JOVANKA BROZ MOJ IVOT, MOJA ISTINA

- OD ROENJA DO BOLNIKIH DANA -

2013.

Stojim iza svake rei napisane u ovoj knjizi.

AUTENTINA ISPOVEST JOVANKE BROZ Ova knjiga je autentina ispovest Jovanke Broz o njenom ivotu, doslovce zabeleena njena ivotna pria od roenja do bolnikih dana u Urgentnom centru Srbije, napisana uz punu saradnju i saglasnost Jovanke Broz. Tokom objavljivanja feljtona o njenom ivotu u dnevnom listu ,,Blic, dogovorili smo se da, po zavretku feljtona, radimo na dopunama koje e biti sadrane u knjizi o njenom ivotu. Te razgovore smo nastavili da vodimo i oni su trajali do 14. avgusta 2013. godine. Nekoliko dana kasnije otputovao sam van zemlje, a Jovanka Broz je 23. avgusta primljena u Urgentni centar u Beogradu, u tekom zdravstvenom stanju. Odmah nakon povratka u Beograd, obiao sam je 31. avgusta. Od tada je poseujem u bolnici svaki dan. Poto se uspeno oporavlja, a i dalje je kristalno bistrog uma i jasnih seanja, nastavili smo nae prie, o kojima e, takoe, biti rei u ovoj knjizi. Knjiga sadri:
Biografiju Jovanke Broz; ivotnu ispovest Jovanke Broz (sa uvodnim i zakljunim tekstom autora) koja je, u obliku feljtona ivim iz inata da bih ispravila nepravdu, objavljena u dnevnim novinama ,,Blic od 22. juna do 24. jula 2013. godine; Poslednji intervju koji mi je Jovanka Broz dala, a koji je objavljen u tri nastavka u dnevnom listu ,,Blic 26,27. i 28. jula 2013. godine; Razgovore sa Jovankom Broz koji su voeni od zavretka objavljivanja feljtona do njenog odlaska u bolnicu, kojima je dopunjen prvobitni tekst feljtona; Razgovore sa Jovankom Broz u Urgentnom centru Srbije.

BIOGRAFIJA JOVANKE BROZ Roena je 7. decembra 1924. godine u selu Peani, u Lici. U sedamnaestoj godini otila je u partizane. Nosilac je Partizanske spomenice, Ordena zasluga za narod, kao i mnogih drugih odlikovanja. Dva puta je ranjavana, prebolela je i tifus. U dvadeset prvoj godini odlikovana je Ordenom za hrabrost. Iz rata je izala sa inom majora, a kasnije je postala i potpukovnik. Studirala je svetsku knjievnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali je zbog brojnih obaveza na poslu bila prinuena da prekine studije. U dvadeset osmoj godini venala se sa Josipom Brozom Titom, koji je tada imao ezdeset godina. U braku su ostali sve do njegove smrti. Bila je akter i svedok brojnih istorijskih dogaaja. Dala je veliki doprinos u mnogim vanim pitanjima unutranje i spoljne politike, to su njeni protivnici osporavali i minimizovali. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog ivota. Vidno potresena, pojavila se na njegovoj sahrani 8. maja 1980. godine. Mesec dana nakon Titove smrti naoruani pripadnici tajne slube upali su u kuu u kojoj je ivela, u Uikoj 15. Pod orujem, u spavaici, ak i bez najnunijih linih stvari, sprovedena je u vilu, na Bulevaru mira 75, gde je stavljena u kuni pritvor. Pune trideset tri godine drava ne dozvoljava ostavinsku raspravu kako bi se utvrdilo ta joj pripada nakon smrti njenog supruga. Desetog aprila 2013. godine, u prisustvu vlasti, otvoren je Titov sef. Njegovi naslednici ili njihovi pravni zastupnici nisu prisustvovali tom inu. Jo uvek javnost nije obavetena ta se u tom sefu nalazi, to otvara prostor za mnoga pitanja i sumnje. Jovanka Broz i danas ivi u nekoj vrsti kunog pritvora u istoj kui, koja je u stanju raspada. Dvadeset treeg avgusta 2013. godine primljena je u Urgentni centar Srbije u tekom zdravstvenom stanju, gde se, u trenutku predaje ove knjige u tampu, i dalje nalazi.

JOVANKA BROZ, SIMBOL JEDNE EPOHE itav jedan sistem, sa svim svojim mehanizmima moi urotio se protiv jedne bespomone ene. Bestidno bezakonje i nasilje kojem je izloena, ui e u anale beaa i srama jedne drave. Skoro etiri decenije traje agonija Jovanke Broz - ene koja je bez krivice proglaena krivom, stavljena u kuni pritvor i liena svih graanskih prava. Prva dama nekadanje Jugoslavije opinjavala je domau i svetsku javnost, plenei svojom raskonom lepotom i dostojanstvenim dranjem, oaravajuim osmehom i prepoznatljivom punom, uvek besprekorno doterana i elegantna. Pred kraj Titovog ivota, nasilno je odvojena od njega, a posle njegove smrti postaje najproganjanija ena na prostorima bive Jugoslavije. O njenim zaslugama bilo je zabranjeno govoriti, dok su se o njoj perfidno plasirale najmonstruoznije lai - pa ak i to da je ili zapadni ili sovjetski pijun. A nije bila nita od toga. Zato esto ume da kae: Bog mi je dao divan ivot pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo - jo vie godina sam bila progonjena, muena i zlostavljana." itav jedan sistem, sa svim svojim mehanizmima moi urotio se protiv jedne bespomone ene. Bestidno bezakonje i nasilje kojem je izloena, ui e u anale beaa i srama jedne drave. Jovanka Broz je poslednja rtva jugoslovenskog reima i njegovih monika, a ta agonija se nastavlja i u dravi Srbiji. I dan-danas, kada se, tokom telefonskog razgovora, veza iznenada prekine, ona se ponovo javi i kroz smeh konstatuje: Prekinu se veza, neko nas registruje. Ali, ja sam na to navikla i nije me briga. Jedino to joj je ostalo je goli ivot, jer joj je sve drugo oteto, dok su je naoruani ljudi iz kue u kojoj je decenijama ivela, obuenu samo u spavaicu, odvodili u nepoznatom pravcu. Tada je mislila da e je i ubiti. Ona je primer iivljavanja drave nad pojedincem i primitivne osionosti monih mukaraca prema nemonoj eni. Mnogi su prieljkivali njenu smrt - a ona je, u inat takvima, ivela. Prkosna i svoja. eline volje i uzdignute glave preivela je i dalje preivljava najstranije psiholoke torture. Bila je Titov glas razuma, brana protiv poltrona i kabadahija koji su hteli da manipuliu njime. Zato su je pojedinci iz rukovodstva proglaavali oholom i ludom. Titu i danas pria s ljubavlju, uverena da je on uradio ono to je morao - samo da bi joj spasao ivot: Tito je jednostavno bio primoran da se razdvoji od mene. I on je dobro znao kakvim zlikovcima je okruen i da je to jedini nain da mi spase ivot, jer oni su bili spremni na sve. Toliko sam ja njima smetala i Tito je to dobro znao. On je mene tako spasao od tih neljudi i tih zlotvora." A ta su sve radili protiv nje, velikim delom saznala je nakon raspada drave, kada je njena roaka na buvljaku kupila stenografske beleke sa sednica Predsednitava SFRJ i Centralnog komiteta, koji su, pod oznakom strogo poverljivo, razmatrali Sluaj drugarice Jovanke Broz. Na pragu devedesete, potpuno je bistrog uma i briljantne inteligencije. Ona je iva enciklopedija cele jedne epohe, dragoceni istorijski izvor, jedini ivi svedok mnogih dogaaja, koji su obeleili istoriju Jugoslavije, ali i itavog sveta. danas pleni svojom pojavom i prefinjenim manirima. Duhovita i armantna, zvonkog osmeha, i dalje je ona nekadanja Jovanka koju pamtimo, ona koju su desetine miliona ljudi naprosto oboavali. I nisu je zaboravili. ,,To me nekako dri i daje mi snagu da se borim, kae ova ilava Lianka.

Sa Jovankom Broz stupio sam u kontakt 2005. godine, sa eljom da joj pomognem. Imali smo zajednike prijatelje, pa je moda to presudilo da ima poverenja u mene i da mi otvoreno i bez zazora ispria mnoge detalje iz svoga ivota. Znao sam da ivi u stranim uslovima, ali pria koju sam uo od nje bila je jo drastinija. Bila je zatoena u kui koja prokinjava i nema grejanja, bez zdravstvene knjiice i linih dokumenata. Zamolio sam ministra Rasima Ljajia da joj pomogne i on je uinio prvi korak. Nedavno, nakon poslednje provale u kuu u kojoj ivi (iz koje su, izmeu ostalog, ukradene i njene zabeleke i prepiska sa dravnim, partijskim i vojnim vrhom), rekao sam joj da bih objavio to o emu mi je svih ovih godina priala, jer smatram da je za istoriju izuzetno vano da se uje i njena pria, a ne samo pria njenih progonitelja. Vano je da se to uradi dok je ona iva, da bi se izbegla bilo kakva manipulacija. Pristala je, ali je naglasila: ,,Za mene je jako vano, ako biste neto pisali, da to bude ba onako kako sam rekla. Ako se neto iz jednog konteksta izvue, onda to izgubi znaenje Zato sam svaku izgovorenu re Jovanke Broz doslovce preneo, jer ona zasluuje da se konano uje i njena re. Bez cenzure!

MOJ OTAC - BOGATI AMERIKANAC Moja majka je umrla od upale plua kada sam imala trinaest godina. Brata Maksima je raznela granata 1943. godine, dan nakon njegovog dvadesetog roendana. Otac je stradao od tifusa 1944. godine. Brata Petra su 1949. godine, u njegovoj dvadeset treoj godini, pod nerazjanjenim okolnostima, ubili ostaci ustakih bandi. Sestre Nadu i Zoru sam posle rata panino traila po svim sirotitima irom Jugoslavije, da bih, posle ko zna koliko vremena, jednu nala u Vukovaru, a drugu u Otocu. PORODICA BUDISAVLJEVI Zovem se Jovanka Budisavljevi-Broz. Roena sam 7. decembra 1924. godine, u jednoj uglednoj porodici, u selu Peani u Lici, od oca Mihaila - Mie Budisavljevia i majke Milice, roene Svilar, kao njihovo drugo dete. Meni su ime nadenuli po mojoj babi po majci, koja se zvala Jovanka, a pop mi je jednom prilikom rekao da moje ime znai - blagodet od Boga. I meni je moje ime lepo, a volim i to je to ime od majine majke. Imala sam dva brata. Maksima i Petra. Ja sam bila izmeu njih dvojice. A od sestara imam Zoru i Nadu. Osnovnu kolu zavrila sam u Peanima i bila sam odlian ak. Volela sam kolu, volela da recitujem, da uestvujem u kolskim priredbama, a kasnije i na zborovima koji su se odravali u okolnim mestima. Majka se protivila tim mojim odlascima, jer se bojala za mene. Volela sam da se sa braom igram nekakvih borbi i sa pitoljima, a baba bi nas gledala, krstila se i komentarisala: Ne znam ta e ko od ove ece biti, ali ako neko treba da postane nekakav vojnik, onda e to sigurno biti Jovanka. Ona je udo. Inae, moja porodica Budisavljevi je porodica koja ima svoju ponosnu istoriju i koja je, kroz tu svoju istoriju dala veliki broj svetenika i oficira. OTAC MIO JE TRI PUTA PRELAZIO OKEAN Moj otac Mihailo - Mio Budisavljevi roen je 13. oktobra 1892. godine od oca Maksima i majke Sofije Grude u Peanima. Bio je inteligentan, darovit, naitan i svi koji su ga poznavali tako su o njemu i govorili. Poznavao je nau literaturu, a naroito je voleo poeziju. Nastojao je kod nas dece da razvije ljubav prema knjizi. Za mog oca Miu je karakteristino da je i sam pisao pesme. Moj otac Mio je bio jako sposoban i vredan ovek. U naem kraju mog oca su zvali bogati Amerikanac. Putovao je u Ameriku kod svojih strieva i vraao se u selo. Tri puta je tako prelazio okean, tamo-vamo. I velike pare je u Americi zaradio. Kao mladi otiao je u Ameriku, ali se vratio 1920. godine i oenio se mojom majkom Milicom Svilar. Kad je ponovo otiao u Ameriku, ostavio je nas troje dece i majku sa namerom da zaradi novac da bi otkupio celo porodino imanje. elja mu je bila da objedini imanje u Lici, koje su imali njegovi strievi. Sve skupa proveo je 25 godina u Americi i Kanadi. Vrativi se sa sobom je doneo i deli tog nama dalekog i nepoznatog sveta. Kad je nekom seljaninu trebalo pisati molbu, albu ili

pismo, uvek je bio spreman da pomogne. Ljudi su ga cenili i sa njim rado razgovarali. Poto je puno putovao i radio u inostranstvu, nauio je i nekoliko jezika. Poznavao je dosta ljudi, meu njima i Nikolu Teslu, sa kojim se sastajao u Americi, poto smo roaci. Bio je veiti optimista, uvek zabavan, vedar i duhovit. Moj otac Mio mnogo je voleo nas decu. Kau da se posebno obradovao kada sam se ja rodila. Nakon prvog povratka iz Kanade, imala sam utisak da ga je pekla savest to nije bio vie sa nama. Doao je na ideju da za nas otvori malu kolicu u kojoj nas je uio sve: od toga kako se sedi za stolom, kako se jede, pa do istorije, geografije i knjievnosti. Naroito je voleo nau rodoljubivu poeziju i znao je stotine pesama napamet. Uio nas je i engleski. Priao nam je o brodovima na kojima je putovao, o mostovima koji su se u to vreme gradili u San Francisku, o ikagu, o crncima i belcima u Americi, o naim ljudima, o Nikoli Tesli, o Nijagari i tamo njegovoj centrali, o zakonima u tim zemljama i o novinama. Nas troje dece mnogo je vie nauilo o svetu u njegovoj maloj kolici, nego to smo nauili u pravoj koli. Ljudi su voleli da budu u njegovom drutvu, jer je umeo jako lepo da pria. Moj otac je bio jako obrazovan ovek, dosta je itao, a voleo je i da pie, da poneto zapisuje od onoga to mu se deavalo, ili od tih svojih razmiljanja. On je kod mene razvio ljubav prema knjigama, prema itanju uopte i meni je to ostalo. Tako sam ja napamet znala ko zna koliko pesama Jovana Jovanovia Zmaja, Branka Radievia, pa onda i ure Jakia. Raznih naih pesnika. Jako sam volela i esto recitovala pesmu Ostajte ovdje Volela sam tako da recitujem sve te pesme koje sam nauila, a znala sam i dosta naih narodnih pesama, onih starih u desetercu, o naim velikim junacima i borbama protiv Turaka i njihovih zuluma. Sve do 1940. godine dobijao je amerike novine i asopise, te je pratio sve to se tamo dogaalo. Poto je proveo vie od 25 godina u Americi, bio je amerikanizovan. Seam se da u toku Drugog svetskog rata, kada su Amerikanci i Kanaani poslali svoju prvu vojnu misiju i pomo preko improvizovanog aerodroma na Krbavskom polju, moj otac im je bio tuma. Stojei na jednom brdacu gledao je kroz suze kako mu kua gori i deca odlaze u rat. Tuno je zavrio svoj ivot. Umro je od tifusa u prolee 1944. godine na zgaritu svoje kue, ispod nekog lima koji se sruio na zidine, svestan da iza sebe ostavlja troje dece. MAJKA MILICA - ZELENOOKA LEPOTICA Moja majka Milica Budisavljevi roena je 21. januara 1902. godine od oca Budislava i majke Jovanke, roene obot. Potie iz porodice Raia, koji su doli u Liku iz Hercegovine. Trgovali su svilom u okolini Dubrovnika, pa su po tome kasnije uzeli i svoje prezime Svilar. Majka je bila visoka, tanka, lepa, imala je duguljasto lice, dugu crnu kosu i zelene oi. Bila je jako lepa, pravilnih crta lica. Moja majka je bila dobra i plemenita ena, jako vredna i portvovana. Vei deo ivota provela je sama podiui i vaspitavajui nas troje dece, vodei pri tome rauna o velikom imanju. Bila je vedra, vesela, vredna i duhovita. Oko sebe je stalno okupljala neki pametan i interesantan svet. Volela je da nam pria o svemu i svaemu, a najvie, dok smo sedeli uz vatru na ognjitu, da nam ita oeva duga pisma iz Amerike. Uila nas je da recitujemo pesme: Ostajte ovde od antia, Putnika od Preradovia, kao i druge rodoljubive pesme. Imala je puno strpljenja sa nama, a esto nam se znala i izjadati. Uivala je da nas lepo obue i da nas vodi svugde sa sobom: u posete roacima, u crkvu, na groblje i slino. Bila je jedna jako pravedna i dobra ena i ja sam od nje mnogo nauila. Sve nas je ona uila, pre svega, da uvek budemo ljudi, da imamo to Ijudsko u sebi, da budemo poteni i da ne laemo.

Govorila je da ovek treba da bude skroman i ako ga kakvo bogatstvo u ivotu zadesi, mora znati da je sve to prolazno, da ga to bogatstvo sluajno ne ponese i ne promeni. I ja sam te njene rei dobro zapamtila. Naalost, moja majka je rano umrla. Bilo je to 26. avgusta 1937. godine. Umrla je od zapaljenja plua. Sa njenim odlaskom ceo na ivot se izmenio. Posle njene smrti o nama je brinula moja baka. BRATA MAKSIMA JE RAZNELA GRANATA Moj brat Maksim roen je 9. aprila 1923. godine i nosio je ime po svom dedi Maksimu. Bio je najstariji sin svojih roditelja i otac ga je neizmerno voleo kao svog prvenca. Maksim je bio miran i tih, pomalo povuen. Voleo je da ita i sanjari, posebno je voleo poeziju. Nije voleo mnogo da pria, ali kad bi se nakanio da neto kae, to bi uvek imalo svoju teinu. Bio je duhovit i rado vien u drutvu. Maksim je bio visok, lepo graen mladi, lepog dranja. Imao je crnu kosu i zelene oi, na majku. Nije pripadao naprednom pokretu, nije bio u SKOJ-u, ali je ve 1941. godine otiao u partizane, uprkos oevom jakom protivljenju. Poginuo je 10. aprila 1943. godine, dan nakon navrene dvadesete godine, u Gospiu, na Budakom mostu. Raznela ga je granata. Telo su mu pokupili u nekakav injel i doneli mom ocu Mii. Bio je to jo jedan udarac za jadnog oca. Istog dana kada je Maksim sahranjen, na mlai brat Petar, iako jo maloletan, pobegao je u partizane. MISTERIOZNA SMRT BRATA PETRA Moj brat Petar roen je 25. oktobra 1926. godine, kao tree dete svojih roditelja. Petar je od malena bio iv i vragolast, uvek spreman na neki nestaluk, te je nama svima, a naroito majci zadavao dosta briga. Bio je dobar ak, iako nije troio mnogo vremena na uenje. Pesme ga nisu interesovale. Voleo je da crta, posebno je lepo crtao karikature. Petar je bio neobino hrabar i mogao je sve ono to nisu mogla druga deca njegovoga uzrasta. Znao je da se zimi spusti kerepom sa oblinjeg brdaca i da se zaustavi na krovu nae kue. Uvek smo se bojali da se u igri ne potue sa nekim, jer nije trpeo da neko moe uraditi neto bolje od njega. Igrao je fudbal, gaao je pukom od zove, lovio pastrmke golim rukama u oblinjoj reici pored Ponora. Po zavretku rata slubovao je u Unutranjim poslovima Hrvatske u mestu Staza kod Slunja. Ostalo je nerazjanjeno kako i gde je, 1949. godine, u svojoj dvadeset treoj godini, izgubio ivot. Ubili su ga ostaci ustakih bandi. Sahranila sam ga u selu Donji Hrastovi, kod Dvora na Uni. ODGAJILA SAM SVOJE SESTRE ZORU I NADU Nagovarala sam majku da mi rodi sestru. Dugo se kolebala, jer joj je bilo dosta i nas troje, ali je ipak, posle deset godina rodila Zoru, a dve godine kasnije i Nadu. Igrom sudbine, samo one su preivele strahote rata, iako su ostale bez oca i bez majke. Dugo posle rata tragala sam za njima, po svim dejim domovima i konano 1947. godine jednu sam pronala u domu u Vukovaru, a drugu u Otocu. Uzela sam ih k sebi, odgajila i kolovala. Zora je zavrila svetsku knjievnost, a Nada engleski jezik. Obe sada ive u Beogradu.

DETINJSTVO I MLADOST Moji preci su, po nekakvom zakonu, koji im je jo ko zna kad dala Marija Terezija za neke njihove vojne zasluge koje su imali, dobili pravo da dre trgovinu i kafanu, tanije reeno nekakvu birtiju, i mi smo to imali. Zato, iako smo iveli na selu, ivot u naoj kui nije liio na ivot koji su iveli ljudi u tom mom kraju u Lici. Uslovi u kojima smo mi iveli bili su znatno bolji od uslova u kojima su iveli ostali stanovnici naeg sela. Zato je tu stalno bilo puno sveta koji je tu dolazio i ja sam tu svata mogla i uti i nauiti, informirati se o mnogo toga to se tada zbivalo. Moja kua u kojoj sam ja odrasla, za mene je zaista bila jedna velika ivotna kola. Moja porodica je imala veliko imanje, dosta je tu zemlje bilo, ali je problem bio to ta zemlja nije bila plodna, ali sve to je moglo mi smo umeli da iskoristimo. Ja sam uvek bila jako radoznala, volela sam da istraujem sve okolo, da svugde zavirim i da vidim ta ima. Moje omiljeno mesto je bio tavan nae kue, na kome nema ega nije bilo. ak i nekih stvari koje nigde drugde nisu mogle da se vide, kao da je to bio nekakvi muzej, a ne obian tavan, ja sam to tako doivljavala. Ali, posle je u ratu sve to zapaljeno, sve to je zauvek nestalo i mene je dua bolela zbog toga, jer imalo se tu tota videti i tota se tu moglo nauiti i sagledati. Meni je tu sve bilo zanimljivo, jer je to meni govorilo dosta toga o prolosti moje porodice, sve to to se tu odvajkada sakupljalo. MAKSIMOVA RUA Mesto Peani se nalazi u podnoju planine Pljeevice, a izmeu varoice Udbine i Korenice. Ispod sela se protee Krbavsko polje. Imanje mog dede po ocu, Maksima Budisavljevia, nalazilo se izmeu dve stare gradine: Maslikose i Joviia. Na mestu zvanom Buljbe bili su ostaci zidova grke crkve. Na tim zidinama napravljena je prva kua mog dede Maksima Budisavljevia. Kada je potopljeno Krbavsko polje, voda je prodrla ak do sela, te se tada i ta kua sruila, pa su metani od kamena i materijala napravili nasip (naspa) da bi zatitili selo od drugih poplava. Iz temelja te kue rasla je i jedna bela rua, koju su zvali Maksimova rua. Imala je jak koren i rasla je visoko kao stablo, a granala se na sve strane, kao rua penjaica. U prolee, kad bi poelo oranje, vodili su moja dva brata i mene do stare kue i mi smo se tu igrali. Uvek smo tu neto nalazili, ponekad i stare novie. Sedeli smo ispod te rue i slusali prie o dedi Maksimu, babi Sofiji Grudi, o poplavama na Krbavskom polju, o likim regimentama koje su tu bile stacionirane, o Laudonu i njegovom gaju (koji jo i danas postoji), o naem Jovanu Pametaru koji je svojevremeno poznavao Laudona i sa kojim je poela vojnika tradicija porodice Budisavljevi. Dedu Maksima nisam zapamtila, niti imam njegovih fotografija, ali sam zapamtila neke prie o njemu. Roen je 1859. godine u selu Peani, od oca Jovana i majke Jelene. Oenio se erkom Sofije Sokolice, sa mojom babom Sofijom Grudom, koju je podizao i vaspitavao Jakov Vunjak iz Debelog Brda. Deda Maksim i baba Sofija Gruda imali su u braku sina Mihaila - Miu, mog oca. Deda Maksim je roen u jednom ogranku porodice Budisavljevi, u velikoj porodinoj zajednici koja je brojala 39 lanova. Naselili su se u Peane pre nepuna tri veka. Nisam zapamtila moju babu Sofiju Grudu, a ni njenu majku, moju prababu Sofiju Sokolicu

Budisavljevi. Priali su mi da je moja prababa Sofija Sokolica bila udata u kuu Boania, te da se posle smrti mua Rade Boania udala za Jakova Vunjaka i sa sobom dovela moju babu Sofiju Grudu. Seam se da je naa majka Milica vodila nas troje dece - Maksima, Petra i mene u posete i u kuu Boania i u kuu Vunjaka, kod rodbine. Vrlo esto je sa nama ila i tetka moga oca - Stana Vunjak, polusestra moje babe Sofije Grude. Baba Stana Vunjak, udata Hini, mnogo je vremena provela u naoj kui, jer je nama deci zamenjivala babu Sofiju Grudu. KRIVOKUA Kada su Lika i Krbava ule u sastav Vojne Krajine (1712. godine) tada je u aktivnoj vojnoj slubi, sa inovima od kaplara do generala bilo iz nae kue 16 Budisavljevia. U to vreme Budisavljevii su sagradili veliku kuu u obliku slova L i tu su kuu zvali krivokua. Ona je bila najstarija u Peanima, a zapaljena je u ratu 1942. godine. Za deda Maksima se prialo da je neko vreme bio sa slubom u Zadru i da je odatle pisao svom bratu Budi vrlo interesantna pisma, u kojima je opisivao ivot srpskog ivlja u Zadru i njegovoj okolini.

MOJI PRECI SU BILI NA DVORU CARA DUANA Ponosna sam na ugled svoje porodice. I sad je i to bilo neto to je smetalo ovima oko Tita. Ne znam to. To mi je nekako uzeto kao minus. Nije mi to dodato kao plus nego kao minus. O POREKLU to se tie mog porekla, koje vodi od Nemanjia, to je legenda. Moji daleki preci bili su visoko kotirani na dvoru cara Duana. Moja porodica i moji preci su u mom kraju, u Lici, kroz vekove igrali znaajnu ulogu u istoriji Hrvatske. To je jedna porodica koja je uivala jedan ugled i ja sam ponosna na taj ugled koji su oni imali nekada. Moji preci potiu sa Kosova. iveli su u selu Peani, kod Prizrena. Moj predak je bio svetenik na Kosovu i odatle je otiao jo pre nego to je bila Kosovska bitka, pre arnojevia. Moji su 1482. godine doli u Liku, preko Crne Gore i Hercegovine, a dugo su se zadrali i u Dalmaciji. Predanja govore da su se najpre naselili u Likom Novom, pored Gospia, da bi posle izvesnog vremena doli na Krbavsko polje i osnovali selo Peani. Moje selo u kojem sam se rodila. I tom selu su dali ime po svom kosovskom zaviaju, po seanju na svoj stari kraj. Sa Kosova, iz Metohije na sever su krenula tri brata. Tako su nam priali, to se tako znalo u naem plemenu. To su bili Juria, Filip i Budia. Od njih su nastali Juriii, Filipovii i moji Budisavljevii. Moji preci su imali jednu brvnaru u planini i jednom je mene ed tamo odveo, da ja vidim gde su iveli nai stari. I on je na tom mestu iskopao jednu dasku na kojoj je pisalo: ,,Tu e danas Arbanasi sude, tu je nekad Srbin carovao, i Budia svijeta ugledao. Proitao mi je to i rekao da je to zapis zbog koga se i glava moe izgubiti, ali je eleo da ja to znam, da se i preko mene i ostale ece to prenosi i dalje, na neka budua pokoljenja. A ja mislim da je on voleo i da se inati, da uinat uradi ono to drugi ne bi smeli. A kad je bila Kosovska bitka, Turci su poterali onaj ivalj sa Kosova i gonili su ih kao roblje, da opskrbljuju tursku vojsku. I doveli su ih tako kao roblje na granicu dananje Austrije. I onda je tu bio i jedan od mojih predaka, oficir je ve tada bio. Jer kad su doli u te krajeve stvarali su vojniku karijeru. Bio je oficir visokog ranga i onda je on primao te jadne nae ljude i pomagao im. Neke koji su bili malo otresitiji postajali su vojnici, podoficiri i oficiri, postajali su graniari uz austrijsku granicu. I tako moji belee vojniku karijeru jo od hiljadu sedamsto i neke. Opisano je to ta su radili i gde su bili. Nai su se uvek takmiili sa jednom veoma uglednom hrvatskom porodicom, Rukavina su se prezivali, koja e od te dve porodice dati vie oficira. Eto, takva su to vremena bila. A mi smo u naoj porodici taj na rodoslov morali znati kao Oena. O tome se u naoj porodici jako vodilo rauna, da se zna ko smo i odakle smo doli, ko su nai stari i kakve su njihove zasluge. A pre svega to je bilo njihovo zalaganje i njihova borba da ouvaju svoju pravoslavnu veru, to nimalo nije bilo lako. Borili su se da preive na posnoj i krevitoj zemlji, da prehrane decu i da ih na pravi put izvedu. USTAE SU ZAPALILE MOJE RODNO SELO

Peani su selo u kojem sam se ja rodila. To selo osnovali su moji preci i nadenuli mu ime Peani da ih elja mine na Peane koje su ostavili na Kosovu. Tako da su onda oni to i opevali: ,,Tu stadoe i oruje poveae o rastove grane, svom ognjitu temelj uinie, Peani mu ime nadedoe. I sad to ti je pria, dugaka... Oni su osnovali selo i nadenuli mu ime Peani, kao seanje na pretke i prolost na Kosovu. To selo i danas postoji, iako su ga ustae zapalile 1941. godine. Tada je u selu bilo preko 150 domainstava, a danas ih ima samo nekoliko. I sad, ta moja porodica imala je nekoliko vrlo znaajnih linosti u istoriji Hrvatske. Nekoliko vrlo poznatih generala. Jedan je od njih bio osvaja utvrde Petrovaradin. Zvao se Budislav Budisavljevi. Kad su se borili Austrijanci i Maari za Petrovaradin, pod njegovom komandom pala je ta utvrda i on je zarobio ne znam koliko vojske, koliko topova i koliko oruja. Bio je to jedan jako, jako sposoban vojnik i general.

MOJ ROAK NIKOLA TESLA Mom pretku, inae Teslinom pradedi Tomi Budisavljeviu, koji je bio i major i prota - lino je Napoleon 1811. godine okaio na grudi francuski Orden asti. On je bio veoma znaajan po tome to se borio protiv pokrtavanja pravoslavaca i objanjavao im zato ne treba da se odriu svoje vere. PORODICA SVETENIKA I VOJNIKA Tako je nekako ispalo da su moji preci bili vojnici i svetenici. To je porodica koja je, do moga oca, kroz generacije imala oko 70 svetenika. Poznat je u mom kraju moj predak Toma Budisavljevi, koji je bio pravoslavni svetenik. On je, takoe i pradeda Nikole Tesle, po Teslinoj majci uki. Tako smo Tesla i ja roaci. Toma Budisavljevi je bio ne samo veoma cenjen kao prota, ve nadaleko uven i kao major, koji je uvao granicu. On je do podne sluio svetu liturgiju u crkvi, a po podne je sa svojim borcima uvao granicu od upada Turaka. Njega je za te zasluge Napoleon odlikovao francuskim Ordenom asti. Lino mu je Napoleon okaio na grudi to odlikovanje. Desilo se to 1811. godine, jer su tada Liani ratovali za Napoleona. Inae, taj moj predak, prota Toma Budisavljevi je bio veoma znaajan i po tome to se borio protiv pokrtavanja pravoslavaca i objanjavao im zato ne treba da se odriu svoje vere. Po meni je to njegova najvea zasluga i najvei doprinos svom srpskom rodu. TESLINA BABA JE ROENA U MOJOJ KUI Tesla je po njegovoj babi po majci moj roak. Baba Teslina zvala se Sofija Budisavljevi. Ona je srodnica oca moga. Ona je roena u kui gde sam se ja rodila, u selu Peanima, u Lici. Ona se udala za protu Mandia. To je deda Teslin, a ona je njegova baba. Rodila je Teslinu majku koja se zvala uka. I po toj Teslinoj majci i babi, Tesla je moj srodnik. Moja porodica je odravala stalno te veze rodbinske sa Teslinim ocem, Milutinom Teslom. On je bio svetenik u selu Smiljanu u Lici, kod Gospia. Moj otac je jo kao mladi otiao u Ameriku. Nije ga beda oterala, nego su njegovi strievi bili tamo. Moj otac se u Americi esto viao sa Teslom i o tome nam je priao. HRVATI SADA GOVORE DA JE TESLA NJIHOV A interesantno je da Hrvati sada, to mi ree jedan moj roak, govore da je Milutin Tesla, otac Teslin - Hrvat. Meutim, nije. Pa, ne bi mogao biti pravoslavni svetenik da je Hrvat. Tako da se oni sada otimaju za njega i ni od ega ne prezaju. Imam jednog roaka ovde, profesor je bio, pa je sad u penziji, kae mi da su nedavno doli ovde u Beograd, da kopiraju Teslin spomenik ispred Elektrotehnikog fakulteta. A dva puta su podmetali bombe da ga razrue, jer je bio jedan spomenik u Smiljanu takav. etres prve godine su ustae ruile Teslino u Smiljanu i sada u ovom ratu su ga ponovo razruili. I sad su doli da ga kopiraju ovde. A ja kaem - ja im ne bih dala kad bi mene pitali. Eto vidite kako to sad izgleda.

A kako su krenuli, jo e rei da sam i ja Hrvatica. Oko mene e svata biti i svata e izmiljati, ali neka im bude na ast, jer kaem - niija nije gorela do zore. ta da radim. ODLAZAK U PARTIZANE Postala sam lan SKOJ-a 1941. godine. U rat sam otila sa 17 godina. Primili su me da budem borac Prve enske partizanske ete, koju su u Lici zvali enska vojska. Izabrali su nas osamdesetak, meu vie od 600 onih koje su se prijavile. One koje nisu primljene plakale su i kukale na sav glas. To je bilo udo nevieno u to vreme, a na narod je odmah ispevao i pesmu s tim u vezi, koja je ovako glasila: Oj drugovi, ko bi znao lani, da e cure biti partizani? A mi smo pevale: Majko moja, ima me jedinu, ja ti odoh nosit karabinu I tako smo mi primljene u tu Prvu ensku partizansku etu. Na komandant je bio jedan jako sposoban i estit ovek, uro Radovanac, koji je inae pre toga bio kraljevski oficir, oficir Kraljevine Jugoslavije. On je o nama brinuo kao o sopstvenoj deci. Nas su onda poslali na kurs, da se obuimo vojnikim vetinama: da otvorimo vatru, uhvatimo zaklon, pomognemo ranjenom borcu. Pa onda, morale smo da nauimo i da brzo iskopamo rov... I jo mnogo toga. A na asovima gaanja, od svih osamdeset devojaka bila sam najbolja, zajedno sa drugaricom iz ete Milicom Bjelobabom. Eto, tako se nekako ispostavilo da smo nas dve bile najpreciznije. Tu smo na tom kursu ostale par meseci i moram priznati da nije bilo lako, ali smo mi imale jaku elju da damo svoj doprinos borbi protiv faizma.

POMIRILA SAM ETNIKE I PARTIZANE Prvo su doli etnici, a onda i partizani. A ja sam bila jedino ensko meu svima njima, a puno ih je bilo. I sad desilo se tako da je voa partizana pitao vou etnika: Dobro, a ta ja imam s tobom da razgovaram, ti si se zakleo kralju i otadbini? A ovaj se podie sa stolice i kae: ,,Ne! Ja se nisam zakleo kralju i otadbini, ja sam se zakleo svome narodu i mi imamo o emu da razgovaramo. SASTANAK U MOJOJ KUI U kraju mome u Lici, gde sam se ja rodila, kad se 1941. godine raspala stara Jugoslavija, bilo je dosta podoficira i oficira koji su doli svojim kuama, jer se i kraljevska vojska raspala. I kod nas, u naem kraju formirali su se partizani i etnici. I sada, sve se to dogodilo u mom selu gde sam se ja rodila, u Peanima. U mom selu su se formirali partizani, a u susednom selu - etnici. Voa partizana jednoga dana kae meni da voa etnika trai sastanak s njime i da mene zaduuje da ja obezbedim prostor da bi se oni sastali u naoj kui, poto smo mi imali veliku kuu i puno prostora u njoj. Prvo su doli etnici, a onda i partizani. A ja sam bila jedino ensko meu svima njima, a puno ih je bilo. I sad desilo se tako da je voa partizana pitao vou etnika: Dobro, a ta ja imam s tobom da razgovaram, ti si se zakleo kralju i otadbini? A ovaj se podie sa stolice i kae: ,,Ne! Ja se nisam zakleo kralju i otadbini, ja sam se zakleo svome narodu i mi imamo o emu da razgovaramo". I oni su se dogovorili. Voa partizana bio je Miun aki, general i na rodni heroj, a voa etnika bio je Stojan Mati, major bive jugoslovenske vojske. Oni su se tada pomirili, a voa etnika je pristao da bude sa partizanima i u tome kraju vie nije bilo nikada nikakve podele na etnike i partizane. Jedino su se etnici zadrali oko Knina - ujieva vojska. Sad je moda neko uo za to, za tu moju ulogu u svemu tome, pa je to obrnuo na Tita i Drau, pa se tako svata pie kao da sam ja organizovala susret Tita i Drae. A nisam. Tu ima jedna druga pria o tom susretu. Jer, Draa nije prelazio u te krajeve, u Liku gde sam ja bila tada. A sad i moe svata da se pie, da se lae, da se oveku nakalemi. Iza zvunog naslova u novinama piu se velike lai. BORAC ESTE LIKE DIVIZIJE U avgustu 1942. godine otila sam u Trnavu pored Plitvikih jezera u Prvu liku omladinsku etu i svoje prvo ratno vatreno krtenje doivela na Kordunu. Moja prva ratna borba odigrala se na Kordunu. Zajedno sa estom likom divizijom sukobili smo se sa Italijanima, sa njihovim pukom Aleksandrija i ja se te borbe odlino seam. Bili su brojniji od nas i mnogo bolje naoruani. Imali su i tenkove i konjicu. Pratalo je na sve strane, gorelo je kao u paklu, i nebo i zemlja. I u meni neto grune i ja tu krenem u juri na tenk.

A Italijani, kad su videli nas ene da juriamo na njih - odmah su pobegli. To je bila naa velika pobeda. Znaila je puno za na moral, a i zarobili smo veliku koliinu razliitog oruja i municije. Nakon toga bila sam u uvenoj estoj likoj diviziji, pod komandom narodnog heroja, generala oke Jovania. Bila sam prva ena koja je u estoj likoj bila primljena u partiju, ve 1942. godine. Sve do 1943. godine bila sam u bataljonu Mio Radakovi. Tada smo uli u sastav Prvog korpusa, u Bosni i ja sam posle u Drvaru vodila jednu ratnu bolnicu. TITA SAM PRVI PUT VIDELA SAMO KROZ PROZOR Tita sam prvi put videla u Bihau 1942. godine, kada se odravalo Prvo zasedanje AVNOJ-a. Ja sam bila u jednoj grupi omladinaca, tu pored, za svaku eventualnost, ako treba neto da se uradi, da se naemo pri ruci. I mi smo tako bili u jednoj zgradi, a Tito je sa pratnjom prolazio pored te zgrade. I ja sam Tita tada prvi put videla. Kroz prozor. I nikada neu zaboraviti taj prizor i taj oseaj. A upoznala sam se sa njim tek kasnije, kada sam bila komesar bolnice Prvog korpusa. Bilo je to u ipovljanima, pored same peine u Drvaru. SPASLA SAM RANJENIKE U DRVARU Krajem 1943. i poetkom 1944. godine, esta lika je ula u sastav Prvog proleterskog korpusa. Dola sam u Drvar i u inu porunika bila postavljena za komesara u bolnici. Zadatak mi je bio da u sluaju napada iz vazduha zajedno sa Oficirskom kolom izvuemo ranjenike. Za vreme desanta na Drvar 1944. godine, ja sam sa bolnicom bila u ipovljanima, na mestu gde se nalazila Oficirska kola. Taj desant je bio veliko iznenaenje za sve nas, iako se u to vreme govorilo da Nemci pripremaju desant. Meutim, mi nekako nismo bili oprezni i nije se to dovojno ozbiljno shvatilo, pa je zato usledilo to iznenaenje. Ali i Nemci su na samom poetku delovali nekako uplaeno i zbunjeno, pa se moda i zbog toga sve tako zavrilo kako se zavrilo. Na nau sreu. Ja sam, zajedno sa drugima, pre nego to je dolo do napada bila u bioskopu, u kojem se prikazivao film Zoja Kosmodemajanskaja. I kad se film zavrio, mi smo sklonili klupe i stolice i u toj sali je poela igranka. Seam se da je trajala do tri sata posle ponoi, a onda taman to smo zaspali, uo se straan zvuk aviona, koji nas je probudio. Na satu sam videla da je bilo oko pet asova. Najpre sam pomislila da su to saveznici, da je to saveznika avijacija, a onda je jedna nemaka jedrilica pala pravo pred kuu u kojoj sam bila. I u njoj je bilo osam Nemaca. Znala sam detaljan plan evakuacije ranjenika u sluaju opasnosti i to mi je puno pomoglo. Iskoila sam kroz prozor, a odstupnicu nam je titio jedan na mitraljezac. On je bio iz Oficirske kole. Prilikom izvlaenja ranjenika, naoj bolnici su se prikljuili i delovi engleske vojne misije. Sreom, uspela sam da sve ranjenike ive izvuem i dobila sam silne pohvale Mijalka Todorovia. Eto, tako je to bilo. DVA PUTA SAM RANJAVANA Prvi put sam bila ranjena 1942. godine, na Mokrom Polju u Dalmaciji, u borbi sa ujievim etnicima i Italijanima. Bila sam ranjena u nogu.

Drugo ranjavanje je bilo na Limu, kod Priboja. Isto u nogu. U borbi sa Nemcima. I ja nemam rei da to opiem. Ta voda, ta guva, buka, ti konji, Ijudi... joj... Ja nemam rei za to. I tako ranjena - ja sam preplivala reku Lim. Ja sam samo gledala da li u iva izii. Kakva rana, kakva muka! Ranu je voda prekrila, a krv pliva za mnom. Samo sam gledala da ivu glavu izvuem. Ja nosim jedan orden za hrabrost, a za drugi ne znam da li su mi dali. Nisam sigurna. A imam i Orden zasluga za narod prvoga reda, imam tog ordenja koliko god hoe, samo penziju nemam.

KAKO SAM ZAVITLAVALA TITA Molim vas, ja sam se uvek interesirala, pa kako to da nije dolo do tog sporazuma izmeu Tita i Drae. I ja sam Tita pitala. Kaem: Dobro, reci ti meni, ta je razlog da se vi niste sporazumeli? OD SREMSKOG FRONTA DO BELOG DVORA Posle desanta i evakuacije dela naih ranjenika u Italiju, krenula sam u sastavu Vrhovnog taba za Srbiju. Uestvovala sam u borbama na Zlatiboru, a nakon toga sam u Valjevu preuzela jednu bolnicu. Preko Valjeva sam stigla do Beograda. Kada je osloboen Beograd, ja sam tu opet dobila da rukovodim jednom bolnicom, a kasnije sam bila upuena i na Sremski front. Nakon toga bila am prekomandovana u Generaltab. Kad se rat zavrio, bila sam kapetan prve klase. Nakon osloboenja, iz Nia sam bila prebaena u Beograd i odreena da budem upravnica kue u kojoj je tada iveo Tito. Bio je to Beli dvor. Tito nije eleo da ivi u Dvoru i preselio se u Uiku 15. Dobila sam zadatak da preuzmem arhivu i da pored Mitra Bakia i Gustava Vlahova budem njegova sekretarica, a u isto vreme da organizujem malo domainstvo, angaujem ljude koji e tu raditi i vodim nadzor nad njima. Zavrila sam uz rad malu i veliku maturu, uila engleski i ruski, zavrila neke strune kurseve, upisala svetsku knjievnost na Filozofskom fakultetu. Zbog prezauzetosti poslom i estim putovanjima nisam mogla da pratim predavanja, pa sam odustala od daljih studija. Demobilisana sam 1953. godine u inu majora, ali poto sam prethodno bila poloila ispit za in potpukovnika, prevedena sam u taj in. Nosilac sam Partizanske spomenice, vie domaih i stranih ratnih i mirnodopskih odlikovanja. O SUSRETIMA TITA I DRAE I ovo sam jo htela malo da vam prepriam u vezi sa susretima Drao - Tito. Inae ja znam o tim susretima Draa - Tito, koji se uopte nisu pojavljivali u javnosti, i to je tako ostalo. Molim vas, ja sam se uvek interesirala, pa kako to da nije dolo do tog sporazuma izmeu Tita i Drae. I ja sam Tita pitala. Kaem: Dobro, reci ti meni, ta je razlog da se vi niste sporazumeli? Tito je meni rekao da su sa Draom imali dva sastanka. U selu Bajiima najpre. Prvi put je bila jedna delegacija sa Titom i oni su doli da razgovaraju o tome da je okupirana zemlja i da se treba zajedno boriti protiv Nemaca Italijana. I tu je bio postignut jedan sporazum. Drugi put dola je brojnija delegacija koja je trebalo da u detalje razradi to to su oni dogovorili prvi put, da se zajedniki ide na borbu protiv okupatora. Meutim, ostali su tada, Tito mi je rekao, ceo dan i no sa Draom i njegovom ekipom, njegovim tabom, i noili su tu. I kae da je to bilo u nekoj velikoj sobi, na slami su leali. Tito mi je rekao da je on leao pored naeg poznatog predratnog pisca, koji je bio u Drainom tabu - Dragie Vasia. I onda je on rekao meni: ,,Pa zna, celo vreme me je on zapitkivao, mislio je da sam Rus.a I onda je Tito njemu objanjavao da nije. A onda se njemu Dragia Vasi potuio kako su u tabu kod Drae osiromaili, kako nemaju pare, kako ne moe ak ni kupiti koulju da se promeni.

A Roko olakovi, Rodoljub olakovi je do Drae spavao. Zapravo nisu oni ni spavali nego su tako motrili jedni na druge i priali. Neki su dremali, neki nisu. Ujutru su poli iz te kue, pored koje je bio jedan potoi i jedan drveni most. I sad kada se ta delegacija sa Titom na elu vraala, pod taj most je bio podmetnut eksploziv. Oni su sluajno proli, da nije poginuo niko od delegata, ali je poginuo neki kurir i konj. Prilikom eksplozije na tom mostu. Onda je Tito rekao: ,,E onda smo mi odluili da vie ne razgovaramo". Jer, oni su tako shvatili da je Drao jednostavno znao za to i da je to bio maltene atentat na Tita. Oni su to tako razumeli. I onda je posle prestao svaki kontakt sa Draom i ni do kakvih dogovora posle nije dolo. Ja nisam nigde primetila da je negde ta informacija takva u naoj tampi objavljivana. A ovo su detalji o razlozima zato je dolo do toga da nije bilo sporazuma i da nisu ili dalje u dogovoru. Eto to je bio taj most i meni je ostalo u seanju da mi je Tito to ba tako ispriao. PROVERAVALA SAM TITOVU PRIU A onda jo jedan detalj. Proveravala sam, da vam kaem iskreno, da li je to bilo tako. Kad je dolo do Rezolucije Informbiroa, u to vreme reeno je, Tito je bio informiran da se bosansko rukovodstvo, na elu sa Rodoljubom olakoviem, malo kolebalo, u odnosu na Tita i na Staljina. I Tito je, bili smo na Brdu kod Kranja, pozvao Rodoljuba olakovia da bude njegov gost. I poto je on imao dosta posla, Tito je primao neke ljude, onda je meni rekao: Doi e Rodoljub olakovi, bie na gost tu dva dana i ti mu pravi drutvo. Tako sam ja sa olakoviem ila etati oko tih jezera na Brdu i priala. Onda sam ja njega pitala u vezi sa tim susretom sa Draom i on je meni ponovio isto to je i Tito rekao. Tako da je to istina. A u toj delegaciji je valjda bio i Mini i olakovi i ujovi i ne znam ko sve jo. Sad, to su neki, da kaem, detalji, koji su, po mome dosta vani da se znaju. Da se zna zato je dolo do tog raskola i zato nije dolo do sporazuma. Mene je to interesiralo oko susreta Tita i Drae, pa ono to sam vam ispriala da su se u mojoj kui sporazumeli partizani i etnici, onda sam ja Tita znala pomalo zavitlavati. Kaem: Vidi, bogati, ja sam uspela, a ti nita. Ja pomirila partizane i etnike, a ti nisi mogao da se sporazume sa Draom. Nisi uspeo nita da se dogovori. Tako sam ja njega ponekad zavitlavala. I to je tako ispalo da je to tano. A ja nita tu nisam bila bitna, u tom izmirenju etnika i partizana u Lici. Ja sam samo bila organizator tog prostora, sedela sa njima i videla taj dogaaj. Nita nisam ja tu uradila posebno, nikakvu drugu zaslugu ja tu nisam imala. Oni su se sporazumevali, a ja sam posmatrala. Ali meni je to bilo zgodno da Tita zavitlavam na tu temu.

JA ZNAM KO JE BIO TITO Ako neko zna ko je bio Tito - ja znam. Jednom smo bili u Zagorju kod Titove sestre od tetke. Bila je tu i Lidija entjurc. I ja kaem: Zato ne bi neko po Titovom seanju i po liku te sestre od tetke napravio portret Titove majke? DOLAZAK U TITOVU SLUBU Mnogi sada pokuavaju da naprave nekakvu misteriju oko tog mog dolaska u Titovu slubu. Te doveo je ovaj, te doveo je onaj. A u tome nema ni trunke istine. Samo lai. Samo se lae i izmilja. A ovako je to bilo i sve se to deavalo krajem 1945. godine. Ja sam u to vreme u Niu bila na slubi u tabu Prve armije. To je meni bilo u rasporedu vojnome. I tamo u Niu, kao oficir, ja sam odreena da idem na slubu u Beograd, da vodim Beli dvor. Da budem upravnica Dvora, kue u kojoj je Tito iveo. Tako su mi rekli. I da se tamo javim Mitru Bakiu, koji je bio generalni sekretar kod Tita. I mene je tu, iskrena da budem, uhvatila panika, kakav u ja to upravnik biti kada o tome poslu ja nita znala nisam. Ali, to je meni sada bilo vojno nareenje i ja sam to morala potovati i tu druge nije bilo. I tako ja sam dola tamo po nareenju, ali Mitra Bakia nije bilo tu, bio je na bolovanju, na nekom leenju i ja sam ga ekala. Ni sama ne znam koliko dugo. I kada je on doao, onda je pozvao mene na razgovor da mi kae koji je to moj posao koji bi ja trebalo da obavljam. Onda je tu odjednom Tito uao i rekao je: ,,Ja ne elim iveti u dvorovima, ja u iveti u Uikoj 15. Otvorio je jednu kasu i dao mi je da preuzmem arhivu partijsku, silnu nekakvu dokumentaciju i rekao je da je to velika odgovornost. Pokazao mi je sve to i moju kancelariju koja mi je odreena, a ja sam se tu, bogami, silno uplaila, srce mi je moglo stati, bojei se da li u ja to sve uspeti da uradim kako valja. I uz to, Tito je rekao da bi ja trebalo i da mu malo sredim domainstvo tu, u Uikoj 15. I tako je to poelo. Imala sam posla preko glave, nisam znala ta u pre da uradim, kako bi sve to besprekorno funkcionisalo, jer ja sam i gimnaziju zavravala uporedo sa svim tim obavezama koje sam imala, a sama sam uzimala i asove stenodaktilografije kako bih ja sve to to je meni povereno to bolje radila. I tako je to bilo, ali eto, sad svata izmiljaju. Te doveo je onaj, te doveo je ovaj, te doveo je Stevo Krajai. A nije. Pa ja sam Stevu Krajaia upoznala tek kasnije i to me je Tito sa njim upoznao, kada je Stevo jednom doao kod nas na ruak. A onda izmiljaju kako je Stevo mogao da ulazi u te kue Titove, kad god je hteo, maltene da je nogom otvarao vrata, ali to nita nije tano. Sve same lai. A sem toga, ja sam tada, u to vreme, imala jednu veliku svoj privatnu muku. Moja najvea briga u to vreme posle rata bila je da pronaem moje sestre, Nadu i Zoru, o kojima ja nita nisam tada znala, jer su one ostale u Lici kada sam ja otila u partizane. Prevrnula sam i nebo i zemlju da ih pronaem, sve domove za ratnu siroad, ne bi li ih nekako pronala. I hvala bogu da sam uspela. Obe sam pronala, jednu u Vukovaru, a drugu na Otocu i posle sam brinula o njima. Pa ja, moliu lepo, drugog cilja od toga tada nisam imala, kao da sam se bavila drugim stvarima i nekakvim tajnim planovima, kojih nikada nije ni bilo. Ali, eto izmilja se svata, prave se svakakve misterije, i oko mene i oko Tita. A kad god nisu smeli njemu nita, udarali su na mene. I tako pletu se te lai i te misterije se prave ni od ega. Pa, tako se ve godinama svata pie i o

tome ko je bio Tito. TITOVA DOKUMENTA BILA SU U MOJIM RUKAMA Ako neko zna ko je bio Tito - ja znam. Jednom smo bili u Zagorju kod Titove sestre od tetke. Bila je tu i Lidija entjurc. I ja kaem: Zato ne bi neko po Titovom seanju i po liku te sestre od tetke napravio portret Titove majke? A ona kae: Vidi, bogati, pa to bi se dalo. Inae, Tito je o porodici svoje majke znao dosta, ali ne i o ocu. Tito nije znao ni svoga dedu po ocu, a ja znam deseto koleno mojih predaka. Mi smo imali opisano porodino stablo, grbove, ta sve nismo imali. A on je, eto, nekako vie poznavao tu majinu stranu, a oevu nikako. Zato, kad se na istureno mesto stavlja ovek, jako je bitno da se zna njegova prolost, da se tu ne ostavi nikakav prostor za nekakva nagaanja i manipulacije. A toga ima koliko god hoete. Ja sam sluajno 45. i 46. dobila sve pasoe s kojima se Tito sluio, upoznala sam njegove roake i Dedijeru pomagala sa tim dokumentima da dobije neke podatke o njegovim roacima. I na osnovu svega onoga to ja znam i to sam ja videla - ja uopte ne sumnjam da je Tito ono to kae njegova biografija. A jednog dana, dok sam sreivala tu dokumentaciju njegovu, te pasoe, lina dokumenta, ono to je bilo vezano za taj njegov predratni period, za to doba ilegalnog rada - on je mene tada praktino i zaprosio. Dok sam se tim poslom bavila.

TITO JE BIO UPORAN - ALI SE NISAM LAKO PREDALA Eto tako... Bog mi je dao da ivim sreno u tom braku dugo godina, a da posle toga jo due trpim zulum, nepravdu i progon. PROSIDBA KOD RADNOG STOLA Vremenom se desilo to pribliavanje izmeu mene i Tita. Prvo neko, da tako kaem, vee pribliavanje desilo se 1947. godine, kada je operisan od bruha, pa je tu posle dolo do znaajnih komplikacija i situacija je bila dosta ozbiljna. Ja sam tu bila uz njega i nastojala sam da mu to vie olakam te bolesnike dane koliko god sam umela i znala. I onda je krenuo taj oporavak, kad mu je ve bilo bolje, pa sam mu ja da bih nekako ispunila to vreme, njemu recitovala razne pesme naih uvenih pesnika, a ja sam dosta tih pesama znala napamet. I antia i Branka Radievia, te razne njihove stihove i stihove drugih pesnika, ali bogami esto i one nae junake, srpske epske pesme u desetercu, kojih sam ja znala ni sama ne znam koliko, jer ja sam tako vaspitavana, na tim pesmama. A on nije imao puno veze sa svim tim niti je neto puno znao o tome, i njemu se to jako dopadalo. I uivao je u tome, nema sumnje. Posle mu se desila i ta druga operacija, 1951. godine, kada je operisao u, i ja sam opet bila tu uz njega i u toj situaciji. A cela ta atmosfera koja je tada vladala dovela je do toga da se to posle zavri brakom. Bila je to takva atmosfera, da kaem, jako teka. Teke su bile te okolnosti u kojima je Tito tada iveo i radio. Vrlo muno i naporno je sve to bilo, sa dosta raznih trzavica i problema. I to se onda ovako odigralo. Ja sam sreivala neku njegovu privatnu dokumentaciju iz perioda njegovog predratnog, ilegalnog rada i Tito je uao i zapodenuo neku priu o svom ivotu i svim tim tekim okolnostima koje su ga pratile, od linih nekih svojih gubitaka, do kojekakvih drugih nedaa koje je imao i koje su mu se deavale. Ali sve nekako uvijeno, i ja tu nita nisam razumela, te njegove nekakve aluzije, pa sam ga pitala o emu se tu zapravo radi. A on mi je, na tom malom prostoru kod mog radnog stola, rekao da osea kako bi sa mnom mogao osigurati spokojan i srean ivot. Iskreno, ja sam se nala u udu. Ja to nisam uopte oekivala niti sam se tome ikada nadala, nisam ak ni naslutila da tako neto moe da se desi, ali eto desilo se tako da se mi posle i venamo. Samo, dugo je trajalo dok ja nisam pristala, jer meni je tada, iskrena da budem, smetala ta razlika u godinama izmeu nas, kao i njegovi nesreeni porodini odnosi. Takoe, bila sam iz jedne patrijarhalne sredine, i to je meni sve bilo nepojmljivo. A bila sam i mlada, dopadala sam se momcima i imala sam dosta udvaraa. I on je bio uporan, ali ja se nisam lako predala svemu tome. Dugo je to sve trajalo dok ja nisam pristala. Posle nekog vremena zbliili smo se i zavoleli, zapoela je ta veza i na brak. I moram da kaem da i pored toga to je tu postojala tolika razlika u godinama, ja tu razliku nisam oseala, jer je Tito bio pun energije. VENANJE U LOVAKOJ KUI Mi smo se venali u aprilu 1952. godine u Iloku, u jednoj lovakoj kui, a sluajnost je htela da

sam ja za vreme Sremskog fronta vodila bolnicu ba u tom mestu. Kumovi su nam bili Rankovi i Gonjak, a bilo je tu i jo nekoliko Titovih najbliih saradnika. I to se nije odmah saoptilo javnosti, nego tek nekoliko meseci kasnije, uoi dolaska britanskog ministra spoljnih poslova - Idna. Tada je sve to saopteno, prvi put je objavljeno da sam Titova supruga. Ja sam se tada prvi put u javnosti i pojavila kao njegova supruga na prijemu koji je tada organizovan za Idna u ast te njegove posete. Narednih dvadeset pet godina, sve do pred njegovu smrt, ila sam sa njim na njegova putovanja, doekivala, ugoavala i ispraala strane dravnike, diplomate, poslovne ljude, umetnike i sve one mnogobrojne goste koji su tih godina dolazili u posetu naoj zemlji. Tih poseta bilo je mnogo. A onda se u na brak umeala politika, umeali su se neki ambiciozni, prepotentni politikanti koji su zagorali Titu poslednje godine ivota, a sa njegovim i moje. Eto tako... Bog mi je dao da ivim sreno u tom braku dugo godina, a da posle toga jo due trpim zulum, nepravdu i progon. ak sam se i od Titove familije udaljila, od njih samo aoke dolaze, a Joka Broz kako zine - tako slae. Iako su me gonili da se tuim sa Titovom decom - ja nisam htela, jer meni njegova deca nisu nita otela, nego mi je sve otela drava. to bih se ja s njima sudila? MOJ UTICAJ NA TITA Progonili su me jer imam uticaj na Tita. Zajedno smo iveli toliko godina. I niko nikad nije ocenio da li je taj uticaj bio pozitivan ili negativan. Jedina sam mu ja iskreno govorila, ostali su mu poltronisali. Nije mu poltronisao samo Koa Popovi i jo poneko. Ja sam dnevno dobijala ne znam koliko pisama od ljudi iz svih krajeva Jugoslavije, i ja sam puls te drave i naroda dobro oseala. To to su mu ovi oko njega frizirali svata pod izgovorom zatite njegovog zdravlja, to nita nije bilo tano i bila je to iskrivljena slika onoga to se deavalo. I tada nastaju problemi. A onda kad treba da se gasi poar - onda su njega zvali. A to nije poteno.

NESVRSTANI SU MOJA IDEJA I onda sam ja u Bandungu, u Nehruovom prisustvu, rekla Titu: Pa ta samo kukate zbog ta dva bloka? to neto sami ne napravite? Hajde da mi neto formiramo, neto tree, to e biti tampon izmeu te dve sile. POLTRONI SU OKRUIVALI TITA Ti poltroni su stalno Titu prikazivali stanje u zemlji onako kako nije nego onako kako njima odgovara da bi i dalje sedeli na svojim stolicama. A ja nisam bila takva. Ako bih zapazila da neto ne valja, ja sam morala da kaem o tome ono to mislim, to mislim da je dobro - jer radi se o narodu, a ne o pojedincima. Da kaem istinu. To je poteno. A njima je to jako smetalo, jer ja sam bila jako informisana. Masa ljudi se meni obraala, kretala sam se vie nego Tito meu narodom i gledala sam, to kau, i iza kulisa kako se stvari odvijaju. Moda sam ak i vie videla nego onaj to je na sceni. Onda je to smetalo naoj bezbednosti, pa su se oni pitali: otkud ona sve to zna? Onda su mislili da imam organizovanu neku svoju pijunsku slubu. Pitaj boga ta su sve raili. Ali tu je bilo svakakvoga sveta, ja bih rekla ak i nezreloga u tom okruenju. Bilo je tu i nekih ljudi koji nisu mogli ni shvatiti neke stvari. NISAM PODNOSILA LA I TITO JE TO CENIO Najvie u ivotu nisam podnosila lai. Ja sam puno puta dolazila u neke sukobe sa rukovodiocima koji su bili oko Tita. Kad oni sede sa mnom na ruku i tako produe sednicu, ja sam njima mnogo puta odbrusila poneto. Posle kad su me progonili, oni su mi to uzeli za zlo, kao zareze su mi to beleili. Tito se u sutini slagao s onim to sam govorila. On je cenio tu moju iskrenost i otvorenost. Bila sam jedina iskrena i prema njemu i prema problemima koji su se u zemlji dogaali i prema ovim poltronima oko njega. A i danas ima poltrona koliko hoete. Sila je to jaka. PREDRATNE SVAE KOMUNISTA Jako puno je tu toga ostatka iz tog predratnog vremena kad su ti ljudi rukovodioci u vreme Tita bili na robiji, u Rusiji, tamo-ovamo, pa su imali tih problema meusobnih. To se vuklo sve do Titove smrti, te osvete, ti njihovi obrauni. Svega je tu bilo, i to tek treba da se istrai ta se tu sve deavalo. Na primer sluaj Vlado Popovi. Interesantan sluaj. Slagali su da ga je Jovanka otpustila, a to je opet jedna pria za sebe. Tako da svi ti sluajevi imaju runu pozadinu. Ja nemam nikakvoga razloga da bih govorila neto to nije istina koju sam ja videla. Ali sada tu istinu moju teko je potvrditi, jer malo je ivih ljudi koji su mene poznavali koji bi to mogli potvrditi. Toga nema. Ali ljudi ipak mogu da procene da li ja laem ili priam ono to sam ja doivela. IDEJNI TVORAC NESVRSTANIH

Mene su stavili van zakona i mene niko ni za ta ne zarezuje. Sve to sam ja uradila sve ove godine se nipodatava i ne priznaje. Na primer - nesvrstani. Nesvrstani su bili moja ideja. Ta ideja nastala je kad smo bili u Indoneziji, na konferenciji u Bandungu. Bila su formirana dva bloka, istoni i zapadni. Doli su do takve situacije da se prosto svaki as oekivalo hoe li buknuti varnica, hoe li se zaratiti. I Tito i Nehru su stalno o tome priali, stalno su se alili zbog takve jedne situacije koja je vladala u tim svetskim razmerama. I onda sam ja u Bandungu, u Nehruovom prisustvu, rekia Titu: Pa ta samo kukate zbog ta dva bloka? to neto sami ne napravite? Hajde da mi neto formiramo, neto tree, to e biti tampon izmeu te dve sile. to mi to ne bismo uradili kad se ve nalazimo u jednoj takvoj situaciji? I Nehru je to uo i on je to pozdravio, rekao je da sam u pravu. Posle je to ilo u tom smeru i napravljen je Pokret nesvrstanih. NEHRUOV POKLON Posle toga, kad god smo bili skupa sa Nehruom, on nikada nije hteo da se slika sam sa Titom bez mene. On je mene stalno vukao da se slikamo i govorio: ,,Ne moe bez vas, nesvrstani su vaa ideja. Ne moe bez vas. A ja beala jer mislim, ta u - ja sam to rekla i ta sad. Posle kada je Nehru dolazio na Brione, u Belu vilu, on je meni ponovo estitao na toj mojoj ideji za nesvrstane i tada mi je poklonio jednu palicu od slonove kosti, dugaku oko pola metra. A ja gledam u udu i pitam ga: A to u ja s tim raditi? A on mi odgovara: ,,Da tuete ovog vaeg ako vas ne slua. On i ne zna kakav biser ima pored sebe. Eto, Nehru, a i ne samo on, nego i mnogi drugi strani dravnici, znali su da cene taj nekakav moj doprinos, to ovde niko ni za ivu glavu nije hteo da mi prizna. Nego naprotiv, to je meni ovde sve beleeno kao minus i kao moja greka. A oni, ti koji su se skupili oko Tita, oni bi najvie voleli da mene nije ni bilo, jer bi tako lake Titu lai servirali. A tu priu o ideji za nesvrstane znala je i Indira Gandi, koja je bila Nehruova erka. I ona me je jako cenila zbog toga, ali i zbog nekih drugih stvari. Bile smo jako dobre prijateljice i ona je posle za mene uinila jednu veliku stvar. Ali doi emo i do toga. Eto... Ja sam se trudila stvarno na tome da uvek puno pomognem i kad god sam mogla, pomagala sam.

VRATILA SAM KARAORA U DVOR I ujednom trenutku Kardelj pita mene da li je istina da sam ja stavila u Dvor stari portret Karaora. A ja se, sva ponosna, okrenem i kaem: ,,Da. Istina je. A koga biste vi stavili? BRIONI Puno sam toga uradila na Brionima, ali ko te pita. Mislim da oni tamo nita to ne priznaju. Bila sam pokreta mnogih stvari tamo, mnogo se tamo odigralo znaajnih dogaaja kojima sam ja bila svedok, ali i uestvovala u pripremanju svega toga. Ali dodue, ni ovde mi u Srbiji nita ne priznaju, pa to bi i tamo oni u Hrvatskoj? A nisu mi ni komunisti nita priznali, tako da su po tom pitanju meni svi isti. A sad ujem i da su u Kumrovcu stavili ahovnicu u dvorite Titove kue, pa da su je ak izvezli i na jastuk koji stoji na krevetu. E, vala, svata - udom ovek da se udi. Pa, Tito nije ni znao ta je to ahovnica. KARDELJ JE ZANEMEO PRED KARAOREM Jednog dana doao je Kardelj kod nas da ruamo zajedno. I u jednom trenutku Kardelj pita mene da li je istina da sam ja stavila u Dvor stari portret Karaora. A ja se, sva ponosna, okrenem i kaem: ,,Da. Istina je. A koga biste vi stavili? On je mislio da bih ja sad moda Tita stavila Ui ne znam koga drugog, a ne srpskog voda Karaora. Jer ja sam tu sliku Karaorevu iz muzeja uzela i lepo je okaila da svi vide. Onda ja gledam njega i vidim ja da on i nema ba nekako puno pojma o Karaoru, o tome ko je on i zato je znaajan. I onda ja udarim s onim naim uvenim stihovima ... o heroju besmrtnome, Karaoru velikome, die narod, krsti zemlju.... Znate ve te stihove... I Kardelj ostade bez teksta, nita me vie pitao nije. Ko da je umro, eto tako se on u udu naao. E, tako sam ja vratila Karaora u dvor, svialo se to kome ili ne. POSETA PRINCA ALEKSANDRA KARAOREVIA A onda kada je princ Aleksandar Karaorevi meni dolazio ovde da me poseti, mislila sam da ga pitam da l jo uvek stoji u Dvoru taj Karaore koga sam ja stavila. Inae, princ Aleksandar Karaorevi je bio kod mene. Pre nego to je doao, pitao je da li bih ja njega primila i ja sam rekla da bih. Zato da ne? Doao je sa princezom i sa jednim svojim sinom. I ba smo dosta dugo razgovarali. Jer ja sam dosta dobro poznavala kako su oni proli u toj emigraciji i ta im se sve izdeavalo i nalazim da on tu nita kriv nije. On se nije ni rodio kad se sve to dogaalo, to to je uzrokovalo takvu jednu situaciju. HRVATSKI TRIO - BAKARI, KRLEA I KRAJAI Moja gledanja na neke dogaaje jako je potovao Bakari. A onda i Krlea. Njih prikazuju kao velike hrvatske nacionaliste. Oni jesu to bili, ali ipak ne takvi kako se to sad

prikazuje. Ja sam otvoreno govorila Bakariu za neke stvari: kako ste mogli da postavite za ministra unutranjih poslova jednog brata, a drugog za bezbednost u armiji? Ako dva brata dre silu u rukama, tu se moe dogaati svata. On mi odgovara: Pa nisam to ja uradio, Jovanka. Ja se s vama slaem. A to se tie Steve Krajaia, namerno i perfidno su putane takve lai kako je mene Stevo Krajai, toboe, doveo kod Tita. I kako je on nekakvi moj mentor koji je mene iz nekakvih razloga ubacio kod Tita. Ma, to nema veze. Pa, moliu lepo, niti je Stevo mene tada poznavao niti ja Stevu. Mene je Tito upoznao sa njim i Tito je mene njemu predstavio, a ve smo Tito i ja tada dugo vremena bili zajedno. Do tada se uopte Stevo i ja nismo poznavali. I to je jedina istina. Druge nema. Sve ostalo su veto smiljene lai i spletke koje su imale za cilj da tu sad nekakvu teoriju zavere naprave. A to nema veze niti sa mozgom niti sa istinom. ta ete - bilo je svakakvih ljudi u to vreme. I jo neto da vam ispriam... Meni je, na primer, bilo interesantno da vidim kako se ko preziva u naem rukovodstvu, jer prezimena govore jako puno o ljudima. Tako smo mi imali Bijedia na elu vlade, Tepavca kao ministra spoljnih poslova, a Sirotkovia kao ministra finansija. Eto, umela sam ja tako da zapaam i neke stvari koje drugi nisu posmatrali na takav jedan nain. ESTOKO SAM ATAKOVALA NA MASPOKOVCE Za vreme Maspoka u Hrvatskoj, kada su se svakakve opasne stvari tamo deavale, ja sam estoko atakovala na njih i rekla im ono to im je sleovalo. Bez pardona. Onda su mi to primili kao minus. Zatim su mi hteli dati orden, Bakari je to predloio, ja sam njima rekla: Fala vam lepo. Javno priznanje i psiholoko muenje ne idu zajedno. Ja to neu da prihvatim. A onda sam dodala i to da ja ni za kakvo ordenje niti sam radila niti radim, niti mene to interesuje. I nisam prihvatila ni po koju cenu. Ja to licemerje i takvu jednu perfidnost niti sam mogla, niti sam htela prihvatiti niti sam htela nasesti na tu njihovu manipulaciju koju su pokuali da naprave sa mnom - a zarad svojih interesa i stolica na kojima su sedeli. Oni su na jednoj strani tajno unutar rukovodstva hukali protiv mene, a javno mi nudili orden. I onda ja ovakva kakva sam rogata - ja njima sve to prigovorim i sa mnom nema vie prie. A stoji i to da su oni onda procenili da bih ja u tom njihovom rukovodstvu u Hrvatskoj imala neko mesto i neku ulogu. U vrhu tog rukovodstva. Iz dva razloga. Iz razloga toga to sam Srpkinja iz Like, a drugo, oni su svi bili svesni koliko ja Titu pomaem. I oni su na tome nastojali. Meutim, mene to nije interesovalo, ma koliko me neki optuivali da se borim za vlast. A umela sam ja i da ih dobro opauim oko tog njihovog hrvatskog prolea. Ja sam njima otvoreno, na jednom skupu, pred svima koliko ih je bilo iz hrvatskog rukovodstva, rekla: ,,A ta je ovo? Ovo vae hrvatsko prolee? U ta je to uvod? U ta je to uvod, pitam ja vas? Dugo sam ja govorila i nema ta im nisam rekla. I posle toga - tajac. Oni svi ute. Svi do jednog. Niko nita nije rekao. A onda je ustao Tito i rekao: ,,Ja se potpuno slaem sa ocenom Jovankinom. Potpuno je u pravu. A ja sam dosta znala ta se deava sa tim narodom tamo u Hrvatskoj, ta se deava u vezi s tim njihovim hrvatskim proleem. Meni su ljudi stalno slali pisma. To je narod moga kraja. Narod koji je iveo sa mojim precima, koji ceni to to su oni radili. A i mene su cenili. Zato su mi i pisali i jadali mi se. A ja sam se tukla sa njima u ratu. S tim mojim narodu. Zajedno smo se borili. ekajte, pa neu ja pljuvati po njima i slagati se s onim to je hrvatsko rukovodstvo brljalo. Nego u se tui i dalje protiv svega onoga to ne valja. Tako sam ja njima skresala sve to.

A bilo je tu i nekih drugih ljudi posle u tom hrvatskom rukovodstvu. Eee, Josip Vrhovec je pria za sebe. S tim to bih ja imala dijalog sa njim i rekla mu to to mu sleduje. Nije bio dobar. A Milka Planinc... Ja sam znala za Milku Planinc kad su priali da je ona bila komesarica tamo na Koevskom Rogu kad su one ljude pobili. I iskreno da vam kaem, nisam je cenila uopte. A nisam je cenila ni zbog toga kako je kasnije postupila prema meni. SRPSKl LIBERALl - BEZ KRIVICE KRIVl Hrvatsko prolee i uopte cela ta situacija bila je takva da sve to se deavalo tamo u Hrvatskoj moralo je da dovede do toga da se i u Srbiji neto desi. Bez obzira na to da li su neto bili krivi ili nisu, morali su da stradaju i ovi u Srbiji. Nikezi i njegova druina - ma nisu ba krivi nita bili. Bili su krivi zato to su doli na elo partije u Srbiji. I to su bili novi ljudi sa novim idejama. Ma, stvar je u tome bila to je morala da se napravi ravnotea sa Hrvatskom. I kada su smenjivani ti iz Maspoka, onda su morali radi te ravnotee biti smenjeni i ovi u Srbiji, iako nita nisu bili krivi. Nita! Samo su imali nove ideje. Inae, srpsko rukovodstvo je uvek organizovano nastupalo. Njima su uvek smetali ovi iz pokrajina i tu se stalno podvaljivalo. Stalno su im podvaljivali ovi iz pokrajina. A posle su doli u to rukovodstvo i neki drugi ljudi. Ma Pero Stamboli je bio jedan, kako da vam kaem... Nit je Peri ko bio naklonjen nit je Pero kome bio naklonjen. Pero je bio, to kau, ve iscrpljen i od njega nije bilo nikakve koristi. A Draa Markovi je druga pria. On je bio drukiji po karakteru. I da je Draa ranije doao, ja mislim da bi se stvari drugaije odvijale. VELIANSTVENI DOEK DOBRICE OSIA Inae, ja sam imala jako lep utisak o Dobrici kada smo doli jednom Tito i ja u Vrnjaku Banju. Tito je imao problem sa ui, reagovao je burno na tu vodu i bilo mu je teko. A Dobrica nas je tako lepo doekao i tako je velianstveno organizovao da ga nikad zaboraviti neu. On je pronaao neke stvari kojih tada nije bilo u Srbiji, a bogami ni u celoj Jugoslaviji, ne znam kako je to uspeo, da bi nam priredio taj velianstveni doek. A posle nisam ja sa njim imala nikakav kontakt. MAKEDONCI Znate ta... Kiro Gligorov je jedan vrlo korektan ovek to se mene tie. On je vrlo korektan bio i nikad se nije izjanjavao protiv mene. Meutim, Lazar Koievski je bio u jednoj delegaciji koja je sa nama ila po Africi. I u protokolu je greka bila. Njemu nije bilo objanjeno da je po protokolu Tito pozvan i da je iza njega njegova supruga. On je to shvatio potpuno drukije. Da je on tu ispred CK i da je on glavna linost. I tu je nastala neka zabuna. On se neto uvredio to meni toliku poast ukazuju, a ne njemu. I onda sam ja ula kako je on poeo da pria kako sam ja nezajaljiva, kako samo gledam zlato. Ali ja mislim da on to moda nije ni rekao. Da je to bila neka spletka, intriga, jer toga je u to vreme bilo koliko god hoete.

JASENOVAC I GOLI OTOK Tito nije osporavao Jasenovac. Ali je celokupno rukovodstvo to nekako sklonilo u stranu posle rata da im to nije problem - jer trebalo je tada druge stvari reavati, meu kojima i neka urgentna ivotna pitanja. I onda se preko toga olako prelo. NEKE STVARI TREBA RAISTITI Za budua pokolenja, ne za mene, neke stvari trebalo bi raiavati dok smo neki od nas jo ivi. Pa da onaj koji nije kriv ni za ta ne ispata sve to. Sad viu: hajmo mi skloniti Oluju zarad sloge samo da bi i oni i u Hrvatskoj i u Beogradu ostali na svojim stolicama. Kao to su 45. godine sklonili Jasenovac. Paveli je radio to i to, ali da preemo preko toga. Vidite to se desilo nakon pedeset godina. Riknuo je ko vulkan taj nacionalizam. Zato? O tome se prialo nije. PREKO JASENOVCA SE OLAKO PRELO Tito nije osporavao Jasenovac. Ali je celokupno rukovodstvo to nekako sklonilo u stranu posle rata, da im to nije problem - jer trebalo je tada druge stvari reavati, meu kojima i neka urgentna ivotna pitanja. I onda se preko toga olako prelo. Meutim, mi smo oevici toga ta se posle toga desilo. Niko nije gledao koliko je zatrpano toga otpora, nevolje i nezadovoljstva, onda je to jednom puklo. Sva ta nagomilana nepravda je riknula poput nekog vulkana. Jer toliko jada se nataloilo u dui jednog naroda, koji zarad mira u dravi i bratstva i jedinstva o tome nita nije smeo da kae. I sadanja situacija me podsea na to. I ova Oluja ako se ne bude raistila i ovo najnovije to se deavalo, onda e to budue generacije morati raiavati. A to treba da se reava sada dok jo uvek postoje ivi svedoci. Koji znaju i pamte. Jer u tim dogaanjima tokom Oluje ima mnogo toga slinog s onim to se deavalo 1941. Ti pogromi i stradanje ljudi, sve to jako lii na ono to su ustae radile s istim ciljem da se taj ivalj istrebi i protera sa svojih ognjita. A meni se nekako ini da sada samo radi toga to bi neki da sede u foteljama, da nas teraju da se pree preko toga, da ne talasamo. Isto kao i u mom sluaju. GOLI OTOK Da li je Tito znao ta se deava na Golom otoku? Pa kako da nije znao. Pa znali su svi u rukovodstvu. Svi koji su to tamo organizovali znali su. Ja mislim da je pola ljudi tamo lealo bez ikakvog razloga. A ta sam ja tu mogla da uradim? Ovi iz rukovodstva su tu bili zadrti do boga zla. A tu, na Goli otok je otilo jako puno ljudi ni za ta. Ovaj oteo ovom devojku, ovaj se ovom zbog neeg zamerio. Bilo je tu i podmetaina i zavisti, svega. Prvi je Dobrica osi zapazio ta se to tamo radi, kako se prema tim ljudima tamo ponaa i skrenuo je panju na to.

SRPSKO RUKOVODSTVO I JA Srpski rukovodioci nisu lepo gledali na mene. Jedino je bilo drugaije kad je doao Marko Nikezi. To nikada nikome nisam ispriala. Jednom smo ili za Mladenovac i zaustavimo se na nekoj livadi tamo. Odmarali se vozai i mi sa njima na nekom proplanku. I ja onako izila malo dalje, udaljila se, kad odjednom ide Marko prema meni. A sedeli smo zajedno u naim kolima Tito, on i ja. I onda on meni prie i kae da bi on hteo sa mnom da pria o nekim problemima. Ja se okrenem ka njemu i kaem: ,,E, Marko, nali ste crkvu gde ete bogu da se molite. Ovde ja vama ne mogu puno pomoi, ali mogu da vam organizujem moda neki ruak ili veeru, neto, pa da vi onda sa rukovodstvom doete, pa da to Tito uje. Ovo to je on imao da kae. Jer sam ja procenila da su to problemi vrlo teki. Znala sam te probleme. A sada je i srpskom rukovodstvu dolo iz pete u mali mozak. Ali nesrea je u tome to nije bilo tog ruka. A da je bilo tog ruka, ala bih ja to dohvatila, znate kako bih dohvatila celu tu situaciju. Jer ja se nisam bojala nikoga, makar mi odsekli glavu. Mene to boli, mene je uvek dua bolela kad nekog dohvate, a nita nije kriv, da niko ne vidi ni ta je taj neko radio ni da li tako treba. E, Nikezi je jedini osetio i vidio da bih ja tu mogla neto i da pomognem. A ranije Pero Stambolija - ne. I ostali drugi - ne. Oni su mene gledali onako: ta je ona? Nije ona niko i nita. A Ljubii, samo da je mogao, on bi mene i ivu sahranio. On kao da se takmiio sa Dolancom ko e mene vie da optuuje i maltretira. Ljubii s pozicije vojske, a Dolanc sa pozicije partije. Po tom pitanju, po tom odnosu prema meni oni su delovali kao jedan, iako su se meu sobom borili, oi da povade, i svaki je grabio to vie vlasti za sebe, prokleta im bila. RANKOVI I KRCUN Rankovi i Krcun su prema meni bili korektni. Krcuna sam cenila jer je bio jako duhovit. Bio je jedan od najpametnijih u tom vremenu i jedan od tih boraca za prava Srbije. I on to nije krio. Jednom smo ili brodom, putovali za otok Vis, a Krcun zapeva pesmu ,,Oj, vojvodo Sineliu i sedne blizu Tita. A svi uglas viknue: ,,Ne sme se ta pesma pevati. A on je i dalje pevao. Nije ga bilo briga to ovi viu. On je imao smelosti da kae tota to niko drugi smeo nije. Rankovi je vie bio povuen, a Krcun je bio borac. A treba se rei i to da je i taj sluaj Rankovi - sluaj koji je i dalje ostao neraien. Zato treba dobro proakati papire koje je radila komisija koja se tada bavila tim sluajem. Ako to neko poteno uradi - tota e se videti i svata e tu na povrinu isplivati. Al to je opet pod velom tajni i nekome je to i dalje u interesu.

KOSOVO JE TREBALO DRUGAIJE REAVATI Rankovi i Krcun su doveli 300.000, a moda i vie mladih Albanaca iz Albanije na Kosovo da bi to bio neki embrion za politiku koju su hteli da sprovedu, pa je to posle propalo. SA STAMBOLIEM NA KOSOVU Sa Perom Stamboliem jedanput otili smo na Kosovo. I ja sam ponela sve neke moje stare karte austrijske s mestima gde su nekad moji preci iveli, pa i neka dokumenta koja sam ja imala, i jo neto to je moje bilo. Moj predak je bio svetenik u tom kraju na Kosovu i otili su jo pre Kosovske bitke u like krajeve, u carevinu. I ja sam tada uzela tu dokumentaciju koju sam ja imala. Tu su bili ti kosovski rukovodioci i Pero Stamboli. I razgrnem ja tako te karte i kaem: Ja bih elela da me odvedete tamo gde su iveli moji preci. A Fadilj Hoda kae: Nema tu vie nikoga, oni su sve to raskopali, sad tu nema nita. I ja ou da zapodenem razgovor o tom Kosovu i problemima tamo. Pobee Pera Stamboli, nee da udari u problem. Sa onim pokvarenim Fadiljom Hodom nee da ue u diskusiju. A ja sam mislila ovaj problem treba otvarati dok je Tito iv. KUKAVIKI ODNOS SRPSKOG RUKOVODSTVA PREMA KOSOVU Kukaviki su se srpski rukovodioci odnosili prema tome problemu. Nije niko hteo raditi i videti ta se tamo zaista deava. Tito je video taj problem, meutim pritisak na Tita bio je veliki od Slovenije. Oni su bili mutivode velike. U tome je problem bio to Tito tada nije otvorio to pitanje. Oni su bili glavni na Kosovu, organizovali trajkove, oni su tamo rovarili, i to i danas rade. A to niko ne vidi. I kakve je to imalo posledice, takoe niko ne vidi. A srpski rukovodioci u to vreme, verujte, vrlo su malo ili skoro nita nisu radili po tom pitanju Kosova. Za muslimane ne znam kako su se drali oko Kosova. Hrvate su pokrivali Slovenci i oni su to aminovali. to se Kosova tie, ja sam odrasla na pesmama kosovskog ciklusa. Ja sam tako vaspitana. Meni je Kosovo u srcu i dui. Ja bolujem za ovim sluajem. Ja znam da se tota moglo da se htelo. Bolje ne samo za Srbe nego i za te Albance tamo. Ali tu je bilo nekih stvari o kojima niko nije hteo da pria. ALBANCE SU DOSELJAVALI RANKOVI I KRCUN U vreme posle rata kada se hteo sporazum sa Albanijom i Enverom Hodom - dolo je do tog nekog sporazuma izmeu Jugoslavije i Albanije, ali je to osujetio Staljin. U to vreme, posle toga sporazuma, Rankovi i Krcun su doveli 300.000, a moda i vie mladih Albanaca iz Albanije na Kosovo da bi to bio neki embrion za politiku koju su hteli da sprovedu, pa je to posle propalo. Dali su im i plate i zaposlenje i stanove i sve. Oni su se razmnoili i ostali tu. O tome niko nije hteo da govori. A to su ljudi koji nisu imali pravo da ostanu tu. Niko im nije rekao da idu nazad. Otud otkud ste doli - idite tamo. A za to su krivi oni koji su ih doveli. A nije

njih niko drugi tu doveo - nego Srbi. Ali niko nije smeo da ulazi u to. O tome se priati nije smelo. To niko i ne zna. Ja sam drala te depee u svojim rukama, u arhivi. Celokupan taj materijal. I onda Srbi treba da priznaju neke stvari ako hoemo da budemo poteni. PLEMENSKE STAREINE Kosovo je trebalo drukije reavati, a ne silom, jer sila obino raa otpor. A moglo se reavati, samo niko nije hteo to da reava na pravi nain. Trebalo je tamo raditi, tamo biti i reavati te probleme, a ne kukati o tome. I trebalo je dobro poznavati injenice. Na primer, ja sam se sukobila sa Vidom Tomi. Ona je ila na to da planira porodicu, to je bilo njeno zaduenje, a ja joj kaem: Sluajte vi, Vido, lako je vama planirati u Sloveniji. U Sloveniji je lako planirati porodicu. Vi imate dvoje dece i ve ste je planirali. Ajde ti planiraj porodicu na Kosovu, gde je prosek desetoro dece. Tamo se ti istakni u tom planiranju. Ona je zastala i teksta nije imala da mi odgovori. Ponimo od toga, pa onda da vidimo ta sve tu jo ima. Moglo se tada kada je bilo govora o pitanju imovine, moglo se izai sa naim najboljim strunjacima, advokatima, pravnicima - na lice mesta, na Kosovo, pa svako domainstvo analizirati: kako je, na primer, dola ta srpska kua pod albansku vlast, u njihove ruke? Ajmo da vidimo da nisu uopte nikada plaali ni struju, ni stanove ni nita drugo. Ajde to da reimo. Ili stotine drugih stvari koje su se tamo samo gomilale. Politika treba da se vodi s glavarima tog Kosova, s plemenskim stareinama. Oni su plemena. Oni su bili to po mome jednom praukunu, jer moji su s Kosova doli. On je opisao doseljavanje tog naroda. Oni su se sputali sa brda, divlja plemena su ih zvali. I oni puno dre do svojih poglavara, do glave plemena. Ovi nai da su bili pametni s glavama plemena trebalo je da rade i reavaju probleme. itav niz problema koji su se mogli reiti da ne doe do krvoprolia. A oni su se drali njihovih politiara, i u tome je posle ispala sva tragedija.

DOLANC JE BIO NEMAKI PIJUN Zato i dan-danas te velike sile i njihovi agenti ne daju da se objavi istina, jer njima to ne ide u prilog i zato mene i dan-danas maltretiraju. Jer ja znam istinu o svemu tome. DOLANC I LJUBII - DVA VELIKA GADA Dolanc i Ljubii su bila dva gada velika. I o ta dva gada niko ne pie, na primer koliko zla su oni nama doneli. Jugoslavija se raspala zbog njihovih podvala. Dolanc je jedan od tih koji je najvie kriv za raspad drave. Preko mojih lea mnogi su se obraunavali s Titom, a pogotovo njih dvojica. Nema za ta me nisu optuivali, ak i da kujem nekakvu zaveru protiv Tita sa generalom okom Jovaniem i nekakvom grupom likih generala. A ja to nisam radila, niti mi je to na pamet padalo. Jedino sam Titu otvarala oi i govorila istinu o tim gadovima koji su bili poltroni, a zapravo su mu o glavi radili. I oni su uspeli u namerama da razdvoje mene i Tita da bi s njim manipulisali onako kako to njima odgovara. Da bi oni radili ta su hteli i da bi svakojake zloine pravili. Razdvojili su nas i izolovali, njega su kidnapovali i odvojili od mene, a mene stavili u neku vrstu izgnanstva, odvojili me od sveta i od ljudi. Onda su Dolanc, Ljubii i ostala bratija radili ta su hteli. I Tita i mene su stavili u kuni pritvor da bi na miru mogli da razbijaju Jugoslaviju. To je bio smisao i cilj svega to se deavalo tada. A iza svega toga stajale su velike sile, koje su krenule da razbijaj Jugoslaviju nekoliko godina pre Titove smrti. A ovi koji su mene stavili u izolaciju, moji najgori muitelji i progonitelji, bili su njihove marionete, izvrioci naredbi tih velikih sila. Zato i dan-danas te velike sile i njihovi agenti ne daju da se objavi istina, jer njima to ne ide u prilog i zato mene i dan-danas maltretiraju. Jer ja znam istinu o svemu tome. Neki bi i danas hteli da se to zabauri, sakrije, da se istina nikada ne dozna. Da se ne sazna njihova uloga u razbijanju drave. Da se sva krivica svali na Jovanku. A ja to neu da dopustim, jer to nije istina. Sad bi neki da prave slogu izmeu Srbije i Hrvatske, ali i Slovenije, koji su tu moda i najvie meetarili. Ali ja smatram da se te neke stvari pre toga moraju raistiti ako uopte hoemo da imamo dobre odnose izmeu Srbije i Hrvatske. Nee se ti dobri odnosi napraviti na laima i na klevetama protiv mene. VIDELA SAM DOKAZE ZA DOLANCA Nije se raspadala Jugoslavija u vreme Miloevia. Ona se poela raspadati ranije. Tome je najvie doprineo Dolanc, on je ta nesrea. Takvi ljudi nisu podvrgnuti analizi i nisu igosani kao krivci za dogaaje koje je ovaj narod pretrpeo. Oni nisu sami. Oni su izvrioci, a velike sile su nalogodavci. esto kada smo bili na putovanjima po zemlji, Titu su davali razna dokumenta, razne papire. I on bi ih uzeo i uvek ih davao meni da mu ponesem. To je njemu bio obiaj da mi dokumente strpa u torbu kad je neto tako bitno, da kaem delikatno. Jer ja sam njemu sve uvala i sve skupljala za njim da se neto vano ne izgubi. Jednom prilikom, pre nekog ruka za neke strance, dobio je Tito neki strogo poverljivi materijal o

nekom Slovencu koji je bio u Hitler-jugendu i koji je priao protiv armije. Na nekom skupu u Mariboru, na sastanku s oficirima, govorio je da svako treba da slui vojsku u svojoj republici, a da u Sloveniji komanda treba da bude na slovenakom. Tito ga je nazvao onaj tamo neki. I rekao mi je: Evo, tamo neki Dolanc ne da hoe da razbije samo vojsku nego hoe i zemlju da razbije!" I dao mi je taj papir da ja to stavim u svoju tanu i da ga ponesem. A Tito tada uopte nije poznavao tog oveka niti je znao ko je on. A ja sam mu zapamtila ime: Stane Dolanc. O onom tamo nekom nikad se niko nije pozabavio. Mnogo godina kasnije kad je postao funkcioner u Sloveniji, ja sam Tita podsetila da je upravo Dolanc - onaj tamo nekr. I to mi Dolanc nikad nije oprostio. Ili smo blizu Maribora u neki lov na puhove i tu nam je ruak priredio Miha Marinko. Bilo je tu slovenako rukovodstvo, rukovodstvo Maribora, ko sve ne. I sve se deavalo oko neke velike vatre koju su oni naloili, tu su svi doli da se sa nama pozdrave. I Miha Marinko nama predstavlja te ljude, pa meu njima predstavi i oveka po imenu Stane Dolanc. A ja zapamtila da je to onaj tamo neki i ja upozorim Tita na to ko je on - da je to onaj tamo neki koji hoe da rasturi ne samo vojsku nego i dravu. A on kae: ,,Ma nije mogue, koji? A ja mu kaem: ovaj to sedi preko. I Tito nikada nije voleo da uje za njega. Titovo miljenje je bilo da on ne moe da doe ni na koje rukovodee mesto. Ali nisu njega poslali Slovenci u Beograd da bude fimkcioner. Njega su Nemci poslali, jer je bio njihov pijun. I njegova biografija je neto uasno. Bio je u Hitler-jugend omladini. Imao je i fotografiju u toj uniformi. Teritorija gde se on rodio bila je okupirana, ali molim lepo - on je bio uesnik toga. A kad se dokopao Beograda, ta je tu radio - to je pravo pitanje.

NISAM BILA NIIJI PIJUN Sluajte me, molim vas - kol'ko ja znam, Rusi su uvek vodili rauna o svojim pijunima. Da sam ja ruska pijunka, oni mene sigurno ne bi pustili da ivim ovako kako ivim. Oni bi mi pomogli. Ozbiljno vam govorim. ODBILA SAM VII IN U VOJSCI Ja sam u Drvaru za vreme desanta imala in porunika, a posle sam dobila i in kapetana da bih po dolasku u Beograd bila unapreena u majora. Tako sam ja iz rata izala sa inom majora i 1953. godine sam demobilisana. Posle sam, kako su to pravila nalagala, polagala ispit za potpukovnika i poloila sam taj ispit i dobila in potpukovnika. Onda se jedne godine, tamo sedamdesetih, napravi neka ujdurma sa dodelom inova, poeli su da se dele i akom i kapom, pa i mimo zasluga, ak i onima koji rata nisu ni videli. I meni kau da e doi nekakva delegacija da mi saopti da sam unapreena i da mi dodele vii in. I ja to nisam prihvatila. Kakva delegacija, kakvi bakrai, pa to se ne radi tako. Pa kako da me unaprede ako nisam polagala ispit za unapreenje u vii vojni in? To su oni sebi hteli da naprave neku promociju preko mojega imena, i ja na to nisam nasela, ja to nisam htela prihvatiti. I lepo sam im rekla: Nema tu ta zakulisno da se radi. Zna se kakav je zakon, ne dodeljuju unapreenje delegacije. in ne dodeljuje delegacija. Ako je po zakonu, onda se to slubeno objavi, i to je to bez ikakve pompe. Tako da ja i danas ne znam niti koji su meni to in tada namenili niti da li su mi ga dodelili. Ono to je sigurno jeste da imam in potpukovnika, a da li imam neki vii in od toga, ja ne znam. TA VAM RADI MARAL AKO VAM JA SMENJUJEM GENERALE? Optuivali su me da se borim za vlast, a to mi na pamet nije padalo. Nisam bila optereena time. Moja ambicija je bila samo da pomognem tom oveku da mu olakam svakodnevne poslove, brige i obaveze i da ga rasteretim u tome maksimalno. I meni je to uzeto za zlo. Nikad nisam ni pomislila da bih ja na tu vlast mogla doi. Pa kako, po kom osnovu bih ja to mogla? U ime koga bih ja do te vlasti dola, za boga miloga, pa valjda postoje neka pravila i neki zakoni? A sem toga, znala sam kako se na vlast dolazi teko i kako se vlast teko zadrava, to sam jo bolje sagledala. Verujte mi, meni je bilo toliko gadno da gledam ta je to vlast. Meni je vlasti bilo preko glave, kao i svega onoga to se oko te vlasti deavalo, a to sam ja bila u prilici da vidim i procenim. Ja nikada nisam bila optereena vlau, a da sam htela to, ja bih se odavno poela boriti za vlast i izborila bih se. Ali ja to nisam htela i to su bile lane optube protiv mene, jer su oni nastojali da me na svaki nain odvoje od Tita. I u tome je sutina svega. Optuivali su me da postavljam i smenjujem generale. A ja im kaem: ,,A ta vam radi maral ako vam ja postavljam i smenjujem generale? A ja da sam postavljala generale, ja polovinu njih ne bih postavila. Pa pogledajte koliko su se njih u poslednjem ratu pokazali kao najvee kukavice. I jo neto da vam ispriam. Mi smo se esto takmiili u nianjenju glinenih golubova. I Tito je sve pogaao, bio je dobar strelac. A nai generali - sve bi ispromaivali. A ja onda pomislim - pa kad ste vi to generali i pucali? I onda ja uzmem puku i sve poobaram, a njih skroz posramim. Pa kako

posle toga da me i vole? A Hrvati su ili ak dotle da su me optuili da pravim zaveru sa likim generalima okom Jovaniem i drugima. oko Jovani je u grob otiao oblaen, a bio je legenda i u svojoj jedinici i u Lici. To je velika nepravda, jer ta kleveta veze s mozgom nije imala. Plasirana je tako samo da bi se meni naudilo i da me sklone od Tita. To je dumanima jedini cilj bio. TAJNE SLUBE PROTIV MENE Meni najvie u Srbiji zameraju to to sam bila Titova ena. U Hrvatskoj sam Srpkinja i ruska pijunka. Niti sam ruska niti sam zapadna. Niti sam bila, niti sam sada niti u biti. Prilepili su mi to i preganjali se na tome. Dve tajne slube su se preganjale, hrvatska i srpska, a dosoljavali su i Slovenci. A kad nekoga ponu opanjkavati, tu nema kraja, nema mere, nema kriterijuma nikakvoga. Evo, meni su smislili da sam ruska pijunka. Sluajte me, molim vas - kolko ja znam, Rusi su uvek vodili rauna svojim pijunima. Da sam ja ruska pijunka, oni mene sigurno ne bi pustili da ivim ovako kako ivim. Oni bi mi pomogli. Ozbiljno vam govorim. Oni nikad nisu naputali svoje ljude koje su angaovali. To ja znam iz nekih sluajeva koje sam posmatrala. I onda, kaem, da sam ja to bila - onda bi oni meni ve pomogli. Meutim, nije mi niko nikad nita pomogao. Tako da nisam bila ni zapadni, nisam bila ni istoni pijun. Nisam bila. LA JE DA SAM OTPUTALA LJUDE Ima toliko sluajeva koji mi se pripisuju, kao ja otpustila sedamdeset ljudi - a nema niko da kae ili dokae - ni koga, ni kada ni zato sam ja otpustila. Samo se tako paualno ja napadam i stvaraju se prie kao da sam bila nekakav monstrum i da sam gazila preko ljudi. A nisam. Jedino sam zahtevala da u Titovom okruenju bude sve besprekorno, to je jedini moj greh koji bi mi neko mogao pripisati. A to i nije greh, nego neto potpuno normalno to bi radila svaka supruga koja brine za dobrobit svoga mua. Pogotovo u takvoj jednoj situaciji kada je on radio tolike odgovorne poslove, ja sam nastojala da mu sve to olakam i veliki teret sam preuzimala na svoja plea da bi njemu sve bilo potaman. A sad sva ta izmiljanja, lai, spletke - to je strava, sve skupa. SLUAJ JOE SMOLEA Evo, na primer, jedan detalj. Joe Smole bio je sekretar kod Tita i sad kau: oterala Jovanka Jou Smolea. A nisam. On je, to kau, napredovao u svom razvitku. On je bio najpre kod Tita sekretar. Vrlo smo se dobro slagali. Bio je jedan izuzetno vredan i sposoban ovek, i ja sam njega tako i doivljavala i tako se i ophodila prema njemu. Onda je sa mesta Titovog linog sekretara otiao na mesto generalnog sekretara. A onda je, nakon nekog vremena, otiao na mesto ambasadora u Sovjetski Savez. To je, inae, bio uslov Slovenaca da daju Smolea Titu za sekretara da posle ide u Moskvu za ambasadora i taj uslov je na njihov zahtev i

ispunjen, i Smole je poslat tamo za ambasadora. A iz Moskve su ga oterali poto je malo voleo da popije. I taj sluaj prilepili su meni, a nema ba nikakve veze sa mnom. Ko da sam mu ja kriva za to to je on voleo da popije. Niti sam ga ja tamo poslala niti ja otpustila, ali eto, meni se i to nakalemilo. I kad god je neko smenjivan, nije se govorilo ko ga je i zato smenjivao, nego su se plele lai da je to radila Jovanka iz svoje oholosti - a nisam. Nisam to radila ja nego su se drugi krili iza tih podlih lai koje su servirali o meni. TITU SU POTURALI MASERKE Proturaju priu i o nekim sestrama maserkama i Titovom odnosu prema njima. Kad ne moemo drugaije savladati Tita, onda emo ga kompromitovati takvim enama koje su neki iz Titove okoline njemu poturali u njegovoj dubokoj starosti. Eto, to je bio plan. Pa ja znam da Tito nije njima nita mogao. ta je mogao? Eventualno da ih pljesne po zadnjici. To je maksimalno to je mogao da uradi u tim poznim godinama. Ali mene je to vrealo i poniavalo kao enu. Takav jedan odnos. Te podmetaine, pa ako hoete, i to jedno sramno podvoenje. Hteli su od mene da naprave ludu i histerinu enu, a ja sam reagovala kao to bi svaka druga normalna ena reagovala. Nisam dala da me niko poniava i da me zlostavlja. Nisam dala da udaraju na moje dostojanstvo, i to je sasvim normalno. Pa ko bi se, molim vas lepo, i zato mirio sa psihikom torturom kojoj je izloen? OBMANJIVANJE VRHA DRAVE Sa ljudima iz Titovog okruenjima ja sam vrlo esto dolazila u nekakve udne odnose, za njih su to uvek bila nekakva iznenaenja. Ja sam uvek iznosila ono to sam mislila i ono kako sam ja oseala da treba. A onda, to se nije dopadalo mnogima iz tog rukovodstva. Ja sam bila potpuno otvorena i mislila sam da tako treba govoriti, da se niko ne obmanjuje. Govoriti istinu i ne obmanjivati, jer kad se obmanjuje vrh drave, ako se pogrene informacije daju, onda su pogrene i odluke sa vrha, a to je onda katastrofa. To je bilo moje duboko ubeenje. I ja verujem da to tako biva. A svi oni, i Tito i to njegovo okruenje, bili su stariji od mene. Ja sam bila dosta mlaa i gledala sam na stvari drugaije dok su oni u tom rukovodstvu zaobili dve-tri generacije mlaih od sebe i nisu imali takav jedan ugao gledanja. E sad, ti ljudi na vrhu kao to je bio Tito, mislim da takve imamo i danas ovde i sada, obino su okrueni poltronima oko sebe koji samo njima ugaaju. Oni ele da stvari predstave svojim efovima onako kako bi to njima odgovaralo, a ne u sutini onako kako to u narodu biva. A to je meni jako smetalo, pravo da vam kaem. Jer ja sam videla vie nego drugi i mene su se mnogi bojali da ja ne bih neto Titu govorila o tome to sam videla i to znam. To je njihov najvei strah bio i njihova najvea briga. Jako mi je smetalo to poltronstvo i uvek sam smatrala da je poltronstvo jedno veliko, veliko zlo. A ti ljudi, ti poltroni, videli su kako ja govorim istinu i njima to nije odgovaralo, pa su onda krenuli i da se udruuju protiv mene. Ja sam njima postala prava opsesija. Oni su meni posle bili najvei dumani i radili su mi to to su radili i kako su radili, ali niija nije, to bi rekli, gorela do zore. Ja se uvek setim tog inenjera odozgo koji poravnava, jer ja boga shvatam da je on neki inenjer koji sve vidi - pa onda poravnava odozgo.

TITA SU KIDNAPOVALI Oni su prislanjali Titu pitolj na vrat i traili su od njega da se razvede od mene. A Tito na to nije pristajao. Nije pristajao na to ni po cenu da ga ubiju. On je mene tako titio od tih zlikovaca da me ne ubiju, jer i on je bio svestan da su oni spremni na sve. Tako mi je spasao ivot. HEROJE POD MERMER, A ENE U KUKLJIKE Seam se jednom prilikom je kod Tita bio Veljko Vlahovi i obrazlagao mu predlog da se narodni heroji sahranjuju u Aleji velikana pod mermerne ploe. A ja sluam, pa se u jednom trenutku ukljuim i kaem: Ako dobiju heroji te mermerne ploe kad umru, a ta ete uraditi sa njihovim enama kada i one umru? Hoete li ene u kukljike sahranjivati? A kukljike, to vam je ono bunje. Tako sam ja to pitala, smatrajui da treba da dobiju porodine grobnice i da narodne heroje, kad umru, ne treba odvajati od njihovih ena. Meni je to nekako bilo logino. Ali eto, takav je odnos prema enama bio u celini gledajui. Kao da su one niko i nita. OBEZBEDILA SAM POSAO ZA BRODOGRADILITE U PULI Mene su esto zvali da kumujem brodovima. Da im ja dam ime. I tako jednom prilikom desilo se da mene zovu da dam ime jednom brodu koji je izgraen u brodogradilitu u Puli. A ja kaem Titu: to da idem ja sama, ajd i ti poi sa mnom.a I on je krenuo. A taj brod je naruila jedna velika poznata firma iz Norveke, i to je bio veliki posao za Pulsko brodogradilite. I tu je bio i vlasnik te firme iz Norveke. I nakon to se odrala ta ceremonija krtenja broda, mi smo tu malo popriali i meni taj vlasnik iz Norveke kae da tu ostaje jo jedan dan, pa se vraa nazad kui. I tako se mi rastanemo. I ujutru setim se ja da bismo Tito i ja njega mogli pozvati na ruak poto tog dana nismo imali nikakvih velikih obaveza. I na brzinu ja to sve organizujem da se spremi taj ruak, da njega pronau. Napecamo mi tu neku ribu i napravi se ruak za vie zvanica. Pravi morski. Bio je tu taj vlasnik iz Norveke, bili smo Tito i ja, rukovodstvo Pule i direktor brodogradilita. I ja tu napravim jednu sjajnu atmosferu. I Tito je bio raspoloen, a Norveanin je bio oduevljen to sam ja lino organizovala taj ruak za njega, to je njemu bila velika ast. I u zdravici koju je odrao on, na iznenaenje svih nas, kae kako ne samo da je zadovoljan kako je Pulsko brodogradilite obavilo posao nego je i oduevljen nainom kako smo ga ugostili i da zahvaljujui mojoj ljubaznosti i gostoprimstvu on ovom prilikom saoptava svoju odluku da narui dva jo vea broda od naeg brodogradilita. Svi samo to u nesvest nisu popadali, a direktor brodogradilita, koji je sedeo do mene, uhvatio me je za ruku i rekao: Zahvaljujui vama dobili smo novi posao koji e prehraniti etiri miliona ljudi.a Eto, meni je to bilo normalno da ja to organizujem, da pokaem nae gostoprimstvo iz ega se izrodio i taj novi posao. Ali ne daj boe da mi je neko to priznao, sem tog direktora brodogradilita, koji je rekao to to je rekao.

Ostali da su mogli, i duu bi mi iupali. TITO NlJE HTEO DA SE RAZVEDE Ta banda oko Tita je elela da ga stavi pod kontrolu tako to e mene eliminisati i ukloniti, jer ja sam mu govorila istinu i nisam ga lagala kao oni. I zato su oni bili spremni na sve. Bilo je samo bitno da se skloni Jovanka kako bi oni lake mogli da manipuliu njime, jer on je ve bio star i bolestan ovek, i tu sam samo ja smetala kako bi oni sproveli svoje planove u delo. Oni su prislanjali Titu pitolj na vrat i traili su od njega da se razvede od mene. A Tito na to nije pristajao. Nije pristajao na to ni po cenu da ga ubiju. On je mene tako titio od tih zlikovaca da me ne ubiju, jer i on je bio svestan da su oni spremni na sve. Tako mi je ivot spasao. I oni su ga onda nasilno odvojili od mene. Kidnapovali su ga i sve dok nije otiao u Ljubljanu na leenje, oni su njega etali po Jugoslaviji i nisu znali ta e sa njim, gde da ga smeste. Vodili su ga iz jedne u drugu rezidenciju, svuda po zemlji, samo da ne bi doao u kontakt sa mnom. Ja sam njima bila glavna smetnja. I Dolancu i Ljubiiu, koji su hteli da prigrabe svu vlast u dravi. I stalno su se skrivali iza Tita i iza navodne brige o njemu. Kao da oni mogu brinuti o njemu bolje od mene. Jer toboe mogli su sa njim, ali sa mnom nisu mogli da izau na kraj. A to je sve bila la koja je kao takva plasirana da bi se maskirala ta njihova borba za vlast. A sem toga, Dolanc me je dodatno mrzeo jer sam znala te njegove mrane nacistike tajne i jer sam znala da je nemaki pijun, da je radio za nemaku tajnu slubu. Zato je njemu Jovanka bila glavni i najvei neprijatelj i nije prezao ni od ega samo da mi zlo nanese. POZADINA ODVAJANJA OD TITA Nisu Tita nikad prebacili u Beli dvor, kao to su posle govorili. Kao, preao je iz Uike, gde smo mi decenijama iveli, u Beli dvor. A to nita nije tano. To je pria za sebe. Njega su kidnapovali da se ne bi raiavao sluaj Rankovi. Vodile su se velike bitke, ja ih zovem tako: jedna u Generaltabu, a druga u komisiji kod onog Bosanca, ne znam kako se zvao, bio je u omladini pre toga. I onda su oni Tita kidnapovali i drali ga ne znam ko i gde. Vodali su ga tako po Jugoslaviji iz jedne u drugu rezidenciju samo da se ne bi sreo sa mnom i da ne bismo doli u bilo kakav kontakt. Posle su rekli: Pobegao je od Jovanke". A nije. I kad god je neto trebalo prljavo da urade, lagali su: Jovanka pravi zaveru. A nije. Sve je ilo na to - ajmo na Jovanku, sve je Jovanka kriva. A uvek se dogaalo neto drugo iza toga, neto to su eleli sakriti da se o tome ne bi prialo. KOMISIJA ZA MIKOVIA Kau, jednom je Tito organizovao komisiju da ispituje Jovanku Broz. Nije, nego su CK i Tito organizovali komisiju, morali su da ispituju Ivana Mikovia. Tu komisiju je vodio Rato Dugonji. Radili su est meseci. A rekli su da je organizovao Tito komisiju da ispituje mene, a veze s time nema. Samo da se ne bi govorilo o tome ta je bila sutina te komisije, jer tu je bilo jako puno mutnih radnji. Vidite kako sve to izgleda. To je jedna ista svinjarija koja je branila svakakve druge svinjarije koje su se dogaale. Sve samo da se ne bi znalo ta se tu sve stvarno dogaalo i kako je sve to ilo. I

ko su ti glavni krivci. KRAJ TITOVOG IVOTA Ovde se sada radi na tome da se neki dogaaji ne smeju znati. Kraj Titovog ivota je isto tako provuen i o tome se nita ne zna. Ne zna se istina. Ne sme se znati ta se tada dogaalo. To to se deavalo pred kraj Titovog ivota - to je strava jedna. Jednostavno nee da akaju, jer ne znaju kakvu e meku tu iakati. A trebalo bi to da isteraju na istac - da se zna ta se stvarno deavalo i ko je sve radio u pozadini i za ije interese. Mene su sklonili zato to sam ivi svedok tih dogaaja i da ja sluajno ne bih neto govorila to ne ide u prilog Hrvatima, Slovencima, a bogami ni Srbima. Ne zna se ko je gori bio.

MOJA PRIJATELJICA INDIRA GANDI Indira je uslovila dolazak na Titovu sahranu: Ako e te mi dozvoliti da vidim Jovanku, doi u. Ako neete da mi dozvolite da je vidim - neu doi. Ona ih je ucenila da e doi na sahranu ako i ja budem prisutna. I oni su morali da joj uine, da me puste na sahranu. SRELA SAM SKORO SVE DRAVNIKE DVADESETOG VEKA U XX stoleu bili smo u ii dogaaja. A danas su svi ti akteri otili i nema ih vie. Ja sam jedini ivi svedok koji se sreo sa skoro svim svetskim dravnicima posle Drugog svetskog rata. Srela sam sve dravnike XX stolea, sem Mao Cedunga. Od erila, Nehrua, Indire Gandi, Sadata, Nasera, Hruova, Brenjeva, kraljice Elizabete, Kenedija, Niksona, Gadafija, Sirimavo Banderanaike... Koga sve ne... Sve lidere nesvrstanih zemalja, ali i drugih zemalja sveta. Niko nije bio u mogunosti da to tako doivi kao to sam ja doivela. Moda je i to jedan od razloga zato su mene gonili. Hteli su, ne znam, to je moj utisak bio, da ne ostane nikakav trag o meni. Moja seanja nekome ne odgovaraju. Ja mislim da bi bilo korisno da kaem istinu, ono to ja znam. Ali treba neke stvari da se tu dese. Sa svima njima sam razgovarala i mogla bih svata o tome da kaem, da ispriam, o mnogo toga da posvedoim. Ali, to je povezano sa mojom mukom. Nema nijedne ene na ovim prostorima sada koja je imala takvu priliku da sve te ljude sretne, vidi, upozna, da svata sazna i tota zapazi u tim susretima. Oni koji su mene gonili napravili su jednu veliku greku s tim progonom mene, jer neke stvari e proi, a nee se znati zato su i kako dolazile. Ali, ne vredi moje svedoanstvo, ako ja nisam osloboena ovih muka. Onda moja ispovest ne ide iz mene, ako ja nisam osloboena uasa u kojem ivim. Toliko me bagateliu, poniavaju i vreaju. Uvek su govorili da sam niko i nita. Kao da ba nita nisam doprinela. Ako nita drugo, organizovala sam i lino nadgledala sve doeke i prijeme stranih dravnika, svaki ruak, veeru, koktel koji je za njih organizovan, svaki detalj njihove posete, trudei se da protokol besprekorno funkcionie i da sve bude na najviem nivou. Da ih do kraja ispotujemo i da im damo na znaaju. Jer kada vi nekoga lepo ugostite - onda ste zavrili najvei deo posla, skoro sve od onoga to ste naumili da tom posetom zavrite. Pa, ak je i car Hajle Selasije toliko bio oduevljen prijemom i kako to kod nas sve fimkcionie da je traio da mu ja ovde pronaem i osposobim jednu ekipu ljudi koji bi to radili kod njega na dvoru. Eto, trudila sam se, to bi rekli u mom kraju, iz petnih ila da pomognem koliko sam god umela, ali to meni niko ne priznaje. INDIRA GANDI I SIRIMAVO BANDERANAIKE Indira Gandi je bila moj prijatelj i ja njen. Ona je uslovila dolazak na Titovu sahranu: Ako ete mi dozvoliti da vidim Jovanku, doi u. Ako neete da mi dozvolite da je vidim - neu doi.a Da nje nije bilo ne bi mi ni dozvolili da doem na Titovu sahranu. Ona ih je ucenila da e doi na sahranu, samo ako ja budem prisutna, da mene puste iz te izolacije u kojoj su me drali, kako bih dola na sahranu. Jer mi se nikada nismo razveli i sve do Titove smrti mi smo bili u braku, poto Tito nikada nije poklekao pred tim silnim navaljivanjima da se razvede od mene, koliko god da su ga

pritiskali i ucenjivali. I oni su morali da uine Indiri Gandi, da me puste na sahranu i ja sam njoj na tome doivotno zahvalna. Videla me je tada, a i otkad sam prognana u ovu kuu dva puta je dolazila Indira sa unucima da me poseti. Mi smo bile ba bliske prijateljice. I sa gospoom Sirimavo Banderanaike ja sam odravala pismene kontakte i bile smo jako bliske. I jedna i druga su cenile taj moj doprinos u vezi nesvrstanih i sve to sam inila za te nesvrstane, i ja sam njima na tom potovanju jako zahvalna. Jer mene su uvek vie potovali i cenili i taj trud mi priznavali napolju, nego ovde kod nas. Ali, eto - to je tako i tu se nita ne moe promeniti. Moda nekada ljudi i saznaju pravu istinu. Ja se tome iskreno nadam, da e to biti tako. GADAFI Ml JE NUDIO POMO Gadafi je bio vrlo fin prema meni. Poznavala sam njegovu porodicu, bila sam u njihovoj kui, bili su to jako prisni odnosi koje je on gajio sa nama. ao mi je kako je na kraju proao. On je posle Titove smrti poslao svoju enu da mi prenese da ako mi bilo ta treba, mogu mu se obratiti kao bratu svome. Sve to mi treba u ivotu - on e mi obezbediti i jo je poruio kako meni ne sme nita da fali. I kad su se pojavile vesti da se smrzavam i da nemam grijanje, poslao je svog ambasadora kod mene i poruio mi je da e mi sve oni obezbediti i da se ja nita ne brinem, on e to sve reiti, to se tie tih nekih uslova ivota, vrlo tekih, u kojima sam ja ivela. I jo je rekao da u dobiti naftu, preko njihove ambasade, da se grejem. On se uvek interesovao i nudio pomo, to moram priznati. Ali ja sam to odbijala. Znam da to nije dobro za meudravne odnose, i ja nisam elela da tu pravim neke neprilike, da nau zemlju dovodim u neugodan poloaj jer ja sam graanin ove zemlje i moja drava treba da rei moj problem, a ne neko drugi. STRANCI SU ME CENILI I POTOVALI Mubaraka znam samo kao oficira. Doao je posle Sadata. Pozvala sam tu grupu oficira, ali sa Naserom i Sadatom bili smo prijatelji. Nehru, Naser, Hruov bili su jako prijatni prema meni. Ba kao i svi ostali. Svi su me veoma cenili i potovali.

PRETILI SU MI UBISTVOM Otkako je Tito umro, prete mi da ako budem ita napisala od svojih seanja - ubie me. Mnogima ne ide u prilogda se konano sazna istina o njihovim zlodelima. Da ta istina ne izae na videlo. Pogotovo sve ono to se deavalo u godinama pred Titovu smrt. AKO PIE I JOVANKA - RADIEMO BEZ PRESTANKA I koliko god su mene ti poltroni oko Tita mrzeli, narod me je voleo i svuda su me najsrdanije doekivali. A desilo se i to - kada smo doli u posetu na radnu akciju na radilite na Sutjesci, poela je da pada kia i odjednom, iz ne znam koliko usta, zaori se pesma: Drue Tito samo pii, radiemo i po kii, ako pie i Jovanka, radiemo bez prestanka. To su oni tu na licu mesta smislili i otpevali tu pesmu, pa su posle to nastavili da pevaju irom Jugoslavije. Eto, tako sam ja bila svedok kad je nastala ta pesma. A neki su posle i to meni zamerili, kao da sam ja tu neto kriva to mene ljudi vole i to su me u tu pesmu stavili. Ili kao da sam je ja sama sebi smislila i napisala. A, nisam. Oni su. A ja sam im, maltene, bila kriva to im se i za to nisam izvinila. I tako, to god da je za mene bilo afirmativno - ovi oko Tita su to doivljavali kao da im je neko nabijao prst u oko i to je meni bio novi kamen oko vrata. E, tako su se oni prema meni ponaali. Najpre prikriveno, a onda sve otvorenije, pa sve do otvorenog terora i zuluma i zloina koji su nada mnom inili i ine i dan-danas. Bez prestanka. ODUZELI SU Ml SVE FOTOGRAFIJE Slika moe mnogo da kae. Gledam na fotografiju kao na dokumenat iz koga se moe mnogo vie opservacije dobiti nego iz samog teksta. Fotografija pokazuje jako, jako puno. Ja sam volela fotografije i znala sam da ih pravim i razvijam. Skupljala sam sve te fotografije koje smo imali i to je sve vreme bilo u mojoj radnoj sobi. To je toliko lepo izgledalo, bilo je talco lepo sreeno, sve po datumima. Sve sam ja to razvrstavala, beleila kad i gde su snimljene i ko je na njima, to je toliko uzorno bilo sreeno da nemam rei. Bilo je tih fotografija u ne znam koliko kutija sloeno. To je jedan iseak iz istorije ivota naega. Mogla bi se napraviti i knjiga fotografija sa kim sam se sve srela. Pa i tu, na tim fotografijama se vidi koliko su oni mene uvaavali. A imala sam i jednu veliku kolekciju fotografija koje sam ja napravila. ak su mi i to oteli - te moje fotografije, koje sam ja lino fortografisala za sebe. Mislili su da e i na taj nain izbrisati ceo moj ivot. Ma, sve su uzeli. ak i moju omiljenu fotografiju na kojoj sam bila zajedno sa Titom. Ma neka im, nek se najedu. Nek im bude. Ali, nek znaju: oteto - prokleto. GODINAMA BEZ DOKUMENATA

Donedavno sam imala samo jednu staru krtenicu, skoro pocepanu. Bio je to jedini dokument koji sam imala. Jedini dokaz da sam iva, da postojim u ovoj zemlji. Godinama nisam imala nita drugo. Ni linu kartu, ni dravljanstvo, ni paso, ni zdravstvenu knjiicu. Nita. A jo uvek nemam ni penziju, jer kau da Tito nije primao platu. A, to nije tano, nego nee da mi ree to pitanje. Imam neki nedefinisani novani dodatak, koji nije u skladu ni sa jednim zakonom i koji svako moe da mi uzme, ako hoe. Proterali su me u ovaj takozvani privremeni smetaj u oronulu kuu, koja pre toga decenijama nije odravana, u kojoj ne radi grejanje, koja prokinjava i u kojoj ulazne stepenice mogu svakog trenutka da se srue. I evo, tako privremen smetaj traje ve trideset tri godine. Namerno su me liili svega, da bi me muili i ponizili na jedan tako sraman i bestijalan nain. PRETNJE UBISTVOM ZBOG ISTINE O ZLODELIMA Otkako je Tito umro, prete mi da e me - ako budem ita napisala od svojih seanja - ubiti. Ja sam jedini iv svedok mnogih dogaaja koji su se deavali oko Tita i mnogi ne bi hteli da ja govorim o runim stvarima koje su se deavale. Svi pritisci, pretnje upereni su u tom smeru. Mnogima ne ide u prilog da se konano sazna istina o njihovim zlodelima. Da ta istina ne izae na videlo. Pogotovo sve ono to se deavalo u godinama pred Titovu smrt. Ja sam sagledavala gde sve to ide, kuda to vodi i otvoreno sam o tome govorila. Nisam se bojala da kaem jer sam smatrala da je tako najpotenije. I umela sam da udarim na sve te negativne pojave i na one koji su ih inili. Mene su stavili u ovakvu situaciju i ostae za nau istoriju nepoznati mnogi detalji, koje niko sem mene ne zna. Mnogi od onih koji su me proganjali, bilo da su bili nalogodavci ili realizatori tog progona, danas su pokojni. Meutim, ostali su njihovi naslednici i jo neki od izvrioca, koji su prema meni esto bili gori i od onih koji su im izdavali naloge da me maltretiraju i progone. Ja bih vrlo rado ispriala sve to znam, da mi nije glava u pitanju.

TRI SLOVENCA PROTIV MENE Njima je glavno bilo da ja ne prisustvujem popisu imovine da bi lake mogli posle da pokradu sve to se pokrasti dalo. Ali ja sam vizuelni tip i dobro sam zapamtila ta je sve u toj kui bilo. Seam se dobro i svih mojih stvari koje su mi oteli. ZAPEAEN KABINET Kad je Tito umro, dola je nekakva zvanina komisija i zapeatila njegov kabinet. Sve stvari u njegovom kabinetu su bile zapeaene. A ja sam im dala jo neke stvari da se tu zapeate, kako bih se zatitila. A posle toga dolazilo je, ni sama ne znam koliko kojekakvih samozvanih i samoproklamovanih komisija. Svata su one radile. Uzimale i nosile stvari iz Titovog kabineta i niko ne zna gde su te stvari nestajale, gde su zavravale i po ijem je to nalogu raeno. E, vidite, i to bi neko trebalo da ispita i da da odgovor i na ta pitanja. Da to ne ostane tek tako, da se ne zna ta se tu zapravo dogodilo. JUNAENJE NAD BESPOMONOM UDOVICOM Slovenac Krajger mi je naredio da se iselim iz kue u kojoj sam ivela, a drugi Slovenac, general Dolniar mi je junaki zaplenio moju garderobu, kao nekakav ratni plen da je. Tu moju garderobu, koja nije trebalo nikome drugom, sem meni, oni su tri godine drali u nekoj garai ili magacinu, u nekom podrumu, ko zna gde i skoro sva moja garderoba je propala i postala neupotrebljiva. Ubuala se, pojeli su je moljci. Sve je propalo. A iza svega toga, iza tog muenja i poniavanja, iza tog iivljavanja nada mnom stajao je jedan trei Slovenac - Stane Dolanc. Takvo ikaniranje i takav zulum ni prema kome nisu sprovodili, ve su se junaili nad Titovom udovicom, kome su bili glavni poltroni, a zapravo su njime manipulisali i eleli da ga to pre vide mrtvog i prigrabe svu vlast za sebe. PRETNJA SERGEJA KRAJGERA Mesec dana posle Titove sahrane, doao je kod mene Sergej Krajger i saoptio mi je da mi ne dozvoljavaju da ostanem u kui u Uikoj 15 i da moram odatle da idem. Tanije, da e me preseliti, a Uika 15 e, navodno, postati nekakav Titov muzej, to se nikad nije desilo. Bila je to ista la, samo da bi mene odatle sklonili. Posebno mi je naglasio da neu smeti nita da ponesem iz kue. Ja sam ga pogledala i samo sam pomislila kako mojih trideset pet godina ivota i rada nita ne vrede, nemaju nikakvog znaaja, ne postoje. Zar ja nita nisam zaradila, zar nikakve moje zasluge ni za ta nema, zar niim nisam doprinela za ivot dostojan oveka? Zar da me ovako, kao poslednjeg kriminalca teraju odavde? U ovoj kui, u kojoj danas ivim, nisam dobrovoljno, ovde su me pod orujem doveli. Stavili su mi pitolj pod vrat i doveli me ovde u ovu neuslovnu kuu, govorei da je ovo privremen smetaj. PISMO PREDSEDNIKU PREDSEDNITVA

Pisala sam tadanjem predsedniku Predsednitva SFRJ Cvijetinu Mijatoviu, ali mi on nije odgovorio. Valjda je imao prea posla. A ja sam samo zamolila da me ostave u kui, da me ne sele iz Uike 15, dok se ne obavi popis i ostavinska rasprava na koju sam ja imala pravo, kao graanin ove zemlje. A ta rasprava nije obavljena, evo jo uvek, ni posle trideset tri godine od Titove smrti. I traila sam da me ne sele dok mi ne pronau adekvatan smetaj. Mislila sam da je najbolje da mi se obezbedi odgovarajui smetaj i da me ne sele svaki as iz jedne u drugu kuu. Da se obezbedi neko trajno reenje. Ja znam da sam s Titom ivela u dravnoj kui i nisam traila da meni neko tu kuu pokloni. Samo sam traila da tu ostanem dok sud ne utvrdi s ime ja to raspolaem. I umesto odgovora od Cvijetina, oni su me orujem isterali. BEZ POPISA IMOVINE - DA Bl MOGLI DA KRADU Mene su isterali iz kue zato to sam traila da budem prisutna kad bude popis imovine. Zahtevala sam da tu uu sudski organi i da preda mnom utvrdimo ta tu postoji. Traila sam da napravimo primopredaju, ja se razumem u to ja to mogu, bavila sam se stenografijom, kucam na maini, ja u da pomognem da to napravimo. Jer, kada su me uputili na rad kod Tita posle rata, meni su dali zadatak kome ja nisam bila dorasla da vodim arhivu. A ja sam znala samo kucati sa dva prsta. I ja sam onda uzela asove, nauila daktilografiju i posle kucala sa deset prstiju, kako bih to bolje obavljala posao koji mi je poveren i kako bih se lake snala. I zato sam ja ponudila da pomognem da se napravi popis stvari jer ja sam najbolje znala ta sve tu ima. Niko nije hteo ni da me uje, gledali su me kao smrdljiv sir, niko me nije zarezivao. Njima je glavno bilo da ja ne prisustvujem popisu imovine, kako bi lake mogli posle da pokradu sve to se pokrasti dalo. Ali ja sam vizuelni tip i dobro sam zapamtila ta je sve u toj kui bilo. Seam se dobro svih mojih stvari koje su mi oteli. Kad su to videli i uli moj zahtev - onda su me isterali iz kue, uz sve mogue pretnje. I tada, kada su mi pretili, razmiljala sam samo da izvuem ivu glavu, a posle kako bude.

ORUJEM SAM IZBAENA IZ UIKE 15 Ako Nada bude nekom priala o ovome to je videla -glavom e platiti. Tako je to rekao, jasno i direktno, bez ikakvih skrupula, taj prokleti krvolok Nikoli. I ja sam posle utala o tome, kako mi zlikovci ne bi ubili sestru, bila sam zabrinuta za njen ivot, jer sam znala kakvi su to Ijudi i da ni od ega ne prezaju. Kao poslednju bitangu izbacili su me iz Uike 15, na sporedni ulaz, s orujem uperenim u mene, samo u spavaici obuenu, bez iega drugog. UBIEMO TI SESTRU Par meseci posle Titove sahrane doao je kod mene tadanji potpredsednik vlade, Makedonac Stavrev. Leala sam bolesna u sobi i on me je podigao da mi da ultimatum da moram da se iselim iz Uike 15 u roku od tri dana, a ako bih se ja tome neto protivila ili odbila da izvrim to nareenje vlade, onda e oni prema meni upotrebiti i druge mere i dislocirae me, to e rei - silom e me izbaciti. I tako su i uinili. U jednom trenutku sve osoblje je povueno iz kue, nekud je poslato. Ja sam ostala potpuno sama. Odjednom u kuu su upali naoruani ljudi i poeli obijati moje prostorije. Ja sam mislila da je neko preskoio preko zida i nisam znala ta se deava i brzo sam pozvala telefonom moju sestru Nadu koja je bila kod moje tetke. Bila sam sama sa petnaestak naoruanih ljudi i bojala sam se za svoj ivot. I kad je Nada dola ti naoruani ljudi su nas dve uhapsih, stavili su nas u jednu sobu i ostavili jednu enu da nas uva. Da dri strau, kao da emo nas dve negde pobei. I oko te ene rasporedili su se nepoznati naoruani ljudi. I ta premetaina, taj teror nad nama, trajala je od jedanaest sati pre podne do duboko u no. Kada sam ih pitala u ije ime to rade i ko su oni, jedan mi je pokazao nekakvu legitimaciju, a ja sam im traila da mi daju pismeni nalog za takav postupak, jer legitimacija nita ne znai, ako nema naloga. I oni, naravno, takav nalog nisu ni imali. I sada, kad su provalili u moje prostorije, udaljili su tu enu i ja sam iskoristila tu priliku da uem u moju radnu sobu gde se provala izvravala i kad sam videla to su uinili meni je pozlilo. Onda je nastala panika i hteli su da zovu doktora, to ja nisam dala i onda je taj razbojnik, koga ja zovem kriminalac, za koga sam ula kasnije da se preziva Nikoli - rekao: Ako Nada bude nekom priala o ovome to je videla - glavom e platiti. Tako je to rekao, jasno i direktno, bez ikakvih skrupula, taj prokleti krvolok Nikoli. I ja sam posle utala o tome, kako mi zlikovci ne bi ubili sestru, bila sam zabrinuta za njen ivot, jer sam znala kakvi su to ljudi i da ni od ega ne prezaju. Samo ja znam kako sam se oseala i kako sam sve to izdrala. Naterali su me da im otvorim i svoju spavau sobu. Sve su prevrnuli u njoj, preturali su i bezbroj puta zagledali ak i moje najintimnije stvari, sitnice. Pretili su mi da moram da im predam sve papire koje imam, bilo koji dokument koji posedujem, bukvalno svaki, pa i najmanji papiri, ak i moju line beleke i prepisku, pisma, estitke, neke spise koje sam imala, raune koji su tu bili, ak i telefonski imenik, nijedan broj telefona nisam smela poneti sa sobom. Sve su to oni uzeli i odneli, pitaj Boga gde.

Kao poslednju bitangu izbacili su me iz Uike 15, na sporedni ulaz, s orujem uperenim u mene, samo u spavaici obuenu, bez iega drugog. Leala sam bolesna u kui i takorei, golu su me izbacili na ulicu. Nisu mi dali nita da ponesem: ni lina dokumenta, ni svoje fotografije, pisma, jednu knjigu, ak ni Titovu i moju zajedniku fotografiju koju sam jako volela. Nijedan jedini papiri nisam smela da ponesem sa sobom. ak ni moju garderobu. Pa i avove su cepali na haljinama, mislei da tu krijem mikrofilmove. Zamislite, molim vas lepo, jednu enu teraju bez osnovnih stvari, bez vea, odee, cipela... Bez iega, kao da me vode na streljanje... Tako je to izgledalo. TAJNA ELINOG ORMARA A, tu ima jo jedna vana stvar da se doda. Ja sam u mojoj radnoj uvala Titove poverljive rukopise, koje je on meni poverio da ih uvam. U tom mom elinom ormaru bilo je jo neto Titove prepiske sa erilom. Meutim, ta prepiska je ve bila u javnosti i nije bila tako delikatna, koliko su bili delikatni ovi rukopisi koje je Tito poverio meni. Svega je tu bilo i toga se domogao neko i to zloupotrebljava i koristi. Tu su bili njegovi rukopisi, govori, neto vezano za predratni period, pitaj Boga ta sve tu nije bilo. I u tome je ta njihova perfidnost. A to je trebalo uzeti da to komisija preuzme i arhivira, to sam ja insistirala, a oni namerno to nisu hteli i ko zna ta su s tim napravili. I tako su napravili velike posledice koje e dugo vremena trajati. I ja sam posle o tom zulumu i ponienju koje su mi priredili pisala svima u dravi. Svim dravnim i partijskim organima. Cvijetinu Mijatoviu, Bakariu, piljaku, Dragosavcu... Nema kome se nisam obratila. Ali mi niko nije odgovorio zato i u ije ime je takvo krvniko nasilje prema meni primenjeno.

POKLONI OD PAPE I NESVRSTANIH Na svim predmetima koje sam ja imala i koji su bili moji lini - sada stoji oznaka nekih nepoznatih Ijudi, nepoznatih darodavaca, koji su to navodno poklonili Titu, a ne meni. Pa to bi Titu neko poklanjao minue i ogrlice ili kojekakve enske predmete? Pa niko nije bio lud da to radl. KRAA TITOVE DOKUMENTACIJE I jo bih se samo vratila na taj sluaj provale u Titov kabinet posle njegove smrti jer tu ima dosta toga da se ispita. Ja sam ceo taj sluaj opisala kako se desio. A tu je glavni bio Milojko Drulovi, on je inae bio na ambasador u Kini. On je upao u Titov kabinet, pa iznosio sve te ladice iz Titovog radnog stola i ormara i predavao nekakvoj tehnikoj slubi. Ne znam uopte gde su to odneli. A to je kljuna stvar. Zato to se preganjaju preko toga. A treba priznati neke stvari da su bile takve. Ako hoete da raiavamo neke stvari, onda moramo govoriti kako je to bilo. To je prelo preko mojih lea. To sam ja pretrpela. E, pa molim lepo, neka mi zabranjuju da e me ubiti, a uspeli nisu, pa ja sam o tom govorila i ja u o tom govoriti. Tito je imao sva dokumenta kao i svi drugi ljudi. I sve je to bilo sreeno. I to je Drulovi odneo, kada je pljakao njegov kabinet. A kljuno pitanje je ko je ta razgrabio od te imovine, od svega toga to je tamo naeno, ukljuujui i tu brojnu dokumentaciju i sve te poverljive papire. Bili su tu Titovi dnevni materijali, a i ja sam tu stavljala neku svoju potu, razne dokumente i materijale koji su se ticali voenja kue, o emu sam, naravno, ja brinula. I kada su neki ljudi koji su doli sa Druloviem u tim ladicama videli tu moju potu, svi su krenuli da je grabe, to je bila takva jagma za tom mojom potom da to normalan ovek ne moe ni da zamisli, a ja sam se sa jednim admiralom Kostiem prosto otimala za ta moja pisma, za te moje uspomene. Bilo je to tako poniavajue i tako neljudski i ja sam tada osetila da su oni na sve spremni, pa ak i da me fiziki likvidiraju ako ustreba. Inae, u tim ladicama nisu bila samo dokumenta. Bilo je svakakvih stvari koje je Tito tu drao, kojekakvih sitnica, ali i vrednosti. Ono to svi dre po ladicama. Sat, mutikla, nalivpero i slino. A o tome koliko neto ima emotivnu vrednost, to je posebna pria. A Drulovi je sedeo za radnim stolom i drao je u ruci pismo koje je meni uputio Janko Smole, koji je, eto tako, imao obiaj da meni estita roendan ili Novu godinu... A Drulovi je bacio pismo na sto, kao da je to ne znam kakav dokaz protiv mene i rekao je: ,,Mi moramo videti dokle seu te njene veze. I to sve na osnovu pisma gde mi se estita roendan. Onda su gledali neke druge materijale i ja sam im objanjavala da su to informacije koje svi dobro znaju, pre svega o naim putovanjima, o zemljama u kojima smo bili i brojnim linostima koje smo mi tamo sretali i s kojima smo razgovarali. I onda su oni zakljuili da to nije interesantno za arhiv i da to treba spaliti. OTELI SU Ml I NASLEDSTVO OD MAJKE Ja sam kao dete, kao devojica imala toga puno. Imuna smo bili porodica i nisam bila sirotinja tada da bih bila pohlepna. Nisam bila nezajaljiva kao to se pria. Moda bih bila drugaija da sam

odrasla u drugaijim uslovima, ali eto nisam bila pohlepna. Moj otac je dosta zaradio u Americi, a i moja majka je imala svoje naslee. Vidite, moja baba po majci Dmitra bila je roena sestra Danila Banjanina, najbogatijeg oveka u Karlovcu Hrvatskome. On je ulagao jako puno u kue i on i njegova ena Rua nisu imali dece. I on je dao toj svojoj sestri, mojoj babi po majci, velike pare, tako da je ona kupila veliko imanje. Od toga je kolovala muku decu. Postali su lekari - i to u Beu, a erkama su davali otpremninu u nakitu i nametaju. Tako da je moja majka nasledila veliku vrednost i to je, naravno, pripaalo meni. Tako da sam ja to imala ve. E, sad Danilo Banjanin - on je bio velil dobrotvor u Lici kad su poplave bile, pa ne mogu ljudi da oru i kopaju. On im je ito dovozio i inio puno za njih. Ostavio je legat da se koluje 300 siromane dece iz Like da se koluju iz toga legata. A taj legat je potpisao direktno ban hrvatski Kuen Hedervari. Ja sam preko moje majke, dobila taj nakit i nametaj. Nametaj je popaljen kada su nam zapalili kuu, a nakit mi je ostao. Dosta toga je bilo zakopano, sakriveno. Eto, tako sam i ja dobila od te ostavtine svojevremeno neke predmete, pa su mi i to uzeli. Oni su ak i moje naslee od majke oteli i nikad mi to niko nije vratio. Odneli su mi ak i poklon, nakit od moje babe po ocu. I pitaj Boga gde je to sada i ko je to uzeo. POKLONI OD NESVRSTANIH Ja sam imala veliku imovinu. Mene su puno darivali nesvrstani, njihovi efovi drava, predsednici vlada, njihove ene, preduzea razna, ko sve ne. I ne samo nesvrstani. ak mi je i rimski papa dao jedan prelepi poklon. Ja sam imala veliku imovinu koja je oteta. Na svim predmetima koje sam ja imala i koji su bili moji lini sada stoji oznaka nekih nepoznatih ljudi, nepoznatih darodavaca, koji su to navodno poklonili Titu, a ne meni. Pa to bi Titu neko poklanjao minue i ogrlice ili kojekakve enske predmete? Pa niko nije bio lud da to radi. I mogu li ja dok sam iva da preem preko toga? Pa zar ovi ljudi nemaju sluha nikakvoga, za boga miloga?

U KUNOM PRITVORU Nisu mi dozvolili ni da obiem Tita u Ljubljani kad je bio bolestan i operisan, pod izgovorom da u ja svojim prisustvom nervirati Tita. Meutim, to su samo izmiljotine, kao to je i izmiljotina da sam ja ila u Ljubljanu i da su me vratili ispred bolnice, jer Tito, navodno, nije hteo da me vidi. A to nije tano. Pa kako bih ja otila u Ljubljanu kad mene iz kue nikud nisu putali? KAO KRIMINALAC OPKOLJENA POLICIJOM I otkada su me te noi u spavaici i pod orujem izbacili iz Uike 15, ja sam od tada u izolaciji, tretirana kao kriminalac, a dugo godina bez oruane pratnje nisam mogla ni nos da pomolim iz dvorita kue. Kada sam dola u ovu kuu bila sam opkoljena sa svih strana policijom. Petnaest policajaca su me uvali u kunom pritvoru, koji nikada nijedan sud nije naloio, niti presudio tako, ali jesu monici kojima sam bila trn u oku. A, onda su me, onako licemerno u ovoj kui doekali jedan ovek i jedna ena, toboe u ime Predsednitva i Vlade. I kad sam im predloila da popriamo uz kafu, ispostavilo se da u kui ne postoji ni dezva. Nema nieg. Ni kafu nisam mogla da skuvam. A, kao, napravili mi duebrinici odbor za doek. A da su mogli to da izvedu do kraja, najmilije bi im bilo da sam mrtva, da ne postojim. Eto, tako su mene Dolanc i Ljubii izbacili iz Uike, uz pomo svojih piona Krajgera i Stavreva. Uspeli su pre toga da nasilno odvoje Tita i mene. I taj moj nasilni povratak iz Igala, koji se desio pod njihovom komandom i silom, to je jedna duga i uasna pria. Naprave cirkus i naprave zlo i ajmo mi onda to laima pokriti i da udarimo na nekoga ko je najmanje kriv. A nisu mi dozvolili ni da obiem Tita u Ljubljani kad je bio bolestan i operisan, pod vidom da u ja svojim prisustvom nervirati Tita. Meutim, to su samo izmiljotine, kao to je i izmiljotina da sam ja ila u Ljubljanu i da su me vratili ispred bolnice, jer Tito, navodno, nije hteo da me vidi. A to nije tano. Pa kako bih ja otila u Ljubljanu, kad mene iz kue nikud nisu putali? A Tito se toliko bio navikao da mene, da bez mene, kako god to hoete da shvatite, jednostavno nije mogao. Nijednog jedinog trenutka. Jer ja sam Titu bila oslonac u svakom pogledu. I onda su to ljudi videli, a onda su ovi pakosnici rekli: Ajde da mi to lepo raskupusamo.a PRETNJE FADILJA HODE 12. jula 1982. godine dolazi kod mene Fadilj Hoda i vodi sa sobom etiri pravnika. Doao i on da mi preti i da mi se sveti. Ni on me nije ostavio na miru, imao je potrebu da se nekom dodvorava, zastraujui mene. A, moda mi se i svetio zbog onih mapa i papira koje sam mu poturila pod nos kad sam bila na Kosovu, dokazujui tim dokumentima da su moji preci bili na Kosovu i pre Kosovskog boja, to se njemu nikako nije dopalo. I kae mi kako je doao da mi saopti da neu dobiti Titovu penziju jer nemam pravo na to poto Tito nije primao platu. Kae jo i kako nema nikakvih dokumenata da je Tito primao platu. A, to nije tano. Primao je i platu, a postoje dokazi da je svojevremeno primao i deji dodatak.

A ti nazovipravnici koji su doli s njim samo klimaju glavom da bi dali na znaaju tim glupostima koje on pria. A poto je Fadilj Hoda radio tada na platama funkcionera, ja ga onda pitam: Pa kako ste vi to onda radili kad nita nemate od dokumenata, poto Tito jeste primao platu? Kako ste mu je onda isplaivali, ako nemate dokumente o tome? A to nije bilo nikakvo pravno pitanje, nego njihova politika odluka, kako bi me dalje muili, ikanirali i poniavali. Rekao je da ja nemam nikakva dokumenta da bih primala penziju, a moliu lepo, ja sam bila Titova udovica i mi nikada nismo bili razvedeni. Kad je Tito umro, mi smo bili u braku. A onda ja njega pitam: A, dobro, a to e biti sa mojim linim stvarima i mojim poklonima? A on odgovara. ,,To e sve postati Titove stvari. Ja sam mu samo rekla: Ako se vi tako budete ponaali prema meni, ja u vas tuiti. I ja nikada nisam dobila reenje o penziji. Imam nekakvo primanje, nekakvu apanau koju su mi odredili, bez ikakvog pravnog osnova, koju svako moe da mi uskrati kad god poeli. Ja sam i u tom pogledu u potpunosti stavljena izvan zakona. Nada mnom je izvreno krivino delo, jer ja sam liena nasledstva koje meni po zakonu pripada, jer ja sam Titova udovica. Jer, moliu lepo, ja nisam bila ni razvedena, ni osuivana, pa da mi se tek tako sve uzme i da me lie svega to meni pripada. To je bilo moje pravo, jer smo u kui iveli samo Tito i ja, a imovina je steena u braku bez dece. Tito i ja nismo bili razvedeni, mada su i o tome irili svakojake lai. Ali, jo uvek ima ivih ljudi koji su meni pretili ubistvom. Ovde se ee po Beogradu ovek koji je meni pretio ubistvom ako ne potpiem da sve to sam imala, a imala sam dosta imovine koju su mi zaplenili u toj Uikoj 15, poklanjam dravi. Taj se zove Ognjen Grkovi. Prijavljivala sam ga stotine puta, ali nita. BUDITE SRENI TO SMO VAS OSTAVILI DA IVITE Posle Fadilja Hode ulazi ovde kod mene u rano jutro, nenajavljen Ognjen Grkovi. Ja nisam znala ko je on. Policajci su ga najvili kao sekretara Ljubiievog. I taj Ognjen Grkovi otvara jednu fasciklu i vadi iz nje neki papir. Daje mi jedan tekst, jedan akt koji su spremili i kae da moram da potpiem da sve to sam imala poklanjam dravi. A ja njemu odgovorim: Niti mogu, niti hou da potpiem takav tekst, jer ja moram od neeg iveti. To je moja imovina. Onda on onako bahato stane ispred mene i kae: Budite vi sreni to smo mi vas ostavili da ivite. A ja sam ga onda pitala: A ko ste vi da bi moj ivot o vama ovisio? A on se tu jako naljutio i rekao je da e me ako ne potpiem ubiti. Ja sam se tu podigla, prila vratima i otvorila mu vrata da izae. A on pone da me gura. Ja otvaram, a on zatvara vrata. Jer, ja to niti sam mogla, niti sam htela da potpiem, jer od neeg moram da ivim. I s kojim pravom da mi bilo ko preti da e me ubiti ako ne potpiem da sve dajem dravi. Pa, ja sam onda mislila: E, neka vala, neka me ubiju, ali ja to tim zlikovcima potpisati neu. Meni nisu dozvolili da prisustvujem popisu stvari u Uikoj 15 posle Titove smrti, iako je to bilo moje pravo. Nisu dozvolili ni da sud presudi ta je to to je moje. Doli su ljudi koji su me iz kue u kojoj sam decenijama ivela sa Titom isterali i rekli: Mar, vani! Isterali su me kao poslednjeg kriminalca i zloinca. A taj Ognjen Grkovi koji mi je direktno pretio ubistvom se i danas eta Beogradom. PREKO MENE HOE DA NAPLATE TITU ZA SVE

Doem u Uiku 15 kad su me ovde oterali, da uzmem neto to sam zaboravila, da uzmem svoju etkicu za zube i sreem gada koji mi je pretio da e me ubiti, tog Ognjena Grkovia, Hercegovca iz Hercegovine, i pitam za neko vino. A on meni kae da su naredili da svo pie to se nalo u kui preda se Predsednitvu jer ele da naplate Titu sve to je pojeo i popio za svog ivota. Ja se okrenem tom lopovu i kaem: ,,A ko e to izraunati?" A on Titu majku opsuje i kae: ,,On je samo viski i strana pia pio. A nije. On je pio viski na kraju puta, kad su ga doveli u jednu tako teku situaciju, ali on, inae, nije pio. Sad su ga maltene proglasili za pijanca, a nije bio. Pripisuju mu mnogo tota to nije, a i mnogo tota to je bilo. Bio je bolestan od ui i pre toga smetalo mu je pie. Posle operacije morao je da pripazi. Pio je samo lagana vina. Voleo je belo vino, a ja crno. POALILA SAM SE DAIU I kad je dolazio gospodin Dai kod mene, s njim je doao i Toma Fila, ja sam rekla: Dajte, uinite neto, pokrenite ovaj sluaj, titite maltene ubice i lcriminalce. Tako sam im rekla. Niko nee prstom da mrdne. Hapsite tog Ognjena Grkovia, tog ubicu, koji mi je pretio da e me ubiti. A Fila kae: ,,Ne znamo gde je, pobegao je. A ja sam rekla: Nije pobegao - znam ja gde je. Oni sklanjaju te ljude da se sluajno ovaj problem i ova otimaina, ovaj zulum ne bi zavrio, da se o tome nita ne pria. Mladim generacijama ne treba ostaviti ovu tabu temu. Dok su ivi ljudi treba stvari raiavati, da se prava istina utvrdi. KRIMINALCI KOJl SU Ml PRETILI SAD SU SOCIJALISTI Ovaj to je meni pretio za ubistvo, ovi to su otimali nakit sa mene i ti kriminalci to su mi sve otimali - postali su posle socijalisti i sad su socijalisti. Glavni kriminalac koji mi je sve oteo nedavno je drao govor na nekoj proslavi u Muzeju 25. maj. Kad sam dolazila u Kuu svea, neki od njih, od tih zlikovaca, hteli su da se slikaju sa mnom. Da operu ljagu sa svog obraza, ali to tako sigurno nee moi. Jer ja kad ih vidim, verujte mi, meni jednostavno izae pred oi ta slika te otimaine, tog zuluma nada mnom i kad ih vidim tamo da me ekaju - muka mi je. Zato ja vie tamo i ne idem. Ne mogu da gledam to. Ali to je posebna pria zato ja ve godinama ne idem u Kuu cvea i o tome u vam ispriati. A sve ovo to se meni deava jeste jedna velika otimaina. Na otimainu bacite akcenat. To je zloin. To je delo ravno zloinu. Jer, ja nisam razvedena, ja nisam osuena. Ja javno pitam i traim da se istrai ko je to sve nareivao ovim lopovima, zlikovcima i kriminalcima, koji su me godinama terorisali. A danas ih, pre svega ovog Grkovia, koji je sada socijalista, titi Dai. Traim da se sazna ko je taj nalogodavac, ko je njemu naredio da mi preti smru. I da se kazne oni koji su taj zloin prema meni inili. Jer, nisam ja bila sluaj. Sluaj je bio Tito. Preko mojih lea se s njim razraunava i dan-danas.

TAJNE KRIJU DVA TITOVA PISMA Onda je onaj zlikovac Stane Dolanc saznao za postojanje tog pisma sa tim Titovim uputstvima i sa njegovom voljom kako i ta da se radi kada ga ne bude bilo. Saznao je da je to pismo kod Koste Naa. I Kosti Nau je tada preeno i to lino od strane Dolanca. Dolanc je doao kod Koste Naa i zapretio mu je da sluajno ne izae sa tim dokumentom, jer e se gadno provesti. to znai da e ga ubiti, ako to bude uradio. Eto, takvim pretnjama se sluio taj zlikovac Dolanc. DA Ll JE BILO TITOVOG TESTAMENTA? Kad je umro Tito dali su jednu zabeleku sudu, koju je napravio Mikuli i Badurina, Titov sekretar. Navodno su to naparvili u Bugojnu, sa Titom, i hteli su to da proture sudu da to sud prizna kao testament, a sud je to odbio, jer to nije bio Titov testament, nego falsifikat. Pa, Tito to nije hteo da potpie, a oni su, molim vas lepo, slagali kako je to navodno njegova volja. A, nije bila. Da je Tito hteo to da uradi sainio bi pravi testament, onako kako se testament pie. I da se u valjanoj proceduri sa advokatima overi u sudu. Tako da ta Mikulieva i Badurinina la nije uspela da proe na sudu. Mene su posle Titove smrti, u najveoj mojoj alosti, primoravali da se odreknem svega kao da je Tito sve ostavio dravi, a nije. U pitanju je jedna surova otimaina. Pa meni su oduzeli ak i fotografije koje sam ja slikala. Pa to nema nigde na svetu. Sve to je meni oteto dato je na upravljanje ljudima koji za to nisu dorasli, a mnogo toga je i razvueno i pokradeno, jer tu je puno vrednih stvari bilo. To je sutina svega. U toj pljaki, koja je do danas ostala nerazjanjena i nekanjena. Za tu pljaku kriminalci koji su je poinili nikada nisu odgovarali i nisu osueni. A morali bi biti, ako imalo pravde u ovoj zemlji ima. JOVANKA ZNA TA TREBA DA RADI AKO Ml SE NETO DESI I sada, kada je u pitanju ta Titova volja, ima tu jedna interesantna pria, neto to niko do sada nije tim tragom krenuo da se to raisti. Radi se o tome da je Kosta Na za vreme jedne sednice SUBNOR-a u Crnoj Gori priao sa Titom. Tito se neto njemu poverio. Tito je njemu rekao: to se stvari tie, to najbolje Jovanka zna ta treba da radi ako se meni neto desi. I meni je Kosta Na poruio tada ta je Tito rekao. A Tito je od svih tih svojih generala, imala sam takav utisak, najvee poverenje imao u Kostu Naa i njemu se najvie poveravao kad mu je neto bilo ba teko. I u tom Titovom pismu koje je dao Kosti Nau Tito je sam odredio da ja lino vodim rauna o svim stvarima koje posle njega ostanu, jer u ja to najbolje umeti i znati da uradim. Onda je onaj zlikovac Stane Dolanc saznao za postojanje tog pisma sa tim Titovim uputstvima i sa njegovom voljom kako i ta da se radi kada ga ne bude bilo. Saznao je da je to pismo kod Koste Naa. I Kosti Nau je tada preeno i to lino od strane Dolanca. Dolanc je doao kod Koste Naa i zapretio mu je da sluajno ne izae sa tim dokumentom, jer e se gadno provesti. to znai da e ga ubiti, ako to bude uradio. Eto, takvim pretnjama se sluio taj zlikovac Dolanc.

A isto tako, kao i Kosti Nau, Tito je i meni ostavio jedno pismo. To nije bio testament, niti je to bilo overeno kod advokata, u sudu. Nego je to bilo pismo za mene. U tome pismu je reeno ta ja u sluaju da se njemu neto desi, a ja ostanem - ta ja to treba da radim. A meni je to pismo u onoj optoj otimaini kada su provalili u Titov kabinet oteo Milojko Drulovi. A kad je Drulovi umro pisma nigde nema. Nestalo je. A, ja sam to pismo lino videla u rukama Drulovia, kad je on provalio u Titove ladice. I traila sam da se izvri primopredaja toga to on iznosi, a on nije hteo ni da me pogleda, a ne da sa mnom razgovara. To je ovaj Milojko Drulovi, to je u Kini bio ambasador. Iskreno da vam kaem, Srbi su se tu jako runo poneli prema meni, ali i prema Titu. Eto, ta dva pisma kriju odreene tajne i Titovu volju ta i kako da se radi kada njega ne bude bilo i koja je moja uloga u svemu tome, jer Tito je u mene imao veliko poverenje da u upravo ja to jedina znati i umeti da uradim onako kako to dolikuje celoj toj situaciji. I tu je sutina cele ove igre. I ta otimaina, jer svata su videli da ja imam - oteti, ajmo mi njoj sve joj oteti. SPAVAA SOBA NA PRIVREMENO KORIENJE Mika piljak je jednom bio kod mene i rekao mi je da se sprema da preduzme vlast i da je zatekao odluke o meni, ali ne i moje albe - a uo je da sam se alila, da sam silna pisma pisala, ali da tih pisama nigde nema. Rekla sam da sam se alila pismeno i da u mu to predati. Posle je doao kod mene jo jednom, direktno sa sednice vlade i rekao mi je da su pronali moje albe u pisaem stolu Pere Stambolia. Kad je Pera Stamboli mogao da naredi da se provali u Titov kabinet i da se uzme sva ta dokumentacija, mogli smo i mi u njegov sto da provalimo, pa smo tamo nali vaa pisma", tako je rekao. Trei put je doao i rekao mi je da uzmem: jednu spavau sobu, od dve koliko smo imali, nekoliko lampi, vaza i dekorativnih predmeta i jedan saloni koji je bio moje vlasnitvo. I ja sam te stvari, dobila na privremeno korienje. Pa gde to ima da na privremeno korienje ovek dobije ono to je njegovo vlasnitvo?

MILKA PLANINC PRIMENILA PAVELIEV ZAKON A ja sam videla da ta politika vodi propasti jednoj, da vodi do ponora, da emo se samo jednog trenutka sunovratiti. I ja napiem pismo za CK. I nosila sam ga lino na sednicu CK, jer sam se bojala da e ako ga stavim u sandue nestati. A novinari su me saekali ispred. Oni su mi rekli: ,,Ne moe ti na Kongres. Ja sam rekla: Neu na Kongres, nego samo da dam pismo. I onda me okrui 15 policajaca da ja ne bih nekome neto rekla ESTA LIKA SRUILA ZAKON Meni su oteli sve to sam imala i sada, na primer, prikazuju neke izlobe sa mojim stvarima. Svi moji predmeti, koji su bili moje vlasnitvo, koje sam dobijala od prijatelja, od poznanika, od raznih dravnika - sve su uzeli. I dali imena izmiljenih darodavaca. Oteli meni i dali imena izmiljenih darodavaca i prikazuju to sad na izlobi. I ni sama ne znam koliko puta sam intervenisala i niko da pomakne prstom da se neto oko toga promeni. To je zloin koji se meni deava. Ovo povezujem sa Srbima iz Hrvatske. To je Milka Planinc, kada sam odbila da neu da potpiem, da ne mogu da potpiem da sve to imam poklanjam dravi - ona je 29. decembra, pred samu Novu godinu, progurala zakon da su mi tim zakonom sve oduzeli. A to je primenjen zakon Ante Pavelia, koji je 1941. godine doneo zakon da se svim Srbima otme imovina, da budu proterani i pobijeni. To je bilo namenjeno i meni. Ali, ta vredi da se pria i pie o tome. Ja sam dala jedan intervju pre par godina. Sasekli su dve glavne reenice na kojima ceo tekst poiva i to vie nije ono to je bilo. A onda kada je dolo do toga da se ukine taj zakon, tu se pojavljuje Toma Fila kao da je on zasluan za to, ali nije. Moda neto malo. Jer treba znati jednu injenicu koja se ni danas ne zna. Ovde su, povodom tog zakona, bili tajni protesti koji su dolazili iz este like divizije. Oni su na svojim skupovima protestovali i vrili veliki pritisak kod vlasti da se to ukine. I oni vie nisu imali kud - morali su da ga ukinu. A onda, kad je taj zakon konano ukinut, dola je televizija tu ispred moje kue. Ispred kue je izala moja sestra Nada i oni su joj rekli da je ukinut zakon i zamolili su je da me pita kako ja to komentariem. A ja sam rekla da ja od toga ne oekujem nita. I bila sam u pravu. I dalje se nita nije promenilo kada se taj zakon ukinuo. I dan-danas je isto. I dalje su oni radili to su radili, niko nije skidao cedulje sa mojih predmeta koje sam dobijala od roaka, prijatelja i od nesvrstanih koji su me darivali. Oni predstavljaju ogromnu vrednost i ja ne mogu da se pomirim da ti predmeti na sebi nose oznaku izmiljenih darodavalaca, kao da ih je dobijao Tito, a nije. Samo da ja ne bih sluajno dobila ono to je moje i to meni pripada. JA SAM PRVA RTVA PROGONA KOJl SE NASTAVIO U OLUJI Trebalo bi da se sazna istina, ali postoje prepreke. Ajmo mi sada opet neku slogu, ajmo ponovo bratstvo-jedinstvo nekakvo, ajmo sada sa Slovencima i Hrvatima prijateljstvo - a da ne raistimo

Oluju, Jasenovac i Jovanku Broz, kao prvu Srpkinju koju su prognali, a onda i ceo onaj narod u Oluji. Ja sam prva rtva toga progona. KAKO SU Ml POMAGALI Jednom su mi dodelili jednu enu da mi neto pomogne. Posle tri dana ja je pitam da mi skuva kafu, a ona kae da nije niija slukinja. A tu je zaposlio kum koji je bio direktor ustanove koja se stara o ovoj kui. Neki Aleksi. U to vreme ovde je bilo petnaest policajaca. Okruivali su me sa svih strana. Aleksi mi se nije javljao na telefon, nego njegova sekretarica Marina Gavrilovi. Rekla sam da ovu enu vie neu, a oni su mi rekli da u sistematizaciji i nemaju to mesto. Nita tu nije bilo isto i ko zna za koga je ona tu radila. Istorija se kod nas ponavlja. Vojvoda Putnik, Milunka Savi... Kako su ti ljudi prolazili? Takav smo mi narod. NASLUTILA SAM RASPAD JUGOSLAVIJE Videli smo, na primer, kad je dolo do raspada Jugoslavije, kakvi ljudi su se tu sve nali. Ja sam naslutila da e se desiti raspad Jugoslavije. ak sam i pismeno upozorila Centralni komitet. Ali to pismo nikada nije ugledalo svetlo dana. Ja sam ih upozorila: ako budu Dolanc i Ljubii ovakvu politiku vodili, kao to su je do tada vodili, da e naa zemlja doi na ivicu ponora i da e biti jako teko da se iz tog ponora izvuemo. I dolo je do toga. Doao je Miloeviev rat. A ja sam dobila odgovor: Luda ena, ta ona zna. Ko njoj da veruje? Upozorila sam ih i to ba onako sa nekoliko detalja i desilo se to da je dolo do tog nesretnog rata i do svega ovoga. SKANDAL NA PARTIJSKOM KONGRESU Dravni rukovodioci su rekli da sam ja luda ena i da ja propast zemlje prognoziram kao neka ludaa. A ja sam videla da ta politika vodi propasti jednoj, da vodi do ponora, da emo se samo jednog trenutka sunovratiti. I ja napiem pismo za CK. I nosila sam ga lino na sednicu CK jer sam se bojala da u ako ga stavim u sandue nestati. A novinari su me saekali ispred. Oni su mi rekli: ,,Ne moe ti na Kongres." Ja sam rekla: Neu na Kongres, nego samo da dam pismo. I onda me okrui 15 policajaca da ja ne bih nekome neto rekla. Bio je to veliki skandal.

STENOGRAFSKE BELEKE SA BUVLJAKA Jednom mi je deurni policajac doneo pismo koje je nosilo oznaku Vojna tajna - strogo poverljivo. Ja sam se, pravo da vam kaem, trecnula i iznenadila. Zapitala sam se: ta to moe biti, kakvu to vojnu tajnu i ko sad meni ima da saopti kada sam ja u najveoj moguoj izolaciji? I zato? I kad sam otvorila to pismo, unutra je bilo obavetenje koje mi je poslao neki general i u kome je pisalo: Neemo vas vie grejati, jer nemamo mazuta. U potpisu ime generala i rei: Topli pozdravi. INTRIGE NIKADA NISU PRESTALE Na sto pedeset sednica Predsednitva CK govorilo se o meni. Nisu imali pametnija posla. Priali su o meni, a drava im se raspadala. Pedeset sednica imala je vlada o mom sluaju. Jedna moja roaka je, kad se raspala drava, na buvljaku kupila stenografske biljeke Predsednitva CK o meni, gde su oni to vodili kao nekakav sluaj drugarice Jovanke Broz. La do lai! Hteli su i da me ubiju. Raspala se drava i dokumenta su se nala na buvljaku. Tu sam videla ta su sve oni baljezgali o meni. Oni su se u takve lai upleli da je samo pedeset sednica drala vlada. Tema je bila Jovanka Broz. Nisu znali kako iz tog blata da izau. Ali u tim laima nema ta nema - nametala i otputala generale. Onda se pitamo, a to je radio vrhovni komandant? To niko ne misli o tome. Pa, zaveru pravila sa likim generalima. A nisam. Ni sa likim generalima, niti sa bilo kim drugim. Najpre sam bila kao zapadni pijun, a onda i ruski. A nisam niiji. Niti sam bila, niti sam sad, niti u ikada biti bilo iji pijun. Onda su priali i da sam bila u Moskvi na obuci, pre nego to sam se udala za Tita - a ja nikada u tom periodu nisam bila u Moskvi, u Rusiji. Kad ponu laima nekoga da kleveu, tome kraja nema. I kako ovek protiv toga da se bori? Kada uzmete da pogledate, masa naih ljudi, od ovih rukovodeih iz Titovog tima - svi oni su otili u grob sa paketom lai. Svakome se nakalemilo neto. tim i takvim stvarima, niko ne govori nita. Sad se ponovo uvodi neto: ne sme se ovo, ne sme se ono. PRVI SUSRET SA KUOM U KOJOJ SADA IVIM Sudbina je htela da bude tako da sam ja ovu kuu u kojoj sada ivim prvi put videla i ula u nju 1945. godine. U njoj je bio smeten tab Gardijske brigade, a ja sam tu dola da mi naprave propusnicu da uem u Beli dvor, kako bih se javila na novu dunost, na koju sam tada bila rasporeena. A kad je trebalo da se odri konferencija nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961. godine, ja sam dobila zadatak da obiem kue koje su dolazile u obzir da se u njih smeste efovi drava koji su dolazili na taj skup. Da bude sve kako treba, na najviem moguem nivou, da se ne obrukamo.

U to vreme vojska je adaptirala ovu kuu, ak su hteli i u hotel da je pretvore, ali su nekako to uradili tako da ona nije postala ni hotel, ni vila nego, eto tako, neto izmeu. dobro se seam da sam tada pitala jednog oveka koji je tu radio, da li je s tom kuom sve pravno reeno. I taj ovek, on je valjda tu bio tehniar ili inenjer, rekao mi je da je drava tu kuu kupila od predratnog trgovca Petrovia, koji je prodao zato to nije eleo da se posle njegove smrti njegova deca posvaaju oko nje pa da to na vreme rei. VOJNA TAJNA: UKIDAMO VAM GREJANJE Tako su mene doveli ovde, u tu kuu, i rekli mi da je to privremen smetaj. A kua pre toga decenijama nije odravana i ve je bila propala, skoro uruena, a nekad je bila lepa, porodina kua. U ovoj kui je sve propalo, unitila je voda i vlaga, nita ne funkcionie. Bu je na sve strane, otpao je malter, dotrajale vodovodne i elektrine instalacije, prokinjava, grejanje godinama nisam imala. Jednom mi je deurni policajac doneo pismo koje je nosilo oznaku Vojna tajna - strogo poverljivo. Ja sam se, pravo da vam kaem, trecnula i iznenadila. Zapitala sam se, ta to moe biti, kakvu to vojnu tajnu i ko sad meni ima da saopti kada sam ja u najveoj moguoj izolaciji? I zato? I kad sam otvorila to pismo, unutra je bilo obavetenje koje mi je poslao neki general i u kome je pisalo: Neemo vas vie grejati, jer nemamo mazuta. U potpisu ime generala i rei: aljem vam tople pozdrave. VODA S KROVA ME ZAMALO NIJE UBILA Prve godine u spavau sobu na mene se sruila ne znam kolika koliina vode. Jedva sam iva ostala. Mogla sam poginuti. Sve je bilo poplavljeno. U podrumu je voda bila do kolena. Kada sam to prijavila nadlenima, neki Rui je rekao da ja to sve izmiljam. Pa, kad se posle, ipak nekako smilovao da doe da vidi ta se deava, zatekao me je u podrumu u gumenim izmama, u vodi koja mi je bila do kolena. Uverio se da ne izmiljam, ali nita nije preduzeo, iako je kua u dravnoj svojini i drava je duna da je se brine o njoj i da je odrava. Pa, molim vas lepo, neu ja ovu kuu odneti sa sobom u grob, ovo ostaje dravi i drava o njoj treba da se brine, da je domainski odrava, a ne da je ostavi da ovako propada i da se uruava.

GREJALA SAM SE VRELOM VODOM U PLASTINIM BOCAMA Sipala sam vrelu vodu u plastine boce od kisele vode i iz kupatila, koje se nalazi u prizemlju, nosila sam te boce s vrelom vodom na sprat, gde mi je spavaa soba, i reala ih u krevet. Sipala sam vodu da bude to vrelija kako bi due drala toplotu. I tako sam po nekoliko puta silazila sa sprata, iz spavae sobe do kupatila, sipala vrelu vodu u boce i nosila ih iz prizemlja gore do kreveta. Nekoliko puta sam se tokom noi i opekla na te boce. Imala sam opekotine od te vrele vode u flaama. KUA OTEENA TOKOM BOMBARDOVANJA Kad hou da izaem napolje, strepim da se ne urue stepenice ispred ulaznih vrata, u tako su loem stanju. Tim pre to je za vreme bombardovanja 1999. godine kua dodatno oteena, kada je nedaleko od nje pogoen Maralat. Tada je od udara bombe, od sve te siline, kua pomerena iz temelja. Pa, ako se srui, ima da smisle da je Jovanka lino i ovu kuu sruila. Kad su izmislili i plasirali o meni kojekakve ostale lai, to mi jo i ovu ne bi pridodali? A zimi, kad ima dosta snega, strah me je da se krov ne urui i da me ne zatrpa, u tako je loem stanju, decenijama na njemu nita nije raeno. Ja zimi ne mogu ni korak da maknem iz kue u dvorite jer sneg niko ne isti, aja sama ne mogu. I danas postoji samo jedan ugao u kui u kojem ne prokinjava. Kad padne kia, ja mogu samo da sedim u tom uglu da ne pokisnem. OPEKOTINE OD VRELE VODE Dok nisam imala grejanje, godinama sam se snalazila, pitajui se da li u preiveti sneg i mrazeve. Jer radijatori nisu radili, a elektrine instalacije su i dan-danas u stanju raspada, da se ne moe nikakva grejalica ukljuiti jer bi moglo doi do haosa, pa da se sve to zapali i da cela kua izgori. I tako sam se ja godinama smrzavala. Sipala sam vrelu vodu u plastine boce od kisele vode i iz kupatila, koje se nalazi u prizemlju, nosila sam te boce s vrelom vodom na sprat, gde mi je spavaa soba, i reala ih u krevet. Sipala sam vodu da bude to vrelija kako bi due drala toplotu. I tako sam po nekoliko puta silazila sa sprata, iz spavae sobe do kupatila, sipala vrelu vodu u boce i nosila ih iz prizemlja gore do kreveta. Nekoliko puta sam se tokom noi i opekla na te boce. Imala sam opekotine od te vrele vode u flaama. A esto sam ruke jedino mogla da zagrejem drei ih na tim bocama s vrelom vodom. Jer ja grejanje u kui godinama nisam imala. A kod policajaca iz obezbeenja u sobici postojala su dva radijatora koja su radila, pa preko dana, kad bi policajci iz obezbeenja zavrfli smenu i otili jer deuraju samo nou, ja bih ulazila u njihovu sobicu da se ogrijem. Skupim se tu, ponesem neku knjigu fli neto radim jer jedino su tu radila ta dva radijatora i jedino je tu, kod policajaca, bilo toplo. Tako sam preivljavala te hladne dane. Ni sama ne znam kako sam ostala iva.

KUA U STANJU RASPADA Dok se ne bude neki forum pozabavio mojim sluajem i dok ne odlue da li hoe da mi daju prava ili ne, nita se nee desiti. O tome se mora neka odluka doneti, a ne izjave davati. ta meni pripada? Na ta ja imam pravo? To se mora javno objaviti. Onda se nee usuditi svako sa strane da radi ta hoe i kako hoe. Evo, Ljaji se stvarno zaloio, zbilja iskreno se zaloio. Njemu mogu biti zahvalna to nisam umrla od zime. On mi je ipak nekakvo grijanje donekle osposobio u delu kue i bio je tu sve dotle dok se to nije reilo. Ali evo sad su iskrsli i neki drugi problemi u odnosu na stanje u kui koja je u sve gorem stanju. Ovo je izgleda jedina kua koju je drava svojevremeno otkupila od vlasnika i drava moe slobodno da raspolae, a s drugim kuama nisu raieni imovinski odnosi. Ja neu da mi neko da neto to je tue, pa da mi neko svaki dan preti da se iselim. EF DB NIJE DAO DA Ml SE POPRAVI KROV I kad je ponovo, po ko zna koji put, kua bila poplavljena, obavestila sam tome novog efa slube koja se starala o kui Janjuevia, koji je doao umesto Ruia. Rekao mi je da e majstori doi u ponedeljak, poto je tada bio petak. Nekoliko ponedeljaka je prolo i niko se nije pojavio, nikakvi majstori nisu doli. Posle ni sama ne znam koliko vremena, pojavio se ponovo taj Janjuevi rekao mi je: ,,Ja bih vam pomogao, ali mi ne da Radonji. A ispostavilo se da je taj Radonji, koji nije dao da mi se popravi krov, onaj isti Radonji iz DB-a koga su posle gonili zbog Vuka Drakovia i uruvije. Pa, eto, mogu i mene na taj njegov spisak da stave. KO JE POKRAO SREDSTVA ZA KUU? U javnosti se esto govorilo kako se velike pare troe na popravku moje kue. A ne troi se nita, kua je u raspadu, samo gledam kada e se krov sruiti na mene, ili u u zemlju propasti. I ja se sad pitam kuda su odlazile sve te pare za koje su tvrdili da se ulau u opravku ove kue. Jer ovde uloene nisu. Ko je pokrao ta sredstva za koja su priali da su ovde uloena? A nije nita uloeno, to se i obinim okom moe videti. Niko ne zna, ni ja niti na narod, kud su otila ta sredstva koja su navodno planirana da se ova kua popravi. I nikad se nee znati ko je to pokrao jer nikad niko to nee hteti da istrai. Ali, jedno je sigurno - oni za Jovanku nisu nita uinili. Nisu nita uinili ni za ovu kuu, koja nije moja, koju ja samo koristim. Ova kua je dravna imovina i oni dozvoljavaju da propada ovo to je dravno, i to je nedopustivo. To je sramota. Pa nije ovo samo nebriga o meni, ovo je nebriga i o dravnoj svojini.

MILOEVIEVE I TADIEVE PORUKE A poto se Miloevi ba u to vreme useljavao u Uiku 15, koja je bila puna Titovih i mojih privatnih stvari, ja sam ubeena da su oni i napravili celu tu predstavu s navodnom rekonstrukcijom ove kue samo da zabaure to da se on useljava u Uiku 15 i da, toboe, eto, misli i na mene, kako da mi pomogne. A niti je Miloevi mislio, niti ga je bilo briga kako ja ivim i u kakvim uslovima. Jer da jeste, ne bi me obmanjivao, nego bi neto i uradio. Da je hteo, mogao je. A nije. MILOEVI ME JE OBMANJIVAO Kad sam ja u pitanju, i Miloevi je bio isti kao i njegovi prethodnici. Poslao mi je jednom Jugoslava Kostia, s jednom delegacijom, sastavljenom od nekih pravnika. Tu je mene Kosti pred njima hvalio kako sam ja zasluna za dravu i kako sam je dostojanstveno predstavljala. ak je rekao kako e meni oni ovu kuu skroz popraviti i pokloniti. Ja sam se tu u udu nala, ali kao i svaki put od obeanja nije nita bilo. Samo prazna pria. Kosti mi je rekao da imam petnaest dana da spakujem stvari da bi moglo da se pristupi renoviranju. I ja sam to i uradila, sve sam sama pakovala. Onda me je posetila Cica Kneevi, koja je rekla da dolazi u ime Miloevia. Kao njegov sekretar, tako nekako. I ja sam onda pitala, interesovalo me je, ko e obezbediti sredstva za sve te popravke, za renoviranje kue. Ona mi je na to odgovorila da su sredstva ve obezbeena i da to nije moja briga, nego njena. Posle toga smo jednom razgovarale telefonom i ona mi je rekla da trenutno nema para i da se radovi odlau za petnaest dana. A moje stvari spakovane i ja ekam rekonstrukciju koju su mi obeali. Posle sam ja nju zvala telefonom nekoliko puta, ali ona nikada vie nije htela da se javi i nikada se vie nisam ula s njom. Kada bih pozivala, javljala se njena sekretarica koja mi je govorila te da je na sastanku, te da je zauzeta, da ne moe sada da pria, da je na putu i ta mi sve nije govorila kako bi je opravdala to se ne javlja... I ja sam posle prestala da zovem jer je i to, kao i sve pre toga, bila jedna velika la i obmana i njima nije padalo na pamet da bilo ta urade da se ova kua dovede u pristojno stanje. A poto se Miloevi ba u to vreme useljavao u Uiku 15, koja je bila puna Titovih i mojih privatnih stvari, ja sam ubeena da su oni i napravili celu tu predstavu s navodnom rekonstrukcijom ove kue samo da zabaure to da se on useljava u Uiku 15 i da toboe, eto, misli i na mene, kako da mi pomogne. A niti je Miloevi mislio, niti ga je bilo briga kako ja ivim i u kakvim uslovima. Jer da jeste, ne bi me obmanjivao, nego bi neto i uradio. Da je hteo, mogao je. A nije. SVETOZAR MAROVI ME JE IGNORISAO Sad kad bi neko otiao u Crnu Goru, pa da nae i intervjuie onoga to je bio predsednik Republike, onoga Marovia. Pa da ga neko pita: ,,E, ta si ti radio tada?, kada sam ja kukumavila i

molila i pismeno i usmeno: Pomozite mi. A on nita nije uradio, nije mi ni odgovorio. Potpuno me je ignorisao. Vrlo se bahato ponio tada. A sada je trenutak da neko izazove sve te ljude koji su to radili i koji su se tako ponaali prema meni. Da kau ako hoe, a ako nee ne moraju. To se sve dogaalo u njihovo vreme. Potpuno su se ogluili o sve. PISMA DRAVNIM ORGANIMA Ne zna se broja pismima koja sam upuivala dravnim organima. Ima tih pisama koja sam ja pisala na sve strane. Ona su rasuta namerno. Morala bih da vidim u ovoj krai koja se desila ega od tih pisama nema. ta su lopovi odneli. A ima tih pisama, ja ak mislim, preko stotinak. To su dokumenta. A onaj nesretni Centralni komitet i ta druba su se ogluivali na sva moja pisma, omalovaavali me govorei: ,,Ma ta ona zna iz pozadine. Ko je ona? ta nas briga ta ona pie. OSAM GODINA BEZ GREJANJA S vremena na vreme dou kao neki majstori, pogledaju, klimaju glavom i odu. A problemi ostaju i kua se uruava. Instalacije su toliko loe i voda prodire kroz njih, pa se moe desiti da se cela kua zapali i da izgorim u njoj. Osam godina ja nisam imala grejanje. I kad je u ovaj kraj doao toplovod, oni ga nisu meni prikljuili, iako se nalazio samo koji metar od ove kue, zato to su se sporili s vojskom ko to treba da plati. I dok su se oni godinama preganjali ija je to nadlenost, ja sam se smrzavala. Komandant garde osi mi je obeao da e se grejanje osposobiti za osam dana, ali ni od toga nije bilo nikakve vajde jer je on posle smenjen, kada se dogodilo ono ubistvo vojnika u kasarni u Topideru. Na kraju je grejanje prikljueno kad mi je to obeao Rasim Ljaji, ali opet ne u celoj kui. Grejanje mi radi samo na donjem spratu, jer ima nekakav kvar koji niko od majstora nije uspeo da pronae. Zahvaljujui Ljajiu, krenuli su da popravljaju krov i vodovodne instalacije, ali su vodoinstalateri, koji su poeli da rade, posle dva dana povueni, jer su morali hitno neto da popravljaju u Klubu poslanika. A krpljenje krova je prekinuto jer je poela zima, pa je sve zaustavljeno i voda i dalje curi posle svake kie. TADI JE OBEAO I SLAGAO Predsednik Tadi je tri puta govorio da e doi dok je bio predsednik. Tri godine je obeavao. Moj prethodni advokat je iao kod njega. Tadi je rekao da je to svinjarija ta se sa mnom radi. ak je rekao i da sam ja neka istorijska linost i da se to tako sa mnom ne bi smelo dogaati, ali vie od toga nije bilo nita. Doao nije, a svata se nastavilo dogaati. AUTOMOBIL DECENIJAMA NA POPRAVCI Mercedes koji mi je bio dodeljen i koji je vozio Stevo Jeki proizveden je 1980. godine. Taj auto

sam povremeno koristila, kad treba da odem na Titov grob. A onda je za vreme rata voza Jeki rasporeen da vozi UNPROFOR. Tako ja od tada nemam na raspolaganju kola kojima bih mogla da odem ni na Titov grob. Kau da su ta kola na popravci, a to traje ve godinama. I sada, ako bih ja zamolila nekog roaka da me odveze, ja bih morala to da prijavim i da traim dozvolu za tako neto. A voza Teanovi, koji je zamenio Jekia, upozorio me je da e mi ponuditi neka kola sa otpada koja on nee da prihvati jer su havarisana. Eto, tako ja odavno nemam vie nikakav prevoz. Sedim u kui i nigde ne mrdam iz ovog zatvora koji se uruava i koji e se na kraju i sruiti jer je posle bombardovanja cela kua iz temelja pomerena.

TERALI SU ME DA TUIM TITOVE SINOVE I onda su pokuali da igraju neku igru u kojoj su mene terali da ja tuim Titove sinove, ali ja to nisam htela jer oni meni nisu nita krivi za ovu otimainu koja se sprovodi nada mnom. Nisu meni kriva Titova deca to ja nisam nita dobila, nego mi je kriva drava koja je meni sve otela i koja me decenijama progoni kao da sam najvei kriminalac i zloinac. BILA SAMI RTVA RAZLAZA SRBIJE I CRNE GORE Kada se raspala ova poslednja zajednika drava, tanije ova koja se zvala Srbija i Crna Gora, ja est meseci nisam dobila ni dinara jer se nije znalo u iju nadlenost ja spadam kad smo posle otcepljenja Crne Gore postali samostalna drava Srbija. I nisu mi davali ni dinara. Samo mi je jedna roakica donosila malo potreptina, neko voe i tako to. Na tome sam mesecima ivela. Jedva sam preivela taj period. I ja ih pozovem i kaem da ja nemam od ega da ivim, da hleba nemam da jedem. I meni onda oni kau: Razmotriemo va sluaj, moda vas stavimo u Ministarstvo rada. A ja im kaem: Nemojte molim vas, pa ja nemam nikakve veze s radom. Ja nikada nisam formalno bila u radnom odnosu. A onda oni meni kau: Dobro, onda emo vas staviti u Ministarstvo prosvete. A ja u njima: Nemojte molim vas, pa ja ni s prosvetom nemam nikakve veze. Ako moe, stavite me na neku stavku u Vladu. Jer, raunam, danas svaki as ukidaju jedna ministarstva i uvode druga, pa ta u ako ukinu rad ili prosvetu, onda ja opet nita neu primati, pa u morati ponovo da ih molim kako bih imala od ega da ivim. Ovako, raunam, stavite vi mene na neku stavku u Vladu, jer Vladu sigurno nikad ukinuti neete. Tako mi je nekako najsigurnije, kad sam ve mimo zakona i kad nemam penziju kao sav normalan svet. Nego ovu milostinju, koju mogu da ukinu jednim potezom pera. Jer ja kao supruga predsednika zemlje, kao borac iz rata, nosilac Spomenice i potpukovnik imam pravo na penziju, na adekvatan smetaj, a ne na privremena i nesigurna reenja, mimo zakona, koja mi svakog trenutka neka sila moe uskratiti. Pa, moliu lepo, meni i tu nadoknadu mogu ukinuti kad god hoe, mogu me i iz ove kue na ulicu izbaciti kad god poele. Kao da ja nita ovoj zemlji nisam doprinela. To je tako ispalo da sav moj rad i trud nemaju nikakvu vrednost, a da ja nemam nikakvu sigurnost. A eto, desilo se to da su bila to takva vremena i ja sam se trudila da dostojanstveno predstavljam nau zemlju, kad god sam bila u prilici u svakoj situaciji. Da uinim sve to je bilo do mene za tu dravu i njene interese. Ali koga to briga danas. Zato ja i ivim iz inata da ispravim ovu nepravdu i boriu se protiv te nepravde dokle god diem. TITOVA IMOVINA I NASLEDNICI Ja i Tito smo iveli u naoj kui. Sem nas dvoje, tu nije iveo niko. Titova deca su imala oformljena svoja domainstva i svoje porodice. iveli smo samo nas dvoje. Bio je to brak bez dece. Imovina koja se zatekla tamo posle njegove

smrti stvorena je u nae vreme. Titova deca su tada, kad je dolo do toga, pokojni Titov sin arko je jo uvek bio iv, rekli da sve poklanjaju dravi. Meutim, arko se pokolebao kasnije, pa je tuio dravu i traio da se odri ostavinska rasprava. Ja sam ovde ostala u najgoroj situaciji, najvie oteena. Titova deca su imala svoja odvojena domainstva, a nas dvoje smo iveli sami, u braku bez dece. Oni imaju i dobili su neto, njima niko nita oteo nije, a meni su oteli sve i ja ni na ta nemam pravo. Hrvatska se pobrinula da Mio dobije kuu koju su Tito i Miina majka Herta imali u Zagrebu. A dobio je i stan. Ima i vinograd koji je Tito kupio u Samoboru. A arko je ovde imao dravnu kuu koju je njegov unuk prodao. I u Kumrovcu je dobio vinograd s kuicom. I njegova deca dobila su stanove ovde. Tako da su se oni na neki nain materijalno podmirili. Ja sam ostala bez igde iega. Jedino ja nisam dobila nijedan jedini kvadrat, jedino ja nisam ostvarila nikakvo pravo iako smo mi stvarali imovinu u naem braku. Pa ja sam bila poslednja odbrana Titova i svojim ivotom bih titila njegov ivot da je neko na njega nasrnuo. To su injenice jer ja sam mu bila najblia, uvek pored njega. I onda su pokuali da igraju neku igru u kojoj su mene terali da ja tuim Titove sinove, ali ja to nisam htela jer oni meni nisu nita krivi za ovu otimainu koja se sprovodi nada mnom. Nisu meni kriva Titova deca to ja nisam nita dobila, nego mi je kriva drava koja je meni sve otela i koja me decenijama progoni kao da sam najvei kriminalac i zloinac. Verujte mi da sam duboko povreena da se ak i moji lini predmeti na izlobama pokazuju kao da su dravna svojina, kao da ih je poklonio neko pitaj boga otkuda. To je otimaina na kvadrat. A o tome se ne pria. Svi znaju sve, a niko nema tri iste da neto kae u prilog meni. A to su zloini. Ovo to se nada mnom radilo to je ravno zloinima. A ovi koji su to radili oni se nagrauju i njima se podilazi.

TRIDESET TRI GODINE BEZ OSTAVINSKE RASPRAVE Meutim, s obzirom na ovo stanje kakvo je u zemlji kod nas, evo godinama traje, uvek sam mislila neu jo i ja da dolivam ulje na vatru koja gori. Pa neu ja da tuim dravu u Strazburu, da ja dravi oteavam, iako je meni drava oteala sve to je mogla i uinila me graaninom drugog reda, graaninom bez ikakvih Ijudskih prava. Bez krivice osuenom i prognanom. Uvek sam mislila to e se ovde uraditi. Trebalo bi da se to ovde uradi. Meutim, to nee niko da pomakne s mrtve take. POLITIARI KOE OSTAVINSKU RASPRAVU Od Titove smrti do danas nema ostavinske rasprave. Pune trideset tri godine. Sud je traio ostavinsku raspravu prole godine. Meutim, to dre politiari i ne daju da se napravi ostavinska rasprava. To je nekome u interesu da se nikada ne desi. Zbog toga sam ostala bez igde iega. Bez jedne jedine stvari koja je u mome vlasnitvu. Ta rasprava je ponovo negde zapela i neko ponovo hoe to da zaustavi, da se sve stornira i da meni ne daju nita to mi inae po zakonu pripada. ak ni moje line predmete, koji su mi, bez ikakvog prava, silom oduzeti. Kako ovo sve do sad ide - to je sve traljavo do Boga miloga. Mada ako ovek sam sebi ne pomogne, nee ga niko pogledati. Jer oni uvek imaju prea posla i ta da radim. Moram sama za sebe da se borim. Meni bi bilo sigurno da se zavri ostavinska rasprava, da znam ime ja to raspolaem i ta je to moje. Samo smo ja i Tito iveli u toj kui. Titovi sinovi i unuci iveli su u odvojenim domainstvima. A kako ide taj proces, to najbolje govori jedan detalj iz suda. Jednom, kad sam ja dola u IV optinski sud, doveo me Fila, bio je tamo jedan sudija i on je meni pokazao knjige koje su mu predali - popis stvari. Ja sam to letimino pogledala i shvatila da su to samo manje vredne stvari. A svega drugog - to je mnogo vrednije - nema. Nije na spisku. Neko je to sklonio. I ja nisam mogla da se sloim s time da je to popis imovine kad to nije tano. I rekla sam mu: ,,Mi nemamo ta ovde da razgovaramo. Kada budete imali kompletan popis imovine, onda moemo da razgovaramo. A onda je on, kada smo izlazili, na izlazu rekao Tomi Fili: Jedni su mi doli i rekli su - dajte joj sve to trai, a drugi su doli i rekli su - ne dajte joj nita. A ti koji su reldi ne dajte nita - to su bili Srbi. A taj sudija je jo iv i mogao bi ga neko pitati da to sve potvrdi. I da kae koji su to bili jedni, a koji drugi. I ta sve na tom spisku nedostaje. JA SAM ILAVA LIANKA Ja ivim onako kako drugi hoe, kako moram. ivim iz inata i dok sam iva boriu se za pravdu i za ono to meni pripada. Ja sam ilava Lianka, takva sam, takva u i umreti. Nisam ja neki protokolarni ukras koji oni tek tako mogu da odstrane, da ponite i unite. Gde sam ja bila za ukras? Ja sam rintala znate kolko.

Imam eline ivce i, hvala bogu, uva me zdravlje, pa emo se jo preganjati. Godinama mene zastrauju, iscrpljuju, maltretiraju, jer misle da e, ako ubiju mene, ubiti i sve tajne i vrue teme koje se jo iz tog doba, iz Titovog ivota, ovde provlae. A to nee moi. Godinama ivim s tim uasnim klevetama i podmetanjima i udim se kako im to ve nije dosadilo. ta sve nisu izmislili. Da se borim za vlast, a ja sam samo htela da pomognem Titu i da mu olakam svakodnevni ivot. Te da sam pijun, i zapadni i ruski. Te da sam spremala pu. Da sam postavljala generale. Da imam negativan uticaj na Tita i na njegovu politiku, a on ni najmanje nije bio ovek na koga bi ena mogla uticati. Rekli su ak i da mu smetam na poslu, a deavalo se da, kad nisam jedan dan uz njega, on zove i zahteva da se odmah vratim. Svata su lagali i koliko je lai bilo, toliko je i muenja mene bilo i psiholoke torture kojoj sam svih ovih godina izloena. Pa da je ita od toga tano bilo, oni bi me odavno streljali. A nije bilo tano. Sve su to bile samo lai. Bile i ostale. SUD U STRAZBURU Bavila sam se milju da se obratim i sudu u Strazburu. Da lopovi otvore oi, da vide malo da to ne moe tako. Ja sam razmiljala: ima Strazbur, a imaju i Ujedinjene nacije. Moda bih i dobila u Strazburu, ali ne verujem puno. Pitanje je i kako bi se taj strazburki sud prema tome odnosio, jer ja sam ipak Srpkinja. A naoj dravi to bi bio jedan veliki minus. Ali oni su zasluili da im ja to priredim. Meni drava nita pomogla nije i ne bih imala razloga da je titim. Meutim, s obzirom na ovo stanje kakvo je u zemlji kod nas, evo godinama traje, uvek sam mislila neu jo i ja da dolivam ulje na vatru koja gori. Pa neu ja da tuim dravu u Strazburu, da ja dravi oteavam, iako je meni drava oteala sve to je mogla i uinila me graaninom drugog reda, graaninom bez ikakvih ljudskih prava. Bez krivice osuenom i prognanom. Uvek sam mislila to e se ovde uraditi. Trebalo bi da se to ovde uradi. Meutim, to nee niko da pomakne s mrtve take. Imam jednu roakinju koja je strunjak za ostavine. Nju sam zamolila da izvri primopredaju s Filom. Trideset godina je prolo i ja od toga nita imala nisam. Kad bi se ceo predmet izanalizorao, to bi bilo interesantno da se vidi kako se to bojkotujem ja i kako nikakva prava u ovoj dravi nemam.

TAJNA TITOVOG SEFA A onda se desilo to da su taj sef otvorili bez moga prisustva i prisustva drugih Titovih naslednika ili naih advokata. Pa se sada od toga pravi nova neka misterija jer meseci su proli od kada je ta komisija taj sef otvorila, a jedne rei nema da se kae ta je tamo pronaeno. I sad je Svetlana, Titova unuka koja ivi u Sarajevu, izjavila da e tuiti Nikolia zato to nas je prevario, i to da e ga tuiti Sudu u Strazburu. To je dosta publiciteta imalo u svetu. Meutim, ovde se niko ne osvre na to. Bio bi red da su nas zvali na otvaranje sefa. Formalno bi to bio red. NALOG PREDSEDNIKA SRBIJE DA SE OTVORI TITOV SEF Kada je gospodin predsednik drave nagovestio da e se otvoriti Titov sef, ja sam to pozdravila. To je trebalo da bude jedan jako dobar potez jer treba videti ta ima i ta je ostalo, jer tamo u tom muzeju zaposleni su bili kriminalci i ja sam o tim kriminalcima stalno govorila. Nametali su svoje produene ruke, roake, strine, babe, tetke. Krali su i prodavali stvari za koje su bili zadueni i niko nije za to odgovarao. Ja sam zato toliko povreena. Sve ove godine sam iva i zdrava, a niko me nita nije pitao. Inae, ja mislim da se u tom sefu mogu nai pare od autorskih prava koje je Tito dobijao, neka dokumentacija i neto od uteevine i Titove plate iz poslednjih godina, kad su nas razdvojili i stavili u izgnanstvo. A oni su rekli da on nije imao platu i da ja zato ne mogu da dobijem penziju, poto ne mogu da izraunaju kolika bi ta penzija bila. I onda dobijam nekakvo primanje koje nije zakonska penzija i nije sigurno, jer ako neko odlui tako, i to mogu da mi oduzmu, kao sve to su mi oduzeli. A onda se desilo to da su taj sef otvorili bez moga prisustva i prisustva drugih Titovih naslednika ili naih advokata. Pa se sada od toga pravi nova neka misterija jer meseci su proli od kada je ta komisija taj sef otvorila, a jedne rei nema da se kae ta je tamo pronaeno. I sad je Svetlana, Titova unuka koja ivi u Sarajevu, izjavila da e tuiti Nikolia zato to nas je prevario, i to da e ga tuiti Sudu u Strazburu. To je dosta publiciteta imalo u svetu. Meutim, ovde se niko ne osvre na to. Bio bi red da su nas zvali na otvaranje sefa. Formalno bi to bio red. Tu se ne radi o sefu i polugama zlatnim ili ko zna jo o emu, tu se radi pre svega o nekim tekstovima i dokumentima. A sad je sve to zaustavljeno i nita se o tome ne zna ta je unutra pronaeno. I naravno da se iz toga svakakve nove sumnje raaju, pa se ovek pita kome i zato to treba. Umesto da se stvari raiavaju i da se sazna prava istina. POLITIARI NEMAJU KIMU DA REE MOJ PROBLEM Moda bi se i Skuptina mogla pozabaviti time, tim mojim problemom, mojim progonstvom, mojom situacijom i obespravljenou kojoj sam izloena. Jer nije to ba bez osnova da bi se i

Skuptina time mogla pozabaviti. Ja sam probala i s Daiem da se ovo rei, ali nita od toga nije bilo. To je jedan stav da se to ne reava. Ja sam pokuala s gospodinom Daiem da vidi ove lopove to su mene gonili, da se to preispita i ko je njima nareivao da rade takav zulum nada mnom, pa ak i da mi prete ubistvom. Da se pone od toga, pa da se do kraja vidi ta se sve to deavalo jer bi to trebalo raistiti dok sam ja iva jo. Ali tu nema kime da se to uradi. Tu treba imati i hrabrosti i smelosti i volje da se u taj problem zae. Samo, toga nema. A to nije nekakav nereiv problem. Evo, na primer, sud trai da se ostavinska rasprava napravi, a neko od politiara ne da da se u taj problem dirne. Da se vidi ta je ta i ta je ije. I sad se ja pitam: ko to ne da i iz kojih interesa? ZATO VISE NE IDEM U KUU CVEA? Kriminalci koji su me progonili i otimali moje stvari poeli su da me doekuju kad doem u Kuu cvea. Zar da dopustim da me ispred Kue cvea doekuje Ognjen Grkovi, Ljubiiev sekretar koji me je izbacio iz Uike 15 i traio da potpiem da sve to imam i to je moje ostavljam dravi i da budem srena to su me ostavili ivu? On i njemu slini bi sada da se sve to zaboravi i da speru ljagu sa svog obraza, ali ja im to, dok sam iva, neu dozvoliti. A taj Grkovi je posle unapreen, dobio je vii in, valjda kao nagradu to me je uspeno zlostavljao. Protestovala sam nekoliko puta da ih udalje kad ja dolazim, meni oni ne trebaju da me ekaju. Nisu hteli da mi izau u susret. A ve godinama su mi uskraena i kola kojima bih mogla da doem na Titov grob. A kada bih zamolila nekog roaka da me odveze do Kue cvea, morala bih to da prijavim i da za to traim dozvolu kao da sam najopasniji dravni neprijatelj. Onda sam ja posle rekla: ,,E, pa hvala lepo, onda ja tu vie dolaziti neu. Zato vie ne idem tamo. A kad se postavljalo u javnosti pitanje zato me nema u Kui cvea na dan Titove smrti - onda su oni lagali da sam bolesna. A nije tano. Zdrava sam, samo ne dozvoljavam da me poniavaju i da sa mnom peru pod. A deavalo se i da slau da sam dolazila, ali da izbegavam javnost, ali i to su bile lai. Godinama nisam tamo bila. Eto, to se dogaa. Samo se gurnu neke lai i niko ne odgovara za to. ta je sledee? Hoe li opet rei da sam luda ili bolesna, kakvu e gadost meni smisliti? Pa, eto, napisali su da je onaj Vikiliks objavio depeu iz amerike ambasade kako sam ja navodno bila u amerikoj ambasadi i priala im kako sam organizovala susret Tita i Drae u Kninu. Pa to je neverovatna la. Ja bila u amerikoj ambasadi? Svata! Nikada nisam bila u amerikoj ambasadi! Nikada! A nisam im ni mogla tako neto rei jer to nije istina. Pa, ko god malo zna istoriju, znae da ni Tito ni Draa za vreme rata nisu bili u Kninu. kako bih onda ja tako neto nekome mogla rei? Jer ja sam za vreme rata bila jo u Lici kad su se Tito i Draa sastali u Srbiji. Svata se danas pie i svata se lae. Ali to je druga pria.

POSLEDNJA PROVALA U MOJU KUU NIJE SLUAJNA Ja znam samo jedno, da to nisu bili obini lopovi, provalnici. Oni su tano znali ta trae i poslati su od onih koji se boje moje istine, koji se boje onoga to ja znam o Titovom vremenu. I ova provala, koja se meni desila, usmerena je da na to da se ja zaplaim. PROVALA U KUU USRED DANA I ova poslednja kraa i provala u kuu u kojoj ivim samo je jo jedan od pritisaka u vezi sa ostavinskom raspravom, koja se, evo, ni posle trideset tri godine od Titove smrti jo nije odrala, da bi se utvrdilo ta to meni, kao Titovoj udovici, pripada i ime ja mogu da raspolaem. Pa, naoj zemlji koja je ugroena na svim frontovima i u problemima do gue samo jo fali ovakva bruka koja je odjeknula celim svetom, da je Titova udovica opljakana usled bela dana, u kui iji je vlasnik drava Srbija. Jer svi znaju da to nisu uradili obini provalnici i to je bruka za nau dravu. Trideset tri godine ja ivim u samici, u izolaciji. Kao u logoru. Bez krivice kriva i osuena od monika koji su bili najgori Titovi poltroni, a onda postali sudije i delati. Iza te prljavtine stoje oni koji su igrali jako negativnu ulogu u poslednjim godinama Titovog ivota, a i dalje su jako moni jer i u novim vlastima imaju svoje zatitnike. Niko meni nikada nije rekao zato sam ja kanjena, ta je moj greh, gde sam to pogreila, ta sam loe uradila. Niko mi nije rekao: Kriva si za to i to i zato ispata. A nisu mogli ni da mi to kau jer nikome ni za ta kriva nisam. Samo sam radila svoj posao, kako sam najbolje znala i umela, da najbolje doprinesem koliko god mogu. ivim progonjena i maltretirana na svakojake mogue naine. I ova poslednja kraa deo je tog progona i tog psiholokog rata koji se prema meni vodi decenijama. Neke bezbednosne strukture nisu dozvoljavale sve ove godine da od mene izae i jedna jedina informacija. ak ni o tome da sam jo uvek iva, da postojim i da se nisam odrekla borbe za svoja prava. Za ono to meni pripada. Ne za tue, nego samo za ono to je moje i to sam ja stekla. U ovoj poslednjoj provali koja se desila, ukradeni su mi nakit, uteevina, zabeleke o tome ta mi se dogaalo, kopije pisama koje sam upuivala raznim dravnim i partijskim organima. Pre svega, ukradena je prepiska s Cvijetinom Mijatoviem i s generalom Dolniarem. Nestala je opirna beleka o generalu Dolniaru, koji mi tri godine nije dao da donesem moje odelo u ovu kuu. Pisala sam mu pismo, on me je vreao telefonom, bacili su moju garderobu, bacili je u podrum, moljci je pojeli i tako upropatenu su mi je vratili. Kad su mi je vratili, bila je sva unitena, pojeli su je moljci. Bila je u stanju raspada i nije vie mogla da se koristi, jer su je drali tako kako su je drali. Bez ikakve potrebe, samo da bi mi naudli, da bi me dodatno maltretirali i ponizili. Nestala je i vrlo vredna umetnika skulptura, kao i vaza koju mi je Mao Cedung poklonio za venanje, nestao je i sat koji je za mene pravljen u radionici umetnika Krivaka u Zagrebu. Prvo su slagali da mi iz kue nita nije nestalo. A to nije tano. Onda je ,,Kurir objavio ta mi je nestalo, dok ja to jo nisam bila ni prijavila. I ja se pitam, otkud zna ,,Kurir ta je nestalo, a ja to jo, u tom trenutku kad je objavljeno, nisam ni prijavila? Pa da se ispita ko je to njima rekao, jer taj

ko je to njima rekao taj zna i ko su provalnici jer samo oni mogu znati ta su ukrali. Ja znam samo jedno, da to nisu bili obini lopovi, provalnici. Oni su tano znali ta trae i poslati su od onih koji se boje moje istine, koji se boje onoga to ja znam o Titovom vremenu. I ova provala koja se meni desila usmerena je da se ja zaplaim i da se sprei ostavinska rasprava, koja se vue trideset i neto godina. Mene su bili svega onoga to mi pripada. Nikako nisam bezbedna, ni u kui ni van nje. Obezbeenje imam samo nou, a ne i danju. A i ta e mi obezbeenje kad mi zakri ulaz kolima. Ako hoe da mi obezbede tu bezbednost - onda ta bezbednost treba da bude prava bezbednost. Provala se desila usred dana, izmeu 14.00 i 16.00 asova. Osetila sam da lupaju vrata koja esto lupaju kad je vetar. Pogledam vani, ali vetra nema. Vidim da ta lupa nije ni od ormara na terasi. Uem u sobu. Nekoliko dana ranije imala sam veliku poplavu, pukle su cevi od grejanja. Pobacala sam pekire i frotire u jednu sobu i gledam kako u to reiti. Sreom tu sam ostala, bavila se time i nisam ih srela. Mogli su me ubiti ili sam mogla dobiti srani udar da sam ih videla. Da me upucaju ili prekolju. Provalnici su krivlji od nalogodavaca. Obih su dole vrata na sporednom ulazu u podrum, eleznim ipkama izvalili su iz tokova i petoro vrata u podrumu, gde su ostave. Mislili su da tu uvam mikrofilmove. Obijanje je trajalo podugo. Popeli su se na vrata sa sporenog ulaza ka spratu, prema mojoj sobi. I ta vrata su izvalili. U radnom salonu ima jedan pisai sto i odatle su sve pokupili. U jednoj tani bio je novac. U drugoj tani papiri, kopije pisama koje sam upuivala raznim institucijama. Uvee je doao na dunost jedan iz bezbednosti, pozvao me i pitao kako sam, a ja kaem: Dobro sam. Znate li vi da ste obijeni". Ja sam mu rekla da odmah zove efa. Dola je patrola iz Savskog venca. Rekli su mi da je jedna osoba u pitanju. Prebacila se preko zida. Nali su otiske prstiju i stopala. Otisci su bili i u podrumu. Nazvali su me i to su mi rekh. Traili su da otvorim vrata da uu, ah bio je mrak i nisam mogla da uem u taj deo. To je bilo oko dva sata po ponoi. Traili su da napravim popis svega tojenestalo. Ujutro nisam mogla da dobijem advokata, nije mi radio telefon i to mi je jako sumnjivo. Kod mene je opsadno stanje, ne ulazi niko zbog provale. A, sad, ja sam sigurna da se i ova poslednja provala koja mi se desila nije sluajna i da i te kako ima veze s tim najavljenim otvaranjem Titovog sefa, da me zaplae i uznemire. Jer pohtika se ovde oduvek meala u rad sudova, pa je to, duboko sam ubeena, i sada sluaj. U svetu nema ovakvog sluaja, gospodine Jokanoviu. Policija je znala ta se ovde dogaa. Oni nisu dali da se to rei. Samo su pleli intrige oko mene. I tu se ja pitam, ako ovako prolazi udovica jednog predsednika, ta li se tek radi sa obinim ljudima?

STREPIM OTKUD E RAZBOJNICI PONOVO UI I posle toga, posle te veere, najavili su se princ Aleksandar Karaorevi i njegova supruga Katarina kod mene. I, naravno, ja sam ih primila. Doneli su mi ogroman buket rua, ma to je bio ogroman naramak rua. I to rue sorte - maral Tito. I tada je meni princ Aleksandar Karaorevi rekao da je on pozvao i mene na tu veeru jer to su ti ministri jako eleli da ja budem prisutna, meutim, ja taj poziv nikada nisam dobila. Nisam ni znala da tako neto postoji. BA KOGA BRIGA ZA BRUKU Ni dan-danas, mesecima od obijanja kue u kojoj ivim i pljake, niko nije doao da popravi tih sedam vrata koja su izvaljena iz tokova. Ne moe nita u kui zatvoriti. ivim kao u nekoj razvalini i gledam odakle e ovi razbojnici ponovo ui. Mislila sam zamoliti da mi doe neki sudski vetak, da mi doe to da mi pogleda i konstatuje u kakvim ja to uslovima ivim. Neobezbeena, sama, kao na ulici. I znate, kada je ova poslednja provala i pljaka u pitanju, dua me boli zbog jedne stvari. Imala sam dva brata. Maksim je poginuo 1943. godine, a Petar je poginuo 1949. godine pod vrlo nerazjanjenim okolnostima. Ubile su ga neke ustae. I sad u ovoj poslednjoj pljaki ukrali su mi dva prstena koja sam dobila od svoja dva brata. I sad moete misliti koliko mi je ao. Ba onako me dua zabolela. To se meni sad deava. Ajmo mi nju prestraiti i pokrasti je, pa to je divljatvo kakvog nema. I to se mi onda udimo to nas tako pljuju? Da je meni neko rekao ta sam ja to loe uradila, ta sam protivzakonito ja to uradila - samo da su mi rekli - pa mogla sam to dosad odrobijati. Mada je i ovo robija kako ja ivim sve ove godine. Oni, ova vlast, tano znaju ko je to uradio. Pa ako je ,,Kurir objavio ta je ukradeno pre nego to sam ja to prijavila, ako oni znaju ta je ukradeno, onda znaju i ko je ukrao. Ko im je dao taj spisak ukradenih stvari, toga neka i ispita policija. Ali o tome, evo, pet meseci ni rei nema da se zna ta se desilo. RANIJI UPADI U KUU Ovo nije prva provala u kuu. Bilo ih je i ranije. Ja lino smatram provalom i in novinara Lopuine, koji je jednom uao ovde i napisao lanak. Bila je zima, videla sam otiske u snegu. Posle sam proitala lanak. Karakteristino je to da je taj ovek napisao lanak, a posle su u ustanovi koja se bavi imovinom drave angaovali da radi za njih, a niko ga nije kaznio za upad u moju kuu. A uneo je nemir u mene. Pa, onda onaj Makedonac koji je ovde upao, pa fotograf iz Austrije, koji je napisao lanak da je napravljena deponija pod prozorima Jovanke Broz. Pitao me je i na ambasador u Austriji da li je to tano. A ja kaem da je to blago prema onome kakvo je pravo stanje. LAI TITOVOG LEKARA

Mene ve godinama hoe da prikau da sam maltene uvek bolesna i luda. A ja to nisam. Samo im smetam. To su snage koje bi jednostavno tako mene htele da prikau, ali ne dam se. Na primer, ima tu jedan doktor koji je bio kod Tita, Matunovi se preziva, mislim da je umro. To je teki laov koji je doao u Titovo okruenje i koji je svakakve gadosti izmislio da bi sebi dao na znaaju, da je, toboe neto bio vaan i bitan, a jedina istina je da se on u to vreme priklonio Dolancu. A od Tita su ga izbacili, jer ga je pokrao. I onda, kada Tita vie nije bilo, on je krenuo svata da izmilja i o njemu i o meni. Pisao je to tako kao da je bio najblii Titu i da mu se Tito poveravao, a to nema veze s mozgom. Na primer, izmislio je kako sam ja toboe smenila Rankovia, jer ga nisam podnosila, odnosno kako je to Tito meni uinio i napravio celu tu priu da se Rankovi smeni. A to je ortodoksna budalatina. Drugi su to radili i sve je to jedno veliko rekla-kazala. Svata je taj Matunovi napabirio za mene. A to nije merodavno. Ljudi idu za senzacijama, bez obzira na to to to drugima nanosi nevolju. Rado bih se oprala od kleveta, vrlo rado, kad bi bilo prave prilike. ZABRANJENA VEERA Pre dve godine odravala se u Beogradu Ministarska konferencija nesvstanih zemalja. Nisu tu bili oni efovi drava to su bili nekada osnivai nesvrstanih. Ja mislim da tada i nije bio niko iv, sem Gadafija, koji se nalazio u jednoj takvoj situaciji u kojoj su gledali samo kako da mu odrube glavu, a to su naposletku i uinili. Iskreno da vam kaem, ja sam pratila kako su godinama nai rukovodioci dosta grubih rei govorili na raun nesvrstanih i kada smo mi izbaeni iz te organizacije. I sad smo ponieni do te mere, kao glavni organizatori i osnivai Pokreta nesvrstanih. Sad smo samo posmatrai koji verovatno sede negde gore na galeriji Skuptine i gledaju ono to su osnovali. To je jedno ponienje kako samo moe da se desi i ja ne znam kako ovi ljudi gutaju ovakva ponienja. I sada, kada se deavala ta Ministarska konferencija nesvrstanih u Beogradu, do mene je, preko mojih prijatelja, dola vest da oni ele da se vide sa mnom. Oni su mi slali poruke da bi eleli da me vide i da nikako ne izbegnem taj susret. Ali naa tadanja vlast to nije dozvoljavala. Onda je tim ministrima nesvrstanih zemalja priredio veeru princ Aleksandar Karaorevi, ali ja to nisam znala. I posle toga, posle te veere, najavili su se princ Aleksandar Karaorevi i njegova supruga Katarina kod mene, hteli bi da dou i kau kako hoe neto da me pitaju. I, naravno, ja sam ih primila. Doneli su mi ogroman buket rua, ma to je bio ogroman naramak rua. I to rue sorte maral Tito. Jer odavno je napravljena takva sorta rua koja se tako zove: maral Tito. I tada je meni princ Aleksandar Karaorevi rekao da je on pozvao i mene na tu veeru jer to su ti ministri jako eleli da ja budem prisutna, meutim, ja taj poziv nikada nisam dobila. Nisam ni znala da tako neto postoji. I zato je on posle te veere doao da proveri da li sam ja dobila taj poziv - a ja kaem da nisam. A on mi je onda rekao kako su njemu u Ministarstvu spoljnih poslova rekli da su mi poziv poslali jer to je preko njih ilo. A nisu. I princ Aleksandar je onda rekao: Znai i mene su slagaliw. Eto, tako, nema kraja bojkotovanju mene.

TITO ME JE NEIZMERNO VOLEO Ja sam dobila od jednog Brazilca na poklon jednu mainicu malu u kojoj se kuvala kafa. A Tito je ujutru prvi ustajao, jer ja sam volela malo due da odspavam. I onda on uzme novine i ita, ukljui taj aparat za kafu i eka dok se ne zagreje. A kad se zagreje, on meni skuva kafu i donese. Iako smo imali i konobare i poslugu, on je to hteo lino da uradi za mene. I onda on meni donese tu kafu i mi zajedno pijemo kafu i uivamo. I tako vie od dvadeset godina svakodnevne sree. TITO Ml JE SVAKO JUTRO KUVAO KAFU Ja sam imala tu sreu da budem veoma voljena ena. Tito je mene neobino voleo. Neobino voleo. I veoma potovao. I, naravno, to se meusobno prenosilo, ta ljubav i to potovanje. Jer to ne moe jedno bez drugog. I ja sam njega jako volela i potovala. To je bila obostrano velika i iskrena ljubav. Tito je bio prema meni vrlo paljiv i vie nego korektan. I tom velikom panjom on je pokazivao svu tu svoju ljubav i brigu za mene. Voleo je i da me iznenadi, da mi neto kupi, da neto priredi za mene to e uiniti da se oseam lepo. A ima tu i jo jedna pria iz naeg svakodnevnog ivota koja ilustruje tu ljubav i tu panju koju sam ja od njega imala. Ja sam dobila od jednog Brazilca na poklon jednu mainicu malu u kojoj se kuvala kafa. A Tito je ujutru prvi ustajao, jer ja sam volela malo due da odspavam. I onda on uzme novine i ita, ukljui taj aparat za kafu i eka dok se ne zagreje. A kad se zagreje, on meni skuva kafu i donese. Iako smo imali i konobare i poslugu, on je to hteo lino da uradi za mene. I onda on meni donese tu kafu i mi zajedno pijemo kafu i uivamo. I tako vie od dvadeset godina svakodnevne sree. I on je jednostavno nije mogao bez mene. Znao je da sam njegov oslonac u svakom pogledu i to je cenio. I nije se libio da mi pokae te svoje emocije i to svoje potovanje. Da pokae koliko mu znaim. O mom ivotu s Titom i tim dogodovtinama, tu ima materijala koliko god hoete - za film. Ali, ta to vredi kad to ne ide, pa ne ide. Puno, puno materijala ima. Mada, u rukama nekoga ko to ume, svata tu moe da se napravi. JA SAM BORAC ZAUVEK Ja sam tvrdoglava, inadija neki. U meni toga ima. I sad ja se toga ne mogu osloboditi, koliko god bih htela, ali eto, ne da se. Zasad sam sam dobro, samo me mui sve ovo oko problema u kui, a zdravlje me slui, hvala bogu. Ja mislim da ne bi trebalo da odustanemo da se borimo. Samo sada je dola neka nova situacija u kojoj je vrlo teko, nekako, s nekim stvarima izlaziti na kraj, vrlo teko. A to to se taloi ima velike posledice, pa onda doe do toga da se puno nataloi, pa se onda

jednostavno to ne moe oistiti, to bi rekli. Ali to nije opravdanje da se stvari ne reavaju. Ja sam tako vaspitana i takva u valjda i ostati dok sam iva, pa kako mi bude. Ja sam se od poetka, od kad sam postala svesna, poela boriti i takva u izgleda ostati do kraja ivota. Ja se i danas seam rei svoje pokojne majke da ovek mora biti spreman da izdri sve ono to mu sudbina donese. A meni je sudbina donosila i dobro i zlo, i sreu i patnju. Svata sam proivela i svata mi se desilo. I jo se deava ovaj zulum i progon mene kao linosti, kojoj hoe da oduzmu svako dostojanstvo. Ali ne mogu. Ne dam! I sve se to mora izdrati. Nema druge. Dosad se nisam dala, sluilo me ipak i zdravlje i borila sam se nekako i trpela, a sad kako e dalje biti - ne znam. Trudiu se koliko god budem mogla. DOE ODOZGO ONAJ ININJER KOJl SVE PORAVNA Ima puno stvari koje bih ja elela da ne ostanu ovakve, da ne ostane ljaga na meni, ali ja o tome ne odluujem. Ubicama i kriminalcima koji su mene proganjali i dan-danas niko nita ne moe. Ali doe odozgo onaj ininjer koji sve poravna. Taj ininjer sve vidi. Ta pravda je jako spora, ali ipak doe. A da li u ja doiveti pravdu neku, ne znam. Volela bih da doivim. Ali ne znam da li u. Mada, sad neki od onih koji su uestvovali u mom progonu voleli bi da u tom progonu i zulumu koji su mi inili nisu ni uestvovali i hteli bi da se sve to zaboravi. Ali nee moi. Ne moete nekom unititi ivot i onda nikom nita. Ja bih tako volela jo da poivim da vidim kud e sve ovo ii. Da vidim kako e se sve ovo rasplesti. Ali sad je opet jedna situacija, muka da te vata ta e biti. LJUDI ME NISU ZABORAVILI - TO Ml GRIJE DUU Po reakcijama ljudi koji mi piu, koji se javljaju preko mojih roaka, prijatelja, poznanika, a ba ih ima jako puno, ja vidim da mene nai ljudi nisu zaboravili. Ovaj feljton u ,,Blicu mi to potvruje. Moram rei da sam oduevljena tim feljtonom i da stojim iza svake rei koja je u njemu napisana. Ja pretpostavljam da bi sada neko trebalo da reaguje. Kau da je veliki interes bio za taj feljton. Da se to jako lepo ita. ita se naveliko. Ja mislim da je to zato to vole ljudi kad neko iskreno neto kae, kad kae istinu. Jer svata ljudi mutljaju pa misle da e u toj mutljavini neto dobiti. A nee nita. Zato me raduje to je takav odjek i to ljudi to itaju. Ali to smeta ovim ljudima koji jedva ekaju da me ne bude. I sada ja vidim da mene nai ljudi jo uvek cene i potuju. To mi grije duu. Sve dok ne doe onaj ininjer odozgo koji sve poravna.

Zavrni tekst autora feljtona arka Jokanovia, objavljen u dnevnom listu Blic 25. jula 2013. godine JOVANKIN PROGON JE PRIA O SVIMA NAMA Sluajem Jovanke Broz trebalo bi svi da se pozabave: od predsednika drave, do Vlade, Skuptine, Ministarstva pravde, policije, tuilatva, Vrhovnog suda, zatitnika Ijudskih prava... Jer ko o ovome bude utao i nakon njene okantne ispovesti i ko ne bude nita preduzimao da se ovaj sluaj konano rei - postae sauesnik u zloinu. Osam godina sam priao sa Jovankom Broz i sve paljivo beleio. Poverenje koje je imala u mene presudilo je da se ta njena ispovest i objavi, uz obeanje, koje sam do kraja ispotovao - da nijedna njena re nee biti oduzeta ili dodata. Njena pria ima pravu vrednost samo tako i samo ako je objavljena dok je ona iva. Sve ove godine zadivljen sam njenim kristalno bistrim umom, neverovatnom sposobnou da se seti svakog dogaaja, imena, datuma, detalja. Vedra, duhovita, borbena, ponosna, jednostavna, mudra i analitina, pleni svojom iskrenou, koju njen sagovornik u svakom trenutku osea. Ona je znaajan akter i svedok posleratnog perioda, neprocenjiv istorijski izvor itave jedne epohe drave koje vie nema. Njen najlepi i najbolji reprezent. Ali i jedna od poslednjih ivih osoba koje mogu do detalja opisati i objasniti brojna istorijska deavanja, jer ona zna tajne koje niko drugi ne zna, moe svedoiti o svim linostima domae politike scene, njihovim meusobnim odnosima, sukobima, suprostavljenim interesima, o Josipu Brozu i njegovoj stvarnoj moi i nemoi, ali i o svim najznaajnijim dravnicima XX veka sa kojima se susrela. Ispovest Jovanke Broz nikoga nije ostavila ravnodunim i izazvala je ogromno interesovanje i u Srbiji i u svim bivim jugoslovenskim republikama, ali i u nekim drugim dravama sveta. Nakon svega to je rekla, ostaju samo dva pitanja: zato i dokle? Zato je jedna ena 33 godine progonjena, izloena psiholokoj torturi, bez krivice proglaena krivom, bez suda osuena na kuni pritvor, liena legalne penzije, prava na ostavinsku raspravu, pa ak i svojih linih stvari koje su joj otete? A pitanje dokle - upueno je ovoj vlasti, koja ovu viedecenijsku agoniju moe da prekine. Ne znam u ijoj su nadlenosti brojna pitanja koja je pokrenula Jovanka Broz, ali jedno znam bezakonje ne sme biti ni u ijoj nadlenosti. Odnos prema Jovanki Broz je dijagnoza stanja itavog jednog drutva, pria o mehanizmima koje oboavanje i uzdizanje do neba - pretvaraju u teror i muenje. To je pria o bednim poslunicima i huljama, koji su svoju dugogodinju poniznost Titu pokuali da potru bestijalnim zlostavljanjem njegove udovice. Pria o Jovanki Broz nije pria o odbrani komunizma i Jugoslavije. To je pria o bezakonju koje se vrlo perfidno, do dana-dananjeg, sprovodi nad jednom enom. Zato se ta pria tie svih nas jer, ako ovaj sluaj ostane nereen - onda svako od nas moe biti rtva iste takve bahatosti, bezakonja i terora. Zemlja koja hoe u Evropsku uniju morae istinski da rei ovaj sluaj. Zato bi sluajem Jovanke Broz trebalo svi da se pozabave: od Predsednika drave, do Vlade, Skuptine, Ministarstva pravde, policije, tuilatva, Vrhovnog suda, zatitnika ljudskih prava... Jer, ko o ovome bude utao i nakon njene okantne ispovesti i ko ne bude nita preduzimao da se ovaj sluaj konano rei - postae sauesnik u zloinu. Godinama su razne vlasti taj progon organizovale, podsticale ili tolerisale. Dakle - bile su sauesnici u zloinu. Ova vlast to ne mora da bude. Ako je ova vlast smogla snage da se uhvati u kotac sa najveim problemima ovoga drutva onda iskreno verujem da je potrebno samo malo dobre volje da se konano okona i dravni progon Jovanke Broz i da ona dobije satisfakciju za

sve muke i patnje koje je prola. Zato je puno pitanja koja ekaju odgovor ove vlasti. Da li predsednik Srbije, u ime drave Srbije moe da uputi javno izvinjenje Jovanki Broz za teror koji je nad njom sprovoen od strane drave? Bio bi to ne samo politiki, nego i izuzetan ljudski gest. Da li postoje neki tajni centri moi, izvan legalnih dravnih struktura, kojima je i dalje u opisu posla muenje Jovanke Broz? Postoje li pojedinci ili delovi nekih tajnih slubi unutar dravnih struktura koji se time nelegalno bave? Hoe li Skuptina Srbije da formira anketni odbor pred kojim bi Jovanka Broz iznela svedoenje o svom progonu i da, nakon toga, donese potrebne odluke? Da li e nadleni organi saoptiti ko je naredio protivzakonito stavljanje u kuni pritvor Jovanke Broz, bez ikakvog sudskog procesa i da li e svi ivi nalogodavci i izvrioci odgovarati zbog toga? Zato tuilatvo nikada nije pokrenulo krivini postupak protiv onih koji su pretili smru Jovanki Broz i protiv njihovih nalogodavaca? Hoe li to uraditi sada? Da li e tuilatvo pokrenuti krivini postupak protiv svih lica koji su uestvovali u sprovoenju torture nad Jovankom Broz, ukljuujui i one koji su izdali nalog da joj se ukine grejanje i da se osam godina smrzava? Moe li ministar pravde, zajedno sa najviim sudskim instancama, da odgovori na pitanje po ijem nalogu ak 33 godine Jovanka Broz ne moe da ostvari pravo na ostavinsku raspravu? Ko je to stopirao, ko to stopira jo uvek i da li e zbog toga svi krivci biti kanjeni? Da li e tuilatvo pokrenuti istragu o tome ko je krivotvorio spisak stvari za ostavinsku raspravu i ko je ukrao veliki deo Titove imovine? Da li e tuilatvo pokrenuti istragu u vezi pljake line imovine Jovanke Broz? Zato ni posle tri i po meseca od otvaranja Titovog sefa nema nikakve informacije ta je u njemu pronaeno, to otvara prostor za nove manipulacije, i zato otvaranju sefa nisu prisustvovali naslednici ili njihovi pravni zastupnici? Ko je spreio Jovanku Broz u njenom pravu da ostvari penziju, poto je njen suprug, po njenim tvrdnjama, primao ne samo platu, nego i deji dodatak? Da li e Jovanka Broz, kao i svi drugi graani, dobiti regularnu penziju, a ne nedefinisani i protivzakoniti dodatak, koji u svakom trenutku moe biti ukinut? Da li e nadleni organi utvrditi koliko je novca u budetu Srbije izdvajano za popravku kue Jovanke Broz svih prethodnih decenija i ko je ukrao te pare, s obzirom na to da popravke nisu izvravane? Da li e vlada narediti svojoj firmi koja se bavi odravanjem dravne imovine da kompletno renovira kuu na Bulevaru mira 75 koja se uruava, kako bi se spreilo propadanje dravne imovine, ali i da bi Jovanka Broz konano ivela u uslovima dostojnim oveka? Da li e policija nakon pet meseci od provale i krae u kui Jovanke Broz saoptiti do kakvih rezultata je dola istraga i da li tu istragu neko koi i ometa? Da li je policija krenula tragom Jovankine izjave da su jedne dnevne novine objavile spisak ukradenih stvari iz njene kue, pre nego to je ona to prijavila? Da li e odgovarati neko iz firme koja se bavi odravanjem dravne imovine to ni posle pet meseci od provale u kuu u kojoj ivi Jovanka Broz nije popravljeno sedam vrata koja su izvaljena iz tokova, pa ona ivi u apsolutno nebezbednim uslovima? I ko e odgovarati ako se Jovanki Broz neto desi? ta e nakon svih ovih saznanja preduzeti zatitnik graana? Da li e se oglasiti nevladine organizacije koje se bave zatitom ljudskih prava, Udruenje sudija, Udruenje tuilaca, Advokatska komora...?

Ovaj sluaj je veliki test da li je ova drava spremna da prestane da bude sauesnik u zloinu i promoter bezakonja. Tim pre to je Jovanka Broz i dalje vie nego obzirna prema toj istoj dravi i nije se obratila Sudu u Strazburu. Ona ivi da bi ovde, u svojoj zemlji, ispravila nepravdu koja joj je naneta. Moda je sad vreme da se to desi. Nikoliu, Daiu, Vuiu - ta kaete na to? Da li je vreme? Pravde radi! Ljudskosti radi!

KOMENTAR JOVANKE BROZ NA ZAVRNI TEKST U BLICU Ovo je vrlo lepo, ovaj tekst koji ste napisali. Dopada mi se zato to to se ne odnosi samo na mene. Ovo se odnosi na dravu. Zato to vlada bezakonje u dravi, radi toga sam ja i prognana i zlostavljana. Zlostavljali su me, ali na kraju nita nisu dobili. Neki forum bi se morao ovim pozabaviti, ne radi Jovanke Broz, nego radi svinjarija koje su se dogodile. Oni to su meni inili zlo i pretili mi, oni se i dalje slobodno eu Beogradom i nita im ne fali. Ja sam malo razmiljala, pa treba potegnuti malo i advokata Tomu Filu. Pa ta je on radio i s kim je on radio? On nije branio mene kad sam ja jadna traila da se pokrene neto da se ne smrzavam. Ne, vrlo vano, pa to mi moemo - govorio je. A, u stvari, nita nije uradio. I ne samo da treba da se kae ta ima u tom sefu, nego da se kae i kuda su otile te pare o kojima se pria? A, zatitnik graana... Briga njega za mene! On se nikada nije tim povodom oglasio. A ba me taj tuilac i zatitnik ljudskih prava interesuju. Gde su oni bili i ta su radili? I nek drava malo priupita slube svoje ta su one radile. A, ja se nadam da emo mi uspeti u tome da ih isteramo na istac.

Poslednji intervju Jovanke Broz dat arku Jokanoviu, objavljen u ,,Blicu u nastavcima - 26,27. i 28. jula 2013. godine AKO PITA ZA JOKU - ODE U FIOKU Due od mesec dana ,,Blic je objavljivao ivotnu ispovest Jovanke Broz - ene koja je bila najlepi simbol jedne drave koje vie nema, ali i njena poslednja rtva, ije patnje se proteu do dananjih dana. U feljtonu je govorila o svom poreklu, ivotu, ratu, o danima svoje blistave slave, ali i o danima svoje izolacije, obespravljenosti, ikaniranja i progona. Sa Jovankom Broz razgovaram o njenim utiscima o feljtonu, ali i o jo nekim pitanjima koja su zaintrigirala javnost. A, sve u nadi da e i ovaj feljton i ovaj intervju probuditi savest onih monika koji mogu da konano stave taku na njene viedecenijske muke. Jeste li zadovoljni feljtonom? Jesam, jesam! Jako sam zadovoljna - jer to je satisfakcija jedna za mene velika. Zadovoljna sam i dobro je da je to izilo. Ja se nadam da e to na kraju ispasti jako lepo. Sad emo videti kako sve ovo ide, kakav je zavretak svega toga. I videemo ta sa tim moemo uraditi. Moda e ovo neto i pokrenuti. Eto tu su i istoriari, pa nek i oni prosuuju i rasuuju. Valjda e i ovaj feljton tome neto doprineti. Jel' vam se javljaju ljudi? Puno sveta se javlja, meutim nekad se ovek mora malo zapitati otkud to sve dolazi, ali kau mi da je jako, jako veliko interesovanje. Javljaju mi se ljudi sa nekoliko strana da kau da je zbilja velika itanost. Kau mi da ujutru razgrabe ,,Blic i da to ide od ruke do ruke i da ljudi itaju, da je interesovanje veliko. Veliki interes. Jo je ta pria iva. Kakvi su komentari? To ta do mene dolazi, to je vrlo pozitivno. Svi govore da se to jako masovno ita i da su ljudi iznenaeni da se u ovoj dravi moe raditi ovakvo bezakonje. Moji neki roaci do kojih ja jako drim, koji su jako obrazovani ljudi i koji znaju i prosuivati i proceniti, oni su rekli: ,,Pa dobro da si i ti konano neto rekla. A i mnogi drugi pozdravljaju da je konano neto moglo i da se proita o tom mom ivotu, takvom kakav je bio i kakav sada jeste. I o tom zulumu koji se nada mnom ini svih ovih godina. ak i mladi ljudi, koji u to vreme nisu ni bili roeni, bili su jako zainteresovani za vau priu. Drago mi je zbog toga. Ja uvek kaem: omladina je onoga ko se sa njome bavi. A s naom omladinom bave se svi: i roditelji i prosveta i kola - a sutinski moda ba niko. Ljudi ne vole nepravdu i mnogima je drago to to ste progovorili. A znaju i koji je va doprinos bio. Moj doprinos - bilo pa prolo! I ta da radim? ta biste rekli itaocima Blica nakon ovog feljtona? Eh, ta bih im rekla! E, moj dragi, to je vrlo teko. Preporuivati danas? Pa to im sve govori ova naa vlast. Neki kau da je ovo najvea novinarska senzacija u poslednje 33 godine. I meni se tako ini. Ko priznao - ne priznao, to je tako. Meni je to tako. Jer nijedan novinar do sada nije iao do te visine, da tako detaljno prikae ceo moj ivot. Ali ima i onih koji tvrde da nita od ovoga vi niste ispriali, da ovo nisu vae rei, nego neki Udbin materijal. Eto ti ga na! Eto, vidite! Svata ljudima mogu nakalemiti. I onda na ovakoj vatrometini izboriti se za neto to je istinito i tano, izboriti se protiv lai i kleveta, vrlo je teko.

ao mi je to u feljton nije ulo jo puno toga to ste mi priali, a to nemam snimljeno ili zapisano jer nisam hteo to da objavim, da ne bih napravio neku greku. Pa, ja se vama zahvaljujem na tome jer o meni su najee pisali ono to nije tano. Pisali su proizvoljno, iskrivljivali su moje rei, ili mi stavljali u usta ono to nikada ne bih ni pomislila niti rekla. Ali ovde se nekanjeno lae. U jednom od nastavaka objavljena je vaa slika u partizanskoj uniformi sa jednom ratnom drugaricom. To je slika iz Banje Koviljae. Javila se erka te vae drugarice. Ta vaa drugarica na slici je njena majka Milena Jelisavac Kozarka. Je l iva!? Naalost, nije. Umrla je 2001. Joj! Ba mi je ao! Ali, eto ba sam se prijatno iznenadila da se njena erka javila. Njena erka Radmila Mirjani Zari kae da vas je Kozarka jako volela i da je priala najlepe o vama. To je bila jedna jadna, izranjavana ena sa Kozare, izmuena, ajme meni. Pa smo mi svi po bolnicama imali veliko razumevanje za nju. I meni je bila jako draga. Kad god smo se sretale, ba smo prave drugarice bile. Inae, javljaju se ljudi iz svih delova bive Jugoslavije, ali i iz dijaspore, sa svih kontinenata. Ja mislim da e u celoj bivoj Jugoslaviji ovo to sam priala, da e ceo ovaj feljton biti uzet sa velilm respektom. U Hrvatskoj takoe vlada veliko interesovanje. U Jutarnjem Iistu napravili su veliku priu o ovom feljtonu. Zamolili su me i da za njih napravim intervju sa vama. Jutarnji list je dosta itan list u Hrvatskoj. Rekla sam vam neki dan da Jutarnji list ima veliku publiku u Zagrebu i u celoj Hrvatskoj. Popularni su. Videla sam taj va intervju i jako mi se dopao. I jako mi se dopao taj novinar koji je to pisao, jedan takav optimista, sav vedar. A proitala sam i ovo u ,,Nedeljniku to ste priali. Jako je lepo, a i ceo tekst je jako lepo opremljen. Izdavaka kua iz Italije zainteresovana je da objavi ovu vau ispovest kao knjigu. Kao i najvea izdavaka kua iz Hrvatske. I jo mnogi drugi. Interesantno je da su Italijani uvek bili jako naklonjeni meni. Kod njih bi to moglo biti objavljeno i to bi i njima bilo jako interesantno. A nek objavljuju i Hrvati, da vidimo kako e to da izgleda. Imali ste nedavno ponudu da napiete knjigu. Rekla sam vam da se meni pre dva meseca javljao Karl Bilt preko jedne moje poznanice iz Bosne i traio da bio on vrlo rado odtampao moje uspomene jer on smatra da bi to bilo interesantno. A on je jedan ozbiljan ovek, to je jedna lepa zemlja. Meutim, ja sam ga pozdravila i rekla sam da ja nita nisam pisala. Interesovanje za knjigu je jako veliko. Svi pitaju da li e ovaj feljton biti objavljen kao knjiga. Znate ta, malo emo videti, pa emo dodati. Ako bude to kako ste vi to zamislili, onda emo mi dodati ta treba i zaokruiemo to, ja imam toliko materijala da to i dopunimo. Da zaokruimo to. Ali da u knjizi bude dosta fotografija. Mnoge ljude su fotografije koje su objavljivane u ovom feljtonu posebno dirnule. Podsetile su ih na ta vremena. Ove fotografije koje ste objavili - jako lepo se uklapaju. A i, rekla sam vam to, fotografija esto puta govori mnogo vie od rei. Fotografije su najverniji svedok vremena. Ja sam, arko, inae htela da vam se zahvalim za fotografije koje ste mi dali, za vau knjigu, za

posvetu. Za album koji ste mi napravili sa tim mojim fotografijama. Prelepe su. Moram rei da ste vrlo lep izbor napravili. To je ipak deo mog ivota. Usreile su me te fotografije koje ste mi dali. Gledala sam ih i seala se lepih dogaaja koji su proli. Lepi su bili. Posle nekoliko decenija ste se ponovo susreli sa njima. Meni su sve fotografije uzeli i ovi zlikovci razni liili su me da i u tome uivam. Kao da su mi ceo ivot ukrali. Krivo mi je, al ta da radim. I kad mi neko nekada trai da im dam fotografije, ja nemam. Nee oni da mi naprave fotografije. Nekoliko puta su mi iz Egipta i neki drugi traili fotografije, ja sam ih molila da mi ih daju, ali nisu hteli. O vaoj eleganciji i danas se pria. Ko se bavio vaom garderobom? Ja sam se sama brinula o svojoj garderobi, a to meni niko verovao ne bi. Potpuno sama. Govorili su da mi je io Kristijan Dior i koga sve jo nisu pominjali. A nije. To nije istina. Jer, ja sam jo od samog poetka svog pojavljivanja vodila rauna o tome kako u se pojaviti i onoliko koliko sam ja umela i koliko sam razumela ja sam tako i radila. A mene je i moja majka, malo tome poduila. I tako je to ilo. Meni je trebao jedan najelementarniji, najosnovniji, jednostavan kroj i onda ono neto detalja koji se pojavljuju u modi u tom trenutku ako dodam - to je onda za mene dovoljno. Imate ljude kojima se to svialo i one kojima nije. Ima onih koji bi mene strpali da sam neka trapaoza, a imate i one koji misle da sam bila kao neka kraljica. Eto, ne moete tom naem svetu nikako udovoljiti. A puna, kao svojevrsni simbol Jovanke Broz? Kau da ima samo jedna vaa slika bez pune. Ja se ujutro oeljam, sredim i po ceo dan mogu da budem uredna. Sami ste pravili te uvene pune? Naravno da jesam. A ko bi drugi? ovek u ivotu mora svata u takvim situacijama da naui. Jer bilo je tu dosta obaveza, prijema, fotografisanja... Kad smo kod fotografija, da napravimo jednu fotografiju. To emo kasnije, da vidimo kako ovo sve ide. Pa da ima trajnu vrednost. Ali neko moe da posumnja da ovo nije autentina pria, ako nema zajednike fotografije. Ve je to potvreno da ja autentino samim tim mojim reima i svime to sam ispriala. I ljudima koji su zainteresovani da to itaju. Molim vas budite dobri, ovo to smo priali bie dovoljan dokaz, ja sam duboko u to ubeena. A kasnije e biti vremena i da se slikamo. Redakcija ,,Blica me je zamolila da vam prenesem njihov poziv da ih posetite. Zahvaljujem se na pozivu, ali sve to mi moemo kasnije, samo da vidimo kako e sve ovo da se zavri. Ko bi, po vama, mogao da presee ovakvu situaciju u kojoj se nalazite? Mogli bi mnogi od njih, samo oni nemaju hrabrosti. Oni se meusobno dre, svako ima svoga subau. Nemaju zajedniki jezik, nemaju zajedniki stav o sluaju Tito, pa ne mogu imati ni prema meni, iako je ovo nepravda koja bi se mogla tretirati pravno i razumno. Ali i kao pitanje ljudskih prava? Joj, dok mi doemo do ljudskih prava... Mi nita ne radimo. Treba raditi na ljudskim pravima. Ovo je samo jedna mala ansa da bi se moglo uraditi neto na ljudskim pravima. ta mislite, zato vaa agonija i dalje traje, uprkos injenici da drave koja je zapoela va progon, ve odavno nema? Oni ovde ne znaju to bi i kud bi sa Titom, pa onda naravno ne znaju ni ta e biti sa mnom. U tome je sutina. I kakav rasplet oekujete? Da mi imamo dravu kakva treba - onda bih ja nekog i prozivala. Da mi imamo dravu kakva treba da bude, na sudu bi se raistilo: ekaj da vidimo - ko je tebi naredio da ubije Jovanku i radi ega?

Nedavno sam pronaao deo stenograma sa sednice Saveta za zatitu ustavnog poretka, odrane 15 dana posle Titove sahrane i potpuno sam okiran nivoom rasprave koja je voena o vama. STANE DOLANC: Predlaem da Savet podri predlog da se to na zajednikoj sednici Predsednitva SFRJ i Predsednitva CK SKJ zadokumentuje i da se preduzmu mere bezbednosti protiv nje i da se obezbedi okolina... NIKOLA LJUBII: Dodao bih sledee: Jovanka Broz je ovih dana pozvala desetak ena i sa njima sedela vie sati i priala. Sigurno je priala tome o emu uvek pria. Tih deset ena e to priati dalje, glasine e se pronositi. Prema tome, ona je i dalje aktivna u raskrinkavanju nas. Da li vas ovo iznenauje? Ma, kakvi! Te ene, ima nekih etiri-pet koje ja nisam pozivala, koje su same dole. A vi vidite kakav je bio general Ljubii i kakve stvari pria. Evo, pa ta ena iz Kraljeva i dan danas dolazi kod mene. A Ljubii se bavio traevima. Eto, to su nama nai generali. Eto kakva im je ispala vojska, na kraju krajeva. Hteli mi to priznati ili ne. Ali, molim lepo kada bi se ta situacija htela analizirati svata bi se tu saznalo. Takva nam je bila vojska. Narod je za nju dao sve da mu uva dravu, a kad je trebalo da je brane - oni pobegli! Ali tu svata moe, jer tumaenja su raznorazna. A jedan drugi general vodio je ,,junaku borbu da vam se iskljui grejanje u kui. Znate ta, kad se jedan general potpie i baci pod moju kapiju svoje pismo dok kia pljuti - a na pismu pie: Strogo poverljivo - neemo vas vie grejati - nema mazuta". A ne kae kako emo vas grejati. A policajac koji me uva se prepao kad je video da pie vojna tajna, nije smeo to da otvori, pa je odneo to posle svome efu. Ipak, u tim vremenima imali ste i prijatelje koji su uz vas ostaii i kada vam je bilo najtee i kada je bilo opasno biti Jovankin prijatelj. I biti na njenoj strani. Pa bilo je dosta tih ljudi. ak i onih koje ja nisam poznavala. Na primer jedan seljak iz okoline Kraljeva glasno je govorio: Ako pita za Joku - ode u fioku! I oni su njega zatvorili, i kad su ga posle ne znam koliko vremena pustili, on je opet, rairenih ruku govorio: Ako pita za Joku - ode u fioku! Onda su ga pustili, nisu znali ta e ni kako e sa njim, a bilo je jo takvih sluajeva, broja im se ne zna. Takav je na svet. A od onih koje ste lino poznavali, ko je ostao uz vas? Imala sam i takvih prijatelja. To su na primer bili doktor Vlatko Velebit njegova supruga. Oni su mene poseivali i u vreme kada su mene gonili. Dok je Tito jo uvek bio iv, kada su nas dvoje nasilno razdvojili. Doktor Vlatko Velebit je bio na predstavnik u enevi i on i njegova supruga su doli da vide ba ta se to sa mnom dogaa. Sve vreme od kad sam se ja nala u nevolji on je stalno mene zvao i dolazio je kod mene kui. Zapravo njih dvoje - i on i njegova supruga. Onda se tu Marko Nikezi posle prikljuio, pa Gustav Vlahov, pa onda ambasador Kosti, koji je bio i ef protokola u Ministarstvu inostranih poslova. Eto bilo je i takvih ljudi, ali to su bili ljudi koji imaju kimu. Ja sam evo sa jednom mojom drugaricom jo od 41. godine i danas se nekad naemo i nikad se razdvajale nismo, jer to je prijateljstvo kad ovek jedan drugom moe da pomogne. Znam da vas je i pokojna Saa Javorina, na najmlai narodni heroj, jako volela i hvalila. U, ja sam nju dobro poznavala. Originalna ena! Mi smo se vrlo esto susretale. I ja sam nju jako volela. Ja sam se vrlo esto sa njom druila kod jedne moje tetke kojoj je Saa pomogla da je ustae ne zarobe u Lici i gola i bosa je pobegla da je ne ubiju. To je lepo uti kad vas neko hvali, to grije duu oveku. Uz prijatelje, tu su bile i sestre.

Moje sestre su ostale sirotinja za vreme rata. Ja sam nebo i zemlju prevrnula da ih posle rata pronaem i nala sam ih u Vukovaru i na Otocu. Ja sam njih podizala, obe su postale intelektualke. Zora i Nada danas ive u Beogradu. Evo, Nada esto dolazi da mi pomogne, jer kod mene je sve ovde razvaljeno. Mnoge itaoce je u feljtonu i iznenadila i dirnula pria o vaim precima i o vaoj porodici. O tome se nita nije znalo. Pa, eto, ja sam jako ponosna na moje pretke i na moju porodicu. I to mi se uzimalo za minus od strane tog Titovog okruenja. To moje poreklo. A kako da ne budem ponosna i na roditelje i na brau i sestre i na svoje pretke? Na srodstvo sa Teslom, Tomom Budisavljeviem, Danilom Banjaninom. Na desetine svetenika i oficira koje je kroz istoriju dala moja porodica. To su injenice i to meni niko ne moe oduzeti, pa ak ni ovi to su mi sve drugo opljakali. I danas neki imaju svoje teorije kako ste se obreli u Titovoj slubi. To su raznorazne kombinacije bile. Niko nije znao gde ja dolazim, kod koga ja dolazim, ja sam ekala. Meni su dali zadatak kojem ja nisam dorasla. Da vodim arhivu, a znala sam kucati samo sa dva prsta. I ja sam onda uzimala asove, nauila daktilografiju, da bih se lake snala. Ali, ja se nisam libila ni da odem i da vidim i kako se pere sue i kako se pere ve, ja sam htela sve da znam. Jer ako je mene jedan takav posao ekao, ja sam htela sve da vidim i sve da znam. I ta vi moete sa tim naim primitivnim ljudima, koji sada svata podmeu? Kako ste uspeli da do savrenstva savladate pravila protokola, poto je opti utisak kod svih efova drava i vlada tog vremena bio da ste briljantni u tim protokolarnim i diplomatskim aktivnostima? Ja sam sve o protokolu uila kod doktora Smodlake, koji je bio na ef protokola. On se naao u jako tekoj situaciji, zato to se naao meu partizanima, koji nisu imali bele veze o svemu tome. I ja na ovoj drugoj strani. I onda, moj roak, doktor Sran Budisavljevi kae Smodlaki: Zna ta Smodlaka, ti treba Jovanki, a ona treba tebi. Zato vas dvoje, blago meni, ako hoete neto da uspete - drite se zajedno. I tako sam ja njemu pomagala, a on meni. I kod njega sam ja puno toga nauila. esto bih uvidela da to to ovi nai trae ne valja i onda bih se ja njima suprotstavila. I onda on meni pomogne, a ja njemu - i tako smo mi to vukli zajedno napred. Kako danas gledate na Jugoslaviju, na zemlju koju ste decenijama dostojanstveno reprezentovab, kao njena prva dama? Ma kako gledam? Ja mislim da su malo bili pametniji ljudi - da to nije trebalo rasturiti. Trebalo je odbaciti ono to ne valja, a uzeti ono to je vredelo. Jer istorija nam govori da na ovim prostorima mora se voditi jedna drugaija politika. A vidite do ega nas je dovela jedna politika ljudi na ovim prostorima koji niti su razumeli, niti su umeli ta i kako da rade. Moda je ta zemlja osuena da bude tako. Moda. Ali meni se ini da u ovoj dananjoj situaciji neto bolje nee zaiveti. Vreme treba da neto bolje doe, a kod nas je rastureno sve i svi kriterijumi su baeni pod noge. I ko e to vratiti? Da li Jovanka krije neku veliku tajnu iz Titovog vremena? Da li postoje jo neke mnogo velike tajne? Tajni ima koliko hoete. Samo o tajnama treba da govore i oni koji su gradili te tajne. A oni ne smeju da pisnu. Kakav je bio Titov stav o Ustavu iz 1974. godine, za koga mnogi smatraju da je poetak kraja Jugoslavije. Vrlo je teko bilo sa republikim rukovodstvima, jer svako je vukao na svoju stranu, za svojim interesom, Svako je mislio da je najpametniji. Vrlo je teko bilo i nije Titu bilo lako. A kakav je bio Titov odnos prema Srbiji i Srbima, jer ovde neki misle da je on dozvolio da se Srbija razbija preko pokrajina.

Ah, kakav je odnos imao! Pravo pitanje je kakav su Slovenci odnos imali. To treba pitati. Oni su bili glavni. Koliko je istina da je Tito bio svemoan i da je sam odluivao o svemu? Ne, naprotiv! Republike su uzele toliko maha da su one krojile sudbinu te drave. Daleko od toga da je Tito odluivao o svemu i da se o svemu pitao, da je njegova bila poslednja. Dolo je tako vreme, da mislim da je odreeno da Jugoslavija propadne. Meni je ao, jer bolje vreme, ja verovatno neu doiveti. ta je bila najbolja Titova osobina? Nema nikoga ko ima sve samo dobre osobine. Svako ima i lepih i runih osobina. A najbolja njegova osobina je bila ta to je ove nae narode, na neki nain, drao zajedno. Eto to je moje miljenje. ta niste voleli kod Tita? Da ii ste eleli neto da promenite? Uvek toga ima. Neto bih promenila, neto ne bih i kod sebe i kod drugih. Koje vae savete je Tito sluao? Pa znate ta, iskreno da vam kaem, ja sam znatno mlaa bila. Ja sam bila ovek od inicijative i ja sam dobar organizator bila. I onda sve ono to njemu odgovara - on bi to i prihvatio. A je l neto nije prihvatao, je l se neemu opirao? To su ti, to kau, ukroeni goropadi. Nije trebalo da pusti ovima da prislukuju ceo Centralni komitet i celo dravno rukovodstvo. To je veliki Titov minus. Pustio je atare da rade ta hoe i pustio je u tim atarima da rade ljudi ta god hoe. A kad kaem atari - mislim na te nae republike i pokrajine. Vai susreti sa svim najznaajnijim svetskim dravnicima dragocen su materijal za istoriare, ali i neto to jako interesuje itaoce. To je jako duga pria, jako duga pria, vrlo opsean materijal. Bar neto od toga da pomenemo i ovom prilikom. Neke interesantne delove. ta su delovi bez celine? Mi emo se ovde zadrati, a kasnije emo mi videti za knjigu ta jo da stavimo. A pisma koja ste slali dravnim organima? I ona su dragoceno svedoanstvo. A ta pisma moja koja sam upuivala raznim organima - njima se broja ne zna. Ja sam ta pisma slala svima koji su mi zlo nanosili. Onima koji me dave - a ja njima odmah pismo poaljem. I dalje postoji misterija Titovog sefa. O tome sam priala ve, ali bih i ovo da dodam. Sef su otvorili samo za reklamu. A nama reklame ne trebaju. Nama trebaju dela. Tamo su plate Titove, tu su njegovi honorari, ono to je on dobio za knjige, tu je njegova uteda. E, sada kome pripada ta uteda, da li ona pripada meni, kad nemam ni jednog jedinog kvadrata, to je jedino pitanje. Ovo je bio brak bez dece. Ovo je uteevina koja je nastala u braku, a po svim pravilima ta uteevina pripada meni. Traila sam je da bih ovde malo sredila to domainstvo, ovu ruinu od kue, ali nisam dobila. Ovih dana otvorena je i izloba Titovi darovi". Oni stalno idu protivzakonito. Nemaju pravo dok je sluaj pred sudom nikakve izlobe praviti, jer nemaju odobrenje. A oni su pravili veliko bezakonje i krivci su za velike svinjarije s kojima se sada nosim. A nema ko to da im kae - nego ovako. Kako danas izgleda jedan dan u ivotu Jovanke Broz? E, sve se to promenilo, sve, sve, sve... Ja volim i itati, volim i sluati i lepu muziku i sve to, ali ivot se promenio. A onda me interesuje i ovo sve nae to se deava to se pie, a i ne stignem sve to da pregledam. Jer, ja sam sama, bez igde ikakve pomoi. ta je sa svim tim ljudima koji su nudili pomo?

Ima tu jedna simpatina anegdota. Jedan iz Zagreba, pre godinu ili neto vie, kae meni kako bi mi kupio stan, bogzna kako luksuzan u Zagrebu. Ja mislim, moram ja njega zabiljeiti. Pa to ne doe ovde da mi neto kupi, ako je ve dobrotvor i eli meni dobro? Onda to mi ne pomogne ovde, tu gde ja sada ivim? Pratite deavanja na politikoj sceni? Pa, donekle da, jer to mene ne moe da mimoie. Donekle, ipak, koliko mogu pratim. Je l izlazite iz kue? Ma ne, ne idem nikud, jer nemam ja nikakve mogunosti. Verujte mi, prodali su kola koja sam mogla povremeno koristiti i odavno nigde ila nisam. Od 2007. godine nigde niste izali? Da... Ma ta u! Kuda u? Da nameem tu svoju muku drugima? Nema smisla. Ogromna je bila vaa i Titova ljubav. Nadate li se da ete jednoga dana opet biti zajedno bar u toj venoj kui, jedno pored drugog? Ko ti ga zna ta e biti. Vidite li kako ovi nai jadni ne znaju ni ta e, ni kuda e sa mnom. A meni ni ovako ne daju da ivim i vrlo je teko predvideti ta e biti posle toga. Verujete li da e se neto ipak pokrenuti nabolje, nakon ove vae ivotne ispovesti? Ja uvek verujem, pa ako se desi - desi, a ako se ne desi - ta da radim. Ja uvek gajim nadu. arko Jokanovi

RAZGOVORI U BOLNICI Sa Jovankom Broz sam se uo 14. avgusta 2013. godine, par dana pre nego to sam krenuo u Crnu Goru. Obavestio sam je da sam u tekst uneo dopune, prie koje mi je priala prethodnih dana. Priali smo o jo nekim detaljima vezanim za knjigu. U Crnoj Gori me 23. avgusta obavetavaju da je u tekom stanju prebaena u Urgentni centar u Beogradu. Novinarima sam ponavljao samo jednu reenicu: Ona je veliki borac i ubeen sam da e pobediti i ovu situaciju. To sam rekao i njenoj sestri Nadi, koju sam odmah pozvao. Do svog povratka u Beograd, 30. avgusta, bio sam u svakodnevnom kontaktu sa direktorom Urgentnog centra doktorom Zlatiborom Lonarom, koji me je obavetavao o njenom oporavku, a njoj prenosio moje pozdrave. Doktor Zlatibor Lonar, njegov zamenik doktor Duan Jovanovi, doktorka Jelena Vruini, celokupna ekipa lekara i medicinskog osoblja Urgentnog centra dali su sve od sebe da se Jovanka Broz oporavi. Presudna je njena borbenost, njen duh, ono to ona jeste celim svojim biem: borac! Borac koji ne kuka. ena koja se nikada nije poalila ni na najmanji zdravstveni problem, koja je poslednji put bila bolesna davne 1952. godine, koja nikada nikome nije rekla da je neto boli, niti je iko mogao to da primeti iz bilo kog njenog gesta ili rei. utala je i trpela. Ba kao to je dostojanstveno trpela sve nevolje, ukljuujui i neshvatljivu injenicu da ni dan-danas nema ak ni zdravstveno osiguranje. 31. AVGUST Zajedno sa direktorom Urgentnog centra Zlatiborom Lonarom ulazim u prostoriju u kojoj je smetena na Odeljenju intenzivne nege ispred kojeg danonono deura policija. Na stalnom spisku za ulazak kod nje je samo pet osoba: njene dve roene sestre, dva sestria i ja. U posetu prima jo ponekog, koga ona odobri, mada je neke zahteve za posetom i odbila. Oprezno i prilino uplaeno ulazim u prostor u kojem se nalazi, samo staklom odvojen od ostatka prostorije intenzivne nege. U prvoj sekundi kada me je ugledala, na njenom licu ukazao se njen prepoznatljivi, iroki osmeh. Par sekundi je utala, gledajui me svojim krupnim, bistrim oima, kao da se izvinjava to je bolesna, to je u bolnici, to su njena rodbina i prijatelji, ali i svi oni koji je vole i potuju, zabrinuti za njeno zdravlje. Ona ne eli nikome da bude na teretu, ne eli da druge optereuje, da se ali. Kao i mnogo puta do sada, fasciniran sam njenom borbenou i energijom i tim njenim maginim, prepoznatljivim, irokim osmehom. Bio je to jedan dirljiv susret i moja poseta ju je jako obradovala. Raspitivala se za moju porodicu, pitala je za sestru kod koje sam bio u Crnoj Gori, o emu smo priali pre njenog odlaska u bolnicu. Veoma se obradovala buketu malih crvenih rua i ukorienoj knjizi koju joj je poslala redakcija ,,Blica u kojoj su sabrani svi nastavci feljtona koji su objavljeni u tim novinama. To ju je ozarilo, traila naoare da je prelista. vrsto me dri za ruku sve vreme posete, govorei da imamo jo o mnogo emu da se ispriamo. Obavestio sam je i kako teku pripreme za knjigu koju spremam, na kojoj smo radili i nakon zavretka feljtona. Srena je zbog toga. Hoe ljudi da imaju knjigu da im to ostane sakupljeno na jednom mestu, jer to ima vrednost zato to je istinito." Jako je raduju informacije da se ljudi iz cele bive Jugoslavije, ali i iz sveta, raspituju o njoj i njenom zdravlju, da je mnogi podravaju i bodre: ,,To mi grije duu, rekla je, iskreno dirnuta, uz molbu da pozdravim sve koji se raspituju za njeno zdravlje. A pomenuli smo samo neke: njenu prijateljicu Slobodanku Hini, Ljilju i Darka Ribnikara... Priao sam joj kako me zovu mediji iz svih delova bive Jugoslavije interesujui se za njeno zdravstveno stanje, ali i za sve ono kroz ta je prolazila u ivotu. Rekla mi je da, poto vlada toliko interesovanje za njeno zdravstveno stanje, ljude treba o tome i obavetavati: Treba i odavde da se uje kako mi je. Treba da se zna istina, a ne da se nagaa. Prezadovoljna je odnosom osoblja Urgentnog centra i posebno direktora Zlatibora Lonara. I rekla mi je da i to treba da stavimo u knjigu. Na pitanje zato mi nikada nije rekla ni jednu jedinu re da ima neki zdravstveni problem, tiho je odgovorila:

Eto, nisam. Nisam elela nikog da optereujem". Pre mesec dana odneo sam joj album sa stotinak fotografija, njenih fotografija koje su joj oduzete u noi kada su je proganjali iz Uike 15, a sada su arhivirane u muzeju. To je nju jako obradovalo i rekla mi je da se osea kao da joj je neko ponovo vratio deo njenog ivota koji su hteli da joj oduzmu. Danas sam joj obeao da u pribaviti jo fotografija i da u joj donositi nove albume sa njima. I video sam suzu u njenom oku. Rastali smo se uz obeanje da emo se druiti svaki dan i nastaviti nae razgovore koji jako znae i njoj i meni. 1. SEPTEMBAR Danas se Jovanka osea mnogo bolje. Uz svoj nezaboravni osmeh, vedro odgovara: Dobro sam, nita me ne boli. Ovde se jako trude oko mene. I odmah dodaje: Molim vas, budite ljubazni, prenesite gospodinu Rasimu Ljajiu da pouri sa renoviranjem kue u kojoj ivim, da bih ja imala gde da izaem iz bolnice. Prenosim joj koliko je ogromno interesovanje ljudi za nju i njeno zdravstveno stanje. Drago mi je da to ujem. Takoe, obavetavam je da o tome piu svi domai mediji, mediji iz bivih jugoslovenskih republika, ali i iz inostranstva. ,,Ma, neka piu. Nemam nita protiv. Ljudi su zainteresovani ne samo za moje zdravlje, nego i za ceo moj sluaj, pre svega zbog toga ta je meni sve uraeno, jer takva nepravda i bezakonje mogu svima da se dese. Priam joj i o jednom televizijskom prilogu sa kadrovima iz njene mladosti, o tome kako je prelepo izgledala. Trudila sam se koliko sam umela i mogla. A ljudi vole da vide lepe ljude. Po obiaju, nita ne trai, nita joj ne nedostaje: Ako mi bude neto potrebno, ja imam slobodu da vam to kaem. Rastajemo se uz njene rei: ,,Ne dam se ja. 2. SEPTEMBAR Sluam lekare, al ponekad pruim i otpor, to mi je danas rekla pre nego to sam stigao da joj prenesem ogroman broj pozdrava, meu kojima su i oni od scenarista Sinie i Ljilje Pavi. Hvala lepo. I vi njih puno pozdravite". Kaem joj da sam se video sa Dobricom osiem i da me je zamolio da je pozdravim i da joj prenesem njegove rei da je samo po dobru pamti. I ja Dobricu samo po dobru pamtim. On je uinio nemogue, ta je sve pribavio, to nigde nije bilo u tadanjoj Srbiji i Jugoslaviji celoj, kako bi nas ugostio na najbolji mogui nain. Uz brojne druge teme, ponovo se vraamo i na zdravstvena pitanja: Stalno me snimaju i rade neke analize. Pa mene su nekada Amerikanci snimali, kad sam trebala da se udam za Tita. Prola sam kroz silne zdravstvene preglede. Dali su mi garanciju da sam zdrava. 3. SEPTEMBAR Danas se seamo nekih zajednikih prijatelja. Nae drage prijateljice ivke Manojlovi, koja naalost vie nije iva, ija je erka Sneana bila moja kolska drugarica. Prenosim joj Sneanine pozdrave. Pozdravite i vi nju. Znate li vi da sam ja njoj na svadbi bila?

Kaem joj i kako mi je Isidora Bjelica rekla da je plakala kad je proitala u Blicu moj tekst o naem susretu u bolnici. ,,Ih! Znam ja za Isidoru Bjelicu. Pa, ko nju ne zna! Jedna vrlo, vrlo originalna ena. Obavetavam je i da je sa mnom kontaktirao jedan novinar sa vajcarske televizije koji eli da napravi emisiju o njoj. ,,Pa lepo. Molim vas, dajte mu i fotografije ako treba da neto ilustruje. A i znate, sve ovo to sam vam priala, pa ako moe neto od toga da iskoristi - neka uzme. Rastajemo se nakon to sam joj ispriao da mi je sekretarica direktora Urgentnog centra Goca Velikovi rekla da je ogroman broj ljudi svakodnevno zove, raspitujui se za Jovankino zdravlje. Zabrinuti su, neki od njih ak i plau, nude razne vrste pomoi, alju telegrame, pisma, raspituju se da li mogu da poalju pakete, hranu, pa ak i lekove, ako neto zatreba. 4. SEPTEMBAR Danas mi je Jovanka ispriala tri sjajne prie iz svog ivota. Prva pria je o eni izuzetne humanosti Dijani Budisavljevi, koja je spasavala srpsku decu iz ustakih logora. Dijana Budisavljevi je bila ena mog roaka Julija Budisavljeva. Ona je bila Austrijanka i jo je u Prvom svetskom ratu pomagala i slala humanitarnu pomo naem narodu. Jo u doba Solunskoga fronta. A u Drugom svetskom ratu je spasla ne zna se koliko hiljada srpske dece iz ustakih logora. Bila je veliki ovek. Humanista kakvog dugo nee biti. I bila je lepa ena. Mi smo se viali posle rata. Oni su dolazili kod nas. A taj moj roak, njen mu Julije Budisavljevi, on je iveo 100 godina. Bio je hirurg, bio je ef Hirurke klinike u Zagrebu, profesor Univerziteta, koji je tamo bio jedan od osnivaa te klinike. Kaem Jovanki kako mi je poznata beogradska novinarka Mira Radoevi ispriala da je Jovankino omiljeno cvee - anturijum. Jeste. iva istina. Kad sam bila kod Sukarna u Indoneziji, on me je jednog dana poveo u svoj vrt. To je bio vrt pun cvea, kao iz bajke. Ne zna se koji je cvet od koga bio lepi. I tu meni Sukarno kae: Izaberi koji god hoe cvet. Ja se tu okrenem i kaem: Ovaj! I sad tu nastane problem kako taj anturijum preneti brodom do Jugoslavije, a da mu se usput neto ne desi, na tom dugom putovanju. I ja tu zamolim jednog mladog lekara na brodu da ga pripazi. Kaem mu: Ko boga vas molim, uinite ta god znate da ovaj cvet sauvamo do kopna jer mi je reeno da je jako teak za odravanje. I nekako mi njega itavog donesemo do Beograda. I, neete verovati, njemu su bile potrebne etiri godine da ivne, da prihvati nau zemlju i klimu, da se adaptira. I kad se anturijum stabilizovao, ja sam njega posle presaivala i razmnoavala, pa sam ga slala u sve republike, razdelila sam ga po celoj Jugoslaviji. Tako sam ja na ove prostore donela anturijum, kao poklon od Sukarna. A to je cvet dugovenosti, besmrtnosti. ujem da ga neki zovu i Titov cvet. A on sa Titom nema nikakve veze. Nego sa mnom. Ali, eto, meni ni to za cvet nee da priznaju, a kamoli neto drugo. Jovanka mi pria da je imala jo jednu posetu, a kao uvertiru o kome je re, prepriava mi jedan dogaaj iz svog ivota: Kada su u mojoj Lici saznali da sam ja izolovana i stavljena u kuni pritvor, oni su se jako uplaili za mene i reili su da neto urade. I onda oni organizuju jedan zbor na kojem se okupi silni svet iz tog mog kraja. I oni tada odrede jednu devojku koja se zvala Jovanka, a ime je po meni i dobila, sa zadatkom da doe u Beograd. I narede joj: iva se ne vraaj, Jovanka, dok ne vidi nau Jovanku. I ona doe u Beograd i jadnica je nekoliko dana uala ispred te kue, na ulici ispred zida, ispred ograde kue u kojoj sam ja bila, tu je i spavala, nikud se odatle nije mrdala. I jednog jutra ja otvaram prozor i ujem neku buku spolja, odatle ispred kapije. ujem policajca koji me uva kako se s nekim prepire. Raspravlje se s nekim, onako povienim tonom. I ja onda njega pozovem i kaem mu: Ajde da mi vidimo o kome se tu radi. I ubedim ja njega da je pusti. I onda ona meni ispria kojim poslom je dola u Beograd, prenese mi pozdrave mojih Liana. Nas dve smo tu onda ne znam ni sama koliko sati dugo raspredale tu porodinu istoriju i te nae like rodbinske veze. Eto, mene su moji Liani voleli. I sada me je ovde obila ta moja imenjakinja Jovanka, koja je dola iz Nemake. ibnula iz Frankfurta i dola da me obie. Inae, ona ivi u Novom Sadu, ali putuje i u Nemaku, ima posla tamo. 5. SEPTEMBAR Jovanki donosim njen omiljeni cvet - anturijum. ,,U, pa lepo. Mnogo vam hvala. Lep je, prelep je. Stavite ga negde da mogu da ga gledam. Pitam je boli li je neto. ,,Ma, ne! Obavetavam je da sam sa njenim sestriem Zoranom bio na sastanku kod Rasima Ljajia, gde je bio i generalni sekretar Vlade Srbije Veljko Odalovi, kako bi se pronalo reenje za njen smetaj nakon izlaska iz bolnice. Zabrinuta je oko toga i nada se da e se

konano neto pomeriti sa mrtve take: Bilo bi vreme da se i moja volja potuje. Nee me valjda opet neko neto prevariti. A rekao mi je Zoran da se ne ponaaju vie kao nekada, pa valjda e i neto dobro da se desi. Razgovor nas dalje vodi na priu o proslavi ezdesetogodinjice uvenog Titovog govora u Novoj Gorici, koji je odrao u jeku Transke krize. Priam joj o nameri SUBNOR-a toga grada da postave Titov spomenik. Seam se tog njegovog govora, kao da je jue bilo. I ja sam bila tamo. A njihov SUBNOR ako je to naumio, da postave spomenik, oni e to i izguratL Potom dolazimo na jo jednu godinjicu. Prethodnih dana se navrilo 39 godina od premijere Uike republike na Festivalu u Puli. I Jovanka mi je tada aplaudirala, kao najmlaem glumcu na festivalu. Kako da se ne seam. Ona ajkaica mala. Mala ajkaica i sve onako u malome. Kao neki mali ovek. I trai hleba. A najmanji tamo od svih njih. Nastavljamo priu o knjizi. Kaem joj da sam bio kod njene prijateljice Slobodanke Hini, na koju me je ona uputila i da je Slobodanka u dananjem ,,Blicu priala o njoj. ,,Pa lepo. Jako lepo. Slobodanka je jedna ena koja puno toga prati, tako da njene analize nisu povrne. Jako je sistematina i puno toga ima o meni. Njen mu je bio moj roak i kad je on krenuo iz naeg sela na kolovanje, ja sam ga pratila i plakala." Prenosim joj njene pozdrave, kaem da je pozdravlja i njena erka. Radica! Je l bila tu i Radica? Kad ih ujete, pozdravite ih obe. Od Slobodanke sam dobio dragocene informacije o Jovanki, njenoj porodici, Lici. Njih dve su se esto ule telefonom i jako su bliske. Kaem joj i da mi je pokazala knjigu o porodici Vunjak, u kojoj sam naiao i na jedan Jovankin tekst, koji je ona lino pisala, jednu vrstu njene autobiografije i prie o njenoj porodici, koju bih ugradio u postojei tekst jer sadri detalje koje mi do sada nije ispriala. Na primer to da je na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirala Svetsku knjievnost. ,,Pa znate ta, ja sam upisala Svetsku knjievnost na Filozofskom fakultetu... I konstatovala sam posle da nemam uslova i da studiram i da radim, da od obaveza ne mogu da idem na predavanja i odustala sam od toga. Pa kad razmislim - ta bi bilo drukije da sam to i uradila, da sam zavrila. Neke koristi ne bi bilo, sem moda malo svojoj sujeti da ugodim. A taj dar za knjievnost nasledila sam od mog oca. On je pisao pesme. Bio je prirodno talentovan. Bio je i veoma cenjen. I ja sam imala taj talenat, a ko zna ta bi bilo da sam ga razvijala. Na moju konstataciju da nikad nije kasno, ona se smeje svojim zvonkim osmehom i kae: ,,Ko zna! Jovanka mi pria o svojim sestrama, Nadi i Zori. Jako je vezana za njih. ,,U mojoj porodici uvek smo se meusobno pomagali. Kad god je bila neka nevolja, mi smo pomagali jedni druge. Nekako dolazimo i do prie o ostavinskoj raspravi i do spiska stvari koji sam video, a koje su navodno pripadale Titu. Na spisku su enski satovi, minue, ogrlice, narukvice, enske tane i ukosnice. Sve ono to je pripadalo Jovanki, falsifikovano je i napisano da je neko drugi poklanjao Titu. Jovanka, kroz smeh odgovara: Kako enski nakit i ukosnice mogu pripadati Titu. Pa on nikada nije nosio zlatne ukosnice u kosi. Pa, molima vas lepo, da li je ikad iko video Tita da nosi ukosnice u kosi? Niko - nikad! A, bio bi to neuven skandal da mu je nekad neko poklonio neto od enskog nakita. I on to sigurno nikada nije dobio na poklon. Ja jesam. Ali je meni sve to oteto i pripisano njemu da je on dobijao, mimo svake logike i istine. Ali, ko te pita, ti silnici su sve mogli, pa i da Tita takvom jednom neshvatljivom priom unize. Ne samo mene da opljakaju, oni su tom lai i njega ismejali. Tu se, na tom spisku nalazi i nakit koji je meni dao car Etiopije, Hajle Selasije. On je mene mnogo voleo i cenio je moj rad, pogotovo sve to to sam radila na organizaciji protokola. On se tome stalno divio i traio je da mu poaljem ekipu iz Beograda, koju bih ja utrenirala, da rade kod njega. ak mi je rekao da sam ja ovde stvari sredila da funkcioniu bolje nego na engleskom dvoru. A on je bio veliki reformator u svojoj zemlji, od agrarne reforme, do svega drugog. Prekorevam je da mi nikada nije rekla jednu informaciju: da je bila proglaena za jednu od tri najlepe ene sveta. ,,To je bilo u jednoj knjizi koja je objavljena u Gani, a bila je tu re o najlepim enama predsednika drava, pa su oni tu mene stavili na sam vrh. Na moju primedbu da se ovaj podatak do koga sam doao ne odnosi samo na ene efova drava, nego na sve ene na svetu, a da su u prve tri svrstane ona, Ava Gardner i Elizabet Tejlor, ona odmahuje rukom. Inae, Riard Barton i Elizabet Tejlor su bili vrlo komunikativni, vrlo prijatni oboje. Bilo je njima lepo sa nama. Ona je daleko nia nego to su je pokazivali, mala, krhka, a na ekranu ogromna. Lepo smo se druili. Razgovor nas vodi na priu o jednom talentu u

njenoj porodici. ,,Ja sam, inae, govorila engleski i ruski jezik, ali sam uvek imala pri ruci i nekog ko bi uskoio, ako je neki drugi jezik u pitanju. Evo to je interesantno da sva moja porodica, ja ih zovem jeziari, svi govore vie jezika. A moj otac je govorio etiri jezika. Odrastao u Austriji - znai nemaki morao da zna, talijanski morao, iveo u Americi - engleski morao, a iao je i u Francusku i francuski nauio. Moj sestri govori tri jezika. Mi nemamo nijednog ko ne zna tri jezika. Moja sestra Zora isto govori nekoliko jezika. Ona je zavrila Svetsku knjievnost i u Italiji posle i istoriju umetnosti. Nada je predavala engleski jezik. Eto ta znai genetika, to naslee. Pria o genetici dovodi nas i do prie o dugovenosti. Pria mi o Budisavljeviima koji su iveli sto godina, ali mi u jednom trenutku kae: Trebalo bi da ree ove moje probleme, jer ja neu dugo iveti. Kaem joj da ne dozvoljavam da narui tu porodinu tradiciju Budisavljevia. Preko sto moemo da razgovaramo, a posle emo videti ta emo. Ispod sto - nita. Uz svoj nezaobilazni zvonki smeh obeava mi da e me posluati. Pitam je da li ima nekih elja. Trenutno ne. Dosta se ovde o meni brinu. Neki dan su mi doneli evapie, pa bili su tako dobri, da nemam rei. Pozdravljamo se, a na vratima me sustiu njene rei: ,,Ne brinite, ne dam se ja! 6. SEPTEMBAR I danas se Jovanka osea dobro. Najpre joj itam izjavu iz ,,Blica njene drugarice Slobodanke Hini. Zadovoljna je. To ju je vidno oraspoloilo. Potom mi pria o svojoj ratnoj drugarici i prijateljici Zori Nikezi, o tome kako je i sa njom biiska i kako se naa velika operka umetnica Radmila Bakoevi stalno kod Zore raspituje o njoj, kako je pozdravlja. Nekako dolazimo do nezaobilazne prie o tome ta sve ovek moe da podnese. Sea se svog ranjavanja na Limu i kako je ranjena preplivala reku. Taj Lim se meni zauvek urezao u seanje, ja to nikad neu zaboraviti." A potom, kroz osmeh dodaje: Mi Liani smo posebna sorta. U Saharu da nas baci - mi emo se snaL I to je uvod u jednu sasvim drugu temu. Kako se snalazila meu svim tim protokolarnim obavezama. Primeujem da je na najdostojanstveniji mogui nain reprezentovala nau zemlju, kako je besprekorno organizovala bezbroj doeka stranih dravnika, prijema za uvaene zvanice iz sveta. Kako je svojom elegancijom i dranjem odudarala od svih njih. Iskreno da vam kaem ja sam najpre imala tremu kako u se ja snai meu svima njima, meu tim kraljevima i carevima. A posle nita. Kad sam ja videla kako to sve izgleda, kada sam ja njih malo upoznala, videla sam da su oni obini ljudi i da se nimalo ne razlikuju od nas i meni je to posle bilo sasvim normaino." Priam joj da sam u Muzeju istorije Jugoslavije birao fotografije za knjigu, da na svim fotografijama izgleda velianstveno. Prenosim joj zapaanje naelnice da je uoila da na mnogim haljinama Jovanka ima motive iz narodne nonje jugoslovenskih naroda. Tano tako. Lepo je to zapazila. Ja sam se trudila da na svojim haljinama uvek dodam neki motiv, neki detalj iz naeg folklora, iz naih narodnih nonji, da se to lepo stilizuje i da i na takav jedan nain reprezentujem nae kulturno naslee." Rastajemo se uz priu o njenim fotografijama i o tome kako u joj pripremiti novi album sa slikama iz starih vremena. Pre nego to je otila u bolnicu odneo sam joj album sa preko 100 fotografija, koje je prvi put videla posle vie od tri decenije, jer su joj sve fotografije koje je imala zaplenili. A njoj fotografije mnogo znae: Fotografije govore vie od rei. 7. SEPTEMBAR Danas sam kod Jovanke bio i pre i posle podne. Prenosim joj da sam se uo sa njenom prijateljicom Zorom Nikezi. Pronaao sam je i ona se jako obradovala. Brine se puno za Jovanku i njeno zdravlje i puno je pozdravljaju i ona i njena snaja, s kojom se Jovanka, takoe, ponekad uje. Prenosim joj da su Zoru zvali iz ,,Blica i da im je priala o njihovom prijateljstvu. To ju je jako obradovalo. ,,Pa lepo. Ima Zora puno toga da ispria jer mi smo puno toga zajedno prole. Mi se znamo jo iz Drvara. Ona je bila jako teko

ranjena, a ja sam drala bolnicu u Drvaru. I onda je ona dola, a ja sam se brinula o njoj. Od tada je ona uvek sa mnom bila dobra. I ona je uvek dolazila, ak i kad sam ja pala u nemilost. Dugo i lepo smo se nas dve druile i to traje do dananjih dana. Drago mi je da je to tako. Ipak, bilo je ljudi koji se nisu menjali ni u tim opasnim vremenima, kada su mene stavili u tu izolaciju i kada je bilo opasno biti u bilo kakvom kontaktu sa mnom. Kaem joj da su joj Zora i Radmila Bakoevi poslale telegrame, ali Jovanka ih nije dobila. Hvala vam to ste pronali Zoru. Nije naodmet da naete i Radmilu. Radi se o enama koje su prema meni prijateljski nastrojene. U posetu joj dolazi njena sestra Nada, koja je, takoe, svakodnevno obilazi. Nada je divna, plemenita ena, vrhunski intelektualac i sjajan ovek. Veoma je brina i paljiva, i iva je enciklopedija svih deavanja u Jovankinom ivota Uvek je bila uz sestru i svedok je svega onoga to joj se deavalo. Ostavljam sestre da se ispriaju, a ja ponovo dolazim po podne. I ovoga puta Jovanka se dobro osea, ni na ta se ne ali i, kao i obino, nema nikakvih elja niti zahteva. 8. SEPTEMBAR Dobro sam, hvala bogu, sa vrata me saekuju njene rei i osmeh. Najpre joj itam intervju njene drugarice Zore Nikezi iz ,,Blica. Jovanka ga paljivo slua, irom otvorenih oiju, gotovo da ne trepe: Najbolja drugarica Jovanke Broz: Naa mala Lianka dobija i ovu bitku. Jovanka o svemu moe da pria, ali da se ali i kuka nikada nee. Uvek je bila neverovatno jaka ena. Zato sam sigurna da e se oporaviti, pria za Blic Zora Nikezi, najbolja drugarica Jovanke Broz jo iz ratnih dana. Uvek je insistirala na tome da ona zove mene, a ne ja nju. ule smo se esto, bar jednom meseno, ali pre nego to se razbolela, nije je bilo dva meseca da se javi. Znala sam da neto nije u redu, a onda sam od njene sestre ula loe vesti - prisea se Zora. Ni tada, kae, nije verovala da Jovanka moe biti ba toliko loe jer je znala da je njena prijateljica izuzetno jaka ena koja se pritom nikada nije alila na zdravlje. Meutim, nikada se nije alila ni na teak ivot, iako se znalo da jedva preivljava. Jovanka ima dosta roaka, porodica Budisavljevi je zaista velika i jednom se desilo da je neki od roaka iz Vojvodine sanjao kako ona nema ta da jede. Jao, tano, prekida me Jovanka, u neverici da se Zora setila te prie. Odmah sutradan spremio je veliki paket hrane i doneo joj u kuu, a ona nije imala ni sa im da ga poslui. U njenoj kui tada je bilo svega kilo brana i litar ulja, a roak je doao kao da ga je sam bog poslao da joj pomogne. Jao, tano. Ba tako je bilo, govori Jovanka ushieno. Verovatno je esto bila gladna, ali nikada nije traila pomo, pria Zora. Svojoj drugarici Jovanki uvek se divila kako sve pamti i kako godine nisu umanjile njenu visprenost i sposobnost da proceni ljude. Jovanka ba nita ne zaboravlja. Izuzetno je pametna i visprena ena. Ni godine ni bolest nisu promenile njenu linost i karakter istie Zora. Jovanku nije posetila u bolnici, jer trenutno nije u mogunosti, ali se uje sa njenom porodicom i lekarima od kojih, kae, ovih dana stiu samo dobre vesti. Pao mi je kamen sa srca. ula sam da je Jovanka svakim danom sve bolje. Pria, smeje se, pije lekove. Znam da je i dalje bolesna, ali sam sigurna da e uskoro izai iz bolnice. Ipak je ona naa hrabra Lianka, poruuje njena drugarica. Na Jovankinom licu je iroki osmeh: Lepo... Lepo je to... Ba sam zadovoljna kako je to rekla... Molim vas ujte se sa Zorom, pozdravite je i zahvalite joj puno u moje ime. I puno pozdravite i njenu snaju, ona je jedna jako energina ena i jako pravdoljubiva. Prenosim joj i pozdrave Radmile Bakoevi, koju sam uspeo da pronaem. ,,Ja sam se sa njom druila, viale smo se. A ona je posle uvek pitala za mene, raspitivala se kod Zore Nikezi i pozdravljala me. Potom joj priam kako napreduju pripreme za knjigu. Kaem joj da mislim da bi knjiga trebalo da se zove Jovanka Broz - moj ivot,

moja istina. ,,To mi se dopada. Pria nas ponovo vodi na efekte koje je u javnosti imao feljton u ,,Blicu, o bezbroj ljudi koji se javljaju, mnogi pitaju kada e knjiga, a dosta njih je i fotokopiralo i koriilo tekstove koji su izlazili. Prenosim joj i brojne pozdrave. Najpre od nae divne glumice Ruice Soki. Hvala puno. Pozdravite i vi nju. Ona esto ide na more zajedno sa Ribnikarima. Oni se ba lepo drue. Trudim se da ne zaboravim nikoga od onih koji je pozdravljaju. Veoma je raduje pozdrav od erke njene ratne drugarice Kozarke. A, moja draga Milena, moja Kozarka. Kako je to divna ena bila... Tu se pria vraa na ratne dane: Ja sam u ratu vodila bolnicu. Bila sam komesar, bavila sam se politikom u bolnici. Svata sam se nagledala, svata sam prola. A bila sam mlada. Nije to lako bilo, ali svata sam ja i videla i izdrala. Ali kad je ovek mlad, svata moe i da preivi." U tom kontekstu pominjemo i mog tasta Antonija Isakovia, koji je kao esnaestogodinjak bio uesnik uvenog Igmanskog mara. Isto smo preli. I ja sam prela Igman, kasnije, kad smo Bosnu naputali, kad smo dolazili ka Srbiji. Razgovor nastavljamo priama o istoriji. Istorija je ono to ivot nosi. I ovaj moj sluaj je jedan specifian sluaj, gde sam ja bila u prilici da budem svedok tih mnogih, bitnih istorijskih dogaaja. A ja sam se trudila da to gledam objektivno, sa strane, jer ja nisam bila zainteresovana za tu vlast, ni na kraj pameti mi nije bilo to. ak su mi i nudili vlast - a ja sam im rekla: Daleko vam lepa kua! Jer, razmiljala sam ja o tome, ali nisam htela, zato to se toliko bila razgranala ta mrea tih zakulisnih radnji i tu se razvila velika zavist. I ja sam rekla: Hvala lepo! Kad je meni Bakari nudio orden, ja sam to vama priala, a ja sam rekla: Pa, emu orden ako se intrige nastavljaju intenzivno, taj orden nema smisla. Ja nisam radila za orden - niti u ga primiti. Javno priznanje i psiholoko muenje ne idu zajedno. I onda se on naljutio malo, ali ja sam njemu rekla istinu, pa kako god hoe. Meni je to to su mene nai ljudi voleh i potovali bio najznaajniji orden. Polako zavravamo i ovu priu. Rastajemo se uz zajedniku konstataciju da je najbitnije da je njeno zdravstveno stanje svaki dan sve bolje i da se ona bolje osea. Dogovaramo se da joj je to zadatak i za ubudue: Borim se, ne dam se ja. Drim se. A drite se i vi. 9. SEPTEMBAR Ve po obiaju, doekuje me raspoloena i nasmejana. ,,Pa, lepo. Samo me malo nerviraju ove silne analize koje mi rade, sva ta snimanja i pregledi. Ali, ne alim se. Dobro sam. Trude se svi ovde oko mene, tako da sam ja sa te strane sigurna. Ima ih puno ovde i svaki as neko doe da neto uradi, proveri, da neto snimi, svata neto... Kaem joj da je i moja majka isto tako reagovala kad je bila u bolnici. ,,A kako se sada osea vaa majka? Kaem joj da je dobro i da joj je ba danas sedamdeseti roendan. Pozdravite je puno i estitajte joj roendan. Nek vam je iva i zdrava." Priam joj, potom, kako je do mene dola jedna informacija iz perioda kada je Tito bio na leenju u Ljubljani. U prisustvu jednog naeg uglednog lekara, profesora univerziteta, koji je tu doao sa zadatkom da da svoje miljenje u vezi amputacije noge i u prisustvu najviih dravnih funkcionera, meu kojima je bio i Nikola Ljubii, Tito je bio veoma ljut. Sa povienim tonom, skoro da je vikao, govorio je da je Jovanka njegova zakonita supruga, da mu je odan i iskren prijatelj i pitao je ko je taj koji spreava tj. zabranjuje da Jovanka bude sa njim u Ljubljani. Sve je to mogue, utoliko vie zbog toga kakvo je tamo stanje vladalo i kako su se ti rukovodioci ponaali. Ja verujem da je to tano. Verujem, jer to lii na Titove rei. Takva reakcija lii na njega. Prenosim joj pozdrave poznatih i nepoznatih ljudi. Nadam se da e mi sada dozvoliti da se ja nekako organizujem, da ivim na miru. I kad ja izaem kui, bie tu odmah i drugaije raspoloenje. Kaem joj da sam gledao neke snimke na kojima je ona na raznim prijemima, u raznim prilikama sa brojnim svetskim dravnicima i da to sve deluje toliko impresivno, da bi slobodno mogao da se napravi holivudski film o njenom ivotu.

Jovanka se odmah, kroz osmeh, nadovezuje: ,,E, teta to je umrla Elizabet Tejlor. Jer, ona je rekla meni na Sutjesci kako bi sve dala da igra mene u tom filmu. Jako je bila zainteresovana za to ako bi mogla da se doda ta uloga. Rekla mi je da je to prava uloga za nju i da ona moe da igra sve. I da bi joj to bio veliki izazov. A ja njoj kaem - nema tu ta ja da traim u tom filmu, tu su glavni ovi koji su bitkom komandovali i film je o njima. ta u tu ja? Al ona navalila, oe pa oe i to ti je... Kad smo ve kod filma, prenosim joj izjavu Lordana Zafranovia koji je rekao da hoe da doe da je poseti. ,,E, sad je doao! A ja sam njega upozorila davno prije da sa takvim tekstom koji je meni slao, ne moe k meni. Morao je na vreme razmiljati tome. Tako da ne bih elela da ga primim. Cenila sam ga, jer ono to je napravio, napravio je dobro. Ali kad sam ja proitala taj scenario, rekla sam da ja u tome neu uestvovati, a on nek se zapita zato. Ako se bude javljao Zafranovi, treba mu poruiti to. A zato? Pa zato to ja nisam kao svi drugi koje je on tu pobrojao. Ja nemam tu ta da radim. Jer ko drugi zna bolje od mene o Titu i ta ti neki drugi o njemu mogu rei? To nije drutvo u kome bih ja bila. A tu je i jo neko koga ona ne eli da primi u posetu. Joka Broz. Joka! Proao voz. Nema! Pa, nema! Ne moe! Vodila Jovanka generale u zaveru protiv Tita. Pa to nema veze s mozgom. Nema tu ta da trai on kod mene. Kad se jednom oplete po meni, a posle se niko ne izvine, onda je to prekinuto za sva vremena. I sad se setio posle toliko godina da me poseti. A kad smo ve kod generala i zavere o kojoj se toliko pria, neizbean je i pomen generala oke Jovania. oki Jovaniu su zamerali to je bio na kolovanju u Rusiji. Verujte mi, oka Jovani i ja smo se sreli samo nekoliko puta, ali nikada nismo nasamo priali. Samo jednom na Breicama, ako smo progovorili neku re. I to je sve. A onda ti neko priije tu zaveru koja ne postoji i oblati i njega i mene. Pa, nee to moi tako! Nee moi, jer blage veze nema sa istinom, jer je to samo jedna od lai i intriga koje su meni podmetali." Pria o generalu Jovaniu vodi nas u neke nove prie o ratu. Kaem joj da su me iz Muzeja istorije Jugoslavije zamolili da joj pokaem jednu ratnu fotografiju na kojoj je ona sa nekoliko drugarica i drugova i ako moe da se seti njihovih imena, bilo bi im jako vano da ih identifikuju. Jednom se pojavila neka slika iz Aranelovca, s kraja rata. Jedna sitna fotografija. Mi u bazenu. Doneli su mi je da ja tu identifikujem ljude, da ih prepoznam. Donesite mi tu fotografiju, pa da vidim mogu li da pomognem. Odlazim od nje uz njeno vrsto obeanje da nee skidati osmeh sa lica. 10. SEPTEMBAR Dolazim kod Jovanke. Ona spava. Mirno die. utim. Na momenat otvara oi i osmehuje se. Dajem joj znak da nastavi da spava, da se odmara i odlazim, ne elei da je uznemiravam. 11. SEPTEMBAR Svaki dan ima pomak nabolje, preduhitrila je moje pitanje. Samo jo da imam gde izii, pa da bude sve kako treba. Kaem joj da mi je njena Nada rekla: Samo da ona izae, moe i kod mene kui da bude. Divna je moja Nada. Ona se jako brine za mene. Ali, ne bih ja nikoga da uznemiravam. Videu, ve u se nekako organizovati. Kaem joj da verujem da e pritisak javnosti malo urazumiti vlast. Videemo ta e biti. Jedino javnost ovu nau vlast moe malo okretati kako treba. Dajem joj kremu za lice koju joj je poslala moja supruga. Neku specijalnu, sa kavijarom, i kreem da je ostavim na stoi pored. Stavite mi to negde nadohvat ruke, da ja to mogu i koristiti. I zahvalite se puno vaoj Milici, jako lep poklon mi je poslala. Puno mi je pozdravite. Pitam je da li joj treba jo neto, ima li neku elju.

Momentalno nita. Ako budem imala neku elju, ja u vam to rei... Priamo i o vremenu kad izae iz bolnice, pa da popijemo po au crnog vina. Na primer, neki bermet. Moe. Volim bermet. To je divno novosadsko vino. Ima jedan jako, jako prijatan ukus. Prenosim joj pozdrave od jedne Slovenke koja mi se javila. ivi u Breicama i njen otac i Tito su roaci. Zamolila me je da Jovanku pozdravim i da joj prenesem da je mnogo voli. Zadovoljno se osmehuje i uzvraa pozdrave. Obavetavam je i o izjavi pevaice Nade Obri u kojoj pria o druenju sa Jovankom. Molim vas, zovnite Nadu i pozdravite je. Ona je bila kod mene nekoliko puta, a i ja kod nje. Ima vrlo interesantne prijatelje, komije. Lepo smo se druili." Priam joj da sam jue bio u Muzeju istorije Jugoslavije i da sam uzeo jo 220 fotografija. Nema koga nema pored nje na tim fotografijama od svetskih dravnika i ne znam kako emo uopte izabrati koje da uu u knjigu, jer su sve prelepe. Fotografije mogu da daju lep utisak, da upotpune tu celu priu. Dodajem da nema niko ko tako zrai na slikama kao ona. Hvala vam puno. Ako tako mislite, ba mi je drago. Kaem da sam video i njenu fotografiju sa Kenedijem, ali mi nije jasno zato na tom doeku u Vaingtonu nije bila i aklina. U sekundi, Jovanka daje objanjenje: aklina nije bila tada. Ona je malo pre toga rodila dete koje je umrlo i otila je na oporavak, na brod kod Onazisa. Zato ona nije bila, ali su bile tu Kenedijeve dve sestre. Jako su nas lepo doekali." Obavetavam je i o intervjuu koji sam dao za agenciju Anadolija, gde sam priao o njoj, a koji su preneli skoro svi elektronski i tampani mediji u regionu. Zadovoljna je. Pominjem i novinarku Grke televizije koja mi se javila, Makedonce, vajcarce, Bosance. Priam joj ta sam dogovorio sa svakim od njih. ,,Pa lepo. Hvala vam puno, vi se ba jako puno trudite da mi sve ovo olakate. To meni puno znai. 12. SEPTEMBAR Ponovo prepoznatljiv osmeh na licu, koji se pojavi im me ugleda. Vrlo sam dobro. Gledam je procenjivaki. Budite sigurni da jesam. Primeujem da joj je soba puna cvea. Stalno donose neko cvee. Jedno lepe od drugog. Obeavam joj da u joj kad izae kupiti njen omiljeni anturijum u saksiji, pa da ga gaji, kao nekada. Moe, moe. Ali to cvee je podlono velikoj brizi. I odmah mi saoptava novosti. Bio je ministar Ljaji. Rekao je da su neke kue na raspoloenju da me presele i da postoje kue koje treba videti. A ja sam rekla da je najpametnije da stave mene tamo gde sam ja bila i to im je najmanje komplikovano i trajnije je. A i meni to daje neku sigurnost. To je bolje i njima i meni, a ako treba neto da se neto muim i dalje, onda nek se tu muim - bie mi lake. Tu sam navikla da se muim, govori kroz osmeh. ,,A, da ne zaboravim i ovo sam htela da vam kaem. Rekli su mi da je tu moja roaka, koja je dola iz Amerike. Gordana Vunjak. Ona je uveni naunik i akademik. I ula sam da eli da doe da me poseti. Pa vas molim da je pronaete i da joj kaete da moe da doe i vidite sa ovima ovde da je puste do mene kada doe. Ba bih elela da je vidim." Kaem joj da sam uo da je dolazila Titova unuka.

Nisam je primila. Ne da nisam htela da je primim, nego sam rekla - drugom prilikom, im budem mogla, kad se ukae prilika. Jer ja s njima nemam nikakve kontakte godinama. Kad se oko mene igrala prljava igra - oni su uestvovali, a mene to boli i ne mogu tek tako da preem preko toga. Priam joj kako su novine objavile priu o Crnogorcu iz Nemake, koji joj nudi smetaj i negu u svom domu, gde bi on i njegova ena brinuli o njoj. ,,Pa, lepo. Hvala mu puno. alim se sa njom kako je za Tita interesovanje bilo po slubenoj dunosti, a za nju iskljuivo iz ljubavi koju ljudi gaje prema njoj. ,,Pa eto, ja sam se trudila da doprinesem koliko mogu... A ima neto i u tome to je meni naneta nepravda velika, a ljudi ne vole nepravdu. Priamo o njenim doprinosima, o kojima se malo ili gotovo nita ne zna. Skoro da nema dravnika na planeti s kojim se ja nisam susrela. Ali to nai ljudi iz naeg rukovodstva teko shvataju. Ako neko poznaje nekoga, onda e lake postii neto i u razgovoru o tim dravnim pitanjima. A ja sam se trudila da napravim taj rezultat, puno puta sam uspela u tome. Ja bar tako mislim. A otpori su bili veliki. Jer, ja sam se trudila da uspostavim te svetske standarde ovde kod nas. Dosta sam putovala po svetu i htela sam da sve najbolje to sam tamo videla ovde da primenim. A to mnogima nije odgovaralo ili to jednostavno nisu ni razumeli. I svi su se trudili da me u tome osujete, govorei: ta to ona izmilja, ta e nama to. A ima tu i jedan interesantan detalj da vam ispriam. Kada sam bila u poseti Gani, rekli su mi da ene poglavica iz cele Gane po njihovim obiajima dolaze samo kod kraljica. I dole su da mene vide. Ja sam se tu iznenadila. Valjda su znale da sam bila borac, cenile su taj neki moj doprinos. A neki nai iz rukovodstva su se ljutili i pitali su se zato Jovanki ukazuju takvu panju. Pa, ja kad sam ila na neke meunarodne konferencije ena, na kojima sam pozivana, odavde iz Beograda su slali depee i bunili su se to ja idem. To je da ovek ne poveruje. Zavist je svugde udo, ali kod nas ovde, na ovim prostorima toj zavisti kraja nema. Rastajemo se uz moju konstataciju da izgleda sjajno, da joj je ten besprekoran, kao da je kod kozmetiara, a ne u bolnici. Smeje se. Hvala vam na svemu, a bogami i na komplimentu. 13. SEPTEMBAR U prizemlju Urgentnog centra se sreem sa Jovankinom roakom Gordanom Vunjak i vodim je do Jovankine sobe. Dok ekam da Gordana zavri posetu, pristie i Jovankina sestra Nada, koja mi pria mnoge interesantne detalje iz Jovankinog ivota. Kad je Gordana izala, ulazimo nas dvoje. Jovanki sam doneo album sa 220 fotografija. Od njenih portreta, zajednikih fotografija sa Titom, sa brojnim svetskim dravnicima, sa sveanih veera i prijema. Ne zna se na kojoj fotografiji je lepa, dostojanstvenija. Okreem stranice albuma, a ona ushieno komentarie svaku fotografiju. U sekundi zna gde je koja snimljena, koja je iz Meksika, koja sa Kipra, koja je sa kog prijema, prepoznaje svaku osobu koja je na slici, od aha Reze Pahlavija do norvekog kralja i japanskog cara. I njena sestra Nada zna sve o svakoj fotografiji. Na jednoj fotografiji su zajedno Nada i Jovanka, sa pudlicom. Raduju se zbog te fotografije i priseaju se kako je nastala. Jovanka je jako srena. Te fotografije vidi prvi put posle vie od tri decenije. Bude u njoj najlepe uspomene. Biramo fotografiju za naslovnu stranu knjige. Nepogreivo i ona i Nada pokazuju na istu. Najlepu. I dok dalje okreem stranice u albumu, Jovanka ushieno uzvikuje: Evo je Tahija, Naserova ena. Divna jedna ena. Znate li vi kako je ona dola u posetu Jugoslaviji? Kod njih nije bio obiaj da ene idu zajedno sa svojim suprugom na put, ali ja sam insistirala da doe kod nas. Kad smo mi bili u poseti Egiptu, nas dve smo sedele u jednoj prostoriji i ja sam rekla da ona obavezno mora posetiti Jugoslaviju. A ona kae meni da saekam. Pozove konobara i kae mu da zovne Nasera. I Naser zbilja i doe. I ona meni onda kae. Ajde sad to to si rekla meni, ponovi i njemu. I ja kaem da ona mora da doe k nama u posetu. I on mi obea da hoe. Tako je sledei put, kada je dolazio, poveo sa sobom. Eto, tako je nastala i ova fotografija, koju ste mi ovde doneli. Ovde je napravljena, kod nas. Ostavljam je u olinom raspoloenju, nakon svih pregledanih fotografija. 14. SEPTEMBAR Danas joj donosim nekoliko fotografija velikog formata. Zajedniku sliku sa Nadom, koju sam za Nadu i doneo, i nekoliko Jovankinih izuzetno lepih portreta.

Ima i Nada dosta fotografija, jer sam se ja dosta bavila fotografisanjem. Snimala sam i Tita i nju. Paljivo razgledamo svaku sliku. Ne zna se koja je lepa od koje. Ala, komplimenata!, kroz zvonki smeh odmahuje rukom. itam joj i intervju Radmile Bakoevi iz ,,Blica. Naslov je: Jovanka je hrabra i ponosna ena. ,,Pa lepo. Ba lepo. Radmila Bakoevi je, izmeu ostalog, ispriala i priu o jednom nezaboravnom ruku. Jovanka je pozvala nju i Desanku Maksimovi na ruak sa Indirom Gandi. Priala je o druenju sa Jovankom jako lepim i biranim reima. Jako je to lepo, molim vas, prenesite Radmili moje pozdrave, a ja u je zvati kad izaem da joj zahvalim. I tu ponovo dolazimo do pitanja kue, odnosno gde e izai iz bolnice. Jedina kua u kojoj ja po zakonu mogu da budem jeste ova u kojoj sam ja dosad i bila. I nema tu posla puno da se to malo renovira, ako neko ozbiljno to krene to da radi. Ako se samo malo potrude, samo malo, da tu kuu u kojoj ivim poprave - ja u biti zadovoljna. Jer, kad bih bila u tom nekom mom zakonskom raspoloenju, meni bi to mnogo znailo. Bilo bi mi lake, ovako se jako brinem ta e se dalje deavati sa mnom, kuda u ja to otii odavde. Obavetavam je i o prepisci sa njenim sestriem Zoranom, koji ivi u Junoj Africi. Priam joj i o interesovanju medija, koje ne jenjava, o tome ta se pojavljuje u novinama, kako je njena fotografija na nekoliko naslovnih strana. Obavetavam je ko me je sve zvao i traio izjave i intervjue vezano za nju, njeno zdravstveno stanje i njen poloaj. ,,Vi imate materijala i slobodno priajte o meni, ja vama verujem. Mi nemamo dlake na jeziku, a i ta pravdoljubivost kod nas je takva da ne moe ovek drukije. Dolazi doktorka Jelena Vruini, kojoj Jovanka obeava da em doi u njeno dvorite prepuno cvea, kad izae iz bolnice. Nakon toga razjanjavamo i ,,misteriju oko njenog prezimena. Oba prezimena imam zvanino. A knjigu moemo da ponemo reenicom: Zovem se Jovanka Budisavljevi-Broz. Lepo je tako, a to su i injenice. Posle toga zbijamo neke ale i u smehu se rastajemo. 15. SEPTEMBAR Kao i obino, poput neke dobrodolice, oekuje me njen osmeh i zadovoljna konstatacija da je dobro i da je nita ne boli. Dobro je, a nadam se da e biti i bolje... A zamislite, nekoliko medicinskih sestara, odavde sa odeljenja, dolazilo je i gledale su ovaj album sa fotografijama koji ste mi doneli. Divile su se i udile se. Znate, one nisu ni bile roene u to vreme. Ne znaju puno o tim vremenima." Kaem joj da sam ponovo sreo Dobricu osia, preneo mu njene pozdrave, a on mi je rekao: Veliki je moj greh to joj nisam pomogao dok sam bio predsednik da se uradi neto sa tom kuom. Tako je kako je... ta da se radi... Razgovaramo i o istinama koje bi morale da se saznaju. Puno toga e proi, to ne bi trebalo. Ona naa zemlja se raspala u laima. Jer, ako bi mi nastavili sa laima onda nema perspektive. Nikakve. Nijedno drutvo koje se temelji na laima nije zdravo drutvo... Zato, imamo mi jo mnogo pria da ispriamo. 16. SEPTEMBAR Prvi put je danas poelela da joj neto donesem: Voa sam se uelela... Ako moete donesite mi malo groa... Crno groe, sorte hamburg... To najvie volim... Vraam se popodne sa korpom razliitog voa, meu kojima je i crno groe, sorte hamburg. Zadovoljno je pogledala korpu, osmehnula se, tiho zahvalila i nastavila da spava. 17. SEPTEMBAR Jo s vrata je obavetavam da erka njenog dugogodinjeg prijatelja i uvenog fotografa Ive Eterovia eli da joj poalje pismo.

Sandra! Ona ivi u Rimu! Molim vas odmah mi ga donesite. Znate, Ivo je bio jedan izuzetan ovek. Dao je veliki doprinos Beogradu. Mi smo se jako lepo druili, do pred samu njegovu smrt. Dan pre nego to je umro, ja sam mu poslala korpu voa u bolnicu i on je to podelio sa ljudima koji su tamo leali i sa osobljem." Jovanka je inae esto ljudima slala nekakve poklone, pakete. Volela je da ih usrei. Podseamo se prie o policajcu Mihailu koji je uvao u Bulevaru mira 75, pa kad je poao u posetu svojima u Crnu Goru, ona je napravila paket za njih, da ne ide praznih ruku. Jeste, iva istina. Inae, lepo se slaem sa tim momcima koji me uvaju. Pria nas zatim vodi ka nekim istorijskim pitanjima. O njoj koja e ui u istoriju i njenim progoniteljima koji su ve otili u zaborav. Priam joj o izjavi jedne mlade novinarke koja mi je rekla da dok Jovanka u feljtonu nije pomenula Staneta Dolanca - ona nije ni znala da postoji, pa je posle prikupljala informacije o njemu. Vetar e ih odneti u zaborav. U sobi je, kao i obino, puno cvea. Pokazuje u pravcu najvee korpe. Ovo su mi poslali princ i princeza Karaorevi. Mnogo je lep. Priam joj o informaciji koja se pojavila u medijima, da je amerika obavetajna agencija analizom Titovog govora utvrdila da je on bio Poljak. Jovanka odmahuje s obe ruke i smeje se: Mogli su napisati i da je Mongol. Razgovor nas vodi na priu o datumu njegovog roenja. Da li je to 7. maj ili 25. maj, kako pie u njegovim zvaninim dokumentima. Seemo mi jo, kad ovo proe, da raistimo neke stvari oko Tita. Puno toga tu ima. Puno lai se pisalo. A raistiemo i to oko datuma njegovog roenja. Rastajemo se uz njene pozdrave mojoj supruzi i porodici i njene rei: Mnogo volim to mi dolazite. 18. SEPTEMBAR Vesna urevi, supruga Ive Eterovia, donela joj je pismo njegove erke Sandre. Jovanku je to jako obradovalo. Pokazujem joj asopis Glorija sa njenom slikom na naslovnoj strani, velikim tekstom i brojnim slikama. Ba lepo. Ove fotografije lepo ilustruju ceo moj ivot. Priam joj da imam zakazane intervjue za makedonsku televiziju, list Osloboenje, da moram da odgovorim na pitanja jedne grke novinarke. Raduje je to postoji toliko interesovanje za nju. Odlazim uz obeanje da se vidimo po podne. Kada sam se pojavio po podne, doekuje me reima: Jako bih se brinula da niste doli." 19. SEPTEMBAR Jo dok ulazim kod nje, skida masku sa kiseonikom sa lica i kae: Dobro sam, ne brinite. Pokazujem joj naslovnu stranu knjige i stranicu sa njenim potpisom. Podie ruke i iri ih oduevljeno, a na licu se pojavljuje njen oaravajui iroki osmeh. Predivno je. Jako, jako sam zadovoljna. Hvala vam puno. Dugo gleda u svoju fotografiju, u naslovnu stranu knjige. U njenom pogledu kao da protie ceo njen ivot. Dok listam otkucane stranice knjige i pokazujem joj naslove i podnaslove, ona me gleda irom otvorenih oiju u kojima vidim i poneku suzu. Ovo je dobro, jer je istinito... Al, imamo mi jo puno toga da ispriamo... -KRAJ-

O AUTORU

arko Jokanovi je roen 7. maja1967. godine u Uicu. Kao deak igrao je u filmu Uika republika gde je zapamen po uvenoj replici: iko, je l' sav ovaj lebac tvoj? Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme aktivno se bavio politikom. Autor je romana Krugovi moi, drama Zgazi me, ,,Kokoke, Igra istine, ija je moja koa i monografije o scenaristi Sinii Paviu. Bio je scenarista nekoliko TV projekata. Pie kolumne za vie beogradskih novina. Oenjen je glumicom Milicom Milom. Imaju sina Antonija.

arko Jokanovi JOVANKA BROZ - MOJ IVOT, MOJAISTINA Izdava: Ringier Axel Springer doo Beograd ora Klemansoa br. 19, Beograd Za Izdavaa: Jelena Drakuli-Petrovi, direktor Glavni urednik: Veselin Simonovi Odgovorni urednik: Milenko Vasovi Art direktor: Sanja Smiljani tamparija: Rotografika, Subotica Drugo izdanje Tira: 50.000 primeraka Beograd, oktobar 2013.

JOVANKA BROZ MOJ IVOT MOJA ISTINA

Bog mi je dao divan ivot pored Tita. Ali koliko godina mi je bilo lepo - jo vie godina sam biia progonjena, muena i zlostavljana. O meni su irili strane lai. Neki bi danas hteli da se istina nikada ne dozna. A ja to neu da dopustim. I danas velike sile i njihovi agenti ne daju da se objavi istina, jer im to ne ide u prilog, i zato mene i dan-danas maltretiraju, jer znam istinu o raspadu Jugoslavije. Ali na kraju doe odozgo onaj ininjer koji sve poravna. Da li u ja doiveti pravdu neku - ne znam. Volela bih da doivim. Ali ne znam da li u. ISBN 978-86-83967-24-7

SRBIJA 449,00 DIN / BIH 7,90 KM CRNA GORA 4 EUR / MAKEDONIJA 249 DEN