bude lud; hol je bio pun ljudi koji su nosili one aave
plemenske bedove, u poslednje vreme tako popularne
neonski zelene oreole i avolske rogove ofarbane
fluorescentnom bojom; Mial je verovatno nosila neki
komad nakita - drangulije svemirskog doba. - Ali
njegovo drugo ja opet prevlada, ona ne igra za tebe, ree
mu ono, nama nisu otvorene sve mogunosti. Svet je
ogranien; nade se prelivaju preko njegovih rubova. -
Na to mu srce pree u svoju nepravilnu radnju,
bababum, bumba, dabadum.
On je sad bio izveden napolje, uz uplaeno-brino
staranje ivanog Dampija, mada je i sama Pamela bila
zabrinuta za amino zdravlje. A, u stvari, ja bi trebalo
da budem slaba, sa ovim kolaiem u mojoj rerni, rekla
je sa grubim ostatkom nenosti. ta ti je trebalo da se
onesvesti? zabrinuto ga je pitao Dampi, pa mu
odluno predloi: Bilo bi ti najbolje da sad poe sa
mnom u moju kolu Liratea; da malo posedi tamo na
miru, a ja u te posle asa odvesti kui. - Ali Pamela je
htela da zna da li mu je polreban doktor. Ne, nije mi
potreban, idem sa Dampijem, bie mi dobro. Unutra mi
je bilo mnogo vrue. Nisam imao vazduha. A i mnogo
sam se toplo obukao. Glupost. Kojetarija.
Tu se nalazio jedan ozbiljan bioskop, pored same
Kue prijatelja, i ama je stajao naslonjen na zid sa
jednim filmskim plakatom. Film se zvao Mefisto, pria o
jednom glumcu, zavedenom u saradnju s nacizmom. Na
plakatu je bila slika tog glumca - igrao ga je nemaki star
Klaus Marija Brandauer - odevenog kao Mefistofeles,
lice mu belo, telo mu u crnom ogrtau, a ruke podignute
uvis. Iznad glave mu stoje stihovi iz Fausta:

- Pa, ko si ti, onda?
- Deo te moi, neshvaene, pobro,
Koja uvek eli Zlo, a uvek ini Dobro

*

U Sportskom centru: teko se odluio da pogleda u
Mialinom pravcu. (I ona je bila napustila Simba-miting
da bi na vreme stigla na as.) - Iako ga je celog obujmila
svojom srdanou kad ga je ugledala, vratio si se,
kladim se da si doao da mene vidi, ba lepo od tebe, on
je jedva uspeo da prozbori dve-tri prigodne rei, a jo
jedvije da je pita da li si ti, ono, nosila neto blistavo
nasred svog... jer to joj se sad vie nije videlo na elu,
dok je izbacivala noge u stranu i izvijala svoje gipko,
dugako telo, sjajno u svom zategnutom crnom trikou. -
Sve dok se, oseajui hladnou u njemu, nije udaljila,
sva zbunjena, i povreena ponosa.
Naa druga zvezda nije se danas pojavila,
pomenuo je Dampi Saladinu tokom pauze u vebanju.
Gdica Aleluja Koun, ona to se popela na Everest. Imao
sam nameru da vas predstavim jedno drugom. Ona zna,
mislim, ona je oigledno sa - Dibrilom. Sa Dibrilom
Faritom, onim glumcem, tvojim sapatnikom s kojim si,
zajedno, preiveo onu avionsku nesreu.
Stvari poinju da me opsedaju sa svih strana.
Dibril mu se pribliavao, kao ono, kad se u iskoni,
Indija odvojila od zemlje Gonduane, protokontinenta, i
plovila ka Lauraziji. (Njegovi procesi miljenja, zapaao
je odsutno, kretali su se sa nekim prilino udnim
asocijacijama.) A kad su se sudarili, ta sila je podigla
Himalaje. - ta je planina? Prepreka; transcendencija;
iznad svega - posledica.
Kud si poao? doviknuo mu je Dampi. Pa, ja
sam hteo da te odbacim. Je l ti sad dobro?
Odlino. Potrebna mi je etnja, to je sve.
O-kej, al samo ako si siguran.
Siguran. Otidi to pre, da ne uhvati Mialin tuan
pogled.
...Na ulici. Hodaj brzo, to dalje od tog pogrenog
mesta, od tog Hada. - O Boe: nema bekstva. Evo nekih
izloga, neke radnje to prodaje muzike instrumente,
trube saksofone oboe, kako se zove? - Lepi duvaki, i tu,
u izlogu, jedan obian letak - najavljuje skori povratak
- iji? - da, tano - povratak arhanela Dibrila, Gavrila.
Njegov povratak i spasenije zemlje ove. Hodaj. Brzo
dalje odavde.
... Zaustavi onaj taksi. (Njegova odea izaziva
potovanje ofera taksija.) Izvolite, gospodine, da li vam
smeta radio? Govori neki naunik koga su epali oni
otmiari aviona, pa mu otfikarili pola jezika. Neki
Amerikanac. Kae da mu je jezik kasnije ponovo
napravljen od mesa koje su mu odsekli sa guzice -
izvinte to govorim francuski. Ja ba ne bi mnogo volo
da mi usta budu puna mog dupeta, al nesreni bada
nije imo drugog izbora. udan frajer. Ima neke
nezdrave ideje.
Judin Damsdej, lino, diskutovao je na radiju,
svojim novim guzinim jezikom, o vremenskim
jazovima izmeu raznih fosila. avo je pokuao da me
uutka, ali dobri Bog i amerika hirurgija su ga
nadmudrili. Ti jazovi su bili glavni punktovi kreacionista
za prodaju pameti: ako je prirodna selekcija istina, gde
su, onda, sve one nasumine mutacije koje su postale
deselekcionirane? Gde su ona deca-monstrumi,
deformisane bebe evolucije? Fosili ute. Tu nema konja
sa po tri noge. Ma, nema smisla raspravljati se sa tim
aavim kurotresinama, ree ofer. Ja se, lino, ne
slaem sa Bogom. Da, nema smisla raspravljati se sa
njima, sloi se jedan mali deo amine svesti. Nema
smisla natuknjivati da fosilni zapisi nisu neka vrsta
ormana sa savreno sreenim fasciklama. A teorija
evolucije prela je veliki put od Darvina do danas. Sad se
dokazuje da se glavne promene kod vrsta nisu dogaale
sluajno, nasumice, kako se isprva zamiljalo, nego u
velikim, radikalnim skokovima. lstorija ivota nije neko
idi-mi-doi-mi bumbarovo kretanje napred - ono samo
napredovanje engleske srednje klase - kako je
viktorijanska misao elela da to bude, nego je to bila
jedna estoka, dramatina stvar, kumulativne
transformacije: po staroj formulaciji, vie revolucija
nego evolucija. - Jao, dosta mi je ovoga, ree taksista.
Judin Damsdej ieze iz etera, i zameni ga disko-
muzika. Ave atque vale.
Ono to je Saladin ama tog dana shvatio bilo je
to da je on iveo u stanju lanog duevnog mira, da je
ona promena u njemu bila i ostala promena za vena
vremena. Jedan nov, mraan svet bio se otvorio pred
njim (ili: u njemu) kad je pao s neba; bez obzira na to
koliko se on pomno trudio da ponovo ostvari svoju staru
egzistenciju, ovo je bila injenica, shvatio je on sada,
injenica koja se nije mogla rainiti. inilo mu se da
vidi ispred sebe jedan put koji se ravao, ulevo i udesno.
Zatvorivi oi i zavalivi se na zadnjem seditu taksija,
on izabra levu stazu.
2
Temperatura je i dalje rasla: i kada je toplotni talas
dostigao svoj najvii stepen i na njemu se zadrao tako
dugo da se ceo grad, sa svojim zanjima, svojom rekom i
svojim stanovnicima, opasno pribliio taki kljuanja -
tad su mister Bili Batuta i njegova drubenica Mimi
Mamulijan skoranji povratnici u metropolu posle
jednog perioda provedenog u gostima kod policije
Njujorka - objavili da prireuju prijem povodom svog
velikog izlaska. Bilijevi poslovni prijatelji u Menhetnu
bili su sredili stvar tako da se laj sluaj raspravi pred
jednim naklonjenim sudijom; zahvaljujui svom linom
armu, Bili je uspeo da ubedi sve one bogate ene,
marke, od kojih je izvukao onako lepe pare da bi svoju
duu otkupio od avola (ubedio je ak i gu Struelpiter),
da potpiu jednu peticiju za blagu kaznu, u kojoj su
gospe izrazile svoje uverenje da je mister Batuta iskreno
okajao svoj greh, i molile sud, u svetlu njegove zakletve
da e odsad da bude usredsreen samo na svoju zaista
sjajnu preduzetniku karijeru (iju drutvenu korist u
smislu stvaranja bogatstva i obezbeivanja zaposlenja
mnogim ljudima - natuknule su one - sud takoe treba da
ima u vidu radi blaeg ocenjivanja njegovih prestupa),
kao i da e se svakako podvrgnuti kompletnom
psihijatrijskom lcenju da bi savladao svoju slabost
prema kriminalnim alama - te da mu slavni sud odmeri
neku kaznu laku od robije, jer, po miljenju dama, u
ovom sluaju bi sud neke hrianskije vrste bio pouniji
od liavanja slobode. Mimi, sudski ocenjena samo kao
Biliju potinjena i ljubavlju zaluena osoba, bila je
kanjena uslovno; kazna za Bilija - deportacija iz zemlje
i debela globa, ali i to je ispalo znatno blae, kad se
sudija sloio s molbom Bilijevog advokata-branioca da
se njegovom klijentu dozvoli da dobrovoljno napusti
zemlju, da mu u pasou ne bi stajala ta stigma, taj
udareni ig sramotne deportacije koji bi nanosio
ogromnu tetu njegovim poslovnim interesima. Dvadeset
etiri asa posle izricanja presude, Bili i Mimi su ponovo
bili u Londonu, diui galamu u hotelu Krokford i
aljui ik-pozivnice potencijalnim zvanicama za prijem
koji je imao da bude glavni drutveni dogaaj te
neobino vrele i znojave sezone. Jedna od tih pozivnica
nala je svoj put, posredstvom g. S.S. Sisodije, do stana
Aleluje Koun i Dibrila Farite; druga je, sa neto malo
zakanjenja, stigla u skrovite Saladina ame,
proturena ispod vrata od strane brinog Dampija. (Mimi
je Pamelu telefonom pozvala na prijem, pa je, usput, sa
svom svojom neposrednou upitala: Je l ima pojma
gde ti se deo onaj tvoj mu? - na to je Pamela
odgovorila sa engleskom nelagonou, yes er but [da,
ovaj, ali...]. Mimi je celu priu izvukla iz nje za nepunih
pola sata, to nije bilo loe, i likujui zakljuila: Meni
ovo zvui kao da se tvoj ivot samo poboljava, Pam
draga. Dovedi ih obojicu; ili koga ti oe od njih
dvojice. To e da bude pravi cirkus.)
Mesto za odravanje tog prijema bilo je jo jedan
neobjanjiv Sisodijin trijumf: ogromna tonska sala
jednog od filmskih studija eperton bila je dobijena u tu
svrhu, oigledno besplatno, da bi gosti mogli da uivaju
u ogromnoj scenografskoj (i reijskoj) rekonstrukciji
dikensovskog Londona postavljenoj svuda okolo, tj. jo
neuklonjenoj posle tek snimljenog filma: muzike
adaptacije poslednjeg romana velikog pisca, sa novim
naslovom Prijatelj!, za koji je scenario i songove
napisao proslavljeni genije muzike scene, g. Deremi
Bentam, i koja je doivela ogroman uspeh i u
londonskom Vest Endu i na Brodveju, uprkos nekim
jezivim scenama; i tako je sad film Drugari, u biznisu
poznat pod tim naslovom, dobijao velike pohvale od
strane finansijski monih filmskih producenata. Lju lju
ljudi iz propa propa propagande, govorio je Sisodija
Dibrilu preko telefona, misle da e oooooovaj
drutveni doga doga - ovaj prijem, biti najebi najebi -
nabijen svetom i da e to da bu bu bude dobro za njihovu
propa propagandu i publi publi publicitet.
I stiglo je to vee: vee stravine vruine.

*

eperton! - Pamela i Dampi su ve tu, doleteli na
krilima Pamelinog eMDija (MG-a) dok ama,
prezirui njiliovo drutvo, stie jednim od autobusa koje
su domaini prijema stavili na raspolaganje onim
gostima koji iz bilo kog razloga vie vole da budu voeni
nego da voze. - A doao je i neko drugi - onaj sa kojim je
na Saladin pao sa neba na zemlju - i on se sad ufurava u
salu za prijem.
ama ulazi u arenu; i zapanji se. - Ovde je
London izmenjen - ne, ve kondenzovan - u skladu sa
zakonima filma. - Pa, ovo je prava tukaturija na
perploanip, pa gle i one tamo ganc-nove, utogljene,
mizanscenske statiste, tako zapanjujue blizu Portman
Skvera, i onaj ugao u senci sa kafanicama za brzu klopu.
- I jo crnje i gore: vidi samo one gomile ubreta koje
skuplja ista ulica na Bofins Baueru, verovatno sasvim
blizu Holouveja to se u ovoj smanjenoj metropoli
uzdie iznad Fledebijevih Fascinantnih soba za
izdavanje u Elbaniju, u samom centru Vest Enda! - Ali
gosti nisu raspoloeni za gunanje; taj ponovo roeni
grad, ak i sa ispremetanim kvartovima, zaustavlja dah
posmatraima; naroito u onom elu ogromnog studija
kroz koji krivuda reka, reka sa svojim maglama i
amcem dvojnika Gafera Heksema, osena Temza to
tee ispod dva mosta, jednog gvozdenog i drugog
kamenog. - Po njenim kaldrmisanim obalama sad veselo
gaze gosti; a tamo odjekuje tuni, maglom zaglueni bat
koraka sa zloslutnom notom. ukasto-beliasti dim od
suvog leda die se preko kulisa.
Drutveni velikani, manekenke, filmske zvezde,
velike bude raznih korporacija, jedan par manjeg
znaaja iz kraljevske porodice, korisni (upotrebljivi)
politiari i slian olo, znoje se i meaju u tim
krivotvorenim ulicama sa mnogim ljudima i enama isto
tako znojavim kao i pravi gosti, isto tako
krivotvorenim kao taj grad: unajmljeni statisti u
starinskim kostimima, kao i jedan izbor vodeih glumaca
iz tog filma! ama, koji, u trenutku kad ga je ugledao,
shvata da je taj susret bio sama svrha njegovog dolaska
ovamo - injenica koju je on sve do ovog trena uspevao
da dri daleko od sebe - ama jasno vidi Dibrila u sve
uskomeanijoj i bunijoj gomili sveta.
Da: tamo, na Londonskom Mostu Kamenom, bez
ikakve sumnje - Dibril! - A ono mora da je njegova
Aleluja, njegova Kraljica Leda, Koun! - Gle kako
odsutan izraz lica izgleda da ima, kako se malo naginje
ulevo; i kako ona izgleda zaorena njime - kako ga svi
oboavaju: jer on je meu najveim linostima ovog
prijema, Batuta mu je s leve strane, Sisodija i Eli sa
desne, a svuda okolo mnoga lica koja bi mogli da
prepoznaju ljudi od Perua pa sve do Timbuktua! - ama
se probija kroz gomilu koja postaje sve gua kako se on
pribliava mostu; ali on je odluan - do Dibrila, on e
do Dibrila doi! - i, odjednom, sa poetnim praskom
tasova, zau se buna muzika, jedna od besmrtnih,
sjajnih melodija g. Bentama; muzikanti prolaze a masa
sveta se cepa na dva dela kao Crveno more ispod dece
Izrailja, da ih propuste. - ama, izgubivi ravnoteu,
posre unazad, guran gomilom koja se deli i njega
privrljuje uz jednu lanu polubrvnaru - uz ta drugo do -
Malu prodavnicu retkosti; i, da bi se od mase zatitio, on
unatrake ulazi u tu radnjicu, dok, napolju, velika
raspevana horska gomila sisatih dama sa irokim
kapama, u nabranim bluzama, u pratnji jednog mnotva
gospodiia sa sulundarskim eirima na glavama,
prolazi razdragano i buno ulicom pored reke, pevajui
koliko ih grla nose.

Kakav li je ovek
Na zajedniki prika?
Kakve su mu namere?
Da l nam moe biti dovek
Oslonac i dika?
itd. itd. itd.

udna je ta stvar, neki enski glas kae iza
njega, ali kad smo igrali ou u Teatru-Ce, meu
glumcima je dolo do prave provale strasne poude;
neto neuporedivo u mom iskustvu. Glumci su poeli da
gube lagvorte zbog sprdanja i zezanja u oba krila bine.
ena koja to govori - sad vidi on - mlada je,
punaka i ivahna, daleko od neprivlane, vlana od
vruine, zajapurena od pia, i oigledno zahvaena
groznicom te poude o kojoj govori. - U toj sobi ima
malo svetlosti, ali on ipak vidi sevanje njenih oiju.
Imamo vremena, nastavlja ona, praktino. Kad se
ovaj hor zavri, na redu je solo-partija g. Podsnapa. A
zatim ona zauzima vaan stav agenta osiguravajueg
zavoda i baca se u svoju sopstvenu verziju programirane
mjuzikalske Podsnaperije:

Na jezik je raskoan i bogat,
Za strance je muan i rogat;
Nacija je naa miljenica Boga;
Da nas ugrozi neko - nema toga!...

Pa onda u reks-harisonovskom (My Fair Lady)
reitativu, obraa se nekom nevidljivom strancu. I kako
vam se svia London? - (Stranac): Ajnormejmong ri
(bogat). - (Enormously) Inomesli (grdno) ri, kaemo
mi. Nai engleski prilozi nikad se ne zavravaju sa mong.
- A da li vi, Ser, nalazite mnoge dokaze o dejstvu naeg,
Britanskog Ustava, na ulicama ove Svetske Metropole -
Londona, Londres-a, Londona? - Rekao bih, dodaje ona
i dalje podsnapujui, da kod Engleza postoji jedno
kombinacija od osobina od jedno skromnost, od jedno
nezavisnost, od jedno odgovornost, i od jedno mirno
spavati, koje se uzalud treba traiti kod drugih nacija od
ovaj svet.
Dok je govorila ove replike, ena se primicala
ami - otkopavajui svoju bluzu, istovremeno - a on,
mungos pred njom-kobrom, stoji skamenjen, dok ona
izlae svoju lepo uoblienu desnu sisu i, pruajui mu je,
pokazuje mu kako je na njoj crvenim flomasterom
nacrtala - kao in graanskog ponosa - nita manje nego
mapu, plan grada Londona, a plavom hemijskom
olovkom - reku. Metropola ga zove k sebi; ali on,
kriknuvi na pravi dikensovski nain, okrene se prema
izlazu iz Male prodavnice retkosti i pone da se probija
kroz gungulu u ludilo ulice.
Dibril gleda, sa Londonskog mosta, pravo u
njega; njihovi pogledi - ili se to ami tako ini - sad su
se - susreli. Da: Dibril se podie na prste i mahne mu
rukom, bez uzbuenja.

*

Ono to sledi, jeste tragedija. - Ili, bar, odjek
tragedije, punokrvne, originalne i, kako se kae, budui
nepristupane modernim ljudima i enama. - Burleska za
nae unieno, imitatorsko vreme, u kojem klovnovi
iznova glume ono to su, nekad, prvi odigrali heroji i
vitezi. -Pa, onda, neka bude tako. - Pitanje koje se ovde
postavlja, i dalje je, kao i uvek, krupno: a to je - priroda
zla, kako se zlo raa, zato ono raste, kako ono
jednostrano obuzima mnogostranu ljudsku duu. Ili,
recimo, zagonetka zvana Jago.
Nije nepoznata stvar da tumai knjievnih,
dramskih dela, poraeni postupcima negativnog junaka,
pripisuju njegov in zlobi bez motiva. Zlo je zlo i ono
e initi zlo, i to je to; gujin otrov je prava definicija
guje. - Ali, ovakvo sleganje ramenima, s prezrenjem,
nee proi na ovoj paradi. Moda moj ama nije
nikakav Stari Venecijanac, ni moja Eli neka zadavljena
Dezdemona, a niti Farita moe da se meri sa onim
Mavrom, ali oni e barem navui na sebe kostime takvih
tumaenja kakva e moje shvatanje stvari dopustiti. - I,
tako, Dibril sad mae ami u znak pozdrava; ama
mu prilazi; zavesa se die i otkriva scenu koja se
zamrauje.

*

Opaajmo, najpre, kako je ovaj Saladin osamljen,
ovde; iako je bio stekao samo jednu trzajuu drubenicu
- naefleisanu i sisno kartografski dezeniranu tuinku, on
se sam probija kroz razmiuu gomilu sveta u kojoj sva
lica izgledaju (a nisu) prijatelji jedni drugima; dok tamo,
na Londonskom mostu stoji Farita, opkoljen svojim
oboavaocima, usred gomile sveta;
a pored Dibrila - potujmo taj utisak koji je dobio
ama, ovek koji je voleo Englesku u vidu svoje
izgubljene ene-Engleskinje - zlatno, bledo i gleerski
ledeno prisustvo Aleluje Koun; ama hvata jednu punu
au s posluavnika koji nosi kelner u prolazu, brzo
popije pie, uzima drugo; i ini mu se da u udaljenoj Eli
vidi sve ono to je izgubio;
a u drugim smislovima, takoe, Dibril brzo
postaje za Saladina ceo zbir njegovih poraza; i u tom
trenutku pored Dibrila se nacrta jo jedna izdajnica:
ovca u haljini jagnjeta, sa preko pedeset godina, trepuj
kao cura od osamnaest - amina agentkinja, grozna
Sarlota Selers; a ti njega, Sarlota, nikad ne bi uporedila
sa onom transilvanijskom krvopijom (Drakulom), je l
da?! - zakuka u sebi ozlojeeni posmatra, ama; i
epa jo jednu au s posluavnika; a na njenom dnu
ugleda sopstvenu anonimnost i slavu onog drugog, i
veliku nepravdu u toj razlici;
i, posebno, najposebnije - gorko razmilja on - jer
Dibril, osvaja Londona, ne vidi nikakvu vrednost u
tom svetu koji pada pred njegove noge! - pa, taj kopilan
se uvek podsmevao ovom gradu, pravom-pravcatom
Londonu, Vilajetu, Englezima, tim tupadijama, kako on
kae, tim hladnim ribama, asti mi! - i dok se ama
nepopustljivo probija kroz gomilu ka njemu, ini mu se
da vidi, ba sada, onaj isti podsmeh na Faritinom licu,
onaj prezir jednog izopaenog Podsnapa, za koga je sve
ono to je englesko vredno ismevanja umesto hvale; o
Boe, kakva je surovost u tome, da on, Saladin, ija je
borba (kao nekad ona krstaka), ija je svrha bila
osvajanje ovog grada, mora da gleda kako taj grad klei
pred njegovim prezrivim suparnikom! - a tu je i ovo: da
ama udi za tim da bude u Faritinim cipelama, dok
Dibrila amina obua uopte ne zanima.
ta je neoprostivo?
Gledajui Faritino lice, ama prvi put posle
onog njihovog grubog rastanka u holu kue Roze
Dajamond, i zapaajui istu onu udnu prazninu u
pogledu tog drugog, sea se, veoma ivo, one ranije
praznine: Dibril je stajao na stepenitu ne hotei da bilo
ta uini, dok su amu, rogatog i uzapenog, odvlaili u
no; i osea kako mu se mrnja vraa, osea kako ga
mrnja ispunjava od-glave-do-pete sveom ui zelenom
- zanemari izvinjenja, krii ona u njemu, do avola sa
mokrim krpama i ta-sam-drugo-mogaovima; ono to je
neoprostivo jeste neoprostivo. O unutranjoj povredi ne
moze da sudi prema dubini spoljanje rane.
I tako: Dibril Farita, izveden od ame pred sud,
nalazi se na dombastijem drumu nego to je bio onaj
kojim su bili voeni Mimi i Bili u Njujorku, i proglaen
je krivim, za vena vremena, zbog one Neoprostive
Stvari. Iz ega ono to sledi, sledi. - Ali nama moe biti
doputeno da malo spekuliemo o pravoj prirodi tog
Krajnjeg, tog Neokajivog Greha. - Da li je to, i moe li
to biti, prosto, ono njegovo utanje na Rozinom
stepenitu? - Ili, pak, tu postoji i neka dublja srdba, gr
zbog kojeg je onaj Primarni Uzrok, odista, nita vie no
jedna zamena, surogat - fasada? - Jer, nisu li, njih
dvojica, zdrueni protivnici, svaki senka onog drugog? -
Jedan koji nastoji da se preobrazi u stranstvo kojem se
divi, a drugi koji vie voli da, prezrivo, preobraava;
jedan, zlosrean bada koji kao da je neprestano
kanjavan zbog nepoinjenih zloina, i drugi, nazivan
aneoskim i od pojedinaca i od svih zajedno, tip oveka
koji uspeva da se svega kloni. - amu moemo opisati
kao oveka neto manjeg od prirodne veliine; ali buni,
vulgarni Dibril je, neosporno, znatno vei od prirodne
veliine, to predstavlja nejednakost koja bi u ami
lako mogla da izazove neoprokrustovske udnje: da sebe
istegne i produi fikarei Faritu do normalne veliine.
ta je neoprostivo?
ta, ako to nije ona uzdrhtala golotinja koja je
potpuno poznata osobi kojoj se ne veruje? - I zar Dibril
nije video Saladina amu u situacijama - otmici aviona,
padu, hapenju - u kojima se tajne svake linosti potpuno
otkrivaju?
Pa, onda? - Da li se mi pribliavamo tome? Da li
treba da kaemo ak i to da su njih dvojica dve
fundamentalno razliite vrste linosti? Moemo li se
sloiti s tim da Dibril, i pored svog scenskog imena i
izvoenja na sceni, i uprkos sloganima ponovnog
roenja, novih poetaka, metamorfoza - eli da,
umnogome, ostane stalan - to jest spojen sa svojom
prolou da bi i dalje rastao iz nje; da on nije sam
izabrao ni onu svoju gotovo fatalnu bolest ni onaj
preobraavajui pad; da se on, u stvari, iznad svega plai
izmenjenih stanja u kojima mu snovi cure u, i
nadvladavaju, njegovo burno ja, pravei od njega onog
aneoskog Gavrila-Dibrila to on ne eli da bude; te je,
tako, on i dalje ono njegovo ja koje, za nau trenutnu
svrhu, moemo opisati kao istinsko... dok je Saladin
ama kreatura odabranih nestalnosti, jedna voljna
ponovna izmiljotina; dok njegova najradija pobuna
protiv istorije, prolosti, pravi od njega ono to je, po
naem izabranom idiomu - fal? I zar ne bismo, onda,
mogli da kaemo i to da taj faleraj njegove linosti
omoguuje da se u ami stvaraju i dublji i gori faleraji
- nazovimo to zlom - i da je to istina, da su to vrata
koja su se u njemu otvorila usled onog pada? - Dok se
Dibril - po logici nae ustanovljene terminologije - ima
smatrati dobrim zbog elje da ostane, uprkos svim
njegovim promenama, jedan, u dubini due, na jezik
neprevodljiv ovek.
Ali, i opet ali: ovo zvui - zar ne? - opasno kao
neka intencionalistika obmana (kao da cilj treba da
opravda sredstva)? - Takve razlike, koje poivaju, kao
to moraju, na ideji o sebi kao o (idealno) homogenom,
nehibridnom, istom ja - na krajnje fantastinoj
zamisli! - ne mogu, ne smeju da budu dovoljne. Ne!
Bolje da kaemo jednu oporiju stvar: da zlo moda nije
tako duboko usaeno ispod nae povrine, kako volimo
da mislimo i govorimo. - Da mi, u stvari, zlu teimo
prirodno, to jest, ne protiv nae prirode. - I da je Saladin
ama krenuo da uniti Dibrila Faritu jer se, najzad,
pokazalo da je to tako lako uiniti; poto je istinska
privlanost zla u zavodljivoj lakoi kojom ovek moe
da krene tim putem. (I spomenimo, u zakljuku, kasniju
nemogunost povratka.)
Ali Saladin ama insistira na jednoj prostijoj
liniji. Bila je to njegova izdaja u kui Roze Dajamond;
njegovo utanje, i nita drugo.
I on zakorai na krivotvoreni Londonski most. Sa
mosta gde se nalazi mala lutkarska, crveno-belo prugasta
atra g. Punch-a i one besne lutke Dudi to deveta
ostale lutke na bini - ama dovikuje Dibrilu: Tako se
to radil Posle ega i Dibril njemu dovikuje u znak
pozdrava, ali mu rei oduevljenja blede zbog
neprikladne ravnodunosti u glasu: Ma jesi li to ti,
Tupadijo! avole prokleti. Jesi, bogami, i to u prirodnoj
veliini. Doi vamo, Salad-baba, amo, drugaru stari.

*

Ovo se desilo:
U trenutku kad se Saladin ama naao u blizini
Eli Koun, pred kojom se ukoio i malice sledio od
njenih oiju, osetio je kako se njegovo ponovo roeno
neprijateljstvo prema Dibrilu proiruje na nju sa njenim
ispod-nule idi-do-avola izrazom lica i dranjem osobe
koja je u intimnim odnosima sa nekom velikom tajnom
svemira; a i sa nekom osobinom, na koju e on kasnije
pomisliti kao na pusto, divljinu, na neto tvrdo i rasuto,
antidrutveno, rezervisano, na samu sutinu njene
linosti. Zato ga je to kod nje toliko nerviralo? Zato ju
je, pre no to je i otvorila usta, ocenio kao deo svog
neprijatelja?
Moda zato to ju je eleo; a on je nju eleo tim
vie zbog onog to je smatrao da predstavlja njenu
unutarnju sigurnost; a kako on to nije imao, on joj je
zavideo i eleo da uniti to na emu joj zavidi. Ako je
ljubav udnja da se lii na (ili ak da se postane) voljeno
bie, onda se mrnja - to mora da se kae - raa iz iste
ambicije, kad ona ne moe da se ostvari.
Ovo se desilo: ama je izmislio jednu Eli i postao
neprijatelj svoje fikcije... ali nita od toga nije pokazao.
Osmehivao se, rukovao se, rekao da mu je drago to su
se upoznali; i onda je zagrlio Dibrila. Ja ga pratim da
mu neto uzvratim. Eli, nita ne sumnjajui, izvini se.
Njih dvojica sigurno imaju dosta tema za razgovor, rekla
je; i, obeavi da e se brzo vratiti, ode: ide, kako ree,
da istrauje. ama je zapazio da je dva-tri koraka malo
hramala; zatim se zaustavila, pa odluno otkoraala
dalje. Meu stvarima koje on nije znao o njoj, bio je njen
fiziki bol.
Ne znajui ni da je taj Dibril koji stoji ispred
njega, odsutna pogleda i povran pri pozdravljanju, bio
pod najpaljivijom lekarskom kontrolom; ili da je
redovno morao da uzima lekove koji su mu zatupljivali
ula, zbog veoma realne mogunosti da mu se povrati
ne-vie-bezimena bolest, to e rei: paranoidna
izofrenija; ili, pak, da je bio dugo dran po strani, na
Elino odluno insistiranje, od lilmskog sveta u koji je
ona bila poela ozbiljno da sumnja, jo od onog
Dibrilovog poslednjeg urnebesa; ili, ak, da je njihovo
prisustvo na ovoj batuta-mamulijanskoj zabavi bila sivar
kojoj se ona zduno protivila, pristavi samo posle
stravine scene u kojoj je Dibril grmeo, govorei da on
nce vie da bude zarobljenik i da je vrsto odluio da i
dalje nastoji da se vrati u svoj stvarni ivot; ili da se
Eli u svom napornom staranju o svom poremeenom
ljubavniku - koji je bio u stanju da via imike vraie
kako glavom nadole vise u friideru - ofucala i istanjila
kao iznoena koulja, prinuujui samu sebe da igra
ulogu bolniarke, rtvene jarice i take, to je, sve u
svemu, zahtevalo od nje da radi protiv svoje sloene i
ugroene prirode; i ne znajui nita od svega toga, ne
shvatajui da je i taj Dibril, na koga je on gledao i
verovao da ga vidi kao olicnje deteta sree, kao to to je
od-furije-gonjenom ami tako upadljivo nedostajalo, da
je i taj isti Dibril bio isto tako kreacija njegove mate,
isto tako jedna fikcija, kao i njegova izmiljena-
omraena-Eli-ena, ta klasina-crkni-pukni-plavua
iliti femme fatale doarana njegovom zavidljivom,
izmuenom, orestovskom imaginacijom - Saladin je u
svom neznanju ipak, sasvim sluajno, proao kroz
pukotinu u Dibrilovom (istina, pomalo donkihotskom)
oklopu, i shvatio kako taj njegov Drugi moe brzo da se
uniti.
Dibrilovo banalno pitanje je napravilo taj otvor
Ogranien sedativima na obino askanje, upita on
amu, maglovito: A kako je, reci mi, tvoja dobra
supruga? Na to mu ama, razvezana jezika
alkoholom, izbrblja: Kako je? Udeena za vrbicu.
Napumpana - trudna. Jebeno nosea. Poluuspavani
Dibril nije zapazio bes u njegovom govoru, pa se
odsutno razvedrio i obgrlio Saladina oko ramena.
aba, mubarak - aferim, estitao mu je nainski.
Alal ti vera, Tupadijo, ti brzo radi.
estitaj njenom valeru a ne meni, zadebljana
jezika, gnevno ree Saladin. estitaj mom starom
drugaru, Dampiju Doiju. Priznajem, pojavio se pravi
bada. Izgleda mi da ene mnogo trzaju na njega.
Bogzna zato. Sve luduju za njegovom prokletom
decom, pa ak i ne ekaju na njegovu linu dozvolu.
A koja to, na primer, ne eka? dreknu Dibril,
glave se okreu prema njemu, a ama se trgne,
iznenaen pitanjem. Kako koja koja koja? drei i
ama i izaziva pijane kikote okoline. I sam se Saladin
nasmeja: ali nezadovoljno. Rei u ti koja, na primer.
Moja ena, na primer, eto koja. Ona nije nikakva dama,
mister Farita, Dibrile. Pamela, moja jok-damska
supruga.
I ba u tom trenutku, kako to srea ponekad hoe -
dok je naefleisani Saladin bio potpuno nesvestan
dejstva svojih rei na Dibrila - u ijoj su se glavi dve
slike eksplozivno meale: prva, njegovo iznenadno
seanje na Rehu Merant sa leteeg ilima, koja ga je
upozoravala na Elinu potajnu elju da ima dete bez
obavetavanja oca - ko pita seme za dozvolu da se
poseje, i druga, zamiljeno telo instruktora borilakih
vetina spojeno u visokoritajuoj putenosti sa idom iste
gospoice Aleluje Koun - figura Dampija Doija
viena kako prelazi most, Sautvek brid u stanju
nekakve uzbuenosti - a u stvari juri za Pamelom, od
koje je on bio odvojen u toku one iste horske navale
dikensovskih pesama, koja je Saladina bila gurnula na
kartografske metropolitanske sise one mlade ene u
Maloj prodavnici retkosti. Ovo je razgovor o avolu,
naglasi Saladin.
Takva ti je ta baraba. I okrenu se on Dibrilu:
ali Dibril bee negde nestao.
Vrati se Eli Koun, besna, mahnita. Gde je on?
Isuse! Pa, zar ja ne mogu ni jedan jedini trenutak da ga
ostavim samog? Zar nisi mogao da obrati malo proklete
panje na njega?
Pa, u emu je stvar? Ali sad se i Eli ve bila
bacila u guvu, te kad ama ugleda Dibrila kako
prelazi Sautvek brid, ona se ve nalazila daleko van
domaaja njegovog glasa. - A sad se tu pojavi i Pamela, i
otro ga upita: Jesi li video Dampija? - A on joj
pokaza, Eno ga tamo, u onom pravcu, posle ega i
ona, bez ikakve pristojne rei, prosto, nestade; i sad se
Dampi mogao videti kako prelazi Sautvek brid u
suprotnom smeru: kovrdava mu kosa upavija nego
ikad ranije, ramena - vealica-za-kapute - skupljena mu
pod gornjim kaputom koji nije hteo da skine, oi
uznemirene u traganju za nekim, a palac mu pajki u
ustima; a malo kasnije, eto ti i Dibrila kako srlja preko
imitacije onog mosta sazdanog od gvoa, ului u
Dampijevom smeru.
Ukratko, zbivanja behu poela da pomalo lie na
farsu; ali dok je nekoliko minuta docnije onaj glumac to
igra ulogu Gafera Heksama, amdije koji nadglea
jedan deo dikensovske Temze u traganju za ploveim
leevima, da bi ih oslobaao od para i dugih vrednosti,
pre no to ih preda policiji - veslao brzo niz reku u
studiju, sa svojom nakostreenom i prljavom perikom na
glavi, farsa se zavrila; jer je u njegovom zloglasnom
amcu lealo onesveeno telo Dampija Doija u
njegovom vodom totalno natopljenom gornjem kaputu.
Gadno tresnut po glavi, uzviknu amdija, pokazujui
na ogromnu vorugu koja je i dalje bujala na potiljku
Dampijeve lobanje, a kako sam ga naao
onesveenog u vodi, pravo je udo to se nije udavio.

*

Nedelju dana posle toga, odazvavi se na arki
telefonski poziv Eli Koun, koja ga je traila i pronala
preko Sisodije, Batute i, konano, Mimi, i to u na izgled
prilino raskravljenom stanju posle oka, Saladin ama
je sedeo na zadnjem seditu trogodinjeg srebrnastog
stejn vagona Citroen-a, koji je budua Alicija Boniek
bila poklonila svojoj keri pred svoj dui boravak u
Kaliforniji. Eli ga je doekala na eleznikoj stanici
Karlajl, ponavljajui rei svojih prethodnih telefonskih
izvinjenja - Ja nisam imala prava da s tobom onako
razgovaram; ti nita nisi znao o onom njegovom - o,
bogu hvala to niko nije video kad je oveka napao, i
izgleda da je cela ta stvar zatakana, ali jedan ovek, s
lea tresnut veslom po glavi, mnogo nezgodno; a mi
smo, zapravo, uzeli jednu kuu gore na severu, ustupili
nam je neki moji prijatelji koji su otputovali, jer prosto
mi se inilo da e najbolje biti da se sklonimo od sveta, i,
moram da ti kaem, da on stalno pita za tebe; i ja mislim
da ti stvarno moe da mu pomogne, a, iskreno
govorei, i meni e biti lake uz tvoju pomo, to je
Saladina malo opametilo, ali i utopilo u veliku
radoznalost - i sad je kotska jurila pored Citroenovih
prozora, stranom brzinom: jedan rub Hadrijanovog
Zida, pa Gretna Grin, rajsko naselje - mesto potajnog
venavanja odbeglih parova zaljubljenih, pa zatim
duboka unutranjost ka Junoj Visiji; Eklfeksen, Lokebi,
Bitok, Elvenfut. ama je bio sklon razmiljanju o tome
kako su sva ne-metropolitanska mesta neka udubljenja u
meuzvezdanom prostoru, a putovanja u njih puna
opasnosti: jer sruiti se u te praznine, sigurno bi moglo
da znai umreti sam i neotkriven. Zabrinuto je zapazio
da je jedan od Citroen-ovih farova bio neispravan i bez
svetla, da je na instrumentu za pokazivanje nivoa
benzina gorela crvena svetlost (pokazalo se da je i to bilo
neispravno), sputao se sumrak a Eli je vozila kao da je
drum A74 bio silverstonska auto-strada usred bela i
sunana dana. On ne moe, bez kola, da ode daleko, ali
nikad se ne zna, objasnila mu je, namrgoeno. Pre tri
dana je ukrao kljueve od kola, pa su ga zaustavili dok je
vozio uz jednosmeran izlaz sa druma M6, viui o
prokletstvu. Pripremite se za osvetu Boziju, rekao je
saobraajnim policajcima, jer u ja uskoro pozvati svog
porunika, Azrijela. Oni su sve to zapisali u svoju malu
belenicu. A ama, i dalje puna srca svoje sopstvene
osvetnike udnje, pravio se da je time okiran i
pokazivao svoje saoseanje. A Dampi? pitao jc. Na
to Eli podie obe ruke sa volana i rairi ih u gestu ja-se-
predajem, dok su se kola stravino gegala na jednoj
krivini druma. Lekari kau da je ta Dibrilova
posesivna ljubomora moda deo iste stvari i da to moe
da mu prekine ludilo, kao ,kurclus.
Bilo joj je drago to s nekim moe da razgovara; a
ama joj je pruio svoje naklonjene ui. Ako mu je
oni verovala, to je bilo zato to mu je verovao i Dibril;
ama nije imao nameru da to poverenje kvari. On je
jednom proigrao moje poverenje; i pustimo ga sad, neko
vreme, da se uzda u mene. ama je bio poetnik, lutkar-
novak; bilo mu je potrebno da proui marionetske konce,
da vidi ta je tu vezano za ta... Ja sam tu nemona,
govorila je Eli. Ja nekako maglovito oseam da sam
kriva zbog njega. Na zajedniki ivot ne ide kako treba,
i to je moja greka. Moja majka se uvek naljuti kad ja
ovako govorim. Alicija, pred ulazak u avion to leti na
zapad, grdila je svoju erku na Terminalu br. 3. Ja ne
shvatam odakle tebi takve predstave, vikala je meu
ranevima, torbama i uplakanim azijskim mamama.
Mogla bi da kae i da ivot tvog oca nije iao po
planu. I da li, onda, njega treba kriviti za one
koncentracione logore? Prouavaj istoriju, Aleluja.
Istorija je u ovom veku prestala da obraa panju na
stare psiholoke orijentacije stvarnosti. Mislim da u ovo
nae vreme ovekov karakter ne odreuje vie njegovu
sudbinu. Ekonomija mu je sudbina. Ideologija mu je
sudbina. Bombe su mu sudbina. ta brine glad, gasnu
komoru, granatu, kako si ti proivela svoj ivot? Kriza
dolazi, smrt dolazi, a tvoje patetino individualno ja
nema s tim ama ba nikakve veze, sem to mora da trpi
posledice. A taj tvoj Dibril: moda ti se on dogaa kao
to ti se i istorija dogaa. Bila se vratila, bez
prethodnog upozorenja, onom visokom stilu svoje
garderobe koju je Oto Koun najvie voleo da vidi na
njoj, i kao da su joj, recimo, najbolje pristajali veliki crni
eiri i nabrane haljine. Uivaj u Kaliforniji, majko,
otro joj je rekla Eli. Nek je zadovoljna bar jedna od
nas dve, rekla je Alicija. A zato ne bih to mogla da
budem ja? I pre nego to joj je erka mogla da
odgovori, ona brisnu pored barijere samo-za-putnike,
maui pasoem, avionskom ulaznicom i kartom, na putu
ka duty free-bocama Opijuma i Gordon-dina,
izloenim za prodaju ispod jednog aluminijumskog
natpisa koji je glasio: NA RASTANKU RECITE
ZDRAVO I KUPITE PIE JEFTINO I PRAVO!
U poslednjoj svetlosti dana, drum je obilazio jedan
niz bezdrvnih, vresom obraslih bregova. Davno, u jednoj
drugoj zemlji, u drugi sumrak, ama je obilazio drugi
jedan takav niz bregova iza kojih su se ukazale ruevine
Persepolisa. Medutim, onjesad putovao kajednoj ljudskoj
ruevini; ne da joj se divi ve moda (jer odluka da se
ini zlo nikad se ne donosi konano, sve do samog
trenutka izvrenja; uvek postoji poslednja ansa za
povlaenje) ak i da ga vandalski opustoi. Da nakraba
svoje ime na Dibrilovoj koi: Ovdi bijo Saladin. Zato
si ti sa njim? upita on Eli, koja, na njegovo iznenaenje,
pocrvene. Zato sebe ne potedi tih muka?
Ja tebe, zapravo, i ne znam, uopte te ne
poznajem, stvarno, poe ona; zatim malo zastade, pa
odlui da kae. Ne ponosim se ovim odgovorom, ali on
je istinit, ree ona. To je seks. Nas dvoje smo u tome
neverovatni, savreni, ja ne znam nita slino. Ljubavnici
snova. ini mi se da on, prosto, zna. Da zna mene.
Onda uuta; no joj je skrivala lice. ama opet oseti
navalu gorine. Sve sami ljubavnici snova oko njega; a
on neosnovan, ovek lien snova, moe samo da ih
posmatra. Srdito je krgutao zubima i sluajno se malo
ujeo za jezik.
Dibril i Eli su se bili zavukli u Djurisdir, u jedno
tako malo selo da nije imalo ni pab, i stanovali su u
jednoj neposveenoj, bivoj crkvi (Freekirk), pa
preobraenoj - taj kvazireligijski termin ami je udno
zazvuao - zapravo adaptiranoj za stanovanje; adaptaciju
je izvrio jedan arhilekta, Elin prijatelj, koji se obogatio
pravei takve metamorfoze svetog u profano. Ta zgrada
je na Saladina sumorno delovala, uprkos njenim belim
zidovima i upavom (apisonu od-zida-do-zida. U vrtu je
bilo nadgrobnih spomenika. Kao sklonite za oveka koji
pati od paranoidne iluzije da je glavni aneo Gospoda
Boga, pomislio je ama, ovo mesto ne bi moglo da
bude njegov, lini, prvi izbor. Ta Freekirk je stajala malo
izdvojeno od desetak drugih kua od kamena i crepova
koje su sainjavale to seoce: osamljenih ak i u toj
osamljenosti. Dibril je stajao na vratima - senka ispred
osvetljenog predsoblja - kad su se 'kola zaustavila pred
kuom. Doao si, uzviknu on. Ba dobro. Dobro
doao u krvavu tamnicu.
Dibril je zbog lekova koje je uzimao postao
trapav. Dok su njih troje sedeli oko kuhinjskog stola od
svee borovine, ispod centrifikovane lampe sa tegom, na
povlaenje gore-dole, dvaput je rukom zakaio svoju
olju s kafom (hvalio se da vie ne pije estoka pia, dok
je Eli, da bi ami pravila drutvo, nalila dve dobre
are kotskog viskija u njihove ae), i, psujui,
posrtao po kuhinji traei papirne salvete da upije
prosutu kafu. Kad mi ovakav nain ivota dozlogrdi, ja
to jednostavno prekinem, a njoj nita ne kaem,
priznade on. Ali onda razna sranja poinju da se
deavaju. Kunem ti se, Tupadijo, ne mogu da podnosim
krvavu pomisao da to nee nikad prestati, i da su mi
jedini izbor lekovi ili bube u glavi. Ne mogu to krvavo
prokletstvo da podnosim, pa to ti je. Kunem ti se, kad
pomislim na sve to, doe mi, uh, ne znam, ne znam ta
bih uradio.
Prestani da pria, blago mu ree Eli. Ali on
uzviknu: Je l zna, Tupadijo, da ja nju ak i udarim?
Krvav pakao.
Jednog dana mi se uinilo da je ona neki od onih
naih besnih-razemsa (indijskih demona), pa sam kreno
da je gonim. Zna li ti kako je to jako, ta mo ludila?
Ja sam, sreom, pohaala one asove - bu! ups!
uuuk!-samoodbrane, isceri se Eli. On preteruje, da bi
se vadio. A, u stvari, to se zavrilo tako to je on sam
lupao glavom o pod. - Da, ba ovde, posramljeno
priznae Dibril. Kuhinjski pod je bio od kamenih ploa.
Bolno, usudi se ama da kae. - Jezivo si u pravu,
zaurla Dibril, ali sad neobino veselo. Bio sam
nokautiran, naisto.
Unutranjost Freekirk-a sastojala se od jedne
prostrane (to bi preduzimai nazvali dupleks) sobe za
prijem na dva nivoa - biveg hola za verske skupove - i
druge, konvencionalnije polovine, sa kuhinjom i
nusprostorijama dole, kao i spavaim sobama i
kupatilom, gore. Poto, iz nekog razloga, nije mogao da
spava, ama je u pono ustao i odbazao u veliku i
ledenu - (toplotni talas je moda i dalje harao na jugu
Engleske, ali ovde, gde je vreme bilo jesenje i hladno, ni
privirio nije) - dnevnu sobu i tu bazao meu sablasnim
glasovima izagnanih propovednika, dok su Dibril i Eli
inili ljubav buno i naveliko. Kao Pamela. Pokuao je
da misli na Mial, na Zini Vakil, ali to mu nije pomoglo.
Nabijajui prste u ui, borio se protiv zvunih efekata
kopulacije Farite i Aleluje Koun.
Taj njihov spoj, pomislio je, veliki je rizik od
samog poetka: najpre, ono Dibrilovo naputanje
karijere i jurnjava za Eli preko sveta, a sad i njena
beskompromisna reenost da to sredi, da pobedi u njemu
onu ludu, aneosku boanstvenost i obnovi onu njegovu
ljudskost koju je volela. Za njih dvoje nema
kompromisa; oni idu na sve ili nita. Dok se on, Saladin,
opredelio za ivot pod istim krovom sa svojom enom i
njenim valerom. ta je tu bilo bolje? Kapetan Ahab se
udavio, podsetio se; a dvolinjak Imiel je preiveo.

*

Sutradan ujutro Dibril naredi da pou na izlet do
vrha oblinjeg brda. Eli je odbila da ide, mada je
ami hilo jasno da je nju povratak na selo ispunjavao
radou. Ama, pusti prokletu dustabanlijku, ree
Dibril, ali s ljubavlju. Idemo nas dvojica. Pokazaemo
mi gradski prainari ovoj osvajaici Everesta kako se
planinari. Ovo ti je ba ivot okrenut tumbe. Mi se
veremo uz planinu, dok ona sedi ovde i preko telefona
vodi poslovne razgovore. Saladinu je jedna misao
stizala drugu: on je sad shvatio onu udnu nepriliku u
epertonskom studiju; a shvatio je i to da e im ova
mirna luka biti samo privremeno skrovite - da je Eli,
dolaskom ovamo, rtvovala sopstveni ivot i da to ona
nee moi da nastavlja u beskonanost. I ta sad on treba
da uradi? Neto? Nita? - Ako osveta ima da se izvri,
onda kada i kako? Obuj ove cokule, naredi mu
Dibril. Da li e ova jebena kia da pada ceo dan? I
pre nego to su stigli do piramide od kamenja na vrhu
Dibrilovog izabranog pravca pentranja, bili su ve
obavijeni finom izmaglicom. Mnogo lep pogled, ree
Dibril zadihano. Gledaj: eno je tamo dole kako sedi
zavaljena kao Veliki Pandadram. Pokazivao je rukom
dole na Freekirk. ami je srce gruvalo u grudima i on
se glupavo oseao. Morae poeti da se ponaa kao
ovek sa nekom sranom manom. Jer, daba mu to to bi
bilo slavno umreti od loga na ovom nikakvom vrhu, ni
zbog ega, u izmaglici! Onda je Dibril izvadio svoj
dogled i poeo da razgleda dolinu. Tamo nije bilo gotovo
nikog za gledanje - samo dva-tri oveka, poneko kue i
nekoliko ovaca, i to je bilo sve. Dibril je malo pratio te
ljude svojim dogledom. Dakle, sad, kad smo sami, on
iznenaa ree, mogu da ti kaem zato smo, u stvari,
pobegli u ovu prokletu rupagu. Zbog nje. Da, da; nemoj
da te zavede moje ponaanje! Sve je to zbog njene
proklete lepote. Mukarci, Tupadijo: jure je kao
odvratne muve. Kunem ti se! Ja ih vidim kako balave i
kako hoe da je epaju. To nije pravo. Ona je veoma
privatna osoba, najprivatnija na svetu. Mi je moramo
zatititi od poude.
Ove rei su Saladina iznenadile. O nesrenie,
pomislio je on, ti stvarno gubi svoju ludu glavu
postepeno ali brzo. I odmah za tom milju, kao nekom
magijom, u svesti mu odjeknu reenica: nemoj da
uobraava da to znai da u te ja ostaviti na miru.

*

Dok su se Eli i ama vozili natrag ka Karlajlskoj
eleznikoj stanici, ama pomenu opadanje
stanovnitva u unutranjosti zemlje. Ovde nema posla,
ree Eli. I zato je prazno. A Dibril kae da ne moe da
se navikne na pomisao da ceo taj prazan prostor govori o
siromatvu: njemu to lii na luksuz, u poreenju sa
prenaseljenou u Indiji. - A tvoj rad? upita je
ama. ta je sa njim? Ona se osmehnu na njega, ve
davno bez one fasade ledene cure. Ba lepo od tebe to
me to pita. Ja stalno mislim o tome kako e jednog dana
moj ivot biti u centru panje, na prvom mestu. Ili,
dobro, iako je meni teko da se posluim prvim licem
mnoine: na ivot. Je 1 da to bolje zvui?
Ne daj mu da te odvoji od tvojih stvari. Ni od
Dampija, ni od svega drugog to predstavlja tvoj svet.
Ovo je bio trenutak u kojem je njegova kampanja
stvarno poela; jer je zakoraio na taj glatki, zavodljivi
put kojim se moglo kretati samo na jedan nain. U
pravu si, rekla je Eli. Gospode, kad bi on samo znao.
Njegov dragi Sisodija, na primer: ne juri on samo one
visoke starlete, mada i njih mnogo voli. - Pokuavao
da ti se priblii, pretpostavi ama; i istovremeno
odloi taj podatak za moguu kasniju upotrebu. On je
totalno bestidan, ree Eli kroz smeh. I to pred
Dibrilovim nosem. Ne smeta njemu ni kad ga odbije:
samo se pokunji i promrmlja, ,Nema ljuljuljutnje', i to ti
je to. Moe misliti ta bi bilo kad bih to rekla Dibrilu?
Na eleznikoj stanici ama poele sreu Eli.
Mi emo se za dve-tri nedelje vratiti u London, rekla
mu je kroz prozor automobila. Ja imam tamo neke
sastanke. A ti i Dibril bi onda mogli opet da se druite;
njemu je ovo stvarno dobro inilo.
Pozovi me kad god eli, mahnuo joj je na
rastanku i gledao za Citroen-om dok ga nije izgubio iz
vida.

*

To da je Eli Koun, trei vrh tog trougla fikcija - jer
zar se Dibril i Eli nisu zbliili dobrim delom
izmiljajui, iz svojih linih potreba, jednu Eli i
jednog Dibrila za zaljubljivanje; i zar im ama nije
sad nametao zahteve svog sopstvenog izmuenog i
razoaranog srca? - imala da Inide nesvesni, bezazleni
duh-pokreta amine osvete, postalo je ak jasnije
samom zavereniku, Saladinu, kad je video da Dibril, sa
kojim se bio naao da zajedno provedu jedno ekvatorsko
londonsko popodne, nije eleo nita drugo do da mu u
zbunjujuim pojedinostima opisuje svoju bludnu ekstazu
u krevetu sa Eli. Kakvi su to ljudi, pitao se Saladin sa
gaenjem, koji svoje najintimnije stvari nameu onima
koji u tome ne uestvuju? Dok mu je Dibril (sa
izvesnim uivanjem) opisivao pozicije, tajni renik
poude, i ljubavne ugrize, etali su se kroz park Brikhol
Filds izmeu uenica i dece na roluama i oeva koji su
loe bacali bumerange i one frizbi-letee tanjire
svojim podsmeljivim sinovima, i probijali se kroz
pripljeskano meso sekretarica koje su se u pauzi za ruak
kuvale na suncu; i Dibril prekide svoju erotinu
rapsodiju da bi pomenuo, mahnito, da Ja ponekad
gledam ove ruiaste ljude i ene i umesto njihove koe,
Tupane, vidim ukvareno mesite; evo, tu oseam smrad
njihovog truljenja, estoko se lupkao po svojim
nozdrvama, kao da otkriva neku misteriju, u svom
nosu. Zatim se vratio meu Eline butine, njenom
zamagljenom pogledu, onoj savrenoj dolini pri
zavretku njenih leda i onim malim kricima koje je
volela da isputa. Bio je to ovek u bliskoj opasnosti da
se iscepa na svojim avovima. Ta njegova divlja energija
i manina tanost u opisivanju erotikih pojedinosti,
govorile su ami da je on opet smanjivao doze svojih
droga, da se kovitlao navie ka vrhuncu svog
poremeenog neba, ka onom stanju grozniave
uzbuenosti slinom mrtvom pijanstvu, u jednom
pogledu (kako mu je priala Eli), naime, da se Dibril ne
sea nieg to je govorio ili radio, kad bi se, to je bilo
neizbeno, vraao dole, na zemlju. - I nastavljao je da
pria, sada o neobinoj duini njenih bradavica na
sisama, o tome kako ona ne voli da joj se dira pupak, o
preosetljivosti njenih nonih prstiju. ama je rekao sebi
- bilo to ludilo ili ne, tek, ono to je ovaj razgovor o
seksu otkrivao (jer on je razgovarao i sa Eli, u Citroen-u)
bila je slabost njihove takozvane velike strasti - naziv
koji je Eli samo u poluali upotrebila - jer, u frazi nema
nieg to bi znailo bilo ta dobro; tu, jednostavno, nije
postojao ni jedan drugi vid njihove zajednosti za
uzbueno opisivanje. - Meutim, on je, istovremeno,
oseao kako u njemu samom raste uzbuenje. Poeo je
da zamilja sebe kako dedi ispred prozora njene sobe,
dok ona stoji tamo gola kao neka glumica na ekranu, a
ruke nekog mukarca je miluju na hiljadu naina,
dovodei je sve blie ekstazi; pa je sebe ugledao, kao da
su te dve ruke njegove, i gotovo je oseao hladnou
njene koe, njene reakcije i skoro uo njene krike. -
Savlaivao se. Zgadio se od sopstvene udnje. Eli je bila
nedostina; ovo je bio ist voajerizam, a on se tome nee
preputati. - Ali udnje koje su Dibrilova otkria
izazvala u njemu, nije mogao da se oslobodi.
Dibrilova seksualna opsesija, podseti se ama,
zapravo olakava stvar. Eli je svakako veoma privlana
ena, promrmlja on probno, a Dibril ga na to,
zauzvrat, oinu besnim pogledom. Ali odmah zatim,
pravei se da se obuzdava, obgrli Saladina jednom
rukom i zagrme: Izvinjavam ti se, Tupadijo, ja imam
mnogo gadnu narav kad se radi o njoj. Ali ti i ja! Mi smo
bhai-bhai - drugari! Proli smo ono najgore i izili sa
osmehom; hajdemo sada iz ovog malog parka koji
nikuda ne vodi. Idemo u grad.
Postoji trenutak pre zla; zatim trenutak zla; a onda
vreme posle toga, kad korakne dalje i svaki ti sledei
korak biva sve laki. Vai, drugar, odgovori mu
ama. Ba mi je drago to si ovako lepo raspoloen.
Jedan deki od est ili sedam godina proe pored
njih na BMX-biciklu. Okrenuvi se za njim, dok je
odmicao, ama vide kako se deki lako vozi dalje
jednom avenijom natkriljenom kronjama drvea du
nje, kroz koje je sunce uspevalo da se ovde-onde
provue i kapne. ok od otkria lokacije iz njegovog sna
zbunio je, zaas, amu i ostavio ga sa loim ukusom u
ustima: gorkim ukusom od onog to je moda-i-bilo.
Dibril zaustavi jedan taksi; i ree taksisti da ih odveze
do Trafalgar Skvera.
O, bio je on u sjajnom raspoloenju, tog dana,
kudei London i Engleze sa dosta svoje stare ivahnosti.
Gde bi ama video privlano izbledeli sjaj i veliinu,
Dibril bi video propast, robinzonovski grad, ostavljen
na pustom ostrvu svoje prolosti, koji pokuava, da uz
pomo Petka - najnie klase - i dalje izgleda pristojno.
Pod buljenjem kamenih lavova na Skveru, Dibril je
gonio golube, viui: asna re, Tupko, ovi letei
bucovi ne bi jedan jedini dan opstali u naoj domovini;
da uzmemo jednog i da ga odnesemo kui za veeru.
amina poengleena dua grila se od stida. Kasnije, na
trgu Kovent Garden, on je za Dibrilovo dobro priao o
onom danu kad je stara pijaca voa i povra bila
preseljena odatle, od starog pozorita, u kraj zvani Najn
Elms (Devet brestova). Vlasti su tada, zabrinute zbog
pacova, zapeatile kanalizaciju i unitile desetine hiljada
pacova; ali jo su stotine bile preivele. Tog dana su
izgladneli pacovi vrveli na plonicima trga, seao se on.
Svugde ih je bilo, jurili su niz Strend i preko mosta
Vaterlo, uletali i izletali iz duana, u oajnikom
traganju za hranom. Dibril je frknuo kroz nos. Sad mi
je jasno da je ovo brod koji tone, uzviknuo je, a ama
je bio besan to mu je pruio mogunost da se na ovaj
nain otvori. ak su i krvavi parcovi pobegli. A posle
krae stanke, ree: I onda im je bio potreban samo onaj
areni Hamelinski frula, zar ne? Da ih uz neku melodiju
odvede u propast, da se udave u reci.
Kad nije vreao Engleze ili opisivao Elino telo od
korena kose do onog mekog trougla ljubavnog mesta,
prokletog yon
21
i, kao da je eleo da pravi spiskove:
kojih je deset knjiga Tupadija najvie voleo, hteo je da
zna; takoe, koje filmove, filmske glumice i kakvu je
hranu najvie voleo.
ama mu je davao konvencionalne kosmopolitske
odgovore. Njegov spisak filmova je ukljuivao
Oklopnjau Potemkin, Graanina Kejna, Otto e Mezzo,
(Osam i po), Sedam samuraja, Alfavil, El Angel
Exterminador (Aneo Unititelj). Tebi je ispran
mozak, podsmehnu mu se Dibril. Sve sama sranja
zapadnjake kujne umetnosti. Njegovih deset vrhunskih
filmova bili su samo oni njihovi domai i to agresivno
prostaki. Majka Indija, Mr India, Shree Charsawbees:
nipoto filmovi Reja, ili Mrinala Sena, pa ni Aravindana
ili Gataka. Tvoja je glava puna starudija, obavestio je
Saladina, ti si zaboravio sve ono to je vredno
pamenja.
Njegovo sve vee uzbuenje, njegovo brbljanje o
tome kako je odluio da ovaj svet pretvori u jedan buket
hit-parada, njegovo estoko hodanje ulicama - mora da
su bili preli tridesetak kilometara do kraja etnje -
govorilo je ami da mu nee jo mnogo trebati da bi ga
gurnuo u provaliju. ini mi se, Mimi, da sam ispao i
ovek od poverenja. Umetnost ubice je u tome da svoju
rtvu to blie privue k sebi; da je to bolje prilagodi
nou. Ja sam ogladneo, objavi Dibril, sa
zapovednikim tonom. Odvedi me u neku od tvojih
deset najmilijih kloparnica.
U taksiju, Dibril je bockao amu, koji mu nije
rekao kuda idu. Je 1 u neki francuski pajzl, ah? Ili u
japanski sa ivim ribama i hobotnicama. O boe, to se
ja oslanjam na tvoj ukus.
Zaustavili su se pred aandaar-kafeom.

*

Dampija nije bilo tamo.
A, oigledno, ni Mial Sufijan da se dapa sa
svojom majkom; Mial i Hanif su bili odsutni, ali
Anahita i njena majka nisu ami uputili pozdrav koji bi
se mogao opisati kao topao. Samo im je hadi Sufijan
poeleo dobrodolicu: Doite, doite, sedite; lepo mi
izgleda. Kafana je bila neobino prazna, a ak ni
Dibrilovo prisustvo nije izazvalo nikakvo komeanje.
ami je trebalo samo nekoliko sekundi da shvati ta se
tu zbivalo; ugledao je etvoricu belih momaka koji su
sedeli za jednim stolom u uglu i izgledali agresivno.
Mladi konobar, Bengalac (kojeg je gospa Hind
morala da uzme posle odlaska njene starije erke) prie
njihovom stolu i primi narudbinu - avokado, sik-evap i
pirina gledajui srdito u pravcu one nezgodne etvorice,
koji su bili, to Saladin sad zapazi, zaista veoma pijani.
Konobar, Amin, bio je ljut na Sufijana isto toliko koliko
i na mlade pijance. Nije smeo da ih pusti da sednu,
promrmljao je ami i Dibrilu. A sad ja moram da ih
sluim. To odgovara gazdi; nije on na udaru, kao to
vidite, nego ja.
Mladi pijanci su dobili svoje porudbine u isto
vreme kad i ama i Dibril. Kad momci poee da se
ale na ukus jela, atmosfera u lokalu postade jo
naelektrisanija. I oni, konano, ustadoe od stola. Mi ne
jedemo ova govna, pika vam materina! razdera se
voa grupe, jedan mrav i krljav momak sa sivkastom
kosom, bledim licem i pegama. Ovo su govna. Jepte si
vi svoju mater, pike pocepane. Njegova tri drugara,
kikoui se i psujui, izioe iz kafane. Voa ostade jo
malo. Je 1 vama prija ova klopa? vrisnu on na amu
i Dibrila. To je jebeno sranje. Je 1 to ono to vi jedete
kod kue, ah? Pike. Na Dibrilovom licu lebdeo je
izraz koji je razgovetno i jasno govorio: dakle, ovo je
ono to su Britanci, ta velika nacija osvajaa, na kraju
postali. On nije reagovao. Mali govornik pacovskog lika
pride njihovom stolu. Ja sam vam postavio jedno
jebeno pitanje, ree on. Pitao sam: da li vama prija ova
vaa jebeno-usrana veera? A Saladin ama, moda
zbog ljutnje to se pred Dibrilom ne nalazi ovek koga
bi on maltene bio u stanju i da ubije - drei se pasivno
iza njegovih lea, kukaviki - u sebe kako odgovara:
Moda bi nam i prijala da vi niste tu. Momak-pacov,
klatei se na nogama, svari tu informaciju, a zatim uini
jednu veoma iznenaujuu stvar. Duboko udahnuvi
vazduh, naduva se 150 x 150cm, u visinu i irinu, nae
se napred i nekoliko puta obilno pljunu na njihova jela.
Zna, baba, ako se ovaj restoran nalazi meu
tvojih najomiljenijih deset, ree Dibril u taksiju kojim
su se vozili kui, onda nemoj nikad da me vodi na
mesta koja ti nisu toliko omiljena.
,Minnamin, Gut mag alkan, Pern dirstan,
odgovori mu ama. A to znai, ,Dragi moj, od Boga si
gladan, a od avola edan. Nabokov.
Opet on, pobuni se Dibril. Koji ti je taj
stravian jezik?
On ga je izmislio. To je ono to zemblanska
dadilja kae Kinboteu, kao detetu. U Bledoj vatri.
Perndirstan, ponovi Farita. Zvui kao neka
zemlja. Ipak se predajem. Ali kako da ita oveka koji
pie na jeziku koji je on sam izmislio?
Pribliavali su se mestu odakle su bili poli,
Elinom stanu koji je gledao na Brikhol Filds. Dramski
pisac Strindberg, ree ama odsutno, kao da je iao za
nekim svojim dubokim mislima, posle dva nesrena
braka, oenio se uvenom i ljupkom
dvadesetogodinjom glumicom Harijetom Bose. U
njegovoj drami San, ona je igrala ulogu velikog avola,
Puka. Strindberg je i za nju pisao: na primer, lik
Eleonore u drami Uskrs. ,Aneo mira. Mladii su bili
ludi za njom, a Strindberg, da, postao je tako ljubomoran
da zamalo nije poremetio pameu. Pokuao je da je dri
kod kue, pod kljuem, daleko od pogleda mukaraca.
Ona je elela da putuje; a on joj je donosio knjige
putopisa. Bilo je to neto kao ona pesma starog lafa Klifa
Riarda: Ako je zakljuam u kofer/to nema veze/doi e
neki ofer/pa e da mi je odveze.
Faritina teka glava klimnu u znak priznanja te
istine. Bio je pao u neku vrstu sanjarenja. I ta se
dogodilo? upita on kad su stigli pred kuu. Ona ga je
ostavila, ree ama, bezazleno. Rekla je da nije
mogla da ga pomiri sa ljudskom rasom.

*

Dok je iz Tjuba ila kui, Aleluja Koun je itala
majino deliriki oduevljeno pismo iz Stanforda,
Kalifornija. Ako ti neko kae da je srea nedostina,
pisala je Alicija svojim krupnim, zavrznutim,
zavaljenim, levorukim i ukopisom, ti mu ljubazno
pokai rukom u mom pravcu. Ja u ga srediti. Ja sam
sreu nala dvaput u ivotu - prvi put sa tvojim ocem,
kao to zna, a drugi put sa ovim nenim, iroko
duevnim ovekom ije lice ima apsolutno istu boju kao
pomoranda koja ovde raste na sve strane. Duevno
zadovoljstvo, Eli. Ono nadmauje uzbuenje. Probaj ga,
dopae ti se. Kad je sa pisma podigla glavu, Eli je
ugledala duh Morisa Vilsona kako sedi na vrhu kronje
jedne velike bakaraste bukve, u svojoj uobiajenoj
vunenoj odei: kotski bere s ubom, karirani Pringle-
demper i iroke pantalone pumperice - preterano
natrontan sred vruine koja je vladala. Sad nemam
vremena za tebe, rekla mu je, a on je slegao ramenima.
Ja mogu da ekam. Stopala su je opet bolela. Ona zauta
i ode dalje.
Saladin ama, stojei sakriven iza te iste
bakaraste Imkve sa koje je duh Morisa Vilsona
posmatrao Eli kako bolno hoda, ugledao je Dibrila
Faritu kako izlee iz kapije stambene zgrade, u kojoj je
nestrpljivo ekao Eli da se vrati; ugledao ga kako
zakrvavljenih oiju besni. Demoni ljubomore sedeli su
mu na ramenima, a iz njega je strujala ista ona stara
pesma jao-gde-je-ta-kurva ta-to-ona kome-to-ona misli-
da-zamazuje-oi jao-kako-se-usuduje-da-me-tako-radi
kurvokurvokurvo. Izgledalo je da je Strindberg uspeo da
uini ono to Dampi (sada odsutan) nije mogao.
Onaj posmatra sa vrha kronje ieze; a ovaj
drugi, zadovoljno klimnu glavom i odeta dalje jednom
avenijom raskonog, senovitog drvea.

*

Telefonski pozivi koji su sad poeli da
uznemiravaju i Eli i Dibrila, najpre u njihovom
londonskom stanu, a zatim i mnogo dalje, u Damfrizu i
Galoveju, kuda su se preseljavali, nisu bili ba tako esti;
a ipak se nije moglo rei ni da su bili retki. Nije bilo ni
mnogo glasova vrednih nekog poverenja, mada je i
takvih bilo prilino. Nisu to bili kratki pozivi onih to
zloupotrebljavaju telefonsku mreu da u jednom dahu
izvreaju i ispsuju oveka, ali, opet, ti razgovori nisu
trajali ni tako dugo da bi ih onaj policijski lovac-
prislukiva mogao uspeno da prati i locira. I, najzad, ni
ta neprijatna epizoda nije dugo trajala - neto manje od
mesec dana, posle ega su pozivai zauvek prestali da se
javljaju; ali moglo bi da se napomene da je to trajalo
upravo onoliko dugo koliko je i bilo potrebno, to jest,
sve dotle dok Dibril Farita nije bio naveden da Eli
Koun uini ono to je ranije uinio Saladinu - naime, onu
Neoprostivu Stvar.
Treba rei da niko, ni Eli, ni Dibril, pa ak ni oni
najmljeni ivi prislukivai njihovih telefonskih
razgovora, nikad nisu imali utisak da je te pozive
obavljala ista osoba; ali za Saladina amu, nekad
uvenog (mada samo u krugovima znalaca) oveka sa
Hiljadu Glasova, takvo obmanjivanje bilo je prosta stvar,
stvar bez ikakvog napora i rizika. Sve u svemu, on je
morao da (od svog hiljadu i jednog glasa) izabere
ukupno trideset devet.
Kad se Eli javljala na telefonske pozive, sluala je
nepoznate ljude kako joj u uho mrmljaju o njenim
najintimnijim tajnama, tuine koji su, izgleda, poznavali
najskrivenija udubljenja njenog tela, sluala bezline
mukarce koji su joj davali dokaze o tome kako su,
preko svog iskustva sa njom, saznali ono to ona najvie
voli od bezbrojnih vidova fizike ljubavi; i kad su poela
njena nastojanja da utvrdi ko je to zove, oseala je sve
vee ponienje, jer sad vie nije bivala u stanju da spusti
slualicu, ve je morala da stoji i slua, sva zajapurena,
vrela lica i ledene kime, pokuavajui (bez uspeha) da
zapravo produava razgovor.
I Dibril je dobijao svoje porcije glasova: vrhunske
bajronovske aristokrate koji su se hvalili da su osvajali
Mont Everest i oholo iskazivali besramne rei;
uteiteljske glasove najboljih prijatelja koji su se meali
sa saaljevanjem uz prizvuke ruganja - i to ti je jedno
naravouenije, ako si pametan, al kako moe da bude
tako glup, debilu jadni, zar ne vidi kakva je ona, da voli
sve one u pantalonama, primi ovo od jednog svog
iskrenog drugara. Ali jedan glas se izdvajao od svih
ostalih, uzvien, duevan glas pesnika, jedan od prvih
glasova koje je Dibril tu uo, i taj mu se zavukao
najdublje pod kou - glas koji je govorio samo u
stihovima, recitujui tra-la-la-pesmice iji je podtekst bio
naivnost, pa ak i nevinost, pesmice koje su bile u tako
velikom kontrastu sa drkadijskom grubou veine
ostalih pozivaa, ali koje je Dibril ubrzo shvatio kao
najpodmuklije i opasnije od svih drugih.

Volim i kafu, volim i aj,
Al ta mi ti radi - volim naj!

Reci joj to, glas je zatim zamro, pa se prekinuo.
Sledeeg dana, isti glas se vratio sa drugim ritmikim
zveckanjem:

Volim buter, volim i tost,
Al ti si mi najdrai gost.

Predaj joj i ovu poruku - budi tako ljubazan. Bilo
je neeg demonskog, zakljuio je Dibril, neeg duboko
nemoralnog u toj pokvarenosti zaogrnutoj
kvazistihovima sa raznih ilustrovanih estitki.

Rumena jabuka i torta sa lagom
To je ime koje dajem svome dragom.

Ma, nosi se... u... zgaen i uplaen, Dibril tresnu
slualicu i uzdrhta. Posle toga, stihoklepac se jedno
vreme nije javljao; ali je Dibril poeo da oekuje
njegov glas, strahujui od njegove ponovne pojave, a
moda i prihvativi, na nekoj razini dubljoj od svesti, da
e to pakleno, detinjasto zlo biti ono to e ga unititi
zauvek.

*

Ali, O kako je sve to ispalo lako da lake ne moe
biti! Kako je zlo bilo udobno smeteno u tim mekim i
gipkim glasnim icama, u icama majstora-lutkara u
marionetskom pozoritu! Kako je ono iskoraivalo i
glatko hodalo po visokim icama telefonskog sistema,
odraavajui na njima ravnoteu kao bosonogi akrobata;
kako je to zlo samouvereno izlazilo pred svoju rtvu i
bilo sigurno da e izazvati onaj isti utisak koji izaziva lep
ovek u savreno skrojenom odelu! I kako se samo
obazrivo koristilo svojim raspoloivim vremenom,
dajui sebi svakog glasa sem onog koji e zadati coup de
grace - jer je i Saladin shvatao posebnu snagu onih loih
stihova - dubokih glasova i piskavih glasova, sporih i
brzih, tunih i veselih, agresijom-nabijenih i stidljivih.
Oni su, jedan po jedan, kapljali u Dibrilove ui, slabei
mu korene u stvarnom svetu i uvlaei ga malo-pomalo
u svoju obmanljivu mreu, te su tako, mic-po-mic,
njihove bestidne, izmiljene ene poele da prekrivaju
onu stvarnu enu kao neka lepljiva, zelena opna, dok je
on, uprkos svojim otporima, klizio sve dalje od nje; a
onda je doao as za male, satanske stihove zbog kojih je
Dibril pobesneo.

*

Rue su crvene, ljubiice plave,
Al nita slae od tvoje lepe glave.

Prenesi dalje. Vraao se glas, bezazlen kao uvek,
stvarajui haotino leptirsko treperenje u Dibrilovom
greem stomaku. Posle ovoga, navaljivali su gusti i brzi
stihovi. U njima je moglo biti i one prljavtine iz
kolskih dvorita.

O Ramona, bela dona!
Sudar bee sred Londona:
Bio sam bez pantalona,
A ti - bez kombinezona;

ili, dva-tri puta, u ritmu skandiranja navijakog
podstrekaa na utakmici:

Strana eva, vol -
ej! Huja, Huja! Zabie ti gol,
ej, Aleluja!
To je kura!
Ura! Ura! Ura!

I naposletku, kad su se vratili u London, a Eli nije
bila kod kue, jer je uestvovala u sveanom otvaranju
jednog marketa zamrznutih namirnica u Haunzlou,
poslednji stihovi:

Ljubiice plave a rue crvene,
Sad je ona u krevetu pored mene.

Gudbaj, naivino!
I telefonski signal.

*

Kad se Aleluja Koun vratila kui, videla je da
Dibrila vie nema, pa je u vandalizovanoj tiini svog
stana odluila da ga ovog puta ne primi natrag, bez
obzira na to u kakvom bi jadnom stanju ili udvorikom
dranju dopuzio, molei je za oprotaj i ljubav; jer pre
nego to je otiao, on joj se slravino osvetio: razbio je
sve one male imitacije Himalaja koje je ona godinama
skupljala, otopio onaj ledeni Everest koji je drala u
svom zamrzivau, svukao i iscepao na froncle one
baldahinske planinske vrhove od padobranske svile
iznad njenog kreveta, i na parie iseckao (sekiricom
koju je ona drala pored aparata protiv poara u ostavi)
onii u drvetu izrezbarenu uspomenu na osvajanje
omolungme, koju joj je dao erpa-Pemba, i kao
upozorenje i kao suvenir. Za Eli Bibi. Za mi imali sreu.
I za da ne pokuamo opet.
irom je otvorila prozore i vritei sipala kletve na
neuni Filds ispod nje. Dabogda sporo umirao! U
paklu goreo!
A zatim je, plaui, pozvala telefonom Saladina
amu da mu javi te loe vesti.

*

Mister Don Mazlama, vlasnik nonog kluba
Vreli vosak, lanca prodavnica ploa pod istom
firmom, i Finih duvakih instrumenata, legendarne
radnje u kojoj ste mogli da kupite najfinije trube,
klarinete, saksofone i trombone - koji se mogu nai za
duvanje u celom uem gradu Londonu, bio je veoma
zauzet ovek, te je zato mogao da samo Boanskom
Provienju uvek (posle toga) pripisuje srenu okolnost
to se nalazio u svojoj duvakoj radnji upravo kad je
Boji Arhaneo uetao u nju sa gromovima i munjama
smetenim kao lovorov venac oko njegovog otmenog
ela. Poto je bio praktian biznismen, g. Mazlama je do
tog trenutka krio od svojih nametenika svoju vanrednu
aktivnost u svojstvu glavnog glasnika Nebeskog i
Poluboanskog Bia u povratku, stavljajui plakate u
izloge svojih radnji kad bi bio siguran da ga niko ne
gleda, proputajui da potpisuje velike oglase koje je
davao u novine i asopise o svom linom velikom
troku, koji su najavljivali skori Sjajni Dolazak Gospoda.
Izdavao je i tampane izjave preko Valansove
propagandne agencije, zahtevajui da ga dre u strogoj
anonimnosti. Na klijent je u mogunosti da izjavi -
tajanstveno je pisalo u tim materijalima koji su jedno
vreme jako zabavljali hroniare Flit Strita - da je
sopstvenim oima video gorepomenuti Sjaj. Arhangel
Gavrilo je u ovom trenutku meu nama, negde u samom
Londonu - verovatno u Kamdenu, Brikholu, u kraju
Tauer Hamlets ili u Hakneju - i on e se uskoro otkriti,
moda za koji dan ili za koju nedelju. Sve je to bilo
nejasno trojici visokih i mlitavih trgovakih pomonika
u radnji Finih duvakih instrumenata (Mazlama nije
hteo da prima u slubu enske pomonice; moje je
geslo, voleo je da kae, da muterija ne veruje
enskama da mu mogu pomoi oko njegovog roga); i
zato niko od njih trojice nije mogao da veruje svojim
oima kad je njihov ukrueni gazda odjednom izmenio
svoju narav i sam jurnuo ka ovom divljem, neobrijanom
strancu, kao da je ta individua bila Gospod Bog - a
Mazlama u svojim dvotonskim Iakovanim cipelama,
elegantnom odelu i sa nadole zalizanom robert-de-
nirovskom kosom iznad bujnih obrva, ipak nije izgledao
kao neki poltron, ali eto ta je on sad inio, srozao se do
krajnosti, odgurnuo svoje pomonike u stranu, Ja u sam
da usluim gospodina, klanjajui se nezgrapno, idui
korak napred, dva koraka nazad, moete li verovati? -
Bilo kako bilo, tek taj stranac izvue ispod koulje svoj
pojas-buelar nabijen parama i poe da vadi i broji
krupne novanice; pokaza rukom na jednu trubu na
visokoj polici, onu hou, ba tako, a da je trubu jedva i
pogledao, a g. Mazlama se smesta popentra uz
merdevine, Ja-u-to-da-skinem rekao-sam-da-u-ja-da-
usluim-gospodina, a zatim istinski zapanjujua stvar: on
pokua da odbije plaanje, on, Mazlama! - u stilu ne ne
gospodine, ovo je besplatno, gospodine - ali je stranac
ipak platio, nabijajui novanice u gornji mali dep
Mazlaminog sakoa, kao da je on neki mali hotelski
momak - trebalo je to samo da vidite - i na kraju svega,
muterija se okree prema celoj radnji i vie koliko ga
grlo nosi, Ja sam Boja desna rukal - I zaista, da ne
verujete, krvavi sudnji dan je bio tu, negde, u blizini.
Mazlama je posle te izjave bio raspameen, sav
uzdrman, i stvarno je pao na svoja stvarna kolena. -
Zatim je stranac podigao trubu iznad svoje glave i
uzviknuo, Ja krstim ovu trubu imenom Azrijel,
Poslednjom Trubom Boijom, Unititeljem Ljudi! - a mi
smo samo stajali tamo, kaem vam, skamenjeni, jer se
oko jebene glave tog ludaka pojavio sjaj znate? - sjaj koji
kao da je izvirao iz neke take na njegovom potiljku.
Oreol.
Kaite ta god hoete, ponavljala su trojica
trgovakih pomonika svakom ko je hteo da ih, kasnije,
slua, kaite ta god hoete, ali mi videsmo to videsmo.
3
Smrt dr Uhuru Simbe, ranije zvanog Silvester
Roberts, dok se nalazio u pritvoru oekujui suenje,
opisao je neki policijski inspektor Stivn Kin, inae
oficir za vezu Brikholske optine, kao onaj jedini
nenormalan sluaj koji se dogodi na milion normalnih.
Izgleda da je dr Simba imao neku stravinu nonu moru
zbog koje je tako prodorno vritao u snu, da je odmah
privukao panju dvojice deurnih policajaca. Ovi su
dentlmeni pojurili ka njegovoj eliji i stigli upravo u
trenutku kad je taj i-dalje-spavajui kolos od oveka
bukvalno odleteo sa svog malog kreveta uvis pod zlim
uticajem sna i tresnuo na pod. Obojica policajaca su,
kau, uli jedno buno kljoc; bio je to zvuk slamanja
vrata dr Uhuru Simbe. Smrt je bila trenutna.
Mrtvaeva siuna majka, Antoaneta Roberts, u
crnoj haljini i pod jeftinim crnim eirom, sa crnim
velom prkosno odbaenim sa lica na lea, stajala je
pozadi na kamionetu svog mlaeg sina i nije oklevala da
se uhvati za rei inspektora Kina i da mu ih baci natrag
u njegovo zadriglo lice s velikim podvoljkom, lice
evnuha sa interskim izrazom koje je svedoilo o
ponienjima i uvredama od strane njegovih kolega koje
su ga zvale otrov-za-crnuge i, jo gore, peurka, to je
znailo da je on uvek bio dran u mraku i da su ga ljudi s
vremena na vreme - kao, na primer, pod ovakvim tunim
okolnostima - zasipali govnima. elim da shvatite,
obraala se ga Roberts prilino velikoj gomili ljudi koji
su se u gnevu bili okupili ispred policijske stanice u
Visokoj ulici, da se ovi ovde kockaju sa naim
ivotima. Oni ,secuju pare kladei se na nas i nae anse
da preivimo ili ne preivimo. elim da svi razmislite
o tome koliko nas oni potuju kao ljudska bia. A Hanif
Donson, kao doskoranji advokat pokojnog Uhuru
Simbe, takoe stojei pozadi na kamionu Volkota
Robertsa, ukazuje na injenicu da je njegov klijent,
navodno, latalno pao sa donjeg od ona dva dvospratna
kreveta u njegovoj eliji; da je u ovom veku krajnje
pretrpanosti zatvora, najblae reeno, neobino da na
onom gornjem nije bilo nikoga, iz ega proishodi da,
osim zatvorskih tivara, nije bilo drugog svedoka
njegove smrti; i da nona mora nije mogla da bude
jedino mogue objanjenje vritanja jednog crnog
oveka u rukama zatvorskih vlasti. U svojim zakljunim
primedbama, kasnije nazvanim od strane mspektora
Kina potpaljivakim i neprofesionalnim, Hanil je rei
tog optinskog policajca za vezu vezao za one rei
notornog rasiste Dona Kinzlija Rida, koji je jednom,
reagujui na vest o smrti nekog crnca, izgovorio parolu,
Jedan je skiknuo, ali jo milion njih ima da skikne.
Gomila je gunala i kljuala; bio je to jedan zao i vreo
dan. Ostanite ovako vrui, uzviknuo je Simbin brat
Volkot prema gomili. Neka se niko od vas ne ohladi.
Odravajte svoj bes.
Kako je Simbi, u stvari, na neki nain ve bilo
sueno i kako ga je, po njegovim reima, ve i osudila
tampa svih duginih boja - crvena kao crepovi, uta kao
munja, plava kao stari filmovi, zelena kao sluz, njegov
kraj je delovao na mnoge bele ljude kao surova pravda,
kao boja odmazda nad monstruoznim ubicom. Ali u
jednom drugom sudu, tihom i crnom, on je bio dobio
sasvim drugaiju, povoljniju presudu, pa su se ta dva
razliita miljenja o pokojniku, posle njegove smrti,
pokrenula, izila na gradske ulice i tamo previrala sred
neprestane tropske vruine. Dugina tampa bila je
puna navodnih Simbinih podrki Kazafiju, Homeiniju,
Luisu Farahanu; dok su na ulicama Brikhola mladii i
devojke odravali svoju tihu vatru gneva, vatru-senku,
ali onu koja je u stanju da izbrie svetlost.
Dve noi kasnije, tamo iza eringtenske pivare u
kraju Tauer Hamlets, Bakutanerski Trbosek je ponovo
udario sa paranjem i seckanjem. A sledee noi, druga
jedna starica bila je ubijena u blizini igralita u Viktorija-
parku, Hekni; i ponovo onaj Trbosekov jezivi
svojeruni potpis - ritualno poreani unutranji organi
rtve oko njenog tela, iji taan raspored nikad nije bio
prikazan u tampi - bio je onaj obavezni dodatak zloinu.
Kad se inspektor Kin, delujui malice dronjavo i
kukavno, pojavio na televiziji da iznese neobinu teoriju
o prekopiranju pravog ubice iji je rukopis ovaj
imitator nekako otkrio, iako se to dugo skrivalo od
javnosti, pa je tako preuzeo onu koprenu koja je bila
spala sa pokojnog Uhuru Simbe - a zatim je Stareina
policijskog odseka smatrao za shodno da, kao
preventivnu meru, uetvorostrui broj policajaca-
pozornika na ulicama Brikhola, a poto je tolike
policijske snage odvojio u tu svrhu, pokazalo se da je
neophodno odloiti odravanje zakazanih fudbalskih
utakmica u gradu za taj vikend. I uistinu, strasti su se
ponovo-uzbudile zbog starog dronjka od sluaja Uhuru
Simbe; Hanif Donson je objavio svoju izjavu u smislu
da je poveano prisustvo policije provokativno i
palikusko, a u aandaar-kafeu i Pagal Hani poele su
da se skupljaju grupe mladih crnaca i Azijaca reenih da
se suprotstave unjajuim policijskim patrolnim kolima.
U Vrelom vosku votani lutak izabran za topljenje nije
bio niko drugi nego ona oznojena i ve topljiva figura
policajca za vezu sa optinom. A temperatura je i dalje
neumoljivo rasla.
Sve ee su se dogaala razna nasilja: napadi na
crnake porodice koje su ivele na optinskim
parcelama, uznemiravanje i maltretiranje crne kolske
dece na putu kui, izazivanje sukoba i nereda u
pabovima. U kafani Pagal Hani, jedan momak
pacovskog lika i njegova trojica drugara pljuvali su po
jelima mnogih gostiju za stolovima; kao posledica
nastale tue posle toga, tri bengalska konobara bila su
optuena za fiziki napad na njih i za nanoenje telesnih
povreda; mada Pljuvaki kvartet nije bio priveden u
policiju. Prie o brutalnosti policajaca, o brzom
ubacivanju crnih mladia u neregistrovane automobile i
zatvorene kamione koji su pripadali specijalnim
policijskim patrolama, i o kasnijem izbacivanju tih
mladia, podjednako diskretno, sa modricama i
ozledama po celom telu, irile su se po gradskim
kvartovima. Samozatitne patrolne grupe mladih Sika,
Bengalaca i Afro-Karibljana opisane od njihovih
protivnika kao grupe divljih pozornika - poele su da
tumaraju tim delovima grada, i peice i u starim
automobilima zodijak-fordaljkama i kortinama,
reene da se odluno suprotstave. Hanif Donson je
rekao svojoj ljubavnici-domaici, Miali Sufijan, da e,
po njegovom miljenju, sledee Trbosekovo ubistvo
upaliti fitilj na eksplozivu. Taj ubica ne samo da se
puva to je jo na slobodi, rekao je, ve se i smeje
zbog Simbine smrti, i to je ono to ljudi ne mogu da
podnose.
I jedne nesezonski vlane noi, na tim tiho
strujeim ulicama pred kljuanje, pojavi se Dibril
Farita, duvajui u svoju zlatnu trubu.

*

U osam sati te subotnje veeri, Pamela ama je
stajala sa Dampi-Doijem - koji nije hteo da je pusti da
ide sama pored kabinice za brzu fotografiju na jednom
uglu glavnog platoa stanice Justen, i oseala se smeno
zavereniki. U osam i petnaest priao joj je jedan viljast
mladi koji joj je sad izgledao vii od onog istog kojeg
se seala; ului za njim bez rei, ona i Dampi uoe u
kabinu njegovog izlupanog plavog kamioneta, kojim ih
je on odvezao u neki stani u kui iznad jedne pivnice,
na Rejlton Roudu, u Brikstonu, gde ih je taj mladi,
Volkot Roberts, upoznao sa svojom majkom,
Antoanetom. Trojica prisutnih mukaraca, o kojima je
Pamela kasnije mislila da su Haiani, nisu joj, iz
stereotipnih razloga, bili predstavljeni. Popijte po au
ovog slatkog vinca, naredi Antoaneta Roberts. A
zdravo je i za bebu.
Poto je Volkot obavio formalnosti oko ukazivanja
poasti i majci i gostima, ga Roberts, siuna u
ogromnoj ofucanoj fotelji (sa svojim iznenaujue belim
nogama, tankim kao ibice, koje su joj izvirivale ispod
crne haljine i zavravale se u neprikladnim roze-
soknicama obrubljenim finim ipkicama, noicama koje
joj zamalo nisu stizale do poda), pree na posao. Ova
gospoda su bili kolege moga sina, ree ona.
Ispostavilo se da je verovatni razlog za ubistvo mog
sina bio njegov rad na jednom predmetu koji je, kako
ujem, u sferi vaeg interesovanja. Mi verujemo da je
dolo vreme da se na tome radi zvaninije, preko kanala
koje vi, gospoo, predstavljate. I na to, jedan od trojice
Haiana predade Pameli jednu crvenu plastinu
fasciklu. Tu vam se nalaze, blago objasni ga Roberts,
mnogi podaci o postojanju skupova vetaca i vetica
irom gradskih policijskih ispostava.
Volkot ustade. Sad bi trebalo da se vratimo, ree
on odluno. Molim vas, poimo. Pamela i Dampi
ustadoe. Ga Roberts klimnu glavom, zamiljeno,
odsutno, pucketajui zglobovima svojih aka sa
nabranom koom. Zbogom, ree Pamela, i zausti da
izrazi konvencionalno saaljenje. tedi rei, devojko,
presee je ga Roberts. Samo zabij glogov kolac u te
vece i vetice. Zabij im ga u samo srce.

*

Volkot Roberts ih je istovario u Noting Hilu, oko
deset. Dampi je grozno kaljao i alio se na bolove u
glavi koji su mu se esto vraali od one povrede veslom
u epertonu, ali kad mu je Pamela priznala da je
uznemirena zbog injenice da trenutno poseduje samo
jedan primerak tih eksplozivnih dokumenata u plastinoj
fascikli, Dampi je ponovo navaljivao da je otprati do
kancelarije Brikholskog saveta za meuljudske odnose u
optini, gde je nameravala da dokumente fotokopira i da
ih izdeli nekolicini svojih pouzdanih prijatelja i kolega. I
tako su u deset i petnaest njih dvoje u Pamelinom
dragom MG-iju jurili ka istonom delu grada, dok su se
na nebu skupljali crni olujni oblaci. Pratio ih je jedan
plav, zatvoren kamion mercedes, kao to je bio pratio i
Volkotov kamionet, a da ga niko nije zapazio.
Petnaest minuta ranije, jedna patrolna grupa od
sedmorice mladih krupnih Sika zbijenih u jednom
automobilu marke Vauxhall Cavalier, vozila se preko
kanalskog mosta Malaya Crescent u junom kraju
Brikhola. uvi neiji vrisak na obali kanala ispod
mosta, zatekli su jednog lepukastog, bledunjavog
oveka srednjeg rasta i srednje grae, sa svetlom kosom
koja mu je nemirno padala preko ela i oiju lenikove
boje, kako skae na noge, sa skalpelom u ruci, i bei
dalje od tela jedne starice kojoj je plavkasta perika bila
pala sa glave i kao meduza plivala na povrini kanala.
Mladi Siki su lako stigli i savladali oveka koji je beao.
Do jedanaest uvee, vest o hvatanju masovnog
ubice ula je u svaku pukotinu tog gradskog kvarta i bila
propraena mnogim glasinama: policija se ustezala da
optui manijaka, lanovi patrole Sika zadrani su radi
ispitivanja - spremalo se prikrivanje sluaja. Poelo je
okupljanje na ulinim okovima, a kako su se pabovi
praznili, tako je dolazilo do mnogih tua. Unitavana je i
tua imovina: na nekoliko automobila rulja je
porazbijala prozore, video-kasete ukrala i nekoliko cigala
zavrljaila. I u tom trenutku, u jedanaest-i-trideset, te
subotnje noi, kad su klubovi i dansing-holovi poeli
da izbacuju svoje uzbuene i visoko naelektrisane goste,
policijski ef kvarta, posle konsultacije sa viim
vlastima, izjavio je da je u centru Brikhola dolo do
nereda, pa je pustio sa lanca sve gradske policijske snage
protiv izgrednika.
U tom istom trenutku, Saladin ama, koji je
upravo vcerao sa Eli Koun u njenom stanu, iji su
prozori gledali na Brikhol Filds, drei se
dostojanstveno, iziao je u no, saoseajui sa masom i
mrmljajui svoje ohrabrujue, neiskrene rei; onda je
ugledao policijske specijalce sa lemovima, plastinim
titovima i elektrinim palicama kako preko parka kreu
ka njemu odlunim, neumoljivim korakom; video
dolazak jednog roja nebeskih skakavaca-helikoptera koji
su dole bacali pljusak zrakova svojih reflektora; opazio
napredovanje vodenih topova; i, pokoravajui se
neodoljivom primarnom refleksu, podvio rep i poeo da
bei, ne znajui da se kree u pogrenom pravcu, da
punom brzinom tri ka aandaar-kafeu.

*

Televizijske kamere stiu upravo u trenutku
napada na klub Vreli vosak.
Ovo je slika koju vidi televizijska kamera: sa
manje dara od ljudskog oka, njeno nono vienje je
ogranieno na ono to e bletava klieg-svetlost da
otkrije. Jedan helikopter lebdi iznad tog nonog kluba i
ispiava dugake zlatne mlazeve svetlosne mokrae;
kamera kapira tu sliku. Dravna maina pritiska svoje
neprijatelje. - A sad, eto i jedne kamere na nebu; neki
urednik vesti odobrio plaanje trokova za fotografije iz
vazduha, te iz drugog helikoptera jedna ekipa izvetaa
slika odozgo. Niko se ne trapacira da taj helikopter
otera. Buka rotor-elisa zagluuje graju gomile. U ovom
pogledu i sluaju, takoe, ureaj za video-rikording je
manje osetljiv nego ljudsko uho.
- Rez. - Neki ovek, osvetljen sunanim topom,
brzo govori u mikrofon. Iza njega itavo zameateljstvo
senki. Ali izmeu reportera i zameateljnog atirunga
stoji jedan zid: specijalci sa lemovima i titovima.
Reporter govori ozbiljno; bombe-od-flaa-sa-benzinom
plastini-meci povreeni-policajci zaplenjeni-vodeni-
topovi, ograniavajui se, svakako, na injenice. Ali
kamera vidi ono to on ne kae. Kamera je stvar koja se
moe lako razbiti ili zdipiti; ona je zbog svoje krhkosti
sklona probirakoj drskosti. Kamera zahteva pravila, red,
tanku plavu liniju. Nastojei da se sauva, ona je stalno
iza zatitnog zida, posmatrajui zemlje senki izdaleka i,
svakako, odozgo: to jest, ona bira strane.
- Rez. - Sunani topovi osvetljavaju jedno novo
lice, uvuene brade u podvoljak, zajapureno. To lice se
zove - subtitlovane rei se pojavljuju preko njegovog
mantila: Inspektor Stivn Kin. Kamera ga vidi onakvog
kakav je sada: dobriina na jednom nemoguem poslu.
Jedan otac, ovek koji voli svoju dnevnu kriglu piva. On
govori: ne-mogu-se-tolerisati-nepodobni-krajevi-grada
potrebna-je-i-bolja-zatita-policajaca je-l-vidite-da-i-
plastine-titove-specijalaca-zahvata-vatra. On pominje
organizovani kriminal, politike agitatore, fabrike
bombi, droge. Mi shvatamo da neki od tih klinaca
moda oseaju izvesnu nepravdu, ali mi neemo i ne
moemo dopustiti da budemo rtveni jarci drutva.
Ohrabren reflektorima usmerenim na njega i strpljivim,
nemim soivima kamera, on ide dalje. Ovi klinci nemaju
pojma koliko su sreni, napominje on. Oni bi trebali da
se posavetuju sa svoji roaci i prijatelji. Od Afrike, od
Azije, od Kariba: a to su sad mesta sa stvarnim
problemima. To su mesta gde ljudi moda defakto
oseaju nepravde vredne uvaavanja. Ali ovde stvari ne
stoje tako loe, ne onako kao tamo; ovde nema klanja,
nema torture, nema vojnih pueva. Ovde ljudi trebaju da
cene ono to dobiju pre nego to to izgube. Naa je
zemlja uvek bila miroljubiva, kae on. Naa vredna i
marljiva ostrvska rasa. - A iza njega, kamera vidi nosila,
kola hitne pomoi, lica iskrivljena od bolova. - Ona vidi i
kako se neka udna humanoidna oblija iznose iz utrobe
kluba Vreli vosak, i prepoznaje votane figure
monika. Inspektor Kin objanjava. Oni ih peku tamo u
nekoj furuni i to nazivaju svojom zabavom, to ja, lino,
ne bih tako nazvao. - Kamera sa gnuanjem slika te
votane figure. - Zar one nemaju neto vetije na sebi,
neto ljudodersko, neto jako nezdravo? Zar se ovde
nije praktikovala crna magija? - Kamera gleda razbijene
prozore. Ona vidi i neto to gori u blizini: neki auto,
neki duan. Ona ne moe ni da pojmi ni da pokae ta te
stvari postiu svojim gorenjem. Ovi ljudi spaljuju svoje
sopstvene ulice.
- Rez. - Vidi se jedna jarko osvetljena radnja za
prodaju video-ureaja. U izlogu nekoliko televizora;
kamera, ta najdelirinija od svih narcistkinja, gleda
televiziju, i u jednom trenutku stvara utisak beskonanog
povlaenja itavog niza televizora koji se gube u daljini.
- Rez. - Evo sad i jedne ozbiljne ljudske glave koja se
kupa u svetlosti: razgovor u studiju. Glava govori o
kriminalcima. O Biliju Kidu, Nedu Keliju: to su bili ljudi
koji su se borili i za i protiv. Savremene masovne ubice,
osobe koje nemaju tu herojsku dimenziju nisu nita
drugo do bolesna, oteena ljudska bia, potpuno bleda
kao linosti, dok im se zloini odlikuju paljivom
procedurom i metodologijom - recimo ritualom - moda
kao posledica udnje ne-entiteta da bude zapaen, da se
uzdigne iz gomile i da, za trenutak, bude zvezda. - Ili,
pak, kao posledica premetnute udnje za smru: da se
ubijanjem voljenog bia uniti sopstvena stvarna linost,
svoje ja. - A gde spada Trbosek bakica? pita jedan
postavlja pitanja. A gde, opet, Dek Trbosek? Pravi
kriminalac - insistira glava - jeste mrana pljunuta slika
heroja. Je l to, moda, vai i za ove izgrednike? uje se
provokacija. Zar vi ovim ne dolazite u opasnost
zavodljivog podsticanja i opravdavanja kriminala? -
Glava odmahuje, glava jadikuje nad materijalizmom
savremene omladine. Provale u video-radnje nisu ono o
emu glava govori. - Ali ta onda da kaemo o onim
starinskim kriminalcima? O Buu Kasidiju, Brai
Dejms, Kapetanu Munlajtu, Kelijevom gangu? Zar nisu
svi oni pljakali banke? - Rez. - Kasnije, te noi,
kamera e se vratiti izlogu radnje. U njemu vie nee biti
onih televizora.
- Iz vazduha, kamera posmatra ulaz u klub Vreli
vosak. Policija je zavrila sa iznoenjem votanih figura
i sad izvodi napolje prava ljudska bia. Kamera se
zadrava na uhapenim osobama: na jednom visokom
albino-frajeru; i na jednom oveku u finom odelu koji
lii na mranu pljunutu sliku R. de Nira; zatim na jednoj
mladoj curi od - koliko? - etrnaest, petnaest godina? -
pa na jednom sumornom mladiu od dvadesetak.
Njihova imena nisu titlovana; kamera ne poznaje ta lica.
Meutim, postepeno, injenice izlaze na videlo. Klupski
disk-dokej, Sjusanker Rem, poznat kao Ruiasti, i
vlasnik kluba g. Don Mazlama, koji e biti optueni
zbog grosistike operacije na tritu droga - trave,
utog eera, haia, kokaina. ovek uhapen zajedno
sa njima, jedan nametenik u Mazlaminoj oblinjoj
radnji Fini duvaki, u prodavnici muzikalija,
registrovani je vlasnik jednog kombija u kojem je
otkrivena izvesna, nespecifikovana koliina opasnih
droga; kao i vei broj vruih video-rikordera. Ime
one mlade cure je Anahita Sufijan; ona je maloletna,
kau da mnogo pije i, naravno, ima seksualni odnos
barem sa jednim od trojice uhapenih. Zatim se o njoj
izvetava da je beala iz kole i da se druila sa poznatim
kriminalnim tipovima: delinkventkinja, jasno kao dan. -
Jedan nadahnuti novinar kasnije e, vie sati posle tog
dogaaja, pruiti naciji ove puslice od vesti, ali te
vesti su ve uveliko bile estoko prepriavane na
ulicama: Ruiasti! - pa Vosak: oni su razorili taj lokal -
sredili ga naisto! - Dakle, to je rat.
A to se dogaa - kao i mnoge druge stvari - na
onim mestima koje kamera ne moe da vidi.

*

Dibril:
Kree se on kao kroz san, jer posle vie dana
lutanja po gradu bez hrane i odmora, sa trubom
nazvanom Azrijel bezbedno zavuenom u dep njegovog
tekog mantila, on vie nije kadar da pravi razliku
izmeu hodanja i spavanja; on sad shvata neto od onog
to sveprisutnost mora da znai, jer se on sad
istovremeno kree kroz nekoliko pria: to je jedan
Dibril koji jadikuje zbog nevernosti Aleluje Koun;
zatim jedan Dibril koji lebdi iznad samrtne postelje
jednog Proroka, pa jedan Dibril koji iz potaje prati
napredovanje hodoasnika ka moru, oekujui trenutak u
kojem e se prikazati, i, najzad, jedan Dibril koji osea,
svaki dan sve jae, volju svog protivnika koga on
privlai sve blie sebi i vue u njihov poslednji zagrljaj:
tog prepredenog, prevarantskog protivnika koji je uzeo
lik njegovog prijatelja - Saladina, njegovog najiskrenijeg
drugara, Dibrila, uljuljkao u stanje oputenosti,
smanjene odbrambenosti. I tu je sad jedan Dibril koji
hoda ulicama Londona, pokuavajui da shvati Boiju
volju.
Da li je on vien da bude podstreka gneva
Boijeg?
Ili ljubavi Njegove?
Da li je on osveta ili oprotaj? Da li ta fatalna truba
treba da ostane u njegovom depu ili on treba da je
izvadi i dune u nju?
(Ja njemu ne dajem uputstva. I ja sam
zainteresovan za njegov izbor - za ishod njegovog
rvako-bokserskog mea. Lik protiv sudbine: makljaa u
slobodnom stilu. Dva pada, dva potinjavanja ili e tu
nokaut odluiti.)
Sa rvanjem, u svim priama o njemu, on samo
nastavlja.

*

Ima trenutaka kad on pati zbog nje, zbog Aleluje,
kad ga samo njeno ime uzbuuje; ali on se zatim seti
onih avolskih stihova i skrene svoje misli na drugu
stranu. Truba u njegovom depu zahteva da se u nju
duva; ali on se obuzdava. Jo nije vreme za to. Traei
putokaze - ta da se radi? - on se unja gradskim
ulicama.
Kroz jedan veernji kuni prozor u parteru on
ugleda upaljeni televizor. Na ekranu glava neke ene,
neke uvene predstavljaice koju intervjuie jedna isto
tako uvena, mirkava irska voditeljka. - ta bi za vas
bila ona najgora stvar koju biste mogli da zamislite? -
Oh, mislim, zapravo, sigurna sam da bi to moglo da
bude, oh, da: biti sama na Badnje vee. Onda biste
stvarno morali da se suoite sa samom sobom - zar ne? -
da se pogledate u neprijatnom ogledalu i upitate sebe, da
li je to sve to postoji? - A Dibril, sam, ne znajui koji
je datum, hoda dalje. U ogledalu, njegov protivnik mu se
pribliava istom brzinom hodanja, mae mu i iri ruke.
Grad mu alje poruke. Ovde, kae mu u jednoj,
ovde je mesto gde je holandski kralj bio odluio da ivi
kad je doao pre vie od tri veka. U to vreme, ovo je bilo
predgrae, jedno selo, usred zelenih polja engleskih. Ali
kad je taj kralj doao tu, da sagradi kuu, londonski
skverovi su iznikli sred poljane, crveno-ciglena zdanja sa
holandskim pukarnicama koja su se ka nebu dizala za
dvorjane njegove, da oni u njima borave. Nisu svi
doseljenici nemoni, apuu jo postojea zdanja.
Nameu oni svoje potrebe svom novom tlu, ostvarujui
svoje sopstveno vezivanje sa novopronaenom zemljom
koju iznova svojom zamiljaju. Ali, pazi - grad
upozorava. I odvezivanje mora da ima svoj dan. Dok je
jahao jednog dana kroz ovu zelenu, hatensku zemlju u
kojoj je bio odluio da ivi - koju je civilizovao - tog
Vilijema Treeg zbaci njegov konj, te on nezgodno
padne na tu nepokornu zemlju i slomi svoj kraljevski
vrat.
U neke dane, Dibril se nade i meu hodajuim
leevima, sred velikih grupa mrtvaca koji listom ne
priznaju da su sreeni za sva vremena, sred leeva koji
buntovniki nastavIjaju da se ponaaju kao ivi ljudi, te
pazare po radnjama, hvataju autobuse, flertuju sa
enskama, odlaze sa njima kui da se tucaju, i pue
cigarete. Ali vi ste mrtvi, vie on njima. Zombiine,
vratite se u svoje grobove! A oni ga i ne ljive,
uopte ga ne konstatuju, pa mu se smeju ili se
ponaaju zbunjeno ili mu, pak, pesnicama prete. On
zauti, pa odjuri dalje.
Grad postaje nejasan, amorfan. Postaje nemogue
opisivati ovaj svet. Hodoae, prorok, protivnik - sve se
u jedno sliva, u magli nestaje, pa opet ispliva. Ba kao i
ona: Eli-Aleluja, Al-Lat. Ona je ptica uzviena. Mnogo,
nmogo eljena. I sad se on sea: priala mu je, davno,
o Dampijevoj poeziji. On hoe da napravi zbirku svojih
pesama. Knjigu. Taj palac-sisajui umetnik sa svojim
infernalnim gleditima. Knjiga je proizvod pakta sa
avolom i ona okrece tumbe faustovski ugovor, rekao je
on Eli. Dr Faustus je rtvovao besmrtnost za dvadesetak
godina moi; pisac pristaje na unitenje svog ivota, i
stie (ali samo ako ima sree) moda ne besmrtnost, ali
barem potomstvo. Kako god okrene (to je bila
Dampijeva poenta), pobeuje avo.
ta pie pesnik? Stihove. ta zvecka i zvekee u
Dibrilovom mozgu? Stihovi. ta mu je slomilo srce?
Stihovi i, opet, stihovi.
Truba, Azrijel, doziva iz depa od mantila: Izvadi
me! Dadada: Trubi! Do avola sa svim tim, u pakao nek
se nosi itava ta tuna zbrka: samo naduvaj obraze i
prp-tut-tut. Hajde, sad je vreme za zabavu i svirku!
O kakva je vruina: zapara, teka, nepodnoljiva.
Ovo nije Pravi London: nije to ovaj ne-pravi grad. Pista
Broj Jedan, Mahagoni, Alfavil. On luta kroz zbrku od
jezika. Babilon: kontrakcija od asirske rei babilu.
Boija kapija. Babilondon.

Gde je sad ovo?
- Da. - On besciljno luta, jedne noi, iza
katedrala Industrijske Revolucije, po eleznikim
stanicama severnog Londona. Anonimni Kings Cross,
pa motki-slina groza od Kule St Pancras, i oni crveno-
crni gasodrci to se naduvavaju i izduvavaju kao
divovska gvozdena plua. Tamo gde je nekad u bici sa
Rimljanima pala kraljica Budika, Dibril Farita se rve
sa samim sobom.
Robna dada: - ali O kakva roba, kakvi soni
proizvodi od mesa gluvare po kapijama ispod
tungsten-lampi, kakvi se sve delikatesi nude na toj dadi!
- klate im se tane, dok one dozivaju i pozivaju
muterije, vrckajui se u srebrnastim suknjicama i
mreastim crnim arapama, zategnutim: ta roba nije
samo mlada (u proseku trinaest do petnaest godina) nego
i jeftina. Te cure imaju kratke, istovetne istorije: sve one
imaju bebe koje skrivaju negde, sve su one izbaene iz
kue od svojih srditih, puritanskih roditelja, i nijedna nije
bela. Podvodai sa noevima uzimaju devedeset odsto od
njihove zarade. Roba je, najzad, samo roba, a naroito
kad je ubre.
- Dibrila Faritu pozdravljaju iz senki i ispod
lampi, i on, isprva, ubrzava svoj korak. Kakve ovo ima
veze sa mnom? Proklete pice na kilo. A zatim usporava
hod i zastaje, jer uje neto drugo kako ga poziva ispod
lampi i iz senki, neka potreba, neka molba bez rei,
skrivena ispod glasia kurvi za deset funti. On prestaje
da koraa i sad stoji u mestu. Zadran je njihovim
eljama. Za im? One se sad kreu ka njemu, privuene
njime kao ribe mamcima na nevidljivim udicama. Dok
mu se pribliavaju, hod im se menja, bokovi im se vie
ne njiu, lica im poinju da otkrivaju prave godine,
uprkos minki. Kad mu se priblie, one kleknu. ta
mislite, ko sam ja? pita ih on, i eli da doda: Ja znam
vaa imena. Sreo sam vas jednom, ranije, na drugom
mestu, iza zavese. Vas dvanaest, tada, kao i sada. Aja,
Hafsa, Ramla, Sada, Zaina, Maimuna, Safija, uvairija,
Um Salamah od Mahzumita, Rehana Jevrejka, i divna
Marija Koptkinja. One i dalje klee, bez rei. ta je
jedan arhaneo drugo do lutka? Kutputli, marioneta.
Vernici nas savijaju po svojoj volji. Mi smo sile
prirodne, a oni su nai gospodari. I gospodarice. On
osea kako mu zbog ege oteavaju udovi, a u uima mu
zuji kao to pele zuje u letnja popodneva. Da se lako
onesvesti.
Ali on ne pada u nesvest.
On stoji meu enskom decom koja klee i ekaju
svoje podvodae.
I dok oni dolaze, on konano vadi i na svoje usne
pritiska svoju nemirnu trubu: unititelja, Azrijela.

*

Poto mu je iz otvora zlatne trube pokuljala vatra i
progutala podvodae koji su mu prilazili - prvo ih
obmotala aurom od plamena, pa ih onda tako potpuno
sagorela da im ni cipele nisu ostale da cvre na trotoaru -
Dibril shvata stvar.
On nastavlja da hoda, ostavljajui iza sebe
zahvalnost kurvi, i kree se u pravcu kvarta Brikhol, dok
se Azrijel ponovo nalazi u njegovom irokom i dubokom
depu. Stvari se razjanjavaju.
On je arhanel Dibril, aneo Propovedi, i u
njegovim se rukama nalazi mo otkrovenja. On je kadar
da prodire u due mukaraca i ena, da im izvlai elje iz
najveih dubina i da ih ostvaruje. On je gasilac udnji,
umiriva poude, ispunilac snova. On je duh iz lampe a
njegov gospodar je onaj dinovski orao Rok.
Kakve se udnje, kakvi imperativi nalaze u
pononom zraku? On ih udie. - I klima glavom, da,
neka bude tako.
Neka bude poar. Ovo je grad koji se jednom
oistio u vatri, proistio izgorevi do temelja. Vatra,
vatra sa neba. Ovo je presuda koju je doneo Bog u
svom gnevu, objavljuje Dibril Farita razuzdanoj noi,
da se ljudima udnje srca ostvare i da ih one unite.
Okruen je visokim stambenim zgradama -
soliterima, od loeg (jeftinog) materijala. Crnuga jede
govna belog oveka, kae jedan neoriginalan zid. Zgrade
imaju svoja imena: Isandluana, Rorkijeva hrpa. Ali
na delu je i jedan revizionistiki poduhvat - dva od etiri
solitera dobila su nova imena, i sad se zovu Mandela i
Toussaint LOuverture.
22
- Ti soliteri stoje na tulama,
a u betonskoj bezoblinosti ispod i izmeu njih stalno
zavijaju vetrovi i kovitlaju razne otpatke: odbaene
kuhinjske predmete, izduvane bicikletske gume, cepke
od razbijenih vrata, noge lutaka, ubre rasuto iz
plastinih kesa koje cepaju gladne make i dukele,
ambalau od namirnica, kotrljajue prazne konzerve,
razbijene izglede za dobijanje slube, naputene nade,
izgubljene iluzije, istroene ljutnje, nagomilane gorine,
ispovraane strahove, i jedno zaralo korito. On stoji bez
pokreta dok pored njega prolaze grupice stanara i u
raznim pravcima odlaze. Neki (ne svi) nose oruje.
Motke, flae, noeve. U svim grupama ima i bele i crne
mlaarije. On podie svoju trubu, prinosi je ustima i
poinje da svira.
Pupoljii vatre skakuu po betonu naloenom
hrpama odbaenih linih stvari i snova. Tu je i jedna
trula gomilica zavisti: ona gori zelenim plamenom u
noi. Vatre su u svim duginim bojama, a gorivo nije
svakoj potrebno. On izduvava plamene cvetie iz svoje
trube i oni poigravaju na betonu, i njima nije potreban ni
zapaljivi materijal niti korenje drvea. Ovde baci jedan
rozikasti! Onde - ta bi lepo pristajalo? znam: srebrnasta
rua. - A sad se plameni pupoljci rascvetavaju u vatreno
bunje koje se kao puzavica penje uz solitere i sjedinjuje
sa susednim plamenovima, stvarajui ivu ogradu od
raznobojne vatre. Ovo je kao posmatranje nekog sjajnog
vrta sa rastinjem iji se rast ubrzava mnogo hiljada puta,
vrta koji se rascvetava, razmahuje, koji obrasta, zarasta,
pa se uplie, preplie i neprobojan postaje, vrta
isprepletenih himera to se na svoj usijani nain
nadmeu sa trnjem koje je obujmilo ceo dvorac Trnove
Ruice iliti Uspavane Lepotice iz druge jedne, davne,
davne bajke.

Ali ovde nema lepotice koja unutra spava. Tu je
Dibril Farita koji hoda po svetu vatre. U Visokoj ulici
on vidi kue od plamena sagraene, sa zidovima od
vatre, a plamenovi kao navuene zavese na prozorima
vise. - A tu su i ljudi i ene sa koom vatrenom koji
tumaraju, tre ili se vi te oko njega u kaputima od
plamova. Ulica je u crvenom usijanju, istopljena, ulica je
postala reka boje krvi. - Sve, sve je u plamenu, dok on
duva u svoju veselu trubu, dajui ljudima ono to ele;
kose i zubi gradana crvene se i dime, i staklo gori, a
iznad glava ptice lete, maui svojim uarenim krilima.
Protivnik je vrlo blizu. Protivnik je magnet, on je
virovo oko - neodoljiva crna rupa vrtloga, ija sila
gravitacije stvara vidokrug sluaja iz kojeg ni Dibril ni
svetlost ne mogu da pobegnu. Ovuda, dovikuje mu
protivnik. Ovde sam ja, preko puta.
Nikakva palata, ve samo jedna kafana. A sobe
iznad nje - pansion sa krevetom i dorukom. Unutra,
nigde nspavane princeze-lepotice, osim jedne razoarane
ene, snvladane dimom, koja tu lei u nesvesti, a pokraj
nje, na podu pored njihovog kreveta, takoe u nesvesti,
njen mu, hadija koji se vrati'o iz Meke, bivi uitelj,
Sufijan. Dok u drugim sobama zapaljenog aandaara,
bezlina lica stoje na prozorima i, u svom jadu, tuno
mau za pomo, nesposobna (bez usta) da vrite.

Protivnik: evo ga gde udara!
Samo njegova silueta na zadnjoj plamenoj zavesi
zapaljivog aandaar-kafea - gle! - to je taj bada,
glavom i bradom!
Azrijel, bez molbe, ipi u Faritinu ruku.

ak i jedan arhaneo moe da doivi neko
otkrovenje pred svojim oima, i nakon to u magnovenju
Dibril hvata pogled Saladina ame - u sledeem deliu
jednog beskrajnog trenutka, veo mu se cepa sa onjeg
vida - i on sad vidi sebe kako se sa amom eta
brikholskim parkom, izgubljen u svom uzbuenom
prianju kojim otkriva najintimnije tajne svog
ljuboinstva sa Alelujom-Eli Koun - iste one tajne koje
su mu kasnije u telefon aputali onoliki zli glasovi - a
ispod svih njih Dibril sada razaznaje objedinjujui
talenat svog protivnika, kadrog da podraava i one
grlene i one piskave glasove, koji ga je i vreao, koji mu
se i dodvoravao, i navalno i stidljivo, koji je bio i
prozaian - da! - i poetski nastrojen. - I sada, konano,
Dibril Farita prvi put shvata da protivnik nije
jednostavno usvojio amin lik za svoje preruavanje;
niti da je ovo neki sluaj paranormalnog posedovanja
tueg lika, krae tela od strane nekog napadaa iz Pakla;
da zlo, kratko reeno, nije na Saladinovoj povrini, ve
da ono izvire iz nekih dubina njegove sopstvene, prave
prirode, da se ono rasprostire kroz njegovu linost kao
rak, potirui sve ono to je u njemu bilo dobro, briui
njegov duh - i, delujui tako, uz mnoga obmanjivaka
pretvaranja i vrdanja, ponekad je izgledalo kao da se
povlai; dok je, u stvari pod iluzijom povlaenja, pod
tom maskom, tako rei, zlo nastavljalo da se opasno iri;
i sad ga je, bez ikakve sumnje, celog ispunjavalo; sad od
Saladina nije nita drugo bilo ostalo osim ovoga, osim
ove crne vatre zla u dui njegovoj, koja ga je gutala isto
onako potpuno kao to ona druga, raznobojna vatra sada
prodire vritei grad. I zaista, ovo su najstraniji,
najzlobniji, najkrvaviji plamenovi, daleko od onog finog
plamena obine vatre.
Poar je jedan luk preko neba. Saladin ama,
protivnik, koji je takoe Tupadija, mojstari drugar
am, nestao je u kapiji aandaar-kafeaa. To je ona
eljust crne rupe; vidik se skuplja i zatvara oko nje, sve
druge mogunosti blede, univerzum se skuplja u tu
jedinu i neodoljivu taku. Duvajui u trubu i izbacujui
iz nje vatreni prasak, Dibril se baca kroz otvorena vrata.

*

Zgrada sa prostorijama Brikholskog saveta za
optinske meuljudske odnose bila je jednospratni
monstrum od purpurne cigle, s prozorima neprobojnim
za metak, bunkersko zidanje iz ezdesetih godina ovog
veka, kad se takva arhitektura smatrala prijatnom za oko.
U tu zgradu nije bilo lako ui; na kapiji se nalazio
ugraen aparat interfon i ona se otvarala prema uskom
hodniku sa jedne strane zgrade koji se zavravao pred
drugom kapijom, takoe zakljuanom sigurnosnom
bravom. Bio je tu i alarmni ureaj protiv provalnika.
Taj alarm, kasnije je izilo na videlo, neko je bio
iskljuio, verovatno dve odreene osobe - jedan
mukarac i jedna ena - koji su uspeli da uu pomou
kljua. Zvanino je nagoveteno da su te dve osobe
uestvovale u aktu sabotae, u internom poslu, jer
jedna od njih dvoje, sada initva, bila je zapravo
slubenica organizacije ije su se kancelarije nalazile u
toj zgradi. Razlozi za taj kriminalni akt ostali su nejasni,
a kako su zloinci nestali u poaru, nije bilo verovatno
da e se ikad razjasniti. Neki njihov cilj - to je bilo
najverovatnije objanjenje.
Tragian sluaj; mrtva ena bila je u dobro
poodmakloj trudnoi.
Inspektor Stivn Kin podneo je izvetaj u kojem je
naveo te injenice i jiaglasio da postoji neka veza
izmeu poara u Brikholskom savetu za OMO i onog u
pansionu Satmdaar-kafea, u kojem je drugi mrtvac, taj
mukarac, bio povremeni stanar. Moguno je, kae se
dalje u izvetaju, da je taj ovek bio pravi podmeta
poara, a ta ena - koja mu je bila ljubavnica, iako udata
za drugog oveka sa kojim je i dalje zajedno stanovala -
nita drugo nego njegova obmanuta rtva. Politiki
motivi - obe osobe su bile dobro poznate po svojim
radikalnim gleditima - ne bi se ovde mogli zanemariti,
mada je voda u tim krajnje levim grupicama sa kojima su
se oni druili toliko mutna da je teko siei neku jasnu
predstavu o kakvim se tu motivima radilo. Takoe je
mogue da su ta dva zloina, iako ih je poinio moda
isti ovek, imala i dve razliite motivacije. Moda je taj
ovek bio prosto najmljeni zloinac da zapali aandaar
radi novca od osiguranja od poara, po nalogu sada
mrtvih vlasnika, a da je vatru podmetnuo Brikholskom
SOMO-u po nalogu svoje ljubavnice, verovatno zbog
neke interne kancelarijske krvne osvete?
Da je poar u Brikholskom SOMO-u bio in
zlonamerne paljevine, bilo je van svake sumnje. Velike
koliine benzina bile su prosute po pisaim stolovima,
papirima i zavesama. Mnogi ljudi ne znaju kako se
vatra od zapaljenog benzina brzo iri, izjavio je
inspektor Kin brzokrabajuim novinarima. Leevi koji
su bili tako grozno ugljenisani, da su radi identifikacije
morali da se podnose zubarski izvetaji, naeni su u sobi
za fotokopiranje. To je sve to mi imamo. I kraj.

Ja imam vie.
A, ipak, imam i neka pitanja. - Na primer, o onom
nezapaenom plavom zatvorenom kamionu marke
mercedes, koji je pratio kamionet Volkota Robertsa, a
zatim i MG Pamele ama. - O ljudima koji su izili
iz tog kamiona, sa licima pod karnevalskim maskama, i
koji su silom upali u Brikholske SOMO kancelarije u
trenutku kad je Pamela otkljuala spoljnju kapiju. - O
tome ta se stvarno desilo u tim kancelarijama, jer se
kroz zidove od purpurne cigle i prozore otporne na
metak, ljudsko oko ne moe lako probiti. - I, najzad, o
tome gde je zavrila ona crvena plastina fascikla sa
dokumentima.
A vi, inspektore Kin? Jeste li vi tamo?
Ne. On je otiao. On nema odgovore za mene.

*

Evo g. Saladina ame, u svom kaputu od
kamilhara sa svilenom kragnom, kako bei Visokom
ulicom kao neki najobiniji lopov. - Isti onaj stravini g.
ama koji je upravo proveo vee u drutvu smuene
Aleluje Koun, a da pri tom ne osea nikakvu griu
savesti. - Ja mu stopala gledam, rekao je Otelo o Jagu,
al basna je to. A ni ama vie nije basnoslovan;
njegova ljudskost je dovoljan vitl i objanjenje njegovog
postupka. On je unitio ono to nije on i ne moe da
bude; on se okrenuo osveti, uzvraajui izdajom zbog
izdaje; a to je uinio koristei se slabou svog
neprijatelja, ozleujui mu nezatienu petu. - Ima
zadovoljenja u tome. - A ipak, evo ga ame kako bei.
Svet je pun gneva i sluajeva. Stvari vise u ravnotei.
Jedna zgrada gori.
Bum-ba, gruva mu srce. Dum-ba, bum-ba, da-dum.
I sad on ugleda aandaar, zahvaen vatrom; i
zakoi se u svom trku. Stee mu se u grudima; ba-dum-
ba! - i osea bol u levoj ruci. On to ne zapaa; samo bulji
u zapaljenu zgradu.
I ugleda Dibrila Faritu.
Pa se okrene - i jurne unutra.
Mial! Sufijan! Hind! vie zli g. ama.
Prizemlje zgrade jo nije zahvaeno poarom. On naglo
otvara vrata prema stepenitu, a odatle ga vreli, prljei i
kruni vetar odbacuje unazad. Zmajev duh, pomisli on.
Odmorite na stepenitu ve gori; plamenovi liu
tavanicu. Nemogue je probiti se gore.
Ima li nekog? vriti Saladin. Da li je neko iv
gore? Ali zmaj grmi glasnije od njega.
Neto ga nevidljivo ritne u grudi i on se obeznani i
pada nauznak, na pod kafea, izmeu praznih stolova.
Duum, peva mu srce. Na! Ovo. Pa ovo!
Iznad glave mu neka buka kao jurnjava miliona
pacova, sablasnih glodara to prate avetinjskog Frulaa.
On podie pogled: tavanica je zahvaena vatrom. Osea
da ne inoe da ustane. I dok gleda gore, jedan deo
tavanice se otkida i on vidi kako komadeka zapaljene
grede pada odozgo na njega. On prekrta ruke iznad
glave u slabakoj zatiti.
Greda ga zakucava za pod, lomei mu obe ruke.
Grudi ga neizmerno bole. Svet iezava. On teko die.
Ne moe da govori. On je ovek sa Hiljadu Glasova, a
nijedan mu nije ostao.
Dibril Farita, drei Azrijela, ulazi u aandaar-
kafe.

*

ta se dogaa kad pobeujete?
Kad vam neprijatelji zavise od vae milosti i
nemilosti: kako ete se vi onda ponaati? Kompromis je
iskuenje slabih; ovo je ispit jakih. Tupadijo, Dibril
klima glavom na palog oveka. Ti si me stvarno
zaluivao, mister; ti si straan bada, asna re. - A
ama, videi ta se nalazi u Dibrilovom pogledu, ne
moe da ospori to to vidi. , poinje on, predajui
se. ta namerava da mi uradi? Vatra je sada svuda oko
njih: cvranje zlatne kie. Zato si mi ono radio? pita
ga Dibril, a zatim odmah odbacuje svoje pitanje jednim
kratkim gestom. Ba mi je glupo to pitanje. Bolje bi mi
bilo da te pitam ta te je to opselo i nateralo da hrupi
ovamo? Kakva glupost s tvoje strane! Je 1 zbog ljudi,
ah? Tupadijo? Zbog ovih kretena ovdanjih? Samo
zbog njih.
A sad su itava jezera vatre oko njih dvojice.
Ubrzo e ih sa svih strana opkoliti i ostaviti na pustom
ostrvcu sred mora smrtonosnog. ama i po drugi put
oseti ut u grudi i od toga se estoko trza na podu.
Suoen sa tri vrste smrti - od vatre, od prirodnih
uzroka i od Dibrila - on se oajniki upire,
pokuavajui da govori, ali iz njega samo neko
kreketanje izlazi. Krrk. Urr. Oprr. Oprosti mi. Ha.
Imm. Imaj milosti. Stolovi u kafeu bukte. Nove
zapaljene grede padaju odozgo. A Dibril izgleda kao da
je pao u nekakav trans. On, mutno, ponavlja. Krvavo
glupe stvari.
Da li je moguno da zlo ponekad nije potpuno, da
njegova pobeda, bez obzira na to koliko je nadmona,
nije uvek apsolutna?
Razmislimo o ovom palom oveku. On je
nemilosrdno nastojao da razori svest drugog ljudskog
bia; a da bi to mogao da uini, iskoristio je jednu
potpuno nevinu enu, i to bar delimino zbog svoje
nemogue i voajeristike udnje za njom. A ipak, taj isti
ovek se izloio smrtnoj opasnosti u svom bezumnom
pokuaju da ljudska bia spasava.
ta to znai?
Vatra je sad potpuno opkolila njih dvojicu a dim
ispunjava ceo prostor. Tu postoje prenija pitanja koja
trae odgovor nego to su bilo koja o ovim prokletim
budalama.
Kakav e izbor uiniti Farita?
Da li on uopte ima neki izbor?

Dibril puta trubu da mu padne na pod; saginje se;
oslobaa prikljetenog Saladina ispod grede; i podie ga
na svoje ruke. ama, sa slomljenim rebrima i rukama,
jei slabano i zvui kao onaj kreacionista Damsdej pre
nego to je dobio nov jezik od najfinijeg ribia svoje
stranjice. Iss. Kass! Isuvie je kasno. Rub njegovog
kaputa zahvata jedan mali liz vatre. Reski i jetki crni dim
ispunjava svaki prostor, gmie mu kroz one duplje iza
oiju, zagluuje mu ui, zapuava mu nos i zaguuje mu
plua. - Ali, sad, Dibril Farita poinje tiho da izdie, i
to je jedan dugaak, neprekidan izdisaj koji neobino
dugo traje, i dok mu dah ia ka vratima, on preseca dim
i vatru kao no; a Saladin ama, daui i gubei svest,
sa mazgom koja baca ifte u njegovim grudima, kao da
vidi - ali e se uvek docnije pitati da li je to stvarno
video - kako se vatra razdvaja pred njima kao da je
Crveno more postala, a isto tako i dim, kao neka
razmaknuta zavesa ili razderani veo; sve dok im se nije
ukazala ista staza do izlaza; a na samim vratima Dibril
Farita brzo izlee napolje, nosei na rukama Saladina
po stazi oprotaja i iznosei ga u vreli vazduh noni; te
tako, ove noi, dok je grad u ratnom stanju, noi tekoj
od neprijateljstava i besa, tu dolazi do jedne male
oslobaajue pobede ljubavi.

*

Zavreci.
Mial Sufijan stoji ispred aandaara kad se njih
dvojica pojavljuju, plae za svojim roditeljima, a Hanif
je tei. - Sad je red na Dibrila da klone; i dalje nosei
Saladina na svojim rukama, on pada u nesvest pred
Mialinim nogama.
Sad su Mial i Hanif u kolima hitne pomoi pored
dvojice ljudi bez svesti, i dok se na aminom nosu i
ustima nalazi maska za kiseonik, Dibril, patei ni od
ega goreg no to je iscrpljenost, govori u snu: to je neko
buncanje o arobnoj trubi i vatri koju ona bljuje, kao
muziku, iz svog otvora. - A Mial, koja se sea ame
kao avola, i zato sposobna da prihvata i razne druge
mogunosti, pita, u udu: Da l ti misli da je on? - Ali
Hanif je odluan i vrst. Ni govora o tome. Ovo je
Dibril Farita, glumac, zar ga nisi poznala? Taj
nesrenik sad samo veba neku scenu iz filma. No
Mial ne poputa: Ali, Hanife - i to njega malo uzruja;
no ipak govori blago, da je ne povredi, jer je upravo
izgubila roditelje, ali je on i dalje uporan. Ovo to se
veeras dogodilo u Brikholu, to je jedan drutveno-
politiki fenomen. Nemojmo da upadamo u zamku
nekog prokleto-glupog misticizma. Mi sad razgovaramo
o istoriji: o jednom dogaaju u istoriji Britanije. O
procesu promena.
Dibrilov glas se odjednom menja, kao i njegova
tema. On pominje hodoasnike, i neku mrtvu bebu, i
kae, kao u filmu Deset Bojih zapovesti, pa dodaje, i
Palata koja propada, i jedno drvo; jer u otavi
preiavajue vatre on sanja, poslednji put, jedan iz niza
svojih snova; a Hanif kae: uj me, Miu draga.
Zamisli da je ovo bilo kobajagi, i to je sve. On je obgrli
jednom rukom, poljubi je u obraz, drei je vrsto.
Ostani sa mnom. Svet je stvarnost. Mi moramo da ivimo
u njemu; mi moramo da ivimo ovde, da ivimo dalje.
I upravo u tom trenutku, Dibril Farita, jo u snu,
vikne koliko ga grlo nosi:
Mial! Vrati se! Nita se ne dogaa! Mial, imaj
milosti; okreni se, vrati se, vrati!

VIII RAZDVAJANJE ARABIJSKOG
MORA
rinivas, trgovac dejim igrakama, imao je obiaj
da s vremena na vreme preti svojoj eni i deci da e,
jednog dana, kad mu materijalni svet postane bljutav, sve
bataliti, ak i svoje ime, i da e postati asketski sanyasi -
prosjak lutalica od sela do sela, samo sa jednom
cimentom za pronju i tapom. Ga rinivas je imala
razumevanja za te njegove pretnje, znajui da njen
pihtijasti i dobroudni mu voli da ga smatraju za
pobonog oveka, ali i pomalo za avanturistu (zar on nije
pre mnogo godina, u Ameriki zahtevao onaj apsurdni i
zastraujui let avionom kroz Veliki kanjon?); a ideja o
tome da postane sveti ovek-prosjak zadovoljavala mu je
obe potrebe. A, ipak, kad bi ona videla njegovu veliku
stranjicu tako udobno smetenu u naslonjai na njihovoj
prednjoj verandi kako bulji na ovaj svet kro vrstu
ianu mreu - ili kad bi ga posmatrala kako se igra sa
njihovom najmlaom kerkom, petogodinjom Minu - ili
kad bi zapaala kako, sa godinama, njegov apetit -
daleko iznad proporcija prosjakih malih porcija -
postaje sve gurmanskiji i vei - ga rinivas bi napuila
usne, napravila bezbrian izraz lica neke filmske lepotice
(mada je bila debela i razgegana kao i njen suprug) i
onda bi zviduui ula u kuu. Ali kad je zatekla
njegovu fotelju praznu, sa aom nedopijene lajm-
unade na jednom runom naslonu, bila je vie nego
iznenaena.
Istini za volju, sam rinivas nikad nije mogao
tano da objasni ta ga je navelo da se lii svoje
udobnosti na svojoj jutarnjoj verandi i da odeta preko
nje da bi posmatrao dolazak seljana Titlipura.
Mangupii, koji su sve znali itav sat pre nego to se to
desilo, vikali su na ulici da dolazi jedna neverovatna
povorka ljudi sa vreama i prtljagom, koja se kree
krompirskom dadom ka velikom glavnom drumu,
predvoena jednom curom sa srebrnom kosom, sa
rojevima uzrujanih leptirova iznad njihovih glava, dok se
na repu povorke Mirza Said Ahtar, kao da mu je u grlu
zastao knedlasti mango-plod, vozi u svom maslinastom
mercedes-benc stejn-vagonu.
I pored svih mesnih silosa za krompir i uvenih
fabrika igraaka, atnapatna ipak nije bila tako veliko
mesto u kojem bi dolazak sto i pedeset osoba mogao da
proe nezapaeno. Pred sam dolazak povorke, Srinivas
je primio jednu delegaciju svojih fabrikih radnika, koja
ga je zamolila da im dopusti da prekinu rad za dva-tri
sata kako bi mogli da gledaju taj veliki dogaaj. Znajui
da bi oni u svakom sluaju prekinuli rad zbog toga, on se
sloio. Ali je on sam, neko vreme, tvrdoglavo ostao da
stoji na svojoj verandi, pokuavajui da se pravi kako to
leptirsko uzbuenje nije poelo da se komea i u
njegovom velikom stomaku. Docnije, on e priznati
Miali Ahtar: Bilo je to neko predoseanje. Sta da se
kae? Ja sam znao da svi vi niste doli ovamo samo radi
okrepljenja na putu. Ona je bila dola ovde zbog mene.
Titlipur je stigao u atnapatnu sa jednim uasom
od vriteih beba, dreee dece, radakanih odraslih, i
gorkih ala onog Osmana sa svojim klim-klim bikom, na
koga je rinivas gledao kao na smrdljiv sir. Onda su
mangupii obavestili kralja igraaka da se meu tim
putnicima nalaze i supruga i tata zamindara Mirze
Saida, i da one idu peke kao oni seljaci, odevene u
obine koulje-kurte i bez ikakvog nakita. I u tom
trenutku se rinivas sruio na drum do drumske kantine
oko koje su se titlipurski hodoasnici tiskali da dobiju
jela od krompira kao to su burte i parate. On se tu
naao u istom asu kad je stigao i atnapatnanski
policijski dip. Inspektor je stajao na putnikom
seditu i kroz megafon vikao da e preduzeti otre mere
protiv ovog komunalnog mara, ako se njegovi
uesnici smesta ne raziu. Hindu-muslimanska rabota,
pomislio je rinivas; loe, loe.
Policija je ovo hodoae tretirala kao neku vrstu
sektake demonstracije, ali kad je Mirza Said Ahtar
istupio i rekao mu istinu, inspektor se zbunio. Sri
rinivas, brahman, oigledno nije bio ovek koji je ikad
razmiljao o odlasku na hodoae u Meku, ali je ipak
bio impresioniran. Probio se kroz gomilu da uje ta je
govorio zamindar: A cilj ovih dobrih ljudi je da peice
dou do Arabijskog mora, u svom jakom uverenju da e
se ta voda razdvojiti za njih. Glas Mirze Saida zvuao
je nemono, te nije delovao uverljivo na inspektora, efa
policijske stanice u atnapatni. Je l vi to ozbiljno
mislite, gospodine? Mirza Said ree: Ne ja. Ali oni
svakako, oni i misle i veruju u to vraki ozbiljno. Ja
nameravam da ih odvratim od toga pre nego to se desi
neka glupa nesrea. ef policije, sav u kaievima, sa
brkovima i vanim dranjem, zatrese glavom. Ali,
vidite, gospodine, kako ja da dopustim tolikom broju
pojedinaca da se skupljaju na ulici? Strasti mogu da se
raspale; incidenti su moguni. Upravo tada gomila
hodoasnika se razdvoji a rinivas sad prvi put vide
fantastinu figuru devojke u kompletnoj odei od
leptirova, sa sneno belom kosom koja joj se slivala sve
do nonih lanaka. I on viknu, Aja, jesi li to ti? pa
dodade, aavo: Pa, ta je onda sa mojim lutkama za
planiranje porodice?
Niko nije obraao panju na njegov ispad; svi su
gledali Aju kako prilazi naduvenom efu policije. Nita
nije govorila ve se smekala klimajui glavom priklono,
a ovek je izgledao kao da postaje dvadeset godina
mlai, sve dok, na nain dekia od desetak godina, ne
ree, O-kej o-kej, gospojce. Izvinte, madam. Bez
uvrede. Pardonirajte me, molim. To je bio kraj nevolja
policije. Kasnije tog dana, na popodnevnoj vruini, jedna
grupa gradskih mladia za koje se znalo da imaju veze sa
organizacijom Vishwa Hindu Parishad i pobornicima
hindu socreligijskog sistema, poela je da baca kamenice
sa oblinjih krovova; na to ih je ef policije za dva
minuta pohagsio i smestio u uzu.
Keri Ajo, glasno ree rinivas u prazan
vazduh, kakav te je to vrag spopao?
Za vreme dnevne ege, hodoasnici su se odmarali
u svakom hladu koji su mogli da nau. rinivas je bazao
izmeu njih u stanju neke vrste zaslepljenosti, ispunjen
emocijama, shvatajui da mu se ivot neobjanjivo naao
na jednoj velikoj prekretnici. Oi su mu stalno traile
onaj preinaeni lik Aje vidovnjaice, koja se odmarala u
hladu jedne smokve zajedno sa Mial Ahtar i njenom
majkom, gom Kureii, i u Aju do-uiju-zaljubljenim,
zaorenim Osmanom sa svojim bikom. I najzad je
Srinivas tu naleteo na zamindara Mirzu Saida, koji je
leao prostrt na zadnjem seditu svog mercedes-benca,
budan - ovek na mukama. rinivas mu se obrati sa
poniznou roenoj u njegovoj zauenosti. Uzvieni
gospodaru, vi ne verujete u tu devojku.
rinivas, Mirza Said se pridie i sede da bi mu
odgovorio, mi smo moderni ljudi. Mi znamo, na primer,
da starci umiru na dugim putovanjima, da Bog ne lei od
raka, i da se okeani ne razdvajaju. Mi moramo da
spreimo ovaj idiotizam. Poi sa mnom. Ima mnogo
mesta u ovim velikim kolima. Moda bi ti mogao da mi
pomogne da ih odvratimo od ovoga to su naumili; ova
Aja, ona je tebi zahvalna, pa e moda i da te poslua.
Da poem vaim kolima? rinivas se oseao
bespomono, kao da su ga neke snane ruke stezale za
udove. Ali, ja sam ovde zauzet svojim poslom, znate.
Ovo je samoubilaka misija za mnoge nae
ljude, podsticao ga je Mirza Said. Potrebna mi je
pomo. Naravno, ja to mogu da platim.
Ne radi se o novcu, ustuknu rinivas, povreen.
Oprostite, molim, uzvieni gospodaru. Moram da
razmislim.
Zar ti ne shvata? viknu Mirza Said za njim. Ti
i ja nismo obini optinski ljudi. Hindu-muslimanski
cile-mile drugari! Mi moemo da otvorimo svetovni
front protiv tih mranih i besmislenih mambo-dambo
vradbina.
rinivas se okrete prema njemu. Ali ja nisam
nevernik, usprotivi se on. Sliku boginje Lakmi stalno
drim na zidu.
Boginja obilja je sjajna ikona na zidu jednog
biznismena, ree Mirza Said.
Ali ona je i u mom srcu, dodade rinivas. Na
ovo Mirza Said izgubi strpljenje. Ali boginje, ovee!
ak i sami tvoji filozofi priznaju da su to samo
apstraktni koncepti. Otelovljenja akti - enskog naela
ili generativne moi koja su po sebi apstraktni pojmovi:
dinamika mo bogova.
Trgovac dejim igrakama gledao je dole na Aju
kako spava pod pokrivaem od leptirova. Ja nisam
filozof, uzvieni gospodaru, ree on. Ali nije rekao da
mu je srce iz grudi odskoilo u usta, jer je video i shvatio
da ta usnula devojka i ona boginja na kalendaru to visi
na zidu u njegovoj fabrici imaju istovetno, potpuno isto
lice.

*

Kad su hodoasnici naputali gradi, rinivas im
se pridruio, ogluujui se o preklinjanje svoje
nakostreene ene koja je podigla malu Minii i tresla je
ispred muevljevog lica. On je objasnio Aji da, i pored
toga to ne namerava da poseti Meku, ima neodoljivu
elju da neko vreme hoda sa njom, moda ak i do mora.
Kad je zauzeo svoje mesto u koloni titlipurskih
seljana i uhvatio korak sa ovekom pored sebe, zapazio
je sa meavinom neshvatanja i straha kako bezrojni
rojevi leptirova lete iznad njihovih glava, kao neki
gigantski amrel koji hodoasnike titi od sunca. Kao da
su leptiri Titlipura bili preuzeli funkcije onog njegovog
ogromnog drveta. Sledeeg trenutka ori lako kriknu od
straha, iznenaenja i zadovoljstva, jer se nekoliko
desetina tih kameleonskih, krilatih stvorenja bilo spustilo
na njegova ramena i smesta poprimilo istu nijansu
crvene boje njegove koulje. I on sad prepoznade oveka
pored sebe - sarpana, Muhamada Dina, koji nije hteo da
hoda na elu kolone. On i njegova ena Hadida
zadovoljno su koraali napred uprkos svojim
poodmaklim godinama, a kad je Muhamad Din video da
se leptirski blagoslov spustio na trgovca igrakama,
ispruio je ruku i vrsto mu stegao aku.

*

Bilo je sve jasnije da e ih kie mimoii. itavi
redovi mrave stoke selili su se preko krajolika u potrazi
za vodom. Ljubav je voda, neko bee kreom napisao
preko ciglenog zida jedne fabrike bicikala. Na drumu su
sreli druge porodice sklupane na crkavajuim
magarcima koje su se vukle ka jugu, u nadi da e tamo
nai vodu. Ali ne krvavu slanu vodu, vikao je Mirza
Said titlipurskim hodoasnicima. I ne da bi je gledali
kako se razdvaja! Oni ele da ive, a vi ludaci elite da
umrete. Leinari su se skupljali pored druma i
posmatrali hodoasnike kako prolaze.
Prvih nekoliko nedelja hadijskog hodanja ka
Arabijskom moru, Mirza Said je proveo u stanju stalne,
histerine uzbunjenosti. Hodalo se uglavnom u rana jutra
i kasna popodneva, a Said bi u to vreme esto iskakao iz
svog stejn-vagona da bi umoljavao svoju umiruu
enu. Osvesti se, Miu. Ti si bolesna ena. Doi i bar
malo lezi, pusti me da ti izmasiram noge. Ali ona je to
odbijala, a njena majka ga je samo sikterisala. Zna,
Saide, ti si u mnogo negativnom raspoloenju, i to
deprimirajue deluje. Idi u svoj E.K. auto i pij onu koka-
kolu, a nas puane ostavi na miru. Posle prve nedelje
vonje, taj njegov Er-Kkondicionirani auto izgubio je
svog vozaa. ofer Mirze Saida dao je ostavku i
pridruio se hodoasnicima-peacima; zamindar je
morao sam da sedne za volan. Posle toga, kad bi ga
spopala strepnja, on je zaustavljao i parkirao kola, pa je
onda pomamno jurio tamo-amo meu hodoasnicima,
pretei im, preklinjui ih da se zaustave, i nudei im
mito. Bar je jednom dnevno psovao Aju u lice to mu je
upropastila ivot, ali nikad nije mogao dugo da je grdi,
jer kad god bi je pogledao, on bi osetio kako mnogo udi
za njom, pa bi se odmah postideo. Mialina koa je od
raka poinjala da dobija sivu boju, a i ga Kureii je
poinjala da se ofucava; njene graanske cipelice su se
razbucale, i ona je sad patila od stravinih plikova na
stopalima koji su liili na vodene balonie. Ali kad joj
je Said nudio komfor u svojim kolima, ona ga je i dalje
klot odbijala. ini koje je Aja bila bacila na
hodoasnike i dalje su se vrsto drale.
A na kraju tih njegovih juria u srce hadiluka,
Mirza Said, sav znojav i oamuen od ege i svog sve
veeg oajanja, video bi da su hodai ostavili njegov
auto prilino daleko iza kolone, pa je morao da se sam
tetura natrag do njega, da se vraa sav utonuo u amu.
Jednog dana, kad se lako vratio do svog stejn-vagona,
naao je jedan prazan kokosov orah baen kroz prozor
autobusa u prolazu, koji mu je razbio ljuspasti vetrobran,
sada sa izgledom paukove mree pune dijamantskih
muva. Morao je da sve te parie stakla iznokautira
napolje, dok su ti stakleni dijamanti izgledali kao da mu
se rugaju, padajui na drum i upadajui mu u kola, i kao
da mu govore o prolaznosti i bezvrednosti zemaljskog
blaga; ali kako svetovan ovek ivi u svetu sivari, tako ni
Mirza Said nije imao nameru da se razbije isto tako lako
kao njegov vetrobran. On bi nou odlazio da lei pored
svoje ene na ebetu pod zvezdama, pokraj velikog
glavnog druma. Kad joj je ispriao o nezgodi s
vetrobranom, ona mu je pruila hladnu utehu. To je
neki znak, rekla je. Ostavi taj ,stejn-vagon i konano
se pridrui nama ostalima.
Da napustim jedan ,mercedes-benc? kriknu
Said, istinski uasnut.
Pa ta? odgovori mu Mial svojim sivim,
iscrpljenim glasom. Ti stalno govori o propasti. I ta tu
moe da izmeni jedan ,mercedes?
Ti to ne razume, zakuka Said. Mene niko ne
razume.

Dibril je sanjao suu:
Zemlja postaje mrka pod beskinim nebom. Leevi
autobusa i drevnih spomenika trunu u poljima pokraj
useva. Mirza Said vidi kroz svoj razbijeni vetrobran
navalu propasti: divlji magarci se umorno tucaju i padaju
mrtvi, dok drvee, i dalje zdrueno, nasred druma, stoji
na svojim korenima razgolienim usred erozije tla,
slinim ogromnim drvenim kandama koje grebu zemlju
da bi dole do vode, a oskudni farmeri, obavezni da
argatuju za dravu kao manuelni radnici, kopaju
rezervoar pored glavnog druma, praznu cisternu za
kinicu, od kie koja nee da pada. Jadni ivot pokraj
druma: jedna ena sa boom na glavi ide ka atoru od
tapa, krpa i kanapa, jedna devojka osuena da svaki dan
riba te ovaj lonac, te onu erpu, na svojoj krpici prljave i
pranjave zemlje. Da li su ti ivoti stvarno vredni kao
ovi nai? pita se Mirza Ahtar. Kao ovaj moj? Kao
Mialin? Kako su samo malo iskusili oni ovaj svet, kako
malo imaju onog to duu hrani! Jedan ovek sa
platnenim pojasom oko prepona i oputenim utim
turbanom na glavi stajao je kao ptica na kamenu-
ivinjaku sa obeleenim miljama, nasaen na njega sa
jednom nogom na drugom kolenu, sa jednom rukom
ispod drugog lakta, puei krdu. Dok je Mirza Said
prolazio pored njega, on pljunu i pogodi zamindara
pravo u lice.
Putovanje poklonika sporo je napredovalo; tri sata
hodanja ujutro, i jo tri posle ege, a hodali su korakom
najsporijeg hodoasnika u koloni, te su stalno bili u
zakanjenju; ometala ih je i povremena bolest dece; pa
onda i nevolje sa usputnim vlastima, pa je sa jednih
volovskih kola otpao toak - i kretali su se najvie tri
kilometra dnevno, a do mora je trebalo prei oko dvesta
pedeset kilometara, to e rei, priblino jedanaest
nedelja putovanja. Prva smrt se dogodila osamnaestog
dana. Hadida, netaktina stara gospa, koja je pola veka
bila zadovoljna i zadovoljavajua supruga sarpana
Muhamada Dina, usnila je san u kojem je videla
arhanela. Dibrile, aputala je, jesi li to ti,
Gabrijel?
Ne, odgovorila je prikaza. To sam ja, Azrijel,
onaj to se bavi onim valjivim poslom. ao mi je to
sam te razoarao.
Sutradan ujutro je nastavila da hoda sa ostalima, ne
govorei svom muu nita o viziji koju je imala. Dva
sata kasnije, pribliili su se ruevini jedne od mogulskih
drumskih krmi. koje su, u ta davna vremena, bile
sagraene na svakih pet milja du te glavne dade. Kad
je Hadida ugledala tu ruevinu, ona nije nita znala o
njenoj prolosti, ni o onim putnicima koje su razbojnici
pljakali na spavanju, i slino, ali je dosta dobro shvatala
njihovu sadanjost.
Ja moram tu da uem i legnem, rekla je
sarpanu koji se pobuni: Ali, nae putovanje! - Ne
brini za to, blago mu je rekla. Stii e ti njih kasnije.
Legla je na kr stare ruevine sa glavom
poloenom na ledan gladak kamen koji joj je naao
sarpan. Starac je plakao, ali to nita nije pomoglo, jer je
ona ve minut kasnije bila mrtva. On se trei vratio do
kolone i pun gneva stao pred Aju. Uopte nije trebalo
da te ikad sluam, rekao joj je. A sad si mi i enu
ubila.
Mar se prekide. Mirza Said Ahtar, videvi priliku
za svoj nastup, buno je zahtevao da se Hadida sahrani
po svim muslimanskim propisima i u odgovarajui grob.
Ali Aja se usprotivi. Nama je arhaneo naredio da
odemo pravo do mora, bez vraanja ili skretanja. A
Mirza Said se ohrati hodoasnicima. Ona je bila ena
vaeg voljenog sarpana, uzviknuo je. Je 1 vi hoete
da je bacite u neku rupagu pored druma?
A kad su se titlipurski seljani sloili da se Hadida
odmah sahrani, Said nije mogao da veruje svojim uima.
Shvatio je da je njihova odlunost bila vea nego to je
pretpostavljao: ak se i unesreeni sarpan pokorio.
Hailida je bila sahranjena u jednom uglu jalove livade
iza razruene krme iz prolosti.
Ali, sutradan, Mirza Said je zapazio da je sarpan
duhovno odsutan od hodajuih poklonika i da se,
neutean, samo vue u koloni, zapravo neto dalje od
ostalih, zastajkujui i njuei cvetie u bugenvilskom
bunju. Said iskoi iz mercedesa i odjuri do Aje, da
napravi jo jednu scenu. Ti, udovina devojko!
dreknu on na nju. udovite bezduno! Zato si onu
staricu dovela dovde, da tu skona? Ona nije obraala
panju na njega, ali kad se on vraao svom stejn-
vagonu, pride mu sarpan i ree: Mi smo bili
siromani ljudi. Znali smo da za nas nema nade da ikad
odemo u Svetu Meku, sve dok nas ona nije ubedila u
suprotno. I ona nas je ubedila, a mi sad vidimo ishod
njenog delovanja.
Aja, vidovnjakinja, pozvala je sarpana na
razgovor, ali mu nijednu re utehe nije pruila. Ovrsni
veru svoju, rekla mu je s prizvukom karanja u glasu.
Onoj to umre na velikom hodoau, obezbeeno je
Rajsko naselje. Tvoja ena sad sedi meu anelima, u
cveu; i zato bi ti morao da bude u alosti?
Te veeri je sarpan Muhamad Din priao Mirzi
Saidu dok je ovaj sedeo pored male logorske vatre.
Izvini, uzvieni gospodaru, ree mu on, ali da li bih
ja sad mogao, kao to si mi jednom ponudio, da se vozim
tvojim automobilom?
Potpuno nevoljan da se odrekne namisli za koju je
njegova ena umrla, ali, pri tom, i nesposoban da u sebi i
dalje odrava onu vrstu veru koju je taj poduhvat
zahtevao, Muhamad Din ue u stejn-vagon
skepticizma. Moj prvi preobraenik, radosno pomisli
Mirza Said.

*

Pred kraj etvrte nedelje, bekstvo sarpana
Muhamada Dina bee poelo da ispoljava svoje
posledice. Sedeo je na zadnjem seditu mercedesa kao
da je on bio zamzidar a Mirza Said ofer, te su tako,
malo-pomalo, onaj pravi koni tapacirung sedita, pa
er-kondin u kolima, i ono ormane sa viskijem i
sodom kao i oni na dugme pokretani spolja zrcalni
prozori, poinjali da ga ue visokom stilu ivota; digao
je nos i poprimio naduveno dranje oveka koji moe da
gleda napolje a da ga pri tom drugi ne mogu da vide
spolja. Mirza Said, na oferskom seditu, oseao je kako
mu se i oi i nos ispunjavaju prainom koja je kroz rupu
na bivem vetrobranu ulazila u kola, ali uprkos toj
neudobnosti, oseao se bolje nego ranije. I tako, sad,
pred kraj svakog dana, jedna grupa hodoasnika bi se
okupljala oko mercedes-benca u kojem je sedela
njegova sjajna zvezda, a Mirza Said je pokuavao da te
ljude urazumi, dok su gledali kako njihov sarpan
Mohamad Din automatski podie i sputa zadnji zrcalni
prozor na kojem su, naizmenino, as mogli da se
ogledaju, as, kad je bio sputen, da gledaju njegov lik.
Sarpanevo prisustvo u mercedesu pridavalo je novu
vanost reima Mirze Saida.
Aja nije pokuavala da seljane tera dalje od
automobila, i dotle je njena vera u njih bila opravdana;
nije bilo novih bekstava u logor nevernika. Said je
zapaao poglede koje je ona upuivala u njegovom
pravcu; ali bila ona vizionarka ili ne, Mirza Said je
mogao da se kladi da su ti pogledi dolazili od jedne loe
raspoloene mlade devojke koja vie nije bila sigurna da
stvari dri vrsto u svojim rukama.
Onda je ona nestala.
Otila je u toku jednog popodnevnog odmora i nije
se ponovo pojavila itav jedan dan i pola sledeeg, a
dotle je meu hodoasnicima vladao pravi pakao - jer
ona je uvek bila kadra da njihova oseanja-usmerava u
svom eljenom pravcu, priznao je to Said; a zatim se
etnim korakom vratila njima, idui preko pranjavog
krajolika, dok joj je srebrnasta kosa, ovog puta, bila
proarana zlatnim pramenovima, a i obrve su joj bile
zlataste. Pozvala je seljane k sebi i rekla im da je
arhaneo nezadovoljan zato to su Titlipurani puni
sumnji zbog uspenja jedne rtve u Rajsko naselje.
Upozorila ih je na to da on ozbiljno razmilja o
povlaenju svoje ponude da razdvoji more za njih, tako
da sve to e vam Arabijsko more pruiti bude jedno
obino kupanje u slanoj vodi, i, zatim, povratak vaim
naputenim krompiritima - poljima na koja kia nikad
vie pasti nee. Seljani su bili zapanjeni. Ne, to
nikako, molili su oni. Oprosti nam, Bibii. Bilo je to
prvi put da su izgovorili ime one davne svetice, s
namerom da opiu tu devojku koja ih je tako samovlasno
vodila da je poinjala da ih mnogo plai i isto toliko
impresionira. Posle tog njenog govora, sarpan i Mirza
Said ostali su u stejn-vagonu usamljeni. I drugu
rundu dobio arhanel, pomislio je Mirza Said.

*

Pred kraj pete nedelje hodanja, zdravlje veine
starijih hodoasnika poelo je da se naglo pogorava;
zalihe namirnica su se znatno smanjile, do vode se teko
dolazilo, a deji suzni kanali bili su suvi. Jata ptica-
leinara nikad nisu bila daleko od njih.
to su hodoasnici sve vie iza sebe ostavljali
seoske krajeve i sve se vie pribliavali naseljenijim
podrujima, tako su se poveavale i njihove nevolje.
Meugradski autobusi na drumu esto nisu hteli da
skreu da bi ih propustili, te su ovi peaci morali da
skau i da im se, vritei i padajui, sklanjaju sa puta.
Biciklisti, motociklisti i razne sitne duandije na
vespama obasipali su ih grdnjama. Kreteni! Gede!
Muslimani! esto su morali i celu no da hodaju, jer
vlasti u ovom ili onom gradiu nisu htele da takvom
olou dopuste da spava na njihovim trotoarima. I drugi
su, neminovno, umirali.
Onda je onaj bik preobraenika Osmana pokleknuo
sred jedne gomile okupljenih biciklista i kamilje balege u
nekom bezimenom gradiu. Di se, idiote, vikao je
on na bika, nemono. ta ti je, zato mi ba sad crkava
pred ovako bogatom stranom publikom? Bik je dvaput
klimnuo glavom za da i stvarno crkao.
Leptiri su prekrili mrcinu usvajajui sivu boju
njene koe, rogova i zvonia na njima. Neuteni Osman
odjurio je do Aje (koja je ovog puta, za ljubav prividne
gradske ednosti bila obukla jedan prljav sari, mada su
oblaci od leptirova, kao slova, i dalje lebdeli iznad nje).
Da li i bikovi odlaze u Raj? upitao je on Aju tunim
glasom; ona je slegla ramenima. Bikovi nemaju duu,
hladno mu je odgovorila. A mi hodamo zato da bismo
svoje due spasli. Osman ju je pogledao i shvatio da je
vie ne voli. Ti si postala demon, rekao joj je sa
gnuanjem.
Ja nisam nita, odgovorila mu je Aja. Ja sam
samo jedna boja izaslanica.
Pa, reci mi, onda, zato taj tvoj Bog tako rado
unitava nevine, besneo je Osman. ega se on to
plai? Zar on nama toliko ne veruje, da mu je potrebno
da umiremo kako bismo mu dokazali da ga volimo?
I kao odgovor na ovakvo bogohuljenje, Aja je
ljudima nametnula jo strou disciplinu, zahtevajui da
hodoasnici itaju svih pet molitava dnevno, i naredivi
da petak bude dan posta. Do kraja este nedelje, ona je
hopae bila naterala da jo etiri mrtva tela ostave tamo
gde su pala: dva starca, jednu staricu i jednu
estogodinju devojicu.
I hodoasnici su i dalje marirali, okreui lea
mrtvima; ali, iza njih, Mirza Said Ahtar je skupljao
mrtvace da bi im omoguavao pristojnu sahranu. U tome
su mu pomagali sarpan Muhamad Din i bivi
nedodirljivi Osman. U takve dane, oni bi dosta zaostajali
iza kolone u hodu, ali stejn-vagonu marke
mercedes-benc ne treba mnogo vremena da stigne
neto vie od sto i etrdeset ljudi, ena i dece koji
umorno hodaju ka moru.

*

Broj mrtvih je rastao, a grupe pokolebanih
hodoasnika su se iz noi u no poveavale oko
mercedesa. Mirza Said je poeo da im pria prie.
Govorio im je o poljskim mievima i o tome kako je ona
grka arobnica Kirka pretvarala ljude u svinje; ispriao
im je i priu o frulau koji je decu jednog grada svojom
svirkom domamio u planinsku peinu. Poto im je tu
priu ispriao na njihovom jeziku, on je recitovao i
stihove na engleskom, da bi oni uli muziku te poezije,
iako nijednu re nisu razumeli. Hamelin-grad je u
Brunzviku vapskom, poeo je on. Blizu uvenog
grada Hanovera. Reka Vezer, duboka i iroka,
zapljuskuje mu zidine sa june strane...
I sad je bio zadovoljan to devojku Aju vidi
besnu, kako i dalje hoda, dok se leptiri iza nje kao
logorska vatra are i stvaraju utisak da plamenovi izlaze
iz njenog tela sopstvenog.
Oni to avolove stihove sluaju, recitovane
avolovim jezikom, uzviknula je ona, na kraju e i do
avola otii.
Pa, to je, onda, stvar izbora, odgovorio joj je
Mirza Said, izmeu avola i dubokog plavog mora.

*

Osam nedelja je prolo, a odnos izmeu Mirze
Saida i njegove ene Mial bio se tako pogorao da njih
dvoje vie nisu mogli ni da razgovaraju. A dotle, uprkos
raku koji ju je bio pretvorio u sivilo slino pepelu
spaljenog mrtvaca, Mial je bila postala Ajina glavna
porunica i najodanija uenica. Sumnje ostalih hodaa
samo su je uvrivale u njenoj veri, a zbog tih sumnji
ona je nesumnjivo optuivala svog mua.
A osim toga, prekorevala ga je u njihovom
poslednjem razgovoru, u tebi vie nema nikakve
topline. Prosto se bojim da ti priem.
Nema topline? jauknuo je on. Kako moe to
da kae? Nema topline? A zbog koga sam ja pojurio za
ovim kretenskim hodoaem? O kome da se staram?
Zbog koga, i koga ja volim? I zbog koga sam ja toliko
zabrinut, toliko tuan i toliko jadan? Nema topline? Jesi
li ti neka tuinka? Kako moe tako da govori?!
Sluaj ti sebe kako govori, ree mu ona glasom
koji je bio poeo da joj se gasi u neku vrstu dimljivosti,
neprozirnosti. Uvek gnev. Hladan gnev, kao da si neka
ledena tvrava.
Nije to gnev, viknu on. To je strepnja,
nezadovoljstvo, jad, povreenost, bol. Gde ti to uje
gnev?
ujem ga, ree ona. Svako moe da ga uje, i
na velikoj udaljenosti od tebe.
Poi sa mnom, molio je. Vodiu te u najbolje
klinike Evrope, Kanade, SAD. Veruj zapadnoj
tehnologiji. Oni tamo uda stvaraju. Ti si uvek volela i
one njihove praktine napravice.
Ja idem na hodoae u Meku, ree ona, pa se
okrete i krenu.
Glupa kuko prokleta, zagrme on za njom.
Samo to to e ti da umre ne znai da mora i sve ove
ljude da povue za sobom. Ali je ona nastavljala da
ide, preko njihovog provizornog logora pored druma, ne
okrenuvi se ni da ga pogleda; i poto je on sad ono to
je Mial rekla o njemu samo potvrdio, izgubivi kontrolu
nad samim sobom i rekavi ono to se ne govori, Said
pade na kolena i zaplaka. Posle ove svae Mial nije
htela da spava pored njega. Ona i njena majka su prostrle
svoju posteljinu pokraj leptirima obavijene proroice
koja im je obeala Meku.
Mial je preko dana neprestano delala meu
hodoasnicima, ohrabrujui ih, uvrujui ih u njihovoj
veri i skupljajui ih pod svoje neno okrilje. Aja je bila
poela da se sve dublje povlai u utanje, a Mial Ahtar
je, sa svom svojom predanou cilju, postala voa
hodoasnika. Ali bila je meu njima jedna osoba na koju
Mial vie nije mogla da utie: ga Kureii, njena majka,
supruga direktora dravne banke.
Dolazak gospodina Kureiija, Mialinog oca, bio je
i-te-kakav dogaaj. Hodoasnici su se bili zaustavili u
hladu jednog drvoreda platana, skupljali suve granice i
ribali erpe i lonce, kad se limuzina u pratnji dva
motocikla pojavila na vidiku. Ga Kureii, koja je sad
bila desetak kilograma laka, smesta je, ciknuvi, skoila
na noge, pomamno pokuavajui da otare prljavtinu sa
svoje odee i uredi kosu. Mial je gledala majku kako
slabo petlja prstima oko svog lipstika da bi izvukla malo
istopljenog karmina, pa je upitala: Kakvi su to
pundravci uli u tebe, mama? Ajde, opusti se.
Njena majka mlitavo pokaza rukom u pravcu
limuzine koja se pribliavala. Nekoliko trenutaka posle
toga, ozbiljna figura velikog bankara stajala je iznad
njih. Da ovo nisam svojim oima video, ne bih
verovao, ree on. Obavestili su me, ali ja sam ih
ismejao, uz pih-pih. I zato sam dosta vremena izgubio da
ustanovim u emu je stvar. I da vi bez ijedne rei
upozorenja nestanete iz Peristana: pa kakvo je to
prokletstvo?
Ga Kureii je bespomono drhtala dole, ispod
oiju svog mua, poinjui da plae i oseajui uljeve
na nogama i umor koji se bio zavukao u svaku poru
njenog tela. O Boe, ne znam, izvini, ree mu ona.
Bog-sveti-zna ta nas je to snalo.
Zar ti ne zna da sam ja na jednom osetljivom
poloaju? vrisnu g. Kureii. Tu je poverenje javnosti
bitna stvar. I kakva je onda ta slika na kojoj se moja ena
vucara sa oloem?
Mial, obgrlivi svoju majku, ree ocu da prestane
sa tim siledijskim prepadanjem. G. Ahtar sad prvi put
vide da se na elu njegove kerke nalazi znak smrti, pa
trenutno splasnu kao unutranja guma automobila. Mial
ga obavesti da ona boluje od raka i da joj je
vidovnjakinja Aja obeala da e se u Meki dogoditi
udo i da e biti potpuno izleena.
Pa, onda mi dopusti da te avionom smesta
prebacim u Meku, zamoli je otac. Zato da ide peke
kad moe onim Airbus-om?
Ali Mial je bila nepokolebljiva. Idi ti svojim
putem, rekla je ocu. Samo vernici mogu to da ostvare.
Mama e se starati o meni.
G. Kureii, u svojoj limuzini, bespomono se
pridrui Mirzi Saidu na kraju povorke, pa je stalno slao
jednog od svoje dvojice prateih slugu na motociklima
da pitaju Mial da li joj treba neka hrana, neki lek,
limunada, bilo ta. Mial je odbijala sve njegove ponude,
i posle tri dana - jer bankarstvo je bankarstvo - g. Kureii
odjezdi ka gradu, ostavivi jednog od svojih
motorizovanih aprasa da slui ene. On e da vas
slua, rekao im je. I ne budite glupe. Olakajte sebi
ovo to vie moete.
Istog dana po odlasku g. Kureiija, apras Gul
Muhamad bacio je svoj motocikl u jarak i priao
poklonikom drutvu na peaka, vezavi maramicu u
vor oko glave, da pokae svoju odanost. Aja nije nita
govorila, ali kad je videla kako se motor-valah
pridruuje hodoasnicima, ona se tako eretski
osmehnula da je to Mirzu Saida podsetilo da je ona, ipak,
ne samo lik iz snova, nego i mlada devojka od-krvi-i-
mesa.
Ga Kureii je poela da se ali. Kratki dodir sa
njenim starim nainom ivota slomio je njenu volju i
odlunost, i sad, poto je ve sve bilo kasno, krenula je u
stalno razmiljanje o prijemima, o mekim jastucima i
aama svee i ledene lajmunade sa sodom. I
odjednom joj se uinilo krajnje nerazumnim da osoba
njenog odgoja treba da hoda bosa kao neka obina
seljanura. I pojavila se pred Mirzom Saidom, sa
bojaljivim i posramljenim izrazom na licu.
Sine Saide, da li ti mene samo mrzi?
dodvoravala mu se, a punako joj se lice pretvaralo u
neku parodiju koketerije.
Saida je zapanjila ta njena grimasa. Svakako da
ne, uspeo je nekako da kae.
Ali, ipak, ti se mene gnua, znam, i znam da je
moj dlj beznadean, rekla mu je koketno.
Mamai, Said proguta knedlu, ta vi to
govorite?
Tako govorim zato to sam ti se, ponekad, grubo
obraala.
Molim vas da to zaboravite, ree Said zbunjen
njenim iz.vodenjem, ali ona nije htela. Mora da zna
da sam ja sve lo radila iz ljubavi, zar ne? Ljubav je,
ree ga Kureii, puna lepote i sjaja.
Ona na svetu sve pokree, sloi se Mirza Said,
pokuavajui da ue u duh konverzacije.
Ljubav sve pobeuje, potvrdi ga Kureii. Ona
je pobedila i moju ljutnju. Ja ti to moram pokazati tako
to u se vozati s tobom u tvojim kolima.
Mirza Said se nakloni. Vaa su, Mamai.
Pa onda zamoli onu dvojicu seljaka da odsad sede
napred pored tebe. Dame treba tititi, je 1 tako?
Tako je, odgovori on.

*

Pria o selu koje je hodalo ka moru bila se proirila
po celoj zemlji, a devete nedelje hodoasnicima su
dosaivali novinari, lokalni politiari u potrazi za
biraima, biznismeni koji su se nudili za sponzore mara
ukoliko ti puani pristanu samo da nose na sebi
sendvi-table s reklamama za razne proizvode i
usluge, strani turisti u traganju za misterijama Istoka,
nostalgini gandijevci, i ona vrsta ljudskih leinara koji
idu na moto-trke da gledaju sudare i ostale karambole.
Kad su videli ono mnotvo kameleonskih leptira i kako
su oni istovremeno i haljina i jedina vrsta hrana devojke
Aje, ti posetioci su bili zapanjeni, pa su se povlaili sa
pomuenim oekivanjima, to e rei sa jednom rupom u
svojim predstavama o ovom svetu koji nisu mogli da
bace na hartiju. Ajine fotografije su se pojavljivale u
svim novinama, a hodoasnici su ak pronosili velike
reklamne panoe na kojima je leptirska lepota bila
namalana u neprirodnim veliinama, sa parolama kao to
je Naa je odea fina kao leptirova krila, i slinim.
Zatim ih stigoe alarmantnije vesti. Izvesne
ekstremistike verske grupacije objavile su saoptenja u
kojima su Ajin hadiluk optuivale kao pokuaj
hajdekerske otimaine panje javnosti i udaranje u
tanke ice sentimenta zajednice. Rasturani su leci -
Mial ih je skupljala sa druma - u kojima se tvrdilo da je
padjatra, ili peaki hadiluk, drevna, preislamska
tradicija nacionalne kulture, a ne uvezena svojina
mogulskih doseljenika. Osim toga: Kraa te tradicije
od strane takozvane Aje Bibii svesno je i skandalozno
sipanje ulja na vatru ionako osetljive situacije.
Nee biti nikakvih nevolja, vidovnjakinja je
prekinula svoje utanje da bi to objavila.

*

Dibril je sanjao predgrae:
Dok se Ajin had pribliavao Sarangu,
najudaljenijem predgrau velike metropole na
Arabijskom moru ka kojem ih je ta devojka-vizionarka
vodila, novinari, politiari i policijski slubenici su
podvostruili svoje posete. Policajci su isprva pretili da
e silom razbucati kolonu hodaa; ali politiari su
savetovali da se to ne ini, jer bi takav potez mnogo liio
na neku sektaku akciju, pa bi mogao da izazove bes
naroda od vrha do dna zemlje. I najzad su se efovi
policije sloili da dopuste mar, ali su ipak pretei
gunali zato to su nemoni da hodoasnicima
garantuju bezbedan prolaz. Mial Ahtar je rekla:
Idemo dalje.
Predgrae Sarang je za svoje relativno bogatstvo
moglo da zahvali oblinjim velikim naslagama uglja
koje je eksploatisalo. Ispalo je da rudari Saranga, ljudi
koji su svoj vek provodili buei staze kroz utrobu
zemlje - razdvajajui je, tako rei - nisu mogli da
svare predstavu o tome da jedna devojka moe da uini
istu stvar, samo jednim pokretom ruke: da razdvoji more.
Kadrovi izvesnih grupacija komunalaca stupili su u
akciju, podstrekujui rudare na nasilje, i kao rezultat
aktivnosti tih agenata-provokatora, stvarala se rulja sa
transparentima i parolama: NEEMO ISLAMSKU
PADJATRU! LEPTIRSKA VETICE, IDI KUI!
Te noi, pred njihov ulazak u Sarang, Mirza Said
je uputio jo jedan jalov apel hodoasnicima.
Odustanite, preklinjao ih je uzalud. Sutra emo svi
biti uniteni. Aja je neto apnula Miali na uho, i ona
progovori: Bolje rtva nego kukavica. Ima li ovde
nekih kukavica?
Nije bilo nijedne. ri rinivas, istraiva Velikog
kanjona, vlasnik fabrike igraaka Toy Univas, iji je
moto bio stvaralatvo i poteno junatvo, drao je stranu
Mirzi Saidu. Kao verni posveenik boginje Lakmi, iji
je lik bio tako zbunjujue isti kao Ajin, on je oseao da
nije sposoban da uestvuje u predstojeim
neprijateljstvima ni na jednoj ni na drugoj strani. Ja sam
slab ovek, priznao je Saidu. Ja sam uvek voleo
gospoicu Aju, a ovek treba da se bori za ono to voli;
ali, ta da radim, meni je potreban neutralan status.
rinivas je bio peti lan otpadnikog drutva u
mercedes-bencu, te sad ga Kureii nije imala drugog
izbora nego da zadnje sedite deli sa jednim prostim
ovekom. rinivas ju je nesreno pozdravio, i, videi
kako ona osorno odskae na seditu to dalje od njega,
pokuao je da gospou umiri. Molim vas da primite
ovaj znak mog potovanja. - I iz svog unutranjeg
depa izvadi jednu lutku za Planiranje Porodice.
Te noi su dezerteri sedeli u stejn-vagonu, dok
su vernici molili pod vedrim nebom. Bilo im je
doputeno da logoruju u dvoritu naputenog stovarita
robe koja se nekad transportovala velikim kamionima;
oko logora je bila postavljena straa vojne policije.
Mirza Said nije mogao da spava. Razmiljao je o neemu
to mu je rinivas rekao - o tome kako je on u dui
gandijevac, ali ja sam i suvie slab da bih takve ideje
primenjivao u praksi. Izvinte, al to je istina. Nisam ja
stvoren za patnje, uzvieni gospodine. Trebalo je da
ostanem pored ene i deice i da odbacim taj svoj
bolesni avanturizam zbog kojeg sam se sad naao na
ovakvom mestu.
I u mojoj porodici - odgovorio je Mirza Said, u
svojoj nesanici, zaspalom trgovcu igrakama - ima jedna
bolesna pojava od koje patimo: a to je naa otuenost,
nesposobnost da se vezujemo za stvari, zbivanja,
oseanja. Veinu ljudi definie i objanjava njihov rad ili
njihovo poreklo, i tome slino; dok smo mi iveli
preterano povueno u sebe, u svoje glave. A tako je
prokleto teko hvatati se ukotac sa stvarnou.
Drugim reima, njemu je bilo teko da veruje da se
sve ovo stvarno dogaalo; ali dogaalo se.

*

Kad su Ajini hodoasnici sledeeg jutra bili
spremni za pokret, veliki oblaci leptirova koji su sa
njima putovali jo od Titlipura, odjednom su se razili i
nestali iz vida, otkrivi kako se na nebu skupljaju drugi,
prozainiji oblaci. ak su i oni leptiri koji su sainjavali
Ajinu haljinu - te elitne trupe, tako rei - pobegli, te je
ona sad morala da vodi povorku odevena u svetovnost
jednog starog pamunog sarija obrubljenog natampanim
liem. Nestanak uda, koje kao da je potvrivalo
vrednost njihovog hodoaa, potitalo je sve hodae; te,
uprkos svim podsticajima Mial Ahtar, nisu bili u stanju
da pevaju dok su se kretali napred, lieni leptirskog
blagoslova, da se suoe sa svojom sudbinom.

*

Protivnici islamske padjatre, ulina rulja, priredili
su Aji doek u jednoj ulici s mehaniarskim
barakama za opravke bicikala. Blokirali su put
hodoasnika starim, neispravnim biciklima i ekali iza te
barikade od slomljenih tokova, iskrivljenih guvernala
i zaralih zvonaca, kad je Ajin had uao u severni
sektor ulice. Aja je koraala ka rulji kao da rulje uopte
nema, a kad je stigla do poslednjeg raskra, izvan kojeg
su je ekali noevi i tojage, zau se grmljavina kao zvuk
trube Stranog suda i itav okean kie srui se sa neba na
zemlju. Sua je prestala prekasno za spasavanje useva;
docnije su mnogi hodoasnici verovali da je Bog tedeo
vodu upravo za ovu svrhu, putajui je da se skuplja na
nebu sve dok se nije pretvorila u bezmerno more,
rtvujui godinju etvu da bi spasao proroicu i njene
ljude.
Zapanjujua snaga pljuska pomela je i hodoasnike
i njihove napadae. U haosu poplave zagrmela je druga
truba Stranog suda. A to je, u stvari, bila sirena
mercedes-benc-stejn-vagona Mirze Saida kojeg je on
velikom brzinom vozio kroz zaguljive sporedne
prokope predgraa, ruei ravastim motkama poduprte
konopce sa veom, piljarska kolica sa bundevama i
tezgice sa jeftinim plastinim drangulijama, dok nije
izleteo na sokak korpara koji je sekao ulicu krpaa
bicikala na samoj severnoj strani barikade. Tu je ubrzao
vonju to je vie mogao i jurnuo ka raskru,
rasprujui peake i korparske hoklice na sve strane. Do
raskra je stigao u trenutku kad je more palo sa neba, i
estoko, u mestu ukoio auto. ri rinivas i Osman
iskoie napolje, zgrabie Mial Ahtar i proroicu Aju i
ugurae ih u mercedes u jednoj zbrci od nogu,
pljuvaki i psovki. Said dade gas, ubrza i mugnu s
poprita pre nego to je iko uspeo da se oslobodi
zaslepljujue vode u oima.
A u kolima: jedna besna guva od izmeanih tela.
Mial Ahtar, sa dna gomile, izbacivala je uvrede na svog
mua: Saboteru! Izdajico! ubre! Mazgove! - na to
joj je Said sarkastino odgovorio: Muenitvo je vrlo
laka stvar, Mial. Zar ti ne eli da gleda kako se okean
otvara, kao cvet?
A ga Kureii, proturajui glavu izmeu
Osmanovih podignutih nogu, sva zajapurena, dodade
daui: O-kej, Miu, pusti to sad, prekini. Mi smo
imali dobru nameru.

*

Dibril je sanjao poplavu:
Pred dolazak kia, rudari Saranga su sa svojim
pijucima u rukama ekali hodoasnike, ali kad je
barikada od bicikala bila zbrisana sa ulice, nisu mogli a
da ne pomisle da je Bog na Ajinoj strani. Gradska
kanalizacija je smesta popustila pred nadmonom
bujicom, te su rudari ubrzo stajali u blatnjavoj vodi koja
im je dosezala do struka. Neki od njih su pokuali da se
pokrenu ka hodoasnicima, koji su se takoe borili da se
probijaju napred, svojim putem. Ali sad je pljusak sa
olujom udvostruio svoju silinu, a zatim se jo dvaput
pojaao, padajui sa neba u vidu debelih kopalja, meu
kojima je bilo teko disati, jer kao da je voda gutala
zemlju a nebeski svod se sjedinjavao sa svodom
zemaljskim.
Sanjajui, Dibril je oseao kako mu voda
zamrauje onji vid.

*

Kia je, najzad, prestala a vodnjikavo sunce je
bacalo svoje zrake dole na venecijanski prizor pustoi.
Drumovi Saranga sad su bili kanali, po kojima su plivali
svi mogui predmeti. Tamo gde su tako rei maloas
prolazile motorizovane rike, taljige sa kamiljom
zapregom i osobe na popravljenim bicikletima, sada su
na vodenoj povrini plivale mnogobrojne raznovrsne
stvari: novine, cvee, drvene grivne, lubenice, kiobrani,
papue, crne naoari, korpe, govna, boice od lekova,
karte za igranje, gae, palainke, lampe. Voda je imala
neku udnu, crvenkastu boju, to je mokri narod navelo
da uobrazi da ulicama tee krv. Nije bilo ni traga od
siledijskih rudara ili Ajinih hodoasnika. Jedno kue je
plivalo preko poplavljenog raskra pored srozane
barikade od bicikala, a svuda je okolo vladala ukvaena
tiina poplave ija je voda podlokavala naputene
autobuse, dok su deca buljila dole sa krovova
raskakanih straara, i suvie uplaena da bi sila da se
igraju.
Onda su se leptiri vratili.
Niotkuda, kao da su bili skriveni iza sunca; i da bi
proslavili prestanak kie, svi su u sebe bili upili boju
sunevih zraka. Dolazak tog ogromnog saga svetlosti sa
neba pomeo je sve ljude Saranga, koji su se ve teturali u
otavi poplave; strahujui od apokalipse, pobegli su od
kua, da se sakriju, i zalupili kapke na prozorima.
Meutim, na padini jednog oblinjeg brega, Mirza Said
Ahtar i njegovo drutvo gledali su povratak uda i svi su
zajedno, ak i sam zamindar, bili ispunjeni nekom
vrstom straha.
Mirza Said je dotle ludaki brzo vozio, i pored
toga to je bio poluzaslepljen kiom koja ga je zasipala
kroz razbijeni vetrobran, sve dok nije, vozei putem koji
je vodio navie oko padine brega, zaustavio kola ispred
kapije br. 1 Sarankog ugljenokopa. Ulazi u okna jedva
su se videli kroz kiu. O, budalo, grdila ga je Mial
Ahtar slabim glasom. One barabe nas samo ekaju
tamo unutra, a ti nas dovodi pravo meki na rupu.
Mnogo pametno, Saide. Sjajno.
Ali njih vie nisu ugroavali rudari. Upravo se tog
dana dogodila nesrea u rudniku: petnaest hiljada rudara
bilo je ivo zatrpano ispod brega Sarangi. Said, Mial,
sarpan Din, Osman, ga Kureii, Srinivas i Aja stajali
su iscrpljeni i mokri do gole koe pored druma, dok su
mnoga kola hitne pomoi, vatrogasci, spasioci i efovi
rudnika u gomilama pristizali i, mnogo kasnije, odlazili
vrtei glavama. Sarpan je stezao svoje une koljke
izmedu palca i kaiprsta. ivot je patnja, ree on.
ivot je bol i teta, on je novi bez vrednosti, vredi
manje od jednog zrna suvog groa ili groa.
Osman od Mrtvog Bika, koji je, kao i sarpan, u
hodoau bio izgubio ivotnog saputnika, takoe je
plakao. Ga Kureii je pokuala da stvari gleda sa svetle
strane: Glavno je da smo mi o-kej, ali to nije imalo
nikakvog odziva. Onda je Aja zamurila i izrecitovala
pevuei, glasom proroice, ove rei: Stigla ih je Boja
kazna zbog loih namera prema nama.
Mirza Said se naljuti. Ovi rudari nisu bili na ovoj
krvoednoj barikadi, uzviknu on. Radili su pod
prokletom zemljom.
Kopali su sopstvene grobove, odgovori Aja.

*

Tada su ugledali leptire koji su se vraali. Said je
sa nevericom posmatrao taj zlatni oblak, dok se isprva
skupljao na nebu a zatim bacao krilate zrake leprave
svetlosti u svim pravcima. Aja je zahtevala da se vrate
na ono raskre. Said se usprotivio. Pa, tamo je sve
poplavljeno. Mi samo moemo da se odvezemo dole, niz
suprotnu padinu brega, i da izbijemo na drugu stranu
grada. Ali Aja i Mial su se ve bile zaputile natrag;
proroica je pridravala onu drugu, pepeljastu enu,
obgrlivi je oko struka.
Mial, tako ti boga, uzviknu Mirza Said za
svojom enom. Tako ti tvoje ljubavi prema Njemu! ta
u ja sa ovim autom bez tebe?
Ali ona je nastavljala da ide niz brdo, ka poplavi,
svom teinom oslonjena na proroicu Aju, ne osvrui
se na svog mua.
I tako je Mirza Said Ahtar odluio da napusti svoj
dragi mercedes-benc-stejn-vagon parkiran blizu ulaza
u potopljeni rudnik Saranga, i da se pridrui
hodoasnicima-peacima koji su ili ka Arabijskom
moru.
Ovo Sedmoro zablaenih putnika stajalo je sad u
vodi do bedara na raskru ulice bicikala i sokaka
korpara. Malo-pomalo voda je poela da opada.
Shvati, dokazivao je Mirza Said. Hodoae je
zavreno. Bogzna gde su seljani, moda su se podavili, a
moda su i pobijeni - u svakom sluaju su izgubljeni.
Nikog vie, osim nas, nema da ide za tobom. Primakao
je svoje elo Ajinom. I zato zaboravi to, sestro; ti si
ugasila.
Gle! ree Mial.
Sa svih strana, iz malih krpakih atrlja, seljani
Titlipura su se vraali ka mestu sa kojeg su se bili
razbeali. Svi su bili, od nonih lanaka do grla, u
haljinama od zlatnih leptirova, a dugi redovi tih malih
stvorenja sa krilcima leteli su ispred njih, kao konopci
koji su ih kao iz nekog bunara izvlaili napolje u
bezbednost. Stanovnici Saranga u strahu su ih posmatrali
sa svojih prozora, a dok su se vode odmazde povlaile,
Ajin had se ponovo obrazovao nasred druma.
Ja ne verujem svojim oima, ree Mirza Said.
Ali to je bila istina. Leptiri su svakog pojedinog
lana hodoaa vukli i vraali na glavni drum. A i
udnijih je tvrdnji bilo kasnije: na primer, kad su se
leptiri skupljali na nekom naprslom zglobu, povreda bi
se odmah zaleila, ili bi se otvorena rana zatvorila kao
nekom maijom. Mnogi hodai su priali da su dolazili k
sebi iz nesvesti oseajui kako im leptiri lepraju oko
usana. Neki su ak verovali da su bili mrtvi, da su se
udavili, a da su ih leptiri vratili u ivot.
Ne budite glupi, vrisnuo je Mirza Said. Bura
vas je spasla; ona je zbrisala vae dumane, te zato nije
nikakvo udo to vas je samo nekoliko bilo povreeno.
Budite malo nauni, molim vas.
A ti, Saide, upotrebi svoje oi, ree mu Mial,
ukazujui mu na prisustvo preko stotinu ljudi, ena i
dece obavijenih blistavim leptirima. ta tvoja nauka
kae na ovo?

*

Poslednjeg dana njihovog poklonikog putovanja,
ceo je grad bio okupljen oko hodoasnika. Zvaninici
Gradske optine sastali su se sa Mial i Ajom i
dogovorili kojim e putem kolona proi kroz taj veliki
grad. Na tom putu bilo je damija u kojima su
hodoasnici mogli da noe a da ne zakruju ulice. I
uzbuenje u gradu bilo je veliko: svakog dana, kad su se
hodoasnici zaustavljali pred sledeim odmoritem,
gledale su ih ogromne mase graana; neki su im se rugali
i bili neprijateljski raspoloeni, ali mnogi su im donosili
slatkie, lekove i razna jela.
Mirza Said, iscrpljen i prljav, bio je u stanju
duboke osujeenosti zbog svog neuspeha da ubedi vie
od onih nekoliko hodoasnika da je bolje verovati
razumu nego udesima. Ali udesa su im prilino dobro
inila, upozoravali su ga titlipurski seljani, i to dosta
razumno. Da nije tih prokletih leptira, gunao je Said
pred sarpanem, mi bismo imali neku ansu.
Ali oni nas od poetka prate, odgovorio mu je
sarpan, slegnuvi ramenima.
Mial Ahtar je oigledno bila blizu smrti; poinjala
je da vonja na smrt i da poprima belu boju krea, koja je
Saida veoma plaila. Ali Mial mu nije doputala da joj
se priblii.
I svoju je majku oterala, a kad joj je otac uzeo
odsustvo od bankarstva da je poseti prve noi boravka
hodoasnika u jednoj gradskoj damiji, ona mu je rekla
da se nosi odakle je doao. Stvari su stigle do take,
izjavila je ona, na kojoj samo isti mogu da budu sa
istima. Kad je Mirza Said uo kako njegova ena
govori kao proroica Aja, on je izgubio gotovo svaku
nadu.
Doao je petak, i Aja se sloila da hodoasnici
ostanu jedan dan radi uea u Petakim molitvama.
Mirza Said, koji je bio zaboravio gotovo sve arapske
stihove kojima se nekad kljukao bubanjem, i koji se
jedva seao kad treba da isprui ake ispred sebe kao da
dri knjigu, kad da se koleno priklanja, i kad da pritisne
elo uz tlo, zbunjivao se i greio tokom celog obreda sa
sve veim gaenjem od samog sebe. Meutim, na kraju
molitvi, dogodilo se neto to je Ajin had zakoilo na
njegovom putu.
Dok su hodoasnici gledali kako skup vernika
izlazi iz damijske porte, poelo je neko komeanje
ispred glavne kapije. Mirza Said je otiao da vidi ta se
tamo dogaa. Kakva je to halabuka? pitao je dok se
probijao kroz gomilu na stepenicama moeje; zatim je
ugledao jednu kotaricu na prvom stepeniku. - I uo kako
se iz kotarice razlee pla odojeta.
Nahoe je bilo moda dve nedelje staro, oigledno
vanbrano, a isto je tako bilo jasno i da su mu izbori u
ivotu bili veoma ogranieni. Gomila sveta se nalazila u
neodreenom raspoloenju, u zbunjenosti. Onda se imam
damije pojavio gore, na stepenitu, pored proroice
Aje, ija se fama bila irila kroz ceo grad.
Gomila sveta se razdvoji kao more. Imam se sae i
kratko osmotri bebu; zatim se uspravi i okrete prema
gomili da joj se obrati.
Ovo dete je roeno u avolskoj raboti, ree on.
To je avolovo dete. Imam je bio mlad ovek.
Raspoloenje gomile pree u ljutnju. A Mirza
Ahtar uzviknu: A ti, Aja, vidovnjakinjo? ta ti kae
na ovo?
Od nas e se sve traiti, odgovori ona.
A gomila, bez potrebe za jasnijim pozivom na
akciju, kamenova bebu i usmrti je.

*

Posle toga, Ajini hodoasnici odbie da idu dalje.
Smrt nahoeta je stvorila atmosferu pobune meu
umornim seljanima, od kojih niko ne bee podigao ili
bacio kamen na odoje. Mial, sad ve sneno bela, bila
je zbog svoje bolesti i suvie onemoala da bi se
suprotstavila hodaima; a Aja je, kao i obino, odbila
svaku raspravu. Ako vi okrenete lea Bogu, upozorila
je seljane, nemojte se iznenaditi ako i On okrene lea
vama.
Hodoasnici su uali uureni u grupi, u jednom
uglu te velike damije, koja je spolja bila ofarbana
zelenom bojom a iznutra svetloplavom, i, kad je bilo
potrebno, osvetljavana je raznobojnim neonskim
cevastim svetiljkama. Posle Ajinog upozorenja, oni
su joj okrenuli lea i jo su se vie zbijali u grupu, iako
je vreme bilo toplo i dosta vlano. Mirza Said, videvi
svoju ansu, odlui da Aju jo jednom neposredno
izazove. Reci mi, upita je on ljubazno, kako ti je to
aneo dao sva ta obavetenja? Ti nam nikad tano ne
kae ta ti je on rekao, ve nam samo daje svoje
tumaenje njegovih rei. emu takva posrednost? Zato
ga, prosto, ne citira?
On se meni obraa, odgovori Aja, u jasnoj i
znaajnoj formi.
Mirza Said, pun jetke jaine svoje udnje za njom,
i patnje zbog otuenosti od svoje umirue ene, kao i
seanja na sve one kubure u toku mara, nanjui u njenoj
suzdranosti slabost koju je dugo istraivao. Molio bih
te da bude odreenija, navaljivao je. Jer, inae, zato
bi ti ljudi verovali? Kakva je to forma u kojoj ti se on
obraa?
Arhaneo mi peva pesme, priznade ona, uz
muziku popularnih hitova.
Na to Mirza Said oduevljeno zapljeska rukama i
poe da se glasno smeje sa prizvukom osvete, a bikov
momak Osman mu se pridrui, udarajui u svoj mali
bubanj, poskakujui oko ueih seljana, pevajui
poslednje filmske lagere i trepui kao indijske igraice.
Ho aj! zapevao je. Ovako Dibril uzvikuje, ho aj!
Ho aj!
I hodoasnici poee polako, jedan po jedan, da
ustaju, da se pridruuju u igri bubnjaru koji se vrteo u
krug i da, tako, kroz igru izraavaju svoje razoarenje i
gnuanje zbog onog to se u porti damije zbilo, sve dok
nije dotrao imam i dreknuo na njih da prestanu sa tim
bogohuljenjem.

*

Pala je no. Seljani Titlipura bili su okupljeni oko
svog sarpana, Muhamada Dina; vodili su ozbiljan
razgovor o povratku u Titlipur. Moda se neto malo od
etve jo moglo spasti. Mial Ahtar je leala i umirala sa
glavom u krilu svoje majke, razdirana bolovima, i sa
samo jednom suzom koja joj se pojavila iz levog oka. A
u jednom dalekom uglu porte ove zeleno-plave damije
sa cevastim osvetljenjem u tehnikoloru, vizionarka i
zamindar su sedeli sami i razgovarali. Mesec - mlad,
rogat, hladan - bacao je dole svoju bledu svetlost.
Ti si vet ovek, ree mu Aja. Ti si umeo da
iskoristi svoju ansu.
To je bilo onda kad joj je Mirza Said ponudio da se
nagode. Moja ena umire, ree on. I ona mnogo eli
da ode u Svetu Meku. Prema tome, ti i ja imamo
zajednike interese.
Aja ga je sluala. Said je i dalje navaljivao: Aja,
ja nisam lo ovek. ekaj da ti kaem, na mene su
mnoge stvari u toku ovog hodanja ostavile snaan utisak;
veoma snaan utisak. Ti si ovim ljudima pruila jedan
dubok duhovni doivljaj, tu nema spora. Nemoj da misli
da nama modernim tipovima nedostaje duhovna
dimenzija.
Mene su ljudi napustili, ree Aja.
Ljudi su zbunjeni, odgovori joj Said. Stvar je u
tome, ako ti njih zbilja odvede do mora i tamo se nita
ne dogodi, O Boe moj, onda se oni stvarno mogu
okrenuti protiv tebe. I evo pogodbe: ja sam to nagovestio
Mialinom tati i on se sloio da snosi polovinu trokova.
Mi predlaemo da tebe i Mial, i, recimo deset-dvanaest!
- seljana, poaljemo avionom u Meku, u roku od
etrdeset osam sati. Mesta mogu da se rezerviu. Tebi
preputamo da izabere ljude koje smatra
najpodobnijim za to putovanje. I, stvarno, ti e tako
izvesti udo bar za neke ljude umesto ni za koga. A po
mom miljenju, samo ovo hodoae bilo je jedno udo,
na neki nain. Prema tome, ti e mnogo uiniti.
Zautao je, oekujui njen odgovor.
Moram da razmislim, ree Aja.
Razmisli, razmisli, Said ju je zadovoljno
hrabrio. Pitaj svog arhanela. Ako se on sloi, onda e
to biti pravedno.

*

Mirza Said Ahtar je znao: kad Aja objavi da je
arhangel Dibril prihvatio njegovu ponudu, njena e mo
biti za svagda unitena, jer e seljani uoiti njeno
nepotenje, kao i njeno oajanje. -I kako bi ona uopte
mogla da ga odbije? - Kakav bi drugi izbor mogla da
ima? Osveta je slatka, rekao je on sebi. I im ta ena
bude izgubila svoj dobar glas i poverenje, on e svakako
odvesti Mial u Meku, ako to ona i dalje bude elela.
Titlipurski leptiri nisu ulazili u damiju. Oni su joj
pokrivali spoljanje zidove i lukoviastu kupolu, svetlei
zeleno u mraku.

Aja u noi: unja se meu senkama, lee, pa
ustaje i opet lunja. Ima neke nesigurnosti u njoj; zatim ju
je obrvala tromost, te je izgledala kao da se rastvara u
senke moeje. Vratila se u zoru.
Posle jutarnje molitve upitala je hodoasnike da li
bi mogla da im se obrati; i oni, neodluno, pristadoe.
Prolu no aneo nije pevao, rekla im je.
Umesto pesme, priao mi je o sumnji, i o tome kako se
avo njome koristi. Ja mu rekoh, ali oni sumnjaju u
mene, ta da inim? On mi na to odgovori: samo dokaz
moe da uutka sumnju.
Oni su je sa punom panjom sluali. Zatim im je
ispriala ta joj je Mirza Said predloio noas. Rekao
mi je da idem da pitam svog anela, ali ja znam bolje,
uzviknu ona.
Kako bih ja mogla da izaberem neke ljude meu
vama? Ili svi zajedno, ili niko.
Zato bismo mi ili za tobom, upita sarpan,
posle smrti onih naih ljudi, posle onog odojeta, i
svega ostalog?
Zato to ete biti spaseni kad se more razdvoji.
Ui ete u Slavu i Sjaj Onog Najuzvienijeg.
Kakvo more? dreknu Mirza Said. Kako e se
ono razdvojiti?
Poite za mnom, zakljui Aja, i sudite o meni
po njegovom razdvajanju ili nerazdvajanju.

U njegovoj ponudi bilo je sadrano jedno staro
pitanje: Kakva si ti vrsta ideje? Koja predstava oveka?
A ona mu je, zauzvrat, ponudila jedan stari odgovor. Bila
sam iskuavana, ali sam obnovljena; ja sam
beskompromisna; apsolutna; ista.

*

Bila je plima kad su Aja i njeni hodoasnici
marirali jednom lepom stazom pored hotela Holiday
Inn, iji su prozori bili naikani valerkama filmskih
starova, koje su slikale svojim novim Polaroid-
kamerama - kad su hodoasnici oseali pod nogama
kako gradski asfalt postaje ljunak, pa prelazi u meki
pesak - kad su zatim hodali po ubretu od trulih
kokosovih oraha baenih praznih paklica od cigareta
konjske balege flaa koje se ne vraaju kora od voa
meduza i hartije - i dalje do polumrkog peska ispod
visokih i nagnutih kokosovih palmi i balkona luksuznih
zdanja sa apartmanima i pogledom na more - pa pored
ekipa mladia iji su miii bili tako dobro isklesani da
su izgledali kao deformacije i koji su skladno radili sva
mogua gimnastika uvijanja izvijanja istezanja, kao
neka ubilaka armija baletskih igraa - i izmeu
dokoliara na plai, raznih klubaa i porodica koje su tu
dole na vazduh ili da sklapaju poslovne ugovore ili,
pak, da kao istai zarade koju paricu od skupljanja
otpadaka iz peska - i, najzad, prvi put u svojim ivotima
ugledae Arabijsko more.
Mirza Said je gledao Mial, koju su pridravala
dvojica iz kolone seljana, jer ona sad vie nije imala
snage ni da stoji sama. Aja je bila pored nje, a Said je
imao predstavu da je proroica nekako bila izila iz
umirue ene, da je sav onaj Mialin sjaj iskoio iz
njenog tela i uzeo svoj mitoloki oblik, ostavivi iza sebe
ljuturu da umre. Zatim se naljuti na samog sebe to je
dopustio da Ajina natprirodnost i njega inficira.
Seljani Titlipura bili su pristali da pou za Ajom
posle jednog dugog razgovora u kojem ona, po njihovoj
elji, nije uestvovala. Zdrav razum im je govorio da bi
bilo glupo da se sad vrate kad su ak dovde doli i kad se
nalaze pred svojim prvim ciljem; ali nove sumnje u
njihovoj svesti podrivale su im snagu u telu. inilo im se
kao da se pojavljuju iz neke angri-La-idiline utopije
Ajine proizvodnje, jer poto su sad prosto koraali iza
nje za razliku od idenja za njom u pravom smislu rei,
inilo im se da na svakom koraku bivaju sve stariji i
bolniji. Dok nisu ugledali more, bili su jedna hroma,
teturava, reumatina, grozniava, crvenooka gomila, te
se Mirza Said pitao kako e mnogi od njih uspeti da
preu onih poslednjih nekoliko metara do ruba vode.
Leptiri su bili sa njima, visoko iznad njihovih
glava.
ta sad, Ajo? doviknu joj Said, onespokojen
stranom milju da mu voljena ena moe umreti ovde
pod kopitima konjia za iznajmljivanje i pred oima
prodavaca soka od eerne trske. Ti si sve nas dovela
do ivice iscrpljenosti, ali evo sad jedne neosporne
injenice - tu je more. Gde je sad onaj tvoj aneo?
Ona se, uz pomo seljana, pope na jednu praznu
tezgu pored duaneta sa vonim sokovima, i nije
odgovorila Saidu dok se nije nala na svojoj novoj visini
sa koje je mogla da ga gleda odozgo. Dibril kae da je
more slino duama naim. Kad ih otvorimo, moemo da
se probijemo u mudrost. Ako moemo da otvorimo naa
srca, moemo otvoriti i more.
Razdvajanje je bilo velika nesrea ovde na
kopnu, ree joj on podrugljivo. Mnogo ih je poginulo,
moda se sea. Ti misli da e u vodi biti drukije?
Pst! neoekivano izusti Aja. Aneo samo to
nije doao.

Ovde, na licu mesta, iznenaivalo je to to posle
sve one panje koju su hodoasnici na svom putu
izazivali gomila okupljenog sveta na ovoj plai nije bila
velika; ali vlasti su na vreme preduzele mnoge mere
predostronosti - drumove zatvorile, saobraaj skrenule
u drugim pravcima; te se tako na plai nalo samo oko
dve stotine radoznalih zevaa. I nema da brine.
Ono to je bilo udno bila je injenica da gledaoci
nisu videli leptire, ni ta su oni sledee uradili. Ali Mirza
Said je jasno video kako ogroman blistavi oblak odlee
iznad mora; kako se zaustavlja; kako lebdi; i kako uzima
oblije nekog kolosalnog bia, svetleeg kolosa celog
sazdanog samo od siunih razmahanih krilaca, koji se
prostirao od horizonta do horizonta, ispunjavajui nebo.
Aneo! doviknu Aja hodoasnicima. Sad
vidite! On je sve vreme bio sa nama. Da li mi sad
verujete? Mirza Said vide kako se apsolutna vera vraa
hodoasnicima. Da, uzviknue oni kroz pla, molei je
za oprotaj. Dibril! Dibril! Ya Allah!
Mirza Said uini i poslednji napor. Oblaci
dobijaju razne oblike, uzviknu on. Oblike slonova,
filmskih zvezda, svakojake. Gledajte, to se ak i sad
menja. Ali na njega niko nije obraao panju; oni su
posmatrali, zapanjeno, kako leptiri rone u more.
Seljani su vikali i igrali od radosti. Razdvajanje!
Razdvajanje! klicali su. Neki prisutni graani
doviknue Mirzi Saidu: Hej, mister, zbog ega su se ovi
tako raspalili? Mi ne vidimo da se neto dogaa.
Aja je bila krenula ka vodi, a Mial su ona dvojica
pomonika vukli pored nje. Said jurnu do Mial i poe
da se bori sa tim seljanima. Sklanjajte se od moje ene!
Smesta! Prokletinje! Ja sam va zamindar. Pustite je;
skidajte svoje prljave ruke sa nje! Ali Mial proaputa:
Nee. Odlazi, Saide. Ti si zatvoren. More se otvara
samo za one koji su otvoreni.
Mial! vrisnu on, ali njena stopala su ve bila
mokra.
im je Aja ula u vodu, seljani su poeli da tre.
Oni koji nisu mogli da tre skakali su na lea onih koji
su to mogli. Drei u rukama svoju malu decu,
titlipurske majke su srljale u more; unuci su na
ramenima nosili svoje babe i jurili u talase. U roku od
nekoliko minuta celo je selo bilo u vodi, pljuskajui,
padajui, diui se, kreui se postojano napred, ka
horizontu, i uopte se ne osvrui natrag, na obalu. I
Mirza Said je bio u vodi. Vrati se, preklinjao je svoju
enu. Nita se ne dogaa; vrati se.
Na rubu vode stajali su ga Kureii, Osman,
sarpan Din i ri rinivas. Mialina majka jecala je
operski: O dete moje, bebice moja. Na ta e ovo
izii? Osman ree: Kad im bude jasno da se uda ne
deavaju, oni e se okrenuti natrag. - A oni leptiri?
upita ga rinivas, gunavo. ta su oni bili?
Sluajnost?
I postepeno im je bivalo jasno da se seljani ne
vraaju. Pa, oni ubrzo nee oseati dno pod nogama,
ree sarpan. Koliko njih ume da pliva? jecajui upita
ga Kureii. Da pliva? uzviknu rinivas. Otkad to
seoski narod pliva? Sve etvoro je vikalo jedno na
drugo kao da su ih kilometri razdvajali, skaui s noge
na nogu, a vlastita tela su ih vukla ka vodi, da uu u nju,
da neto uine. Izgledali su kao da igraju na vatri. Jedna
eta policajaca na dunosti, koja je bila poslata na obalu
radi nadziravanja okupljanja svetine, stigla je ba kad je
Said izlazio iz vode.
ta se to dogaa? upita komandir. Kakva je to
uzbuna?
Zaustavite ih, dahtao je Mirza Said, pokazujui
prema moru.
Jesu li oni neki zloinci? upita policajac.
Oni e stradati, odgovori mu Said.
Bilo je prekasno. Seljani, ije su se glave videle
kako se pojavljuju i nestaju u daljini, behu stigli do ivice
podvodnog pruda. I gotovo svi zajedno, bez nekog
vidljivog nastojanja da se spasu, nestadoe ispod vodene
povrine. I posle nekoliko trenutaka, nijednog od Ajinih
hodoasnika nije vie bilo na vidiku.
Niko se od njih vie nije pojavio. Ni jedna jedina
glava koja grca ili ruka koja mlatara.
Said, Osman, Srinivas, sarpan Din, pa ak i ga
Kureii, jurnue u vodu, vritei: Boe, imaj milosti!...
Ljudi! U pomo! Doite svi! Spasavajte!...

Ljudska bia, kad su u opasnosti od davljenja, bore
se protiv vode. Naoj ljudskoj prirodi je protivno da
jednostavno hodamo krotko napred dok nas more ne
proguta. Ali Aja, Mial Ahtar i titlipurski seljani mirno
su potonuli, nestali ispod morskog nivoa, i vie nikad
nisu vieni.
Gu Kureii su policajci izvukli na obalu; lice joj
je bilo modro, plua su joj bila puna vode, te joj je bio
potreban onaj poljubac ivota. Osman, Srinivas i sarpan
Din su izvueni ubrzo posle nje. Samo je Mirza Said
Ahtar nastavio da roni, sve dalje i dalje ka puini,
ostajui pod vodom sve due i due; dok i njega nisu
spasli iz Arabijskog mora, iscrpljenog, bolesnog i
klonulog. Hodoae je bilo zavreno.

Mirza Said se probudio u jednom bolnikom
odeljenju i pored svog kreveta ugledao jednog oveka iz
Odseka za kriminalistika istraivanja (OKI). Vlasti su
razmatrale mogunost gonjenja preivelih iz Ajine
ekspedicije zbog pokuaja ilegalnog emigriranja, a
detektivima je bilo naloeno da svakog ponaosob
sasluaju i naprave zapisnike pre nego to im se ukae
prilika da se nau i dogovore ta da kau.
Ovo je bilo svedoenje titlipurskog sarpana
Muhamada Dina: Ba kad sam izgubio snagu i pomislio
da u se sigurno udaviti u toj vodi, svojim sam roenim
oima video - video sam kako se more razdvaja, kao
kosa koju eljate i pravite razdeljak na sredini; a oni su
svi bili tamo, daleko od mene, i jo su se vie udaljavali.
I ona je bila sa njima, moja ena, Hadida, koju sam
voleo.
A ovo je izjava koju je dreser bika, momak Osman
dao detektivima koji su bili jako uzdrmani sarpanevim
svedoenjem: Isprva sam se mnogo plaio da se ne
udavim. A ipak sam tragao, tragao uglavnom za njom, za
Ajom, koju sam znao i pre nego to se izmenila. I
konano sam video kako se to dogodilo, ta udesna
stvar. Voda se otvorila, a njih sam ugledao kako hodaju
po dnu okeana, meu ribama koje su crkavale.
ri rinivas se zaklinjao u boginju Lakmi da je
video razdvajanje Arabijskog mora; i pre nego to su
doli do ge Kureii, detektivi su bili krajnje uznemireni,
jer su znali da je bilo nemogue da ti ljudi zajedniki
iskonstruiu tu priu. Mialina majka, supruga velikog
bankara, ispriala je istu priu svojim reima. Verovali
ili ne, emfatino je zavrila, ali ono to su moje oi
videle, moj jezik ponavlja.
Najeeni OKI-detektivi pokuae i sa onim
grubim, treim stepenom sasluavanja: Sluaj ti,
sarpane, nemoj da sere iz pljuce. Toliko je ljudi bilo
tamo i niko nije video te stvari. Tela udavljenih ve
plutaju ka obali, naduvena ko baloni i smrdljiva ko
strvine. Ako nastavi da nas lae, mi emo te odvesti
tamo i nabiemo ti njuku u istinu.
Moete vi meni da pokaete to god vam volja,
rekao je sarpan Muhamad Din svojim ispitivaima. Ali
ja ipak videh ono to videh.
A vi?! OKI-detektivi se sakupie, kad se
probudio, da i Mirzi Saidu Ahtaru postave isto pitanje.
ta ste vi videli na onoj plai?
Kako smete da me to pitate? pobuni se on.
Moja ena se udavila. Nemojte da mi dolazite i da me
treskate po glavi tim vaim pitanjima.

Kad je saznao da je Mirza Said bio jedini preiveli
iz Ajinog hada koji nije posvedoio da su se talasi
razmakli - ri Srinivas je bio onaj koji mu je ispriao ta
su ostali videli, dodavi tuno: Naa je sramota to
nismo smatrani za vredne da im se pridruimo. Pred
nama su se, uzvieni gospodine, talasi zalupili kao dveri
Rajskog naselja. - Mirza Said se slomi i briznu u pla;
plakao je itavu sedmicu i jedan dan, a suvi jecaji tresli
su mu telo jo dugo posle nestanka soli iz njegovih
suznih kanala.
Onda je otiao kui.

*

Platnene ventilatore (punke) Peristana behu pojeli
moljci a biblioteku razorili milioni gladnih crvia. Kad je
Said otvarao slavine, iz njih su umesto vode curile zmije,
a razne bube su bile nastanjene u velikom krevetu sa
etiri stuba i baldahinom u kojem su vicekraljevi nekad
spavali. Bilo je to kao da je vreme ubrzano teklo u
njegovom odsustvu, da su, nekako, vekovi a ne meseci
proli, te kad je dotakao onaj ogromni umotani persijski
tepih u balskoj dvorani, sag se mrvio pod njegovom
rukom, a kade su bile pune aba sa crvenim oima. Nou
mu je vetar donosio zavijanje akala. Veliko, uzvieno
drvo bilo je mrtvo, ili blizu smrti, a polja sprena i suva
kao pustinja; vrtovi Peristana, u kojima je on, davno,
prvi put video jednu divnu mladu devojku, odavno behu
pouteli i poruneli. Leinari su bili jedine ptice na nebu.
Izvukao je stolicu za ljuljanje na verandu, seo u
nju, i blago se uljuljkivao u san.

Jednom, samo jednom je otiao da poseti drvo.
Selo se vremenom drobilo, krunilo i u prainu
pretvaralo; neki seljaci-bezemljai i pljakai behu
pokuavali da prigrabe naputenu zemlju, ali ih je sua
oterala. Tu nije padala kia. Mirza Said se zatim vratio u
Peristan i zakatanio zaralu kapiju. Nije ga zanimala
sudbina njegovih preivelih sapatnika; priao je telefonu
i istrgao icu iz zida.
Posle vie dana koje nije brojao, sinulo mu je da
sve vreme nita nije jeo i da zapravo umire zbog
gladovanja; jer je oseao kako mu telo smrdi na aceton;
ali kako nije bio ni gladan ni edan, odluio je da se ne
bake oko traenja hrane. A i zato da je trai? Mnogo je
bolje da se ljulja u ovoj stolici i da ne misli, ne misli, ne
misli.

Poslednje noi svog ivota, zauo je buku kao da
neki div lomi umu gazei po njoj, i osetio smrad slian
divovskom prdeu; i onda je shvatio da drvo gori.
Izvukao se iz svoje stolice i oteturao, oamuen, dole do
vrta da gleda vatru iji su plamenovi gutali istorije,
memorije, genealogije, preiavali zemlju i kretali ka
njemu da ga oslobode; a kako je vetar irio poar ka
njegovom posedu sa palatom, o brzo e, brzo i na njega
doi red. Gledao je kako se drvo rasprskava u hiljadu
komadia i kako mu stablo puca, kao srce; zatim se
okrenuo i posrui krenuo ka onom mestu u vrtu na
kojem je Aju prvi put video; i sad oseti kako ga tromost
savlauje, teret neki veliki, i on lee dole na tlo
prekriveno suvim prahom. Pre no to su mu se oi
zatvorile, on oseti kako mu se neto ee o usne i ugleda
mali roj leptira koji su leprali nastojei da mu uu u
usta. Onda se more srui na njega, i on je sad bio pod
vodom pored Aje koja udesno bee izila iz tela
njegove ene... Otvori se, vikala je. irom se otvori!
Pipci svetlosti su joj strujali iz pupka i on ih je otricom
ake, kao satarom, seckao, seckao. Otvori se, vrisnula
je. ak si dovde doao, pa sad uini i ostalo. - Kako je
mogao da uje njen glas? - Bili su pod vodom, izgubljeni
u huci mora, ali on je nju ipak jasno uo, svi su je uli,
taj glas poput zvona. Otvori se, ree ona. On se
zatvori.
Bio je tvrava ija se kapija sa gvozdenim treskom
zalupila. - Davio se. - I ona se davila. Video je kako joj
voda ispunjava usta, uo kako poinje da klokoe ulazei
joj u plua. Onda neto u njemu odbi to, napravi drukiji
izbor, i u tom trenutku, kad mu srce prepue, on se
otvori.
Telo mu se rascepi nadvoje od adamove jabuice
do prepona, te je ona tako mogla da dopre duboko u
njega, a sad je i ona bila otvorena, svi su bili otvoreni; i u
trenutku njihovog otvaranja, voda se razdvoji i oni
krenue ka Meki, hodajui preko dna Arabijskog mora.
IX AROBNA LAMPA
Osamnaest meseci posle svog sranog napada,
Saladin ama je ponovo seo u avion odazivajui se
tako na telegram sa veu da mu se otac nalazi u
poslednjem stadijumu multipnog mijeloma, sistemskog
raka kotane sri, koji je sto-posto fatalan, kako je
ami nesentimentalno rekla njegova lekarka opte
prakse kad ju je pozvao telefonom da proveri. Izmeu
oca i sina nije bilo stvarnog dodira jo od onog davnog
vremena kad je angez amavala poslao Saladinu
pismo sa novcem od prodatog njegovog drveta, oraha
koji je on tada oborio. Saladin mu je bio poslao vrlo
kratko pisamce sa obavetenjem da je preiveo nesreu
Bostana, a oevo pismo bilo je jo jezgrovitije:
Obavetenje primljeno. Ali kad mu je stigao telegram
sa tom loom veu - potpisala ga je njemu nepoznata
oeva druga ena, Nasrina II, a ton je bio prilino
nelakiran: OTAC ODLAZI BRZO + AKO ELI DA
GA VIDI BOLJE ODMAH KRENI + N
AMAVALA (GA) -sa iznenaenjem je otkrio da je
i posle veno zamrenih odnosa sa svojim ocem, posle
mnogih kurclusa i neopozovljivih razilaenja,
ponovo bio u stanju da reaguje normalno i bez
komplikacija. Jednostavno, i prevashodno, oseao je da
mora stii u Bombaj pre nego to angez ode iz njega
zauvek.
Najdui deo dana proveo je, prvo, stojei u redu za
vizu pred konzularnim odsekom u zdanju zvanom India
House, a zatim je pokuavao da jednog umornog
slubenika ubedi da mu je viza hitno potrebna. Glupo je
bio zaboravio da ponese telegram, i zato mu je ovaj
rekao da je potreban dokaz. Znate, tako bi svako mogao
da doe i kae da mu je otac na samrti, zar ne? Da bi
ubrzao stvar. ama se borio da savlada svoj bes, ali
naposletku planu. Da li vam ja liim na nekog
kalistanskog sektakog fanatika? Slubenik slee
ramenima. Rei u vam ko sam ja, riknu ama
raspaljen tim gestom. Ja sam onaj nesrenik koga su
teroristi digli u vazduh, u vazduhu, koji je sa neba, sa
visine od devet hiljada metara padao zbog terorista, a sad
zbog tih istih terorista moram da trpim uvrede mastiljara
kao to ste vi. Njegova molba za vizu, koju je njegov
neprijatelj dobro zavukao na dno jedne velike gomile
molbi, bila je reena tek tri dana kasnije. Prvi avion, po
redu letenja, polazio je trideset est sati posle toga: i to je
bio jedan Air India 747, sa nazivom ulistan.
ulistan i Bostan, rajski vrtovi-blizanci-jedan je
eksplodirao, a sad je tu i drugi koji... Idui jednim od
kanala kroz koje putnici sa Terminala Tri kaplju u avion,
ama ugleda namalani naziv na trupu pored otvorenih
vrata boinga 747, i za dve-tri nijanse postade blei u
licu. Potom zau indijsku stjuardesu u sariju koja ga je
pozdravljala dobrodolicom ali sa nepogreivo
kanadskim akcentom, na to on izgubi hrabrost pa poe
da se vrti ka izlazu da pobegne, sa refleksom pravog
straha. I kad se tu zaustavio, licem prema mnotvu
razdraljivih putnika koji su ekali da se ukrcaju, bio je
svestan toga kako mora da im glupo izgleda, sa svojom
smeom konom torbom u jednoj ruci, dve vree na
zip za odela u drugoj i sa izbuljenim oima; ali
nekoliko trenutaka nije mogao ni da se makne. Gomila
sveta je postajala nervozna; ako je ovo arterija, pomisli
on i protiv svoje volje, onda sam ja u njoj prokleti ep.
I ja sam nekad bio ku ku kukavica u av av avionu,
ree jedan veseo glas. Ali sad zana zana znam jedan
dobar -- tos. Kad av av letelica uzlee, ja mama
mama maem rukama kao ptica i av av aeroplan odleti
pravo u neje neje nebo.

*

Danas je glavna bobo boginja apsolutno Lakmi,
Sisodija poverljivo otkri preko ae viskija im su se
bezbedno uzdigli. (I bio je od rei - estoko je mahao
rukama dok je ulistan jurio po pisti pred uzletanje, pa
se posle zadovoljno vratio na svoje sedite, blistajui
edno. To uvek papa pali. Obojica su putovali sedei
na gornjem deku dambo-deta 747, rezervisanom za
nepuae u biznis-klasi, a Sisodija se bio premestio na
prazno sedite pored ame, kao vazduh koji ispunjava
vakuum. Zovite me Viski, zahtevao je. Kojom se vi
pro profesijom bavite? Koko koliko zaraujete? Koliko
ste ve dudu dugo van zem zemlje? Je l znate neke ene
u gradu, ili vam je tamo potrebna neka popo popo
pomo?) ama zatvori oi i usredsredi misli na svog
oca. Najtunija stvar bila je injenica, shvatio je on, da
nije mogao da se seti ni jednog jedinog srenog dana sa
angezom u toku celog svog ivota odraslog oveka. A
najugodnija stvar bilo je otkrie da se, posle svega, na
kraju, oveku moe oprostiti ak i onaj neoprostivi
zloin to je neiji otac. Dri se! molio je utei.
Dolazim to bre mogu. U ova vivi visoko
materijalistika vremena, objanjavao je Sisodija, koja
druga boboginja ako ne boboginja bobogatstva i obilja?
U Bombaju mladi biznismeni priprireuju hihi hindu
religiozne ,pua-obrede uz kok kok koktel-partije, koji
traju cece celu no. Kip boginje Lakmi predsedava, sa
is ispruenim rukama dok joj se male sis sijalice du
njenih prs prstiju brzo pale-gase - shvatate - kao da pro
prosipa blabla blago iz svojih aka. Ispred bioskopskog
ekrana, stjuardesa je demonstrirala razne bezbednosne
procedure. A u jednom uglu ekrana odvijala se
projekcija kratkog filma na kojem je neka muka figura
prevodila njena verbalna uputstva na jezik znakova. Bio
je to napredak, priznao je ama. Film umesto Ijudskih
bia, jedno malo poveanje u sofisteriji (davanje
znakova) i jedno veliko poveanje cene prevoza. Visoka
tehnologija tobo u slubi bezbednosti putnika; dok je u
stvarnosti putovanje avionom svaki dan postajalo sve
opasnije - svetska flota putnikih aviona je starila i niko
nije mogao da snosi izdatke za njeno obnavljanje. Sa tih
aviona je svaki dan poneto otpadalo, ili je bar tako
izgledalo, a poveavao se i broj sudara aviona i onih za-
dlaku-izbegnutih. Prema tome, taj film je bio jedna vrsta
lai, jer je on zapravo govorio: Gledajte dokle mi idemo
radi vae bezbednosti! Mi vam pravimo ak i filmove o
tome. Stil umesto sutine, slika umesto stvarnosti... Ja
nameravam da fifi finansiram snimanje jednog veve
velikog filma o njoj, ree Sisodija. To je u najstrooj
tata tajnosti. Moda e glavnu ulogu igrati znamenita
ridevi, nana nadam se. Poto je Dibrilov povratak ab
ab abrirao, ona je sad glavna fofo fora.
ama je uo da je Dibril Farita zajebao stvar
svojim povratkom na film. Njegov prvi film Razdvajanje
Arabijskog mora strano je loe proao; pravo zglajznue
i abar: specijalni efekti su delovali kao domaa
radinost, cura u glavnoj ulozi Aje, neka Pimpl
Bilimorija, bila je tuno neprikladna, a Dibrilov
sopstveni portret arhanela na mnoge je kritiare
delovao kao narcistiki i megalomanski. Vreme kad on
nije mogao da grei bilo je prolo; njegov drugi film,
Mahaund, sudario se sa svim moguim verskim
grebenjem i potonuo bez traga. Znate, on je sam
izabrao da radi sa nekim drugim producentima,
jadikovao je Sisodija. Pohpoh pohlepnost filmske zve
zvezde. Kod mene ti efef efekti uvek dobro funkcioniu,
a tu se i dobar uk ukus pod, podera, podrazumeva.
Saladin ama zatvori oi i zavali se u seditu. Popio je
svoj viski suvie brzo zbog straha od letenja, pa je
poelo da mu se vrti u glavi. Sisodija se, izgleda, nije
priseao svojih prolih veza sa Dibrilom, to je ami
odgovaralo. A veze i pripadaju tamo: prolosti.
ridevi kao Lakmi, pevuio je Sisodija, ali ne naroito
poverljivo. Ma, to je ii isto zlato. Vi ste glu glu
glumac. Vi treba da radite tamo kod kue. Javite mi se.
Moda emo moi da napra napravimo neki posao. A taj
film: bie to ista plat plat platina.
U aminoj glavi se vrtelo. Kako rei dobijaju
udna znaenja. Samo nekoliko dana ranije, to tamo kod
kue zazvualo bi mu lano. Ali sad mu je otac umirao a
stare emocije su slale svoje pipke da ga epaju. Moda
mu se jezik opet uvre, aljui svoje akcente na Istok
zajedno sa ostalim delovima njegovog bia. Jedva se
usudivao da otvara usta.
Skoro dvadeset godina ranije, kad je mladi Saladin,
sa tek dobijenim novim (umetnikim) imenom, noktima
strugao sredstva za ivot sa margina londonskog teatra,
da bi odravao bezbedno rastojanje od svog oca, dok je
angez, na svoj nain, uzmicao, povlaei se i od sveta i
postajui religiozan; dakle, tada, jednog dana, sasvim
neoekivano, otac je pisao sinu nudei mu kuu. Ta
oeva svojina bila je jedna loe projektovana velika vila
u stilu palate, na brdu Solanskom. To je moje prvo
imanje u ivotu, pisao je angez, i sad je takoe prvo
koje tebi poklanjam. A Saladinova prva reakcija bila je
u njegovom vienju te ponude kao zamke, kao naina za
njegovo vraanje kui, u mree moi njegovog oca; a
kad je doznao da je na to solansko imanje drava ve
davno bila stavila zabranu zbog neplaenog poreza (tada
jo u naturi, u vidu odreene koliine crnog bibera u
zrnu), i da se u tom zdanju ve godinama nalazila, pod
kirijom, neka kola za deake, taj poklon se pokazao i
kao obmana. ta je amu bila briga da li e ta kola da
ga, prilikom njegovih eventualnih poseta, tretira kao
nekog efa drave u viziti i da ga postavlja na poasnu
tribinu na dan kolskog sleta i gimnastikih vebi?
Takve stvari su godile angezovoj neizmernoj sujeti, ali
ami nita od toga nije bilo potrebno. A zapravo kola
uopte nije nameravala da se seli iz te zgrade; taj poklon
je zato bio nekoristan, a uz to bi stvarao i administrativne
glavobolje. Pisao je ocu da odbija njegovu ponudu. I to
je bio poslednji put da je angez amavala pokuao da
mu neto da. Kua se povukla pred bludnim sinom.
Ja nikad ne zaboravljam lilica, govorio je
Sisodija. Vi ste mimi Mimin prijatelj. Onaj preiveli iz
Bostana. Znao sam ja to ve onog trenutka kad sam vas
vivi video onako upa upa upanienog na ulazu. Nadam
se da se vie ne oseate m-m-m-mnogo lolo loe.
Saladinu se srce stee i on odmahnu glavom, ne, dobro
se oseam, zaista. Sisodija, sijajui kao zategnuto
koleno, runo namignu na jednu stjuardesu i narui jo
viskija. Kaka kakva teta ono sa Dibrilom i njegovom
dada damom, nastavljao je Sisodija. Ka-kako joj samo
lele lepo bebe bee ono njeno ime, ala ala Aleluja. I
kakakakav temperament u tog momka, i kokoliko je on
jedan ljubo ljubomoran titi tip. A to jako teko papa papa
pada jednoj modernoj dede devojci. Oni su se ras-kanta-
kanta raskantali. Saladin se ponovo povue u svoj lani
san. Ja sam se tek oporavio od prolosti. Idi, ostavi me
na miru.
On je formalno bio izjavio da se potpuno oporavio,
zapravo tek pet nedelja ranije, na svadbi Mial Sufijan i
Hanifa Donsona. Posle smrti njenih roditelja u poaru
aandaara, Mial je bila opsednuta stranom,
neloginom krivicom, zbog ega joj se majka javljala u
snu, korei je: Eh, da si mi samo pruila onaj aparat za
gaenje vatre koji sam ti traila. Da si samo dunula malo
jae. Ali ti nikad ne slua ta ti ja govorim, a i plua su
ti toliko trula od tih cigareta da kad dune ne moe ni
sveu da ugasi a kamoli kuu koja gori. Pod strogim
pogledom duha svoje majke Mial se odselila iz
Hanifovog stana, unajmila sobu u nekoj kui sa jo tri
ene, podnela molbu i dobila posao u sportskom centru
da radi na starom, upranjenom mestu Dampija
Doija, i borila se sa osiguravajuim kompanijama dok
joj nisu isplatile novac od osiguranja kue protiv poara.
Tek kad je aandaar bio renoviran i spreman za
otvaranje pod njenim upravljanjem, duh Hinde Sufijan se
sloio da je vreme da ode u zagrobni ivot; posle ega je
Mial telefonirala Hanifu i upitala ga da li hoe da se
njom oeni. On je bio toliko iznenaen da nije mogao da
joj odgovori, pa je pruio slualicu jednom svom kolegi,
koji joj je objasnio da je g. Donsonu maca pojela jezik,
te je on prihvatio Mialinu ponudu u ime zanemelog
advokata. I tako su se svi oporavljali od tragedije; ak je
i Anahita, koja je morala da ivi kod jedne svoje
ubistveno staromodne tetke, uspela da izgleda
zadovoljno na venanju, moda zato to joj je Mial bila
obeala svoje sopstvene sobe u renoviranom hotelu
aandaar. Mial je bila zamolila Saladina da joj bude
venani kum, iz zahvalnosti za njegov pokuaj da spase
ivot njenih roditelja, i na njihovom putu k;i matinom
uredu, u kombiju Ruiastog (sve optube protiv ovog
disk-dokeja i njegovog gazde, Dona Mazlame, bile su
povuene zbog nedostatka dokaza), ama je rekao
nevesti: Danas se i ja oseam kao da mi ivot poinje
iznova; moda poinje i svima nama. to se, pak, njega
lino ticalo, on je izdrao baj-pas-operaciju i imao
tekoe da se pomiri sa onoliko smrtnih sluajeva kao i
sa svojim nonim komarnim vizijama kako se ponovo
pretvara u neku vrstu paklenog demona s razdeljenim
kopitima. A bio je, neko vreme, i profesionalno osakaen
tako dubokim stidom da je - kad su klijenti najzad poeli
da ga ponovo pozivaju traei da im pozajmljuje neki od
svojih glasova za televizijske reklame, na primer, glas
zamrznutog zrna graka ili neke razigrane kobasice
poput ia-glie sa tankim rukama i nogama - oseao
kako mu uspomena na one njegove telefonske
kriminalne rabote izvire iz grla i davi personifikacije na
samom poetku. Ali na Mialinom venanju, on se
neoekivano oseti slobodnim. Bila je to jedna mona
ceremonija, dobrim delom zato to tokom cele proceure
mladi par nije mogao da se uzdri, pa su se svaki as
ljubili, tako da ih je matiarka (jedna prijatna mlada
ena) morala da opominje da je ne zadravaju i da
sasluaju njene prigodne rei pre zakazanog vremena za
sledee venanje (upozorila je i goste da tog dana ne piju
mnogo ako nameravaju da voze kola). Posle toga,
ljubljenje se nastavilo u aandaaru, poljupci su im
postepeno bivali i dui i eksplicitniji, dok gosti, konano,
nisu poeli da se oseaju kao osobe koje im se naturaju u
njihovim intimnim trenucima privatnog ivota, pa su se
tiho izvukli, ostavljajui Hanifa i Mial da uivaju u
strasti koja ih je toliko bila obuzela da ak nisu ni
primetili kako im prijatelji odlaze; zaboravili su i na
malu grupu dece koja su se skupljala napolju ispred
prozora aandaar-kafea da ih gledaju. ama, poslednji
gost koji je odlazio, uinio je mladencima uslugu time
to je spustio roletne, na veliko nezadovoljstvo dece; pa
je odetao dalje rekonstruisanom Visokom ulicom,
oseajui se tako lak na nogama da je u stvari, malo
smeteno, i poskakivao.
Nita nije veito, pomislio je iza zatvorenih oiju
negde iznad Male Azije. Moda je nezadovoljstvo onaj
kontinuum kroz koji se ljudski ivot kree, a radost samo
jedan niz kratkih svetlica, ostrvaca na brzoj reci. Ili ako
to nije nezadovoljstvo, onda je bar melanholija... Ova
njegova nutrenja prekide krepko hrkanje iz sedita. G.
Sisodija je spavao, sa aom za viski u ruci.
Producent je oigledno bio hit za stjuardese.
Nestano su trkarale oko njegove zaspale linosti,
odvajale au od njegovih prstiju i premetale je na neko
bezbedno mesto, pokrivale mu ebetom donju polovinu
tela i drhtavim glasovima izraavale svoje divljenje
iznad njegove rashrkane glave: Zar nije cakan ko neka
buca-kuca? Gledaj ga samo, pravi mali slatki, asna re!
Puslica! ama se iznenada seti kako su ga one dame iz
visokog bombajskog drutva tapkale po glavi u toku onih
malih soarea njegove majke, te se borio da zaustavi
suze od iznenaenja. Sisodija je zapravo izgledao
malice bestidno; bio je skinuo naoare pre nego to je
zaspao, a bez njih je imao neki udno razgolien izgled.
On je ami mnogo liio na jedan ogroman ivin lingam
- na onaj falus, simbol koji se nosi na obredu oboavanja
hinduistikog boga ive. Moda je to objanjavalo
njegovu popularnost medu damama.
Prelistavajui magazine i novine koje su mu dale
stjuardese, Saladin sluajno zapazi da mu je jedan stari
poznanik u nevolji. Hal Valansov preieni i sanirani
Aliens Show gadno je krahirao u Sjedinjenim Dravama i
skinut je sa televizijskog programa. A to je jo gore,
njegovu reklamnu agenciju i pridruene kompanije
progutao je neki ameriki gigant, i bilo je veliko pitanje
da li se Hal moe izvui iz te platke, jer je posle pobede
tog prekookeanskog zmaja pognuo glavu. Teko je bilo
aliti Valansa, nezaposlenog i spalog na neto preostalog
kapitala, naputenog od svoje voljene ge Torer,
prognanog u predvorje pakla rezervisano za pale
miljenike, zajedno sa upropaenim preduzetnicima-
novatorima u aeronautici, finansijerima-sivim
eminencijama i otpadnikim bivim ministrima; ali
ama, letei ka oevoj samrtnoj postelji, bio je u tako
uzvienom emocionalnom stanju da je uspeno u svom
grlu izazvao pratajuu knedlu ak i za grenog Hala.
Pored ijeg bilijarskog stola, maglovito se pitao, ona
njegova Bebica sad dri tak i udara lopte?
U Indiji, rat izmeu mukaraca i ena nije
pokazivao nijedan znak smirivanja. U listu Indian
Express proitao je beleku o najnovijem samoubistvu
neveste. Njen mu, Praapati, iezao i negde se krije.
Na sledeoj strani, roditelji mladih momaka i dalje trae
a roditelji mladih devojaka ponosno nude neveste
beliaste koe. ama se seti eninog prijatelja
Bupena Gandija koji je sa velikom gorinom i besom
govorio o takvim stvarima. Kako da optuujemo druge
zbog predrasuda kad su i nae ruke tako prljave?
besedio je on. Mnogi od vas Indijaca u Britaniji govore
o rtvama raznih blefera. Dakle: ja nikad nisam bio
lamo, ja ne znam vau situaciju, ali moje lino iskustvo
mi govori da ja nikad nisam mogao da se ugodno oseam
kad me je neko opisivao kao rtvu. U klasnom smislu,
oigledno, ja to nisam. A kulturoloki govorei, ovde
imamo sve mogue vrste bigoterije, sve one postupke
vezane za tlaiteljske grupe. I dok su mnogi Indijci
nesumnjivo potlaeni, ja mislim da niko od nas nije
ovlaen da polae pravo na jedan tako sjajan poloaj.
Nevolja sa Bupenovim radikalnim kritikama,
primetila je Zini, jeste u tome to reakcionari kao to je
ovaj Salad-baba prosto uivaju da ih halapljivo gutaju.
Besneo je i skandal oko naoruanja; da li je
indijska vlaa ljunula lovu posrednicima, u vidu
provizije, pa se zatim sakrila iza lepog paravana? Tu su
velike sume novca potroene, a poverenje Predsedniku
vlade je oslabilo; ali amu nita od toga nije moglo da
uznemiri. On je buljio u jednu mutnu fotografiju, na
jednoj od unutranjih strana novina, na kojoj su se
nejasno videli neki naduveni oblici, u velikom broju,
kako ih nosi reka. U jednom gradu na severu Indije dolo
je do pokolja muslimana i njihovi leevi su bili pobacani
u vodu, gde su oekivali akciju nekog dikensovskog
amdije Gafera Heksama dvadesetog veka.Bilo je na
stotine naduvenih i smrdljivih tela; inilo mu se da se
smrad die i iri sa same te strane novina. A u Kamiru
je jedan, nekad popularan, glavni svetenik dobio za
vreme molitve cipele u glavu, kojima su ga gaale
rasrene grupe islamskih fundamentalista zato to je
urovao sa Kongresom-I. Na sve strane: komunalizam
i sektaka zategnutost: kao da su sami bogovi krenuli u
rat. U veitoj borbi izmeu lepote i surovosti ovoga
sveta, surovost je svakodnevno napredovala. Sisodijin
glas upade u ove mrzovoljne misli. Producent se bio
probudio i ugledao jezivu fotografiju iz mesta Miruta
koja je buljila u njega sa aminog isturenog avionskog
stoia. injenica je, ree on bez svoje uobiajene
dobroudnosti, da je religijska ve-vera koja ozakonjuje
dup dup duboke i uz-uzviene ljudske tenje, danas u
naoj dom-domovini slukinja najniih nag nag nagona,
a bobo Bog je kreatura zla.
POZNATI ISTORIARI ODGOVORNI ZA
UBISTVA - naveo vladin predstavnik na konferenciji za
tampu, ali napredni elementi odbacili tu analizu.
GRADSKA POLICIJA ZAGAENA KOMUNALNIM
AGITATORIMA, protivargumenat nagovetava.
HINDU-NACIONALISTI POBESNELI I VRE
NASILJE. U jednom politikorn asopisu nalazila se
fotografija oglasne table istaknute ispred damije Juma
Masjid u Starom Delhiju. Imam, trbuast ovek cininih
oiju, koji se skoro svakog jutra moe nai u svom
vrtu - zapravo u jednoj pustolini sa crvenom zemljom
i tucanikom, u senci damije, kako broji rupije od
priloga vernika, i od svake novanice posebno pravi
svitak, te tako izgleda kao da dri punu aku onih
prostih, uvijenih cigareta od krde i koji, lino, nije bio
tuin u komunalistikoj politici - oigledno je bio reen
da onaj uas u Mirutu okrene na dobro. Ugasimo vatru
pod naim grudima, vapila je tabla. Poklonimo se i
odajmo potu onima koje policijski meci pretvorie u
muenike. A zatim: A vaj! A vaj! A vaj! Probudi se,
Predsednie vlade! I najzad, poziv na akciju: Krenuemo
u bandh! - i datum tog trajka u koji e krenuti.
Teki dani, nastavljao je Sisodija. Ovi Del(h)i
Del(h)i delikti zadaju gaga gadne udarce fifi filmu kao i
tele televiziji i privredi. Zatim se razvedri kad ugleda
stjuardese kako prilaze putnicima. Poveriu vam da
sam aaa lan kluba na vis visokom nivou, ree on
veselo da ga uju domaice aviona. A vi? Da li treba da
i vavav vama pripremim neko pi pi pience?
O, te disocijacije za koje je ljudska svest sposobna,
divio se Saladin sumorno. O, te protivurene linosti
koje se meusobno guraju i ukaju u ovoj naoj vrei od
ive koe. Nije nikakvo udo to smo nesposobni da se
dugo usredsredujemo na neku stvar; nije udo ni to to
smo izumeli daljinski upravlja i ureaj za skakanje sa
kanala na kanal. Kad bismo te instrumente okrenuli
prema sebi, otkrili bismo vie kanala nego to bi ijedan
kablovski ili satelitski monik ikad mogao i da sanja... I
sam je primeivao kako mu misli skreu - uprkos tome
to je uporno nastojao da ih usredsredi na svog oca - ka
pitanjima koja su se odnosila na gicu Zinat-Zini Vakil.
On joj je unapred poslao telegram, obavetavajui je o
svom dolasku; da li e ga doekati na aerodromu? ta bi
moglo i ta ne bi moglo da se desi izmeu njih? Da li je
on, ostavivi je, ne vrativi joj se i izgubivi vezu sa
njom, jedno vreme - uinio onu Neoprostivu Stvar? Da li
se ona - pomisli on uz ok to mu to nije ranije palo na
pamet - udala? Da li je u nekog zaljubljena? Za nekog
vezana? A to se njega tie: ta on stvarno eli? Znau
kad je budem video, pomisli Saladin. Budunost, ak i
kad je ona samo pitanjima obmotano svetlucanje, nee
biti pomraena prolou; pa ak i kad se smrt pribliava
sreditu bine, ivot nastavlja da se bori za ista prava.
Let je proao bez ikakve nezgode.
Zinat-Zini Vakil nije ekala na aerodromu.
Hajde, pourite, mahnu mu Sisodija. Moja
koko kola ekaju, molim vas dodopustite mi da vas
odbacim.

*

Tridesetpet minuta docnije, Saladin ama bio je
na Skandal Pointu, i sa torbom i vreama za odela stajao
pred kapijom svog detinjstva, gledajui u uvozni video-
kontrolni sistem iznad ulaza. Na visokom zidu oko
imanja, na jednom delu blizu kapije bili su sprej-
farbom napisani slogani protiv narkomanije: DO
AVOLA, NE KOD BOGA/ODVEE TE TVOJA
DROGA./BUDUNOST TI JE CRNA, STOGA!
Hrabro, lafe, bodrio je sebe; i, kako je pisalo, zazvonio
je, jednom, dugako, da bi ga dobro uli.

*

U bujnom vrtu, uznemiren mu pogled pade na panj
oborenog oraha. Sad im verovatno slui kao piknik-sto,
pomislio je ogoreno. Njegov je otac uvek imao dara za
melodramatine, samosaaljevajue gestove, te da on tu
rua, na povrini koja nosi u sebi snagu za udaranje
dobrih emocionalnih ljaga - uz, bez sumnje, mnoge
duboke uzdahe izmeu velikih zalogaja - sasvim bi liilo
na njega. Da li e on i do same svoje smrti da kampuje,
pitao se Saladin. Kakvu li tek sad razmetljivu igru sa
glumatanjem i traenjem saoseanja od publike izvodi
taj matori kopilan!? Ko god se nalazi u blizini oveka
koji umire, potpuno zavisi od njegove milosti i nemilosti.
Udarci zadati sa samrtne postelje ostavljaju modrice koje
nikad ne prolaze.
Njegova maeha izie iz mramorne palate oveka
na samrti da amu pozdravi, i to uini bez i najmanjeg
nagovetaja neke zlobe. Salahudine. Dobro je to si
doao. To e mu podii duh, a on sad ba sa svojim
duhom mora da se bori, jer mu je telo manje-vie
propalo. Bila je moda est ili sedam godina mlada
nego to bi sad bila Saladinova majka, ali izvaena iz
istog pticolikog kalupa. Njegov krupni, rasprostrivi otac
bio je izvanredno dosledan, bar u tim stvarima. Koliko
mu je jo ostalo? upita Saladin. Nasrina je bila isto
onako trezvena kao i u svom telegramu. To moe da se
desi svaki dan. Mijelom se bio proirio kroz sve
angezove dugake kosti - rak je bio doneo svoj
sopstveni renik u kuu; tu se vie nije govorilo o
rukama i nogama - niti se na taj nain mislilo.
Kancerozne elije bile su otkrivene i u njegovoj krvi oko
kostiju. Trebalo je to na vreme otkriti, ree Nasrina, a
Saladin poe da osea mo te stare dame, snagu volje
pomou koje je ona vladala svojim oseanjima. On je
upadljivo slabio za ove poslednje dve godine. A alio se
i na glavobolju i bolove u kostima, na primer, u
kolenima. Zna kako ti je to: kod starog oveka za sve
krivi njegove godine, pa i ne pomilja na neku groznu,
podmuklu bolest. Zaustavila se, oseajui da treba da
obrati panju na svoj glas. Kasturba, biva ajah, bee
izila da im se pridrui u vrtu. lspostavilo se da je njen
mu Valab umro skoro godinu dana ranije, od starosti, u
snu: nenija smrt od one koja je sad razjedala telo
njegovog poslodavca, zavodnika njegove ene. Kasturba
je i dalje nosila arene sarije Nasrine Prve: za danas je
bila izabrala jedan od najvrtoglavijih sa crno-belim
natampanim op-art dezenom. I ona se srdano
pozdravila sa Saladinom: zagrljaj-poljupci-suze. A to
se mene tie, rekla je jecajui, ja neu prestati da
molim da se desi udo, dok god ima i najmanje daha u
njegovim jadnim pluima.
Nasrina Druga zagrli Kasturbu; glava svake od njih
poivala je na ramenu one druge. Bliskost izmeu te dve
ene bila je spontana i neuprljana srdbom; kao da je
bliskost smrti sprala sve kavge i ljubomore ivota. Dve
siare dame teile su jedna drugu, svaka ublaavajui bol
onoj drugoj zbog bliskog gubitka najdragocenije stvari:
ljubavi. Ili, pre: voljenog oveka. Hajde, Nasrina
najzad ree Saladinu. On treba da te vidi, odmah.
Da li on zna? upita Saladin. Nasrina odgovori
neodreeno: On je inteligentan ovek. Stalno pita - kud
ode sva ta krv? Kae, postoje samo dve bolesti kod kojih
krv ovako nestaje. Jedna je tuberkuloza. Ali Saladin je
bio uporan - zar on nikad nije izgovorio tu re? Nasrina
pognu glavu. Tu re nikad nije izgovorio ni angez niti
iko u njegovom prisustvu. Pa, treba li on to da zna?
upita ama. Zar ovek nema prava da se pripremi za
svoju smrt? I on zapazi kako Nasrinine oi jednog
trenutka zasijae. Ko si ti da nam govori ta je naa
dunost. Ti si sva prava rtvovao. Zatim taj sjaj ugasnu, i
dok je sad govorila, glas joj je bio ravan, bezoseajan,
nizak. Moda je tano to to kae. Ali Kasturba
zavapi: Ne! Kako da mu se to kae, jadniku? To e mu
slomiti srce.
Rak je bio zgusnuo angezovu krv do te mere da
ju je njegovo srce sa najveim moguim naporom
pumpalo i stvaralo cirkulaciju. Takoe mu je zagadio
krvotok stranim telima, ploastim elijama bez
hemoglobina, koje su napadale svaku krv koju je dobijao
transfuzijom, iako je bila njegove grupe. Znai, ja ak ni
tako malo ne mogu da mu pomognem, shvatio je Saladin.
angez bi lako mogao da umre zbog tih uzgrednih
posledica pre nego to ga sam rak dokraji. Kad bi on
umro od raka, njegov kraj bi bio ili zbog zapaljenja plua
ili prestanka funkcije bubrega; lekari, znajui da nikako
ne mogu da mu pomognu, poslali su ga kui da tu saeka
kraj. Poto je mijelom sistematska bolest, hemoterapija
i zraenje se ne primenjuju, objanjavala je Nasrina.
Jedini lek za to je melfalan koji u nekim sluajevima
moe da produi ivot, ak i vie godina. Meutim, rekli
su nam da on spada u kategoriju koja ne reaguje na
melfalan-tablete. Ali to nije njemu reeno, Saladinov
unutranji glas bio je uporan. A to je greka, greka,
greka. Ipak se dogodilo udo, uzviknu Kasturba.
Doktori su rekli da je to jedan od najbolnijih rakova; ali
tvoj otac nema bolove. Ako se moli Bogu, onda ti on
ponekad podari milost. I upravo je zbog tog udljivog
odsustva bolova trebalo da proe toliko vremena da bi se
utvrdila dijagnoza; rak se bar dve godine irio u
angezovom telu. Sad bih morao da ga vidim, blago
ree Saladin, moleivim tonom. Dok su razgovarali u
vrtu, bio je priao jedan sluga i odneo mu torbu i vree
sa odelima u kuu; a sad je i on, konano, poao za
svojim odelima.
Unutranjost kue bila je nepromenjena -
velikodunost druge Nasrine u potovanju uspomene na
prvu izgledala je neograniena, bar tokom tih dana,
poslednjih dana ivota njihovog zajednikog supruga na
ovom svetu - sem to je Nasrina II bila doselila svoju
zbirku punjenih ptica (pupavaca i retkih papagaja pod
staklenim zvonima i jednog velikog kraljevskog
pingvina koji je stajao u mermernom holu sa mozaikom,
dok su mu na kljunu vrveli mali crveni mravi) i
zastakljene drvene kutije sa leptirima pribodenim
iodama. Saladin je prolazio pored te arolike galerije
mrtvih krilaca idui ka radnoj sobi svoga oca - angez je
zahtevao da mu se isprazni spavaa soba na spratu i
njegov krevet prebaci dole u njegov kutak osamljenosti,
kabinet sa drvenim lamperijama, pun truleih knjiga,
kako ukuani ne bi morali da ceo dan tre gore-dole radi
staranja o njemu - i najzad prie vratima smrti.
Rano u svom ivotu angez amavala je stekao
zbunjujuu vetinu da spava sa potpuno otvorenim
oima, da uvek budem na oprezu, kako je voleo da
kae. Ali, sad, kad je Saladin tiho uao u sobu, utisak
koji su stvarale te otvorene sive oi, slepo iskolaene
prema tavanici, bio je zaista uznemirujui. Saladin je
jednog trenutka pomislio da je stigao prekasno; da je
angez umro dok je on askao u vrtu. Onda se ovek u
postelji nekoliko puta kratko nakaljao, okrenuo glavu i
ispruio jednu nesigurnu ruku. Saladin je priao svom
ocu i sagnuo glavu ispod starevog illana koji ga je
milovao.

*

Ljubav prema ocu, probuena posle dugih ljutih
decenija, bila je vedro, spokojno i divno oseanje;
obnavljajua, ivotvorna stvar, hteo je Saladin da kae,
ali nije rekao, jer mu je to zvualo vampirski; kao da on,
isisavanjem tog novog ivota iz svog oca, tvori u
angezovom telu mesto za smrt. Ali, iako o tome nije
govorio, Saladin se iz sata u sat oseao sve blii mnogim
svojim starim odbaenim ja, mnogim alternativnim
Saladinima - ili, tanije, Salahudinima - koji su se
otcepljivali od njega dok je pravio razliite izbore u
ivotu, ali koji su oigledno nastavili da egzistiraju,
moda u paralelnim svetovima teorije kvanta. Rak je bio
oljutio angeza amavalu doslovno do kostiju; obrazi
su mu bili upali u udubljenja lobanje, a pod stranjicom
je morao da dri jastuk od suneraste gume zbog atrofije
tkiva. Ali, oljutio mu je i mane, sve ono to je u njemu
bilo oholo i samovoljno, tiransko i surovo, te se ispod
ljuske ponovo pojavio onaj vragolasti, dragi i blistavi
ovek, da ga svi vide. Eh, kam da je celog svog ivota
bio ova osoba, Saladin (kome je poeo da se dopada
zvuk njegovog punog, nepoengleenog imena, prvi put
za dvadeset godina) uhvatio je sebe kako to sad uzalud
prieljkuje. Ba je bilo bolno nai oca a pri tom nemati
drugog izbora sem da mu kae zbogom.
Tog jutra, kad se vratio kui, Salahudina
amavalu je otac zamolio da ga obrije. Ove moje stare
ene ne znaju dobro da rukuju tom mainicom.
angezu je koa visila na licu, sva meka i zbrkana, a
dlaice brade (kad je Saladin praznio elektrini aparat za
brijanje) bile su mu kao pepeo. Salahudin nije mogao da
se seti kad je poslednji put ovako dodirivao oevo lice,
zateui mu kou neno dok je prelazio zaobljenim
aparatom preko nje, a zatim je milovao da se uveri kako
je sad glatka. Kad je zavrio, nastavio je da jo nekoliko
trenutaka povlai prstima du angezovih obraza.
Pogle starca, ree Nasrina Kasturbi, kad su ule u
sobu, ne moe da odvoji oi od svog sina. angez
amavala razvue usne u iscrpljeni osmeh i otkri usta
puna polomljenih zuba sa patrljcima istakanim
kapljicama pljuvake i mrvicama od hleba.
Otac mu je ponovo zaspao, poto su ga Kasturba i
Nasrina naterale da popije malo vode, i izbuljio oi
navie u u ta? - On je svojim otvorenim, usnulim
oima mogao istovremeno da se zagleda u tri sveta: u
stvarni svet svog kabineta, u svet snovienja, kao i u
onaj onostrani, zagrobni, koji mu se pribliavao (ili je
bar Saladin u jednom trenutku sanjarenja uhvatio sebe
kako to zamilja); zatim je sin otiao u angezovu staru
spavau sobu da se odmori. Groteskne glave od obojene
terakote kezile su se, sa zidova, dole na njega: rogati
demon; prezrivi Arapin sa sokolom na ramenu; elavko s
prevrnutim oima i isplaenim jezikom u paninom
strahu od ogromne crne muve koja mu stoji na obrvi.
Poto dugo nije mogao da zaspi ispod tih figura - koje je
celog ivota znao, a i mrzeo, jer je bio poeo da ih vidi
kao angezove portrete - naposletku je preao u drugu,
neutralnu sobu.
Probudivi se pred vee, on ode dole i ispred
angezove sobe ugleda obe starice kako se dogovaraju
oko pojedinosti u vezi s njegovim lekovima. Osim
melfalan-tableta koje je reovno uzimao, bilo mu je
prepisano i mnotvo lekova u pokuaju da se suzbiju
opasne pratee posledice oboljenja od raka: anemija,
veliko naprezanje sranog miia, i tako dalje. Izosorbid
dinitrat, po dve tablete, etiri puta dnevno; furosemid, po
jednu tabletu, tri puta dnevno; prednisolon, po est
tableta, dvaput dnevno... Ja u to, ree on staricama
kojima laknu. To je bar jedna stvar koju ja mogu da
uinim. Agarol za njegov zatvor, spironolakton za ko-
e-ti-ga-znati ta, pa onda neki zilorik, alopurinol: i on
se iznenada aavo seti jednog prikaza antikog teatra u
kojem je engleski kritiar Kenit Tajnen zamislio likove
sa mnogoslonim imenima u Marloovom Tamerlanu
Velikom kao jednu hordu pilula i udotvornih lekova
koji se meusobno kolju i desetkuju:

ika li me ti to, Barbiturate drski?
Gospon bado, tvoja baba - stara Nembutal
Upikila j kruku i mrtva je ona sad.
ljokice-zvezde plakae za Nembutalom...
Zar to nije vie nego hrabro biti kralj
Aureomicine i Formaldehide!
Zar to nije vie nego hrabro biti kralj
I projahati, O, slavno kroz Amfetamin?

Stvari koje vam seanje zna da izbljuje! Ali moda
ovaj farmaceutski Tamerlan i nije bio ba tako loa
eulogija za palog monarha koji je leao ovde u svom
crvoknjinom kabinetu, buljei u tri sveta. Hajde, aba,
veselo je umarirao kod svog baba. Vreme za
spasavanje tvog ivota.
I dalje na svom mestu, na jednoj polici u
angezovom kabinetu, stajala je izvesna
bakarnomesingana lampa, koja je, navodno, imala mo
da ispunjava elje, ali je dosad (jer nikad ne bee
protrljana) bila neisprobana. Sada malo potamnela,
gledala je dole na svog umirueg vlasnika; a nju je
zapaao njegov jedini sin; koji je jednog trenutka bio u
velikom iskuenju da je skine sa police, triput protrlja, i
naredi duhu-inu da izvede neku volebnu aroliju... ali,
Salahudin je ipak pusti da stoji gde je bila. Ovde nije bilo
mesta za ine, zloduhe ili demone; duhovima i
fantastinim prikazama pristup je bio zabranjen; mogle
su da ulaze samo pilule nemone. Evo tvog apotekara,
otpevui Salahudin, zveckajui boicama i budei svog
oca iz sna. Lekovi, angez napravi deju grimasu
gaenja. Ih, bah, uf.

*

Te noi, Salahudin je naterao Nasrinu i Kasturbu
da spavaju udobno, u svojim krevetima, dok je on bdeo
nad angezom sa jednog dueka na podu. Poto je uzeo
svoju pononu dozu izosorbida, umirui ovek je spavao
tri sata, a zatim je osetio potrebu da ide u toalet.
Salahudin ga je jednostavno podigao na noge, i bio je
zapanjen angezovom lakoom. On je uvek bio teak
ovek, ali sad je bio ivi obrok elijama raka koje su
napredovale... u toaletu, angez odbi svaku pomo.
Nee on da ti dopusti da mu pomogne pri jednoj
stvari, Kasturba se onomad poalila sa toplinom u
glasu. Jer on ti je mnogo stidljiv ovek. Kad se vraao
ka svom krevetu, lako se oslonio na Salahudinovu ruku i
dustabanlijski vukao noge u svojim starim, iznoenim
kunim papuama, a ona retka preostala kosa trala mu
je na glavi pod kominim uglovima, dok je glavu drao
pticoliko nagnutu napred, na svom goljavom i krhkom
vratu. Salahudin odjednom poele da starca podigne na
svoje ruke, da ga ljuljuka i da mu peva neke nene,
utene pesme. Umesto toga, on, u ovom
najneprikladnijem trenutku za to, izbrblja svoju molbu za
pomirenje. Aba, ja sam doao ovamo zato to nisam
eleo da ti i ja vie budemo u loim odnosima... Jebeni
idiote. Nek te avo zacrni, budalo sa licem boje pavlake.
I ti to da kaie usred noi! A ako on dosad nije
nasluivao da umire, onda e mu ovaj tvoj govor pored
njegove samrtnike postelje sigurno ukazati na to.
angez je nastavljao da vue noge pored njega; i samo
malo jae stee sina za ruku. To vie nije vano, ree
on. To je zaboravljeno, pa ma ta to bilo.
Sutradan ujutro, Nasrina i Kasturba su se pojavile
u istim sarijima, delujui odmorno i alei se. Oka
nismo sklopile noas, strano nam je bilo to smo morale
da spavamo tako daleko od njega. Pale su na angeza i
tako su ga neno milovale i mazile, da se Salahudin
oseao kao onda na svadbi Mial Sufijan, kad mu se
inilo da ljude pijunira u njihovim intimnim trenucima.
Tiho je iziao iz sobe, dok se troje ljubavnika grlilo i
ljubilo plaui.
Smrt, ta velika injenica, plela je svoju volebnu
mreu oko kue na Skandal Pointu. Salahudin se
predavao tom saznanju, kao i svi ostali, pa ak i angez
koji se tog drugog dana osmehivao onim svojim starim
zakrivljenim smekom, onim koji je govorio Znam ja ta
se deava, poi u ja sa njom, i nemojte misliti da
moete da me obmanjujete. Nasrina i Kasturba su se
predano bavile njime, trkarale su oko njega, etkajui
mu kosu, milujui ga i nagovarajui ga da jede i pije.
Jezik mu je debljao u ustima, smetajui mu malo pri
govoru a mnogo pri gutanju; odbijao je da jede sve to je
bilo vlaknasto i ilavo, pa ak i pilee grudi koje je celog
ivota voleo da jede. Samo kaiku supice, pire od
krompira, zalogaji pogaice. Hranu za bebe. Kad je
sedeo u krevetu, Salahudin se smetao iza njega; angez
se naslanjao na telo svog sina, i tako je jeo.
Otvorite kuu, naredio je angez tog jutra.
Hou ovde da gledam neka nasmejana lica, a ne ta vaa
tri smrknuta. I tako, posle dugog vremena, ljudi poee
da dolaze: i mladi i stari, poluzaboravljeni roaci,
roake, tee, tetke; nekoliko drugara iz starih dana
narodnjakog pokreta, elegantni dentlmeni-pokerai sa
sedom kosom i monoklima; nametenici raznih fondacija
i filantropskih organizacija koje je angez osnovao pre
mnogo godina; konkurentski proizvoai poljoprivrednih
prskalica i vetakog dubriva. Prava vrea puna svega i
svaega, pomislio je Salahudin; ali se i divio tome kako
su se svi sjajno ponaali pred ovekom na samrti: mladi
su mu intimno priali o svom ivotu, kao da su ga
hrabrili stavom da je ivot nepobediv, pruajui mu,
tako, vrednu utehu da je i on lan te velike povorke
ljudske rase - dok su stari evocirali uspomene iz
prolosti. Te je on tako saznao da nita nije bilo
zaboravljeno, nita izgubljeno; da je on, uprkos svim
godinama njegove samonametnute povuenosti, i dalje
bio spojen sa svetom. Smrt je tako izvlaila na videlo
ono to je u ljudima najbolje; dobro je bilo videti -
shvatio je Salahudin - kako i ovo pokazuje kakva su
ljudska bia: paljiva, draga, pa ak i otmena. Mi smo
jo kadri da se uzdiemo, pomislio je u sveanom
raspoloenju; uprkos svemu, mi jo moemo da
transcendiramo. Jedna ljupka mlada ena - Salahudinu
pade na pamet da je ona verovatno njegova neaka, pa se
postide to joj ne zna ime - slikala je svojim Polaroidom
angeza u drutvu sa njegovim posetiocima, a bolesni
ovek je bezmerno uivao, pravei razne prigodne
grimase, pa i ljubei mnoge ponuene obraze, sa nekim
sjajem u oima koji je Salahudin sebi tumaio kao
nostalgiju. Pa ovo je kao na nekom roendanu,
pomislio je. Ili: kao na Finigenovom bdenju. Mrtvac
odbija da legne i dopusti ivima da se lepo zabavljaju.
Moramo da mu kaemo, zahtevao je Salahudin
kad su posetioci otili. Nasrina je oborila glavu; i
klimnula njome potvrdno. Kasturba je briznula u pla.
Odluili su da mu kau sutradan ujutro, pozvavi
prethodno lekara-specijalistu da bi odgovarao na pitanja
koja bi angez mogao da postavi. Specijalista, po imenu
Panikar (Panikkar, ime koje bi Englezi pogreno
izgovarali, uz kikotanje, pomislio je Salahudin, kao i ono
muslimansko Fakhar), stigao je u deset, blistajui od
samouvaavanja. Trebalo bi da mu ja to kaem, ree
on, uzimajui vlast u svoje ruke. Veina pacijenata se
stidi da pokae strah pred voljenim ukuanima.
avola ete vi da mu kaete! ree Salahudin sa
estinom koja ovoga tre i jako iznenadi. Pa, u tom
sluaju, Panikar slee ramenima, kao spremajui se da
ide; to je reilo stvar u njegovu korist, jer sada Nasrina i
Kasturba saletee Salahudina: Nemojte da se svaate -
Molim te. Salahudin, pobeen, sprovede doktora u
oevu sobu i zalupi vrata za njim.

Ja imam rak, angez amavala ree Nasrini,
Kasturbi i Salahudinu kad je Panikar otiao. Govorio je
razgovetno, izgovarajui tu re s prkosnom, preteranom
panjom. I mnogo je uzeo maha. Nisam iznenaen.
Panikaru sam kazao: ,Pa ja sam vam to ve prvog dana
rekao. Kud bi inae sva ona krv mogla da ode? - Izvan
kabineta, Kasturba ree Salahudinu: Kad si ti doao,
njemu su oi zablistale. A tek jue, sa svim onim
ljudima, kako je bio srean. Ali sad mu je pogled ugaen.
On sad nee da se bori.
Tog dana, po podne, Salahudin se naao sam pored
svog oca dok su se dve ene malo odmarale. Otkrio je da
je - uprkos svojoj ranijoj odlunosti da se sve iznese na
videlo i izgovori ona re - sada smeten i neodreen, i da
ne zna kako da razgovara sa ocem. Ali angez je imao
neto da kae.
elim da zna, ree on svom sinu, da ja nemam
nikakav problem zbog ove stvari. ovek mora od neeg
da umre, i ovo nije onako kao to bi bilo kad bih umirao
mlad. Ja nemam iluzija; znam da posle ovoga neu
nikuda otii. To je kraj. I to je o-kej. Jedina stvar koje se
plaim jeste bol, jer kad oveka neto boli, on izgubi
svoje dostojanstvo. Ne bih voleo da mi se to desi.
Najpre svim srcem ponovo zavoli svog oca, pa onda
naui i da mu se divi. Lekari kau da ti spada u one
najree sluajeve, jedan u milion, odgovori mu on
iskreno. Izgleda da si zato poteen bolova. Na ovo se
u angezu neto opusti, a Saladin shvati koliko je stari
bio uplaen i koliko mu je bilo potrebno da mu se to
kae... Basta, mrzovoljno ree angez amavala.
Onda sam spreman. A, uzgred, da ti kaem: najzad
dobija lampu.
Sat kasnije poeo mu je proliv: retko, crno
curkanje. Nasrina je, sva oajna, nekoliko puta pozivala
telefonom Odeljenje hitne pomoi bolnice Bri Kendi
ali Panikar nije bio tamo. Odmah prestanite da mu
dajete agarol, naredio je deurni lekar i umesto toga
preporuio imodijum. To nije pomagalo. U sedam uvee,
rizik od dehidracije bivao je sve vei, a angez je postao
suvie slab da bi mogao da sedi u krevetu radi uzimanja
hrane. On zapravo vie nije oseao potrebu za jelom, ali
Kasturba je uspela da mu kaikom unese u usta nekoliko
kapi retkog griza u mleku s pasiranom kajsijom. O-ho-
ho, izusti on ironino, uz svoj krivi osmeh.
Zaspao je, ali do jedan po ponoi morao je tri puta
da ustaje i da se vraa u krevet. Tako vam boga, vikao
je Salahudin u slualicu, dajte mi onda Panikarov kuni
broj telefona. Ali to je bilo protiv bolnikih propisa.
Morate sami da procenite, ree deurna lekarka, kad
je vreme da ga dopremimo ovamo. Kuka, ree u sebi
Salahuin amavala. Mnogo vam hvala.
Oko tri sata, angez je bio toliko slab da ga je
Salahudin manje-vie nosio do toaleta. Isterajte kola iz
garae, viknu on na Nasrinu i Kasturbu. Idemo u
bolnicu. Smesta. Dokaz o angezovom padu bilo je to
to je on sad prvi i poslednji put dopustio sinu da mu
pomogne u toaletu. Crno govno je loa stvar, ree on
daui, i guei se skoro. Plua su mu bila stravino
zapuena; dah mu je podseao na mehurie koji se
probijaju kroz lepak. Neki rak je spor, ali ja mislim da
je ovaj vrlo brz. Sve crnje i gore, i sve bre. A
Salahudin, apostol istine, izgovori utene lai: Ne brini,
aba. Bie ti dobro. angez amavala zatrese glavom.
Ja odlazim, sine, ree on. Grudi poee da mu se
nadimaju; Salahudin brzo zgrabi jedan plastini bokal i
podmetnu ga pod angezova usta. Umirui ovek
povrati vie od pola litra sluzi pomeane sa krvlju: a
posle toga bio je nemoan i da govori. Salahudin je ovog
puta stvarno morao da ga nosi - do zadnjeg sedita
mercedesa, gde je sedeo izmeu Nasrine i Kasturbe,
dok je Salahudin najveom brzinom vozio ka bolnici
Bri Kendi, koja se nalazila pola milje dalje na drumu.
Je l da otvorim prozor, aba? upita on jednog trenutka,
a angez odmahnu glavom i promrmlja: Ne. Mnogo
kasnije, Salahudin je shvatio da je to bila poslednja re
njegovog oca.
Odeljenje hitne pomoi. Stopala u trku, bolniarke
i bolniari, invalidska kolica, angeza istovaruju na
krevet, zavese. Jedan mlad lekar radi ono to je moralo
da se radi, veoma brzo ali bez utiska da se uri. On mi je
simpatian, pomisli Salahudin. Zatim ga lekar pogleda
pravo u oi i ree: Ne verujem da e se izvui. Kao
udarac pesnicom u stomak. Salahudin uvide da se drao
jalove nade, oni e ga srediti i mi emo ga odvesti kui;
ali ovo nije to, te je njegova trenutna reakcija na
doktorove rei bio bes. Vi ste sad mehaniar. Nemojte mi
rei da kola ne mogu da krenu; popravite tu prokletu
stvar. angez se oigledno davio u sopstvenim pluima.
Ne ide ovako sa grudnim koem - ova kurta mu je do
gue zakopana; moemo li... Cepajte je. Radite sve to
morate. Kapljanje, pip-pip...pip - na ekranu, slabljenje
otkucaja srca, bespomonost. Mladi lekar mrmlja:
Bogami, jo malo, i... na to Salahudin uini jednu
grubu stvar. Okrete se Nasrini i Kasturbi i ree im:
Brzo doite. Doite ovamo i recite mu zbogom. - ta
to znai, zaboga! prasnu lekar... ene nisu plakale, ali
prioe angezu i svaka ga uze za jednu ruku. Salahudin
je crveneo od stida. On nikad nee saznati da li je njegov
otac uo tu smrtnu presudu koja je kanula sa usana
njegovog sina.
Salahudin sad nae bolje rei: vraao mu se njegov
stari jezik, urdu muslimanski, posle duge potisnutosti.
Svi smo pored tebe, aba. Svi te mnogo volimo. angez
nije mogao da govori, ali to je bio - zar nije? - da, mora
da je bio - jedan mali znak prepoznavanja: kao da je
klimnuo glavom. On me je uo. A zatim angez
amavala iznenada napusti svoje lice; jo je bio iv, ali
bee otiao na neku drugu stranu, okrenuo se
unutarnjosti, da pogleda u neto to bi se tamo moglo
videti. On me ui kako se umire, pomisli Salahudin. On
ne skree svoj pogled, ve gleda smrt pravo u lice.
Nijednog trenutka, dok je umirao, angez amavala
nije izgovorio ime Boije.
Molim vas, ree lekar, idite sad dalje od zavese
i pustite nas da radimo svoj posao. Salahudin povue
dve ene nekoliko koraka dalje; a sad, kad je zavesa
skrila angeza od njihovih oiju, one zaplakae. On se
zakleo da me nikad nee ostaviti, jecala je Nasrina,
njeno gvozdeno savlaivanje konano je bilo slomljeno,
a ipak je otiao. Salahudin prie zavesi i proviri kroz
pukotinu; i vide kako u telo njegovog oca pumpaju
struju, dok se na ekranu monitora naglo pojavljivala
jedna zelena zupasta linija pulsa; vide kako lekar i
sestre udaraju po grudima njegovog oca; vide poraz.
Poslednja stvar koju je ugledao na licu svog oca,
pred sam kraj intervencije medicinske ekipe i
beskorisnih napora, bio je blesak tako dubokog straha da
je Salahudin osetio jezu do samih kostiju. ta li je to otac
video? ta li je to bilo to ga je ekalo, to nas sve eka, i
ulilo toliki strah u oi jednog hrabrog oveka? - I sad,
poto je sve bilo zavreno, on se vrati i stade pored
angezovog kreveta; i vide da su krajevi usana njegovog
oca izvijeni navie, u osmeh.
On pomilova te drage mu obraze. Danas ga nisam
obrijao. Umro je sa strnjikom na licu. O, kako mu je to
lice ve bilo hladno; ali mozak, mozak je zadrao neto
topline. Nabili su mu vatu u nozdrve. Ali ta ako je to
bila greka? ta ako on eli da die? Nasrina amavala
je stajala pored njega. Hajde da ti oca vratimo kui.

*

angeza amavalu su vratili kui mrtvakim
kolima, poloenog na aluminijumsku plou na podu,
izmeu dve ene koje su ga volele, dok ih je Salahudin
pratio u mercedesu. Ljudi iz kola uneli su ga u njegov
kabinet i tu ostavili da poiva; Nasrina je ukljuila er-
kondiner na najjae. Bila je to, uostalom, smrt u
tropskom delu sveta, a i sunce je trebalo ubrzo da
izgreje.
ta li je on to video? - neprestano je Salahudin
mislio o tome. Zato onaj strah? I otkud onaj poslednji
osmeh?
Svet je ponovo dolazio. Tee, tetke, roake, roaci,
prijatelji uzee stvar u svoje ruke, pripremajui sve to je
bilo potrebno. Nasrina i Kasturba sedele su na belim
aravima prostrtim preko poda sobe u kojoj su, jednom
davno, Saladin i Zini posetili onu neman, angeza; ene
su sedele zajedno sa njih dve i oplakivale umrlog, a
mnoge meu njima su i stalno recitovale prigodnu
versku kalmu, uz pomo brojanica. Salahudina je to
nerviralo; ali nije imao snage da im kae da prestanu. -
Onda je doao i mula i saio angezov mrtvaki pokrov,
te je sad bilo vreme da se telo okupa; i mada se tu
nalazilo dosta mukaraca koji su mogli da to obave i bez
njegove pomoi, Salahudin im se nametnu. Ako on moe
da gleda njegovoj smrti u oi, onda to mogu i ja. - I dok
su mu oca kupali, okretali su mu telo as na ovu as na
onu stranu, po mulinim komandama; a kad mu je
ugledao mokro telo, puno modrica, i oiljak od operacije
slepog creva, dugaak i mrk, Salahudin se setio onog
jedinog drugog puta u svom ivotu kad je svog fiziki
stidljivog oca video golog: Salahudin je tada imao devet
godina i grekom je uao u kupatilo gde se angez
tuirao, te je prizor oevog penisa za njega bio ok koji
nikad nije zaboravio. Taj debeli, zgureni organ, kao neka
batina. O, koja snaga u tome; i nitavnost njegovog
sopstvenog... Nee da mu se zatvore oi, alio se
mula. To je trebalo ranije da uinite. Bio je to jedan
zdepast, pragmatian bada, taj mula sa bradom bez
brkova. On se prema mrtvom telu odnosio kao prema
nekoj najobinijoj stvari, kojoj je potrebno pranje kao
automobilu, ili prozoru ili iniji. Ti si iz Londona? Iz
samog Londona? - iveo sam ja tamo mnogo godina.
Bio sam vratar u hotelu ,Klerid. Oh? Stvarno? Ba
zanimljivo. Taj je ovek eleo da s njim aska! Salahudin
je bio zapanjen. Pa ovo je moj otac, zar ti to ne shvata?
A ova odea, upita mula, pokazujui na angezovu
poslednju kurta-pidamu, onu koju su mu u bolnici
razderali na grudima radi lake manipulacije. Da li vam
treba? Ne, ne. Uzmite je. Molim. Ba ljubazno.
Hvala. Krpice od crnog platna nabili su u angezova
usta i zavukli mu ih ispod onih kapaka. Ovo platno je
bilo u Meki, ree mula. Vadite ga! Ne razumem. To je
sveta tkanina. Jeste li me uli: vadite, vadite! Nek se
Bog smiluje dui tvojoj!
I onda:
Odar, posut cveem, kao kolevka neke ogromne
bebe.
Telo, umotano u beli arav, a svuda po njemu
strugotine od sandalovog drveta, da lepo mirie.
Jo cvea, i jedan zelen prekriva sa zlatom
vezenim stihovima iz Kurana.
Mrtvaki automobil, sa odrom u njemu, eka
dozvolu udovica da bi krenuo.
Poslednji oprotaji, od ena.
Groblje. Muki oplakivai zaleu se da podignu
odar na svoja ramena a jedan svom teinom hrupi na
Salahudinovu nogu i odvaljuje mu pare nokta na
nonom prstu.
Meu oplakivaima jedan odaljeni stari angezov
prijatelj, tu je uprkos zapaljenju oba pluna krila; i drugi
jedan stari gospodin, on plae, suza mu suzu stie, a i
sam e ve koliko sutra umreti; i jo mnogi drugi razni
ljudi, hodajui zapisi o ivotu jednog mrtvog oveka.
Grob. Salahudin silazi u raku, stoji na njenom
kraju gde e leati glava, a grobar na drugom, gde e
leati noge mrtvaca. angeza amavalu sputaju u
raku. Glava moga oca, svom teinom, u mojim rukama.
Spustio sam je na zemlju; da tu poiva.
Svet je - neko je napisao - mesto iju realnost
dokazujemo naim umiranjem u njemu.

*

ekala ga je da se vrati sa groblja: ona - bakarno-
mesingana lampa, njegovo obnovljeno nasledstvo. On
ue u angezov kabinet i zatvori vrata. Pored kreveta, na
podu, leale su njegove stare papue: postao je, kao to
je i predskazao, jedan par ispranjenih cipela. Na
posteljini se jo video otisak tela njegovog oca; soba je
bila ispunjena tekim mirisima: sandalovog drveta,
kamfora, karanfilia. On skide lampu sa police i sede za
angezov pisai sto. Izvadivi iz depa maramicu,
ivahno protrlja lampu: jedanput, dvaput, triput.
Odmah se sva svetla upalie.
U sobu ue Zinat-Zini Vakil.
O boe, izvini, moda si ti eleo da se sva ugase,
ali sa ovim sputenim roletnama ovde je ba bilo
sumorno. Maui rukama, govorei glasno svojim
divnim kreketavim glasom, upletene kose - najzad
jednom - u debelu kiku do struka, stajala je tu ona,
njegov i samo njegov duh-in. Toliko mi je krivo to
nisam dola ranije, jer sam ba htela da te povredim, i
zamisli koji sam trenutak izabrala, ali nema veze,
kenjatoru samozadovoljni - ipak mi je drago to te vidim,
siroe jedno, gusanu bez roditelja.
Bila je ista, kao uvek, ogrezla u ivot do gue,
bavei se jednom kombinacijom povremenih predavanja
o umetnosti, koja je drala na univerzitetu, svoje
lekarske prakse i politikih aktivnosti. Bila sam u onoj
prokletoj bolnici kad si ti tamo doao, je l zna? Ba
sam tamo bila, ali pojma nisam imala o tvom tati sve dok
se cela ta stvar nije okonala, pa ni onda nisam dola da
te zagrlim, ba sam kuka, je l da? - ali ako ti sad hoe
da me izbaci, nema ljutnje. Ona je bila velikoduna
ena, velikodunija od svih koje je znao. Znae kad je
bude video, tako je obeao sebi, i to se pokazalo kao
istina. Ja te volim, uo je sebe kako joj to kae,
zaustavljajui je zahuktalu na njenom koloseku. O-kej,
neu te drati za re, izjavi ona, najzad; izgledala je
veoma zadovoljno. Ravnotea tvoje svesti oigledno je
poremeena. Srean si to nisi u jednoj od naih velikih
javnih bolnica; oni tamo ludake smetaju pored narkosa,
a u tim odeljenjima je tako veliki promet droga da jadne
izike zavravaju sa loim navikama. - Uostalom, ako mi
to bude rekao i posle etrdeset dana, uvaj se, jer u to,
onda, moda i ozbiljno da shvatim. A sad bi to kod tebe
moglo da bude neko oboljenje.
Neporaenom (a, izgledalo je, i nevezanom)
Salahudinu, Zinin ponovni ulazak u njegov ivot
zavravao je proces obnavljanja, regeneracije, to je
predstavljalo krajnje zauujui i paradoksalan produkt
fatalne bolesti njegovog oca. Njegov stari engleski nain
ivota sa svojim bizarnostima i zloudnostima - sada mu
je izgledao veoma dalek od njega, pa ak i stran, kao i
njegovo potkueno pozorino ime. Bilo ti je krajnje
vreme, sloi se Zini kad joj je rekao da se vratio svom
pravom imenu, Salahudin. Sad, konano, moe
prestati da se bavi glumom. Da, to je liilo na poetak
jedne nove faze, u kojoj e mu svet biti solidan i realan, i
u kojem krupna figura jednog roditelja vie nee stajati
izmeu njega i neminovnosti groba. ivot siroeta, kao
to je bio Muhamedov; kao svaiji. ivot osvetljen
jednom udnom smrti koja zrai, koja nastavlja da sija
pred njegovim duhovnim okom, kao neka vrsta arobne
lampe.
Ja tako moram da mislim na sebe, kao da u odsad
neprestano iveti u prvom trenutku budunosti, odluio
je nekoliko dana kasnije, u Zininom stanu, u uliici
Sofija Koled, dok se u njenom krevetu oporavljao od
obostranog oduevljenja tokom ljubavnih aktivnosti uz
veliku halapljivost i rad zubia. (Ona ga je bila stidljivo
pozvala kui, kao da je skidala veo posle dugog
skrivanja iza njega.) Ali nije ba tako lako otresti se
istorije; on je ipak iveo u sadanjem trenutku prolosti,
a njegov stari ivot se spremao da ga ponovo zapljusne
sa svih strana, i da upotpuni svoj zavrni in.

*

Postao je svestan toga da je on sad bogat ovek. Po
odredbama angezovog testamenta, ogromno bogatstvo
pokojnog industrijskog i finansijskog monika i bezbroj
unosnih poslovnih interesa imali su da budu pod
nadzorom eminentnih staratelja, a prihodi da se dele na
tri ravne asti, izmeu angezove druge ene Nasrine,
Kasturbe, koju je u tom dokumentu pomenuo kao u
svakom istinskom pogledu, moje tree, i njegovog sina,
Salahudina. Meutim, posle smrti tih dveju ena,
starateljstvo moe da prestane kad to Salahudin bude
hteo: ukratko, on je naslednik cele mase. Pod
uslovom, angez amavala je nestano uglavio, da
taj lupe prihvati moj poklon koji je ranije prezrivo
odbio, tj. rekviriranu kolsku zgradu koja se nalazi u
Solanu, Himaal Prade. angez je mogao da posee
onaj orah, ali nikad nije ni pomislio da Salahudina
iskljui iz svog amaneta. - Meutim, kue u Pali Hilu i
Skandal Pointu bile su izuzete iz svih odredbi. Prva je
odmah prela u vlasnitvo Nasrine amavale; a druga
je, takoe sa neposrednim dejstvom, pripala samo
Kasturbi-bai, koja je brzo objavila da tu staru kuu
prodaje zavodu za razvoj grada. To imanje je vredelo
vie desetina miliona rupija, ali Kasturba je bila potpuno
nesentimentalna prema nepokretnom imanju. Salahudin
se estoko bunio protiv toga, ali ona ga je nemilosrdno
nokautirala. Ja sam ceo svoj vek provela ovde,
obavestila ga je. I zato o tome mogu samo ja da
odluujem. Nasrina amavala bila je potpuno
ravnoduna, ne marei za sudbinu stare kue. Jedan
uspon vie, jedan komad starog Bombaja manje, i
slegla je ramenima. Kakva je tu razlika? Gradovi se
menjaju. Ona se ve pripremala da se preseli natrag u
Pali Hil, skidajui kutije sa svojim leptirima sa zidova i
skupljajui svoje punjene ptice iz hola. Ma, pusti,
rekla mu je Zini Vakil. Ti ionako ne bi mogao da ivi
u tom muzeju.
Ona je svakako bila u pravu; tek to je bio odluio
da se okrene budunosti, poeo je da gluvari okolo i da
ali za krajem svog detinjstva. Idem da se naem s
Dordom i Bupenom, sea ih se, rekla mu je. Sto i ti
ne bi poao sa mnom? Ti mora da pone da se altuje
u grad. Dord Miranda je upravo bio zavrio jedan
dokumentarni film o komunalizmu za koji je intervjuisao
Hinduse i muslimane svih boja. Fundamentalisti obeju
religija smesta su nali razloge za zabranu prikazivanja
tog filma, i, mada su bombajski sudovi odbili taj zahtev,
sluaj je otiao na Vrhovni sud. Dord, sa jo veom
bradom, proreenijom kosom i pupaviji nego ranije,
koliko se Salahudin seao, pio je rum u ljokarnici Dobi
Talao i svojim pesimistikim pesnicama udarao po stolu.
Taj ti je Vrhovni sud stekao onu ah-banovsku slavu,
vikao je, aludirajui na taj zloglasni sluaj u kojem je,
pod pritiskom islamskih ekstremista, Sud presudio da je
plaanje alimentacije suprotno volji Alaha, te je tako
zakone Indije uinio reakcionarnijim od, na primer, onih
pakistanskih. Prema tome, ja nemam mnogo nade.
alostivno je uvrtao votane krajeve svojih brkova.
Njegova nova cura, jedna visoka i mrava Bengalka s
potkresanom kosom koja je Salahudina malo podseala
na Mial Sufijan, izabra ovaj trenutak da napadne
Bupena Gandija to je objavio zbirku pesama o svojoj
poseti gradiu sa hramovima Gagarija u planinama
Zapadnih Gata. Te pesme je kritikovala hinduistika
desnica; jedan eminentan junoindijski profesor
obznanio je da je Bupen izgubio pravo da se naziva
indijskim pesnikom, ali po miljenju te mlade ene,
vatilehe, Bupen je bio zaveden religijom u opasnu
dvosmislenost. Ozbiljnom Bupenu se seda kosa
razmahivala a okruglo lice mu je blistalo, dok se branio.
Ja tu kaem da su bogovi od kamena koji se odvaljuje
sa planina jedina etva Gagarija. Govorim o krdima
legendi sa svetim kravljim klepetuama koje im zvekeu
dok pasu na obroncima bregova. Te slike nisu
dvosmislene. vatileha nije bila uverena u to. Na
poloaj, danas, mora da se opisuje kristalno jasno. Sve
metafore mogu pogreno da se tumae. Ponudila je
svoju teoriju. Drutvo je orkestrirano onim to je ona
nazivala velikim naracijama: istorijom, ekonomikom,
etikom. U Indiji, razvoj korumpiranog i zatvorenog
dravnog aparata iskljuio je narodne mase iz etikog
projekta. Kao posledica toga, mase su zadovoljenje
svoje potrebe za etikom potraile i nale u onoj
najstarijoj od svih naracija, to jest, u religijskoj veri. Ali
tim naracijama manipuliu teokratija i razni politiki
elementi na jedan potpuno retrogradan nain. A Bupen
ree: Ne moemo osporiti sveprisutnost vere. Ako
svojim pisanjem tu veru unapred osudujemo da je na
neki nain obmana ili la, nismo li mi onda krivi zbog
elitizma, zbog toga to masama nameemo svoj pogled
na svet? vatileha je bila puna prezira. U Indiji se
danas konfrontiraju dve borbene linije, uzviknu ona.
Svetovno protiv religijskog, svetlost protiv mraka.
Bolje bi ti bilo da vidi na kojoj si strani.
Bupen ljutito ustade da ide. Zini ga je smirivala:
Mi ne moemo podneti raskole. Nas eka planiranje.
On ponovo sede, a vatileha ga poljubi u obraz. Izvini
ree mu. Mnogo sam fakultetski obrazovana, tako mi
Dord uvek kae. Meni se, u stvari, sviaju tvoje
pesme. Ja sam samo raspravljala jedan sluaj. A Bupen,
umekan, napravi gest kao da hoe da je udari po nosu; i
kriza proe.
Oni su se sastali, Salahudin je sad shvatio, da
diskutuju o svom ueu u jednoj znaajnoj politikoj
demonstraciji: u obrazovanju jednog ljudskog lanca koji
treba da se protee od Indijske kapije pa sve do
najudaljenijih severnih predgraa grada, u znak podrke
nacionalnoj integraciji.
Komunistika partija Indije (marksista) bila je
nedavno organizovala upravo jedan takav ljudski lanac u
Kerali, i to sa velikim uspehom. Ali, Dord Miranda
primeti, to e ovde, u Bombaju, da bude potpuno
drukija stvar. U Kerali je KP(m) na vlasti. A ovde, sa
ovim barabama to vlaaju gradom, moemo oekivati
sve vrste maltretiranja - od policijske opstrukcije pa do
gadnih napada rulje na delove lanca, naroito kad bude
prolazio, kao to e i morati, kroz Senine tvrave, u
Mazagaonu, i tako dalje. Ali i pored tih opasnosti,
objasnila je Zini Salahudinu, takve javne demonstracije
su bitna stvar. Dok su nasilja u gradu sve ea - onaj
pokolj u Mirutu bio je samo najnovija nesrea u itavom
nizu zlikovakih incidenata - nuno je da se silama
dezintegracije ne dopusti da rade ta hoe. Moramo
pokazati da i suprotne sile deluju. Salahudin je bio malo
oamuen od brzine kojom mu je ivot, ponovo, bio
poeo da se menja. Zar to ja uestvujem u jednom
dogaaju KP(m)?! uda nikad nee prestati da se
deavaju; mora biti da sam stvarno zaljubljen.
Kad su reili sva pitanja - koliko e prijatelja svako
od njih moi da povede sa sobom, gde e se sakupiti, ta
treba poneti od hrane, pia i pribora za prvu pomo -
opustili su se, popili onaj jeftini mrki rum i neobavezno
askali; i tada Salahudin prvi put u glasine o udnom
ponaanju filmskog stara, Dibrila Farite, koje su bile
poele da kolaju po gradu, i oseti kako ga njegov stari
ivot ubode kao skriveni trn; u kako mu prolost, kao
zvuk trube iz daljine, odzvanja u uima.

*

Ovaj Dibril Farita, koji se vratio u Bombaj da
pokupi konce svoje filmske karijere, nije bio, po optem
miljenju, onaj stari, neodoljivi Dibril. Bada je,
izgleda, sav rarafljen i na dobrom putu da izvri
samoubistvo, izjavi Dord Miranda koji je znao sve
filmadijske traeve. Ko zna zato? Kau da je zbog
neke nesrene ljubavi malice poremetio pameu.
Salahudin je drao jezik za zubima, ali je oseao da mu
lice gori. Eli Koun je, posle poara u Brikholu, odbila da
primi Dibrila natrag. U onoj stvari opratanja za grehe,
razmiljao je Salahudin, niko se nije setio da se
posavetuje sa potpuno nedunom i veoma povreenom
Alelujom; mi smo njen ivot, jo jednom, pretvorili u
periferiju naeg. Nije udo to ona jo skae od besa. U
njihovom poslednjem i neto nategnutom razgovoru
preko telefona, Dibril je rekao Salahudinu da se vraa u
Bombaj u nadi da vie nikad neu morati da je vidim -
ni nju ni tebe - a, vala, ni ovaj prokleti, hladni grad, u
onom to mi je jo ostalo od ivota. A sad je on bio tu,
i, po svemu sudei, ponovo brodolomnik koji je ovog
puta naleteo na hridi svoje otadbine. On pravi neke
grozne filmove, nastavi Dord. Ali sad je morao da u
njih ulae svoju lovu. Posle dva abriranja, producenti su
pobegli glavom bez obzira. A ako mu i ovaj hovi potone,
on e bankrotirati, propae, naisto. Dibril je sada
snimao modernu verziju ranije filmovane prie iz
velikog epa Ramajana, u kojoj su junaci i junakinje kod
njega postali pokvareni i zli, umesto moralno isti i
nepodloni grehu. Kod njega je Rama bludnik i pijanica
a Sita lakoumna enska; dok je Ravana, kralj-demon,
opisan kao dostojanstven i estit ovek. Ravanu igra
Dibril, objasni Dord obuzet uasom. Izgleda kao
da on svesno pokuava da se definitivno konfrontira sa
verskim sektaima - znajui dobro da ne moe da ih
pobedi - da bi ga oni razbili u param-parad. Nekoliko
glumaca koji su u tom filmu dobili uloge ve je okrenulo
lea kameri i napustilo snimanje, a neki su dali i jezive
intervjue u kojima optuuju Dibrila za bogohuljenje,
satanizam i druge prestupe. Njegova poslednja
valerka, Pimpl Bilimorija, pojavila se na naslovnoj
strani Cine-Blitz-a, sa izjavom: Bilo je to neto kao
ljubljenje s avolom. Dibrilov stari problem pakleno
smrdljivog daha iz usta.
Njegovo udno ponaanje izazivalo je vie zlih
jezika nego njegov izbor tema za film. U neke dane on
je suta ljubaznost i vedrina, ree Dord. A u druge,
dolazi na posao kao gospod bog svemogui i stvarno
trai od ljudi da pred njim padaju na kolena. Ja, lino, ne
verujem da e taj film biti zavren sve dotle dok, i
ukoliko, on ne sredi svoje duevno zdravlje koje je, ja to
stvarno oseam, poremeeno. Prvo ona njegova bolest,
pa ona eksplozija aviona, i sad ta njegova nesrena
ljubav: shvatate ovekov problem. A bilo je i gorih
glasina: Dibrilova poreska afera nalazila se pod
istragom; posetili su ga i policijski inspektori da mu
postave pitanja u vezi sa smrti Rehe Merant, a Rehin
mu, kralj kuglagera, zapretio je da e tom kopilanu sve
koske polomiti, te je Dibril nekoliko dana morao da se
kree u pratnji svojih telohranitelja kad god se koristio
liftom u zgradi Everest Vilaz; a to je bilo od svega
najgore, ula su se govorkanja i o tome da on nou
poseuje gradsku etvrt sa crvenim lampama gde je,
kako je natuknuto, esto zalazio u izvesne ustanove na
zloglasnom drumu Foras, sve dok ga mame nisu
izbacile zato to je ozleivao ene. Kau da su neke od
njih zadobile i teke povrede, ree Dord. I da je
morao da ljune veliku lovu da bi se to zatakalo. Ne
znam. Svet svata pria. A onoj Pimpl, svakako, odmah
je skoila numera. ovek koji mrzi ene. Ona od svega
toga pravi sebi imid zvezde - fatalne ene filma. Ali
kod Farite stvarno ima neeg mnogo grenog. ujem da
ga ti poznaje, zavri Dord, gledajui Salahudina,
koji buknu.
Ne tako dobro. Samo zbog one avionske nesree
i, slino. Bio je zbunjen. Izgledalo je da Dibril nije
uspeo da pobegne od svojih unutarnjih demona. On,
Salahudin, bee verovao - naivno, sad se to pokazalo - da
su dogaaji u brikholskom poaru, kad mu je Dibril
spasao ivot, na neki nain obojicu oistili, isterali iz
njih one avole da izgore u onoj prodiruoj vatri; da je,
u stvari, ljubav pokazala svoju humanizujuu mo,
veliku kao i mo mrnje; da ljude vrlina moe da
preobraava isto kao i porok. Ali nita nije veito;
nijedno izleenje, izglea, nije potpuno.
Filmska industrija je puna izika, vatileha je
govorila Dordu. Pogledaj samo sebe, mister. Ali
Bupen se uozbilji. Ja sam Dibrila uvek video kao
pozitivnu silu, ree on. Glumac iz jedne manjine koji
igra uloge likova iz mnogih religija, i svi ga prihvataju.
Ako je on pao u nemilost, to je rav znak.
Dva dana kasnije, Salahudin ama proita u
nedeljnim novinama da je jedan meunarodni tim
planinara, na svom putu da se popne na Skriveni vrh,
stigao u Bombaj; a kad vide da se u tom timu nalazi i
uvena Kraljica Everesta, gica Aleluja Koun, imao je
udan oseaj da je progonjen, neko uvstvo da senke
njegove uobrazilje izlaze u svet stvarnosti, da sudbina
stie sporu, fatalnu logiku sna. Sad znam ta je utvara,
pomisli on. Nezavren posao, eto ta je.

*

Elina prisutnost u Bombaju poela je, tokom
sledea dva dana, da ga sve vie opseda. Svest ga je
nagonila da neke stvari dovodi u udne meusobne veze;
na primer, oigledan oporavak Elinih stopala sa
prekidom njenih ljubavnih odnosa sa Dibrilom: kao da
je on nju sakatio svojom ljubomornom ljubavlju.
Salahudinova racionalna svest je znala da je njen
problem sa ravnim tabanima u stvari prethodio njenoj
vezi sa Dibrilom, ali bilo ga je obuzelo neko udno
sanjalako raspoloenje, te je izgleda bio neprobojan za
logiku. Sta je ona stvarno radila ovde? Zato je u stvari
dola? Postajao je uveren da je tu, negde, po strani,
pohranjen ekao neki straan udes.
Zini, zauzeta svojim lekarskim poslovima,
predavanjima u koledu i radom na organizovanju
demonstracije ljudskim lancem, nije, trenutno, imala
vremena za Salahudina i njegova morbidna raspoloenja,
pa je u njegovom introvertnom utanju pogreno videla
izraz sumnji - zbog njegovog povratka u Bombaj, zbog
njegovog uvlaenja u politiku aktivnost one vrste koja
mu je uvek bila odvratna, a i zbog nje same. Da bi
sakrila svoj strah, ona mu se obrati u formi lekcije. Ako
si ozbiljno mislio da se otarasi svog tuinstva, Salad-
baba, onda nemoj umesto toga da propada u neku vrstu
podruma pakla bez temelja. Vai? Svi smo ovde.
Stojimo licem okrenuti prema tebi. Ovog bi puta stvarno
trebalo da pokua da se kao odrastao ovek upozna sa
ovom sredinom. Pokuaj da prigrli ovaj grad, ovakav
kakav on jeste, a ne tamo neke svoje uspomene iz
detinjstva zbog kojih si i setan i bolan. Privuci ga k sebi.
Taj stvarno postojei grad. Shvati njegove mane kao
svoje. Postani njegovo bie; pripadaj. On klimnu
glavom, odsutno; a ona, mislei da se on sprema da je
ponovo ostavi, besno izlete iz kue, to njega ostavi u
stanju krajnje zbunjenosti.
Da li da pozove Eli telefonom? Da li joj je Dibril
priao o onim glasovima?
Da li bi trebalo da pokua da se vidi sa Dibrliom?
Neto je na putu da se dogodi, upozoravao ga je
njegov unutranji glas. I to e se dogoditi, a ti ne moe
nita uiniti da tu prokletu stvar sprei. O, da: to je
neto loe.

*

I to se dogodilo na dan demonstracije, koja je,
uprkos svim procenama, predstavljala prilino lep uspeh.
ulo se da je dolo do nekoliko sitnijih arki u okrugu
Mazagaon, ali, uopte uzevi, dogaaj je mirno protekao.
Posmatrai KPI(m) izvetavali su o jednom
neprekinutom lancu od Ijudi i ena koji su se drali za
ruke s kraja na kraj grada, a Salahudin, koji je stajao
izmeu Zini i Bupena na drumu Muhamad Ali, nije
mogao da ospori snagu tog prizora. Mnogi ljudi u lancu
su plakali. Naredbu da se svi uhvate za ruke dali su
organizatori - istaknuta meu njima bila je vatileha,
koja je stajala u jednom dipu u pokretu, sa
megafonom u ruci - tano u osam ujutro; jedan sat
kasnije, kad je buna i haotina saobraajna guva
dostigla vrhunac, gomila sveta je poela da se rastura.
Meutim, uprkos injenici da su hiljade graana
uestvovale u dogaaju, uprkos miroljubivoj prirodi i
pozitivnoj poruci, formiranje ljudskog lanca nije
prenosila Durdaran televizija niti je o njemu bilo rei u
njenim vestima. A ni Sveindijski Radio nije emitovao
nikakav izvetaj o tome. Veina listova
(subvencioniranih od vlade) takoe nije pomenula
dogaaj... samo su jedan dnevni list na engleskom jeziku
i jedne nedeljne novine objavili beleke o ljudskom
lancu; i to je bilo sve. Zini, seajui se odnosa prema
lancu u Kerali, previala je to priguujue utanje, kako
je rekla Salahudinu dok su se peice vraali kui. To je
jedan komunistiki ou, objanjavala je. Prema tome,
ovo je, zvanino, jedan nedogaaj.
ta su to epali oni krupni naslovi u veernjim
novinama?
ta li je to vritalo na itaoce tako velikim masnim
slovima sa naslovne strane, dok za vest o ljudskom lancu
nije bilo doputeno vie od jednog apata petitom?
KRALJICA EVERESTA I FILMSKl MOGUL
STRADALI
DVOSTRUKA TRAGEDIJA NA MALABAR HILU
DIBRIL FARITA NESTAO
NOVE RTVE PROKLETSTVA EVEREST VILAZA
Telo uglednog filmskog producenta, S. S. Sisodije
nala je kuna pomonica kako lei na tepihu nasred
dnevne sobe u apartmanu slavnog glumca g. Dibrila
Farite, sa probodenim srcem. Gica Aieluja Koun, pri
onom to se veruje da je povezani incident, poginula
je survavi se sa krova oblakodera, sa kojeg je pre dve
godine ga Reha Merant bacila svoju decu i sama
skoila dole na beton.
Jutarnje novine bile su manje dvosmislene u
pogledu Faritine najnovije uloge. FARITA POD
SUMNJOM NESTAO.
Ja se vraam u Skandal Point, ree Salahudin
Zini, koja, pogreno tumaei ovo njegovo povlaenje u
unutranju komoru duha, planu. Mister, bolje bi ti bilo
da se jednom odlui. Odlazei nije znao kako da je
razuveri; kako da joj objasni svoje nadvlaujue
oseanje krivice, oseanje odgovornosti: kako da joj
kae da su ta ubistva bila crno cvee niklo iz semena
koje on bee davno posejao? Samo mi je potrebno da
razmislim, ree slabim glasom, potvrujui njene
sumnje. Samo dan, dva.
Salad-baba, ree mu ona oporo. Moram da ti to
kaem, ovee. Sjajno si tempirao stvar.

*

Uvee tog dana, posle njegovog uestvovanja u
ljudskom lancu, Salahudin amavala je gledao kroz
prozor svoje spavae sobe iz detinjstva u none are
Arabijskog mora, kad je Kasturba urno zakucala na
njegova vrata. Jedan ovek eli da vas vidi, ree ona
gotovo itei, oigledno uplaena. Salahudin nije nikog
video da prolazi kroz kapiju. Uao je kroz ulaz za
poslugu, odgovori mu Kasturba na njegovo ispitivanje.
I, baba, ujte, to je onaj Dibril. Dibril Farita, o kome
pie u novinama da... glas joj se prekide i ona poe
razdraeno da gricka nokte na levoj ruci.
Gde je on?
ta sam mogla, bilo me je strah, zavapi
Kasturba. Pustila sam ga u... kabinet vaeg oca, on,
samo, eka tamo. Al moda bi bilo bolje da vi ne idete
kod njega. Je 1 da pozovem policiju? O, Boe, kakva
nevolja!
Ne. Ne zovi. Idem da vidim ta hoe.
Dibril je sedeo na angezovom krevetu i u
rukama drao staru lampu. Nosio je prljavu belu kurtu-
pidamu i izgledao kao ovek koji je loe spavao. Oi su
mu bile van fokusa, ugaene, mrtve. Tupadijo, ree
on umorno, pokazujui mu sa lampom u ruci u pravcu
jedne fotelje. Oseaj se kao kod kue.
Ti strano izgleda, usudi se Salahudin da mu
kae, to kod ovog drugog izazva neki odsutan, cinian,
neuobiajen osmeh. Sedi i kuuj, Tupadijo, ree
Dibril Farita. Doao sam da ti ispriam jednu priu.
Znai, to si ti bio, shvatio je Salahudin. Ti si to
stvarno uinio: ubio si oboje. Ali Dibril je ve murio;
onda je sastavio vrhove svojih prstiju i poeo da pria
svoju priu - koja je takoe bila kraj mnogih pria -
ovako:

Kan ma kan
Fi qadim azzaman

*

I bilo je i nije bilo tako u vreme koje
zaboravi svako
Pa, u svakom sluaju tako nekako
Nisam siguran jer kad su doli u posetu ja nisam
bio ja nikako to uopte nisam bio ja neki
dani su teki kako da ti kaem na ta bolest lii
na neto ovako ali nisam siguran
Uvek jedan deo mene stoji napolju vriti nemoj
molim te nemoj ali to nita ne vredi zna kad ta
bolest doe
Ja sam aneo bogom prokleti aneo od boga
ali ovih dana to ti je osvetniki aneo
Dibril osvetnik uvek osveta zato
Nisam siguran da je neto ovako da je
zloin ljudski
Naroito ene ali ne iskljuivo ljudi moraju
da plaaju
Tako neto
I tako je on nju doveo nita loe nije
mislio sad ja to znam on je samo hteo da nas dvoje
budemo zajedno kaka kaka kak o ne vidite ree on
da vas oh oh ona nije prela ni go go go
govora o tome a vi ste ree on jo lulu ludi za
njom to svi znaju a on je samo eleo da ona
i ja budemo budemo
Ali ja sam uo stihove
Shvata li Tupadijo
s t i h o v e
Jabuka rumena a torta uta tra la la kruta
Ljubiica plava a runolist rutav seti me se
kad budem mrtav mrtav mrtav
Tu vrstu stvari
Nisam mogao da ih isteram iz svoje upe a ona
se pred mojim oima promenila nazivao sam je
svakako kurvo i tome slino a on, znao sam ja sve
o njemu
Sisodija kurvar ima muda odnekuda ja sam
znao ta su njih dvoje hteli da rade
Smeju mi se u mojoj roenoj kui tako
neto
Volim buter volim tost
Stihovi Tupadijo ta ti misli ko sastavi te
proklete stvari
I tako ja prizvah dole gnev Boiji uperih svoj
prst njega pogodih pravo u srce ali ona kuka
pomislih kuka hladna ko led
Stoji i eka samo eka a onda ne znam nisam
siguran nismo bili sami
Tako nekako
Reha je bila tamo lebdela je na svom ilimu
ti se sea nje Tupadijo
Sea se Rehe na ilimu video si je kad
smo padali a osim nje jo jedna osoba neki aav
bada kotski tip u suknjici
Nisam mu uhvatio ime
Ona ih je videla ili ih nije videla nisam
siguran samo je stajala tamo
To je bila Rehina ideja odvedi je gore na
terasu na vrh Everesta ti si ve jednom bila tamo
jedini put je nizbrdo dole
Ja sad uperim prst na nju odemo gore
Nisam je ja gurnuo
Reha je nju gurnula
Ne bih je ja gurnuo
Tupadijo
Shvati me Tupadijo
Pakleno krvavo
Voleo sam ja tu devojku.

*

Salahudin je razmiljao o tome kako je Sisodija, sa
svojim izvanrednim darom za srene sluajne susrete
(Dibril uskae u londonski saobraaj, sam Salahudin
panii pred otvorenim vratima aviona, a sad, izgleda, i
Aleluja Koun u holu svog hotela) najzad, ipak, sluajno
naleteo na smrt; a razmiljao je i o Eli, padau sa manje
sree od njega, koja je (umesto svog toliko dugo
eljenog solo-uspona na Everest) ostvarila to sramotno
fatalno sputanje - i o tome kako e on sad umreti zbog
svojih stihova, ali nije bio u stanju da tu smrtnu presudu
smatra za nepravdu.
Zau se kucanje na vratima. Otvorite, molim.
Policija. Kasturba ih je ipak pozvala.
Dibril skide poklopac sa arobne lampe angeza
amavale i pusti ga da zveckajui padne na pod.
On je bio sakrio revolver u nju, shvati Salahudin.
Pazite! uzviknu on. Ovde je jedan naoruan ovek.
Kucanje prestade, a sad Dibril protrlja rukom bok
arobne lampe: jedanput, dvaput i trei put.
Revolver iskoi i nae se u njegovoj drugoj ruci.
I pojavi se jedan stravian duh-in monstruoznog
rasta, seti se Salahudin. Kakvu elju ima? Ja sam rob
onoga ko dri ovu lampu. Kako oruje ograniava
oveka, pomisli Salahudin, oseajui se udno odvojen
od zbivanja. - Kao Dibril kad ga bolest spopadne. - Da,
zaista; oruje je granica najua. - Jer kako je izbor sad
bio mali: Dibril naoruan ovek a on nenaoruan; o,
kako se svemir skupio! Pravi duhovi-ini iz one davne
starine imali su mo da otvaraju dveri Beskonanog, da
sve stvari ine moguim, da sva udesa budu ostvarljiva;
u poreenju s tim, kako je samo bio banalan ovaj
moderni vampir, ovaj degradirani potomak monih
predaka, ovaj slabani rob lampe dvadesetog veka!
Ja sam ti davno rekao, tiho izusti Dibril Farita,
da ako pomislim da me bolest nee nikad ostaviti na
miru, da e se uvek vraati, neu biti u stanju da je
podnosim.
I zatim vrlo brzo, pre nego to je Salahudin i
prstom mogao da makne, Dibril zavue cev revolvera u
svoja usta; i povue oroz; i postade slobodan.

Stajao je kraj prozora svog detinjstva i gledao
napolje na Arabijsko more. Mesec je bio skoro pun;
meseina se protezala od stena Skandal Pointa pa sve
tamo dalje do dalekog horizonta, i stvarala iluziju
srebrne staze, kao razdeljak na sjajnoj morskoj kosi, kao
drum to vodi ka zemljama udnovatim. Odmahnuo je
glavom; nije vie mogao da veruje u bajke. Detinjstvo
bee prolo, a pogled sa ovog prozora nije bio nita
drugo do jedan stari i sentimentalni eho. Do avola s
tim! Neka dou buldoeri. Ako staro odbija da umre,
mlado se nee roditi.
Hajde, pouri, zau on glas Zinat-Zini Vakil
pored svog ramena. Izgledalo je da je on uprkos svojim
ravim delima, svojoj slabosti, krivici - uprkos svojoj
ljudskoj prirodi - dobijao sad jo jednu ansu. Nije bilo
objanjenja za ovekovu sreu u ivotu, to je bilo jasno.
Srea je, prosto, bila tu, i hvatala ga za lakat. Idemo
kod mene, ponudi Zini. ta emo, kog avola, ovde?
Idem, on joj odgovori i okrete se od onog
prizora napolju.





1
Allat boginja (Allah bog) kod muslimana, pre
Muhameda. Prim. prev.

2
Gibreel Dibril, Gabrijel, Gavril, Gavrilo. Prim.
prev.

3
queues - engl., redovi u kojima se stoji za hranu ili
bioskopske karte. - Prim. prev.

4
Purana - vrsta staroindijskih epsko-didaktikih
knjievnih dela koja sadre mitoloke prie o stvaranju,
propasti i obnovi sveta, podvige bogova i junaka, propise
o verskim obiajima i praznovanjima, odeljke o pravima
i dunostima pojedinih kasta, filozofska razmatranja itd.
- Prim. prev.

5
Boginje iz perioda mnogoboakog islama. - Prim.
prev.

6
Aluzija na poslovnog oveka Muhameda, pre nego
to je postao prorok. - Prim. prev.

7
Engl. izgovor koji podsea na ime Muhamed, mada te
dve (ovde spojene) ovako napisane rei postoje u engl.
jeziku i, grubo prevedene, znae skovana grimasa. -
Prim. prev.

8
Mahaund - arhaini naziv za Muhameda; arapski:
Muhammad (hvaljeni, slavljeni, dostojan slave); kotski:

Satana, od pobrkane asocijacije na Muhameda kao
lanog proroka. - Prim. prev.

9
William the Conqueror - Vilijem Osvaja. - Prim prev.

10
Egipatski sultan (1174-1193), osvojio Jerusalim;
suprotstavljao se krstaima. - Prim. prev.

11
Mogul, car Hindustana. - Prim. prev.

12
Muzika ili Harmonija sfera, po Platonu i
pitagorejcima: nebeska muzika koja nastaje kretanjem
nebeskih tela u vasioni. - Prim. prev.

13
Mujezin (ar. miezin) - hoda koji sa munare poziva
verne na molitvu. Prim. prev.

14
Swadeshi (svadei) - u Indiji, politika akcija
bojkotovanja strane robe i podsticanja domae
proizvodnje. - Prim. prev.

15
Urdu - jezik muslimana u Indiji. - Prim. prev.

16
Zavrni, smrtni udarac. - Prim. prev.

17
Engl. gl. izveden iz imena dr Tomasa Boudlera, koji je
1818. objavio jedno proieno izdanje ekspirovih dela,
s namerom da iz njih ukloni sve ono to vrea. - Prim.
prev.

18
Pakistanci u Engleskoj. - Prim. prev.


19
Grki - debeo, odebljao; a pahidermi - debelokoci,
slonovi, svinje i dr. -Prim. prev.

20
Samoubistvo. - Prim. prev.

21
yoni - (sans.) u Hindu-mitologiji, falusni simbol
oboavanja vrhovne enske stvaralake sile prirode. -
Prim. prev.

22
Toussaint L'Ouverture, Pierre Dominique (1743-
1803), haianski crnac, oslobodilac i general. - Prim.
prev.