Don Zerzan

INDUSTRIJALIZAM I PRIPITOMLJAVANJE
Fifth Estate, 1977.



Moderna shvatanja podele rada, progresa, ideologije i radnikog pokreta nastala su
uporedo sa irenjem industrijskog kapitalizma i fabrikog sistema. Dinamika onoga
to je Hobsbom (E. J. Hobsbawm) nazvao najfundamentalnijom promenom ljudskog
ivota u pisanoj istoriji posebno razlozi koji su stajali iza toga objanjava naslee
i znaaj tih institucija. Ne iznenauje to se jezgro Marksove misli moe najbolje
sagledati naspram stvarnosti Industrijske revolucije.
Engleska XVIII veka, zemlja u kojoj je sve poelo, odavno je prevazila feudalizam.
Ipak, kapitalistiki drutveni odnosi jo nisu mogli da uspostave definitivnu
hegemoniju. Gvin Vilijems (Gwyn Williams) je primetio da je teko pronai makar
jednu godinu bez nekog narodnog ustanka; Engleska XVIII veka bila je prevashodno
zemlja rulje, pisao je. Piter Laslet (Peter Laslett) je, istraujui stanje na poetku
veka, primetio da su, po optem uverenju, radni ljudi imali status proletera i da je,
kao to je svima bilo jasno, nasilje bilo stalna pretnja drutvenom poretku.
Laslet je dalje primetio da je tada zapoelo i ograivanje zemlje, koja je ranije bila
obraivana i koriena zajedniki, to je unitavalo komunalistiki duh irom ruralne
Engleske. Do 1750. godine nije vie bilo znaajnijih imanja u vlasnitvu seljaka; na
najveem delu zemlje radili su seljaci-zakupci ili poljoprivredni najamni radnici. T. S.
Eton (T. S. Ashton), autor klasine ekonomske istorije Engleske XVIII veka,
identifikovao je kljuni element tog razvoja uoivi da je ograivanje bilo poeljno
makar samo zato to je zajedniki posed znaio neredovan rad, kako se iroko
verovalo. U svakom sluaju, iz Britanije, kakva je bila 1750-ih, stie nam veliki broj
izvetaja koji govore da je narod bio veoma sklon pobuni. (Hobsbom)
Preovlaujui oblik proizvodnje u to vreme bila je kuna radinost ili usluna
proizvodnja; radnici su izraivali proizvode kod kue, a kapitalisti uglavnom bili
trgovci koji su ih snabdevali sirovinama i prodavali gotove proizvode. Zanatlije su u
poetku imale svoj alat, ali su zatim poele da ga iznajmljuju. U svakom sluaju,
odnos prema sredstvima za proizvodnju pruao je znaajnu strateku prednost.
Nenadzirani, radei za nekoliko gazdi i samostalno raspolaui svojim vremenom, ti
ljudi su uspevali da zadre odreen stepen nezavisnosti. Ludizam je bio pokret
kvalifikovanih ljudi iz malih radionica, podsea nas E. P. Tompson (E. P.
Thompson). Iako se pojavljuju na kraju perioda kojim se ovde bavimo (18101820),
luditi su bili razbijai maina par excellence pletai, tkai i predioci, olienja
2
relativne autonomije i neprijateljskog stava prema poslodavcima, tipinih za slobodne
zanatlije i zanatlijke.
Mnogi komentatori su se bavili nezavisnou takvih domaih radnika, kao to su tkai
na runim razbojima. Mageridov (Muggeridge) izvetaj o zanatlijama iz Lankaira
iznosi zapaanje da ta vrsta rada razvija duboku ljubav ka nezavisnosti tako to
radnika ini jedinim gospodarom sopstvenog vremena i jedinim vodiem njegovog
delovanja.
Ti radnici su visoko cenili svoju nevezanost i pravo da primenjuju reenja po svom
izboru, nasuprot standardizaciji koju je donosila nova fabrika zaposlenost (koja je
poela da se ozbiljno razvija oko 1770. godine). Vit Bouden (Witt Bowden) primeuje
da je prethodni proces proizvodnje esto pruao radniku istinsku priliku da kroz rad
izrazi svoju linost i da je u tom periodu pre specijalizacije, zanatlija esto mogao da
sledi svoje artistike koncepte.
Jedan posmatra, koji nije bio iz radnike klase, Malaki Postlvajt (Malachy
Postlewayt, oko 1750), zakljuio je da visoki kvalitet proizvodnje u Engleskoj treba
pripisati tome to su se ljudi esto odmarali na neki svoj nain. Drugi su izdvajali
radniku kontrolu nad vremenom kao izrazitu pretnju autoritetu, ali i profitu; Eton je
pisao da je skoro univerzalna praksa kratke radne nedelje veoma zabrinjavajua,
upozoravajui, u maniru nadzornika, da nisu lenjivci ti koji nanose tetu optem
dobru ve oni koji rade pola radnog vremena. Ako nita drugo, Eton je shvatio u
emu je stvar kada je zakljuio da slobodno vreme, po sopstvenom izboru, stoji
veoma visoko na listi radnikih vrednosti. Savet Vilijama Templa (William Temple,
1739), da radnike treba obuzdati i okrenuti radu, tako to e biti prisiljeni da rade
due, koliko je to fiziki mogue, radi obezbeivanja svega to je neophodno za
ivot, tipian je izraz frustracije vladajue klase tog vremena. Templovo iskustvo s
buntovnim tkaima iz Glosterira navelo ga je da sloi s tvrdnjom Artura Janga
(Arthur Young) da samo idiotima nije jasno da se nie klase moraju drati u
siromatvu da bi uopte radile. (1789)
Tekstilne zanatlije su insistirale na svojim metodama. To je, ponekad, podrazumevalo
doslovno unitavanje gotovih proizvoda, ali i primenu jo jednog oruja
krivotvorenja sirovina koje su im bile poveravane. Kao to izvetava Eton,
Ispitivanje mera preduzetih radi spreavanja krivotvorenja i prekoraivanja rokova
za povraaj materijala, ukazuje na progresivni rast izreenih kazni. Prema Vodsvortu
i Manovoj (Alfred P. Wadsworth i Julia de Lacy Mann), tokom celog XVIII veka
sprovoenje mera protiv krivotvorenja daleko je zaostajalo za slovom zakona.
Efikasnost zakona bila je ograniena velikim nezadovoljstvom tkaa i radnika,
kojima su islednici odreivali kazne, kao i injenicom da je prekraje bilo teko otkriti
bez redovne kontrole. Dejmsova (John James) studija Istorija proizvodnje vunenih
tkanina ponavlja to zapaanje: Predstavnici zakona su i pored valjanih dokaza
3
odlagali podizanje optubi i izricanje kazni zbog krivotvorenja ili lanih kalemova,
ukoliko na tome nije insistirala najvia sudska vlast.
Vodsvort i Manova su u problemu krivotvorenja primetili vezu izmeu preovlaujue
radne etike i dominantnog oblika proizvodnje: injenica je da se ogromna veina
ljudi prosto nikada nije srela u oi u oi sa svojim poslodavcima i da zato nije ni
imala oseaj za pravo i svetost vlasnitva. Kuni radnici iz XVIII veka, koji su iveli
daleko od ogranienja fabrike, radionice i gazdinog pogleda, bili su uvek u iskuenju
da ponite nepovoljne pogodbe na kojima su insistirali poslodavci.
Nezavisni zanatlija je bio pretnja za klasu poslodavaca, zato to se vrsto drao svojih
prava: na primer, svoje dobro poznate sklonosti da odbije materijalne standarde vie
od onih iz fabrikih gradova, kako je to izrazio Tompson, ili prava da sam ubira
svoje voe, povre i cvee, da u velikoj meri izmakne irenju industrijske poasti i
zagaenja, kao i da se slobodno okuplja sa svojim kolegama i komijama u vreme
veere.
Tompson je kao dobru ilustraciju karaktera kunih radnika iz Jorkira uoio njihovu
drskost i nezavisnost. Prema lokalnom istoriaru Frenku Pilu (Frank Peel), to su bili
ljudi koji nisu skidali svoje kape nikome odbijali poslunost bilo kom veleposedniku
ili parohu ili posredniku izmeu njih.
U osvrtu na neke specifinosti pobuna iz prefabrikog perioda u Engleskoj, Eton
prilae dobar uvod:
amdije iz Tajna su se pobunili posle slabe etve 1709. godine. Kada su 1727. cene
hrane naglo skoile, rudari iz rudnika kalaja u Kornvolu opljakali su skladita ita u
Falmutu, a rudari iz rudnika uglja iz Samerseta razvalili su krampovima put ka
Bristolu. Deset godina kasnije, rudari iz Kornia su se okupili u Falmutu da bi spreili
zaplenu kukuruza, a naredne sezone izbila je pobuna u Tajvertonu. Glad iz 173940.
vodila je ka pobunama u Nortamberlendu i Daramu, u kojima su ene izgleda imale
vodeu ulogu: brodovi su bili preoteti, skladita opustoena, a gilda u Njukaslu
sruena do temelja. U isto vreme, prijavljeni su napadi na trgovce kukuruzom u
severnom i junom Velsu. Izmeu 1748. i 1753. usledila su slina zbivanja, u
nekoliko delova zemlje; a godine 1756. teko da je bilo nekog okruga iz kojeg u
Ministarstvo nisu stigli izvetaji o ruenju mlinova za kukuruz i kvekerskih domova
ili o grubom postupanju prema pekarima i trgovcima kukuruzom. Uprkos drakonskim
merama, ista stvar se ponovila u svakoj od kasnijih oskudica: 1762, 176567, 1774,
1783, 1789, 1795. i 1800. godine.
Ta spremnost za direktnu akciju svedoi o sukobima koji su potresali tekstilnu
industriju, tako vanu za Englesku i razvoj kapitalizma; u svojoj Istoriji industrije
vune, Bernli (James Burnley, 1889) tvrdi da je nezadovoljstvo vekovima bilo
preovlaujui stav kod radnika u industriji vune. Tome u prilog govore i narodne
balade iz tog vremena, kao i pobuna londonskih tkaa 1765. godine, koja je izazvala
paniku meu lanovima vlade. Lipsonova Istorija industrije vune i vunenih tkanina
4
(1921) donosi mnoge primere robusne borbe kunih tekstilnih radnika, kao to je bio
trajk tkaa iz 1728. godine, koji je trebalo da bude smiren sastankom trajkakih
voa i poslodavaca. Ali, rulja je provalila u prostoriju u kojoj su se vodili pregovori,
spreila trgovce da pobegnu kroz prozore i prisilila ih da prihvate sve njihove
zahteve. Pogledajmo i nastavak Lipsonovog izvetaja:
Tkai iz Vilira bili su isto tako poznati po nemirnom karakteru i sirovom nasilju s
kojima su odgovarali na nepravde koje su im bile nanete. Godine 1738. okupili su se s
pobunjenikim namerama u selima u okolini Bredforda i Troubrida i napali kuu
jednog trgovca koji je oborio cenu tkanja. Razvalili su vrata, spalili ili unitili sve
zalihe iz podruma, popili vina koliko su mogli, onda izvrnuli bave i na kraju unitili
velike koliine sirovina i alata. Kao dodatak tom podvigu, iznudili su obeanje od svih
trgovaca iz Melkshema da e plaati petnaest penija za jard tkanja Drugi veliki
nemir izbio je u Bredfordu (Viltiru) 1752. godine. Trideset tkaa je bilo uhapeno i
poslato u zatvor; sledeeg dana, okupilo se nekih hiljadu tkaa, naoruanih toljagama
i vatrenim orujem, koji su prebili straare, provalili u zatvor i izbavili svoje drugare.
Slino tome, D. P. Kej (J. P. Kay) bio je proteran iz Lidsa 1745. godine, a zatim iz
Berija 1753, posle izbijanja nasilja u okruzima u kojima je bio primenjen njegov izum
letei unak za mehaniki razboj.
Vodsvort i Manova navode Izvetaj manesterskog Visokog oficira o velikim
pobunama, nemirima i pometnji krajem 1740-ih, u kojem stoji da su posle 1750.
godine pobune zbog hrane i sporova u industriji postale sve uestalije, a da su u
Lankairu (oblast kojom se bavi njihova studija) izbijale doslovno svake godine. Ovi
istoriari izvetavaju i o nemirima i nasilju u svim delovima zemlje sredinom 1750-
ih; Manester i Liverpul su esto bili pod uzbunom, a u posednikoj klasi je vladala
panika.
Posle sporadinih ustanaka, kao u Manesteru 1762. godine, izmeu 176468. pobune
su izbijale u skoro svakom delu zemlje; kao to je to 1776. izrazio kralj Dord, duh
najdrskije pobune u najrazliitijim delovima zemlje izmetnuo se u nasilje
najkriminalnije prirode. Iako je razbijanje mehanikih razboja 1727. bilo proglaeno
za najtei prestup, u uzaludnom pokuaju da se obuzda radniko nasilje, Hobsbom je
izbrojao 24 incidenta u kojima su nadnice i cene bile iznuene upravo tom vrstom
pobunjenike destrukcije i to samo tokom 1766. godine.
Sporadine pobune izbijale su i tokom 1769, kao pobuna protiv uvoenja viestruke
predilice (spinning jenny), kada je dolo do napada na pronalazaa Hargrivsa
(Hargreaves), dok su u Osvaldtistlu i Blekbernu, u pokuaju da se unite mrske
maine, ljudi spalili vie zgrada. Godine 1772. zapoinje potpuno nova era. Na
primer, 1775. mornari iz Liverpula su, kao odgovor na smanivanje nadnica, krenuli u
pljaku gazdinskih kua, istakli krvavu zastavu i izvukli na obalu jedan top iz kojeg
su pucali na Berzu. (Vodsvort i Man)
5
irenje antimainskih ustanaka iz 1779. dovelo je do unitenja na stotine naprava za
predenje i tkanje koje su bile suvie velike za domau upotrebu. Oseanja
pobunjenika nailazila su na irok odziv, to pokazuju dokumenti o hapenjima rudara,
ekserdija, fizikih radnika, drvodelja pravog uzorka cele industrijske populacije.
Radnici su se s pravom alili da su manje maine u rukama siromanih, a velike
patentne maine u rukama bogatih i da su manje (tekstilne) maine bolje za rad od
velikih.
Ovaj spisak, nuno nepotpun, mogao bi se lako proiriti izvetajima o brojnim
ustancima s poetka XIX veka, koji su, po svemu sudei, nailazili na veliku narodnu
podrku. Ali, moda najbolja ilustracija, koja bi mogla posluiti kao zakljuak ovog
preseka zbivanja, jesu sledei redovi iz otvorenog pisma glosterirskih strigaa iz
1802: uli smo odnekud da si nabavio maine za striganje i ako ih ne ukloni za dve
nedelje mi emo ih ukloniti umesto tebe, raunaj na to, ti prokleto pseto.

Ovaj kratki osvrt na agilnost proletarijata iz XVIII veka moe pomoi da se sagleda
svesna motivacija koja je stajala iza uvoenja fabrikog sistema. Sidni Polard (Sidney
Pollard) je uoio potrebu kapitalista za slamanjem drutvenih veza koje su seljake,
zanatlije i gradsku sirotinju XVIII veka drali zajedno u opoziciji novom poretku.
Polard je uvideo i neke sutinske crte tog sistema pripitomljavanja, naime da su gazde
zavisile od rada bezbrojnih malih, domaih radionica, koji niko nije nadzirao, niti je
mogao da nadzire. Ta nekompatibilnost, zakljuio je, morala je da proizvede
tenzije i primora trgovce da potrae nove naine proizvodnje, kroz koje bi nametnuli
svoja upravljaka dostignua i prakse.
Tu naglaenu svest o sutinskoj nedovoljnosti postojeih snaga kontrole dobro je
izrazio i Dejvid Lands (David Landes): Moe se shvatiti zato su se misli
poslodavaca okrenule ka radionicama, u kojima bi ljudi radili zajedno pod budnom
kontrolom, kao i prema mainama, koje bi reile problem nedostatka ljudske radne
snage i u isti mah skrile drskost i pokvarenost ljudi. Prema Vodsvortu i Manovoj,
mnogi poslodavci su zaista bili ubeeni da e zemlja propasti, ako se siromani to
jest, radnika klasa ne podvrgnu strogoj disciplini i ne naue radinosti i
poslunosti.
Piui o razvoju centralne radionice ili fabrike, istoriar N. S. B. Gras je na njenu
pojavu gledao strogo u okviru kontrole rada: Jedini cilj bilo je nametanje discipline,
tako da radnici budu pod efikasnom kontrolom nadzornika. Fabriki rad je postao
glavno oruje za saterivanje jednog neprijateljskog karaktera u bezbedan, pouzdan
kalup, u skladu sa sveu da je re o neposlunoj i buntovnoj radnikoj klasi, iji je
moral, radne navike i kulturu trebalo slomiti. Bouden je to izrazio sasvim jasno: Jo
direktnija posledica uvoenja maina i velike organizacije bilo je potinjavanje
radnika rokovima mehanike i administrativne rutine.
6
Adam Smit (Smith) je u svom klasinom delu Bogatstvo naroda dobro razumeo da
svoj uspeh industrijski kapitalizam duguje pre svega podeli rada, to jest, sve veoj
specijalizaciji i unitavanju svestranog rada. Znao je i da podela rada nije vana samo
za proizvodnju, ve u istoj meri i za distribuciju roba. A novi poredak je svakako bio
povezan i sa potronjom, kao sredstvom za kontrolu proizvodnje; u stvari, na pojavu
tog novog poretka neki i dalje gledaju samo u kontekstu zahteva trita za masovnom
proizvodnjom, ne uviajui svesne elemente tog procesa.
Pitanje koje je 1755. godine postavio biskup Berkli (Berkeley), skoro usput, zapravo
je od izuzetnog znaaja: Da li je stvaranje potreba najlaki nain da se ljudi naue
radinosti? Kao to je ukazao Hobsbom, stanovnitvo definitvno nije bilo sklono
standardizovanim proizvodima; industrijalizacija je postepeno omoguila proizvodnji
da proiri svoja trita ili da ih ak stvori. Mamac jeftinih, identinih roba pokazao
se uspenim, pre svega zahvaljujui nasilnom proterivanju ranijih zadovoljstava. Dok
su nezavisnost i raznovrsnost prohteva jo bili mogui, drugaiji vidovi dokolice i
potronje bili su norma. Naravno, upravo to je bila meta fabrikog sistema, ta
sklonost ljudi, koju su ekonomisti toliko naglaavali, da rade manje kada je hrana
jeftina, kao to je to rekao Kristofer Hil.
Izvoz je takoe pruao oigledan oslonac novom reimu, uvek uz sistematsku i
agresivnu podrku vlasti, kao jo jedan vetaki mehanizam za podsticanje potranje.
Ali, domae trite bilo je jednako vano, to je izviralo iz svesti o specijalizaciji i
disciplinovanju rada kao odluujuim preduslovima daljeg progresa. (Maks Veber)
Riard Arkrajt (Richard Arkwright, 17321793) je potpuno delio miljenje onih koji
su uviali potrebu za svesnim podsticanjem potronje, kao neim nunim za
stvaranje i zadovoljavanje novih potreba. Ali, on ovde zasluuje posebnu panju kao
izumitelj mainskog pamunog razboja; naime, on se generalno smatra za
najistaknutiju figuru tekstilne industrije i ak za osnivaa fabrikog sistema. Arkrajt
jasno ilustruje politiki i drutveni karakteri tehnologije, ijem je napretku toliko
doprineo. Opsednutost drutvenom kontrolom veoma je izraena u njegovim spisima i
prepisci, a Manto (Paul Mantoux) je primetio da je njegovo najoriginalnije
dostignue bila disciplina koju je uveo u fabrike.
Arkrajt je uvideo i vitalnu vezu izmeu radne discipline i drutvene stabilnosti: Poto
imaju obavezu da redovnije dolaze na posao, njihovo celokupno ponaanje postaje
urednije. Za svoje pionirske zasluge dobio je odgovarajue priznanje: Lipson
izvetava da su 1767, posle vesti o pobuni u susednom Blekbernu, izazvanim
uvoenjem Hargrivsove viestruke predilice, on i njegov finansijer Smouli (Smolley)
reili da se prebace u Notingem, iz straha da bi na sebe mogli navui bes razbijaa
maina. Slino tome, radnici su 1779. godine unitili Arkrajtovu fabriku u Birkekru.
Lipson je dobro saeo Arkrajtov menaderski doprinos:
Koordinacija svih delova iroke industrijske strukture; organizovanje i
disciplinovanje velikih grupa ljudi, tako da se svaki pojedinac uklapa u svoju niu, a
7
celina deluje s mehanikom preciznou istrenirane vojske kombinovanje podele
rada sa efikasnim nadzorom iz jednog centra Bio je to poetak nove epohe.
Filozofija manufakture Endruja Jura (Andrew Ure), knjiga koju je Marks esto citirao
u Kapitalu, jedan je od najvanijih pokuaja analize fabrikog sistema. U njenom
pounom predgovoru govori se o napretku britanskog industrijskog sistema, u kojem
je svaki delikatan proces, podloan naruavanju zbog neznanja i zaostalosti radnika,
uziman iz ruku zanatlija i stavljan pod kontrolu samoreguliue mainerije.
Kada istraujemo prirodu novog sistema, umesto kunog zanatskog rada nailazimo na
industrijski rad (koji) namee redovnost, rutinu i monotoniju koji se nalaze u
sukobu sa svim sklonostima oveanstva jo neprilagoenog na njega. (Hobsbom).
Fabrika proizvodnja je sporo zamenjivala sistem domae radinosti, suoavajui se sa
estokim otporom, dok su radnici imali oseaj da svakog dana odlaze u zatvor da bi se
suoili s novim okovima i nasiljem rada, kako su to izrazili Don i Barbara Hamond
(John i Barbara Hammond). Fabrike su esto podseale na prosjake radionice ili
zatvore, po kojima su i bile oblikovane; Maks Veber je uoio veliku poetnu slinost
izmeu moderne fabrike i ruskih kmetskih radionica, u kojima su i sredstva za
proizvodnju i sami radnici pripadali gazdama.
U knjizi Gradski radnik (1917), Hamondovi su pisali da je u oima radnike klase
obezvreivanje ljudskog ivota bilo glavna crta tog novog sistema: Ljudski
materijal se iskoriavao velikom brzinom; radnici su smatrani starim u etrdesetoj
godini. Verovatno jednako vana novost bio je i neljudski karakter tog sistema
dominacije, u kojem kao da su svi bili gurnuti u ralje neke velike maine, koja preti
da uniti svako oseanje dostojanstva u ljudskom ivotu. uveni opis D. P. Keja
izrazio je to svakodnevno potinjavanje na nezaboravan nain:
Dok je maina ukljuena ljudi moraju da rade; mukarci, ene i deca upregnuti su
zajedno s elikom i parom. ivotinjska maina u najboljem sluaju lomna, podlona
patnji iz hiljadu razloga lancima je vezana za elinu mainu koja ne zna za patnju i
habanje. (1832)
Otpor industrijskom radu bio je veoma snaan i ilav, odraz latentnog
antikapitalistikog raspoloenja radnika iz kune radinosti tog oaja vlasnika u
vreme kada je najamni rad stekao opipljivu auru neslobode. Lipson navodi primer
Ambrouza Kroulija (Ambrose Crowley), moda prvog vlasnika i organizatora neke
fabrike (1691), koji je bio opsednut problemom potinjavanja svojih radnika
instituciji ije su pretpostavke toliko strane nainu na koji bi ljudi trebalo da provode
svoje ivote.
Luis Pol (Lewis Paul) je 1742. pisao iz svoje fabrike u Londonu: Danas mi ni
polovina radnika nije dola na posao i ne zanosim se milju da u ikada uspostaviti
kontrolu nad takvim ljudima. Godine 1757. Dosaja Taker (Josiah Tucker) je
primetio da prelazak na fabriku maineriju predstavlja veliku provokaciju za
8
stanovnitvo koje kad god mu se tako neto predloi, ne proputa priliku za pobunu i
ustanak. Kao to smo ve videli i kao to potvruje Kristofer Hil, Razbijanje maina
bilo je logina reakcija slobodnih ljudi koji su u koncentraciji maina u fabrikama
videli sredstvo svog porobljavanja.
Pismo u kojem je jedan kapitalista, proizvoa arapa, priznao poraz pred Komitetom
proizvoaa vune, govori nam mnogo o tom nezavisnom duhu koji je trebalo slomiti:
Kod ljudi sam primetio krajnji prezir prema svakom potovanju radnog vremena ili
urednim navikama Ljudi su bili veoma nezadovoljni time to ne mogu da dolaze i
odlaze kad im se prohte, niti da prosto nastave s radom onako kako su navikli toliko
su bili zgaeni celim sistemom da sam morao da odustanem.
uveni rani preduzetnici, Bolton i Vat (Boulton i Watt), bili su zastraeni na slian
nain, kada su videli da su rudari, s kojima je trebalo da izau na kraj, bili snani,
zdravi i odluni ljudi, koji su otvoreno prkosili zakonu; nijedan policajac nije se
usuivao da izvri kaznu koja im je bila odrezana.
Vedvud (Wedgwood), poznati proizvoa keramike i kineskog porcelana, morao je
da se rve sa otvorenim neprijateljstvom radnika kada je pokuao da razvije podelu
rada u svojim radionicama (navedeno kod Mantoa). Duitova (Jewitt) knjiga o
Vedvudu otkriva drutvene ciljeve industrijske tehnologije: Mainerija je bila ta
koja je na kraju primorala radnike da prihvate fabriku disciplinu.
Ako se ima u vidu dubina antipatije koju su radnici oseali prema novom reimu, ne
iznenauje kada Polard kae da mnogo toga ukazuje na injenicu da je upravo stalna
zaposlenost jedan od najomraenijih aspekata fabrikog rada. To je bilo zato to je
sam rad, kao inilac pacifikacije, bio opaan upravo u svojoj pravoj prirodi. Polard
je kasnije ukazao i na drugu stranu te mrnje radnika prema radu; naime, na
insistiranje gospodara na disciplini radi same discipline: Nita nije dalo tako
moderan peat drutvenom karakteru fabrikih naselja kao pokuaj uvoenja stalne
zaposlenosti.
Ako se vratimo na detalje tog otpora, nailazimo na rei ser Frederika Idena (Sir
Frederick Eden) koji je u svojoj knjizi Poloaj siromanih (1797) pisao da
manesterski radnici vrlo retko rade ponedeljkom i da mnogi od njih odmaraju dva
ili tri dana nedeljno. Jurove alopojke o neradnikim impulsima zaposlenih i
njihovoj averziji prema kontroli i kontinuitetu fabrikog rada nailaze na potvrdu u
podacima po kojima su sve do 1800. tkai imali obiaj da ne dolaze u fabrike
ponedeljkom i utorkom. Nedolazak na posao i este promene zanimanja bili su deo
sindroma koji je ukazivao na tenju ljudi da sauvaju maksimum line slobode.
Maks Veber je pisao o beskrajno ilavom otporu novoj radnoj disciplini, a noviji
sociolog Rajnhard Bendiks (Reinhard Bendix) takoe je primetio da je tenja ka
uspostavljanju kontrole nad radom na impersonalnoj, sistematskoj osnovi, nailazila
na otpor na svakom koraku. U komentaru koji zasluuje da bude naveden u celini,
9
Jur je pisao o borbi za uspostavljanje kontrole nad radnicima, navodei Arkrajtov
primer:
Glavna tekoa s kojom se suoavao bila je, iznad svega, kako da istrenira ljudska
bia da se odreknu svojih nestalnih radnih navika i poistovete se s nepromenljivom
pravilnou sloene automatizacije. Osmiljavanje i sprovoenje uspenog kda
fabrike discipline, prilagoenog nunostima fabrikog naina rada, bio je
herkulovski poduhvat i Arkrajtovo najplemenitije dostignue. ak i danas, kada je
sistem savreno organizovan, a sam rad maksimalno olakan, skoro je nemogue
pretvoriti osobu tek izalu iz puberteta, dovedenu sa sela ili od nekog zanatlije, u par
korisnih fabrikih ruku. (1835)
U ovom odlomku iz Jurove knjige otkrivamo i zato se fabriki rad u poetku toliko
oslanjao na rad dece, ena i prosjaka, zastraenih gubitkom primanja. Tompson
navodi jedno svedoenje pred Istranim komitetom Parlamenta, po kojem sve osobe
koje rade za mehanikim razbojem, rade pod prisilom, zato to drugaije ne bi mogle
da preive. Na stotine hiljada ljudi decenijama se i dalje dralo sve slabanije
izvesnosti runog tkanja, dajui tako prvenstvo ljudskom dostojanstvu, koje se, po
reima Matijasa (Peter Mathias), opiralo delovanju proste ekonomske inicijative.
Ono to je Hil nazvao engleskom zanatskom tradicijom samopomoi i
samopotovanja bilo je glavni izvor iroko rasprostranjene svesti koja je odbijala
potpunu dominaciju kapitala, tog ponositog oseanja da bi dobrovoljan odlazak u
fabriku bio odricanje od uroenog prava.
Tompson dokazuje da su radna pravila delovala kao neprirodne i omraene stege i
da je sve u vezi sa fabrikim ivotom bilo doivljavano kao uvreda. Skakati na
njihovu komandu to je bilo najvee ponienje za radnika, zato to je, duboko u srcu,
oseao da je on pravi proizvoa tkanine.
Taj duh je bio razlog zato su, na primer, proizvoai papira radije obuavali
neiskusne radnike za nove mainske procese (posle 1806), umesto da zapoljavaju
radnike sa iskustvom u runoj proizvodnji papira. Ili, zato je Samjuel Krompton
(Samuel Crompton), izumitelj mehanikog razboja, relativno kasno u tom periodu
pisao:
Do dana dananjeg, iako je od predstavljanje moje prve maine prolo 30 godina,
proganjaju me i nadziru s najbudnijom panjom kao da sam najvei zlikovac koji je
ikada naruio ljudsko oblije; ako bih sada otiao u kovanicu da napravim obian
ekser, neki posmatra, samo ako bi mu se pruila prilika, odmah bi krenuo da
najpaljivije proverava da li je to zaista samo obian ekser. (Navedeno u French,
Gilbert J., The Life and Times of Samuel Crompton, 1859.)
Bitka je besnela decenijama, s pobedama zabeleenim ak i krajem veka, kao u
sluaju jednog bredfordskog preduzetnika koji 1882. pokuao da potajno montira
mehaniki razboj, ali koga su ga onda otkrili lokalni radnici. Zato su odmah
razmontirali (razboj) i prebacili ga u zapregu pod pratnjom pozornika, ali razgnevljeni
10
radnicu su napali i rasterali pozornike, unitili razboj i onda pobedniki vukli njegov
kotur i ram kroz ceo Bejldon. Ne udi to je Jur pisao da su za obuzdavanje
radnike nepokornosti bili potrebni napoleonovski ivci i odlunost.

Bez namere da idealizujemo raniji period, koji je svakako bio odreen kapitalistikim
odnosima, moramo se sloiti s Hilovim zapaanjem: Ono to je izgubljeno s
fabrikama i ograivanjem zemlje bili su nezavisnost, raznovrsnost i sloboda, kojima
su mali proizvoai do tada raspolagali. Adam Smit je priznao da podela rada izaziva
mentalno osakaivanje i unitava raniju ivost duha i sposobnost za snano
doivljavanje kako bola, tako i zadovoljstva.
Robert Oven (Owen) je na slian nain gledao na tu promenu kada je 1815. napisao:
Opta rasprenost manufaktura irom zemlje podstie novi karakter, odnosno
sutinsku promenu u optem karakteru velikog broja ljudi. Manje apstraktno,
Hamondovi su oslukivali glasove s poetka XIX veka i primetili al za igrom i
ivotnom sreom, koji nestaju i da e umetnost ivljenja uskoro biti svedena na
najsirovije oblike.
Reformista Frensis Plejs (Francis Place) je 1819, piui o stanovnitvu industrijskog
Lankaira, zadovoljno primetio da je sve do nedavno bilo veoma opasno kada bi se,
ma kojim povodom, okupilo 500 ljudi Danas moete okupiti 100000 ljudi na
jednom mestu, a da ne doe do bilo kakvih nemira.
Tompson je izveo zakljuak: postepeno, izmeu 1780. i 1830. godine, proseni
engleski radnik je postao disciplinovaniji, podreeniji proizvodnoj satnici, suzdraniji
i metodiniji, manje nasilan i manje spontan.
Poslednja velika pobuna poljoprivrednih radnika iz 1830, koja je izbila na kraju tog
perioda, govori nam mnogo o toj optoj promeni koja se dogodila. Slino ustancima
od 18161822, vei deo ruralne imovine bio je uniten, a veliki delovi Kenta i Istone
Anglije nalazili su se pod kontrolom pobunjenika. Vojvoda od Bekingema je, u duhu
opte uzbune, objavo da e cela zemlja uskoro biti u rukama pobunjenika. Ali, uprkos
uspehu koji je potrajao nekoliko nedelja, pokret se raspao u prvom sudaru s pravom
silom. Istoriarka Polin Greg (Pauline Gregg) je opisala iznenadni sunovrat u apatiju i
oaj; pobunjenici nisu bili u stanju da se nametnu; njihova ranija tradicija
odlunosti i inicijative bila je poraena optim trijumfom novog poretka.
Manto je za istu godinu vezao jo jedan prelomni dogaaj, ovog puta u vezi sa
Arkrajtom: Oko 1830. on je postao heroj politike ekonomije. Prema tome,
apsurdno je to to poetak Doba revolucije mnogi smetaju u to vreme, kao Tilijevi
u knjizi Vek pobuna, 18301930 (Charles, Louise i Richard Tilly). Samo je poraz
radnika mogao da stvori klimu u kojoj je Arkrajt, arhitekta fabrikog sistema, bio
proglaen za heroja buroazije; taj poraz autentinog buntovnitva izrodio je i
11
politiku ideologiju: socijalizam. Ta karikatura prethodnog izazova nije mogla
zapoeti na neki drugi nain.
Nemaki biznismen Harkort (Fritz Harkort) je 1844. pisao o novom obliku
kmetstva, o opadanju snage i inteligencije kod radnika s kojima se susretao.
Amerikanac Kolman (Henry Colman) je 1845. svedoio da svuda na povrini drutva
lee samo krvavi ostaci zgaene, prevarene, potlaene i slomljene ljudske prirode.
(Navedeno u Asa Briggs, Victorian Cities, 1963.)
Neverovatno je da je drugi biznismen iz tog vremena mogao da u svojoj studiji
Poloaj radnike klase pozdravlja kao uspeh to to su fabrike ruke, najstarija deca
industrijske revolucije, od samog poetka do dana dananjeg, stvarale jezgro
radnikog pokreta. Ali, Engelsova tvrdnja, ako nita drugo, ne pati od unutranjih
kontradikcija; pripitomljeni, poraeni fabriki izvrioci oigledno su bili glavni
oslonac radnikog pokreta i socijalistike ideologije u radnikoj klasi. Kao to je to
priznao Reksford Tagvel u Industrijska disciplina i umee upravljanja (Rexford
Tugwell, 1933), S pojavom fabrika rad je postao ponienje, a ne razlog za ponos
Sindikalno organizovano radnitvo je oduvek pristajalo na to potpuno nekreativno
potinjavanje.
Tako je karakterna struktura buntovnog preindustrijskog radnika ili zanatlije bila
nasilno preoblikovana u profil poslunog industrijskog izvrioca (Tompson);
sindikalizam, globe, otkazi, prebijanje, fabrika pravila, metodizam, obrazovni sistem,
podvala poznata kao ideologija na tome je radio ceo arsenal institucija, iako im
nikada nije uspevalo da pobede bez borbe.
Tompson je bio svestan represivne i degradirajue discipline industrijalizacije, ali je
opet, kao da se priseao da je ipak marksistiki istoriar, uspevao da u tome vidi neto
pozitivno i neminovno. Da li bi Industrijska revolucija uopte bila mogua bez te
discipline, pitao se on, a zatim zakljuio da u proizvodnji trezvenih i
disciplinovanih radnika i porastu samopotovanja (!) i politike svesti treba videti
stvarno dostignue te drutvene promene.
Verujem da ovo zvui kao ludost svakom zdravom itaocu, ali ta tvrdnja je u
potpunom skladu s Marksovom filozofijom. Podela rada, pisao je mladi Marks,
napreduje s civilizacijom. To je temeljni zakon, kao i njegov krajnji rezultat,
potpuna pobeda kapitalistikog sistema.
U prvom tomu Kapitala Marks je opisao neminovnost i nunost proleterskog
pokreta: Pri uobiajenom stanju stvari, radnik se moe prepustiti delovanju
prirodnih zakonitosti proizvodnje, to jest, svojoj zavisnosti od kapitala, koja,
zagarantovana i stalno obnavljana, izvire iz samog mehanizma proizvodnje sve
dok, kako kae na drugim mestima, na dan Revolucije proletarijat ne bude
disciplinovan, ujedinjen i organizovan samim mehanizmom proizvodnje. Tek onda
e biti u stanju da potpuno preobrazi svet potpuno lien svake slobodne aktivnosti
ili stvarnog ivotnog sadraja, predviao je mladi Marks.
12
Ali, vratimo se za trenutak unazad, da bismo razmotrili zagonetku kojom se bavio
konzervativni istoriar Eton. Re je o radnicima, uglavnom tkaima iz zapadnih
zemalja, koji su unitavali velike razboje ili o kopaima uglja koji su esto unitavali
opremu po jamama, a ponekad palili i cele rudnike. Oni su morali biti svesni da e
njihove akcije za posledicu imati nezaposlenost, ali njihova prva briga bila je da
pokau snagu i nanesu direktnu tetu tvrdoglavim poslodavcima. Izgleda da je u
njihovim mislima bilo malo ili nimalo mesta za drutvenu teoriju i da nisu imalo
mnogo klasne svesti, u marksistikom znaenju tog pojma.
Taj ortodoksni profesor bi se sigurno sloio s Marksovom pridikom upuenom takvim
radnicima, da svoje napade ne usmeravaju na materijalne instrumente proizvodnje,
nego na oblik u kojem se oni koriste. Najzad, Marks je bio dobro svestan da je
nain na koji se maine koriste neto sasvim drugaije od samih maina, kao to je
to pisao 1846. Slino tome, Engels je porazio logiku anarhista svog vremena
dokazujui da dobro poznata neutralnost tehnologije za ishod nuno ima
potinjavanje, autoritet i vlast. Kako bi inae fabrika mogla da postoji, pitao se on? U
stvari, Marks i Engels su odbijanje naunog socijalizma meu radnicima u velikoj
meri objanjavali opstajanjem zanatskih poslova; oni koji su trpeli najvee nasilje i
potinjavanje pruali su najmanji otpor. Istorijska je injenica da su ljudi najblii
kategoriji zanatlije (nedovoljno razvijeni) zapravo najspremniji za odbacivanje
nadniarskog sistema, zato to jo uvek imaju neku kontrolu nad proizvodnim
procesom.
Ipak, u skoro svim svojim tekstovima, Marks je uspevao da se dri ideje da bi u
socijalistikom drutvu pojedinci mogli da se celovito razvijaju kroz rad koji
obavljaju. Ali, u treem tomu Kapitala njegov stav se menja i naglasak je sada na
carstvu slobode, koje istinski moe zapoeti samo kada rad, koji diktiraju oskudica
i spoljni razlozi, bude ukinut. Carstvo slobode se nalazi izvan sfere materijalne
proizvodnje. Tako je Marks priznao da ak ni u socijalizmu nee biti ukinuta
degradacija koju donosi rad. (To stanovite je tesno povezano s marksistikim
pojmom revolucionarnog kontinuiteta, po kojem proleterska revolucija nee ugroziti
profitabilnost i produktivnost kapitalistikog ekonomskog sistema.) Slobodno
stvaranje ivota je zabranjeno, potisnuto na margine egzistencije, slino hobijima u
klasnom drutvu. Uprkos analizi otuenog rada, najvei deo eksplicitnog jezgra
Marksove filozofije posveen je opravdavanju tiranije rada.
U svojim spisima s kraja XIX veka, Dirkem (Durkheim) je kao glavni drutveni
problem video potrebu za vrstom drutvenom integracijom. U velikoj meri kao
Marks, koji je takoe pozdravljao konsolidaciju i sazrevanje kapitalizma, iako iz
drugih razloga, Dirkem je smatrao da klju problema lei u podeli rada. U potrebi za
koordinacijom, koju zahteva podela rada, on je video sutinski izvor solidarnosti.
Danas je to groteskno izokretanje ljudskih vrednosti uglavnom prepoznato;
neprijateljstvo prema specijalizaciji i njenoj nuno autoritarnoj ekspertizi postaje sve
13
izraenije. (Dovoljan je samo jedan pogled na ispitivanja javnog menja ili na seriju
lanaka, kao to je Besmisleni rat protiv nauke, iz Fortune od marta 1971.)
Neprestana borba protiv integracije koju diktira vladajui sistem danas se nastavlja
kao borba za dezintegraciju, kao svesno nihilistiki pokuaj. Napredovanje ideje
progresa ima sve manje zagovornika, a njeni neprijatelji sve manje iluzija o tome
ta bi vredelo sauvati.
Fifth Estate, oktobar-novembar 1977; Black Eye Press, Seattle, 1979.


BIBLIOGRAFIJA
Ashton, Thomas Southcliffe: An Economic History of England: the 18th Century; London: Methuen,
1955; The Industrial Revolution 17601830; London: Oxford University Press, 1948.
Bendix, Reinhard: Work and Authority in Industry: Ideologies of Management in the Course of
Industrialization; New York: Wiley, 1956; Max Weber: An Intellectual Portrait; London: Methuen &
Co. Ltd., 1959.
Bowden, Witt: Industrial Society in England towards the End of the Eighteenth Century; MacMillan,
New York, 1925.
Briggs, Asa: Victorian Cities, University of California Press, 1963; The Age of Improvement, 1783
1867; Harlow: Pearson, 1959.
Burnley, James: The History of Wool and Wool Combing, 1889.
Durkheim, mile: The Division of Labor in Society, 1893.
Eden, Sir Frederick Morton: The State of the Poor, 1797.
Exell, Timothy: A Brief History of the Weavers of the County of Gloucester; 1838.
French, Gilbert J.: The Life and Times of Samuel Crompton, Inventor of the Spinning Machine Called
the Mule. London: Simpkin, Marshall, and Company, 1859.
Gras, Norman S. B.: Industrial Evolution; Harvard University Press, 1930.
Gregg, Pauline: Black death to Industrial Revolution: a social and economic history of England, New
York: Barnes & Noble Books, 1974; A social and economic history of Britain, 17601972; London,
Harrap, 1973.
Hammond, John L. and Barbara Hammond: The Town Labourer 17601832: The New Civilisation;
London: Longmans, Green, 1917.
Hill, Christopher: The Century of Revolution, 16031714; London, Van Nostrand Reinhold Co. Ltd.,
1961; Reformation to Industrial Revolution: A Social and Economic History of Britain, 1530-1780;
London: Weidenfeld & Nicolson, 1967.
Hobsbawm, Eric John Earnest: Industry and Empire: From 1750 to the Present Day; London,
Weidenfeld & Nicolson, 1968.
James, John: History of the Worsted Manufacture in England. The North American Review, vol. 86,
issue 179, April 1858.
14
Jewitt, Llewellyn Frederick William: The Wedgwoods: Being a life of Josiah Wedgwood; with notices
of his works and their productions, memoirs of the Wedgewood and other families, and a history of the
early potteries of Staffordshire, published by Virtue Brothers and Co, 1865.
Kay, J. P.: Moral and Physical Condition of the Working Classes Employed Cotton Manufacturing ,
1832. (Navedeno u Asa Briggs, The Age of Improvement, 1959.)
Landes , David S.: The Unbound Prometheus: echnological hange and Industrial Development in
Western Europe from 1750 to Present; Cambridge University Press, 1969.
Laslett, Peter Ruffell: The World We Have Lost: English Society Before The Coming Of Industry;
London, Methuen, 1965.
Lipson, Ephraim: The History Of The Woollen And Worsted Industries, 1921. Frank Cass & Co Ltd.
Second Impression: 1965.
Mantoux, Paul: La Rvolution industrielle au XVIIIe sicle, 1906; eng. trans., The Industrial
Revolution in the Eighteenth Century, First English translation 1928, revised and reset edition 1961.
Mathias, Peter: The First Industrial Nation: The Economic History of Britain 17001914; London:
Methuen & Co. Ltd., 1969.
Owen, Robert: A New View of Society and Other Writings, ed. by G. Claeys, Harmondsworth: Penguin,
1991.
Peel, Frank: Spen Valley, 1893.
Place, Francis: Illustrations and Proofs of the Principles of Population; London, 1822. (1930; 1967)
Pollard, Sidney: Genesis of Modern Management; London: Arnold, 1965.
Postlewayt, Malachy: The Universal Dictionary of Trade and Commerce, 1757.
Smith, Adam: Wealth of Nations, 1776.
Thompson, Edward Palmer: The Making of the English Working Class; London: Gollancz, 1963.
Tilly, Charles, Louise and Richard: The Rebellious Century, 18301930, Harvard University Press,
1975.
Tugwell, Rexford G.: The industrial discipline and the governmental arts (Work, its rewards and
discontents); New York: Columbia University Press, 1933; 1977.
Ure, Andrew: The Philosophy of Manufactures, 1st ed., London: Chas. Knight 1835.
Wadsworth, Alfred P. and Mann, Julia de Lacy: The Cotton Trade and Industrial Lancashire 1600
1780; Manchester University Press, 1931; 1965.
Williams, Gwyn A.: Artisans and Sans-Culottes: Popular Movements in France and Britain during the
French Revolution: Popular Movements in France and Britain during the French Revolution; London,
Edward Arnold, 1968.
Young, Arthur: The Example of France a Warning to England; London, 1793. (Navedeno u Bendix,
Reinhard, Work and Authority in Industry; 1956.)

Izvor: John Zerzan, Elements of Refusal, Industrialism and Domestication, Left Bank Books, Seattle
1988; C.A.L. Press/ Paleo Editions 1999, str. 91104.
Prevod: Aleksa Golijanin, 2009.
aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com/