Ivan uri

vlast, opozicija, alternativa Br. 13

Ivan uri VLAST OPOZICIJA ALTERNATIVA

Priredila i predgovor napisala dr Latinka Perovi

Ivan uri Br. 13

Ivan uri VLAST OPOZICIJA ALTERNATIVA IZDAVA: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji Za izdavaa: Sonja Biserko Priredila i predgovor napisala: Latinka Perovi *** Ureivaki kolegijum: Latinka Perovi Sonja Biserko Seka Stanojlovi UNOS TEKSTA: Milica Spasi INTERVJUE PRIKUPILA I OBRADILA: Scena Kragujevac PRELOM: Neboja Tasi KORICE: Ivan Hraovec IMENSKI REGISTAR: Neboja Tasi TAMPA: "Zagorac", Beograd 2009. TIRA: 600 ISBN 978- 8672081572
Zahvaljujemo Saveznom ministarstvu inostranih poslova Savezne Republike Nemake koje je pomoglo objavljivanje ove knjige.

vlast, opozicija, alternativa

Ivan uri

VLAST OPOZICIJA ALTERNATIVA

Priredila i predgovor napisala Latinka Perovi

Ivan uri

vlast, opozicija, alternativa

Sadraj:
LATINKA PEROVI: ISTORIAR IVAN URI JO JEDAN PRILOG PROUAVANJU SRPSKE ELITE ............................................................ 1. O ovoj knjizi ..................................................................................................... 2. Poreklo: urii i Bogdanovii ........................................................................... 3. ivot ................................................................................................................. 4. Vlast, opozicija, alternativa .............................................................................. I VILISTAN Istorijski eseji 1. 2. 3. VILISTAN ........................................................................................................ U KOI VUKA BRANKOVIA ......................................................................... DOMOLJUPCI I RODOLJUPCI ....................................................................... II ODANOST POZIVU: PROTIV UPOTREBE ISTORIJE Rasprave i lanci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. Balkanski patriotizam i junoslovenske etnogeneze UPOTREBA ISTORIJE ................................................................................... ISTORIAR I GEOSTRATEGIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU .... ISTORIJSKI KORENI SRPSKO-HRVATSKOG SUKOBA .............................. SRBI I HRVATI TA SADA VALJA INITI? ................................................. SRBI, HRVATI I REALPOLITIK .................................................................... PAX AMERICANA ........................................................................................... POVRATAK U SRBIJU ................................................................................... SRBIJA AVGUSTA 1993: STANJE STVARI ................................................... S ONE STRANE RATA U BIVOJ JUGOSLAVIJI: POMIRENJE POSLE SUKOBA ............................................................................................ KRAMER PROTIV KRAMERA ........................................................................ JUGOSLOVENI 1945: RUSOFILI ILI SOVJETOFILI ....................................... 61 69 75 85 100 108 112 117 122 133 138 39 45 50 9 9 16 25 33

Ivan uri

12. 13. 14. 15. 16. 17. 18.

RUSI NA BALKANU ........................................................................................ ETNIKO IENJE ...................................................................................... SREBRENICA ................................................................................................. FRANCUSKA I BALKAN: SUOAVANJE SA ISTINOM ................................. EVROPSKA ZIMA ........................................................................................... KRIZA KNJIGE I MOGUA RJEENJA .......................................................... O GRADU UOPTE I O BEOGRADU PONAOSOB Beograd stariji od Srba .................................................................................... III DRUTVENO ANGAOVANJE NA TRAGU LIBERALNE ALTERNATIVE Intervjui 1991-1997.

157 160 167 170 174 178 182

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26.

ZGRANUTA EVROPA ..................................................................................... STRAH OD EVROPE ...................................................................................... SRBIJA JO NIJE UDARILA U DNO .............................................................. SRBIJA JO NIJE DODIRNULA DNO ............................................................ KLJU JE U BEOGRADU ............................................................................... SRBIJA: DVA PRIZNANJA SAMOJ SEBI ....................................................... SRBIJA POSLEDNJI IN BALKANSKE TRAGEDIJE ................................. MOJI PRIJATELJI LIBERALI .......................................................................... RAT JE ZAPOET U BEOGRADU .................................................................. MILOEVI NIJE NACIONALIST ................................................................... NACIONALNE NEPRAVDE UMESTO IDEOLOKE ALTERNATIVE .......... BOSNA SE NE MOE PODIJELITI ................................................................. IZMEU DVA ZLA ........................................................................................... ZABLUDE VELIKE SRBIJE ............................................................................. CRNA GORA SE MORA JAVNO ODREI KUMSTVA SA BEOGRADOM ...... SRBIJA NIJE NI KROILA U DEMOKRATSKE PROCESE ........................... SRBIJI POTREBNA AUTONOMNA VOJVODINA .......................................... VREME JE ZA RODOLJUBLJE ...................................................................... GLAVA BEZ TELA .......................................................................................... MOJE RODOLJUBLJE JE BESPLATNO ........................................................ AKO SE VRATIM, BIE TO ZBOG POLITIKE ................................................. CRNA RUPA U DEPU SOCIJALISTA .......................................................... S JEDNE STRANE DEMOKRATIJA I PATRIOTIZAM, S DRUGE AUTORITARIZAM I NACIONALIZAM ............................................................. SRBIJA NIJE U DEMOKRATSKOM SVETU ................................................... REGIONALIZACIJA BUDUNOST SRBIJE ................................................ SRBIJA SE DANAS NALAZI U PREDDEMOKRATSKOJ FAZI ......................

193 196 200 207 214 224 234 239 244 248 255 266 272 279 284 294 301 308 315 318 322 326 330 338 344 347

vlast, opozicija, alternativa

PRILOZI 1. 2. 3. 4. 5. Latinka Perovi: INTELEKTUALNA I MORALNA POBUNA ...................................................... GOVOR MIODRAGA ISAKOVA, PRILIKOM POLAGANJA URNE, NA NOVOM GROBLJU U BEOGRADU, 6. DECEMBRA 1997. GODINE ............ Latinka Perovi: PORAZ POJEDINCA ...................................................................................... Prof. dr Dragoslav Petrovi: VERA U NEPROLAZNE VREDNOSTI ............................................................ Boban Tomi: NEDOVRENO DELO .................................................................................... 355 357 359 365 369 371 378

IVAN URI: SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA ........................................................... IMENSKI REGISTAR .................................................................................................

Ivan uri

vlast, opozicija, alternativa

Latinka Perovi

Istoriar Ivan uri Jo jedan prilog prouavanju srpske elite

A ja sam, ipak, jo uvek najpre istoriar Ivan uri, 1992.

1. O ovoj knjizi
Pred itaocem je posthumna knjiga Ivana uria Vlast, opozicija, alternativa. Naslov, koji ne potie od autora ve od prireivaa knjige, saima njen sadraj: u sreditu su pomenuti fenomeni u Srbiji u poslednje dve, prelomne, decenije XX veka. Obian za knjigu univerzitetskog profesora u Beogradu, Parizu, ili bilo gde, naslov knjige, odnosno njen sadraj, neobian je svuda za istoriara vizantologa.1 Meutim, u istoriji srpske intelektualne elite, kojoj pripada i Ivan uri, ova neobinost je vie pravilo nego izuzetak. Odrastao u porodici sa vie univerzitetskih profesora, kolovan u najduem razdoblju mira u novijoj istoriji Srbije, sa jasno ispoljenim talentom, koji mu je, uz sve ostalo, otvarao put u uspenu akademsku karijeru Ivan uri je bio i savremenik kraja jedne ideologije i na njoj zasnovanog

1 Vid. Ivan uri u: Enciklopedija srpske istoriografije. Priredili Sima irkovi i Rade Mihalji, Beograd, 1997, s. 375.

Ivan uri monistikog politikog sistema, kao i kraja nekolikih socijalistikih drava: meu njima i vlastite drave, Jugoslavije. U pomenutim istorijskim uslovima, ta je preostajalo istoriaru savremeniku, koji nije tek tada otkrio da civilizacije, drave i drutva nastaju, traju i propadaju? Uz to, pripadniku istoriarskog esnafa, koji je sa autoritetom nauke, tekua zbivanja posmatrao kao proizvod neumitnog zakona istorije na delu?2 Kakav je izbor napravio Ivan uri, budui da ni tada nije postojala samo jedna mogunost izbora: ni za koga, pa ni za istoriara? I da li je on, uopte, morao da izvan nauke trai polje na kome bi bio delotvorniji? A ako je, sledei svoj profesionalni i moralni imperativ, ne pristajui na monizam ni sa novim, nacionalnim, predznakom, to ipak morao, kakav je bio neposredni a kakav dugoroni efekat njegovog izbora? Najzad, kakva je bila cena tog izbora? Na sva ova pitanja odgovorio je sm Ivan uri. Sabrani u ovoj knjizi, ti odgovori zaokruuju sliku o njegovoj linosti i pruaju uvid u razloge i sadraj njegovog izbora: ni uz vlast, ni sa opozicijom, ve za alternativu ovim, samo prividno razliitim stranama. Ujedno, odgovori Ivana uria su vaan prilog razumevanju pojma intelektualca u njegovom univerzalnom znaenju, kao oveka znanja, po strani od tekuih zbivanja i politike. Ali i njegove posebne uloge u konkretnoj zemlji i u konkretnoj istorijskoj situaciji: u Srbiji pred izazovima kraja XX veka. Ivan uri se intelektualno angaovao i izvan svoje vizantologije da bi, upravo kao istoriar, pomogao da se na te izazove daju racionalni odgovori. Znao je, naime, da ti odgovori mogu biti i drugaiji: arhaini, revanistiki, iracionalni. Ne zaboravite, govorio je istoriar i autor knjige Sumrak Vizantije, da moj zanat, zanat istoriara, postoji ba

Nedavno je, povodom hrvatskog izdanja svoje knjige Srbi meu europskim narodima, prof. Sima irkovi govorio o tragovima istoriarskog esnafa u bivoj Jugoslaviji krajem XX veka. Na pitanje prof. Drage Roksandia: Kako je mogue da srpski i hrvatski mafijai, a nerijetko i tajkuni pa i policajci i ne znam tko sve drugi, javno i tajno surauju, i to se smatra normalno, a kad je rije o humanistikoj inteligenciji, ponajvie surauju oni koji svih proteklih godina od 1990, uglavnom nisu ni prestajali komunicirati prof. irkovi je odgovorio: ... Spomenuti pojedinci i institucije lake zaboravljaju svoj angaman, istoriari su znatnim delom ostavili tragove koji se ne daju lako zaboraviti. Sima irkovi, Drago Roksandi, Dijalog s povodom. Srbi meu europskim narodima. Filozofski fakultet Sveuilita u Zagrebu. Centar za komparativnohistorijske studije i interkontinentalne studije, Zagreb, 2009.

10

vlast, opozicija, alternativa zahvaljujui privremenosti naroda i civilizacija. Ali, isti zanat takoe ui i da narodi itekako mogu uticati na vlastitu sudbinu. Uinimo makar to.3 Mala, seljaka i siromana zemlja, sa masovnom nepismenou; socijalno homogeno drutvo, po definiciji autoritarno, sa autokratskom vlau; esti unutranji prevrati i spoljni ratovi; homogenizujua ideja osloboenja i ujedinjenja srpskog naroda u granicama srednjovekovne srpske drave apsorbovala je ionako male i materijalne i umne snage. U takvim uslovima, a ne posmatrajui pojave u razvoju, mesta za ulogu intelektualca u univerzalnom znaenju toga pojma, koji je i sam novijeg datuma, nije bilo. Ali je iz razumevanja tog znaenja proizlazila i ona posebna, specifina uloga intelektualca u modernoj istoriji Srbije. Zapravo, u svim generacijama novovekovne Srbije, intelektualac je, u isto vreme, vrio uloge koje pripadaju razliitim epohama (pisao knjige, ustave i zakone; prevodio; organizovao ustanove i institucije drave i drutva; stvarao politike partije; uestvovao u vlasti; bio kritiar i apologeta, esto i jedno i drugo na smenu) ne dospevi do uloge oveka znanja, koji stoji van sukoba, da bi, svojom milju, omoguio njihovo razreenje bez nasilja. Sav napor i sva tenja intelektualaca, govorio je u samo predveerje Drugog svetskog rata Hoze Ortega i Gaset, trebalo bi da ide za tim da se najpre shvati jedan zamren problem, a zatim da se objasni. Intelektualac treba da u haos ideja i misli unosi red, jasnou i analizu. To je njegova uloga. Intelektualac treba da objanjava, da obrazlae i da izlae. Uloga i misija intelektualca ne bi trebalo da se sastoji u uzimanju uea u duhovnoj i u politikoj borbi, koja vlada svetom i Evropom. Ja drim da intelektualac treba da stoji van sukoba i izvan vaara... Misija intelektualca treba da bude razbistravanje zamrene situacije, koju je politika jo vema sloila i pomerila. Intelektualac treba da ostane van sukoba i da, u vreme dok sukob traje, postrani, kako bi pravilno mogao da oceni to stanje... U svome govoru intelektualcima izneo sam u emu se sastoji misija intelektualaca u optem poremeaju evropskih odnosa. U sukobu ideja i misli, politike i ideologije intelektualac treba da ostane van tog sukoba. Usled toga sam napustio paniju i usled toga sam od prvih dana graanskog rata prestao da piem o panskim stvarima.4

U ovoj knjizi: Istoriar i geostrategija na jugoslovenskom prostoru. Hoze Ortega i Gaset, O sutranjoj liberalnoj i totalitarnoj Evropi. Cit. Prema: Bogdan Radica, Agonija Evrope, Beograd, 2003, s. 40.
4

11

Ivan uri Pored mnogih autora koji su pisali o ulozi intelektualca, citiran je ba Hoze Ortega i Gaset: njegovo shvatanje primenjeno na Ivana uria pokazuje sve tekoe formulisanja koherentnog shvatanja uloge intelektualca. Delom, Ivan uri savreno odgovara shvatanju te uloge kako je vidi Hoze Ortega i Gaset, a delom, po tom istom vienju, od te uloge odudara toliko da je skoro izdaje. Drugim reima, Ivan uri uoava sredini problem, analizira ga, u haos misli i ideja unosi red, na osnovu razliitih pretpostavki predvia mogua reenja sukoba koji je politika iskomplikovala i pomerila. Ali, on ne ostaje izvan sukoba ime, prema citiranom vienju, gubi pravo na ulogu intelektualca. Istina, on nije, kako je ve reeno, ni uz vlast, ni sa opozicijom. Rizikujui da doe u sukob i sa jednima i sa drugima, on formulie alternativu, to je takoe jedna od strana: poto nisam bio komunista, odluno sam protiv antikomunistike histerije, poto sam iz svetenike porodice odluno sam protiv drave koja ne bi bila laika.5 Ivan uri je intelektualac istoriar. On na dogaaje iji je savremenik reaguje iz perspektive istoriara. U toj su reakciji prepoznatljiva njegova znanja, njegovo razlikovanje istorijske svesti i istorijskog saznanja. Naravno, njegovi radovi iz istorije Vizantije predstavljaju poseban korpus u njegovom opusu,6 razliit po sadraju i metodu, ali oni su prepoznatljiva osnova njegovih tekstova i u ovoj knjizi rasprava, lanaka, eseja, ali i brojnih intervjua.7 I vizantoloki korpus radova, ako se tako moe rei, Ivana uria8 i onaj korpus u ijem su sreditu poslednje dve decenije XX veka o kojima je on, iako savremenik, pisao iz perspektive istoriara procesa dugog trajanja, povezuje jedinstveno shvatanje istorije. U osnovi toga shvatanja su srpska kritika istoriografija, pre svega Dositej Obradovi i Ilarion Ruvarac, i francuska istorijska nauka sa svojim vrhovima: il Mile, or Dibi, Fernan Brodel sa drugom generacijom analista oko sebe. Glavne, pak, koordinate tog shvatanja su: istina i istorija, istorija i drutvo, teorija i istorija.

U ovoj knjizi: Srbija nije u demokratskom svetu. Podatke o ovim radovima sadri Selektivna bibliografija na kraju ove knjige. 7 Radovi u ovoj knjizi predstavljaju samo izbor iz daleko veeg broja radova Ivana uria ove vrste. Svi ti radovi e, po izlasku iz tampe ove knjige, biti prikljueni zaostavtini Ivana uria koja se uva u Arhivu Beograda. 8 U specijalizovanim asopisima u bivoj Jugoslaviji, Grkoj, SAD, vajcarskoj, Francuskoj i Austriji Ivan uri je, do svoje 46. godine, objavio 54 rada. Njegovo najpoznatije delo Sumrak Vizantije, objavljeno u Beogradu 1984. godine, prevedeno je na hrvatski, makedonski, francuski i italijanski jezik.
6

12

vlast, opozicija, alternativa Odbacujui velike pretenzije, Ivan uri je svoje shvatanje istorije izloio u knjizi karakteristinog naziva: Istorija pribeite ili putokaz.9 Ni izdava, sarajevska Svjetlost, ni godina izdanja, 1990, nisu bili sluajno odabrani. Prvo je pokazivalo ono to e Ivan uri smatrati aksiomom da, svialo nam se ili ne, na kulturni prostor postoji.10 A to se objavljivanja tie, ono je dolo u vreme kada je ve bilo izvesno da e znatan deo srpske istoriografije nastaviti da se kree izmeu tabua i monopola, proizvodei tako istinu samo za domau upotrebu. Upravo zato je Ivan uri i podseao: Premda se ubeenost da se, u nae doba, istorija zaustavila, pokazala iluzijom, ipak nije nimalo jednostavno pomiriti se sa injenicom da, ni na Balkanu ni na drugim stranama sveta, nikada nita niti je bilo niti e ostati okamenjeno. Upravo ovaj XX vek, da se ne see dublje u prolost, dokazuje suprotno, poev od promena na politikoj, geografskoj ili etnikoj karti reenog poluostrva, preko demografskih eksplozija i zatiranja, pa do kolektivnih psihikih i kulturnih preobraaja. Da istorija za njene zatoenike (stvaraoce, preprodavce i potroae) ne bi ostala puko pribeite nego i putokaz, najpre bi bilo nuno pomiriti se sa neprekidnim kretanjem i razvojem koje ona, po definiciji, sadri. Zatim bi valjalo podsetiti se istine da razvijena istorijska svest, koja u sebi gaji i debele nanose mitolokog, ne oznaava, sama po sebi, razvijeno istorijsko miljenje, zasnovano na rezultatima istorijske nauke. Najzad, pored hrabrosti koja nedostaje, uz otpore katkada veoma koristoljubivo (drutveno, klasno, nacionalno) motivisane, nuan bi bio i stoicizam u suoavanju sa pravim naunim saznanjima. A kada je posredi nauka, uporedo i reciprono, valjalo bi u njoj razdvojiti pozitivizam, marksistiki pozitivizam i propagandizam od izuavanja istorijskih procesa u celini. Onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu.11 Razume se, knjiga Ivana uria Vlast, opozicija, alternativa ne obuhvata ni njegove radove iz vizantologije ni njegove rasprave o istoriji. Oni su objavljeni u drugim edicijama; poznati su naunoj javnosti, posebno onoj uoj koju ine vizantolozi; objektivno, oni su ve deo istorijske i kulturne batine i to e ostati bez obzira na pokuaje da se predavanje zaboravu linosti Ivana uria protegne i na njegovo nauno delo. U

9 Ivan uri, Istorija pribeite ili putokaz, Svjetlost, Sarajevo, 1990. Drugo izdanje, sa predgovorom Latinke Perovi Poraz pojedinca, Alternativni kulturni centar Civic, Kragujevac, 2003. 10 Ivan uri, Istorija pribeite ili putokaz, Kragujevac, 2003, s. 18. 11 Isto, s. 2728.

13

Ivan uri pomenutu knjigu uvrteni su radovi Ivana uria kojima je on, opet najpre kao istoriar, reagovao na savremena zbivanja, traei nain da svoje analize i zakljuke uini dostupnim, da utie sa pozicije znanja. Upravo time, on je i doao u nesklad sa ulogom intelektualca kako je tu ulogu shvatao Hoze Ortega i Gaset. Ali, ne i kakva je objektivno bila u Srbiji. Ti radovi su sami po sebi istorijski izvor. U godinama sazrevanja krize, ratova i raspada jugoslovenske drave, Ivan uri je, uz arhitektu i univerzitetskog profesora Bogdana Bogdanovia,12 za linosti razliitih zanimanja novinare, istoriare, publiciste iz republika bive Jugoslavije i iz zapadnoevropskih zemalja bio najtraeniji sagovornik iz Srbije. Veina tekstova Ivana uria objavljena je u stranim listovima,13 ali ne samo zato to je on 1991. godine iveo i radio u Parizu i bio im, takorei, pri ruci. Na zanimanje za njegove poglede u svetu,14 u zemlji se odgovaralo njegovom marginalizacijom i sistematskim suavanjem prostora za delovanje.15 Vlast je njegove ideje smatrala subverzivnim, opozicija ih je ignorisala, ira javnost je bila indiferentna. Meutim, sa njegovim idejama koje su bile na tragu alternative i koje su bile vrlo srodne potonjim idejama Zorana inia, srpska politika scena je, bar potencijalno, bila pluralnija vie nego to je doputao konsenzus oko stvaranja nacionalne drave: svi Srbi u jednoj dravi. To je jedan razlog za objavljivanje knjige Vlast, opozicija, alternativa. Drugi razlog lei u uverenju prireivaa da bez ovakvih knjiga nije mogue napisati istoriju srpske intelektualne elite. Tek pojedinane biografije njenih pripadnika, i to u nevelikom nizu, omoguavaju da se otkriju napetosti u svakom od njih i podele meu njima. Ko je, na primer, Ivan uri? Profesionalno, istoriar, univerzitetski profesor, javni radnik. Politiki, komunista nije bio, ali ni antikomunista; najblie su mu bile liberalne vrednosti i deklarisao se kao liberal. Kakav je onda bio njegov odnos prema srpskom pitanju, koje je za srpskog intelektualca u svim generacijama bilo pitanje svih pitanja? U sri kolektivne svesti, ono je i
Vid. Bogdan Bogdanovi, Glib i krv. Priredila Latinka Perovi. Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji. Svedoanstva 9. Beograd, 2001. 13 Tekstove Ivana uria objavljivali su: Le Mond, Liberation, Les Temps Modernes, Le Soire, Opinion, El Pais, Svenska Dagbladet, Lettre International, Globe, Lignes i Nuovi Razzismi, Nouvelle Europe. 14 Tekstovi koje je Ivan uri objavljivao u Srbiji pre stvaranja viepartijskog sistema i pre poetka rata, kao, na primer, njegovi izvanredni istorijski eseji (Vid. u ovoj knjizi: I Vilistan, 13) prevoeni su na zapadnoevropske jezike. 15 U ovoj knjizi: Kramer protiv Kramera.
12

14

vlast, opozicija, alternativa elemenat linog identiteta, briui granicu izmeu profesionalnog i politikog angamana. Ni na jednoj od mnogih istorijskih prekretnica, srpski intelektualac nije ostao samo ovek znanja koji analizira i unosi red u haos: ne svojom neposrednom akcijom na jednoj od strana u sukobu, ve svojim razumevanjem i tumaenjem sukoba. Kako su drugi videli Ivana uria? Kako je on video svoju ulogu? I za vlast i za opoziciju, on je bio izdajnik. U to isto vreme, francuski istoriar ak iliar je u posveti svoje knjige napisao: Ivanu uriu, srpskom patrioti.16 Sam je podseao da je, svojevremeno, proglaavan i za nacionalistu: jer sam slavio slavu, pisao irilicu i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva.17 Prireiva ove knjige, koji je ne samo proao kroz tekstove Ivana uria, nego ih je i uporeivao sa tekstovima njegovih savremenika i na vlasti i u opoziciji, vidi ga kao racionalnog srpskog nacionalistu koji nije bio zagovornik ni pansrbizma ni jugoslovenskog unitarizma. On je, pre svega, Veliku Srbiju smatrao traginom zabludom. Bio sam, pisao je, optuivan za izdaju jer sam govorio da je u interesu Srba Srbija kakva jeste... Smatrao sam da nije mogue napraviti Veliku Srbiju, ekskluzivnu, etniku dravu Srba, jer sam znao statistiku, znao istoriju i znao realnosti.18 Ivan uri je imao u vidu Srbiju kao modernu dravu, koja priznaje prava i slobodu drugog (etniki, verski, politiki) kao uslov da se posveti sopstvenom razvitku i zatiti sunarodnike koji ne ive u njenim granicama. U ime tog cilja, duboko nacionalnog, on se i angaovao: intelektualac u konkretnoj zemlji Srbiji i u konkretnim istorijskim okolnostima kad je jedan fantazam o velikoj dravi trijumfovao nad razumom. Politika je, po Ivanu uriu, prirodan dug svakog od nas, roenog u nesrenoj zemlji autoritarizma, lienoj ikakvih neposrednih demokratskih iskustava. Jer, ako takvoj zemlji ne pomognu njeni kolovani izdanci, onda nema ko drugi. Pri tome, intelektualci moraju znati i da baviti se politikom ne moe da bude svedeno na etiki sud u etiri zida, saopten u potaji blinjima, porodici ili sagovornicima u kakvoj zaverenikoj sali. Ali, i to je bolje u zemlji u kojoj je intelektualna nomenklatura izabrala nacional-socijalizam.19 U svojim tekstovima Ivan uri je ponavljao: ja sam Srbin. To nije bio nain odbrane od optubi za izdaju, ni izraz borbe za mase: to je
16 17

Jacques Julliarde, Ce fascisme qui vient... Paris, 1994. U ovoj knjizi: Strah od Evrope. 18 U ovoj knjizi: Zabluda Velike Srbije. 19 Isto, B. N. A. Tikers.

15

Ivan uri kod njega bilo autentino, on se oseao ukorenjenim u tradiciju, ali ne i ogranien njome. Sa svojim shvatanjima, on je bio rezultanta sukoba patrijarhalnog i modernog, njihovog paralelizma i najzad, njihovog proimanja.

2. Poreklo: urii i Bogdanovii

I po oevoj i po majinoj liniji, Ivan uri je bio kolenovi. urii su u Zaovine, selo na Tari, doli iz Hercegovine 1860. godine. Patrijarhalna, seljaka porodica, koja je ivela od zemljoradnje i stoarstva, u kojoj se i raalo i umiralo mnogo dece, kojom je upravljao stareina (iskljuivo mukarac) prema kome su se ukuani odnosili bespogovorno bila je jedna od onih zajednica u kojima se zainjala srpska elita. urii su dali ljude: politici, nauci, crkvi, vojsci... I da nije rekonstruisano u porodinoj hronici koju je napisao otac Ivana uria, ovome je to bilo poznato, jer je prenoeno sa generacije na generaciju.20 Rodonaelnik zaovljanskih uria bio je pop urija oko (1793-1876), koji je u nekom oblinjem manastiru nauio staroslovensko pismo, crkvenu slubu i ostalo, pa se zapopio.21 Imao je vie dece, a najmlai od njegova etiri sina bio je uveni prota Milan uri (18441917),22 koga je otac odluio da koluje. Posle gimnazije u Beogradu, u kojoj je upoznao Petra Karaorevia, budueg kralja Srbije, Milan uri je zavrio bogosloviju. Nakon slube u Zaovinama i Karinu, 1869. godine je premeten u Uice. Tu je, 1878. godine, izabran za narodnog poslanika, da to i ostane narednih 40 godina. Pripadao je malobrojnoj, ali tvrdoj opoziciji, koju je od 1878. godine predvodio Nikola Pai. Od osnivanja Narodne radikalne stranke, 1881/82. godine pa do kraja svog ivota bio je lan njenog Glavnog odbora i predsednik njenog poslanikog kluba. Dovoen u vezu sa ubistvom naprednjakog poslanika Veljka Jakovljevia (1885), da bi izbegao hapenje, otiao je u Crnu Goru, u kojoj je ostao tri godine (1886-1889), odravajui veze sa Nikolom Paiem i Petrom

20

Duan S. uri, urii u Zaovinama. Porodina hronika, Beograd, 1997, s. 1 Isto, s. 657. Vid. dr Stevan Ignji, Narodni tribun prota Milan uri, Uice, 1992.

671.

21 22

16

vlast, opozicija, alternativa Karaoreviem. Zbog Ivandanjskog atentata na kralja Milana (1899) bio je osuen na 20 godina zatvora u tekim okovima i rainjen u crkvi Ruica.23 Prota je bio veliki i est govornik u Narodnoj skuptini. Vana karakteristika njegovih govora bilo je stalno pozivanje na pretke, na pradedovske kosti.24 Dve protine fascinacije bile su Radikalna stranka i Rusija, u kojoj je, po nalogu Nikole Paia i boravio (1887-1888). Uestvovao je u ratovima od 1912-1914. Preao je Albaniju. Kao ve star i iscrpljen, poslat je u Rim, gde je, 1917, i umro. Njegovi posmrtni ostaci su o dravnom troku, prebaeni iz Rima 1926. godine i pokopani na uikom groblju Dovarje. Linost prote Milana uria je, moda najtanije, opisao njegov savremenik i narodni poslanik u opoziciji Radikalnoj stranci, socijaldemokrata Dragia Lapevi: Kod prote su bile dve izrazite karakterne osobine: Prva, on veliki Karaorevac, nikako to nije hteo biti na tetu Radikalne partije i g. Nikole Paia; Drugo, bio je nesalomljivo odan Rusiji i ruskome caru do poslednjeg daha ivota: jedared, na proroki

Tim povodom Pera Todorovi, jedan od osnivaa Narodne radikalne stranke, od nje ve odbaen i obeleen kao obrenovievac, u svojim Malim novinama je pisao: Boe moj, da strana trenutka!... I za ta sve to, i od kuda sve to? I golema i teka pitanja. Ali, u celom ovom uasu najuasnije je to, to je prota Milan uri zbilja i u istini zasluio ovu strahovitu kaznu, koja ga evo sada i postie! Jest, prota Milan uri u punoj meri zasluio je ovu stranu kaznu, koja ga je snala. Posveen je da bude svetenik, a on je taj sveti zavet svoj prenebegao, pa je mesto svetenika postao politiar... U toj tekoj zabludi svojoj svetenik Milan uri zaboravljao se toliko, da je svoje svetenike ruke, koje su trebale svuda da unose samo ljubav, mir, blagost i pratanje, greno umakao u toplu krv roenih sugraana i svoje roene srpske brae! (Todorovi ima u vidu svirepo ubistvo naprednjakog poslanika Veljka Jakovljevia L. P.) A taj strahoviti greh morao je nai i strahovitu osudu svoju... Dao Bog, da strani primer prote Milana uria bude jedan veliki nauk za nae domae svetenstvo. Male novine, 1899, br. 384. Cit. prema Duan S. uri, urii u Zaovinama... s. 435. 24 Radikalski prvak Mia Trifunovi vezu izmeu ivih i mrtvih, na kojoj je prota insistirao, ovako objanjava: Prota je zagrevao duu narodnu i u irokim slojevima narodnim stvarao ideju Otadbine onakvu kakva treba da je. Jer prota je instinktivno video da Srbija nije dojueranjih 34 miliona ljudi izmeu Save, Kopaonika, Timoka i Drine. Srbija nije ni deset petnaest miliona izmeu Sent Andreje i Soluna, Jadranskog mora i Strume. To su stotine miliona koji su tu iveli. Njihova dua jezdi, njihova misao u nama ivi, prenosi se s generacije na generaciju, ini duu narodnu, ini Otadbinu. I mrtvi ine Otadbinu i Otadbina je ujedinjenje mrtvih i ivih, i mrtvih vie nego ivih... Ima jedna snaga daleko, daleko u prolosti, jedan dubok izvor snage, koju mi stalno oseamo, a to su snage Nemanjinog, Duanovog i Lazarevog doba. I prota je bio evokator te snage, snage velike, silnije, monije nego svi topovi i puke nae. On je ovu snagu iznosio neumorno i stalno, gde je stao i seo. Radei tako, on je bio pravi apostol narodnog ujedinjenja. Cit. Prema: Duan S. uri, urii u Zaovinama... s. 451.

23

17

Ivan uri zavretak moga govora: Nikola Poslednji (Nikola II, koga su, u julu 1918, streljali boljevici L. P.), prota uri je, jedini u celoj Narodnoj skuptini, uzviknuo: iveo ruski car!25 I prota Milan uri imao je vie dece. Dva protina sina, Zdravko i Dragia, bili su (1895) proterani u Rusiju. Prvi je tamo zavrio studije za mainskog i graevinskog inenjera. Drugi, Dragia, bio je proteran iz Rusije zbog svojih veza sa ruskim revolucionarima. U Lajpcigu, gde je iveo godinama, zavrio je studije filozofije i odbranio doktorat. Po dolasku Karaorevia, 1904, vratio se u Srbiju. Izabran je za docenta na Filozofskom fakultetu Velike kole za predmet istorija filozofije i etika. Prvi je meu uriima postao univerzitetski profesor i prvi se meu njima bavio naukom.26 Zadruni ivot u siromatvu podrazumevao je uzajamno pomaganje. Tako se uz pomo najpoznatijeg meu zaovljanskim uriima, narodnog poslanika prote Milana, u Kragujevcu, seditu Narodne skuptine, naao veliki broj uria. Meu njima i protin sinovac Sava (Zaovine, 1875 Kragujevac, 1931), sin protinog brata Todosija, koji je iz dva braka imao osamnaestoro dece. urii su posao nalazili u Vojno-tehnikom zavodu. Sava je tamo izuio pukarski zanat i slat je, na usavravanje, u Nemaku, Austriju i Francusku. Nauio je nemaki i francuski jezik. Ali je, kao i drugi majstori koji su slati na usavravanje poprimio... manire i shvatanja koja su se bitno razlikovala od onih u Srbiji... kako u ophoenju, tako i u oblaenju, druenju, higijeni...27 Sava i njegova ena Persida izrodili su vie dece, od kojih su neka rano umrla. Sva su deca kolovana: enska za uiteljice, muka za vojna zanimanja. Jedan sin, Dragoje (1910, Kragujevac 1990, Beograd) zavrio je prava. Sin Duan (1920, Kragujevac 1997, Beograd), poznat po nadimku Zinaja,28 je kada se porodica, 1940. godine, preselila u Beograd, upisao prava. Iste godine poto su mu braa i sestre obeali da e ga pomagati u plaanju kolarine, prelazi na medicinu.29

Isto. Isto. Zdravko Milanov (Lelii/Karan), 1869 Beograd, 1956; Dragia Milanov (Uice, 1871 Uice, 1941), s. 453463. 27 Duan S. uri, urii u Zaovinama... s. 369. 28 Ilegalno ime. Duan S. uri pretpostavlja da ga je dobio po tada poznatom zagrebakom fudbaleru Zinaji iz Konkordije. Isto, s. 670. 29 Isto, s. 369.
26

25

18

vlast, opozicija, alternativa Aktivan u studentskom pokretu, zbog ega je i hapen, Duan uri je od prvog dana uesnik NOR-a. Bio je borac Kragujevakog partizanskog odreda i Prve proleterske brigade od njenog osnivanja. Posle rata, kao draavni stipendista, nastavlja i zavrava medicinu. Zapoljava se na Prvoj internoj klinici. Na njoj prolazi kroz sva nauna zvanja: od asistenta do redovnog profesora. Na Prvoj internoj klinici, poto je godinama bio njen upravnik, 1985. godine zavrava svoj radni vek. Posle odlaska u penziju, poduhvata se pisanja porodine hronike. Ovaj dvanaestogodinji rad, koji je zahtevao ovladavanje mnogim specijalizovanim znanjima, urodio je plodom: urii u Zaovinama su nezaobilazan izvor ne samo za istoriju jedne porodice, ve za politiku i drutvenu istoriju Srbije koja se kroz tu porodicu prelama. Iz prvog braka, Duan uri ima blizance: sina Ivana uria, univerzitetskog profesora i erku Duanku uri Trbojevi, klasinog filologa, koja danas ivi u Londonu. Iz drugog braka sina Savu uria, pravnika. U porodinoj hronici, Duan uri je najdetaljnije opisao strica protu Milana i sina Ivana, koga, za samo nekoliko meseci, nije nadiveo. itave male monografije o njima u porodinoj hronici nastale su, oigledno, iz uverenja njenog autora da su upravo ova dva uria najmarkantnije take na putu koji su zaovljanski urii preli od polovine XIX do kraja XX veka. U njihovom putu ogleda se i kretanje novovekovne Srbije: neravno, protivreno, sa mnogo stranputica, ipak uzlazno kretanje.30

30 Dobra ilustracija tog kretanja je razvoj odnosa u porodinoj zadruzi u opisu Duana uria. Uz sve pravne, ekonomske i socijalne promene koje je preivela, zadruga je, utisnuvi trajne karakteristike u mentalitet i shvatanje drave i obeleivi politiku kulturu, nadivela sebe kao instituciju: ona je postala model za dravu. Mukarac, posebno stareina domainstva u selu, kae Duan uri, bio je nekada neprikosnoven gospodar: od njega je sve poinjalo i sa njim se sve zavravalo. Izdavao je naredbe ta i kako treba raditi i uraditi, i to ne samo tog dana, ve i za krai i dui period, jer je on, u stvari, vodio spoljnu i unutranju politiku porodice. On je unutar porodice kontrolisao svakog ta, kako i koliko radi i doprinosi vrednujui po svome kriterijumu. Pred svetom, roacima i komijama, stareina domainstva bio je jedini opunomoenik i sabesednik. Pred vlastima je predstavnik porodice, i na njegovo ime stizale su obaveze prema treem licu. Naravno, ovakva potinjenost ukuana prema stareini domainstva, neminovno je stvorila odreene relacije, pre svega izmeu suprunika, ali i izmeu ostalih odraslih lanova, u prvom redu mukaraca (do rata 19411945. enska deca u Srbiji nisu imala pravo naslea). Tako npr. pristupanje ruku i veeri, nije moglo biti bez prisustva stareine domainstva: u vrhu trpeze sedeo bi stareina, a okolo, po stareinstvu, ostali. Dok stareina

19

Ivan uri Na tom tragu je, smatrao je Duan uri, i uloga generacije kojoj je i sam pripadao. A svoj lini doprinos nalazio je u medicini: naunik, pedagog, organizator i rukovodilac medicinskih ustanova, prosvetitelj. Na zarancima ivota vratio se korenima, pisanju porodine hronike da sadanji i budui urii saznaju ko smo i ta smo.31 Bio je to znak linog biolokog starenja, ali i znak da se vlastita generacija istorijski istroila i da je vreme za bilans. Nije se moralo biti obrazovan istoriar da bi se shvatilo da se Srbija na kraju XX veka nala na istorijskoj prekretnici. Ali je temeljno obrazovanje, posebno odlino poznavanje istorije, moglo pomoi da se razume da ni tada nije postojao samo jedan izbor. Nije se mogao iskljuiti ni sizifovski zaokret unazad. Utoliko pre, to Srbija nije bila svesna da ako se eli promena, ona (ta promena, L. P.) mora da izie iz novog modela miljenja.32 Zasade tog miljenja Ivan uri je nalazio u ideji moderne drave i liberalne misli u Srbiji. Uz Bogdanovie, nauio je da te zasade prepoznaje i ita u njihovom izvornom znaenju. Ivan uri je esto isticao ne samo da je on roeni Beograanin nego i da njegovi preci po majci tu, u Beogradu, traju 180 godina.33 Njegova prababa zavrila je Viu devojaku kolu u Beogradu. Njegova baba, Mileva Mihailovi (1894-1973), koja je roena u Trsteniku, kolovala se u Beogradu, boravei u enskom internatu. Poto je diplomirala jugoslovensku knjievnost i francuski jezik, krae vreme je boravila u Francuskoj. Bila je profesorka u Drugoj mukoj gimnaziji u Beogradu. O

ne pone da jede, niko od prisutnih nije mogao to da uini. Slino se deavalo i pri kraju obroka: kada on zavri s jelom i ustane, tek onda mogu ostali napustiti postavljenu trpezu, bez obzira da li su zavrili ruak. Ili, kada stareina ulazi u kuu spolja, svi su duni (supruga, sinovi, snahe, unuad) da ustanu... Danas je sve drukije, jer je proces demokratizacije zahvatio i porodice na selu. I danas se zna ko je stareina, i njega svi uvaavaju. Deca se s dunom panjom odnose prema ocu i majci, potujui njihovo zdravlje i godine ivota. ena, meutim, nije vie neka vrsta privatne svojine mua... Svi ele da im deca bolje ive i manje se mue. Iz tih razloga decu daju na kole i zanate... Da bi se ovaj preokret mogao razumeti, mora se imati u vidu da od 1945. godine u selu uopte nema nepismenih, i da danas u Zaovinama nijedno domainstvo nije bez elektrine struje i odgovarajuih ureaja na struju, da skoro svako domainstvo ima televizor, da svaka trea ili etvrta kua ima traktor i auto... Svakodnevni ivot je izmenjen: ishrana je blia onoj u gradu... Duan S. uri, urii u Zaovinama... s. 661662. 31 Isto, s. 33. 32 U ovoj knjizi: Srbija nije u demokratskom svetu. 33 Isto.

20

vlast, opozicija, alternativa duhu koji je vladao u ovoj koli govore i dva pravila koja je uveo njen direktor Boko Bokovi. Na kraju kolske godine odlini uenici nisu nagraivani knjigama. aci imaju dunost da ue, govorio je Bokovi. Osim toga, na zidovima uionica Druge muke gimnazije nije bilo kraljevih slika. Posle Druge muke, Mileva Mihailovi Bogdanovi predavala je francuski jezik u Petoj enskoj gimnaziji u Beogradu. Volterijanka, oseala se pripadnicom, kako je govorila, gospodske sirotinje. Bogdanovii nisu bili bogati ljudi ve aristokrati po duhu. Deda Ivana uria, knjievni kritiar, kratko univerzitetski profesor, akademik Milan Bogdanovi (1892-1964) roen je u Beogradu, ali je osnovnu kolu i gimnaziju zavrio u Poarevcu gde je njegov otac bio upravnik kraljevskog dobra Ljubievo. Kao i drugi pripadnici njegove generacije, uestvovao je u ratovima koje je Srbija vodila 1912-1914. godine. U Prvom svetskom ratu bio je teko ranjen i proveo je due vreme na leenju u enevi i Parizu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1919. godine. Po uverenju republikanac, bio je lan rukovodstva Republikanske stranke (1920-1930) i urednik njenog organa Republika. Vie puta je hapen, a 1923. godine i otputen iz slube. Izmeu dva svetska rata, Milan Bogdanovi je postao jedna od sredinih linosti knjievnog ivota. U knjievnoj kritici nastavio je onu orijentaciju koju je krajem XIX veka zapoeo Ljubomir Nenadovi, a posle Prvog svetskog rata na Beogradskom univerzitetu nastavili Pavle Popovi i Jovan Skerli. Ureivao je Buktinju, Srpski knjievni glasnik i sa Miroslavom Krleom Danas. Posle Drugog svetskog rata, koji je proveo u zarobljenitvu, Milan Bogdanovi je ostao veliki poslenik u srpskoj kulturi: profesor teorije knjievnosti i ef katedre za jugoslovensku knjievnost, upravnik, Narodnog pozorita, urednik Knjievnih novina i dugogodinji predsednik Udruenja knjievnika.34 I u razdoblju posle Drugog svetskog rata, Milan Bogdanovi je, pre svega, bio knjievni kritiar jedinstvene energije, skerlievskog temperamenta i stila. Zato su, reeno je, njegove zbirke kritika, sauvavi u sebi i posle mnogo godina neto od vreline savremenih literarnih borbi, zanimljiva i pouna hronika naeg knjievnog ivota, u

34

Vid. Predrag Palavestra, Istorija srpske knjievne kritike, t. I, Novi Sad, s. 349

359.

21

Ivan uri njima je kritika analiza nezaobilazna za orijentaciju bezmalo o svemu onome to se za poslednjih nekoliko decenija deavalo pa i danas jo deava u toj oblasti: te knjige su iva panorama nae savremene knjievne stvarnosti. A za njegov prevod Rolandovog Kole Brenjona, moe se rei da je ponovo napisan na srpskom jeziku.35 Za srpsku kulturu, sklonu povlaenju otrih granica izmeu razdoblja i novim poecima, ove su se ocene pokazale kao suvie optimistine. Posle smrti Milana Bogdanovia, Kulturno-prosvetna zajednica Beograda ustanovila je nagradu koja je nosila njegovo ime. Devedesetih godina prologa veka ta je nagrada faktiki ukinuta: nije bilo ni novih dobitnika, ni sveanosti povodom dodele nagrade, ni poziva porodici da tim sveanostima prisustvuje. Ali, ni pitanja ta se i zato sa nagradom dogodilo. Mileva Mihailovi Bogdanovi i Milan Bogdanovi imali su dvoje dece. Sina Bogdana Bogdanovia (1922), arhitektu, univerzitetskog profesora, pisca, tvorca mnogih nekropola36 i osnivaa alternativne arhitektonske kole u selu Mali Popovii. lana nekolikih nacionalnih akademija i nosioca mnogih srpskih, jugoslovenskih i meunarodnih priznanja. Iznad svega, nadrealistu, koji je od Duana Matia, Marka Ristia i Oskara Davia nauio, kako sam kae, da ne simplifikuje.37 Iz porodice koja je bila republikanska i pomerena ulevo, Bogdan Bogdanovi je uestvovao u NOR-u. Bio je i ranjen. Iz tog iskustva je i nikla itava jedna memorijalna kultura: U temelje mojih spomenika uzidana je mladost koju sam znao iz rata. I ja sam jedva ostao neuzidan. Prema njima sam imao odnos kao prema Homerovim junacima. Najlepu smrt. Za mladog oveka ideali su neto to nije dovoljno diferencirano. Nagon za boljim...38 Ni Bogdan Bogdanovi se ne uklapa u ulogu intelektualca kako je vidi Hoze Ortega i Gaset. On se angaovao, ali sa zrnom soli. Bio je dopisni lan Srpske akademije nauka i umetnosti koju je zbog neslaganja sa vladajuim shvatanjem vlastite uloge u njoj samoj, napustio (1981). Bio je gradonaelnik Beograda (1982-1986) sa vizijom grada koja ga je dovodila u

Mladen Leskovac, Milan Bogdanovi, Enciklopedija Jugoslavije, t. I, Zagreb, MCMLV, s. 633. 36 Do 1981. godine Bogdan Bogdanovi je stvorio dvadeset arhitektonskih dela. Vid. Arhitektonska dela u: Bogdan Bogdanovi, Glib i krv s. 223. 37 Zli dusi. Intervju sa Borom Krivokapiem, NIN, Beograd, 12. avgust 1979. 38 Isto.

35

22

vlast, opozicija, alternativa sukob sa praktiarima vlasti. Zatim, lan Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sa kojim se raziao zbog njegove Osme sednice. Ali ne tiho ve manifestno: bio je meu prvima koji je taj dogaaj javno deifrovao kao povratak u staljinizam upozoravajui na kobne posledice koje moe imati njegov savez sa nacionalizmom kako po jugoslovensku dravu tako i po Srbiju.39 Usledili su: medijska kampanja, otvorene pretnje i parole na stepenitu kue na Vraaru u kojoj je iveo: Ustao, napolje iz Srbije. Epilog: odlazak u Be 7. decembra 1993. godine. Ogromnu pomo pruili su mu njegovi tamonji prijatelji iz mladosti. Meu njima, najveu dr Milutin Doroslovac, predratni beogradski skojevac i ilegalac, koji je iz Srbije otiao posle 1945. godine. Sa suprugom, anglistkinjom Ksenijom Anastasijevi, takoe profesorkom Beogradskog univerziteta u penziji, Bogdan Bogdanovi i danas ivi u Beu. Meutim, Bogdan Bogdanovi nije iz Srbije otiao da bi prestao da misli o srpskim stvarima. U Beu je (19972007) na nemakom jeziku, kod dva izdavaa, izalo est njegovih knjiga.40 Dobio je prestinu meunarodnu nagradu za spomeniku kulturu.41 Ove, 2009. godine, u bekom Arhitektonskom centru otvorena je monografska izloba Bogdana Bogdanovia, nazvana Ukleti neimar po njegovom istoimenom romanu koji je, 2001. godine, objavljen u Splitu. Izloeni crtei predstavljaju izbor iz 14.000 crtea Bogdana Bogdanovia.42 Delo Bogdana Bogdanovia za Be predstavlja Srbiju u Evropi. Ili jednostavno: kulturu i umetnost. Austrija je Bogdanu Bogdanoviu, za njegov osamdeseti roendan (2002), dodelila najvie odlije: Austrijski orden (krst asti) za kulturu i umetnost 1. reda. A 12. marta 2003. godine, kada je u Beogradu ubijen premijer Zoran ini, Bogdan Bogdanovi je u Beu primio Zlatni orden (poasni krst) za zasluge za podruje Bea. Nisam mogao da zamislim ivot bez Beograda. A onda je doao trenutak kada sam morao da odem, jer grad koji sam voleo i poznavao nije vie postojao kae Bogdan Bogdanovi. Njegovo knjievno i likovno

39 40

Bogdan Bogdanovi, Mrtvouzice. Mentalne zamke staljinizma, Zagreb, 1987. Vid. selektivnu i nepotpunu Bibliografiju u: Bogdan Bogdanovi, Glib i krv... s.

222.

41 Compresso memoriale di Jasenovac. Premio Internazionale Carlo Scarpa per il Giardino, dicottesima edizionale. Fondanzione Benetton Studi Ricerche. Trevizo, 2007. 42 Kolekcija crtea Bogdana Bogdanovia nalazi se u Arhivu grada Bea. Vid. Bogdan Bogdanovi, Bolje sam proao nego to sam oekivao. Politika, Beograd, 26. mart 2009.

23

Ivan uri delo ivi danas u Srbiji u ezoterinim grupama. A njegovi spomenici su u ratovima devedesetih godina unitavani irom Jugoslavije: ponovo su ubijani oni koji su u njih uzidani. Ali i pre svoje odiseje, Bogdan Bogdanovi je nasluivao opasnost locirajui je u intelektualnom modelu kulture. U ve pominjanom intervjuu Bori Krivokapiu za beogradski nedeljnik NIN, u avgustu 1979. godine, dakle, pre smrti Josipa Broza Tita, kraja dravnog socijalizma i politikog monopola komunistikih partija, Bogdan Bogdanovi je stvari sa glave postavio na noge. Drugim reima, posledice se nee razlikovati sve dok imaju isti uzrok. Taj uzrok treba identifikovati, da bi mogao da se menja. Ono to radikalski intelektualni model kulture najvie ne podnosi to je samostalan ovek, ovek koji misli svojom glavom... Srpski narod je ugroen, ali od potencijalne blesavosti. Njemu preti pre svega opasnost od demencije. Upravo ultranacionalisti pomau taj proces. Nacionalizam je neto bolesno, dementno. Svet minimalnih ideja, minimalnih koncepata, istroenih parola, preobraenih dogmi. Imam utisak da je nacionalizam privilegija siromanih i malih sredina, skuenosti duha.43 Ove su dijagnoze primljene kao uvrede: zato je bolest i napredovala. erka Mileve Mihailovi Bogdanovi i Milana Bogdanovia, majka Ivana uria, Ivana Nana (1925) zavrila je rusku osnovnu kolu. Nije primljena u rusku gimnaziju: ona misli zbog politikih uverenja svoga oca. Posle studija slavistike, odbranila je doktorsku disertaciju Futurizam Marinetija i Majakovskog. Na katedri za svetsku knjievnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu predavala je rusku knjievnost. Pripadala je grupi srpskih rusistkinja koje su, u svim fazama partijskih i dravnih sovjetsko-jugoslovenskih odnosa, i svojim prevodima i studijama, ne samo odrale zanimanje za rusku knjievnost, nego su oivele i onaj njen deo koji je u sovjetskom razdoblju bio izbaen iz ruskog knjievnog naslea.44 Nana Bogdanovi se itavog ivota bavila iskljuivo naunim i pedagokim radom. Bila je slobodna i svoja: ne na neki manifestan, borben nain, ve na unutranji, dubinski nain koji su i drugi oseali i potovali. U porodici: ima jedna porodina fotografija na kojoj svi gledaju u fotografski aparat, samo mu je Nana okrenula lea. Meu studentima: kada je na

43 44

Bogdan Bogdanovi, Zli dusi... Vid. Milica Nikoli, Ruska arheoloka pria, Beograd, 2002.

24

vlast, opozicija, alternativa jednom studentskom zboru 1968. godine neki student pitao: ta misli Nana? drugi student mu je odgovorio: Ostavi Nanu. Ona je ostrvo za sebe. Kada joj je sin saoptio svoju odluku da se kandiduje na predsednikim izborima decembra 1990. godine, ona je reagovala upozorenjem: Dobro razmisli ta e ako te izaberu. A prireivau ove knjige na iptanje ta misli o njegovom stanovitu da je Ivan uri bio racionalan nacionalista odgovorila je: I ja sam to. Potuj druge, a kod svoje kue pokai ta zna. Nije onda teko utvrditi poreklo stanovita Ivana uria: Gresi drugih mene ne zanimaju dogod sam ja grean, pogotovu ako je prvobitni greh bio moj. To vai i za narode.45 Zaista, da bi se sloila istorija jedne srpske porodice, u generacijama pismene i gradske porodice, koja se od kraja XIX do poetka XXI veka uspinjala ka vrhu malobrojne srpske intelektualne elite, da bi se videlo i ono to nije na povrini treba poznavati ivot svakog njenog pripadnika. Nana Bogdanovi nije uestvovala ni u politikim ni u knjievnim sudarima koji su itekako potresali porodicu Bogdanovi. Ali, ona je o njima bila savreno obavetena, mislila svojom glavom i oseala ih na nain koji bi zadovoljio i jednog Karla Popera: intelektualci treba da budu skromni. Upravo takva, Nana Bogdanovi je na jednoj strani, uz pomo svoje majke ili kao njen oslonac, i mogla da odri ravnoteu sa drugom stranom na kojoj su bili dva Bogdanovia i dva uria: svi angaovani u sudarima i svako sa sveu o svojoj ulozi u njima.

3. ivot
Ivan uri je roen 30. oktobra 1947. godine u Beogradu. Tu je zavrio osnovnu kolu Sveti Sava; klasinu gimnaziju koja je bila jedina kola te vrste u gradu i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. Zainteresovan za istoriju, Ivan uri je rano pokazao sposobnost i da se njome bavi: njegov maturski rad o svetom Savi ve tada je bio notiran i u vankolskoj javnosti.46 Po zavretku studija bio je primljen za asistenta na Katedri za istoriju (1971) iji je ef bio profesor Georgije Ostrogorski,

U ovoj knjizi: Klju je u Beogradu. List Borba je pisao o izvanrednim rezultatima maturanata 1966. godine u Osmoj beogradskoj gimnaiziji, naroito u jednom od dva odeljenja klasinog smera. Maturant Vladimir Trajkovi uradio je maturski rad na latinskom jeziku. Ali je zato ve drugi uenik Ivan uri dobio takoe odlinu ocenu za ivot i rad svetog Save. B.. Odmor je raditi u tom odeljenju, Borba, Beograd, 29. juni 1966.
46

45

25

Ivan uri vizantolog meunarodnog ugleda.47 Magistrirao je (1974) sa tezom Porodica Foka. Postao je i saradnik Instituta za Vizantoloke studije, pri SANU (1974). Usavravao se u Centru za Vizantoloke studije i u Amerikoj koli u Atini (19771978). U svojoj trideset petoj godini (1982) odbranio je doktorsku disertaciju Vreme Jovana VIII Paleologa. Docent (1983) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i gostujui profesor na Univerzitetu u Nici (1983) i u Parizu (1986). Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1989) i predsednik Saveta Filozofskog fakulteta (1990). Sve je govorilo za jednu uspenu naunu karijeru. Ali, dogaaji koji od 1987. godine temeljno potresaju Srbiju i Jugoslaviju izbacuju iz leita i Ivana uria. U godini kada je postao vanredni profesor, Ivan uri postaje i urednik asopisa Demokratija danas.48 Nita neobino za intelektualca koji u neizvesnim politikim previranjima eli da oznai svoju poziciju, posebno za istoriara koji zna u kom sve pravcu mogu da odu ta previranja. Meutim, osnivanje Liberalnog foruma (1990), koji je bio kolektivni lan Reformske partije (1991-1992); uspostavljanje veza sa liberalima u Sloveniji i Hrvatskoj; kontakti sa Markom Nikeziem49 i drugima u Srbiji; kandidovanje na predsednikim izborima u Srbiji izrazi su politikog angaovanja iji se i razlog i cilj mogu ustanoviti. Moda i sa iskrenim uverenjem da je to samo privremeno, dok Srbija ne nae sebe.50
Najvanije delo Georgija Ostrogorskog Istorija Vizantije, osim na srpskom i hrvatskom jeziku, objavljeno je na nemakom, engleskom (Velika Britanija i SAD), francuskom, slovenakom, poljskom. 48 Osniva asopisa Demokratija danas (mart 1990) bio je knjievni kritiar Zoran Gavrilovi. Posle njegove smrti, glavni urednik postaje Ivan uri. Objavljeno je ukupno devet brojeva. lanovi redakcije bili su Milutin Bogosavljevi, Dragan Veselinov, Vladimir Gligorov, Filip David, Mirko Kova i Vidosav Stevanovi. U suprotnosti sa preovlaujuim stavovima u Srbiji i Jugoslaviji, Demokratija danas je izraavala glas drukije, liberalne i antinacionalistike javnosti. Meu saradnicima bili su, pored ostalih, Vjeran Katurani (Zagreb), Bogomir Kova (Ljubljana), Sima irkovi (Beograd), Bogdan Bogdanovi (Beograd), Latinka Perovi (Beograd), Rada Ivekovi (Zagreb), Stanko Lasi (Zagreb), Vojin Dimitrijevi (Beograd), Igor Lav (Ljubljana), Vane Ivanovi i Ljubo Sirc (iz Velike Britanije), zatim Salman Rudi, Defri Saks i mnogi drugi. 49 Vid. Marko Nikezi, Krhka srpska vertikala. Uvodna studija: Latinka Perovi, Na tragu srpske liberalne tradicije. Ko su i ta su bili srpski liberali sedamdesetih godina XX veka. Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Svedoanstva 15, Beograd, 2003. 50 Tako je govorio, a verovatno i mislio, dr Zoran ini. Njegova sestra, dr Gordana ini, ispriala je prireivau Zbornika Zoran ini: etika odgovornosti i ove knjige, kako joj je on, na njenu molbu da odustane od politike koja ga ivotno ugroava, rekao: Samo da prikaim ovu Srbiju za evropski voz pa u se vratiti filozofiji.
47

26

vlast, opozicija, alternativa Ivan uri je proveravao svoju odluku da se politiki angauje. Istraivanja prireivaa ove knjige pokazuju da nije naiao na odobravanje kod svih do ijeg je miljenja drao. Bogdan Bogdanovi, mislei da ga je ve dovoljno opteretio svojim angaovanjem, nije ga ohrabrivao. Profesor Andrej Mitrovi, koji je za Ivana uria bio autoritet, u razgovoru u kome je uestvovao i prireiva ove knjige, iako je od uria bio stariji samo deset godina, rekao mu je: Savetujem ti kao otac: ne naputaj nauku. Tako u svakoj generaciji. Brat naunika i politiara Jovana ujovia savetovao je ovome: Politika nije za tebe... ti (se) najbolje okree po tvome kabinetu. Zato ne naputaj geologiju, ako si rad miran, zadovoljan i uvaen ivot da provede.51 Autonomnost je smrtna opasnost za jedinstvo cilja. I to nije nikakav usud ve karakteristika seljakih drutava u kojima izmeu mase i intelektualaca nema meuslojeva. Kako je Berajev govorio za Rusiju: bilo je kulturnih ljudi, ali nije bilo kulturne sredine.52 Zanimljivo je, i moda najblie istini, kako je otac Ivana uria video razlog i cilj politikog angaovanja sina ijim se rezultatima u nauci, i sam naunik, ponosio. Osamdesetih godina prologa veka, zemlja je, kae Duan uri, bila u krizi a u njenom rukovodstvu nije bilo nijednog pojedinca, doraslog dravnika i zrelog politiara, da u smirenoj i tolerantnoj razmeni miljenja, pronae ili predloi izlaz iz teke konfliktne situacije. Za ovu priliku, samo usput, to je bila cena predugog trajanja politikog monopola i voe. Odatle se moglo krenuti u dva pravca: napred u dalju modernizaciju i nazad u ponitavanje napretka ostvarenog u drugoj polovini XX veka. U takvoj situaciji, nastavlja otac Ivana uria, Ivan smatra da je neasno ostati neopredeljen. Vaspitavan u demokratskoj sredini, od ranog je detinjstva uen da bude radan i skroman, i da steenim znanjem i razmiljanjem donosi sud o dogaajima u naem drutvu... U sudbonosnim dogaajima o kojima je reeno, Ivan svesno rizikujui da izvesno vreme bude neshvaen u zaostaloj i neobavetenoj sredini, glasno i nedvosmisleno ukazuje da Srbija mora slediti put savremene Evrope. On postaje predsednik Liberalnog foruma (1990), okupljajui oko sebe mnoge vrhunske i pametne pojedince, mlade i visoko obrazovane, u elji da Srbija postane graansko drutvo, demokratska i slobodna zajednica svih njenih graana,

Vid. Latinka Perovi, Naunik i politiar: Jovan ujovi u: Ista, Izmeu anarhije i autokratije, Beograd, 2006, s. 317. 52 N. Berajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd, 1989, s. 15.

51

27

Ivan uri bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, izgraena na temeljima moderne ekonomije, i kao takva postati primer svim Srbima, bez obzira gde ive. U takvoj zajednici, svi njeni graani e iveti od plodova svoga rada, i jo vie no ikada ranije, potvrditi da pripadamo evropskoj kulturi i civilizaciji. Naravno, ovakav program naiao je pored odobravanja, jo vie na suprotstavljanje.53 Sveden, ali ovo jeste bio program Liberalnog foruma koji se, po svojoj tendenciji, razlikovao i od vladajue partije i od brojnih politikih stranaka koje su samo varirale jedan isti politiki program, program etnike srpske drave. Sa idejama Liberalnog foruma Ivan uri je, meutim, na predsednikim izborima decembra 1990. godine, sa 300.000 glasova, osvojio tree mesto: posle Slobodana Miloevia i Vuka Drakovia a u Vojvodini vie glasova i od Slobodana Miloevia. I to bez posebnih politikih priprema i bez ikakve finansijske potpore. To je bio dovoljan znak za uzbunu kako vladajue partije tako i opozicije. Kao protivnik koji je neoekivano banuo na politiku scenu i jo pokazao da nije sam, morao je biti izloen medijskoj kampanji i pretnjama. Ujesen 1991. godine, dobio je poziv sa Univerziteta Pariz VIII da nastavi sa dranjem predavanja iz istorije Vizantije. To je moglo ubrzati njegovu odluku da ode u Francusku. Ali odlazak je bio nagao: sam je govorio da nije stigao da ponese ni etkicu za zube i da je otiao ne znajui koliko e ostati van zemlje pet minuta ili pedeset godina. esto je bio pitan o razlozima naputanja Srbije. Uvek je odgovarao da objanjenje ostavlja za svoje ili tue memoare. Ali, neke injenice su ve tada bile poznate. Ivan uri je iz Beograda otiao u Pariz, preko Skopja i Istanbula, uz pomo tadanjeg predsednika Republike Makedonije Kira Gligorova. U Parizu je bio pod zatitom policije. Moda za svaki sluaj, a moda i zato to su francuske vlasti imale u vidu neki konkretan razlog. U atmosferi gde se svako kritiko miljenje smatralo nacionalnom izdajom, a naroito u svetlu potonjih politikih ubistava u Srbiji, meu kojima i njenog biveg predsednika i aktuelnog premijera, svaki oprez bio je politiki razloan. Razlikujui se naelno i od vlasti i od opozicije i traei alternativu i jednoj i drugoj strani, Ivan uri je praktino bio bez zatite. Otiao sam, objanjavao je Ivan uri, iz politikih razloga koji su dovoljno uzbudljivi da mogu posluiti za pisanje memoara. Morao sam da odem jer mi je egzistencija bila ugroena. elim da kaem da na Fakultetu gde sam

53

Duan S. uri, urii u Zaovinama... s. 378.

28

vlast, opozicija, alternativa predavao, nisam nikad imao nikakvih problema. U trenutku kada sam napustio Filozofski fakultet u Beogradu, ja sam bio predsednik Saveta Fakulteta.54 Ali, ovo poslednje, kao jedinu preostalu zatitu, ukinuo je taj isti Savet Filozofskog fakulteta svojom odlukom (1993) o razreenju Ivana uria i prestanku njegovog radnog odnosa. Po odlasku iz zemlje, Ivan uri je iveo i radio u Parizu. Poznat odranije kao gostujui profesor, predavao je na Univerzitetu Pariz VIII, Univerzitetu Pariz XII i u Institutu za evropske studije. U isto vreme, sa izotrenijim pogledom na zbivanja u vlastitoj zemlji, iroko se angaovao da, pre svega, pomogne njihovom razumevanju i traenju odgovarajueg reenja. Govorio je: prednost politikog angaovanja u inozemstvu je to to se vani moe uvati vlastiti politiki stav bez obaveze da inite ponekad rune kompromise, a uz to ste, to se moe initi paradoksalnim i neusporedivo bolje obavijeteni o svemu.55 U svakom sluaju, sklonivi se od stvarnih ili pretpostavljenih opasnosti, Ivan uri je, s pravom ili ne, oseao da se udaljio i od jednog mentalnog stanja satkanog od linih sujeta i zavisti: Prisiljavanjem na privremeno povlaenje iz zemlje nehotino mi je napravljena usluga: ostao sam na neki nain, politiki pa i kulturno sauvan.56 Po uzoru na poljsku emigraciju (Mickijevi, open, Milo, Gombrovi), to je, po njemu, znailo: razvijanje ideja na koje zemlja moe da se vrati nakon dugih razdoblja spoljnje i unutranje ugroenosti, Ivan uri je, zajedno sa intelektualnim prijateljima iz bive Jugoslavije, u Parizu (1993) osnovao Pokret za demokratske slobode. Razlog za osnivanje Pokreta Ivan uri je nalazio u programskoj orijentaciji opozicije: ona nije dovodila u pitanje politiku iji je cilj bio stvaranje svesrpske drave, ve operativnog nosioca te politike to taj cilj nije ostvario. Zato je Slobodan Miloevi i napadao opoziciju, ali se stvarno bojao samo alternative: Na je stav da tamo (u Srbiji L. P.) vie nema artikulisane opozicije, a stranka koje sebe nazivaju opozicijom sasvim su istroene. Zato se upravo spremamo osnovati svoju politiku stranku u Srbiji. Odluili smo da njeno sredite bude Kragujevac. Idemo u uu Srbiju prvo zato to je tamo autentino srce Srbije, a potom zato da bismo se izmaknuli presiji SPS-a

54 55

U ovoj knjizi: Crna rupa u depu socijalista. Isto, Bosna se ne moe podijeliti. 56 Isto: Srbija jo nije dodirnula dno.

29

Ivan uri koji nije partija nego sistem na vlasti. Mislimo da se odatle moemo uspeno suprotstaviti nacionalizmu.57 Zaobilaenje Beograda u izboru mesta odakle je imala da krene alternativa predstavljalo je, moda, iluziju. Ali, polazita i ciljevi Pokreta za demokratske slobode bili su na tragu alternative: Imali smo jedan naelan stav... da Jugoslavija kao drava, ona Jugoslavija (SFRJ a ne SRJ L. P.), jeste mrtva, ali da jugoslovenski prostor nije mrtav i da na jedan cinian nain pokazuje svoje postojanje upravo kroz ono to se zbiva i da je jugoslovenska kriza globalna kriza, te da se ne moe reiti parcijalno.58 Otuda cilj Pokreta nije bio obnova jugoslovenske drave, ve prihvatanje nove politike realnosti iji su imperativ: dobrosusedski odnosi izmeu BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije pa i Slovenije.59 A pre toga: prestanak klanice, priznanje bivih jugoslovenskih republika u postojeim granicama, celovitost Bosne i Hercegovine ije su granice starije od jugoslovenske drave, autonomija Vojvodine, reenje problema Kosova na nain slian onome iz Ustava od 1974. Nijedno od ovih reenja nije bilo prihvatljivo za vlast, ali ni za opoziciju: ona se pobunila samo protiv rata kao sredstva ostvarenja svesrpske drave, predpostavivi oruju politika i diplomatska sredstva. Nije, dakle, dovoljno promeniti samo nosioce jedne istorijski anahrone orijentacije koja generira sukobe. Treba napustiti tu orijentaciju. Bez toga, pisao je Ivan uri davno pre promena u Srbiji 2000. godine, koje nije ni doiveo, i da pobedi vlast SPS-a, opozicija onakva kakva je, sa sredstvima (politikim i ekonomskim) kojima bi raspolagala i sa nedovrenim procesom nacionalne katarze, izuzev osloboenja masmedija od socijalistike cenzure i slinih poteza, vrlo brzo bi bila prinuena da, bez obzira na verovatno najavljivanje izbora za ustavotvornu skuptinu, prizna da ni sama nije kadra da slono menja sistem. Bio bi to fijasko nadanja za demokratiju, a moda i povod za diktaturu ili graanski rat.60 Dva su razloga za eventualno takvu budunost. Prvo, iako latentno antikomunistika, Srbija je podrala, i to masovno, Slobodana Miloevia kada joj je on obeao razreenje njenog nacionalnog pitanja, na ludi nacionalistiki nain. I politiki i psiholoki je objanjivo da ni pojedinac, kao ni kolektiv, ne eli da se sea vlastitog

57 58

Isto: Bosna se ne moe podijeliti. Isto: Izmeu dva zla. 59 Isto, Zablude Velike Srbije. 60 Isto: Srbi, Hrvati, Realpolitik.

30

vlast, opozicija, alternativa udela u stvaranju jednog zla,61 koje je donelo ratove, sankcije, udaljavanje od sveta. Drugo, konkretnije, uloga zvaninog Beograda podravanog (setimo se mitinga) od velikog broja graana Srbije srpskog porekla kada se jurialo preko tuih lea na zamiljene granice velike Srbije.62 U injenicama da su Srbi dali veliki prilog stvaranju Jugoslavije, da je Srbija najvea republika u Jugoslaviji, a srpski narod najbrojniji Ivan uri nije video izvore prava na dominaciju, ve razlog za veu odgovornost i sporazum sa drugima kao modus vivendi. U Parizu Ivan uri je odravao veze sa brojnim linostima politikog i javnog ivota Francuske. Iz Pariza, sa javnou u svim zapadnoevropskim dravama i sa politikim ljudima na, kako bi on rekao, jugoslovenskom prostoru, neprestano ponavljajui da je taj prostor stariji i trajniji od jugoslovenske drave. Zbog svog poznavanja istorije, bio je veoma traen sagovornik: njegovi brojni lanci, naroito intervjui, objavljivani su u visokotiranim glasilima svih zapadnoevropskih drava. Osim toga, Ivan uri je uestvovao u mnogim strunim i politikim debatama i raspravama (Pariz, Be, Minhen, Crans Montana). Odlazio je u Hrvatsku (Zagreb) i bio prisutan u njenim glasilima liberalne orijentacije, kakav je bio asopis Erazmus. Putovao je u Bosnu (Tuzla, Sarajevo). Podrao je osnivanje Srpskog graanskog vijea u Sarajevu. Polazio je od toga da se Bosna i Hercegovina ne moe podeliti: njene granice su, podseao je, starije i od prve i od druge Jugoslavije. Naravno, najvanija tema kojom se Ivan uri bavio i kao istoriar i kao politiki angaovan intelektualac, bila je Srbija u pripremama za dolazak Slobodana Miloevia, ratovima, sankcijama, daleko od sveta, u predmodernom, predemokratskom stanju. Pisao je o Beogradu kao o centru moi, sreditu korupcije i kriminala, kao pribeitu izbeglica. Video ga je kao glavu odseenu od tela. Zanimalo ga je, nakon svega, ba to telo: duboka Srbija o ijim je frustracijama otvoreno govorio. Zato je odlazio u Kragujevac, Uice, aak, Valjevo... Bio je osniva i prvi poasni predsednik Lige za umadiju. Hteo je i simbolino i praktino da pokae da ga je raspad jugoslovenske drave uverio u ono to je kao istoriar znao: budunost Srbije nije u centralizovanoj etnikoj dravi: U umadiji se pre

Isto: S jedne strane demokratija i patriotizam, s druge strane autoritarizam i nacionalizam. 62 Isto.

61

31

Ivan uri stotinu godina ve jednom raala moderna Srbija, taj put ponovo predstoji Srbiji, i logino je da on ponovo pone odavde.63 Deset godina posle smrti Ivana uria govori se o napetostima izmeu Beograda i duboke Srbije i na dnevnom redu je decentralizacija i regionalizacija Srbije. Poznavanje stvarne istorije je vaan uslov za racionalno delovanje. Smatram, govorio je Stanislav Vinaver, da je moderan samo onaj koji je razumeo staro, pa umeo da ga odbaci. Ako staro ne moete da odbacite onda padate u ponavljanje.64 Po vaspitanju i prirodi, po irokom i pouzdanom znanju, pre svega po intelektualnoj kulturi i nainu miljenja Ivan uri nikako nije mogao biti ponovac. To je odredilo njegovu orijentaciju u politici i njegovo posebno mesto na politikoj sceni u Srbiji na kraju XX veka. Uleto 1997. godine je ustanovljeno da Ivan uri boluje od teke bolesti. Leenje je trajalo kratko: preminuo je u Parizu ve ujesen iste godine, 23. novembra. Samo tri nedelje pre smrti dao je svoj poslednji intervju.65 Brigu o leenju Ivana uria, kao i o kremiranju njegovih posmrtnih ostataka, preuzela je francuska drava. Urna koju je avionom iz Pariza u Beograd donela, na svom krilu, gospoa Nana Bogdanovi, pohranjena je u porodinoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Francuski univerziteti na kojima je Ivan uri drao predavanja iz istorije Vizantije odali su potu svom preminulom profesoru. Filozofski fakultet u Beogradu nije ni na koji nain obeleio smrt Ivana uria, koji je na njemu bio vanredni profesor i predsednik njegovog Saveta. Samo je profesor Andrej Mitrovi, koga je vest o smrti Ivana uria zatekla na asu, tu vest odmah i saoptio studentima. Uz izvinjenje to ne moe da nae bolju re kojom bi izrazio ta za jednu malu zemlju kao to je Srbija znai smrt linosti intelektualnog formata Ivana uria, profesor Mitrovi je studentima rekao: Nastala je jedna ogromna rupa. A zatim je to isto ponovio na jedinom javnom odavanju pote Ivanu uriu u Beogradu u Centru za kulturnu dekontaminaciju.66 Povodom smrti Ivana uria u francuskoj tampi je objavljeno vie tekstova. O njemu se govorilo kao o nauniku i velikom srpskom patrioti. Ti tekstovi nisu poznati u Srbiji kao to, iz razloga o kojima je ve

Isto, Srbija se danas nalazi u preddemokratskoj fazi. Citat Vinaver. Priredio Gojko Tei, Beograd, 2007, s. 387. 65 U ovoj knjizi: Regionalizacija budunost Srbije, Demokratija, Beograd, 14. oktobar 1997. 66 Na pomenutoj komemoraciji, pored prof. Andreja Mitrovia, govorili su: prof. Mirjana ivojinovi, knjievnik Filip David i dr Latinka Perovi.
64

63

32

vlast, opozicija, alternativa govoreno, nije poznata ni veina tekstova Ivana uria. Prirodan redosled je poeti sa objavljivanjem njegovih tekstova bez kojih se ne moe razumeti ni sadraj pomenutih francuskih tekstova. erka Ivana uria, Marija (1979), iz braka (koji je kasnije razveden) sa Majom Danon, profesorkom engleskog jezika, erkom dirigenta Oskara Danona, ivi danas u Americi.

4. Vlast, opozicija, alternativa

Jasnoe radi, da ponovimo: stanovite sa koga je Ivan uri i kao istoriar i kao politika linost analizirao uzroke krize jugoslovenske drave i njen ishod u ratovima i raspadu drave stoji kao radikalno suprotno stanovitu vladajue Socijalistike partije Srbije koju je personifikovao njen predsednik sa statusom voe svih Srba. Ali, urievo stanovite se razlikuje i od stanovita opozicije iji je on najvei deo video u sastavu onog istorijskog bloka kome je pripadao i sam Slobodan Miloevi. Tako ju je video i svet bez ije je podrke ostala: nije bilo dovoljno biti samo protiv vlasti komuniste Slobodana Miloevia i napadati ga zato to nije doveo do obeanog reenja srpskog pitanja67: Promenimo slogane! Naa borba nije protiv Slobodana Miloevia, naa borba je za demokratiju. A podrazumeva se da demokratija iskljuuje Slobodana Miloevia.68 Srbija je, po Ivanu uriu, kraj dravnog socijalizma i slom politikog monopola u Istonoj Evropi doekala bez jasno profilisane alternative. Srpska intelektualna elita nije bila mnogobrojna, a pogotovo nije bila masovno disidentska: Mi nismo imali ni Vaclava Havela, ni Solidarnost, nismo imali ni sovjetsku okupaciju. Titova Jugoslavija je mudro, razliitim prednostima u poreenju sa susedima, sistematski, esto i uz njihovo sauesnitvo, potkupljivala potencijalne disidente. Na ta se svodilo disidentstvo u Jugoslaviji 70-80-ih godina? Na traganju za nacionalnim nepravdama a ne na ideoloku alternativu...69 To je bilo podsticano i sa Zapada, koji je u svim zemljama dravnog socijalizma i politikog monopola komunistikih partija, naroito u socijalistikim federacijama, u nacionalizmu video, esto bitnog, inioca demokratizacije. Jednom rei, i sam je uestvovao u crtanju avola.

67 68

Isto, Moje je rodoljublje besplatno. Isto, Izmeu dva zla. 69 Isto, Da li je Miloevi nacionalist?

33

Ivan uri Uspostavljanje viepartijskog sistema nije, meutim, znailo i stvarnu politiku pluralizaciju: Mi smo jedino u predvorju demokratije i jo uvijek se razlikujemo kao anacionalisti i nacionalisti, demokrate i autokrate, kao oni to znaju ili nee da znaju da stranka sa nacionalnim predznakom ne postoji... Jo smo daleko od autentinih razlika izmeu liberala, socijal-demokrata i demokrata... od poetka je, naalost, istorijska frustracija zavela vei deo opozicije s poetka osamdesetih godina na tvrde nacionalistike staze... To je bilo glupo, jer na planu pansrbizma Miloevi je nepobediv.70 Ivan uri je, kao i Zoran ini kasnije, osnove za alternativu i vladajuoj partiji i veini opozicionih stranaka u Srbiji nalazio u tendenciji posthladnoratovskog neideolokog trenda, ali i u tankoj liberalnoj tradiciji u Srbiji u ijoj je sri: Srbija kao moderna drava, to je uvek znailo evropska drava. Ova istorijska tendencija nije preovladala ni na kraju XX veka. Utoliko je bio vaniji intelektualni napor Ivana uria da se odri njen kontinuitet. On je znao i zato je to vano: Srbija se danas boji spoljnjeg sveta, boji se sopstvene savesti (mala je uteha to za njom kaskaju, premda na poveoj razdaljini, i drugi grenici), nisam uveren ni da je danas u stanju da misli. Prirodno je, stoga, to Evropa, osim u meri u kojoj mora, ne komunicira sa Novom Vizantijom. Ali prirodno je i to vlastima u Srbiji ovakav autizam odgovara. Ne bi bilo, meutim, prirodno da svi koji Srbiji ele ivot, a ne smrt, makar pomiljaju da je vrate u Evropu. Pred takvima je dug i nimalo izvestan poduhvat. No, ukoliko to ipak poe za rukom, eto budunosti za itav jugoslovenski prostor.71 Intelektualno angaovanje Ivana uria su stanovita liberalne alternative dalo je kao rezultat koherentan model miljenja koji je jedino i vodio zaustavljanju njenog kretanja nizlaznom linijom od polovine osamdesetih godina XX veka. Pisao je da u krizi i slomu jugoslovenske drave nema nevinih. Analizirao je mnotvo inilaca: odnos Srba i Hrvata kao sredite krize: Zapoeti rat izmeu Srba i Hrvata, dva naroda tako bliska i geografski i istorijski ini sutinu postojeeg jugoslovenskog problema72; frustriranost svakog od ova dva naroda; udeo spoljnih faktora (Evropa, SAD, Rusija). Analizom je i doao do zakljuka da je klju u Beogradu.73 Fokusirao je Srbiju, ukazujui na njenu odgovornost prema
70 71

Isto. Isto, Srbija i Evropa. 72 Isto, Srbi, Hrvati, Realpolitik. 73 Isto, Klju je u Beogradu.

34

vlast, opozicija, alternativa drugima, ali i na ve vidljive posledice jedne anahrone ideje i istorijski potroene tendencije u Srbiji. U vrh tih posledica stavljao je odlazak iz zemlje 300.000 mladih i najobrazovanijih ljudi, koji su predstavljali kritinu masu za stvarne promene. Pravio je istorijske analogije74 i vrio uporeenja. Pomenuti odlazak nove elite iz Srbije bio bi uporediv, po Ivanu uriu, sa odlaskom, na primer, 1.500.000 takvih ljudi iz Francuske: Jasno je da takve Francuske kakvu znamo ne bi vie bilo.75 Granicu, koja je, po Ivanu uriu, razdvajala vlast i opoziciju od alternative, povlaio je njihov odnos prema dva pitanja: kako krizu ne uiniti permanentnom rizikujui nove sukobe na Balkanu i dalje zaostajanje balkanskih naroda, i kako izbei moralnu neosetljivost pojedinca i itave zajednice, koja utie i na pravnu odgovornost drave i njen meunarodni kredibilitet. Alternativa, po Ivanu uriu, polazi od jedinstva jugoslovenskog prostora, ali ne u smislu dravnog jedinstva, ve istorijske povezanosti naroda koji na tom prostoru ive. Otuda za nju priznanje bivih jugoslovenskih republika u postojeim granicama, i decentralizacija svake od njih, uz njihovu zajedniku, evropsku, perspektivu, nije nikakva izdaja zavetnih ciljeva srpskog naroda, ve njegov istorijski interes. A u pitanju odgovornosti, alternativa je stajala na stanovitu da Srbija treba licem da se okrene sebi: za Srbiju e se pokazati pogibeljno ukoliko ne bude bila kadra da se suoi sama sa sobom.76 Priznanje sopstvene odgovornosti nije ni znak slabosti, ni gest prema drugima, ve znak sopstvene zrelosti. Ovaj model miljenja nije bio za Srbiju nov, niti je Ivan uri, meu svojim savremenicima, bio jedini kome je on pripadao. Ali, kroz prouavanje istorije i kroz porodinu tradiciju, on ga je razvio do one prepoznatljivosti posle koje vie ne moe da se kae: nije bilo drugog izbora.

Isto: Kriza knjige i mogua rijeenja. Isto, S jedne strane demokratija i patriotizam, s druge strane autoritarizam i nacionalizam. 76 Isto, Vreme je za rodoljublje.
75

74

35

Ivan uri

36

vlast, opozicija, alternativa

I Vilistan
Istorijski eseji

37

Ivan uri

38

vlast, opozicija, alternativa

1. VILISTAN1
Vilistan je ime zemlje vilinske, o kojoj je matao mali Pajan. I Vilistan i Pajan izumi su Jovana Jovanovia Zmaja2, a nali su se opisani na poetku zbirke ika-Jovinih Nevenovih3 pria za decu i odrasle. Prema prii, Pajan je uzdisao od zemlje da samo jedared zaviri u tu rajsku zemlju, u kojoj se sigurno ivi sasvim drugaije nego ovde. Govorio je: otiao bih, vala, odmah, jo danas, samo kad bih znao gde je Vilinstan, na kojoj strani. Njegovu prijateljicu, zeljastu macu, ovce su, meutim, na vreme upozorile: Mi tu zemlju nikada nismo videle. Zna, ovce ne mogu da idu kud im drago, nego kud ih obanin odvede. Ipak, najpre se naoe neki vajni poznavaoci svega i svaega koji su sa sigurnou tvrdili da e se do Vilistana lasno stii, ali da treba samo da se Pajan uputi prema istoku, jer sunce se svakoga dana raa odande, a nema sumnje da se raa iz Vilistana. Za njih dvoumljenja nije bilo ni oko strana sveta ni oko vilistanskog raja. Na nevolju, taman kada je izgledalo da je obeana zemlja pronaena, naao se pu koji je raspolagao drukijim obavetenjima. Istina, nije ih imao na osnovu linog iskustva, ve jedino zahvaljujui sumnjivom seanju Pajanove bake, dakle nekoga iz prethodnog narataja. A baka je tvrdila da Vilistan ne treba traiti na istoku, on je na zapadu, pri emu nije jasno da li je baka i i z izgovarala kao malo ili veliko slovo. Isto tako, iz

Vilistan vilinska zemlja, ironino upotrebljen delimini turcizam (vila srpska re; stan turska re), inae nepooznat u srpskom jeziku; ujedno, to je i naslov jedne od pria srpskog pisca Jovana Jovanovia Zmaja. 2 Jovan Jovanovi Zmaj (r. 1883, Novi Sad u. 1904, Sremska Kamenica), lekar, pesnik, najpopularniji srpski pisac za decu (poznat pod imenom ika Jova). 3 Neven, list za decu; pokrenuo ga i uglavnom ga vlastitim tekstovima ispunjavao Jovan Jovanovi Zmaj. Izlazio u Novom Sadu i Zagrebu od 1880. do 1907, odnosno 1911. godine.

39

Ivan uri pripovesti se ne da naslutiti da li je mali Pajan, dvoumei se oko Vilistana i oko strana sveta, moda iveo negde izmeu, nesvrstan, ili je, pak, detinjstvo provodio izvan tih geografskih odrednica. Kako bilo, tek ivotinje su spremno uveravale maliana da mu za putovanje nisu potrebni ni prtljag ni znanje, to je on, lakomislen kakav je bio, rado i sam prihvatio. Izuzetak su, valja priznati, bili iskljuivo mravi, odvraajui da oni imaju prea posla nego to je zaluivanje sa Vilistanom. I tako, vreme je proticalo a Vilistana ni od korova. Od Pajana su se, izgleda, tiho i neprimetno, udaljili i raznorazni savetodavci i strunjaci za strane sveta, no on kao da toga nije bio svestan. Sedeo je i dalje u dvoritu, sve ee je pogledao na mesec, a ubrzo je stao i da samoga sebe ubeuje kako mu pomo oko vilinske zemlje moe doi samo otuda, sa nebesa, na kojima se, izvesno, Vilistan i nalazi. Nagao, svojeglav i prvenstveno prilina neznalica, Pajan se na preac odlui da uzme lestvice i da se, preko krova, odvano i samouvereno zaputi na mesec. Skoio je odmah da ostvari tu nameru, ali kad se uspentrao do streje, opazi da se prevario: mesec nije leao na krovu (to je lakomisleni Pajan pretpostavljao), to se odozdo samo inilo. Veoma se zbog toga ozlovoljio (bio je, po svoj prilici, ljut i na nebesa i na svoje zemaljske podravaoce i oboavaoce koji su netragom nestali), pa kad je poao dole, nije pazio kako staje noga mu se omae i on sa priline visine bubnu na zemlju. Naravno, nita se strano nije zbilo, posle mu je u pomo pritekla mama i sve se lepo zavrilo. Razume se, i u ljudskoj istoriji je vilistanskih matanja i zaluivanja oduvek bilo napretek. Pod njima valja razumeti svekolike silne pokuaje nerazumnog udovoljenja kolektivnoj potrebi da se nezadovoljstvo preokrene u zanos, zasnovan na iskustveno maglovitom ili nepoznatom raju. Potreba za utehom i rajem notorna je koliko i lakovernost pred samozvanim uteiteljima, prorocima ili voama na putevima ka vilinskim zemljama. Pri tome, manje je vano da li su pojedinci, koji se izdaju za uteitelje, voe i proroke, sami ludi, sebini, vlastoljubivi ili zli, bitno je da i oni veruju u premo iracionalnog nad injenicama, opteg nad pojedinanim kao i u privlanost mita naspram jave. Sudei po posledicama, u istoriji je tu najee po sredi i privremeni trijumf neznanja nad znanjem. Ishod je, ba kao i kod Pajana, pad sa lestvica i tresak u dodiru sa zemljom. Kod maliana on je proao bez posledica, no kod kolektivnih padova nije vie re samo o razbijenom kolenu i utesi u zagrljaju brine mame niti samo o buenju iz neostvarenog sna. Neretko, taj tresak nametne i mahnitu osvetu nad krivima i pravima, a dogaa se i 40

vlast, opozicija, alternativa krvoprolie, shvaeno (a kako bi i bilo drukije?) kao neminovna opta katarza. Ali, da ne odugovlaim i ne raspredam o optim mestima, za istoriara je, pri srodnim razmiljanjima, ire uzev dvojaki nauk ovde po sredi: s jedne strane, podseanje savremenika na korisne analogije koje im prolost nudi i, sa druge, upozorenje povesti da se budunost ne gradi (niti sadanjost tumai) preslikavanjem onoga to se ve zbilo. Prolost je korisna kao iskustvo, ali je od nje slaba vajda, ukoliko se prieljkuje kao mitom optoena repriza. Jer, istorija raj ne prepoznaje niti u prolosti niti u budunosti. U osnovi isto upozorenje je svojim itaocima uputio i ika-Jova, poinjui pripovest o Vilistanu na sledei nain: Ni ja vam ne znam kazati gde je to bilo i kad je bilo, znam samo da je tako neto bilo. A jedna od pria iz istorijskog vilistana, sa naglaskom da je tako neto (ve) bilo, mogla bi da bude i ona odavno nestalome vizantijskom puku i njegovom ljubljenom caru, po imenu Androniku I Komninu. ujte, dakle kako bi Zmaj rekao. Elem, bila jednom dva princa carskoga roda. Zvali su se Manojlo4 i Andronik Komnini5 i jedan drugom bejahu strievii. Voleli se meusobno nikako nisu, a kada je Manojlo, postavi car, stao da stie sva priznanja ovozemaljske slave, mrnja se u zavidnom Androniku sasvim razbuktala. Verovao je, uostalom ne bez ikakvih razloga, da od svoga bratueda nije ni u emu gori. I, zaista, Andronik Manojlu nije ustupao niti u obrazovanju, niti u govornitvu a bogami niti u hrabrosti. Usuivao se, ak, caru i otvoreno da prkosi, sa njim se svaa pa i da mu radi o glavi. Ovo poslednje kotalo ga je Manojlove srdbe i Andronik se naao u izgnanstvu. Ali, udaljenost od carskoga dvora i vizantijske prestonice nije doprinela utiavanju njegovih elja za vlau. Tat preko svake mere, Andronik je uporedo smatrao da je upravo on jedini kadar da brani i razume kako carstvo tako i ugroeni ponos podanika. Ubeen u sopstveno pravo i videi sebe kao bojeg i narodnog izabranika, slavoljubivi princ nije birao sredstva da se prestola dokopa. Na kraju, to mu je i polo za rukom. Kada je Manojlo umro, na presto je stupio njegov dvanaestogodinji sin Aleksije6. Poto je novi vladar bio jo uvek dete, upravu nad dravom na sebe je preuzela njegova mati koja se zvala Marija7. Kako se Carigraanima ona nikako nije

4 5

Manojlo I Komnin, vizantijski car (11431180). Andronik I Komnin, vizantijski car (11831185). 6 Aleksije II Komnin, vizantijski car (11801183). 7 Marija Antiohijska, vizantijska carica, druga ena cara Manojla I Komnina.

41

Ivan uri dopala (a gnev prema njoj Andronik je izdano potpomagao), neminovno se bliio as odluke i za nju i za Manojlovog strievia. Meutim, da bi pripovedaa o ovim zbivanjima iz osamdesetih godina XII stolea danas dobro razumeli, bitno je istai nekoliko pojedinosti. Najpre, valja znati da su tadanji Vizantinci bili vrlo nezadovoljni. Beda i siromatvo videli su se svuda a naroito su padali u oi na ulicama prestonice. Takve su prilike utoliko vie pogaale ondanje itelje Carigrada, ukoliko su, svakodnevno, bivali u prilici da, na sokacima rodnoga grada, sreu imune i sve imunije strance, poreklom sa latinskog zapada, koji znaju naine da se bogate na njihovome tlu i na njihovome znoju. Bar su tako oni mislili. inilo im se da se razlozi jadu i nedaama ne kriju u manama njihove drave, ve su ih traili po svaku cenu u drugima, Mleanima u prvome redu, u latinskoj podloj naravi i lanoj katolikoj veri. Revnosni pravoslavni monasi samo su pospeivali ovo nezadovoljstvo, prezirui one meu Vizantincima koji bi se ipak latili nedostojnih poslova, poput trgovine, preduzetnitva ili bankarstva. Na meti je posebno bila aristokratska i intelektualna elita, optuivana za izdaju i udvaranje zapadnjacima. Nesrena Marija i sama je bila Latinka, a bila je i okruena latinskim trgovcima i najamnicima, tako da je bio potreban jedino povod pa da doe do najgoreg. Zbilo se i to kada je u prestonici dolo do prevrata i kada je bezumna rulja poela da salee sve sumnjivce, optuujui ih da su Latini, ubijajui ih i pljakajui njihove domove. Bio je to pokolj kakav Carigrad nije zapamtio. Na talasima tog pravoslavnog populizma, noen nerazumnim ovinizmom sugraana, pojavio se i Andronik u prestonici. Predstavljajui se kao zatitnik maloletnog Aleksija, on je smesta Mariju pogubio, naredivi da joj smrtnu presudu potpie njen sin lino. Sirotan time svoju glavu nije sauvao. Dva meseca kasnije, Andronikovi ljudi su udavili i maliana, a potom bacili njegov le u more, dok se Andronik oenio trinaestogodinjom udovicom, francuskom princezom Anom. Novi car je za sobom imao narod. Aristokratiju niti je mogao niti je eleo imati za saveznika. Bio je zakleti protivnik Rima i Latina te je prirodno da mu je patrijarh bio sklon, ali samo dok i crkva nije bila ugroena od ovoga oveka koji je za sebe verovao da je voa Romeja, car koji je opet ujedinio narod romejski, vratio mu nacionalnu ast i istrebio ga od nedostojnih domaih elitistikih izdajnika i stranih uljeza. Razume se, malo je ko meu savremenicima u tome trenutku strepeo od pristizanja rauna za uinjeno, od odsecanja latinskih glava i njihovog vezivanja psima za repove do spaljivanja trgovakih laa. Rauni su, naravno, potomcima Andronikovim 42

vlast, opozicija, alternativa itekako prispevali, a najvei je bio plaen 1204. godine latinskim osvajanjem vizantijskog Carigrada. Tada je mletaki slepi dud, Enriko Dandolo (vid mu je bio oduzet upravo u pomenutom pogromu), naveo sirove zapadnoevropske vitezove da uu u prestonicu i tamo vaspostave svoje carstvo, ovoga puta roeno u krvi njenih pravoslavnih itelja. No, posledice Andronika Komnina nisu uznemiravale. Jo dok se, izgnan iz otadbine, bavio u Rusiji i na muhamedanskom Istoku, ovaj je ovek pokazivao prezir prema stvarnosti. Oseajui se izabranikom naroda i samoga Boga, nije bivao nimalo uznemiren ni usamljenou drave kojom je carevao. Jer, takav kakav je bio, Vizantiji nigde, u ondanjem svetu, saveznika vie nije mogao nai a ponaao se kao da mu saveznici nisu ni potrebni. Reforme na koje je prionuo bile su nadahnute carevim geslom da ne postoji nita to carevi ne bi mogli ispraviti i da nema nepravde koju oni ne bi mogli svojom vlau iskoreniti. esto i plemenitim pobudama nadahnuti, ovakvi pokuaji su u dravi, na alost, bili bez pravog uspeha. Andronik, meutim, kao da nita nije primeivao, svoje pouzdanje i dalje gradei na poklicima oduevljenja, kojima ga je carigradska svetina u svoje vreme doekala. Hleba za narod nije bilo vie nego ranije a od asti i mrnje prema tuinima nije se bolje ivelo. U carstvu su postepeno ljudi poeli da shvataju da je obeani vilistan dalje no ikada. Aristokratija i okretniji meu Vizantincima caru nisu bili skloni ni u poetku, ali za Andronika je jo opasnije bilo to nije pridavao vanost okolnosti da mu ni gradski puk ne klie kao nekada. Borba protiv bogataa (danas bi se kazalo: protiv privatne svojine) i progoni stranaca (u savremenom jeziku: stranog kapitala) tome istom puku nisu bili vie niti dovoljni niti privlani, pogotovo kada je svetina stala da uvia da pravoslavna vera nije u opasnosti od njih ve, mnogo vie, da joj pogibelj preti od drave same i vlau opsednutoga cara. Uhode i biri trudili su se da spree nezadovoljstvo, bila su po ivot opasna ak i saaptavanja meu podanicima. Carstvo je postalo jedinstveno, ali ne i snanije. Krnjili su ga spolja vojniki premoni susedi, a iznutra izjedali neredi i beda. Ali, u Vizantiji nije bilo niti mudrih koji bi bili u prilici da na cara utiu, niti bogatih koji bi narodu olakali muke preivljavanja a nije bilo ni aristokratije koja bi dravu branila. Sve njih Andronik je okrenuo protiv sebe. I, kada su se ratu vini Normani, osvojiv Solun, pribliili Carigradu, u prestonici je nanovo potekla krv. Olako data obeanja tamonji puk vie nisu zanimala. Njegov bes sada se okrenuo ba na onoga koga je koju godinu ranije slavio. Car Andronik Komnin bio je zverski rastrgnut na 43

Ivan uri ulicama svoje varoi, od svojih doskoranjih pristaa. Izneverili su ga pre njihovi stomaci nego njihove, nadanjima u postojanje rajske zemlje, okrepljivane due. Istini za volju, sam car za prazne stomake nije bio kriv. Njegova krivica je leala na drugoj strani, na populizmom probuenim opasnim matanjima podanika, odavno ojaenih raskorakom izmeu ogromnog bremena slavne prolosti i neslavne jave u kojoj je trebalo snalaziti se. Car im je ponudio samopotovanje, pa i iluziju o superiornoj samodovoljnosti mimo sveta, demagoki im je nudio i jednakost u siromatvu, okretao ih je minulom umesto buduem dobu, ali im hleb nije mogao dati. A Vilistan bez hleba nije raj. Zalud e docnije jedan ueni istoriar, nita manje pravoslavac i Romej od Andronika, zakljuiti: Glupavi itelji Carigrada, a meu njima posebno prodavci kobasica, koari, zatim stalne kafanske muterije, popravljai cipela, ne pravi obuari ve suce koje jedva sastavljaju kraj s krajem, snajce koje s naporom zarauju za svoju koru hleba, svi su se oni ujedinili kao roj muica u prolee kada nagrne na svee muzeno mleko u bakrau; ni o emu to je starije od tri dana oni nisu bili sposobni da razmiljaju, pa ni o tome da su nedavno klicali ovome caru kao spasitelju u jo koliko jue klanjali se njegovoj krunisanoj glavi, potvrujui najveim zakletvama svoju vernost i svoje potovanje. A sada, poneseni svojim bezmernim besom i najgorom od svih ludosti, ti isti bezbonici nisu Andronika potedeli nijedne od najstrahotnijih muka. Pomenuti istoriara zvao se Nikita Honijat8. Eto, bio bi to jedan od nauka o istorijskim vilistanima. Ili, to no ree Zmaj: Ni ja vam ne znam kazati gde je to bilo i kad je bilo, znam samo da je tako neto bilo. Demokratija danas, Beograd, 3 (jun 1990)

Nikita Honijat (c. 11501212), carski sekretar, zatim veliki logotet, jedan od najboljih vizantijskih istoriara, takoe, jedan od elnika antilatinskog nacionalizma kod Vizantinaca.

44

vlast, opozicija, alternativa

2. U KOI VUKA BRANKOVIA

Ko god dri do Srpskog rjenika i blaga u njemu sadranog teko bi smeo tvrditi da je lino ime Vuk u bilo kakvoj vezi sa izdajom. O tome u pomenutome glosaru nema ni govora. Bie pre upravo obrnuto: Kad se kakvoj eni ne dadu djeca onda nadjenu djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vjetice jedu, a na vuka da nee smjeti udariti (za to su i meni ovakvo ime nadjeli) veli sastavlja Rjenika o sebi i o svome imenu. Da stvari, ipak, nisu sasvim idiline, pokazae ve i sam V. S. K., navodei, uz ostalo, meu srpskijem poslovicama i ovakve: Vuk dlaku menja, ali udi nikada, ili Vuk na vuka ni u gori nee ili Vuk ne vije to je mesa gladan, nego vije da druinu svije. Dakle, nije sporno da je vuk vrlo nezgodna zver, krvolona i zastraujua, no u svojoj naravi, makar prema ljudskom tumaenju, on nema izdajnikih konotacija. Takve osobine (uglavnom) nemaju ni nosioci istog linog imena u svekolikoj prolosti srpskog naroda. Tanije, nemaju ih bar oni o kojima je sauvano znatnije istorijsko znanje i predanje. Nema ih niko izuzev jednoga Vuka Brankovia. Razume se, u injenino opipljivoj povesti njegova linost moe imati vie lica i vie tumaenja. Meutim, nijedno od njih nije obeleeno izdajom kao sudbinskim biografskim znakom. Nijedno, osim onoga koje Vuku Brankoviu pruaju srpska narodna epika i tradicija. To mitsko seanje bilo je, kao i u nizu drugih segmenata sprske prolosti, meta udaraca zaetnika nacionalne kritike istorijske misli pre dobrih stotinak godina. Zahvaljujui najpre Ljubomiru Kovaeviu i, naroito, Ilarionu Ruvarcu, ne samo srpska istoriografija nego i srpska kultura stekla je ugled bez premca na balkanskom prostoru. Ugled joj je donela upravo strogost prema sopstvenim zaviajnim zabludama i romantinim znamenitostima kojima Balkan i inae vrvi. Re je, zapravo, bila o testu istorijske zrelosti jednog naroda i o nacionalnoj propagandi u najplemenitijem smislu. Uza svu svest da u istoriji nita (pa ni zrelost) nije jednom zauvek dato, srpski se 45

Ivan uri narod tada mogao podiiti vrednostima koje do danas njegovim susedima jo uvek delimino izmiu: srpskoj istoriografiji se, naprosto, verovalo i izvan lokalnih mea, u takozvanom velikom svetu. Ovakva privilegija, do skora ekskluzivna, odnedavno jeste ugroena no to je pria za drugu priliku. Sada je zgoda da se zabavim peripetijama kroz koje je prolazio Ilarion Ruvarac, protagonista pomenute kritike istorijske misli kod Srba. Ovaj istinoljubivi ruitelj pseudoistorije i svakojakih patriotskih zaluivanja bio je i sam brzo oglaen loim rodoljubom. Iako etnogenetski nesumnjivog srpskog roda, mada teko osporive privrenosti pravoslavnoj veri predaka, budui da je u Sremskim Karlovcima zavrio bogosloviju u kojoj e kasnije biti profesor i rektor (da se ne navodi da je od 1882. bio ak arhimandrit manastira Grgetega), Ruvarac nije mogao biti po ukusu niti srpskih niti inih rodoljubaca. ime ih je iritirao? Pa, razloga je bilo vie nego dovoljno, od osporavanja izdajstva Vuka Brankovia do podsmehivanja cininog monaha sagama o takozvanoj vekovnoj nezavisnosti Crne Gore. Smetao je i jednome Milou S. Milojeviu koji ga je nazivao izdajnikom srpske narodnosti, Vukom Brankoviem koga bi trebalo pod gromilu, a smetao je, boga mi, takoe i Simi Ljubiu koji je uveravao sebe i druge kako je ovaj nadripisac i luak, komu je irilica jedino to valjda znade, prosto rovarac i budala. U vezi sa bojevima koje je Ruvarac, inae u crkvi ovek iziriito konzervativnih shvatanja, vodio sa raznorodnim rodoljupcima, zanimljivo je istai jo dve karakteristine pojedinosti: premda u srpskoj kritikoj istorijskoj misli nije bio sasvim usamljen, u javnom okraju sa neznanjem i pristrasnostima bio je preteno lien saveznika (ostavljali bi ga, tako, ne samo ueni Stojan Novakovi, nego i Jovan Jovanovi Zmaj, Ruvarev drug iz mladosti) dok je, sa druge strane, za neprijatelja imao jedino delimino pojedinca (zvao se Pantelija Srekovi) a, u stvari, itave ustanove kojima je taj pojedinac pripadao. Povod itavome sporu bila je, pretenciozno zamiljena i nikada dovrena, Srekovieva Istorija srpskog naroda ije je odlomke Ruvarac, prznica kakav je bio, prodvrgao pravoj vivisekciji. No, vrlo brzo je spor dobio mnogo vei zamah i znatno vie upletenih lica. O emu je sve zapravo bila re, moe pokazati nekoliko, nasumice odabranih, izvoda iz polemike. U Ruvarevoj interpretaciji, Pantelija Slavkov Srekovi, Srbijanac i ovek sa tla kojim se bavi i kome je odan, grdio je arhimandrita i ovako: Je li napisao togod u celini? to nije bar napisao istoriju nae crkve? Naao i rimpapovca Pejaevia onu sumnju o caru Urou, pa kao alostan predstavnik srpske crkve otpoeo uerivati u la srpski narod i srpsku crkvu. To je grozno! Zar on svojim radom ne rui: 1., 46

vlast, opozicija, alternativa srpsku narodnost, a 2., zar ne pomae srpskim neprijateljima? Ruvarac se oigledno nije mnogo uzbuivao oko osporenog patriotizma, pa je spremno i dalje juriao na glupost i neobrazovanost. Ne obazirui se na modele miljenja koje je Srekovieva istorijska povesnica nudila (poput onog: i ako se srpski steg posred Nia vije, opet zato Kosovo osveeno nije), arhimandrit je jednostavno ponavljao: ja sam rekao da ta Istorija, kao od oveka koji ni latinskoga jezika ne razume te se s toga sam prvim izvorima sluiti ne moe; dalje od oveka koji o istorijskoj kritici ni pojma nema, no se prema raznovrsnim izvorima odnosi onako bezazleno kao i svako dete i prosti narod; i naposledu od oveka Srbina, preteranog patriote, u koga je jae uvstvo i elja od uma i razuma napisana Istorija ne vredi mnogo i upravo nita ne vredi, i da je za Srbiju i Srpstvo velika sramota, to je takva Istorija putena u svet. Prosto satirui Srekovia i njegove zahteve od nacionalne nauke, Ruvarac je spremno primio i optube da je ne samo izrod nego i drugorazredni Srbin iz preka, sklon udvaranju rimokatolicima pa i, o strahote, zagrebakoj Jugoslavenskoj akademiji (iji lan, uz put, nije ni bio). Savlaujui linu tatinu zbog ignorisanja od strane reenih asnika, arhimandrit ovako poruuje: Mui i ne pitaj nesreni prekobare ve odgovaraj: Zat da Panta nije ve lan i zat ne moe biti nikada izabran za lana belohrvatske akademije?... Znajte, da g. Panta zato nije lan Jugoslavenske akademije, to je Srbin, i ne samo prost Srbin, kao mi ostali to smo, ve i Pan-Srbin, i ne samo u teoriji i na papiru pan-Srb, ve to radi na irenju misli o srpskom ujedinjenju. G. Panta je dakle sam kriv to nije lan Jugoslavenske akademije u Zagrebu i njega e prije Amerikanci izabrati za lana amerikanske akademije, nego to e ga potomci negdanji Ilira i Jugoslavena a sadanji Hrvati u Zagrebu izabrati za lana jugoslavenske akademije; g. Panta je sam kriv! Ne bio biti i roditi se Srbinom, i biti tako preteranim Srbinom i Srbljaninom, koji hoe da posrbi svakolika plemena, koljena i jezike slovenske na slovenskom jugu no i to je malo reeno: koji dokazuje ili koji je ve dokazao, da su i beli i crveni Hrvati i Jezerite i Brzaci i Belogezite sve ista srpska plemena i da na slovenskom jugu nije nikad ni bilo drugih slovenskih plemena osim jedinog plemenitog plemena srpskog, a poto to, to g. Panta dokazuje i to je ve dokazao on, sadanjim takozvanim i bez boje Hrvatima ne ide u glavu ni u njihov raun, dapae jako kvari te raune tih novih i bez boje Hrvata a naroito onih u Zagrebu, a jo naroitije onog reda meu Hrvatima, koji ih je odrodio i preporodio koji je i stvorio Akademiju, ne da se srpska, ve neka druga misao iri meu plemenima slovenskim na jugu Preterani 47

Ivan uri patrijoti ili ti oviniste meu Hrvatima a ti presuuju u Akademiji ne mogu birati i poastvovati najveeg patrijota, najveeg ovinistu meu Srbima i Bugarima!... Jugoslavenska akademija u Zagrebu ve i zato i ba i najpoglavitije zato ne moe izabrati g. Pantu najveeg Srbina meu Srbima za svoga lana, to bi tada i jo prije toga morala izabrati g. Antu Starevia, najveeg Hrvata meu takozvanim Hrvatima, za svoga lana; a poto Akademija ovo poslednje nee i opet nee pri svem tom, to je g. Anta za irenje hrvatske misli uradio nego ma koji od akademiara i nego svi skupa i cela Akademija... Na Panta je srpski Anta, a njihov je Anta hrvatski okrnjeni Panta, Panta je S.....vi mlai brat hrvatskom Anti a Anta S.....vi stariji je brat naem Panti, a eda i emanacije su istog duha, istog otca i obojica rade isti posao i trae bilja od omraze i seju isto seme: seme razdora meu srodnom i najbliom braom, meu slovenskim plemenima na jugu koja su upuena jedno na drugo! Nije Ruvarac bio nean ni prema JAZU i udljivostima akademijskih izbora, pa se nije libio ni manje-vie otvorenih aluzija na politike kriterijume koji presuuju umesto onih naunih i samo naunih kada je nauka po sredi. Sarkastino je primeivao da su njegov i Pantelijin usud u osnovi slini: Panta dakle nije a edomilj (Mijatovi) i Stojan (Novakovi) jesu lanovi te Akademije i Panta je sam kriv to nije; pa kad je Panta kriv, to nije, onda moram i ja kao njegov antipod, kao Anti-Panta s njime deliti istu sudbu... Nai edomilji i Stojani pristanu lepo uz Tade (Smiiklase) i Vjekoslave (Klaie), pa za nevolju i uz Franje (Rakoga) i Sime (Ljubie), ali ne mogu, nikad ni do veka ne mogu stati rame uz rame; ni Pantelija uz Tadiju, ni Ilarion uz Simuna takva nepremostiva provalija zija izmeu bizantinaca Pante i Ilariona s jedne i talijanaca Sime i Tade s druge strane. A zar Stojani i edomilji, koji su lanovi one jugoslavenske akademije, nisu Srbi, nisu istonjaci? Oni su dodue Srbi, isti i koreniti Srbi i ako gdekoji izmeu beogradski bugara o srpstvu i srbinstvu njihovom udno gataju, i to samo za to, to oni besednici srpski zanose to grki, to arnautski; i oni su se dalje rodili i ive na istoku i po istonom adetu, ali su pre svega mudraci, pa kao vostoni mudraci rado sestvuju s vostoka na zapad... oni su naprednjaci! Arhimandrita su, dakle, izbegavali i JAZU i SUD (Srpsko ueno drutvo). Stoga je on bivao samo jo jetkiji, ali i manje ranjiv pred optubama da je bio pritajeni pravoslavni zilota bilo prekobarac i Vuk Brankovi. U koi Vuka Brankovia dobro se oseao, ne dajui ni prebijene pare niti na optube da je Belija, to jest potajni uvoznik tue Evrope u domai patrijarhalni raj. Ovo poslednje, kao krunska optuba, 48

vlast, opozicija, alternativa na raijanskom prostoru opstaje do dana dananjeg. Strah pred tuim, strah pred erudicijom ili strah od sebe samoga u suoavanju sa drugima pozivao je vazda na osuivanje bez priziva. Za izdajstvo su bivali optuivani u sluaju Srba i Dositej Obradovi i Vuk Karadi, bivao je sumnjiv Dimitrije Tucovi ali i Jovan Cviji. Njihova izdajstva uvela su ih u nacionalnu istoriju, iako ih neporoni zemljaci samo povremeno amnestiraju od krivice. Nije li i danas preesto sumnjiv Ruvarac zbog svoje istorijske hiperkritinosti, Dostitej zbog evropejstva, Vuk zbog laicizacije duboko bogoslovlju privrenog narodnog kulturnog bia, Tucovi zbog albanofilstva a Cviji zbog uverenja da psihofiziki tipovi Balkanaca nameu drukije reenje junoslovenske drave od pukog zaokruivanja zamiljenih nacionalnih granica? Tuioci za potomke ostaju anonimni a optueni se pamte. I u tome je jedna od razlika izmeu pravog Vuka Brankovia i njegovih tuilaca i ovih potonjih izdajnika (duan sam da upozorim da o izdajnicima bez navodnika ovde ni nema govora). Priica o Panteliji i kalueru Ilarionu pouna je jo u kojeemu. itaoe, pomui se malo i sam. Ja te samo podseam: da li je Ruvarac znao da je Srbin i pre nego to mu je to Panta Srekovi otkrio?; da li je bio lo Srbin zato to je prolost svoga naroda valjano poznavao (a poznavao je prolost, razumno je pretpostaviti, zato to je svoj narod voleo)?; da li je sudbina naunih ili uenih drutava, svuda a pogotovo na ovome tlu, bivala izloena oduvek slinim iskuenjima, meu kojima naroito onome da budu poistoveena sa trenutnim ciljevima prolaznih dravnih vlasti? Ili: da li na polzu Hrvatima slui (sada ve moda biva) Jugoslavenska akademija, tanije da li e hrvatsku nacionalnu propagandu bolje zastupati oni koji veruju da je cilj propagande propagiranje nacije u krilu same nacije umesto meu drugima? Ili: da li su Istrani loi Hrvati zato to se ne boje tih drugih kao ni svojih posebnosti (a zato bi ih se i bojali kada su meu njima svoje slovinstvo sauvali i za hrvatstvo se izborili)? Da ne ream dalje, iz Pantelijade za pouku ostaje i sledee: brao Hrvati, uvajte se sopstvene provincije duha, brao Srbi, klonite se misli o idealizovanoj prolosti kao zameni za ivot u kome jeste, brinite i jedni i drugi o vlastitom neznanju, pa i o prolosti koja vas obavezuje makar na njeno razumevanje. Jer, kako veli arhimandrit: Nije Panta sam i inokosan S Pantom i uz Pantu, i iza Pante stoji itava eta, itav oblak pantelijskih natura i eksistencija i na ovoj i na onoj strani. I to bi jedna od pripovesti iz Vilistana naega doba. Demokratija danas, Beograd, 4-5 (jul-avgust 1990) 49

Ivan uri

3. DOMOLJUPCI I RODOLJUPCI
Tu, nedavno, jedan moj prijatelj, Slovenac, predloio mi je neto duhovito. Na pakost aksiomatski raspoloenim Hrvatima i Srbima, koji pouzdano znaju da na sunanoj strani Alpa nikada nije bilo mesta za autoironiju, i podsmeh samome sebi, predlog je sadrao poziv na boj oko indijskog naslea. On bi, naime, dobro naoruan otkriima o Venetima kao vlastitim precima, tvrdio da je Indija nedvosmisleno slovenaka, to bih mu ja osporavao, ako ne niim drugim, ono makar mojom uverenou da, dokle god u pomenutoj zemlji postoji samo jedan srpski grob, ona e biti srpska i bie to sve dok na svetu bude bilo ijednog Srbina. Jer, svuda gde ima srpskih grobova tamo ima i Srbije. Uz put, ja zaista, sasvim sluajno, znam ak za dva srpska groba u Indiji (on nije znao ni za jedan slovenaki), iako su oni, grobovi, to je za prirodu spora uostalom nevano, iz vremena posle drugog svetskog rata. Nevano je bilo ve i stoga to sam ja planirao da se u polemici prethodno valjano obezbedim naunim rezultatima o Sorabima i Srbima (kao) najstarijem narodu na svetu. Oaloeni, ubrzo smo, meutim, obojica shvatili da je od takve raspre bolje odmah odustati, budui da bi izgledi na oekivanu neozbiljnu percepciju simuliranog dijaloga bili izuzetno skromni. A kako i da ne budu skromni, u okolnostima u kojima se svuda neguje naklonost prema svakojakim etnogenezama, prema propovedima o mrnji kao sudbinskom okruju pravednog i izabranog naroda, o naciji kao predziu Europe i njene kulture ili o istorijski predodreenim ratnicimamirotvorcima? Makar delimino, objanjenje takvih okolnosti nalo bi se i u istorijski pogodnom lokalnom tlu za raanje raznovrsnih povesnih optih mesta u mitskim zazivanjima prolosti kao zamene za nepovoljnu sadanjost i jo goru budunost. Jer, one su izvesne pri postojeem stanju stvari. Navedenih kliea ima, razume se, i kod drugih, izvan Balkana, pri emu im je svima zajedniko obeleje idealizovana autoprojekcija i statini 50

vlast, opozicija, alternativa pogled na istorijsko vreme. Nisu li to i nebrojeno puta ponavljana raspredanja o razvijenom severu i za siromatvo i lenarenje predodreenom evropskom jugu? Malo je tu vano to takozvana nauna istorija jedva da pomenutoj hipotezi u prilog moe navui nekoliko stolea, naspram vie od dva milenijuma koji bi severnjake osporavali. Slini su i toposi o Italijanima i Nemcima kao bojovnicima, toposi ije je poreklo toliko svee da se ni vekovima ne da meriti. Navodno, Italijani su kukavice a Nemci bogomdani vojnici, premda itavo mnogostoletno evropsko iskustvo govori preteno obrnuto. Najbolji i najbolje plaeni ratnik-profesionalac u XV veku, na primer, nije bio niti Bavarac niti Englez (pa ni Srbin) ve nekakav condotierre (zajedno sa druinom zemljaka). Ko sumnja u sumnje o trajnoj predispoziciji Germana za borbene vetine, odnosno sklonosti Apeninaca prema dezerterstvu, neka zaviri u drevne platne spiskove. Uostalom, neka proveri i kako je o Germanima, piui o zbivanjima sa poetka XIX veka, jo uvek sudio poetkom XX veka Lav Nikolajevi Tolstoj u svome Ratu i miru. Iz iskustva naega doba oigledno proizlazi da se Tolstoj prevario, ali iz perspektive napoleonovskih vojni nije. Jednostavno, hou rei da se, u sferi istorijskih saga, ravnopravno sa za boj vazda spremnim i nespremnim Prusima i Lombaranima, moe meriti paralelna nekadanja tradicija o navodno hrabrim Italijanima i kukavnim Nemcima. Samo toliko. Naravno, toposu se kritika pamet teko odupire, ali mu se ipak mora suprotstavljati, pogotovu onda kada je ta pamet u prilici da bude sasluana. Da bih stekao poverenje strpljivog itaoca, biu najstroi prema vrhovniku moga linog panteona, prema Jovanu Cvijiu, oveku na koga se esto i rado pozivam. Primer koji u navesti tie se upravo njega. U jeku ratova koji su do krajnosti suprotstavili Bugarsku i Srbiju i u srpskom kolektivnom seanju ostavili duboke tragove o bugarskoj svireposti a zatim i politikoj prevrtljivosti, Cviji se, naime, osetio pozvanim da, u oima svetskog javnog mnjenja, poloaj Srbije brani kako naunim tako i propagandnim nastojanjima. Ne bez razloga, jer bio je uvaen i smatran nepristrasnim, to ipak do kraja nije bio. Otuda u njegovom (naknadnom) dopisivanju stranica o istonobalkanskom tipu stanovnitva, u okviru opsenog spomenika srpske misli kakva jeste knjiga o Balkanskom poluostrvu i junoslovenskim zemljama, ima i ovakvih reenica: bugarski politiari (za razliku od ostalih junoslovenskih tipova) obdareni su veom jainom volje oni su siroviji, vie samovoljni, esto sposobni za neverovatne obrte U drugim grupama vodei krugovi tee duhovnom i moralnom napretku i esto pokazuju vrlo jasno izraen smisao za knjievnost i umetnost; bugarske voe 51

Ivan uri streme poglavito materijalnim ciljevima U oblastima centralnog tipa bugarin je postao oznaenjem za sve to je prosto, duhovno i materijalno Makedonci vele priati kao Bugari, to jest neveto, kao seljaci. U junoj Makedoniji uo sam izraz izbugari se kad se govori o ukvarenom itu koje nije dobro za seme, a izraz pobugari se kad se hoe da kae da se jedna stvar kvari i haba. Bugarka je vrsta najprostije penice. Bugari su, nadalje, prodrljivci, ozbiljni, neveseli i esto sumorni, neprijatelji ale, tvrdice, lukavi i podmukli, runi, Bugari ne cene viteka dela i smatraju ih za detinjariju, a jedan od Bugara boravei meu Crnogorcima, smatrao je za komediju i njihovo dranje i sve ono to su rekli i uinili; od svega toga on nije nita razumeo, kod njih nema ni one sklonosti za svirku i pesmu koja je uroena kod drugih Slovena na Balkanu, u poreenju sa ovima oni su teki i kruti, bez intelektualne gipkosti, primili su najvie osobina od Turaka, svojih ugnjetaa Meu manama Bugara nisu izostavljeni ni sebinost i nedostatak ponosa, materijalizam, injenica da oni nisu imali Kosovo i tako dalje. Krunski argument, meutim, ipak je u saznanju da su Bugari izvrsni vojnici, disciplinovani, vrlo hrabri, ali bez smelosti; uporni ali bez oduevljenja; to je jedina vojska koja ne zna za pesme na maru; kreu se pognutih glava, utljivi, vrsti prema tekoama, ravnoduni, gnevni bez estine i pobednici bez radosti; oni ne pevaju! Sic dixit Iohannes Tzviyitch. Pesma nas je odrala njojzi hvala! No, ako je tako sa Cvijiem, ta li tek ostaje za zaviajna opta mesta u tumaenjima prolosti junih Slovena i za protagoniste njihove distribucije ojaenim sunarodnicima s kraja XX veka? Malo, oigledno. Uprkos svemu, vredi li bar pokuati sa hlaenjem roene i priroene brae? Za neku sledeu priliku u ostaviti pripovesti koje bi potvrivale ili osporavale superiornost hrvatske kulture ili srpskog junatva. Neu se baviti ni tvrdnjama o hrvatskom junatvu i srpskoj civilizaciji minuloga doba. Znai, izostaviu i potvrde iz prolosti o sklonosti dalmatinskih mesta ka prljavtini (pa i one, neodmerene iskaze, poput izjave kakvog, higijeni kobajagi genetski sklonog Francuza iz XVII stolea, o osmanskim kasabama koje su istije od varoi pod Srbijom), o sklonosti Trenkovih pandura ka alkoholizmu i porocima pre nego ka ojstvu i junatvu, o pojedinim Zrinskima koji hrvatski nisu ni znali zboriti i jo kojeta drugo reenome nalik. Neu se zadravati ni na primerima koji poriu herojske osobine srpskih srednjevekovnih vitezova i vladara (ukljuiv i takve u kojima se, katkada, dogaa da se, navodno, pokoji upan i upiki od straha pred neprijateljem), kao to u sada prenebregnuti i teze o srpskoj velikodunosti ili vrednoi. I time bi se moglo pomoi pri pronicanju u 52

vlast, opozicija, alternativa razloge nevolja sa turizmom u Jugoslaviji leta gospodnjeg hiljadu devet stotina devedesetog ako je po sredi stanje sa klozetima na plavome Jadranu, time bi se moglo posluiti i pri razumevanju neuspeha zajma u Srbiji jer njeni itelji, ak i da su iroke ruke, upravo kao patrioti hara nikako istorijski ne vole a, sudei po Srbima veoma sklonom zemljaku Joakimu Vujiu, ne vole preterano ni da rade. Recimo, za ovo poslednje Vuji je naao sledee opravdanje: Zemljodelci Serblji jesu srednji, ne odve priljeni i trudoljubivi, jerbo heroji, ratoborci i junaci, kako to su Serblji, ne mogu zaista biti dobri orai i kopai; a tako isto biva i kod drugi herojski naroda. Iznetim, ne daj Boe, ni ne pomiljam da u celini poreknem zasnovanost pojedinih meu mitovima. Prosto naprosto, elja mi je samo da ih odmerim, ne bih li ih pribliio istorijskoj realnosti. Ovoga puta, u obliku paradigme, baviu se zapravo jednim domoljupcem plemenitih pobuda i pogibeljnim posledicama njegovih poruka, pretvorenih u povesne istine bez priziva, u naratajima koji slede, u redovima novih rodoljubaca. Namerno izvodei sinonimiju izmeu navedenih termina (iako svestan njihovih razliitih konotacija), hou da istaknem da su i domoljubac, linost koja doprinosi raanju i jaanju mita, kao i rodoljubac, ovek koji je egzekutor toga mita, u potpunosti bezazleni i nevini. Da mi se ne bi prigovorilo na pristrasnosti, prvi e biti iz plemena Tuge i Buge, to jest hrvatskoga, dok e drugi biti izdanak najdinijih sokolova koje rodit znade samo Srpka. Uostalom, to je i svejedno, jer obojica su najpre rtve mitske prolosti. August Harambai bio je sin pravoslavnog oca i katolike majke. Svojom pesnikom sudbinom on ilustruje domete i ishode ivota mnogih koji su vlastito umee, kakvo je da je, bili spremni da uslove usudom politikih stranaka ijim bi se izazovima odali i podali. U osnovi neduan, Harambai je linu sudbinu poverio uvenome Anti Stareviu. Posledice pomenutog poverenja bili su i stihovi poput ovih: Ja sam, draga, dobar Hrvat, Bistra vida, uma zdrava, Ja sam, draga, duom, tielom, Privrenik stranke prava! A pevao je i ovako: O budte ljudi, junaki Hrvati, Pa ustanite listom poput lava! 53

Ivan uri Slobodi vi ste ve pred samim vrati, Do nje vas vodi samo stranka prava Moda zbog svoga sumnjivog unitaristikog porekla, a moda i zato to ba nije najbolje razumevao program svoga poverioca, Harambai je meutim obiavao da se katkada prilino i zaleti, na primer u opisu hrvatskih granica: Od Adrije tamo do hladna Timoka, Od Balkana pa do Triglava visoka, Svud su tvoja djeca i svud srea huda! Ali, da budem pravedan, voleo bih da vidim koga meu dananjim pristaama takvog umetnikog angamana u politikoj zbilji koji bi smogao snage da zapie i sledee: Eto vidi, taj me udes eka, Svi e onda zaboravit mene, A i moje pjesme skrparene! A kada su toposi u pitanju, kakav je i navedeni stih sa sanjanim narodnim meama, njima vrvi i jedna i druga bratska literarna batina, sve do nama bliskih vremena zla, vernika, grenika i otpadnika. Da bi se uverio, pokuaj, itaoe, da zameni etnonime u stihovima fra Filipa Grabovca, stihovima nastalim sto pedeset godina pre Harambaievih, pa onda prosuuj svojom glavom o posebnosti nacionalnih istorijskih predanja: Da bArvati skladni bili, Ne bovako alost pili. Rekoh, da bi sklad imali, Svim bi svitom ti vladali. Na oruju junak vrli, Svaki kralj ih zato grli Kad kralj hoe kog da srve, Tad Arvate mee prve, A dobitak kad se dili, Tad pitaju: gdi ste bili

54

vlast, opozicija, alternativa I tome slino, sve u duhu upozorenja da Srbi (Hrvati) u miru uvek gube ono to su na oruju stekli! Za utehu, konkretni topos toliko je est, pa ga je mogue pronai ak i u Vizantiji, dravi spremnoj na svakojake lukavtine i mirnodopske prevare. I Vizantinci su, zaudo, esto bivali gotovi da sebe vide, poput asnih Srba i Hrvata, kao ratnike nevete pregovorima, nagodbama ili neprincipijelnim koalicijama. Jakov Ignjatovi je, meutim, bio ipak sluaj za sebe. Optuivali su ga, istina, za dvojnu pripadnost, tvrdei da kod njega prevagu ima as maarsko domoljublje as srpsko rodoljublje. No, da je samo do toga, Ignjatovi bi bio jednostavno jedan od mnogih u vlastitome narodu. Jo manje bi se Jakov Ignjatovi mogao izdvojiti po istrajnom nastojanju da, kao pisac, bude na korist nacionalnoj stvari, tek ponekad primeujui da je i sam, nehotino, postao rtva egzekucije pomenutih mitova. Ono to ga izdvaja, zapravo je redak zapis u prozi o roenju, ivotu i umoru jedne takve rtve. Pri tome, potpuno je nevano to Ignjatoviev Vasa Repekt misli ozbiljno ili to, eventualno, Ignjatovi ozbiljno misli o svome junaku posledice su iste: setni osmeh, pun razumevanja, na licima pievih potovalaca s kraja ovoga stolea. Klju za prilazak tunoj prii o Repektu, samosvesnom patrioti i ugarskom husaru, nije teko pronai, Ignjatovi ga nudi na skoro svakoj stranici. Recimo, neto iz Repektovih kolskih dana: No na stranu sve te kolske knjige, Vasa je najvoleo itati srpske junake pesme, iz nekih starih sobranija. to je god itao o junacima, sve je drao da se ba to tako zbilo, ma da je na nemogunost naliilo. Kako see Arape Kraljevi Marko, junatvo Strahinj-bana to Vasa ne bi dopustio da je moglo biti drukije. Te vile srpskih junaka, te su ivele i ive ostale. One Osijanske slike gde srpski junak, kada mu je vruina, iupa s korenom itavu jelu iz zemlje, pa na konju jezdei dri jelu u ruci a sunani zraci kroz lie na toke mu padaju to je sve tako bilo, kao god i ono kad se Marko buzdovanom u oblake hita No sad treba dalje da ide u kolu. Zajedljivac, bundija i kavgadija, Vasa je, mimo kole i uprkos njoj, imao i druge izvore svojim rodoljubivim matarijama. Jer, otac mu, ika Ignja, itao je knjige, osobito to se tie Rusije i Srbije. Nije ni udo, cela porodica je ovenistina, to jest svoj narod u zvezde kuje, i sve se nada velikoj budunosti, no uvek i sve redom smrt prevari. Uz Crnog ora i Hajduk-Veljka, ika Ignja je ruskog cara Nikolu oboavao i na dan Sv. Nikole uvek bi ispio au i u zdravlje svesilnjejeg imperatora Nikolaja i u zdravlje sviju bauaka, da dobiju Carigrad, da podignu krst na crkvi Sv. Sofije, a Srbima da dadu Bosnu i Hercegovinu i Prizren dae do morja. 55

Ivan uri Obuzetost srodnim mislima Repektu nee oduzeti ni zlehuda sudba, pa ni kazamat u kome je dugo bio zatoen. Tamo mu je od naroite pomoi bio jedan popa, od koga se nadahnuem snabdevao: Od svetenika dobije knjige geografske o Austriji, o Turskoj, Staroj Srbiji, i jednu o novoj mladoj Srbiji, o Crnoj Gori Kad mu je u ruke dola srpska karta, on stane pa se misli. Probudio se u njemu prvi instinkt njegova detinjstva. Palo mu je na pamet da je njegova roena varo naseljena iz Srbije, da je u sredini Maarske, i da je tu zakopana srpska radost i alost, jer negda su bili slavni, a sad izglodani. Pade mu na pamet: Mi e Sent-andrejci, cjelog svjeta slavni. Misli se, Bog zna nije li nesrean to je Sent-andrejac. Jer ne moe biti drugo nego Srbin, a ne da mu se biti Srbinom. Ali opet ga uzbudi kad vidi srpski grb, kad vidi mapu, bilo stare bilo mlade Srbije. I kad mu padnu na pamet junake pesme o Kraljeviu, Obiliu, duh mu se sasvim preobrazi, eleo bi onamo otkud su njegovi stari doli. Repektova zamisao o povratku na Kosovo ostala je, kao i kod mnogih do naih dana, ipak jedino alibi za dalje matanje. Tamo se nije vratio, ali, katkad, zamiljen, sedei u dalekoj Ugarskoj, gledi na mapu Turske. Onde je Metohija, otkud su njegovi doli, pa onda Pritina, Prizren. Uzdahne, pa kripne zubima; tu bi se voleo sa Mujama tui. Nepristrasno zborei, popa je kod Repekta uspeno i dugo gradio veru da se za deset godina mora obnoviti Duanovo carstvo, no kada je ovaj takve podsticaje stao uzimati zdravo za gotovo, svetenik je ustuknuo. Meutim, bilo je kasno. Repekt je uveliko ve zapoeo sa pravljenjem Velike Srbije i Duanovog carstva. Sedei u zatvoru, oslobaao je Arnautluk, Bosnu, Hercegovinu, Jadransko more, slao vojske preko Drine i u Sandak, tvrdio da e odbranu pred Austrijom postaviti na Uni, uporedo raunajui da doe li Rusija, neka je, nee ona biti sama tu; doi e i druge velesile, pa, pa emo onda videti ija majka crnu vunu prede! Tako Repekt nepovratno ode u svoj Vilistan, dok je popa odocnelo uzdisao, nesvestan vlastitog udela u Vasinoj tragediji: No to je ba fantazija, ree krstei se, tek to ne kae budi Bog s nama. Pa se krsti, glavom mae, otkud u robijau takve misli. Do due misli su kriminalne, ali i Repekt je u kriminalu. Sav ivot Repektov ve je od detinjstva ogoren, pa mora u tom ogorenju i skonati. I Repekt je skonao, obolevi od tuberkuloze, nedugo po izlasku iz zatvora, obeshrabren nikako, ali prevaren istorijom i popom to svakako. A Ignjatovi, Sent-Andrejac? Sumnjam da e ga se ko prisetiti 1990. godine, pogotovo sumnjam da e kome pasti na um Vasa Repekt u jeku proslavljanja tri stotine godina od seobe Srbalja u nepoznato 56

vlast, opozicija, alternativa i tue. Iako je itekako zasluio. Grabovaca i Harambaia je i kod Srba oduvek bilo na pretek, kao i kod Hrvata, kao i kod svih ostalih, ali valja znati da srpskoj knjievnosti, srpskoj nacionalnoj zrelosti (kao i svaijoj drugoj), vie pomae jedan Vasa Repekt (ukoliko ga u batini ima) no to su to kadra da uine svekolika (pa i Ignjatovieva) soinjenja o mitovima. Meutim, ima li danas koga voljnog za takvu poruku? Demokratija danas, Beograd, 6 (oktobar 1990)

57

Ivan uri

58

vlast, opozicija, alternativa

II Odanost pozivu: protiv upotrebe istorije

Rasprave i lanci

59

Ivan uri

60

vlast, opozicija, alternativa

1. Balkanski patriotizam i junoslovenske etnogeneze UPOTREBA ISTORIJE

Seam se da je osnovna muka Radoslava Pavlovia, autora ovinistike farse, predstave koja je svojevremeno imala mnogo uspeha, bila u pravljenju tzv. ravnotee. ini mi se, govorio je autor, da ima vie aoka na raun Hrvata, daj neto na raun Srba, pa onda posle: ini mi se da su Srbi pretegli, daj neto da ujedemo Hrvate, da bismo napravili neku vrstu klackalice i neku vrstu balansa. I tu je zaista bilo svega i svaega. Tako u jednom trenutku, nadahnuti srpski istoriar, svom prijatelju povjesniaru kae da su Srbi najstariji narod na svetu, a to je uostalom i naslov jedne knjige koja je ovde tampana. Jer, prvo su bili Jevreji, pa onda Srbi, a zatim su dole i amebe, objasnio je sprski istoriar. To je dobar lagvort za ovu temu koja nema kraja, a koja nas sve, u isto vreme, upuuje na jedini, moda pravi, nauk kojim se slui istorijska nauka, a to je relativizacija svega u onoj meri u kojoj prostor i vreme iziskuju od istoriara opreznost kada razmilja o savremenim kategorijama na osnovu premisa iz prolosti. Naime, istoriari vrlo dobro znaju da niti jedan prostor nije jednom zauvek dat bilo kom narodu, a pogotovo sam narod, budui da mu ni prostor nije jednom zauvek dat, ne moe raunati na svoju venost. Svaki narod ima svoj ivot tako to ima svoje raanje, uspon, pa i umiranje. Istorija je prepuna umrlih naroda i bie prepuna. Prepuna je naroda koji se, moda i na nae oi, raaju, naroda u naem smislu rei. Jo opasnija okolnost jeste kada ljudi nae poimanje nacije poistoveuju sa onim shvatanjem naroda kakvo je ono postojalo, recimo, u Srednjem veku. Jer, u kategorijama ljudi Srednjega veka ne postoji poimanje nacije i nacionalnog oseanja onakvog kakvo mi u moderno vreme imamo o 61

Ivan uri samima sebi, kao to ni naa poimanja ovinizma i rasizma ne mogu biti poimanja ovinizma i rasizma kod ljudi Srednjega veka. To ne znai da su ljudi Srednjega veka bili tolerantni ili tolerantniji nego to smo mi, ali, jednostavno, premise na kojima su poivali njihovi logiki sistemi, klasifikacije vrednih i manje vrednih, pametnih i glupih, lepih i runih, boljih i loijih, bile su sasvim drugaije. Da bi se u Srednjem veku jedna drava, pa onda sa njom i podanici vladara koji gospodari tom dravom, mogla prikljuiti sistemu ravnopravnih zemalja, bilo je neophodno primanje hrianstva. Zapravo, primanje hrianstva znailo je ulazak u hriansku vaseljenu i davalo je, zaista, ona prava koja bi danas, recimo, moglo da da pristupanje Ujedninjenim nacijama. Otuda je tolika potreba mnogih varvarskih vladara Srednjega veka da, pre ili kasnije, pristupe hristijanizaciji. Dobar primer za to je Bugarska iji je vladar Boris 864. godine promenio ime u Mihailo jer se pokrstio (kum mu je bio vizantijski car). Taj Boris tj. Mihailo je tim nastojanjem upravo eleo svojoj dravi da pribavi status ravnopravne drave u hrianskom svetu. Uporedo sa tim stoji i jedna druga koncepcija ljudi Srednjega veka koja nalazi svoju logiku nit u ideologiji iji je batinik bila Vizantija. To je ideologija Rimskog carstva, univerzalistika ideologija koja se dosta jednostavno, ve od Konstantina Velikog, poklopila sa poimanjem hijerarhije drave, onako kako to zahteva zemaljska piramida koja je pandan nebeskoj piramidi. Prema tome, granice rimskog sveta su se dosta jednostavno, govorim u teoriji, naravno, stale poklapati sa granicama hrianske kulture, odnosno hrianske civilizacije. Sudbina je htela, i to je sad pitanje za posebnu temu, to taj prvobitno hrianski ili rimskohrianski svet, osim u nekakvim kolonizacionim naporima modernih velikih kolonizatorskih sila kakva je bila Engleska i Francuska, zapravo nije pomeren u toku dve hiljade godina sa mediteranskog basena. Kada je re o balkanskom patriotizmu i o relativizaciji svega i svaega, dobar bi, moda, bio primer onaj koji se tie Beograda, govorei u prilog tezi da nita nije veito i jednom zauvek dato. Jer, taj je na glavni grad bio jo uvek vie pod vlau Bugara nego to je bio pod vlau Srba. Najmanje puna dva veka Beograd je, naime, bio pod vlau Bugara. Otuda se i dogodila jedna, pomalo smena, situacija kod neukih ljudi kada je, pre dve godine sa velikom pompom, koja je ovde, inae, pratila raznorazna prizivanja prolosti poslednjih godina, doneta i sveano uruena iz papske kancelarije isprava koja svedoi o 1111 godina pomena imena Beograda u slovenskom obliku. To je zaista tano. Ali, verovatno nemarom istoriara koji ne vode uvek rauna o politikim okolnostima i neznanjem politiara 62

vlast, opozicija, alternativa koji ne znaju istoriju, taj in je iskorien i za neto to je, verovatno, moram rei, mudra, da ne kaem lukava, administracija Svete stolice imala na umu kada je pristupila toj ceremoniji. Re je o pomenu iz 878. godine, jednoj poslanici koju upuuje Papa Jovan ili Ivan VIII bugarskom vladaru Borisu u kojoj se ali na beogradskog episkopa Sergija zbog njegovih poruka i u kojoj kae: Koji sebi lano ime episkopsko jeste usvojio. Ali, taj episkop i taj knez Boris, kome se obraa rimski papa, najbolja je potvrda da Beograd ne samo da je pod dravnom upravom Bugara, jer se papa njemu obraa, nego da je i crkvena jurisdikcija u tom trenutku u Beogradu podlona vlasti bugarskog arhiepiskopa. Pitanje je opet za diskusiju ta to dalje sve znai. S druge strane, ne samo u XVI, nego i u XVII, pa ak i u XVIII veku, skoro bih rekao na deceniju-dve pred dizanje Prvog srpskog ustanka 1804. godine, bez izuzetka, svaki putopisac koga je put vodio carskim drumom, a carski drum je ono to nas i dan-danas, zapravo, i ini zanimljivima svetu, to je ona via militaris od Beograda preko Nia, Dimitrovgrada, Sofije, Plovdiva do Carigrada, dakle, svaki putopisac tu dolinu Velike Morave dosledno naziva umama Bugarske, a taj prostor bugarskom teritorijom. Niko normalan, niko zdrav, danas, pa ak ni tvorci sanstefanskog projekta ugovora nisu imali na umu da je Velika Morava bugarska. To su te relativnosti o kojima istoriari neprestano vode rauna i prostori na kojima narodi danas jesu, jue moda nisu bili, a ko zna ta e sa njima biti sutra. Tih muka sa apsolutnim poimanjem nacije u determinisanim kategorijama nisu lieni ni drugi nai balkanski susedi. ak, rekao bih, da su neki od njih, iz razliitih razloga, moda jo prijemiviji na ono to mi u nauci nazivamo romantizmom, dok politiari, ne znajui za pravo znaenje te rei, nazivaju to voluntarizmom. Recimo, Srbi su na Balkanskom poluostrvu prvi podigli ustanak protiv Turaka. To je tano, ali Srbi, ipak, nisu vaan narod za evropsku civilizaciju u onoj meri u kojoj su to Grci. Iz prostog razloga to je Grka kolevka zapadne civilizacije, neu rei evropske jer Evropa je novi termin. Tako je prirodno da je, kada je 1821. godine dolo do grkog ustanka protiv Turaka, taj ustanak imao neuporedivo vie publiciteta, neuporedivo vie podrke, simpatija, zanimanja i strepnji u zapadnom delu evropske civilizacije, prvenstveno meu Francuzima, a jo vie meu Englezima. Primeri dela nadahnutih ljubavlju prema Grcima bili su mnogobrojni u to doba. Utoliko je tada vie trao Nemac Jakob Filip Falmerajer. Bio je to beskrajno zanimljiv ovek, avanturista, naoruan razliitim, uglavnom polovinim, znanjima ali u isto vreme veoma lucidnih zapaanja. U jeku tog filhelenstva objavio je jednu 63

Ivan uri svoju knjigu u dva toma, u prevodu pod naslovom Istorija Peloponeza tokom Srednjeg veka. Pod tim dosta nedunim nazivom, Jakob Filip Falmerajer je dokazivao kako Grci njegovog doba, znai ti Grci koji su digli ustanak protiv Turaka, u stvari, nisu oni Grci za koje se izdaju, da oni nemaju nikakve veze ni sa Platonom, ni sa Aristotelom, ni sa Arhimedom, ni sa Periklom, da su oni jednostavno toliko izmeani tokom svoje potonje istorije, da su bili izloeni, prvenstveno, uticajima i migraciji na grko tle, meu kojima najvee mesto pridaje slovenskoj, ali i turskoj, neto ranije albanskoj, a uporedo sa albanskom tzv. franakoj, tj. latinskoj. Po njemu se, u tom konglomeratu naroda, grki etnos izgubio i potpuno je besmisleno pozivati se na svete tradicije klasine grke kulture kad ovi Grci sa njom nemaju nikakve veze. To je bila strahovita uvreda grkom narodu i ta se knjiga u Republici Grkoj dan-danas nalazi na tzv. indeksu proskribovanih knjiga. Jakob Filip Falmerajer je u osnovi preterao, ali je potka njegove preterane ideje bila tana. injenica je da su se Grci tokom svoje istorije meali sa drugim narodima. Meali su se na onaj isti nain na koji su se meali i mnogi drugi narodi na drugim prostorima opet sa drugim narodima. istih naroda u istoriji nema. Recimo, vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit, istina beleei neto starije stanje, a pie sredinom X veka, kae ba za taj isti Peloponez: Poslovenila se itava zemlja i postala je varvarska. Danas, ma koliko ovek bio slavjanofil, ipak ne moe preterivati i rei da Sloveni imaju ikakvo pravo na Peloponez. I umesto da se snaga grkog etnosa i grke kulture procenjuje ne kroz to to je u jednom trenutku grki narod trpeo imigraciju drugih naroda, drugih kultura, nju valja procenjivati kroz injenicu da je grki narod uspeo da savlada imigracione uticaje razliitih stranih etnosa, te da se, isto tako, u pomenutoj injenici sa razlogom trai kompliment vlastitome narodu, jer danas Peloponez jeste, nesumnjivo parexcellance grka pokrajina. Strah od tzv. neiste krvi je ogroman svuda gde vlada romantizam u poimanju prolosti. Taj strah veliki narodi danas uglavnom nemaju, osim ako nije re o nekakvim rasistikim teorijama. Francuski aci, studenti, sa ponosom, sledei brodelijansku kolu1 razmiljanja, tvrde da je Francuskoj, njenom nacionalnom ujedinjenju, pa onda i dravnom, mnogo vie pomogla izgradnja eleznike mree nego sve Jovanke Orleanke zajedno. Mi, na alost, nismo stigli dotle da razmiljamo koliko je srbizaciji krajeva koji su

Fernan Brodel, francuski istoriar, jedan od urednika uvenog asopisa Anali.

64

vlast, opozicija, alternativa imali dosta nestabilno srpsko oseanje, ili bar ne potpuno srpsko oseanje, doprinela izgradnja pruge koja nam je pomogla da se poveemo sa Carigradom, odnosno Solunom i Skopljem. Hou da kaem da na prostorima na kojima u istoriografiji vlada neto to ja zovem smeom dva, bar po meni, strana metodoloka pristupa istoriji, marksistikog i pozitivistikog, tj. tamo gde vlada pozitivistiki marksizam, zaista je mogue dobijati i knjige koje, bez obzira na dobre namere, u sutini tete svakoj ozbiljnoj interpretaciji sudbine vlastitog naroda u prolosti. Nae predstave i naa saznanja, nau realnost, u krajnjoj liniji, nikada ne smemo poistoveivati sa onim to je bilo. Kliei u razmiljanjima nas u istoriji dovode i na teren tzv. nacionalne propagande. Verovanje da je etnogeneza jednog naroda jednokratni in koji se obavlja jednom zauvek sasvim je neistorijska. Uzmimo za primer Bugare. Takozvani Bugari ili protobugari, Asparuhovi Bugari, ako hoete, koji pripadaju turskoj grupi naroda, doseljavaju se na Balkansko poluostrvo na prostor izmeu planinskog masiva Balkana i reke Dunav, u njenom donjem toku, nizvodno od erdapa, negde oko 680. godine. Na tom prostoru oni ve zatiu, u meuvremenu naseljeno slovensko stanovnitvo. Od tih 80-tih godina VII veka pa sve do, praktino, isteka prve polovine IX veka, trajalo je utapanje neuporedivo malobrojnih Bugara u slovensku masu. Nije to ak ni bio, brojano gledano, teak posao, ali i takav kakav je bio, taj proces simbioze protobugara sa Slovenima potrajao je, eto vidite, od 680, grubo govorei, do priblino 850. godine. Tako, kada je srpska administracija stigla u Makedoniju XX veka, jedna od pesama koju su aci morali znati bila je i pesma: Oj Bugari, vi tatarske krvi, doe, srpska vojska da vas smrvi. Eto vam prizivanje i vraanje Bugara koji su, van svake sumnje, slovenski narod, u jednoj dnevnoj propagandi, oigledno efikasnoj u datom trenutku, na njihovu tzv. tursku genezu, odnosno na njihovo neslovensko poreklo. Sline nevolje postoje i sa interpretacijom pojedinih istorijskih dogaaja. Dve, literarno veoma uspele, biografije Svetoga Save nastale su iz pera Domentijana i Teodosija. I Domentijan i Teodosije su pisci XIII veka. No, njihovi ivoti Svetoga Save razlikuju se u mnogo emu. Domentijanov ivot Svetga Save jeste, oigledno, delo uenoga oveka, opirnije je, dok je Teodosijev spis saetiji. Sledei metodoloka pravila, prema kojima je obino, ako je re o dva srodna izvora, onaj koji je opirniji obino i onaj koji preuzima, a onaj koji je saetiji obino onaj od koga se preuzima, te sledei jo neke druge elemente, mnogi su istoriari, mnogi naunici, bili uvereni da je Teodosijev spis stariji, a Domentijanov mlai. 65

Ivan uri Da bi se dokazalo da je upravo obrnuto, pored ostalog, moe da poslui i jedna, skoro bih rekao, letimina analiza sadraja i jednog i drugog spisa. Kod Teodosija stoji nekoliko opisnih podataka u kontradiktornosti sa onim to istorijska nauka zaista zna o tim dogaajima. Naime, Sveti Sava je savremenik krunisanja Stefana Nemanjia, tada nazvanog Stefan Prvovenani. Stefan Nemanji je 1217. godine, to znamo sa druge strane, ne iz ovih spisa, primio krunu ije je poreklo bilo rimsko, latinsko. Dve i po godine kasnije dolo je do sticanja srpske crkvene samostalnosti. To je tzv. srpska autokefalnost, to je zasluga Svetoga Save, autokefalnost koja je dobijena iz Nikeje, te je srpska crkva time stekla i samostalnost kao neophodan uslov za punu dravnu nezavisnost onakvu kakvu je iziskivala drava Nemanjia. Meutim, kod Teodosija to nije tako. Kod njega je ispreturan red dogaaja u kojem on kae da je Sveti Sava krunisao Stefana, jer piscu Teodosiju, oigledno, nije pogodno da prizna injenicu o latinskom poreklu srpske kraljevske krune. I, zapravo, spaja krunisanje sa autokefalnou. Ostaje samo jo jedan element da bi se dolo, za istoriara, do konanog zakljuka u emu je stvar, a to je otkriti kada je mogao da pie Teodosije navedeno delo pa da tako misli. Znai, kada je moglo biti vreme u kome je antilatinski nanos bio toliko snaan da je pisca morao dovesti i u poziciju da da jednu neistinitu sliku dogaaja. Taj, da tako kaemo, klju za reenje hronolokog problema tog spisa, koji inae ceo odie antilatinskim stavom, prua najvie jedna reenica u kojoj na Teodosije kae: I tada Latini vladae Carigradom. E, to je ve teren za istoriara na kome je on kod kue. Ono tada znai da nije sada. Prema tome, 1261. godine Latini su, zaista, odstupili iz Carigrada, a dotle su, posle etvrtog krstakog rata, njime vladali. Tako i Teodosije mora pisati samo posle pomenutog datuma kada je, naroito u vreme kralja Milutina, kao to mi pretpostavljamo, dolo do snanog talasa antilatinizma, koji je, opet, bio uslovljen razliitim politikim okolnostima. I to je manipulacija prolou, i to je upotreba istorije na nain koji nije adekvatan njenoj svrsi. U stvari, elim da kaem da je uvek bilo i da e uvek biti interpretacija prolosti koje, same po sebi, jesu isto ono to i mi danas esto, na alost, jesmo u prilici da radimo. U nauci, prvenstveno zaslugom velikog slovenakog istoriara Boga Grafenauera, danas se, manje-vie, svuda prihvata hipoteza o tzv. dvostrukoj seobi Slovena na Balkansko poluostrvo. Smatra se da je prvi talas seobe Slovena bio posledica njihovih upornih napada, u toku itavog VI stolea, uglavnom na tri pravca. Jedan je bio sa severa, i to prvenstveno sa donjeg Dunava prema severnim obalama Egejskog mora. Drugi je bio prema jugo-zapadu, do ivica Draa tj. dananje Albanije, i trei je bio na 66

vlast, opozicija, alternativa zapad prema nekadanjom rimskoj provinciji Dalmaciji, znai prema brdima dananje, recimo, istone, pa ak moda i centralne, ili severoistone Bosne. Vizantijska odbrana je tokom poslednjih deset godina VI veka uporno odolevala, ali je 602. godine, izbijanjem graanskog rata i ubistvom vizantijskog cara Mavrikija, popustila. Dolo je do provale Slovena i njihovog trajnog naseljavanja na Balkansko poluostrvo. Opet, grupo i svesno pojednostavljujui problem, moglo bi se kazati da su potomci tog prvog talasa slovenske kolonizacije Balkanskog poluostrva bili preci makedonskih Slovena, odnosno slovenakih Slovena, Slovenaca. Nekoliko decenija kasnije, sa sasvim druge strane, stiu na Balkansko poluostrvo dva komijska naroda, naroda u ondanjem smilsu rei. Stiu sa nacionalnim imenima, bar kako nam svedoi pisac relativno udaljen od njih, ali, u svakom sluaju, jedini koji nam neto saoptava o njima, Konstantin Porfirogenit. U svom delu iz sredine X veka Spis o narodima a kae da su ta dva naroda stigla iz postojbine susedne jednima i drugima, a ona bi se, grubo govorei, mogla svrstati u gornji tok reke Visle i tromeu Nemake, eke i Poljske. Ta dva naroda se ubacuju, kao klin, izmeu ovih Slovena koji su ve na Balkanu bili nastanjeni. A ti Sloveni, kakvi jesu danas Makedonci, odnosno kakvi jesu danas Slovenci, predstavljaju, ne samo geografski, nego i kulturno i ekonomski dva ekstrema Jugoslavije. Najbogatiji i najsiromaniji deo Jugoslavije jesu, u stvari, dva najudaljenija dela nae zemlje: Slovenija i Makedonija. Kulturno daleko najblia, uostalom i najdue pod uticajem ne samo vizantijske nego kasnije i turske kulture, bila je Makedonija. Vie nego drugi delovi, a s druge strane, daleko vie nego ostali delovi balkanskih Slovena, pod uticajem germanske kulture bili su Slovenci. Izmeu njih se nalaze dva dobro izmeana naroda, Hrvati i Srbi, za koje sami vizantijski pisci esto nisu sigurni ko je ko meu njima. Znai, dva naroda, za koje su vizantijski pisci svesni da su neto drugo od ovih drugih Slovena i da su meusobno sliniji, jesu zapravo dva rivalska naroda, koji, izmeu ostalih razloga, za rivalitet imaju i onaj koji se moe nazvati konfesionalnim, naravno. Zakljuak koji nudi jedan istoriar je sledei: daleko efikasniji argument u prilog postojanja Jugoslavije ovakve kakva jeste, nudi ova etnika slika koju pruaju podaci o dvostrukoj seobi Slovena, jer ona pokriva i daje legitimitet granicama Jugoslavije, i to argument mnogo jai nego to je bilo koje zasedanje AVNOJ-a i bilo koji akt politike volje koje istorija ne priznaje u stvaranju odreenih velikih nacionalnih i dravnih celina. Ovakvo, svesno manipulisanje istorijom treba pruiti, normalno, u nekoj prilagoenoj formi, ve acima prvog razreda osnovne kole da bi 67

Ivan uri shvatili zato jugoslovenski prostor ima razloga da postoji i zato on ne zavisi niti od 1918, niti od 1943. nego od mnogo dubljih istorijskih injenica. YU Panorama, br. 1496, 26. mart 1991.

68

vlast, opozicija, alternativa

2. ISTORIAR I GEOSTRATEGIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU

Nepristrasno govorei, naslov nije lep: sadri jednu hipokriziju, jedan mogui strah i jedno, jedva prikriveno, naunim autoritetom ojaano politiko stanovite. Jer, ta je no hipokrizija kada se istoriar, da bi progovorio o politici i geostrategiji, unapred brani nedodirljivou znanja vlastitog zanata? ta je no strah kada se upotrebljava re poput geostrategije, koja je u osnovi nepoznatog sadraja ali uvek u kontekstu nekakvih viih, dugotrajnijih ciljeva i namera, po pravilu onih to se pripisuju bilo svetskim silama, dravama, ideologijama ili religijama svejedno? Nije li jugoslovenski prostor samo sintagma koja moe, naravno, biti objanjena vrstim istorijskim argumentima, pri emu su ciljevi takvog objanjenja prvenstveno politiki i vrlo, vrlo aktuelni? Da se najpre malo zadrim na geostrategiji. Bez obzira na (uostalom sasvim razumljive) namere svih onih koji se njome bave, izuzetno je teko (ako ne i nemogue) pomenuti izraz odvojiti od prvobitnih obeleja. Strategeia u klasinom grkom jeziku podrazumeva uporedo vostvo (commandement) i celokupnu vojnu mo, to jest sposobnost da se politiki upravlja, uz oslonac na vojne prednosti. Vostvo omoguava dalekovidost, ohrabrenu politikim i (naroito) vojnom potporom. Gea (gaia partie de lunivers), sa svoje strane, oznaava zemlju, pa je i svaki dalji etimoloki zakljuak suvie oigledan da bi se na njemu zadravalo. U svome redovnom poslu, istoriar e se, inae, sa geostrategijom obino sretati onda kada se bavi pojavama tzv. dugog trajanja (longue dure), pri emu e izbegavati da je i izriito navede. Jer, on je duboko svestan da, u naelu, vojna i politika istorija nisu nita do samo jedan od izraza i jedna od posledica integralne prolosti ili tzv. totalne istorije (histoire totale). Sada koja re i o jugoslovenskom prostoru. Taj je prostor, neuporedivo vie nego protivrenom sudbinom sedamdeset godina stare 69

Ivan uri bive jugoslovenske drave, efikasno branjen drukijim, nepolitikim argumentima. Primera radi, treba li podsetiti da dva, u svakom pogledu (geografski, kulturno, ekonomski) najudaljenija junoslovenska naroda, Slovenci i Makedonci, pripadaju istom talasu seobe koji ih je na Balkan doveo poetkom VII veka? Treba li podsetiti da dva, najvea i najstarija, da rivalska junoslovenska naroda, Srbi i Hrvati, imaju isto poreklo i isti zaviaj, razliit od porekla i zaviaja dananjih Slovenaca i Makedonaca, da dolaze na Balkan zajedno, koju deceniju docnije te da se tu smetaju, razdvajajui Slovene iz prethodne seobe sve do naih dana? Obina aka nema karta Balkana, tako, pokazuje da politike granice junoslovenskog naroda nisu bile puka fikcija, odnosno da je ak i tzv. etnogeneza pomenuta etiri naroda prilog njemu u korist. Jer, Slovencima su po krvi najblii daleki Makedonci, a Srbima su, ni manje ni vie, braa roena upravo Hrvati. Treba li, takoe, uopte podseati da je jezik, to jest jezici, u upotrebi kod dananjih Hrvata, Srba i slavofonih Muslimana, ne prati njihove nacionalne i konfesionalne posebnosti? Treba li rei da se danas u Bosni i Hercegovini ubijaju ljudi razliitih nacija i identinog dijalekatskog izraza, koji nije isti kao onaj kojim se slui veina hrvatskih ili srpskih sunarodnika u Hrvatskoj i u Srbiji? Treba li rei da Hrvati i Srbi u dananjoj Vojvodini, opet, govore jezikom koji ih spaja, ali i odvaja od Zagreba i Beograda? Treba li rei, jo jednom suprotno ustaljenim neznanjima sveznajue zapadne Evrope, da se Srbi i Hrvati u Hercegovini pakleno mrze, da ih deli vera, ali i zbliavaju svi bitni kodovi od kriterijuma za lepo, dobro, uspeh i sramotu, do hrane, odela i agrarne tradicije? Treba li rei i da je Hrvat iz okoline Zagreba, u tome pogledu, blii Slovencu nego hrvatskoj brai iz Dalmacije recimo? Treba li rei da je Srbin sa juga, na primer iz Vranja, u tome pogledu blii stanovniku Skoplja u Makedoniji nego Srbinu iz zapadne Srbije? Moglo bi se podsetiti i na planince, tzv. Dinarce, koji, od Karsta iznad Trsta do umadije u Srbiji, dele srodne nazore tipinog patrijarhalnog modela drutva, bez obzira na konfesiju, katoliku, mislimansku ili pravoslavnu. Moglo bi se istai i da, jo jednom suprotno naivnim pojednostavljivanjima, sukoba izmeu Srba i Hrvata pre XX veka nije bilo. Konano, moglo bi se cinino podsetiti i da su, bar za istoriara, ak i strahote rata koji ne jenjava dokaz za postojanje jugoslovenskog prostora: jer, kako ljubav tako i mrnja (ili neka druga kolektivna strast) potvruje meusobnu bliskost i komoplementarnost, dok je jedino indiferentnost znak odsustva komunikacije. 70

vlast, opozicija, alternativa Stoga, zakljuak je sledei: krah jugoslovenske drave nije i krah istoimenog prostora. Taj je prostor neuporedivo stariji i trajniji. On jedostavno iziskuje novu politiku artikulaciju. Uza sve potovanje est drava na tlu bive Jugoslavije, uz jamstva za njihove granice i za prava manjina u njihovim okvirima, Evropa, koja za sebe pretenduje da bude politika zajednica, morala je znati i za osobine susednog joj prostora. Svojim neznanjem potvrdila je da, sudei po Balkanu, jo uvek nije zrela ni za geostrateka razmiljanja pa, verovatno, ni za pravu politiku zajednicu. To, svakako, nije bio sluaj i sa SAD, bez obzira koliko se sa njihovim razmiljanjima slagalo ili ne. Eto i objanjenja, a da se ne ulazi u pojedinosti amerikih razloga za ili protiv meanja u evropske i balkanske nevolje, oko predvianja u vezi sa daljom evolucijom jugoslovenske krize kao i sa njenim svretkom. Izlino je i podvlaiti da e kraj krize preiveti samo oni meu politiarima sa navedenog prostora koji su njegovo postojanje i osobine prihvatili. A takvih je, makar na vlasti, u nekadanjim jugoslovenskim republikama veoma malo. Otuda, uz stepenovanje krivice (ona lei najpre na zvaninom Beogradu, potom na zvaninom Zagrebu, i tako redom), koje je neizbeno, meu njima ima toliko mnogo meuzavisnosti i konvergentnosti. Inae, na jugoslovenskom prostoru (uzgred, nespretno nazvanom, budui da se oslanja na re Jugoslavija, ija je prva polovina slovenskog a druga latinskog porekla, odnosno da u svome okrilju ne sadri samo june Slovene, to se iz samog izraza ne vidi), geostrateke konstante i pojave dugog trajanja nisu preterano mnogobrojne, ali to ne znai i da nisu izuzetno ozbiljne. Da je tako, izvrsno svedoe srodna razmiljanja svih onih koje je pomenuti prostor stoleima zanimao. Ali, poimo redom. U rimsko, vizantijsko ili tursko doba, sve do naih dana, da bi jedan Evropljanin, nevoljan uputanjima u morske pustolovine, kopnenim putem prispeo do Grke i Atine, ili, to je jo vanije, do Carigrada, Male Azije, Jerusalima, Bliskog i Srednjeg istoka, morao je koristiti drevni itinerer, poznat pod imenom via imperialis, to jest via militaris ili basilik odos. Dakle, morao je poi iz Beograda i morao je proi kroz Ni, grad moda ruan no neizbean (nezavisno od okolnosti to je bio i rodno mesto bar trojice rimskih careva). Ova via imperialis u osnovi je isto to i dananji autoput kojim se kreu veliki kamioni sa voem iz Tesalije, turisti eljni Egejskog mora ili trgovci haiom. Njenim tragom se kretao i uveni Orient-Express. Postoje, meutim, znatno vaniji dokazi o vrednosti, stratekoj vrednosti Beograda, doline reka Velike i June Morave, Vardara i ostalih hidronima i 71

Ivan uri toponima na putovanju ka Bosforu ili Solunu. Takav je i onaj koji se nudi sa uesnicima I krstakog rata, koji su, na poziv pape Urbana II, hotei da pronau vlastite korene (a oni za njih izvesno nisu bili u Atini), reili da oslobode Hristov grob. Od poetka 1096. godine, pred oima znatieljnih i nespokojnih vizantijskih inovnika u Beogradu stale su da promiu povorke udnih ljudi. Prvo je stigla sirotinja, predvodio je Pierre dAmiens, a potom su se ukazali i vrli Godefroy de Bouillon, Raymon de Toulouse, Robert de Normandie, Robert de Flandre reju, cvet zapadnog vitetva. Zaprepaenje Zapadnjaka refleksom Vizantinaca da naplauju carine i tite dravu, umesto da pribegnu kome od feudalnih rituala, bilo je ravno oku vizantijskih inovnika, izazvanom zapadnim nerazumevanjem svojstava drave. To zapadno iskustvo iz 1096. godine bie zaokrueno drugom polovinom XX veka, osnivanjem Evropske zajednice. U meuvremenu, Vizantije je nestalo, ali se na via imperialis i dalje gledalo kao u XI veku. Poslednji takav primer, crpen iz prolosti a ne iz neposrednog iskustva, potie iz Drugog svetskog rata. Treba li uopte podeati da je od tridesetak divizija, koliko je Trei Reich povremeno drao na teritoriji Jugoslavije, priblino polovina bila smetena u Srbiji, iako je ovde pokret otpora bio slabiji nego u sredinjoj Bosni, na primer. To, svakako, nije bilo samo zbog pomenute komunikacije koja Srbiju preseca na dvoje, ali dobrim delom bilo je i zato. Via imperialis bila je za Nemce ujedno i via militaris, ba kao to je ovakva sinonimija bila prirodna i za Rimljane. Ustvari, i jedni i drugi su dobro znali da je svaka carska politika koliko taktika toliko i strategija, odnosno da su svi ti pojmovi (carstvo, politika, taktika, strategija), ak i jeziki, u uskoj vezi sa voljnim ciljevima. A kada su po sredi Srbi, koji su, to je umesno pretpostaviti, daleke 1096. godine uspevali da povremeno napadnu krstae iz oblinjih nepreglednih uma, u savremenim svedoanstvima nema o njima ni traga. Jednostavno, njihova stanita jo nisu bila tu ve vie ka zapadu, ka podrujima koja Zapadnjake tada nisu mogla zanimati. Bila bi to ujedno i mala pouka o logici ponaanja meunarodnih mass-media naih dana. Razume se, via imperialis nije i sve to praenje pojava dugog trajanja na jugoslovenskom prostoru otkriva. Primer je izabran delimino pristrasno, jer je blizak istorijskoj radoznalosti pisca ovih redova. No, prema istome piscu, pouzdano bi moglo biti izdvojeno jo dve take sline geostrateke teine. Prva, na kojoj se ovoga puta nee zadravati, bili bi rudnici (prvenstveno Bor i Trepa) kojima Srbija raspolae. Da bi se u reeno i uverilo, dovoljno je, recimo, zaviriti u planove pominjane 72

vlast, opozicija, alternativa nacistike Nemake oko stvaranja novog privrednog poretka na jugoistoku Evrope. Druga bi, meutim, bila istona jadranska obala. Ali, ova je obala manje bivala bitna zbog zalea na koje se oslanjala, jer to je zalee, sa surovim i brdovitim reljefom u neposrednoj blizini prelepih dalmatinskih gradova, bez prirodnih komunikacija neuporedivo vie pospeivalo silazak u Split ili u Dubrovnik no to je pozivalo na muno probijanje u unutranjost. U prolosti, bio je to jedan od razloga za odustajanje (iako ne i osnovni) od anglo-amerikog iskrcavanja u Drugom svetskom ratu, a u ali, zbog zamiljenih uslova u kojima se doljaci sa brda sputaju na obalu, u ovim je gradovima danas izmiljeno i ime za njih: Rolling Stones. Ali, ala na stranu, ono to je od znaaja jeste korelacija balkanske i apeninske obale Jadranskog mora. Kada je, etrdesetih godina VI veka, Vizantija bila suoena sa istonogotskom okupacijom Italije, za nju je posebno oteavajua okolnost bila to su potomci Teodoriha (Thodoric) zauzeli i skoro itavu Dalmaciju. Kada su Normani 1071. godine osvojili Bari, instinkt ih je uskoro odveo na suprotnu, istonu obalu. itava mudrost Republike Sv. Marka sastojala se u spreavanju svih drugih da ovladaju obema jadranskim obalama, ako to ve sama Serenissima nije bila kadra da uini. O snovima faistike Italije i da se ne govori. Nuno je, dakle, takoe iz takvog ugla, a ne samo uz povrna tumaenja Dubrovnika, kao ukrasa svetske kulturne batine, ili grada za koji se zapadno javno mnjenje zanima iz sebinih turistikih razloga, zapitati zato se odjek, slian provali nezadovoljstva u Evropi posle srpsko-federalnog bombardovanja Dubrovnika, nije imalo unitenje skoro isto toliko lepih Mostara i Sarajeva. No, to nije za ovu priliku. Vraajui se napisanom, dolazi i trenutak za sabiranje. Od ukupno tri vrue, geostrateke take dugog trajanja, dve se nalaze u Srbiji. Srbi su najmnogobrojniji junoslovenski narod, Srbija je najvea od bivih jugoslovenskih republika. Ludilo je poelo u Beogradu, drugi su ga samo vie ili manje sledili. Prve rtve po okonanju rata bie Srbi, najpre tamo gde ive u manjinskom poloaju, a potom i u Srbiji, kao rtve graanskog sukoba. U meuvremenu, razumno je pretpostaviti da bekstvo u napredovanju zvanini Beograd vodi i u obraun sa Albancima na Kosovu, Maarima u Vojvodini i domaim demokratskim izdajnicima. Reim u Zagrebu, autoritaran i nacionalno netrpeljiv prema ne-Hrvatima, odnosno onima koji misle drukije, titi se pravom primogeniture (ko je prvi zapoeo?) i agresijom na Hrvatsku, koju bi eleo da prikae kao agresiju na demokraciju. Preivljava najvie zaslugom zvaninog Beograda. U Bosni 73

Ivan uri muslimani ine relativnu veinu. Makedonija, stenjena izmeu Albanaca, Srba, Bugara i Grka, dosetila se zatite Turske. Od ove zavisi budunost demokratije u Bugarskoj (imajui u vidu manjinu u njoj), na Tursku se mnogo rauna u raspletu nevolja sa bivim sovjetskim muslimanskim republikama (Turska je, ipak, muslimanska ali laika zemlja), Turska je sused Sirije, Iraka i Irana, u Carigradu se zavrava via imperialis, koja je ujedno i via militaris. Geostrategija, dakle, namee prioritet politikom Beogradu. Taj je Beograd neophodan u svakom geostratekom razmiljanju. Da bi se do njega doprlo, potrebna je demokratija u Srbiji. Znai, demokratske promene u Beogradu jesu klju za promene i mir na jugoslovenskom prostoru. Ko eli da razmilja geostrateki, omoguie ih i podrati. Evropska zajednica zasad nije nita slino uinila, a Turska je uzdanica NATO-a, ako ne i samih Amerikanaca. Da li je to dovoljno ili ne u geostrategiji, teko je rei. Ono to je, meutim, sigurno, tie se jugoslovenskog prostora. Taj je prostor, od smrti Jugoslavije 1991. godine, jedini aktivni uesnik u reavanju krize. Novostvorene drave to jo uvek nisu, a pitanje je i kada e biti. El Pais, Temas de nuestra epoca, br. 242 (9. juli) 1992.

74

vlast, opozicija, alternativa

3. ISTORIJSKI KORENI SRPSKO-HRVATSKOG SUKOBA

Sloveni koji u VI veku napadaju, sa donjeg toka Dunava, balkanske granice Vizantije, poinju dugorono da se nastanjuju unutar poluostrva poetkom VII veka. Uproeno uzev, moe se rei da su dananji Slovenci i stanovnici jugoslovenske Makedonije potomci tih Slovena pristiglih u ovom prvom talasu naseljavanja. Tek nekoliko decenija kasnije dolaze iz takozvane Bele Hrvatske i Bele Srbije i to pod veoma razliitim okolnostima (verovatno uz saglasnost vizantijskog cara Iraklija), Hrvati i Srbi. Njihova pradomovina nalazila se na podruju dananje June Poljske (prema Konstantinu VII Porfirogenetu, vizantijskom caru i piscu iz X veka, kojem dugujemo praktino sve to je poznato o najdaljoj prolosti Hrvata i Srba). Za razliku od prvog talasa slovenskih kolonizatora poluostrva, iji plemenski i nacionalni nazivi nisu bili poznati ili upameni, pretpostavlja se da su Srbi i Hrvati na Balkan stigli kao ve oformljeni narodi (to je jedinstven sluaj u istoriji srednjevekovne Evrope) i kao susedi jo u toj svojoj prvoj, nebalkanskoj otadbini. Uostalom, oni su delovali toliko slino da stranci nisu pravili razliku i esto su ih, pa i u XI veku, nazivali bilo Srbima ili Hrvatima. Hrvati i Srbi ostae susedi na Balkanu, iako su njihove prvobitne teritorije u meuvremenu pretrpele znaajne izmene.

Poeci
Istorijski koreni prvih dravnih tvorevina ovih dvaju bliskih i susednih naroda smeteni su u sredinu IX veka. Gravitaciono sredite prve srednjevekovne hrvatske drave nalazilo se u dananjoj priobalnoj Hrvatskoj (u zaleu dalmatinskih gradova), na podrujima sada velikim delom nastanjenim pripadnicima znaajne srpske manjine koja ivi na 75

Ivan uri teritoriji Hrvatske (i koja se tu, pod pritiskom Turaka, u talasima naseljavala poev od XV veka). Isto tako, gravitaciono sredite prostora naseljenog srpskim ivljem i sedite prve srpske srednjevekovne drave nalazilo se na teritoriji danas delimino naseljenoj nesrpskim stanovnitvom, pre svega hrvatskim, i to u oblastima delom van granica sadanje Srbije. U isto vreme kada poinju da se ocrtavaju obrisi tih dveju drava, jaa i granica izmeu dve interesne sfere tadanjeg sveta, to jest izmeu hemisfera istonog i zapadnog hrianstva. Posle kratkog oklevanja Hrvatska e podlei Francima i Rimu, dok e se Srbija sve vie okretati Konstantinopolju u kojem nalazi svoje ideoloke, verske i kulturne parametre. Sve do stvaranja Jugoslavije (1918), ova dva naroda razdvaja samo jedna razlika koju hriansko drutvo priznaje: a to je pripadnost katolikoj odnosno pravoslavnoj veri. U meuvremenu e hrvatska drava postati kraljevina i doiveti bri uspon od mlade srpske drave, ali zato i mnogo bri pad.

Hrvati
Posle poraza hrvatske vojske u sukobu s Maarima (1097), Hrvatska e 1102. ui u sastav maarske kraljevine i s promenljivim stepenom nezavisnosti nastavie da deli njenu sudbinu. Zato se, naroito poev od XIX veka, hrvatska nacionalna svest (i povremeno suparnitvo u odnosu prema izmatinim Srbima) hrane ponajvie tom idealizovanom predstavom o rtvi naroda za spas hrianskog Zapada u borbi protiv nevernika (Antemurale Christianitatis). U pamenju hrvatskog nacionalnog bia ostao je urezan niz junakih podviga pripisanih herojima palim na bedemima hrianstva. Otuda nesumnjiva gordost zbog pridruivanja katolikoj Evropi i njenim civilizacijskim tekovinama. U tom okviru ponekad se tumae i sporadina, patetina nastojanja da Hrvatska prui to vei mogui nacionalni doprinos izgradnji te Evrope. Zamisao da hrvatstvo oliava jemstvo i predvorje katolike vere, Zapada i Evrope imala je za posledicu predstavu o naciji esto rtvovanoj na oltaru zapadnog sveta, bilo bojom promisli ili nepravednim zaboravom od strane istog tog, svojevremeno odbranjenog katolianstva. Ali nevolja nije bila toliko u toj nejasno odreenoj, imaginarnoj Evropi, koliko u injenici da ideju o bedemu hrianstva nikada nije prihvatila celokupna hrvatska nacionalna zajednica, a pogotovo ne onaj njen deo koji se razvijao na podruju Dalmacije i dinarskih planina, izloen i drugim uticajima prvenstveno sa Sredozemlja i Istoka. Praktino, ta ideja je odravala stav 76

vlast, opozicija, alternativa samo hrvatske drutvene i intelektualne elite takozvanih habzburkih Hrvata. U svakom sluaju, nema sumnje da je branei vlastitu egzistenciju, naroito tokom XIX veka, veina Hrvata stekla iskustvo zajednikog ivota s drugim narodima unutar iste drave (Austrougarske), o emu svedoi i sam pojam jugoslovenstva nastao u Hrvatskoj u decenijama koje su prethodile stvaranju Jugoslavije. Upravo se to iskustvo i nalazilo u temlju ideje o federalnoj Jugoslaviji obrazovanoj posle pobede Titovih partizana; nije sluajno ni to to su oko ove ideje nastali sukobi ba sa onima koji, u toj jugoslovenskoj zajednici, nisu u svom kolektivnom pamenju takvo iskustvo imali. Ipak, kolektivnu svest Hrvata uslovie ne samo ove etnografske injenice, ve i vievekovni uticaj stranih politikih i kulturnih obrazaca: mletakog u Dalmaciji i turskog u nekoliko hrvatskih oblasti, u razliitim razdobljima.

Srbi
Srbi u nasleu imaju dugu i lepu srednjevekovnu istoriju, tokom koje je razvoj drave pod Nemanjiima (1170-1371) omoguio sredinom XIV veka proglaenje carstva (Duanovog, 1346) i verovanje da e oni biti kadri da zamene umornu Vizantiju i zaustave Turke. A razloga da se takva iluzija pothranjuje je bilo: Duanovo carstvo, koje se protezalo od severa balkanskog poluostrva do Korintskog zaliva, raspolagalo je znaajnim ekonomskim potencijalom i ideolokom batinom Vizantije. To carstvo nije bilo samo srpsko, ve nadnacionalno. Ali je ono brzo doivelo krah i, posle poraza srpske vojske u Marikoj bici (1371) i smrti cara Uroa, Duanovog sina, raspalo se na mnogo autonomnih oblasti isprva u vazalskom odnosu prema Turcima, a zatim pod njihovom vlau. Poslednja od tih oblasti, na severnom obodu poluostrva, izgubila je samostalnost 1459, kada je padom Smedereva i u njoj zavedena otomanska uprava. Srbi su ponosni na to to su uspeli da sauvaju istorijsku svest i pamenje tokom vievekovne turkokratije, uprkos seobama, estim prinudnim preobraenjima u islam i povremenim strahovladama koje su Turci zavodili. Osim toga, srpski narod se prvi na balkanskom poluostrvu digao protiv otomanske vladavine (prvi ustanak predvodio je Karaore 1804, a drugi Milo Obrenovi, 1815). Inae, Crna Gora je od XVIII veka uivala neku vrstu samostalnosti spram Sultana. Zahvaljujui pobedi nad Turcima, Srbi su iz istonjakog feudalnog drutva preli u drutvo slobodnih ljudi patrijarhalnog tipa. 77

Ivan uri irenjem teritorije u XIX veku podstie se i rasplamsava srpski nacionalni ponos. Poto je stavljena pod prinudnu zatitu Austrije (uzalud je pre toga iekivala pomo pravoslavne Rusije, koja je na Balkanu iz stratekih razloga uvek podravala bugarske interese), Srbija se vraa staroj svojoj tenji iz Srednjeg veka: da oslobodi od turske vlasti Jug, naseljen slovenskim ivljem (to jest Srbima). Kraljevina Srbija ima izrazito razvijen demokratski politiki ivot u asu kada ulazi u prvi svetski rat. Pre toga je, u prvom i drugom balkanskom ratu, zadobila znaajne pobede nad Turcima i Bugarima, proirila teritoriju do dananje grko-jugoslovenske granice i oslobodila Kosovo, Metohiju, Sandak. Junatvo, patnje i trijumf srpskog naroda u prvom svetskom ratu (gubitak estine mukog stanovnitva izmeu 1912. i 1918), dodatno su doprineli tome da Srbija stekne povlaeno mesto prilikom stvaranja kraljevine Jugoslavije, 1. decembra 1918. Meutim, kraljevina Srbija nije bila jedini akter u tom ujedinjenju.

Nesporazumi iz 1918.
Drava je sveano osnovana kao kraljevina troimenog naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca) pod srpskom dinastijom Karaorevia. Ponosni na to to su se dokazali kroz istoriju, ubeeni da ih junoslovenska braa doekuju kao oslobodioce, uz svu naklonost svetskog javnog mnjenja koju su uivali, Srbi su prevideli da je njihova sjajna srednjevekovna civilizacija daleka prolost, bez mnogo veze s raspadajuim patrijarhalnim drutvom s poetka XX veka. Nisu obratili panju na injenicu da su imali istorijsko iskustvo jake drave, ali ne i suivota s drugim junoslovenskim narodima, pre svega Hrvatima. Nemali razlog nerazumevanja bila je uloga crkve, veoma razliita u katolianstvu i pravoslavlju. Mada su kasno prihvatili ideju jugoslovenstva, sticajem okolnosti i silinom toka zbivanja Srbi su se nali u poloaju glavnih branitelja nove drave. U toj svojoj ulozi Pijemonteza, oslobodilaca junih Slovena od austrougarskog i turskog tutorstva, nisu dovoljno uvaili projugoslovenske tenje Slovenaca i Hrvata, niti su dovoljno upoznali razliitosti ostalih naroda u ujedinjenoj kraljevini. Jedna od posledica toga bila je, na primer, sudbina Makedonaca slovenskog jezika i porekla nazivanih Srbima nerazvijene nacionalne svesti; slian je odnos bio i prema jugoslovenskim muslimanima smatranim za Turke ili zabludele Srbe, koje ili treba svrstati u graane drugog reda (ako su neslovenskog, to jest nesrpskog porekla), ili asimilacijom vratiti pod okrilje matice. Jo jedna greka: jedini nain 78

vlast, opozicija, alternativa naen za prikljuenje Crne Gore bilo je njeno anektiranje od strane Srbije. Treba naznaiti i kolebanja pred raznorodnim ekonomskim, kulturnim i pravnim obiajima, kao i nepoznavanje nekad malih a nekad krupnih razlika meu narodima. Sve u svemu, izgledalo je da se konstitutivno naelo nove drave svodi na unifikujui srpski princip. Tim centralistikim srpskim tenjama odmah se suprotstavila veina hrvatskog naroda. On je otvoreno izrazio svoja oseanja ve na izborima 1920, glasanjem za Hrvatsku seljaku stranku Stjepana Radia koja je bila federalistikog usmerenja; u kontinentalnoj Hrvatskoj (najvie oko Zagreba) ona je dobila 75 odsto do 100 odsto glasova, dok je u Dalmaciji, projugoslovenskoj i unitaristikoj, imala svega 8 odsto. Istorijom kraljevine stalno e dominirati sukob izmeu Hrvatske seljake stranke i srpskih partija (demokratske i radikalne), poev od usvajanja srpskih ustavnih teza izglasanih na konstitutivnoj skuptini, okupljenoj u Beogradu u odsustvu poslanika Radieve stranke. Posle spektakularnog ubistva Stjepana Radia i etvorice njegovih kolega 1928. usred zasedanja Skuptine (Poslanikog doma), dolo je do radikalizovanja hrvatske opozicije kroz ustaki faistiki i teroristiki pokret. Tada kralj Aleksandar uvodi poludiktatorski reim; ustav je amandmanima dopunjen u pravcu jo jae centralistike vlasti; naziv kraljevine postaje Jugoslavija (1931). Godine 1934. kralj je ubijen u Marselju; iza organizovanog ubistva stajao je ustaki pokret. Posle kratkotrajnog smirivanja, napetost ponovo raste u doba namesnitva kneza Pavla, posebno 1935. kad je odbaeno potpisivanje konkordata s Rimom pod pritiskom pravoslavnog Svetog Sinoda i beogradske ulice. Reenje je izgledalo najzad naeno 1939, zakljuivanjem kompromisa Stojadinovi-Maek kojim je Hrvatskoj data iroka autonomija na uveanoj teritoriji, Banovini u iji je sastav ulazio deo Bosne i Hercegovine te Dalmacije, ime su zadovoljeni stari hrvatski zahtevi. Ovo je znailo uvoenje neke vrste asimetrine federacije, od koje je jedino Hrvatska imala koristi. Slovenija nije traila nikakav poseban status, dok su ostali delovi Jugoslavije smatrani srpskim. Treba istai da je i jugoslovenska komunistika partija usvojila slino ustrojstvo malo pre potpisivanja kompromisa, poto su njena slovenaka i hrvatska komponenta bile entiteti odvojeni od KPJ. Meutim, sporazum Stojadinovi-Maek nije imao vremena da se pokae vrstim ili slabim. Jer, rat je u potpunosti izmenio situaciju.

79

Ivan uri

Rat i njegove posledice

Neslaganje srpskog naroda i vojske s planom da Jugoslavija ue u sferu nemakog uticaja, burno izraeno u demonstracijama 27. marta 1941. protiv vlade koja je potpisala pakt s Hitlerom, dovodi do nemake invazije na zemlju i poraza kraljeve vojske u nepunih dve nedelje. Jugoslavija je odmah rasparana od strane Nemake i njenih saveznica: Italije, Maarske i Bugarske. Svedena na granice koje je imala pre 1913, Srbija je pod neposrednom vlau nemakih okupacionih trupa. Civilna vlada, na ijem elu stoji general Nedi, zaduena je za administrativne tekue poslove. Hrvatska pak postaje nezavisna drava pod rukovodstvom ustakog poglavnika Pavelia, koga su na taj poloaj postavili Nemci. Teritorija nove drave, uveana na bosanskoj strani, ipak je u celini znatno manja zbog amputacije Dalmacije, anektirane od strane Italijana. Prema tome, Srbi i Hrvati od aprila 1941. imaju korenito razliite situacije. Prvi, koji su se izborili za svoju nezavisnost i obrazovali dravu u XIX veku, sada gube sve; vide stotine hiljada svojih sunarodnika preputenih bez odbrane na milost i nemilost ustaama u Hrvatskoj i Bosni. A ovi drugi dobijaju suverenu dravu, bar teorijski, jer su zapravo pod stareinstvom Nemake i svedeni na treinu teritorije iz 1939. Izvesno vreme se uljuljkuju iluzijom da e posle devet vekova strane vlasti obnoviti domovinu i osloboditi istinske hrvatske teritorije od uljeza nastanjenih na njima. Taj drugi deo programa najenerginije pretau u delo ustae, sprovodei nad srpskim stanovnitvom, ali i nad Ciganima, Jevrejima pa i mnogim Hrvatima, pokolje koji su jedan od najstranijih vidova rata ili, tanije, ratova voenih naporedo u Jugoslaviji. Jer, kada je re o Srbima i Hrvatima, moemo razlikovati tri sukoba meusobno usko povezana, i po motivima koje njihovi uesnici imaju, i po nainu odvijanja operacija.

Tri rata
Postoji rat protiv okupatora, Nemake na prvom mestu. Narodni ustanak u Srbiji s prolea 1941. bio je delo i etnika (srpskih boraca u monarhiji Karaorevia) i komunistikih partizana. Meutim, kada su ubrzo i jedni i drugi poraeni, njihove e strategije nadalje biti razliite. etnici, pod rukovodstvom pukovnika Drae Mihajlovia, klone se akcija ekajui da vide razvoj dogaaja; ipak, posle propalih nastojanja da naprave dogovor s Titom, njihov isprva pasivni stav pretvara se u dosluh, a negde i u 80

vlast, opozicija, alternativa bezmalo otvorenu kolaboraciju s Nemcima protiv partizana. Partizani su se pak u Srbiji odrali na nekoliko sasvim malih, izolovanih podruja, ali je zato veliki njihov priliv u Bosnu, gde e se koncentrisati najvei deo vojnih snaga pod Titovim rukovodstvom. Situacija je, naravno, u Hrvatskoj drukija, kao i u delu Bosne koji joj je pripojen; naime, Hrvatska nije neposredno okupirana, ali se zvanino pojavljuje kao saveznica Nemake i Italije. Na tom podruju borbu prvenstveno vode partizani; mnogi od njih su Srbi iz Hrvatske ili Bosne, a iz sasvim oiglednih razloga: u pitanju je goli opstanak njihovog naroda pred ustaama. Ipak, ne sme se minimizirati hrvatsko uee u pokretu otpora, pogotovo ne u Dalmaciji, gde je borba protiv Italijana, pa posle njihove kapitulacije 1943. i protiv Nemaca, imala masovnost kojoj nije bilo ravne u ostalim delovima Jugoslavije. Pored rata za osloboenje domovine postoji i revolucionarni rat koji vodi KPJ, a cilj mu je zavoenje novog drutveno-politikog poretka gde velikosrpsku hegemonistiku monarhiju na institucionalnoj ravni treba da zameni federativno ustrojstvo, zasnovano na ravnopravnosti svih naroda u sastavu Jugoslavije (to je bio deo programa KPJ od 1937).* Tim ciljem cementirano je jedinstvo boraca u okvirima koje su komunisti zacrtali nudei perspektivu jugoslovenstva, to je znailo odbacivanje i ekstremistikog hrvatskog separatizma (to jest ustaa) i srpskog centralizma (to jest etnika), kao i priznavanje osobenosti drugih naroda zanemarenih pri osnivanju Jugoslavije. Bio je to, teorijski gledano, dobar nain da se razree jugoslovenski nacionalni problemi u celini. Jer rat se, pogotovo na poetku, vodi i na meuetnikoj ravni u krajevima Hrvatske i Bosne s nacionalno meovitim stanovnitvom. Inicijativu nesporno imaju ustae koje napadaju, im su dole na vlast, srpsku populaciju u Slavoniji i na graninim podrujima Bosne (Lika, Kordun, Banija). Srbi organizuju odbranu u partizanskim i etnikim jedinicama. etnici pak odgovaraju na ustake masakre napadima na muslimanska sela, pod izgovorom da je propaganda nezavisne hrvatske drave predstavila bosanske muslimane kao cvet sveukupnog hrvatstva, u nastojanju da ih iskoristi protiv pravoslavaca. Partizani su, izvesno, bili umeren i uravnoteujui inilac. Ovaj opis tri istovremena rata unutar jednog ima iskljuivo cilj da objasni, eventualno, ponaanje nekih uesnika u sukobu. Na primer, u svesti

Federalistika orijentacija u KPJ preovladala je ve 1923. godine.

81

Ivan uri Srbina iz Like (hrvatske oblasti veinski naseljene Srbima) borba protiv Nemake i protiv ustaa, voena pod komunistikom zastavom i crvenom zvezdom, predstavljala je patriotsku bitku za opstanak Srba, zajedno sa Staljinovom Rusijom kao saveznicom; a nju je, opet, poistoveivao s majicom Rusijom, istorijskom zatitnicom pravoslavaca na Balkanu. Njegov sused Hrvat nije imao nijedan od tih motiva da stupi u borbu. Ako je kod njega bila snano razvijena antifaistika svest, mogao se pridruiti partizanima. Ako je, ipak, u njemu plamteo antisrpski ustaki bes, prijavio bi se u ustake trupe. Ukoliko nije imao nijedan od ta dva ekstremna stava, mogao je samo da posmatra, manje-vie pasivno, uase rata. Koliko god ovaj opis bio ematizovan i nepotpun, on ipak daje nekakvu sliku o meusobno suprotstavljenim poloajima u kojima su se nali Srbi i Hrvati tokom rata. Ne smeju se izgubiti iz vida, pri tom, ni razliita dranja Hrvata iz unutranjosti i onih iz Dalmacije. Svemu tome treba pridodati i traumatino umanjivanje velikog broja rtava, ije se posledice i danas oseaju. Jugoslavija, kao jedna od zemalja s najveim brojem rtava u Evropi (odmah iza SSSR-a, srazmerno broju stanovnika), tek je nedavno dozvolila istraivaima da ustanove taan broj poginulih, koji je donekle nii od ranije isticanog. Umesto priblino 1.700.000 koliko je svojevremeno izraunato, danas se uglavnom pominje skromnija cifra od 1.100.000. Nova jugoslovenska vlast strahovala je do nedavno od specifikacije rtava i buenja, pre svega kod Srba, elje za osvetom posebno prema Hrvatima, koji su u celini smatrani za ustake zloine. I kada bi bile savreno kontrolisane, ove brojke verovatno ne bi mogle da smire strasti; jer, njih stalno raspiruju seanja, izmiljanja, zlopamenja, glasine veto i uspeno koriene u cilju odravanja pritiska i napetosti izmeu ta dva naroda, istinski uplaena jedan od drugog.

Jaanje nacionalizama
Sa srpske strane, preovlaujue oseanje je ogromna frustriranost. U pokuaju pravdanja tog kolektivnog oseanja, kao argument se iznose svi ustupci i, zauzvrat, gotovo nikakvi dobici. Najee se pominje da su Srbi odustali od svoje pobednike drave u korist Jugoslavije, da su napustili srpstvo zarad jugoslovenstva; pominje se i nezahvalnost nekih osloboenih naroda koji su, poput Makedonaca, to svoje osloboenje doiveli kao okupaciju. Srbi imaju utisak da im je nametnut nekakav kompleks krivice zbog razdoblja izmeu dva svetska rata i navodnog 82

vlast, opozicija, alternativa velikosrpskog reima u kojem, meutim, nisu na kraju proli bolje od drugih, mada su imali presudnu ulogu u vojsci i vladi. Inae, visok broj srpskih rtava u ovovekovnim ratovima doveo je do istinskog demografskog iscrpljivanja nacije. Na sve to nadovezuje se i seanje na spletke nesrpskih komunista protiv srpskih u periodu posle Drugog svetskog rata, tumaene kao deo velike fantazmagorine zavere skovane od strane Kominterne, Vatikana, masona, Hrvata i Engleza (ovi poslednji su u tom skupu verovatno zbog izdaje srpskih etnika u korist Titiovih partizana). Oseanje da su ih svi izdali nagnalo je Srbe da krenu svojim, zasebnim putem. Takvo odvajanje od sveta, bezmalo sindrom kolektivnog samoubilakog poriva, produbilo se poslednjih godina zbog krize izazvane albanskim problemom na Kosovu, zbog pitanja autonomnih pokrajina u okviru Srbije i zbog nemoi federalnih institucija. Pred sveu Srba da su, na kraju krajeva, izgubili sve dobijene ratove, Hrvati su eleli da se oslobode tereta optube za kolaboraciju upuene, pre svega, katolikoj crkvi. Opravdana ili ne, ta optuba je za Hrvate znaila neku vrstu globalnog nacionalnog iga. O dubini hrvatskog oseanja nelagodnosti svedoi 1971. godina i njen jak nacionalistiki pokret u organizaciji rukovodilaca hrvatske komunistike partije, pothranjivan jezikim sporom i ekonomskim zahtevima vezanim za raspodelu deviza i ulogu banaka. Posle grube represije koju je Tito naredio, hrvatsko pitanje izgledalo je pokopano. Ipak je ponovo buknulo, posle kosovskog i slovenakog, ali tim silnije to je rukovodstvo Slobodana Miloevia u Srbiji raspirivalo srpski nacionalizam i podsticalo na podvinitvo.1 Kao protivudar njegovom jaanju, izbori u Hrvatskoj dovode na vlast Franju Tumana, ija je etnonacionalistika i osvetoljubiva politika morala uznemiriti srpsku manjinu, ve zagrejanu do usijanja zahvaljujui beogradskim politiarima i medijima pod njihovom kontrolom. Teren za ono to e uslediti bio je pripremljen. Zapoeti rat izmeu Srba i Hrvata, dva naroda tako bliska i geografski i istorijski, ini sutinu postojeeg jugoslovenskog problema. Dugorona reenja njihovih nacionalnih pitanja nuno zavise od preureenja jugoslovenskog prostora. Smatramo da nijedan od dva naroda

injenica da je glavni nosilac srpskog nacionalizma bila partija naslednica komunistike, i da se taj srpski nacionalizam sukobljava s hrvatskim koji za sebe tvrdi da je antikomunistiki, ne izgleda od presudnog znaaja u njihovim antagonistikim odnosima.

83

Ivan uri ne moe reiti pitanje svog politikog identiteta unutar nacionalno homogene drave. U toj injenici, vie pita potvrenoj u ovom veku, krije se glavno objanjenje za stvaranje Jugoslavije. Naelo svi Srbi u istoj dravi dovelo bi, ako bi se ostvarilo, ne samo do neizbenih rtava, ve i do situacije gde bi Srbi okrueni Hrvatima, Muslimanima (koji su takoe etnika grupacija) i Albancima (da ne navodimo druge manjinske populacije) predstavljali, osim u sluaju velikih migracija, najvie 40 odsto stanovnika te navodne nacionalne drave: bili bi manjina na vlastitoj teritoriji. to se Hrvata tie, brojke bi bile jo nepovoljnije: u proirenoj nacionalnoj dravi imali bi svega 30 odsto hrvatskog stanovnitva. Osim to bi se Velika Srbija mogla ostvariti jedino na tetu Velike Hrvatske i obrnuto, posle toga bi im jo samo preostalo da beskonano vrte i tumae svoje rodoljubive fantazme. Etudes, Pariz, oktobar 1991. (Prevela s Francuskog Ana A. Jovanovi)

84

vlast, opozicija, alternativa

4. SRBI I HRVATI TA SADA VALJA INITI?

U ludom i prljavom ratu, obe strane, srpska i hrvatska, bile su veoma brzo poistoveene sa partijama na vlasti u Beogradu, odnosno u Zagrebu. Tako je bilo, uprkos netanosti slinih uoptavanja i bez obzira da li je re o jednima ili o drugima. Premda je, tu i tamo, bilo ne samo uspenih analiza uzroka jugoslovenske krize i razbuktavanja srpskohrvatskog spora, ve, katkada, ak i uspenih proroanstava njihove evolucije. Pokazalo se, takoe, da je, sa protokom vremena, sve manje postajalo bitno razlikovati uee i obole obeju strana u genezi sukoba. Posledice delovanja bojovnika i politiki refleks spoljanjeg okruja (prvenstveno EZ, SAD i SSSR), pogotovo od kako je Jugoslavija sredinom leta 1991. godine prestala da postoji kao politiki subjekt i bila stavljena na staranje nevoljnoj Evropi, jednostavno nametali su svojevrsnu negativnu ravnoteu u tumaenjima i procenama meunarodnih sudija. Uostalom, u ovome trenutku i jeste manje vano podseati, recimo, na okolnosti raanja srpskog populizma, zamke hrvatskog provincijalizma i srpske (do antievropejstva dovedene) iluzije o vlastitoj samodovoljnosti. Nekorisno je i opominjanje na stabilno tinjanje, emu je delimini krivac bila i Titova Jugoslavija (bar koliko i ona predratna), kolektivne nacionalne frustracije u istorijskim seanjima Slovenaca, Hrvata ili Srba. Nema vie velike vajde ni od pravovremenog upozoravanja na zloupotrebu nacije, kao najefikasnijeg i najopsnijeg oruja u drutvima lienim neposrednih demokratskih iskustava. Nacijom i mitovima posluila se opozicija i u Sloveniji i u Hrvatskoj, ruei komuniste pod optubom da su ravi rodoljubi i to je bivalo takorei pravilo u postkomunistikoj Evropi. Ali, kako je takoe uzalud upozoravano, tu istu naciju zloupotrebili su ponegde i sami komunisti, ne bi li se na vlasti odrali. Takav je sluaj bio najizrazitiji u Srbiji gde je opozicija prosto nagnana da se ili preobrazi u ideolokog protivnika vlasti ili da tragikomino kaska za takozvanim 85

Ivan uri socijalistima, nastojei bezuspeno da ih u rodoljublju pretekne. Dokaz za efikasnost ideolokog otpora jesu martovske demonstracije u Beogradu. Potvrda za jalovost opozicionog nacionalizma nudi se kroz skoro sve to je prethodilo ili sledilo martu 1991. godine. Uz put, pokazalo se, isto tako, da demokratska alternativa komunizmu ne moe biti antikomunizam nego nekomunizam. U suprotnom, preterano je veliki broj onih ija savest, makar i mimo njihove volje, objektivno ne bi bila mirna. Konano, danas nema vie svrhe ni sladiti se nad neuspehom Evorpe koja nije elela da uoi kako je, u jugoslovenskoj krizi, neposredno na kunji i njena politika budunost. Kasno je i za lamentiranje nad nekadanjim predlozima oko zamene federacije drukijim oblicima artikulisanja zajednikog ivota, kao i za optuivanje uglavnom srpskih socijalista to nijedan takav predlog nije bio usvajan. Da se i ne govori o nedoslednostima srpskih vlastodraca, poev od uobraenih pretnji Evropi za njeno eventualno meanje u unutranje stvari do surovog progona osumnjienih izdajnika i Evropljana da bi, na kraju, puistiko srpsko predsednitvo Jugoslavije samo sebi skoilo u usta, traei pomo od spoljanjih tutora. Da se i ne govori o Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koja je, pre nego to je i postala sasvim srpska, bila osuena na propast jer je verovala, u skladu sa njenim ideolokim poreklom, da je njeno preivljavanje mogue sa nepromenjenim prtljagom, budui da nekadanje ideoloke drave vie nema. Za analizu geneze, etapa i posledica je, reeno ukratko, kako to i inae biva u povesti, ostavljeno iroko polje istoriarima. Ipak, jedno je sigurno: oni e, bez obzira to, kako je poznato, po definiciji dolaze uvek kasnije, biti (naalost) u prilici da se uvere da je, u jugoslovenskom sluaju, bila mogua i istorija na vrue. Istoriografski dokazi za takvu tvrdnju postoje. No, valja se vratiti srpsko-hrvatskom obraunu. U njemu je, u poetku, u korist svakog od protivnika bilo bar nekoliko poena koji su se, pre nego to je megdan zapoeo, unapred nudili kontumacijom kako bi se meu sportistima kazalo. Za g. Tumana, predsednika Hrvatske, prednost se, recimo, sastojala u nedemokratskom i komunistikom odelu srpskih populista. Mogao je, da je znao ili hteo, tu prednost obilno da eksploatie, pod pretpostavkom da poetno poverenje Evrope u demokratsku Hrvatsku ouva neokrnjenim. Na alost, nije bilo tako. Predsednik Srbije, g. Miloevi, pred sobom je svakako imao manji izbor kontumacijskih poena. Na demokratiju se nije mogao pozivati, ali se, bez sumnje, mogao pozivati na istorijske prednosti Srbije. Od viestrukih saveznitava sa evropskim pobednicima u prolosti, do nikada valjano 86

vlast, opozicija, alternativa izleenih posledica genocida nad njegovom sabraom u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Naravno, i to malo prilika g. Miloevi je dosledno upropastio. Vladajuoj stranci u Hrvatskoj, kao i njenoj personifikaciji, g. Tumanu, sve tee je bivalo da pred treima objasne ne samo pravno promenjeni nego i stvarni poloaj Srba u najdemokratskijoj dravi na svetu. Teko je bilo i nai odgovor na uenje to, umesto buno najavljivane trine privrede, njegova vlada posee za nacionalizacijom dobara, imenovanjem direktora po kriterijumima politike odanosti, ba kao nekada, u doba dravnog socijalizma. Odgovora nije bilo ni na pitanje: ta bi sa obeanim potocima predizbornih milijardi dolara, spremnih za poklon predziu kranstva? Najzad, odgovori su nedostajali i kada su, jo poodavno, iznoene optube na raun koketiranja vlasti u Hrvatskoj sa znamenima nekadanjeg ustatva: poelo je sa izmenom antifaistikih naziva imena ulica i trgova u Zagrebu, preko dovoenja u vrhove vlasti raznoraznih svetskih sumnjivaca, da bi se zavrilo sa crnim uniformama ustako-pravakih legionara Dobroslava Parage. Ipak, otkako se rat razbuktao, g. Tuman je u vlastitu korist imao jo jedan, pokazae se, veoma snaan argument: injenicu da se sukobi odvijaju na hrvatskoj teritoriji, da su napadnuti gradovi vojno nezanimljivi, katkada neprocenjive kulturne vrednosti, da su ti isti gradovi bez izuzetka ili hrvatski ili sa apsolutnom (odnosno relativnom) veinom nastanjeni Hrvatima kao i da su protivnici Hrvatima ne samo Srbi ve i srbokomunisti iz federalne vojske. Taj poslednji argument, u oima meunarodnih sudija, brinih da koliko pravo naroda na samoopredeljenje toliko i zabrana nasilnog menjanja unutranjih i spoljanjih granica budu potovana naela, itekako vredi i danas. Primer Dubrovnika, vie nego politika, paradigma je za uspenost ili neuspenost glasa monolitne svetske javnosti, ijoj homogenosti pomau i banalni turistiki efekti, onda kada je ta javnost, uz bezumne politike raunice, suoena i sa fenomenom refleksa razarake ljubomore brana prema bliskim a nepristupano superiornim graanskim kodovima. Takozvani srpski socijalisti, kao partija na vlasti, bili su, u istome ratu, ozbiljno hendikepirani poreklom i nainom potvrivanja sopstvenog upravljanja Srbijom. Kada je po sredi demokratija, sa njima nikada nije bilo neizvesnosti kako je, uostalom, glasio i njihov, nepametno smiljen, prologodinji predizborni slogan. Bilo je to decembra 1990. godine, u trenutku kada je Socijalistika partija Srbije, prisiljena na viestranake izbore, odmeravanje snaga organizovala prema svojoj originalnoj 87

Ivan uri interpretaciji viestranaja. Hajke na neistomiljenike, lai o obeanom vedsko-vajcarskom standardu i potpuna politika usamljenost bili su najava agonije Srbije. Sve ostalo je docnije bilo manje-vie predvidljivo. Odbijanje ozbiljnog razgovora o ljudskim pravima, najpre osiono demonstrirano na Kosovu prema Albancima, ubrzo je proireno (iako u manjim razmerama) na itavu teritoriju republike. Ba kao to je i svaa sa svim jugoslovenskim komunistima neosetno proirena na prie o zaveri celog oveanstva (Kominterna, CIA, Vatikan, Islam, EZ itd.) protiv kosmikog srpskog naroda. Meutim, delimino i tuom zaslugom, g. Miloevi je u ratu neprestano mogao da rauna i na neke, ve pomenute ozbiljne prednosti, koje se duguju srpskoj istoriji a ne srpskim socijalistima. No, uz navedene, trebalo bi istai i usluge, koje je srpskim nacional-socijalistima inila i sama vladajua stranka u Zagrebu, o ijoj tolerantnoj i slobodoumnoj prirodi u meunarodnim politikim krugovima vie nema iluzija. O pragmatinoj inferiornosti g. Tumana naspram g. Miloevia nema smisla troiti rei, kao ni o objektivno dugo vaeoj konstanti njihovih odnosa, iskazivanoj bezbroj puta kroz opaanje da se njihovi politiki programi meusobno hrabre i potkrepljuju. To vie nije tako, ali je bilo. Ekstremni primer bila je neposredna politika pomo koju je g. Tuman, verovatno i sam zabrinut martovskim zbivanjima u Beogradu, ponudio svom uzdrmanom rivalu iz Beograda, po mnogima ga tada politiki spasavi. Birajui izmeu demokratije kao srpskog nacionalnog interesa i Miloevia, Tuman je izabrao predsednika Srbije. Sa razlogom, jer je vlastitu promociju dobrim delom dugovao upravo srpskom populizmu. U srodnom kontekstu meusobnog pruanja dobrih usluga, vredelo bi setiti se slonog (hrvatskog, srpskog i slovenakog) doprinosa ruenju g. Ante Markovia, savezne vlade i, prosto kazano, unitenju osnovnih nadanja u postupno, ne mnogo bolno dostizanje razvijene Evrope. Jugoslavija joj je bila blie od bilo koje druge postkomunistike zemlje. Najekstremniji primer za dobre usluge zbio se ipak u srpsko-slovenakim odnosima. Naime, samo je malobrojnima bilo jasno krajem juna 1991. godine da srpska vlada u osnovi postojano ohrabruje secesiju Slovenije, da prieljkuje povlaenje vojske iz nje i da se jednostavno sa razlogom nada da e, tako, Hrvatska, fokusirana kao pravi ratni cilj, biti potom politiki izuzetno ranjiva. Reeno uinjeno. Srpski vojnici ne ele da se bore, vladajua koalicija u Sloveniji u prilici je da ponudi treerazredni san o nezavisnosti, vojska (ili deo generaltaba) naputa jugoslovensku i svesno 88

vlast, opozicija, alternativa prihvata srpsku doktrinu rata i granice budue Jugoslavije a Slovenci se nakratko mogu radovati dobijenom ratu. U normalnom svetu to se naziva prevarom i izdajom, u najboljem sluaju teatarskom farsom. Uporedo, sve manje je bivalo vano to je prvobitni greh bio izvesno na strani Srbije i njene zloudne politike savesti, kao to se, takoe, gubio sve vie i njen istorijski miraz. Meutim, g. Miloevi je mogao da se osloni i na jednu injenicu dugog trajanja: njegovom ratnom programu debelo je pomoglo nepoznavanje istinske masovne gladi i elementarne bede u bilo kakvom bliem kolektivnom istorijskom iskustvu Srbije, to, inae, nije est sluaj u prolosti starog kontinenta, a pogotovo to nije u prolosti Balkanskog poluostrva. Eto, ako je u pomenu brana i Dubrovnika eruditska asocijacija najpre bila Lvi-Strauss, ovde je oigledno re o Braudel-u. Upravo u nedostatku iskustva stomaka, moda pre nego u pozivanju na junatvo, zloupotrebi frustriranosti Srbije (pre nego Srba u celini) decenijama Titove Jugoslavije ili u opominjanju na slavne pretke, krije se znaajna podloga za tumaenje relativno duge bezbrinosti socijalista i njima manipulisanog naroda oko posledica takozvane totalne meunarodne blokade, kao sredstva za privoenje razumu. Ipak, kada smo kod pozivanja na reference iz literature, neuporedivo vaniji od LviStrauss-a i Braudel-a jeste Mc Luhan. Jer, odgovornost, ako ne i za sam rat, a ono svakako za kolektivni zloin samozavaravanja i laganja, lei na masmedijima. Njihovu mo Tuman i Miloevi su od poetka dobro procenjivali. Najpre je u cenzuri bio uspeniji Miloevi a potom Tuman, to je posledica previranja u politikom biu Srbije (i, nadajmo se, nagonu za samoiskupljenjem i demokratijom), odnosno suoavanja hrvatskog, simbolima nacije i drave neiivljenog javnog mnjenja sa prostom okolnou da se rat ne vodi u Srbiji nego u Hrvatskoj. Vrlo je teko oekivati kritiku loe vlasti i irinu politikih pogleda od ljudi koji dane provode u podrumima, ne samo u stanovnitvom izmeanoj Slavoniji nego i u hrvatskoj prestonici. Svodei izneto, sada je, bez obzira na evropski nagon za otporom amerikoj sklonosti ka pojednostavljivanju, teko ne dati za pravo jednom novinaru Washington Post-a, koji je, kada je u pitanju krivica za rat, nedavno procenio da je dve treine odgovornosti na strani Srba a jedna treina na strani Hrvata. Taj rezultat, 2:1, podrazumeva i prvo poluvreme, ali ne sadri trenutno stanje na bojnom popritu kao ni perspektivu sukoba. Lako se moe dogoditi da, na kraju, rezultat bude i drukiji. Nije iskljuen ak ni nereen ishod. 89

Ivan uri Meu posledicama neumesnosti i bezobzirnosti vladajue partije u Srbiji, gledano iz striktno nacionalnog ugla, javlja se danas vie neposrednih opasnosti po samu budunost srpskog naroda. Neke od njih i nisu ba sasvim nove. Srbija je, recimo, ve jednom, tokom Drugog svetskog rata, upoznala meusobno istrebljenje Srba i Srba. Za razliku od veeg dela Jugoslavije, bio je to autentini graanski rat, u kome nije bilo ni Hrvata ni Muslimana, ali je bilo partizana i etnika. Slina bipolarizacija, samo ovoga puta izmeu komunista i antikomunista, kao da je na pragu. U njoj teko da ima mesta za one koji bi da budu neto tree otuda i navodnici prilikom korienja navedenih termina. Isto tako, srpski narod bi uskoro mogao da bude rtvom i neto drukije, ali jo opasnije podele, za koju bi odgovornost opet leala na srpskim socijalistima. U pitanju je razlika, uostalom istorijski prirodna i pod povoljnim okolnostima nikako prepreka bogatstvu nacije, razlika koja postoji izmeu Srba iz Srbije i onih izvan nje. Ovi drugi, Srbi iz dijaspore, u I svetskom ratu bili su podanici Austro-Ugarske, katkada i njeni vojnici, a taj rat predstavlja feti u kolektivnoj istorijskoj svesti Srbije, hrabro suprotstavljene centralnim silama. Razlikovala su ih esto i kulturna obeleja, politike tradicije a, naroito, poloaj u Drugom svetskom ratu. U njemu su Srbi iz Nezavisne drave Hrvatske, beei od ustakog genocida, pri tome pravoslavne vere, u velikom broju nalazili izlaz u Titovim partizanima. Okolnost to je iza partizana stajala komunistika religija Moskve, treeg Rima, ovakvu identifikaciju sa pravoslavljem kod Srba iz Like, Slavonije, Banije ili sa Korduna, samo je olakavala. Onda se dogodilo da, posle 1945. godine, Srbi, u oima Hrvata ili Slovenaca, budu vie poistoveeni sa komunizmom nego to zasluuju, a da, uporedo, u asu osloboenja, prema komunistima prilino rezervisana Srbija, doivi novu vlast i kao pobedu prvenstveno Srba iz dijaspore. Kako to u praksi izgleda? Tano je, na primer, da Srbi, i pre nego to je dolo do poistoveivanja jugoslovenske armije sa vostvom Srbije, ine apsolutnu veinu (oko 60 odsto) oficira u njoj. No, takoe je tano da u toj armiji, duboko ideologizovanjoj, relativnu veinu ine Srbi izvan Srbije. Tano je da Srbi u veini danas jesu spremni da krivicu za vlastite nedae svale na plea pokojnog Tita, ali je takoe tano da meu srpskim ustanicima u Hrvatskoj postoji ogroman broj doskoranjih vernih titoista. U takvim razmerama Srbija nikada nije bila titoistika. Pomenutoj odanosti ponegde je pomagala i tradicija. Takav je sluaj sa Likom ili Kordunom, gde su Srbi, kako je svojevremeno zapazio Jovan Cviji, sluei kao slobodna sirotinja u vojsci i andarmeriji Austro-Ugarske, svoju lojalnost 90

vlast, opozicija, alternativa caru Franji Josifu graniili sa iracionalnou. Uz put, re je o potomcima onih istih kolonizovanih Srba koji su, pod Habzburzima, na granicama Hrvatske branili antemurale christianitatis (Hrvati su, bez obzira na tekuu romantinu propagandu iz Zagreba, to bili manje u prilici da ine, jer su podlegli feudalnom reimu). Posledice su bile i u masovnom, od komunista jo kako ohrabrivanom useljavanju srpske dijaspore u Vojvodinu, na imanja oteta Nemcima i u susedstvo domaim Srbima, Maarima ili Hrvatima (okcima), odraslim na drukijim kulturnim kodovima, a posledice su bile i u snanoj, za komunistiku vlast obino vrsto vezanoj imigraciji u srpsku i jugoslovensku prestonicu. Potom se zbilo da jedna umadija (patetino nazivana i srpskim Pijemontom), kao srce Srbije, stane da izraava dugo prikrivano nezadovoljstvo, odjednom primeujui da u vlasti, kako saveznoj tako i u Srbiji, skoro i da nema Srbijanaca, da ni u veem delu opozicije njih nema kao i da nije normalno da Srbiji, koja je (uz Crnu Goru) jedina imala svoju dravu i pre Jugoslavije i koja nikada nije bila bez politikih saveznika, sudbinu kroje drugi. Ili, kako bi umadinci rekli, uza sve potovanje prema nacionalnoj postojanosti dijaspore: Nije prirodno da Srbin iz Knina ili Pakraca (naselja u Hrvatskoj) zna bolje ta je interes Srbije i umadije od samih umadinaca. Spoljni znaci ovakvog raspoloenja jesu i otpori mobilizaciji (iji je to rat?; koje granice i od koga treba braniti?; iju vlast treba tititi?). Oni su spontani, jer veina opozicionih stranaka, pod pretnjom nacionalne izdaje, ne sme ili nee da ih podri i njihovo protivljenje politiki artikulie. Takav je bio i nedavni trijumfalni doek princa Aleksandra Karaorevia u Beogradu i u umadiji. Njegova pojava je draga Srbiji, ali znatno manje srpskoj dijaspori. U Beogradu je princ bio doekan kao neko ko pokazuje, nezavisno od onoga to sam jeste, da Srbija, u kolektivnom fantazmu, nije ono to joj je nametnuto da bude, doekan je kao reminescencija na negdanju pripadnost Evropi i kao elja da se u nju vrati. Doekan je i kao prilika da se aplaudira Evropi i miru, a da se ne podlegne optubi za izdaju nacije. Karaorevii su iz umadije. To je bila njihova nevolja u kraljevini Jugoslaviji, a to je i sada njihov identitet. Dakle, Srbija je podeljena, ostraena, u strahu, jo nesvesna posledica usamljenosti i rata. Srbijom se vlada zahvaljujui ratu i uceni sa sudbinom Srba iz dijaspore koja je, ugroena svojim strahovima, poverovala da su joj zatita nekadanja Titova vojska i Slobodan Miloevi. Na alost, dijaspora jo uvek nije razumela da se, uz pomo Knina i Pakraca, ne vlada Hrvatskom ve Srbijom. Dok rat traje misli vlast u 91

Ivan uri Beogradu. U svemu je tragino to su Knin i Pakrac samo ulozi za ouvanje te, od njih neumitno daleke vlasti. Klju krize je u Beogradu i Srbija, ak i kada se bavi iskljuivo sobom, presudno utie i na zbivanja u Zagrebu. Ovaj nauk jasan je i vladajuoj stranci u Hrvatskoj. Ako je svrha politike srpskih socijalista (i njihovih isturenih odeljenja za provokacije i teror Srpske demokratske stranke i eeljevih crvenih etnika) bilo osiguranje budunosti Srba u Hrvatskoj, onda se ve sada sme kazati da je ta politika doivela teak neuspeh. Na elementarno pitanje da li e Srbima, posle ratnih uasa, u Hrvatskoj biti bolji suivot sa Hrvatima, pa ak i da li je dozvoljeno pretpostaviti da e, posle odgovornosti koju kolektivno nose za ruenja i strahote, tih Srba u Hrvatskoj i dalje biti oko 12 odsto odgovor je negativan. Znai, ako je ve odreen stepen krivice za sukob, odnosno ako se kae da, tokom sukoba krivih i nevinih ima uravnoteeno na obe strane, posle rata e, upravo po hrvatske Srbe, posledice biti neuporedivo tee. Jer, da se ne zaboravi, samo u Zagrebu je pre rata ivelo oko 120.000 Srba, a Zagreb bi, uprkos geografskim naporima Miloevia, eelja, generaltaba ili pojedinih slavnih srpskih intelektualaca, ipak teko ikada mogao postati srpski grad. Meutim, ako je izneta slika tana, umesno je zapitati se zato Miloevi i njegova vlast nisu srpsku kolektivnu frustriranost Titovom Jugoslavijom zloupotrebili u drugome, naelno mnogo sigurnijem smeru ka Kosovu? Pogotovo to je Milosevic story tamo uspeno i zapoela. Za razliku od Slavonije ili Like, Srbima (a posebno Srbiji) Kosovo je u seanju neoborivo utemeljeno kao izvor nacionalne snage. Bol zbog izmenjene etnike i demografske slike Kosova retko je koji Srbin kadar da prikrije. Ipak, srpski socijalisti su poodavno odustali od kosovske rekonkviste, pristajui ak i na priznanje da su tamo politiki gubitnici. Na rat (koji bi u Srbiji bilo lake objasniti nego ovaj u Hrvatskoj) nisu se usudili sigurno i zato to su albanski politiki elnici bili mudriji od hrvatskih, moda i zato to su bili svesni vlastite neosposobljenosti za njega (suprotno rairenom verovanju, Albanci nisu ba naoruani), verovatno i zato to bi takav sukob, bar formalno, bio u okvirima republike Srbije a ne treba iskljuivati ni spoljne inioce (susedstvo Albanije, ameriki preventivni pritisak, itd.). No, vanije od svega bilo je neto drugo: istorijski fanatizam Srbije nije bio pobeda na bojnom polju nad Albancima nego srbizacija Kosova, njegova rekolonizacija, to je, pokazalo se, lako bilo obeati a muno ostvariti. Odnos Albanaca i Srba do daljnjeg ostaje devet na jednoga i tu pomoi nema. 92

vlast, opozicija, alternativa Svakako ne iz istih razloga, ali i Bosna i Hercegovina je do sada bila poteena egzekucije beogradskih ratnih planova. Ako bi racionalno predvianje ita vredelo, ona bi to trebalo i a ostane. Prvo zato to bi eventualna, svojevremeno naivno zamiljana podela Bosne i Hercegovine, pri kojoj bi Hrvatskoj pripala uglavnom zapadna Hercegovina a Srbiji istona Bosna, dovela Muslimane u ovoj republici iz poloaja relativne etnike veine u poloaj apsolutne veine, a Srbi i neto Hrvata bi i dalje bili u okvirima jedne republike Muslimana. Uz put, zbog istone Bosne poveao bi se i broj Muslimana u proirenoj Srbiji. Sa nepovoljnim posledicama po pansrpsku stvar odvijale bi se i sve druge, pa i ekstremne kombinacije, ukljuujui i onu, prema kojoj bi granice velike Srbije valjalo proiriti preko itavog bosansko-hercegovakog prostora. Do egzekucije ratnih planova nije dolo i stoga to bi za srpske socijaliste prevelik zalogaj bio paralelni sukob sa Hrvatima i Muslimanima, nije dolo ni stoga to umerenost muslimanskih prvaka i ravnotea straha meu tri bosansko-hercegovaka naroda ine svoje, ali sukoba nema ni zato to je i u Bosni teko zamisliti demografski obrt u korist Srba. Bez obzira na ratnu sreu. Vladajua stranka u Hrvatskoj, Hrvatska demokratska zajednica, odnosno njen voa Franjo Tuman, na prvi pogled su u beznadenom poloaju. Na frontu slabiji, bez oreola demokratije, sa odbaenim ili neprijateljskim Srbima u nedrima drave, bez politike pomoi spolja, sa neuklonjenim konotacijama ustatva u vlastitom okrilju. Okolnost to meunarodno javno mnjenje jednoduno jeste na strani Hrvatske, ne znai da je i na strani vladajue stranke. Okolnost to je opozicija uglavnom danas solidarna sa HDZ, ne znai da e to biti i posle rata. Drugim reima, nudi se zakljuak da e vladajua stranka u Hrvatskoj neminovno pasti u sluaju da nastane mir, odnosno da e neminovno biti zamenjena (to bi srpski socijalisti i generali jedva doekali) zbog vojnih neuspeha jo radikalnijim nacionalistima, ovoga puta pravim ustaama. Ali, tako i ne mora biti. Ako bi g. Tuman na spektakularan nain uspeo da javnosti pokae kako i sam osuuje i egzemplarno kanjava ustae, a uporedo bio podran pravim prekidom ratnih sukoba, nije iskljueno da bi mogao i neto due politiki iveti. Taj ivot, meutim, ni u kome sluaju ne moe biti dugotrajan. Jer, u Hrvatskoj e tek posle rata biti stvorena prava opoziciona snaga, delom sastavljena od pojedinaca koji su se, iako sa velikim ugledom, dosada drali po strani, a delom od liberalnih i nekadanjih jugoslovenskih krugova. Njih ima prilino, od uglednika u bivoj saveznoj administraciji, preko dalmatinskih i istarskih autonomista, 93

Ivan uri uglednih zagrebakih Srba i poslovnih ljudi, od valjanih nacionalista demokratske provenijencije. Treba im dodati i najsveiju hrvatsku intelektualnu emigraciju, etnike iz krila hrvatskog naroda. Naime, ni Srbija ni Hrvatska ovu vrstu emigracije, sa kakvom se poslednjih meseci Evropa susree, nikada ranije nisu imale. Srbi su, odmah po Drugom svetskom ratu, imali u Evropi kao izbeglice politike suparnike komunistikih pobednika i oni nisu bili mnogobrojni. Saveznici pobednika, oni su prosto bili ili antikomunisti ili demokrati ili rojalisti. Hrvati su, opet, posle Drugog svetskog rata u emigraciji uglavnom (mada ne i sasvim) imali odbegle ustae ili njihove simpatizere. Ni jedni ni drugi (a pogotovo ne Srbi) nisu imali nikakvog uticaja na matino javno mnjenje i podjednako su bili nebitni za politiko rasuivanje drava u kojima su se obreli. Drugi talas emigracije bio je masovan i svodio se u prvome redu na puku radnu snagu u zapadnoj Evropi. Do njega je dolo poev od sredine ezdesetih godina. Sada se, na alost, dogaa neto novo. Iz Beograda bei, obino prinuen politikom represijom, pravi cvet domae pameti. Ne bee vie samo mladi i obrazovani ljudi, eljni naune i drutvene promocije, ega je bilo i ranije, ve ugledni i u zemlji dokazani umovi iz biznisa, politike nauke ili umetnosti. Isto je i sa Zagrebom. Njihovu politiku snagu, mo ovih srpskih ustaa i hrvatskih etnika, nikako ne bi bilo mudro potceniti. Utoliko pre to je rasplet jugoslovenske krize u meuvremenu internacionalizovan i to je slogan Evropa i demokratija jedina alternativa postojeim prilikama u Zagrebu i Beogradu. A ova elita poznaje i personifikuje kako Evropu tako i demokratiju. Uostalom, slino je bivalo u vie navrata i sa nekim drugim evropskim zemljama u toku poslednje dve decenije. Trenutno, naravno, beaniju elite kratkovido prieljkuje vlast i u Srbiji i u Hrvatskoj. Doputajui, pa ak i organizujui, ucene, otputanja sa posla, hapenja i prave procese nacionalnim izdajnicima, ta vlast nije svesna da sebe liava mogunosti da se odbrani pred najteom optubom meunarodnih sudija da je faistika ili nacional-socijalistika. Ako za reim u Zagrebu, najpre zahvaljujui okolnosti da se rat vodi u Hrvatskoj a ne u Srbiji, moda i moe da se nae pokoja olakavajua pojedinost, za diktaturu u Beogradu, meutim, u oima strogih stranih presuditelja, nema nikakvog alibija. To, uz ostalo, znai i da kada, pre ili kasnije, oruje utihne, totalitarizam u meunarodnom okruju jednostavno nee imati priliku da preivi mir, nezavisno od njegove unutranje vrstine u Srbiji ili u Hrvatskoj. Zato je, sve donedavno, rat bio nasuno potreban i jednima i drugima. Sada je njegov nastavak potreban samo, vojno superiornijima, 94

vlast, opozicija, alternativa Miloeviu i generalima. Ovim drugima bar koliko i srpskim socijalistima. Ali, ni sa vojskom i srpskim socijalistima stvari vie ne stoje onako kako su u poetku izgledale. Osnovni problem Jugoslovenske narodne armije (JNA) sadran je u paradoksu da ona jo nije nestala, a da su dva temelja na kojima je poivala, bar teorijski, definitivno razruena. Re je o komunistikoj ideologiji, kao duhovnom nadahnuu, odnosno o Titovoj Jugoslaviji, kao drutvenom modelu koji treba braniti. Vojska bi, zapravo, danas morala da ponovo vaspostavi makar jedan od ovih temelja, ukoliko hoe da se nada bilo kakvoj budunosti. A to je teko zamislivo. Ne pristajui, uprkos pravovremenim upozorenjima, na odricanje od statusa ideoloke armije, uz put se kompromitujui svim i svaim, od nacionalne disproporcije i obaveznog lanstva u komunistikoj partiji do osnivanja novog komunistikog stranakog hibrida (Saveza komunista Pokreta za Jugoslaviju) i sauesnitva u pokuaju pua u Sovjetskom savezu krajem leta 1991. godine, generali su ponitili svaku mogunost obnovi jednog temelja. Zato su se i okrenuli, poto su napustili Sloveniju, moda delimino i nasevi politikim planovima srpskih socijalista, svojoj interpretaciji oslobaanja zabludelih. Okolnost to su, naputanjem jugoslovenskih granica (za iju su odbranu imali podrku politikog meunarodnog mnjenja) i irenjem bez ikakvog pokria simulacije rata u unutranjosti iste republike (sa regrutima, dobrim delom i srpske nacionalnosti, nevoljnim i nespremnim za ovaj drle de guerre), ustav prekrili i sami, premda za njegovo nepotovanje optuuju iskljuivo druge, samo potvruje reeno. Secesija Slovenije bila je poeljna sa stanovita srpske secesije i Velike Srbije, jer je Hrvatsku politiki slabila u preganjanjima sa Beogradom, a procenat Srba je posle junskog rata u Sloveniji neminovno postao jo dominantniji u redovima oficirskog kora. Prema tome, za vojsku je napredovanje ka Zagrebu i, ako je mogue, prema Ljubljani, pitanje biti ili ne biti. Za Miloevia nije. On bi, poto bude osvojen zamiljeni matini srpski prostor u Hrvatskoj, prednost dao ipak miru, sklopljenom na osnovu budueg razgranienja. Miloevi bi, takoe, bio danas sreniji ukoliko ne bi ba uvek bio u prvome planu meunarodnih optubi i rado bi svoje mesto ustupio generalima. No, ni oni vie ne pokazuju bilo kakvu spremnost za srodne viteke ustupke. Ali, kompromis je meu njima na pomolu kada je po sredi, uz opstajanje jugoslovenske, stvaranje i nove, srpske vojske, obe kao plod due simbioze socijalista i uniformisanih Jugoslovena srpskog 95

Ivan uri porekla. Tako bi i uloge u rekonkvisti bile podeljene, od razliitih zastava do privida razliitih ideologija. Bilo bi neiskreno tvrditi da za opasnosti i posledice jugoslovenske krize nije znala Evropska zajednica, ili da su Sjedinjenim amerikim dravama i Sovjetskom savezu izmicale njene strahotne mogue razmere. O nedunosti ima smisla govoriti moda jedino kada je re o samozadovoljnom i neobavetenom meunarodnom javnom mnjenju. Njega oblikuju mas-mediji. Zanimljivo je da su na njihovu snagu pomalo zaboravili evropski politiari, ime su rizikovali ne samo da im njihovi birai budu pogreno informisani (to je, po definiciji, arm mas-medija) nego i da, tako informisani, povratno danas vre pritisak na njihovo konkretno i katkada nuno diskretno delovanje. Bilo je ovako i u Francuskoj, koja je istorijski neosporno naklonjena Srbiji i Srbima nego to je ostatku jugoslovenskog prostora. tavie, reklo bi se da je svoje bliskosti sa Srbijom, od mnogih u meuvremenu osporavane kao arhainog recidiva zaboravljene prolosti, Francuska postala svesna tek kada je, sve ee kroz usta njenih najumnijih ljudi, bila prinuena da najpre ona strogo porazgovara sa privilegovanim prijateljem. To joj je i dunost, imajui u vidu bratstvo na oruju iz Velikog rata, inae ozbiljnog toposa u zajednikom kolektivnom mitskom seanju, kao i jedinstveni spomenik zahvalnosti Francuskoj u centru Beograda, na alost predmet iskljuivo lokalnog kulta. Razgovor je, u stvari, ve obavljen i njegove posledice proizvode bol u glavama mnogih frankofila sa Balkana, ali on je bio neminovan, i zbog Srba i zbog Francuza. Ostaje za nauk zakljuak da je podsticaj lekciji iz demokratskog razumevanja nacionalnog interesa Srbije prispeo iz mas-medija a ne iz politikih krugova. Otuda je korisno i jedno podseanje, pa i jedna sasvim uslovna paralela: rat u Aliru. Ovde je manje znaajno izvlaenje u prvi plan opasnih poreenja izmeu duboke Srbije, koja ne eli rat u kome ginu njena deca daleko od ueg zaviaja, uz smuene politike slogane i loe vojno rukovodstvo, sa jedne strane, odnosno duboke Francuske i njenih nedoumica iz pedesetih godina. Nije opravdano ni naslilno poistoveivanje alirskih Francuza, veih rodoljuba no to su bila njihova braa iz metropole, sa trenutnim prilikama u srpskome rodu. Nema smisla ni zadravanje na tragediji jednih i drugih, a pogotovo bi bilo pogreno predviati slian ishod u Jugoslaviji, graen na analogijama sa pedesetim godinama. U pitanju je neto drugo: uloga mas-medija i javnoga mnjenja, onda i sada. Poloaj tadanjih francuskih intelektualaca, potpisnika razliitih manifesta i peticija, odgovara poloaju beogradskih nacionalnih 96

vlast, opozicija, alternativa izdajnika i mirotvoraca, utanje o zloinima i strahotama povratnika sa fronta postoji u oba sluaja, loe artikulisana nacionalna politika i njena anahronost takoe. U jednom od dva sluaja zasada nedostaje izvesni Charles de Gaulle. Ali, postoji i jo neto: u borbi za domau javnost, u Francuskoj nije bio presudan niti jedan Apel 229 (intelektualaca), ve, kako pragmatino upozorava istoriar Charles-Robert Ageron, onaj broj Paris-Match-a, sa svedoanstvima namenjenim prevashodno gledanju a ne itanju, pa tako oko osam miliona puta, jer u pitanju je list za celu porodicu. Televizija je tada jo bila u povoju, ali danas ona odmenjuje Paris-Match, ili se bar valjalo nadati da e ga uskoro odmeniti. U Srbiji, iz poznatih razloga mnogo vie nego u Hrvatskoj (od prirode i mesta ratnih sukoba do drukije politike tradicije), javno mnjenje je ozbiljno podeljeno i takvu televizijsku sliku oekuje. Za branioce zvanine politike Beograda, ova podeljenost je sramota ili izdaja, za srpske liberale re je o ponosu zbog vernosti demokratskim nazorima predaka ili makar o spasavanju obraza pred sumornom budunou. A kakva se budunost najavljuje? Proroanstva ima razliitih i nijedno nije veselih boja. Izvesno je da politika Evropa nije ostvarljiva bez evropskog reenja za jugoslovensku krizu. Na alost, Evropska zajednica je suvie dugo odbijala to da shvati. Izvesno je, isto tako, da ona, sama, vie nije kadra da tu krizu razrei. Potrebni su joj, u najmanju ruku kao pomo (ako ne i supstitucija) Amerikanci i Rusi. Evropska zajednica zapravo plaa danak sopstvenoj neslozi, strahovima od etvrtog Reich-a, bojazni od raspada ruskog kolonijalnog carstva. Raun se plaa i za nesklad izmeu nemake ekonomske snage i njenog politikog glasa, za otpore evoluciji Zajednikog trita u politiku asocijaciju i za tota drugo. Pri svemu treba imati u vidu i da SAD nisu pokrovitelj Evrope nego njen partner kao i da se u Americi blie izbori. A oni se tamo retko dobijaju spoljnopolitikim argumentima. Ipak, efekti kanjavanja bie strani po jugoslovenski prostor. Jugoslavija ni ne moe biti kanjena, jer vie ne postoji. Ukoliko produi sa njenim obnavljanjem, na koje je, istini za volju, primorana kako svojim ustrojstvom tako i bezobrazlukom politiara, uskoro e, ak i u Srbiji, glavnu re imati JNA a ne partija na vlasti. Takav rasplet bi svakako ubrzao i nastojanja za radikalnim reenjima kod svih koji odluuju o sudbini jugoslovenskog prostora. A oni, koji o tom prostoru jesu prinueni da odluuju, na njemu ne ive. Posledice (demografske, ekonomske, kulturne i politike) takvog raspleta u prvome redu bi osetila Srbija. U kojoj se i nalazi pravi klju za razreenje krize. Ipak, kako god bilo, na kraju e se doi do 97

Ivan uri manje-vie odavno poznatog predloga. O njegovim naelima, sa kojima je, to i lino iskustvo potvruje, Evropska zajednica imala prilike da se upozna jo poetkom jula 1991. godine, ovde ima smisla govoriti samo ukratko. Taj se predlog zasniva na dva uslova: na priznanju svim republikama njihovog suvereniteta (bez obzira da li su ga same zahtevale ili ne), ali priznanju uslovljenom obavezom da, u postojeim spoljnim i unutranjim granicama, pristupe ugovoru o asocijaciji. Stepen njihove bilateralne ili multilateralne integracije ne bi morao da bude uvek istovetan, ali bi minimum naela morao biti potovan. Ova, prva taka, bila bi u celini opet uslovljena prihvatanjem druge, po kojoj bi se svaka od nezavisnih drava, lanica asocijacije, obavezala da, svuda gde, u okviru veinskog naroda, ive graani druge nacionalnosti i raspolau lokalnom veinom, bude ostvarena (daleko iznad meunarodnih standarda o kulturnoj autonomiji) teritorijalna autonomija. Ona bi sadrala i lokalno sudstvo, lokalni parlament i lokalnu policiju. Majorizacija za graane druge nacije bila bi onemoguena, kako na pojedinanom tako i na kolektivnom nivou, nametnutim izmenama u vaeim ustavima nezavisnih republika (drava) i njihove asocijacije, a jamstvo za njihovo potovanje bilo bi u rukama Evropske (ili meunarodne) zajednice. Iznetim bi se samo delimino udovoljilo zahtevima iz Slovenije za totalnom nezavisnou, samo delimino zahtevima iz Hrvatske, koja izvan kulturne autonomije (a i to odnedavno) nije bila spremna da poslua zahteve svojih graana iz redova srpskog naroda, ne bi sasvim zadovoljni bili ni hrvatski Srbi (ili njihovi najglasniji elnici, preteno pod uticajem srpskih socijalista), koji su zaplaeni iskustvom prolosti i politikom vladajue stranke u Hrvatskoj. Osokoljeni vojnim uspesima, oni pretenduju na potpuno formalno izdvajanje iz matine republike i pripajanje krnjoj Jugoslaviji, to jest Velikoj Srbiji, to je nerealno. Isto kao to je nerealno izvesti secesiju na slovenaki nain, odnosno nadati se da je, ak i da bude bez ikakvih uslova, meunarodno priznaje Hrvatske (i Slovenije) dovoljna protivtea mranoj budunosti hrvatske vladajue stranke. To je jednostavno nemogue, ve iz razloga koji nikakve veze nemaju sa jugoslovenskim prostorom, od onih pravnih do argumenata iz globalne strategije, utemeljene u razmiljanja Sjedinjenih drava, usamljene svetske velesile. Na isti nain, nemogue je prihvatiti i osionu naivnost Srba iz krajina u Hrvatskoj, koji uporno nastoje da ubede najpre same sebe kako je mogu mostobran izmeu njih na zapadu nekadanje Jugoslavije i 98

vlast, opozicija, alternativa Srbije, na istoku, uprkos tvrdoglavoj geografskoj poziciji etniki arolike Bosne u sredini. Meutim, sa druge strane, svi kojima je stalo do dravnog suvereniteta, ovim planom bi do njega i doli. Srbi bi u Hrvatskoj de facto stekli, u okviru drave Hrvatske, prerogative republike samostalnosti. Srbija bi se mogla nadati da je politiko reenje na Kosovu jo uvek realno, kao i da perspektiva nije puka (na propast osuena) represija ili amputacija, ukoliko bi Albanci, u granicama drave Srbije, dobili slina, najira autonomna prava. Time bi, u argumentima oko Kosova, umesto mita i nedoslednih tvrdnji o pravu pree istorijske svojine (to dovodi u tekoe Srbiju kada, pred tuim pravom pree svojine, kao na primer u Kninskoj krajini, treba da potee i sama za, na Kosovu prenebregnutim, veinskim naelom), Beograd bio u prilici da istinski autonomno Kosovo zahteva u svome okrilju na osnovu dravnog razloga. Bila bi to pouka i Albancima koji esto brkaju nezadovoljstvo svetske javnosti zbog ugroenih ljudskih prava na Kosovu sa vlastitim ambicijama o prisajedinjenju Kosova dravi Albaniji. Dok reeno ne shvate svi, krv e i dalje tei. Nijedan od sadanjih protagonista nije u stanju da kae dosta. Alternativa je tek na pomolu. Ona se moda i stvara u Evropi, to nije neobino jer red je na Evropi da povue potez, poto prethodno prizna da za njega sama, bez Amerikanaca (a sa njima i Rusa), nema dovoljno snage. Stav, Novi Sad, 1992, br. 92 (24. januar)

99

Ivan uri

5. SRBI, HRVATI I REALPOLITIK

Ocenama o uninjenom, unitenom ili o onome to tek predstoji u politikoj budunosti Srba i Hrvata, sasvim bi dobro pristajao i naslov: O sindromu i efektima ponaanja pojedinih tipova blizanaca. Naravno, govor o politikim blizancima nikako ne podrazumeva i njihovu navodnu identinost, a pogotovo ne nasilno pravljenje simetrije u pogledu konkretne odgovornosti za tokove istorijskih sudbina. Re je, zapravo, jedino o politikoj komplementarnosti Hrvata i Srba. Takvom, u osnovi genetikom pristupu, priklonio se i ueni istoriar, ali i iskreni politiar. Za obojicu bi to bilo izvesno, ak i nezavisno od geografskog prostora na kome Hrvati i Srbi ive, nezavisno od kulturnih uticaja kojima su bivali izlagani, konano, nezavisno i od njihove pouzdano zajednike istorijske etnogeneze. Na zakljuak o komplementarnosti navodi prosto potovanje Realpolitik, a do nje dre i istoriari i politiari. Uostalom, nije li, pre nego to je i dolo do napada beogradskih civilnih i vojnih upravljaa na Hrvatsku, u mnogo navrata bilo upozoravano da se klju za razreenje krize i za politiku reartikulaciju jugoslovenskog prostora nalazi prvenstveno u Beogradu, zatim da eventualna promena stanja u Beogradu neminovno i brzo utie na menjanje prilika u Zagrebu, pa da, tek onda, poto se vaspostavi novi odnos na razdaljini od etiri stotine kilometara (koliko deli prestonicu Srbije od glavnog grada Hrvatske), moe biti govora i o promenama kod ostalih eks-Jugoslovena? Zato je i bilo odavno reeno da je fenomen uspeha g. Tumana u ogromnoj meri nastao kao refleks na pojavu g. Miloevia, njegovog partnera i prethodnika u Beogradu. Isto tako, zato je i govoreno da, suprotno naivnoj veri neupuenih, Bosna i Hercegovina i nevolje u njoj nisu nita drugo do posledica krize izmeu Beograda i Zagreba, te da u Sarajevu nema niti uzroka niti reenja sadanjim nedaama. Tek poto doe do promena u Beogradu, a potom u Zagrebu, ima smisla razgovoru o promenama u Bosni. 100

vlast, opozicija, alternativa Slino bi se moglo dokazivati i kada su po sredi ostali iz nekadanje Jugoslavije (Makedonija, Crna Gora i Slovenija), bez obzira na njihova razumljiva htenja, bilo prema potpunoj emancipaciji od jugoslovenskog prostora bilo prema njegovom ouvanju. To je danas sve jasnije i vladama u Skoplju, Titogradu (Podgorici) i Ljubljani. Ovaj se nauk ne sme gubiti iz vida ni kada se ponire u analizu trenutnih neprilika, a pogotovo ne onda kada se zaputi u simulacione igre oko politike budunosti jugoslovenskog prostora. O istome nauku moraju da vode rauna i ozbiljne procene oko evolucije socijalnih tenzija, siromatva pa i gladi na tlu nekadanje Jugoslavije. Jer, nesporno je da je beda (bar zasad) nejednako rasporeena. Najvie je ima u Makedoniji i Bosni, u ovoj drugoj ima moda i najvie socijalnog nezadovoljstva. Duboka razoaranost postulatima nezavisnosti, izvojevane juna 1991. godine, iri se relativno bogatom Slovenijom. Sve je to zanimljivo ledenim politikim posmatraima, no samo u kontekstu oslukivanja srodnih pojava u Srbiji i Hrvatskoj. Time se, naravno, ne potcenjuju podaci o sposobnosti srpskih vlasti da ucene Bosnu embargom na isporuku neophodne joj hrane (pored ostalog, neophodne i za ivot Srba u njoj), niti se time omalovaavaju precizna saznanja o trenutno najozbiljnijim naporima, kakve ine slovenaki poslovni ljudi ne bi li se vratili na jugoslovensko trite, koje im je, prema podacima njihove privredne komore (a suprotno laima vladajue koalicije u Ljubljani), sa sticanjem nezavisnosti, smanjilo snagu domaeg, slovenakog trita, za najmanje pet puta. Uz put, pomenuta koalicija svoj neminovni pad dobrim delom odlae upravo zahvaljujui srpsko-hrvatskoj krizi, pa ne bi bilo pogreno rei da je i ona, posredno, zainteresovana za njeno produenje. U suprotnom, ne bi mogla da izbegne suoavanje sa biraima, svojevremeno osvajanim na tezama o nunosti i prednostima potpunog separatizma. Dakle, nije re o potcenjivanju ve o Realpolitik i njenim afinitetima prema Beogradu i Zagrebu. Istorijska razmaenost Srbije (ne i srpskog naroda u celini), sazdana na konstataciji (brodelijanskog karaktera, kako sam je ranije nazivao) da ta zemlja ne poznaje glad u vlastitom kolektivnom seanju, bila je jedna od injenica na koje se populizam g. Miloevia i srpskih socijalista dugo oslanjao. Na toj razmaenosti, meutim, uljuljkivao se dugo i vei deo politike opozicije u Srbiji. Zato je i bilo mogue videti g. Miloevia kako uvek prednjai u trci oko vostva u ostvarenju nacionalnog fantazma, zvanog Velika Srbija. Nacionalistika opozicija je uglavnom za njim nejasno kaskala. Zato i jeste 9. mart 1991. godine, kada su srpski tenkovi u Beogradu pucali na srpske demonstrante, mnogo pre rata u 101

Ivan uri Sloveniji i rata u Hrvatskoj, bio veoma opasan po vlast u Srbiji. Te demonstracije bile su duboko nacionalne, ali i antinacionalistike. Pomo je tada Miloeviu stigla nenadano, i to iskljuivo od protivnika. S jedne strane, hitro je reagovao predsednik Hrvatske, g. Tuman, tajno ponudivi predsedniku Srbije podelu Bosne i Hercegovine, to je i za hrvatskog predsednika bio oduvek infantilno sanjani kola (ko mari to bi Velika Hrvatska, u granicama slinim onima iz Drugog svetskog rata i ustake Nezavisne drave Hrvatske, imala muke da raspolae i treinom itelja hrvatskog porekla u ekskluzivno nacionalnoj dravi Hrvata). Sa druge strane, srpskim socijalistima naao se, nehotino, pri ruci i znatan deo srpske, nacijom takoe zaokupljene opozicije, koja jo uvek nije htela da prizna da, u licitaciji sa Miloevievim rodoljubljem, ona nema nikakvu ansu. Danas, meutim, vie nije tako. Ako gladi u Srbiji nema (a verovatno je nee ni biti), bede uveliko ima. Tek danas nailaze na odjek davnanja upozorenja, prema kojima je u Srbiji od poetka (od dolaska g. Miloevia na elo srpskih komunista, pre vie od pet godina) postojao jo stariji nesporazum izmeu latentno antikomunistikog bia Srbije (frustriranog iskustvom prve i druge Jugoslavije) i njenih neodgovornih upravljaa, veinom iz redova srpske dijaspore, to jest rodom iz krajeva izvan Srbije, neto drukijih tradicija. Tek danas ima spremnosti da se saslua podatak prema kome bi pomenuta Velika Srbija, sa ve postojeim balastom od 36 odsto ne-Srba iz Republike Srbije, u sluaju svog ostvarenja, Srbija pruila jedino relativnu veinu stanovnika. Ostatak bi bili Muslimani, Hrvati, Maari ili Albanci, sa prostora Bosne, Hercegovine, Kosova, Vojvodine, Slavonije ili Like i Banije. Tek danas ima konano sluha i za u mnogo navrat izricane tvrdnje da se nacionalni srpski interes efikasno brani jedino demokratijom u Beogradu i da jedino demokratska Srbija ima sposobnosti da zatiti Srbe izvan Srbije, tamo gde su ugroeni, ako su ugroeni. U istoj meri bedi je izloena i Hrvatska. U nekim njenim krajevima bie ak i gladi. Vladajuoj stranci u Hrvatskoj, meutim, jo uvek ne preti tolika opasnost od prelaska sa emocionalnog na rasuivanje stomakom, to je, inae, ve zadesilo srpske socijaliste. U prilog im jo uvek ide okolnost da je hrvatska nezavisnost izvojevana upravo pod Tumanom, a dravna nezavisnost, Srbiji kao cilj teko razumljiva (imajui u vidu njeno drukije istorijsko iskustvo), bila je kod Hrvata skoro kao neka vrsta nikad valjano odsanjanoga sna (emu je, vie od svih loih iskustava sa Jugoslavijom, naroito lou uslugu inio komar ustake NDH iz Drugog 102

vlast, opozicija, alternativa svetskog rata). Otuda i toliki, recimo, otpor zvanine propagande iz Zagreba prema realno znatno veim dravnim dostignuima Vladka Maeka i Hrvatske seljake stranke i njihovog dogovora sa beogradskom vladom iz 1939. godine: tada je, u miru i bez krvi, hrvatski banovinski prostor bio znatno iri nego ovaj sadanji, kojim raspolau HDZ i g. Tuman, procenat Hrvata u banovini bio je neuporedivo vii nego to e ikada biti pod ustakom NDH, a iza sporazuma je stajala stranka koja nikada, ni 1939. ni kasnije, nije morala da koketira sa pronacistikim nacionalistikim kolaboracionizmom. tavie, dogovor je bio postignut sa velikosrpskim Beogradom (to poprilino dovodi u pitanje omiljene zvanine slogane sadanje propagande iz Zagreba o nemogunosti dogovora sa Srbima), no ipak je imao i jednu objektivnu olakavajuu okolnost: pre pedeset godina Muslimani (sa velikim M) nisu bili priznavani kao posebna nacija. Zato danas Bosnu i nije mogue bratski, srpsko-hrvatski, podeliti. Svejedno, indikativno je da, u poplavi nacionalne istorijske mitologije (vidljive kako u Zagrebu tako i u Beogradu), u Hrvatskoj trenutno nema mesta niti Maeku niti Hrvatskoj seljakoj stranci, otuda i otpor zvaninika prema autentinoj nacionalnoj opziciji, a otuda i bliskost takozvane hrvatske opozicije i g. Tumana. Kodovi kojima operiu, istog su porekla. Kako bilo, stranka g. Tumana, Hrvatska demokratska zajednica, jo uvek je, mada u sve manjoj meri, u stanju da odbranu hrvatske teritorije od nasrtaja Beograda i tzv. Jugoslovenske narodne armije prikae u domaoj javnosti kao odbranu demokratije od napada boljevika. U meunarodnoj javnosti, a posebno u meunarodnim politikim krugovima, sa tom vrstom zamene teza je meutim gotovo. Jedno je odbrana zemlje a drugo odbrana reima koji se, ni manje ni vie, poistoveuje i sa demokratijom i sa rodoljubljem samim. Dakle, ono to vlast u Zagrebu mora brinuti nije strah od parlamentarne opozicije, nego bojazan od svih onih kojih u hrvatskom parlamentu nema ili u njemu sebe ne pronalaze. A meu takvima su svakako Istra i, naroito, Dalmacija, koja e teko podneti drugu uzastopnu godinu oskudice, bez turista, elementarnih komunikacija sa unutranjou i, najzad, bez hrane. Dalmacija raspolae i snanim autonomistikim oseanjima koja je postkomunistika radost samo na as samo na as otklonila izborima iz 1990. godine, a na njima se najpre glasalo protiv. Uostalom, stranke za koje se onda u Hrvatskoj glasalo danas de facto i ne postoje, a pitanje je koliko i sama vladajua HDZ ima jo uvek obeleja stranke. Na kraju, uz otpor jadranske obale branskim sunarodnicima iz zalea, u Dalmaciji je projugoslovenski unitarizam bio 103

Ivan uri snaan i jedino je budalasto varvarstvo, vreno tokom 1991. godine u ime srpskog naroda, moglo da ga dokraji. Drukije, ali po sadraju isto toliko zanimljive analize mogle bi se praviti i na politikoj anamnezi Zagreba, no i ovaj dalmatinski primer govori da je, makar i sa stanovita Realpolitik, ponaanje g. Miloevia i generala naspram Hrvatske bilo suicidalno. Da se i ne podsea na (opet davno iskazano proroanstvo) upozorenje da su prve rtve posleratnog razdoblja u Hrvatskoj predodreene da budu iz redova tamonjih Srba. Sve izneto mora biti poznato i vladi u Zagrebu, kao to joj mora biti poznat i aksiom, koga se sama dobrovoljno i fatalno odrekla: niko u Hrvatskoj ne moe raunati na ozbiljnu politiku budunost, ako uza sebe nema i lojalnu srpsku manjinu u njoj. Zakljuak je stoga jednostavan: objektivno govorei, g. Tumanu bi trebalo da najvie odgovara stanje bez promena u Beogradu, dok prava hrvatska opozicija, iako jo uvek u povoju, pomenuti aksiom mora prihvatiti, eljno iekujui ba te promene, ukoliko hoe da bude alternativa postojeoj vlasti. Promene u Beogradu potrebne su ovim opozicionarima ve i zbog njihovog vlastitog legitimiteta. U meuvremenu, u iekivanju novosti iz Srbije, ni jedna ni druga strana u Zagrebu ne sedi besposlena. Zato, nije daleko od istine ni tvrdnja da Srbija, ak i kada se bavi samom sobom, posredno ali pouzdano utie na ostatak jugoslovenskog prostora. Isto tako, nije daleko od istine ni tvrdnja da politika kriza u Srbiji postoji, svakako uveana srpsko-hrvatskim odnosima, ali u osnovi (bar delimino) i nezavisno od reenja nacionalnog pitanja. U istoj meri ovakva autohtonost politikih prilika nigde na jugoslovenskom prostoru nije poznata. Javno mnjenje Srbije doekuje mart 1992. godine rastrzano podelom na Srbe i Srbijance, rizikom graanskog rata izmeu Srba i Srba, nezadovoljstvom to mu je, u ime maglovitih ciljeva (od svojevremene odbrane vanpartijskog pluralizma do nacionalne sramote sa ratom u Hrvatskoj), uskraena komunikacija sa svetom, to je poistoveeno sa vrednostima od kojih se, bar tako pretenduje, branilo itavih pola stolea (jer, prema takvim tumaenjima, ak je i pobeda partizana 1945. godine bila ustvari trijumf Srba sa prostora izvan nekadanje kraljevine Srbije) ili to mu je ukinuta mogunost istorijskih, za jedan zreo narod preesto mitolokih, reminescencija na doba kada je sve bilo drukije. Srpski socijalisti i njihov voa u Srbiji vie ne raspolau veinom, zgasnula je i takozvana fantomska opozicija koja je, sluei se nacional-socijalistikim premisama, govorila ono to socijalisti misle. To je sigurno. Meutim, navedena konstatacija ne znai da veinom raspolae sadanja demokratska opozicija niti da je Srbija slona oko onoga u emu je protiv postojee 104

vlast, opozicija, alternativa vlasti. Prosto reeno, Srbija je zbunjena. Izgubila je rat jer nije elela da ga vodi, ali poetku sukoba je itekako doprinela. Protiv je voe koga osea kao nametnutog, tueg i skoro uvezenog, no teko je osporiti da ga je upravo ona ustoliila. S pravom se loe osea u koi socijalistike varijante jugoslovenstva, ali pri tome je sklona da, ako je ikako mogue, sebe izuzme sa spiska krivih za opsene oko lanog nadnacionalizma i federalizma. I tako dalje. Ukratko, Srbija jo nije stigla na dno istine. U takvim se okolnostima odvijaju i pripreme za godinjicu beogradskih zbivanja iz marta 1991. godine. Onaj deo opozicije koji se, bez obzira na recidive nacionalistikog romantizma u jednom njegovom krilu, ujedinjuje oko ocena rezultata vladajue stranke i nepomirljivosti prema njoj, predvodi buntovnike. Od g. Miloevia se moe oekivati ili da, u strahu pred ulinom demokratijom (na koju se, koju godinu ranije, sa ponosom pozivao), bude spreman na odricanje od svih svojih saradnika ije glave budu traene, ne bi li se na vlasti odrao uz pomo kompromisu sklonih opozicionih prvaka, ili, to je verovatnije, da na mogui izazov demonstranata odgovori, kao i pre godinu dana, najgrubljom represijom. Za saveznika bi imao ostatke Jugoslovenske narodne armije, za njega vezane kako injenicom da veinom pripadaju periferijskim Srbima tako i okolnou da im plate neposredno zavise od zdravlja srpskih socijalista. Ti ostaci, ne treba smetnuti s uma, ve danas pritiskuju Bosnu i Srbiju svojom mnogobrojnou, a njima treba pridruiti i izbeglice iz Hrvatske. Sudbina izbeglica, naalost mimo njihove volje, ponavlja priu sa srpskim krajinama u Hrvatskoj, koje su svoje postojanje utemeljivale na zavisnosti od zvaninog Beograda. Ovome su koristile da bi, uz igranje njihovom budunou, on osiguravao vlast, od njih daleku i, kako se pokazalo, prema njima nebrinu u Srbiji i u srpskoj prestonici. Pored predstavnika srpske dijaspore, u sluaju ostvarenja prve mogunosti, uz g. Miloevia bi se, kao i do sada, ponovo nala i veina establimenta zvaninih naunih, crkvenih i umetnikih asocijacija. Tako bi se, paradoksalno, izbegla najgora posledica agonije Srbije uskraivanje na dui rok vaspostavljanja demokratije u njoj. Jer, ak i da demokratska opozicija uspe da pobedi sadanju vlast, ovakva kakva je, sa sredstvima (politikim i ekonomskim) kojima bi raspolagala i sa nedovrenim procesom nacionalne katarze, izuzev oslobaanja mas-medija od socijalistike cenzure i slinih poteza, vrlo brzo bi bila prinuena da, bez obzira na verovatno najvljivanje izbora za ustavotvornu skuptinu, prizna da ni sama nije kadra da slono menja sutinu. Bio bi to fijasko nadanja u demokratiju, a moda i povod za diktaturu ili graanski rat. 105

Ivan uri Drugim reima, budunost je jo uvek daleko i najavljuje se najpre kroz pripreme za rekonstrukciju same demokratske opozicije u Srbiji. Ta rekonstrukcija, a za njom sledi i slian posao u Hrvatskoj i konvergentnost sa demokratskim snagama kod ostalih jugoslovenskih suseda, o ijim pojedinostima nije umesno govoriti, opet polazi od pretpostavki o dobijenoj politikoj podrci meunarodnog mnjenja. No, ko ini to mnjenje? Evropska zajednica svakako, ali bar u istoj meri i SAD. Da bi se amerika podrka stekla, potrebno je, meutim, prilagoditi se makar osnovnim merilima vaingtonske Realpolitik: od svesti o predizbornoj kampanji koja se najavljuje u Americi, preko razumevanja realnog mesta koje Evropa u tamonjoj spoljnoj politici zauzima, sve do legitimnih tumaenja State Department-a o budunosti Sovjetske imperije, Nemake ili same politike Evrope. Prole godine EZ je jo uvek imala neosporno znaajnije mesto u poreenju sa SAD, no okolnosti su se izmenile. Posredna potvrda je, u krajnjoj liniji, ak i slanje mirovnih snaga UN, i to prema konceptu koji nije bio ni evropski ni eks-jugoslovenski. Uz put, te trupe i nain na koji e biti rasporeene po hrvatskim ratitima, ine nezadovoljnijim g. Tumana nego g. Miloevia. Ipak, re je samo o prividu. Jer, g. Miloevi manje veruje u mogunost da, dugim eksteritorijalnim statusom, srpske krajine u Hrvatskoj budu i odviknute od pripadnosti Hrvatskoj, a vie je prosto presrean to mu je dat predah posle poraza koji je vojno i politiki doiveo. Nee te krajine postati Srbija, malo je verovatno da e postati uskoro i deo Hrvatske g. Tumana a jo je manje verovatno da e g. Miloevi moi dugo da svoju dijasporu uverava u mogunost geopolitike dislokacije spronih krajeva. Mnogo je verovatnije da e plavi lemovi ostati dugo i da e, na kraju, krajine biti vraene u Hrvatsku, ali neku drukiju. U navedenim prilikama, ova demokratska opozicija u Srbiji koja je tek na putu da se rekonstruie mora da ima ne samo atraktivna naela nego i primamljivo rizine predloge. Ako su po sredi naela, teko je zamisliti bolja od onih koja su, zajedno sa ogromnom veinom jugoslovenskih opozicionih stranaka, bila jednoglasno artikulisana jo na sastanku u enevi, septembra 1991. godine. Tada su zastupnici skoro polovine jugoslovenskog birakog tela zakljuili, a rat se u Hrvatskoj ve razbuktao, da valja priznati svim republikama suverenost u postojeim granicama i uputiti ih na obavezu odranja jugoslovenskog ekonomskog i kulturnog prostora, odnosno sprovesti, tamo gde je mogue najiru teritorijalnu autonomiju, neku vrstu fedralizacije novih drava, spreavajui majorizaciju sve to uz jamstva Evropske zajednice. Ponuene su i dobre 106

vlast, opozicija, alternativa usluge organizatorima konferencije o Jugoslaviji u Hagu, ali one su, iz neobjanjivih razloga, bile odbijene. Verovatno da bi tota sada izgledalo drukije i bolje. Ako je re o rizinim predlozima, i oni se najavljuju. Nedavno je u Parizu, na Maison des Sciences de lHomme, odran bio jedan skup o jugoslovenskoj krizi. Priliku je deo elnika demokratske opozicije Srbije iskoristio da, pred meunarodnom javnou takoe, predloi takozvanu federalizaciju Srbije. Prema iznetom predlogu, Srbija (u postojeim granicama) sastojala bi se iz tri ravnopravna segmenta, ue Srbije, Kosova i Vojvodine. Imajui u vidu etniku sliku Vojvodine i naroito Kosova (gde ivi oko 90 odsto Albanaca), teko je osporiti zakljuak da se iznetim predlogom u potpunosti stavljaju u ravnopravan poloaj ne samo graani nego i srpska, albanska i jeziki i nacionalno arolika ali kulturno homogena vojvoanska populacija. Ukoliko bi ovakav predlog o federalizovanoj Srbiji bio prihvaen i od drugih elnika opozicije, bilo bi prosto nemogue za vladu u Zagrebu da ne prihvati neto slino, zasnovano na kriterijumima nacionalne razliitosti i kulturne posebnosti, za Srbe u Hrvatskoj ili za podruje Dalmacije. Teko bi, ukoliko predlog bude prihvaen, bilo i albanskim prvacima da odbiju ponueno, jer, istina ostajui u okviru Srbije (a ne Jugoslavije, kako su zahtevali, u sluaju da pristanu na dijalog), dobili bi federalnu jedinicu i mogunost odluivanja na paritetnoj osnovi sa Beogradom. Primer sa federalizovanom Srbijom ovde je naveden samo kao ilustracija o neznanju jugoslovenskih mentora i o proputenim prilikama u prolosti. O onome to e budunost u pojedinostima doneti, pisac ovog teksta ostaje bez komentara. No, sigurno je da reenje nije ni u podelama Bosne, ni u ujedinjenjima Srbije i Crne Gore. Kao istoriar, a sasvim u skladu sa cinizmom Realpolitik, ovaj pisac upozorava da ni mrnja ne mora biti nepremostiva prepreka reartikulaciji ideja i nekadanjih dravnih prostora. Dokaz, da se ostavi po strani preterano upotrebljavan primer francusko-nemakih ratova i kalvarija iz XIX i XX veka, nudi se i kod Hrvata i Srba. Nije li izmeu 1941. i 1945. godine bio na delu i genocid nad Srbima u ime navodnih branilaca hrvatske nacije i nisu li, ve 1945. godine, ti isti Srbi produili da ive, dobrim delom potkupljeni i oreolom pobednika i Titovih saboraca, uz svoje blizance Hrvate? Jednostavno, niti istoriar niti pristalica Realpolitik o mrnji ne govore. Oni mogu jedino da govore o njenoj upotrebi, kao to govore i o upotrebi istorije ili o upotrebi politike. Nedeljna borba, Beograd, br. 88-89 (28-29. mart 1992) 107

Ivan uri

6. PAX AMERICANA
Izraz su, ako se ne varam, otkrili novinari, u Madridu, poetkom novembra 1991. godine, u trenutku kada se uinilo da e Dord Bu,i uz prividno ravnopravnu pomo Mihaila Gorbaova,ii uspeti da trajno izmiri Izraelce i Palestince. Kaem inilo se, jer ono to je sledilo nije bio mir, ali jeste svakako ameriki mir. Nema sumnje, iz amerikog ugla takav je mir dovoljan, moda ak i poeljan. Njegove posledice su, grosso modo, bile dvojake: s jedne strane, mirom je uvreno neprikosnoveno gospodstvo nad feudom, to jest zonom uticaja, a sa druge, u okviru feuda su smanjeni rizici neizvesnosti koju bi ozbiljne unutranje promene donosile tutoru. U neku ruku, re je o zamrzavanju stanja i, nepristrasno posmatrano, o olakanju kod veine suseda, dotle zaplaenih vlastitom nemoi: vano je da je lonac zaklopljen i da kljuanje u njemu ne dovodi do prelivanja. No, da bi dolo do zaklapanja lonca, bilo je neophodno da se prethodno u sopstvenu slabost uvere svi ostali pretendenti na feud. Da bih bio jo izriitiji, podsetiu i na primer sa ratovima voenim sa Irakom u prethodne dve godine. Opet je prethodno bilo potrebno da svi ostali pretendenti (UN, EZ...) prihvate poraz, pa da doe do opteg (makar i nevoljnog) poziva pravome tutoru. No, tutor, imajui u vidu njegove globalne odgovornosti, nije pretendente odbacio ve ih je samo svrstao u hijerarhijski red saveznika. Drugo, tutoru nije bio cilj svrgavanje diktatora u Bagdadu, nego samo zatvaranje lonca i uklanjanje spoljanje opasnosti koju je ovaj dotle predstavljao. Sledilo je novo olakanje kod bliih i daljih suseda. Iako bi, kao i u svakome ratu sa tolikom nesrazmerom u snazi
i ii

Dord Bu, predsednik SAD. Mihail Gorbaov, predsednik Ministarskog saveta SSSR, generalni sekretar CK

KPSS.

108

vlast, opozicija, alternativa protivnika, tutoru bilo veoma lako da diktatora doslovce uniti i da, uporedo, niko ozbiljnije tome nita ne prigovori. Amerikanci su se odluili za zatvaranje lonca, ne i za trijau njegove sadrine. Pad Sadama Huseina bio bi jednostavno skuplji po tutora, doneo bi podue muke oko uspostavljanja demokratskog drutva, izvesnosti unutranjih verskih i etnikih sukoba i neophodnost ponovnog meusobnog upoznavanja to sve sa Sadamom Huseinom nije sluaj. Vrlo razumno sa stanovita Realpolitik, meutim posledica je i u sledeem: Sadam Husein je danas bezopasan po okolinu, ali je u zemlji jai no ikada. Opoziciju je ili fiziki unitio ili proterao ili uutkao prirodnim refleksom homogenizacije svake drave pred spoljnom opasnou. Pax Americana, naravno, nije to i Pax Romana. Ipak, izmeu Rima (kasnije i Vizantije) i SAD neke slinosti postoje. U oba sluaja polazi se od globalne slike dravnih (carskih) interesa, sa jasno naznaenim prioritetima i (namerno) manje jasnim granicama tih interesa. Ako je za Rim vailo naelo da je najvanije da Sredozemlje bude rimsko jezero, ija je odbrana bila osnovni cilj mnogih ratova sa varvarima i inorodnima (od Germana i Slovena do Turaka), odnosno sa unutranjim opasnostima (poput, recimo, jednog Hanibala), sa dosta preciznosti bi se slina lista prioriteta mogla napraviti i u amerikom sluaju (razume se, sa drukijim geografskim predznacima). Pri tome, neprestano je bitno podseati da iza mira stoji osvedoena sila, a na njeno prisustvo je uvek lake podseati onoga koji se o nju ve opekao (recimo, Sadam Husein) nego onoga koji tek valja da je upozna. Najzad, neophodno je i uporno motriti na ono to se u Vizantiji nazivalo zemaljska piramida (po uzoru na nebesku), na ijem je vrhu mesto samo za jednoga cara, gospodara itave hrianske vaseljene. Na stranama te piramide, sa nejednakim stepenom ogranienog suvereniteta, razliito su rasporeeni ostali vladari, meusobno u strogom hijerarhijskom poretku. Odatle je kasnije proizala i teorija o Moskvi kao treem Rimu, sve do, na primer, sovjetske bratske pomoi ehoslovakoj 1968. godine.iii Komunisti su, bar u spoljnoj politici SSSR-a, bili neduni, budui da su jednostavno nastavljali sa tradicijom carske Rusije. To je bio the hierarchical world order. Nisam rekao the new world order. Danas je drukije, ali ne sasvim, to najbolje potvruje sve to se zbiva sa jugoslovenskim prostorom. Namerno sam kazao jugoslovenski

iii

Ulazak trupa Varavskog pakta u Prag i okupacija ehoslovake.

109

Ivan uri prostor, jer on postoji a jugoslovenska drava ne postoji. Taj prostor, stariji i trajniji od pomenute drave, osim posredno, nije doskora bio strateki zanimljiv za Amerikance. Ali, bio je za EZ, koliko zbog geografskih razloga toliko i zbog okolnosti da je biva Jugoslavija, sa svim manama, ipak bila i jedna od simulacija budunosti politike Evrope. U takvome kontekstu, amerika intervencija u Somaliji imala je i poruku, nedvosmisleno upuenu Evropri: mi ovako radimo na naem feudu; uinite isto u bivoj Jugoslaviji, na vaem feudu, ili priznajte da niste u stanju i pozovite nas u pomo. Ali, onda o politikoj Evropi, onakvoj kakvu su u EZ najavljivali, nema ni govora. U jugoslovenskoj krizi trenutno su najvidljiviji zloin protiv razuma i irenje serbopozitivnog sindroma. Zverstva, o kojima se danas mnogo govori, samo su uasni deo ireg politikog i moralnog slepila, kome su podlegli i jugoslovenski tutori. Serbopozitivni sindrom, koji podrazumeva ideje i praksu sadanjih vlasti u Beogradu, samo naizgled paradoksalno, rairio se i na pogodno tle prvih njegovih rtava, u prvome redu na napadnutu Hrvatsku. Sa istim programom (i boljom mimikrijom) i tamo se uporno neguje koncept privilegovane krvi, bilateralne podele Bosne i Hercegovine (u kojoj nema mesta ni za graane srpskog, hrvatskog i muslimanskog porekla a ni za Muslimane kao naciju) odnosno poistoveenja odbrane zemlje sa odbranom reima u njoj. Naravno, svi tutori su odgovorni, ali Amerikanci znaju da krivi mogu biti jedino posle Evropljana. Oni, takoe, znaju i da je jugoslovenski prostor najpre evropski feud, da EZ moe biti (ali ne mora) njihov rival, da je njihov neposredni strateki interes u takvim prilikama jedino u pitanju u Makedoniji (zbog Turske, NATO-a, raspada SSSR-a...), da je trajno reenje jugoslovenske krize globalno (sa irokom politikom autonomijom za Srbe u Hrvatskoj, sa graanskom i federalnom Bosnom i Hercegovinom, ali bez igara sa geografskim kartama, sa federalizovanom Srbijom u kojoj, recimo, Albanci raspolau de facto republikom u okviru drave) kao i da je dogovor oko reenja krize nemogue praviti bez Moskve (bar toliko koliko i EZ). Ako Evropljani prihvate ponudu o deobi feudalnih odgovornosti, ako svi zajedno shvate da bez pravljenja nove politike alternative na jugoslovenskom prostoru (naroito u Beogradu) reenja nema onda se nazire i kraj balkanske tragedije. Ako tako ne bude bie to produetak patnji na popritu, postojee vlasti (prvenstveno u Beogradu, gde se nalazi i klju za trajno reenje krize, ali i u Zagrebu) bie na dui rok zacementirane, bie to takoe snaan udarac politikoj Evropi, da bi se, na kraju, verovatno opet dogodila pax americana. U takvome miru 110

vlast, opozicija, alternativa Evropa e biti odsutna a politika Evropa zaboravljena. Stoga, za poetak, nita bolje nego da se zajednikim naporima zaustavi klanica koja, pred naim oima, preti da se pretvori u venost. Amerikancima i Rusima zaustavljanje sukoba, Evropljanima politiko reenje? El Pais, Opinion, 3. mart 1993.

111

Ivan uri

7. POVRATAK U SRBIJU
Kada je Slobodan Miloevi, aprila 1987. godine, pred okupljenim Srbima u Kosovu Polju, jednoj od retkih srpskih enklava u istoimenoj i nekada autonomnoj pokrajini (u bivoj Jugoslaviji u sastavu Srbije), uskliknuo da ovaj (sc. srpski) narod niko ne sme da bije, bilo je jasno da je time sebi omoguio zavodljivu ulogu arobnog iscelitelja osnovne nacionalne frustracije duboke Srbije. Ta frustracija zove se Kosovo. Miloevi je bio prvi meu srpskim politiarima Titove Jugoslavije koji je konano udovoljio jednom pravom istorijskom i nacionalnom fantazmu te duboke Srbije. U njenim oima se ovaj ovek, zahvaljujui Kosovu, preko noi preobrazio iz pukog aparatika koji je izveo pu u redovima komunistike nomenklature u pravo nacionalno provienje. Zanos je bio sveopti. Duboka Srbija bila je spremna da mu sve oprosti ukoliko bude u stanju da ostvari, ne rat sa Albancima, ve demografsku rekonkvistu Kosova. A tamo je, tada kao i sada, uprkos estokoj represiji, srpskoj policiji i vojsci, jo uvek tek svaki deseti graanin srpskog porekla. Miloevi je 1987. obeao da tako vie biti nee i, naravno, obeanje nije odrao. Svestan neuspeha, on odavno kosovski fantazam vie ni ne dotie. Najvie to bi Miloevi danas na Kosovu mogao da poeli svodi se, suprotno mnogim predvianjima, ne na izazivanje sukoba sa Albancima nego na produenje status-a quo, razume se uz pomo policije i vojske. Meutim, nezavisno od Kosova, u Srbiji su postojale jo neke frustracije. U njenoj kolektivnoj svesti je, recimo, sa naporom savladavano razoarenje, izazvano posledicama ujedinjenja Junih Slovena na kraju Prvog svetskog rata. Jednostavno, Srbin iz Srbije teko je mogao da razume zato ga osloboena slovenska braa, odmah po stvaranju Jugoslavije, preesto optuuju za velikosrpski hegemonizam. A on, Srbin iz Srbije, jugoslovensku ideju je samo preuzeo od drugih, onih iz Austro-Ugarske 112

vlast, opozicija, alternativa (najpre od Hrvata), da bi je potom preneo u stvarnost borei se u ratu za nju. On, Srbin iz Srbije, velikoduno je ostavio za sobom prolost moderne Srbije (uspene ustanke protiv Osmanlija poetkom XIX veka, prvu slobodnu dravu na Balkanu, izvesne demokratske tradicije, ak vee nego u Austro-Ugarskoj, iako u uslovima orijentalnog i siromanog drutva, najzad pobede u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu), uporedo se dragovoljno liavajui nacionalnog i dravnog imena zarad nadnacionalnog jugoslovenstva, a za sve dato dobio je nezahvalnost. Argumenti tih drugih, u dobroj meri koliko razumljivi toliko i opravdani, teko su se probijali kroz koncepciju Etat-Nation, koja se u Srbiji do 1918. pokazivala uspenom: pre stvaranja Jugoslavije, u Srbiji je na snazi bio Ustav, prema kome u toj dravi postoji jedan narod iji pripadnici mogu biti Srbi pravoslavne, muhamedanske, Mojsijeve ili katolike vere. Nita manje nezadovoljstva u Srbiji nije izazivalo ni razdoblje posle 1945. godine i vaspostavljanja komunizma u Jugoslaviji. Kada je Jugoslavija 1941. godine kapitulirala, najvei deo Srbije naao se neposredno pod nemakom okupacijom. Najvei deo Srba izvan Srbije obreo se, meutim, u ustakoj Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj (NDH). Ustanak protiv okupatora u Srbiji bio je uporedo i graanski rat izmeu rojalista i komunista. Veina Srba u Srbiji, iako obeshrabrena estom kolaboracijom rojalista (etnika) sa okupatorom, ostaje lojalna ideji domae kraljevske dinastije (Karaorevia) i latentno antikomunistika. U Srbiji, drugim reima, neprijatelj nije mogao biti poistoveen niti sa Hrvatima niti sa Muslimanima. Njih u Srbiji nema. Na drugoj strani, Srbi u NDH izloeni su ustakom genocidu. Ustae pokuavaju da ih suprotstave Hrvatima i Muslimanima (cvijeu hrvatskog naroda). Otpor ustaama vodi Hrvate i Muslimane neminovno ka Titovim partizanima (komunistima). Slino je i sa veinom Srba u NDH. Suoeni sa izborom izmeu ustakog noa i partizana, oni se masovno odluuju za Tita i za rat, ne samo protiv stranih okupatora nego i protiv ovih domaih (ustaa). Izbor im je olakan injenicom da su oni, Srbi izvan Srbije, neuporedivo manje vezani za kralja (koji potie iz Srbije). Titu ih posebno pribliava saznanje da iza njega, bez obzira to je Hrvat, stoji Moskva, ne komunistika ve pravoslavna. U trenutku osloboenja, Srbi izvan Srbije, prva rtva ustakog terora, preteu i u redovima pobednika. Potrebno je potkupiti ih privilegijama komunistike vlasti ne bi li zaboravili na ratne uase. Tito upravo tako i ini i Srbi iz nekadanje NDH postaju listom titoisti. Kod njih je naizgled razvijeno jugoslovenstvo zapravo svedeno na lojalnost Titu, odnosno na privilegije koje iz pripadnosti komunistikoj vlasti 113

Ivan uri proistiu. Kod Hrvata u Dalmaciji ili kod Muslimana, kod njih je jugoslovenstvo bilo takoe snano, pobude su bile drukije: Dalmacija je njime izraavala svoju proetost irim uticajima iz junoslovenskog zalea kao i svoju razliitost u odnosu na nametani nacionalni i kulturni model Zagreba, hrvatskog sredita, suvie bliskog srednjoj Evropi za ukus ovih mediteranskih autonomista; kod Muslimana je, opet, jugoslovenstvo bilo posledica straha od srpske ili hrvatske asimilacije i potvrda nesigurnosti vlastitog nacionalnog identiteta. Srbi izvan Srbije bili su, dakle, od 1945. godine mezime Titove Jugoslavije. Oni kontroliu komunistiku vojsku, u Hrvatskoj pa i u Bosni i Hercegovini pod njima je i policija. Oni su dobitnici i u bogatoj Panoniji gde, kao koloni i lokalna vlast, stiu zemlju proteranih Nemaca ili bogatih Vojvoana, klasnih neprijatelja (najee srpskih starosedelaca). Nacionalizacija zemlje nosi njihov predznak, podsmeh tamonjim kulturnim navikama takoe. Eto i objanjenja za klasnu solidarnost dojueranjih rivala, vojvoanskih Srba i Maara, koju e dolazak Miloevia na vlast samo pojaati. Posledica je i pomeano oseanje sa kojim Srbi iz Srbije doekuju Titovu Jugoslaviju: 1945. godina jeste donela osloboenje, ali donela je i komunizam i politiku premo dijaspore nad maticom. Razume se, gresi te iste srpske dijaspore bili su uporedo sistematski umanjivani: na primer, valjalo je ekati na osamdesete godine da bi se saznalo da je relativno najvei broj rtava u Drugom svetskom ratu na tlu Jugoslavije bio iz redova Muslimana, ubijanih uglavnom od Srba iz dijaspore, u apsolutnim ciframa prvih rtava, u cilju osvete za ustake pogrome nad njima. Srbi izvan Srbije su raspad komunistike Jugoslavije isekivali sa pomeanim oseanjima. Najpre branioci jugoslovenstva, to jest titoistikog modela, sa rezervom prihvataju najavu demokratije. Potom, kada je 1990. godine u Hrvatskoj dola na vlast Hrvatska Demokratska Zajednica (HDZ), kod njih se budi i razumljivi strah od ponavljanja genocida iz Drugog svestskog rata, odnosno elja za ravnanjem neizmirenih rauna, ali i refleks odbrane privilegija steenih u Titovoj Jugoslaviji. Jedva prikriveno koketiranje HDZ sa avetima ustaa takvo oseanje samo pojaava. Sa druge strane, u Beogradu ili u Vojvodini, javlja se kod izdanaka ove dijaspore i klasni strah. Uzgred, oni nisu malobrojni: od ukupnog broja Srba, etvrtina se nalazi izvan granica Srbije, meutim, ako bi im se pridodali i oni koji su se posle 1945. godine nastanili u Srbiji (kao koloni u Vojvodini, lanovi nomenklature i kao aktivni ili penzionisani oficiri), taj broj iznosi skoro treinu svih Srba. 114

vlast, opozicija, alternativa Na njima poiva snaga Slobodana Miloevia, pogotovo otkako je napustio kosovski mit. Na njihovom klasnom strahu u Beogradu ili u Vojvodini (poduprtom strahom komunistike vojske i nomenklature od gubitka privilegija), na njihovom realnom strahu od nacionalizama drugih na prostoru izvan Srbije, poinje suicidalna igra srpskih socijalista sa vlastitim narodom. Ta se igra, posle Miloevievog poraza na Kosovu, razvila sve do dananjih zloina. Glavni ulog, najvidljiviji krivci za ratnu sramotu i prvi gubitnici u miru posle rata jesu ba Srbi izvan Srbije. Knin, opasnost od Vatikana ili Irana, renesansa ustaa ipak nisu dovoljno snani poklici za duboku Srbiju kao to je to bilo Kosovo. Srbiji se ne ratuje za Krajine, otuda i dezerteri, u istoriji Srbije nikad zabeleeni. To nije odraz antinacionalizma Srbije, pogotovo ne snage politike opozicije u njoj (uostalom, suvie sline Miloeviu): to je odraz nedovoljnog zanimanja Srbije za sudbinu dojueranjih titoista, odraz nedostatka neposrednih iskustava sa mukama dijaspore, to je i nepoverenje u njih, postepeno graeno u Srbiji, po definiciji zemlji imigracije. Srbi izvan Srbije, naalost, nisu razumeli dve stvari: 1) samo demokratska Srbija moe da titi njihova nacionalna prava, ukoliko su ova u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ugroena; i 2) da su njihovi strahovi, u dobroj meri ne samo razumljivi nego esto i opravdani, iskljuivo u funkciji odranja na vlasti jednog reima koji se nalazi u Beogradu, veoma daleko od njih. Taj se reim njima posluio da bi ucenio Srbiju, napravio je od njih glavne krivce za rat, da bi ih, najpre u Kninu a sada i u Bosni, docnije napustio. Ovakvom ishodu pogoduje i neista savest same Srbije, a naroito njene duhovne elite. Ovakvom ishodu pogoduju i opsesivne ideje hrvatskog predsednika, Franje Tumana, o bilateralnoj podeli teritorija sa Beogradom. Ovakvom ishodu pogoduje i kratkovidost EZ koja bi da od Slobodna Miloevia napravi, ako ne dobitnika Nobelove nagrade za mir, a ono makar privilegovanog sagovornika. Sada uopte nije vano da li je Miloevi iskren ili ne u razilasku sa bosanskim Srbima. Vano je da mu oni vie ne veruju. Jo vanije je da je on sada, po prvi put otkako je doao na vlast i posluio se Kosovom, oslonac potraio ne u dijaspori nego u Srbiji. To to je uradio znai i sledee: odgovornost za cepanje u krilu srpskog naroda preuzeo je na sebe (dosada je za tu izdaju bio optuivan manji deo opozicije koji je upozoravao na posledice njegove politike); obraun koji sledi bie u osnovi obraun sa dojueranjim saveznicima beogradskih nacional-socijalista; u tome obraunu duboka Srbija bie posmatra, da bi, odmah po zavretku obrauna, naravno u Miloevievu korist, ovome na vrat sruila svu krivicu (ukljuujui i njenu sopstvenu) za 115

Ivan uri nacionalnu katastrofu. Ovako e biti, nezavisno od podrke inostranstva Miloeviu, ukoliko se u Srbiji u meuvremenu stvori nova alternativa. Ona bez Maara i Muslimana, bez pune politike autonomije za Albance (to je najmanje to im se mora dati) i bez Srba iz Srbije nije mogua. Dosada ovi poslednji nisu Srbijom vladali. Svenska Dagbladet, 11. jun 1993. Ragionamenti sui fatti e le immagini della storia, III, No 34 (dic. 1993)

116

vlast, opozicija, alternativa

8. SRBIJA AVGUSTA 1993: STANJE STVARI

Istoriari to dobro znaju: ima prostora (i naroda na njima) koji nikada u prolosti glad nisu iskusili, ali ima i onih drugih, na kojima se strah od gladi duboko urezao u kolektivno seanje. Otuda i razliit stav prema ratu i njegovim posledicama (pljaka, glad, gubitak dobitak) kod antikih Tesalaca i veine ostalih Helena. Otuda i dobar deo razlika, u moderno doba, recimo izmeu stanovnika Francuske i Nemake: u tradicionalnom drutvu, velika ekonomska kriza drukije izgleda u zemlji koja je, bar u pogledu hrane, samodovoljna, a drukije u onoj u kojoj strah od otputanja s posla najpre budi seanje na pretke umrle zato to nisu imali ta da jedu. Preteni deo Balkanskog poluostrva jo uvek pripada tradicionalnom drutvu. Na Balkanu, prostor dananje Srbije je opet jedan od retkih koji istorijski glad takorei ne poznaje. Dakle, re je o prostoru koji je, u naelu, izloen imigraciji a ne emigraciji. Samo u vremenima velikih potresa biva obrnuto. Avgusta ove godine, Srbija je, meutim, u predvorju gladi, delimino zato to ni sama vie nije pravo tradicionalno drutvo a prvenstveno zato to je zahvaena takvim potresima. I sada je Srbija zemlja imigracije: u nju se, tokom poslednje dve godine, slilo oko 400.000 ljudi, ali je, uporedo, iz nje bar toliko isto ljudi polo u emigraciju. I jedni i drugi preteno su Srbi. Naime, svi Srbi ne ive u Srbiji, a ni svi Srbi, koji ive u Srbiji, nisu poreklom iz nje: dve sedmine Srba ivelo je u jugoslovenskoj dijaspori (Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini) a jedna treina Srba u Srbiji poreklom je iz te iste dijaspore. Razlikuju se po dijalektu, obiajima, ali i po odnosu prema dravi (Srbija je najstarija drava na Balkanu u moderno doba) ili po odnosu prema zemlji i svojini (u Srbiji je kult privatne svojine mnogo jai). I tako dalje. Znai, Srbe ujedinjuje sudbina i prolost nacije a ne drave, ujedinjuje ih vie zajednika vera nego identina kultura. Naravno, reenom nije cilj razaranje srpskog etnikog bia ve samo ilustrovanje njegove sloenosti. 117

Ivan uri Bez razumevanja te sloenosti, razume se, nema nita ni od razumevanja stanja stvari u Srbiji avgusta 1993. godine. A, po ko zna koji put da se ponovi, klju za reenje jugoslovenske krize nije ni u Sarajevu ni na Kosovu on je u Srbiji i u Beogradu. Sarajevo je prosto posledica kolektivne, u prvom redu srpske odgovornosti, a Kosovo, opet najpre srpskom odgovornou, tek moe da se pretvori u novo Sarajevo. I ta odgovornost Srbe, makar i nevoljno, danas takoe ujedinjuje. Bez obzira koliko to bilo nepoteno prema onima od Srba koji sarajevsku klanicu nikada poeleli nisu. Bez obzira koliko je takva (kolektivna) odgovornost u sukobu i sa demokratijom i sa iskustvima istorije. Sve se izmealo: u Beogradu se pronose prie o penzionerima koji se ubijaju zbog gladi, dok duboka Srbija, u isto vreme, ne moe da zamisli da e i ona uskoro biti gladna; gledajui ito na njivama ili zrelo voe u vonjacima to i jeste teko zamisliti, no, ako bi se, uz pomenutu, dodala i slika letonjih seljakih buna u Vojvodini (zbog prinudnih cena, zapravo rekvizicija ita od strane socijalistike vlasti) moda bi se i duboka Srbija duboko zamislila. Moda, ali nije izvesno, budui da su prve i zasad jedine rtve bede samo oni koji ive sa obe noge u gradu a takvih je u Srbiji jedva petina stanovnitva. Ostali, recimo ukoliko trajkuju ili ne primaju plate, jo uvek imaju negde zaviaj i komad zemlje u njemu. Inflacija je postala stagflacija, guverner Narodne banke ne zna da se nova novanica ve pojavila kod dilera na ulicama prestonice, nacionalni dohodak je sa 3000 dolara (1989) pao na 350 dolara (Miloevi je 1991. javno obeao njegovo poveanje na 10.000 dolara do kraja veka), ukradeno je oko 45 milijardi dolara (delom otilo na vojsku a delom na pranje novca u inostranstvu). I tako dalje. Apatija, pokornost pa i prkos mogu se, pri svemu ovome, objasniti oseanjem odgovornosti za uinjeno (ona je, ak pre nego nevoljna, vie podsvesna), mogu se objasniti strahom od simbioze socijalistike vlasti sa mafijom i policijom (u Srbiji ima oko 80.000 policajaca, preteno iz krajeva izvan Srbije i nazvanih pretorijanska garda oruje je, ba kao to je bilo u Rumuniji, u njihovim a ne u rukama ostataka debelih generala nekadanje Titove ideoloke armije), mogu se objasniti i demografskim promenama: pravi Beograani, oni koji su jo ostali u gradu, ive u unutranjoj emigraciji a na ulicama su neki drugi ljudi. Ti drugi jesu imigranti ili srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Optereeni traumatinim seanjima na genocid izvren nad njima u toku Drugog svetskog rata, kasnije poistoveeni sa Titovom Jugoslavijom i potom zbunjeni u trenutku njenog raspadanja, oni su bili zaplaeni (sa razlogom) najavama novih antisrpskih raspoloenja, posebno 118

vlast, opozicija, alternativa u Hrvatskoj koja nije odolela ustaoidnim reminiscencijama. Bacili su se u zagrljaj Miloeviu, ovaj se posluio njima i danas su oni meu Srbima prve rtve rata, ali i prvi krivci za njegovo izbijanje i tok. Mnogi meu njima izgubili su sve, no mnogi su pljakanjem tueg postali i ratni bogatai. Beograd ih ne voli, ali ni oni Beograd ne vole: skupi automobili u Beogradu su njihovi, beda koju donose beogradska je, jezik kojim se slue drukiji je a restorani u kojima sede bili su beogradski. Beograd ih, ne uvek pravedno, ve i zbog dijalekta i obiaja poistoveuje sa njihovim zemljacima koji su, kao komunisti, zavladali 1945. godine Beogradom i Jugoslavijom. Razume se, u iznetom se krije i veiti sukob grada i ume, ba kao i u opsaenom Sarajevu ili u zagrebakim sudarima radikalnih hrvatskih brana iz Hercegovine sa autohtonim purgerima. Istorija ui da je, na kraju, grad uvek pobeivao umu, no, trenutno, Beograd je Alisa (koja) ne stanuje vie ovde. U predvidivim skorim socijalnim nemirima, pa i graanskom (srpsko-srpskom) ratu, meutim, pri postojeim okolnostima nije nimalo izvesno da bi demokratska alternativa izila kao pobednik. Mnogo je verovatnije da e to biti obraun izmeu loih (Miloevia) i jo gorih (eelja). U obraunu, glavni Miloeviev adut jeste poreenje sa eeljom, u kome se on, pod uslovom da prave demokratske opozicije i dalje nema, neminovno pojavljuje pred prestravljenim graanima kao manje zlo od srpskog Pola Pota. eeljev glavni adut, opet, poiva na beznau izbeglica, na (malobrojnim) neostvarenim teritorijalnim i (mnogobrojnim) neodgovornim socijalnim obeanjima, dakle svodi se na dijasporu, lumpenproleterijat i gladne stomake. Antiintelektualizam, otpor prema Beogradu, nepoverljivost prema Srbiji, histerina mrnja prema ne-Srbima, plus hrana, za sve podjednako, na sirotinjskom kazanu. Ko e biti pobednik, pri postojeim okolnostima nemogue je odgovoriti. Prvi talas demokratske opozicije u Srbiji se u meuvremenu iscrpao. Iz nekoliko razloga: ta opozicija je najpre i sama bila veinom zadojena nacionalistikim fantazmima te i nije predstavljala pravu alternativu srpskim nacional-socijalistima; zatim, nju su preteno inili intelektualci koji su kritiku drutva poistovetili sa politikom samom, pri emu se ne sme zaboraviti da Titova Jugoslavija disidenata skoro i da nije imala; isto tako, ne sme se smetnuti s uma da je Miloevi nasledio i zadrao sve masovne medije Titove epohe, koristei ih u potpunosti u skladu sa tradicijama Gebelsa ili ratnog komunizma; ne sme se smetnuti ni da je policija, znai i njen posao prizvoenje trojanskih konja u redovima opozicije, od poetka pod kontrolom Miloevia; konano, srpski 119

Ivan uri nacional-socijalisti, a ne srpske demokrate, uivaju podrku Zapada. Tek danas, kada je u Srbiji demokratska opozicija praktino nestala, pojavljuju se na Zapadu prvi znaci dobre volje prema njoj. Da zakljuim: u ovome trenutku zavisi pre od Zapada nego od srpskih demokrata da li e Srbija postati demokratska ili ne? Jer, ne valja zaboraviti da je, na alost, veina ljudi u Srbiji ubeena da su im za embargo i glad krivi beogradski kosmopoliti i demokrate a ne beogradske vlasti. Drugim reima, slabljenje Miloevia ilo je uporedo sa jaanjem eelja kao i sa dezinteresovanjem za demokratsku alternativu (ponovo, pomalo nalik rumunskom sluaju ili onome u Iraku Sadama Huseina). Da bi se ita na bolje promenilo, uz otvorenu pomo Zapada drugome talasu opozicije u Srbiji, nuno je i promeniti ponaanje prema Bosni i Hercegovini. Nuno je, dakle, priznati vlastite promaaje (vie evropske nego amerike), prekinuti besmislene pregovore u enevi sa gospodarima rata, to jest sa onima koji nemaju nikakvu priliku da preive i jedan dan mira, zapretiti i, ako treba ispuniti pretnju, svima koji nee da se okanu ubijanja u Bosni i Hercegovini, ukratko obrnuti redosled: ne prvo dogovor pa onda prekid rata, nego prvo prekid rata pa onda dogovor sa onima koji rat nisu vodili i koji jesu bili njegove prve mete. Ukoliko bi do ostvarenja pomenute pretnje dolo, bilo bi politiki mudro da ona bude praena uporednim skidanjem ekonomskog embarga prema Srbiji. Jer, taj embargo je dosad koristio jedino Miloeviu i eelju, dok bi njegovo skidanje pokazalo lokalnom javnom mnjenju da Srbija nije parija Zapada i sigurno bi uspeno neutralisalo svaki njihov ratni pokli na nacionalno samoubistvo. Ali, sve dok se na Zapadu ne shvati da je pravljenje demokratske alternative u Beogradu, ali i u Zagrebu (a posle prekida rata i u Sarajevu), neminovan zadatak, sve dok se ne shvati da nemanje politike na Balkanu jeste skuplje od pomoi alternativi i dok se u Evropskoj zajednici ne prihvati da bez Vaingtona i Moskve nema reenja na jugoslovenskom prostoru kao i da bez evropskih predloga toga reenja nee nikada biti ni politike Evrope, zavrne rei iz julskog izvetaja Stejt Departmenta zvuae prilino neumesno: budunost nee diktirati topovi ekstremnih nacionalista i agresora; nju ve danas stvaraju pojedinci i grupe koje se odluno zalau za demokratiju, otvorena trita i etniku toleranciju; amerika administracija nee dopustiti da Balkan sutra izgleda onako kako danas izgleda Bosna; mi se nadamo da emo, u saradnji sa meunarodnom zajednicom, obuzdati ovaj sukob kako bismo tim umerenim snagama omoguili da odnesu pobedu u itavom regionu. Daj Boe. 120

vlast, opozicija, alternativa 14. avgust 1993. Bez oznake gde je i kada objavljeno

121

Ivan uri

9. S ONE STRANE RATA U BIVOJ JUGOSLAVIJI: POMIRENJE POSLE SUKOBA

Kada sam, u junu ove godine, prihvatio ljubazni poziv da pokuam da pruim doprinos temi La rconciliation: grer laprs-guerre civile, bio sam saglasan sa redakcijom asopisa oko ocene rata u bivoj Jugoslaviji kao prvenstveno graanskog rata. Meutim, optimizam redakcije (ako ga je bilo) da e u meuvremenu u bivoj Jugoslaviji sukobi prestati nisam delio. Ne zato to rat u njoj nije mogue zaustaviti (takvih ratova nema), ve zato to se u poslednjih nekoliko godina nije pojavio niti jedan novi element u jugoslovenskoj krizi koji bi na prilike bitnije uticao. Naalost, pretpostavke su se obistinile, tragedija ljudi u bivoj Jugoslaviji sve je vea, opasnost od jugoslovenske zaraze po Evropu i svet danas je nemogue sakriti, dok su aksiomi, bez kojih je o pomirenju u bivoj Jugoslaviji besmisleno govoriti, ostali i dalje van vidokruga meunarodnih tutora, u prvome redu izvan zanimanja diplomata Evropske zajednice. Otuda, posle dueg premiljanja, odluio sam se da, jo jednom, ponudim vlastito vienje pomenutih aksioma. Kaem jo jednom, budui da su u osnovi po sredi predlozi koji nikada nisu bili samo moji i koji su ve vie godina poznati i politikoj javnosti i naunim krugovima (1). Ovaj tekst je, u neto irem obimu, bio pisan marta meseca ove godine (2), ali ne bih se usudio da ga nazovem anahronim. Sudbina Makedonije pokazala je, na primer, da je mogu i drukiji ishod od onoga u Bosni i Hercegovini: suoena i sma sa starim pretenzijama beogradskih nacionalista na Junu Srbiju, nimalo imuna na vlastiti nacionalizam istorijski mladog naroda (u modernom smislu te rei), sa skoro 30 odsto stanovika ne-makedonskog porekla, vlada u Skoplju je uspela da odri mir na granicama sa Srbijom, uspela je da manje-vie stekne meunarodno priznanje (premda je 122

vlast, opozicija, alternativa Makedonija bila poslednja koja je p omogla raspadu Jugoslavije), uspela je i da ekonomski lake preivi ok nestanka Titove federacije (iako je, meu svim nekadanjim jugoslovenskim federalnim jedinicama, bila najsiromanija), ak uspeva i da ima veoma uspenu politiku kohabitaciju sa Albancima i Turcima u njoj. Skoplju je to polo za rukom, u izuzetno nepovoljnom okruenju (Beograd, Sofija, Atina, Tirana), uz p odrku Ankare alias Vaingtona. Eto i objanjenja za ameriko prisustvo u Makedoniji bez obzira na jugoslovensku krizu (3), ali i potvrda da su demokratija i politika pamet na Balkanu ipak isplativi. Primer Makedonije je zanimljiv jer pokazje da je, uz stvarnu evoluciju demokratskih ustanova u njoj, bila potrebna samo jo i zatita jednog od moguih spoljnih tutora (SAD), pa da se strahote graanskog rata izbegnu. U Bosni i Hercegovini takvu zatitu Vaington nije bio spreman da prui. EZ oigledno za ulogu tutora nije bila spremna i dolo se do velike Palestine u srcu Evrope kao i, prvi put u modernoj istoriji ovog kontinenta, do prave opasnosti od politizovanog islama. Jer, ako su igde na svetu postojali muslimani odani laicizmu i evropskim tradicijama bilo je to u Bosni i Hercegovini. Bojim se da tako nee biti jo dugo u neizmenjenim okolnostima (4). S druge stgrane, geostrateki znaaj Srbije bio je presudan u popustljivosti prema tamonjim populistima (5). Posledice su, rekao bih, prvenstveno po Francusku negativne: Pariz nikada nee uivati puno poverenje sadanjih vlasti u Beogradu (u tome pogledu, njihove elje su najpre okrenute nekoj drukijoj vlasti u Moskvi) a, odbacivanjem mogunosti o podrci sve slabijoj demokratskoj alternativi u Srbiji, uveliko je ugrozio i mit o privilegovanom prijateljstvu dva naroda. Pariz ne moe kod beogradskih populista izazvati ni strah pred jaim, kakav mogu izazvati Amerikanci, ili potrebu za ekonomskim sponzoringom kakav mogu kod Srba uvek probuditi Nemci. Proputena prilika bila je u nametanju politikog autoriteta EZ i Pariza kao njenog politikog spikere. Ostatak prie je poznat: predstojei izbori u Srbiji bie novi (verovatno i najvei) statistiki trijumf socijalista (oko 60 odsto), skidanje (verovatno) embarga pokazae da za bedu u Srbiji krivica ne lei (samo) na ekonomskim sankcijama protiv nje, demokratska opozicija bie sahranjena (to i nije loe), ali prethodno e socijalisti (moda i kroz koalicije) sa njom podeliti odgovornost za sve to su inili i to imaju nameru da ine, bie, moda i vrlo skoro, pronaeno novo ratite (Sandak i Kosovo), autoritarna vlast HDZ u Hrvatskoj, pogotovo otkada je izgubila u Bosni i Hercegovini demokratski oreol a zauzete teritorije u Hrvatskoj nije oslobodila, liie se i preostalih obaveza prema demokratskim formama i 123

Ivan uri vraati jo vie uasnim (i po Hrvatsku suicidarnim) reminescencijama iz nacionalne prolosti, dakle ni u Zagrebu nema nade za skore demokratske promene. Ne znam da li ima jo nade za Evropu? A, to se pomirenja tie, do njega je, siguran sam, mnogo lake doi nego do prihvatanja aksioma na kojima bi ono poivalo.

Globalno reenje jugoslovenske krize aksiomi na kojima predlog poiva

Jugoslovenski prostor, trajniji od jugoslovenske drave (koja je potrajala sedamdesetak godina), prvi je aksiom od koga mora polaziti i svaki predlog reenja sadanje jugoslovenske krize. Naravno, ukoliko takav predlog uopte eli da bude uspean i trajan. Priznanje postojanja pomenutog prostora, meutim, ni u kome sluaju ne znai i poziv nekadanjim jugoslovenskim federalnim jedinicama (republikama) na ponovno okupljanje u okviru nekakve nove drave (federacije ili konfederacije). Ako ikada bude dolo do obnavljanja Jugoslavije (tree Jugoslavije), bie to pouzdano mogue samo u daljoj budunosti. Pri ovakvome stavu, od male je vrednosti eventualni zakljuak da je biva Jugoslavija verovatno nudila, pod pretpostavkom da se pravovremeno pribeglo ozbiljnim politikim reformama u njoj, bolje reenje nacionalnog pitanja i ekonomskog blagostanja nego to su to danas u stanju da uine nezavisne drave, naslednice nekadanje jugoslovenske federacije. Politiki razum, oigledno, slinoj vrsti razmiljanja nalae strpljenje i okolnosti sasvim drukije od dananjih. Ipak, jedno je izvesno: bilo kakva nova jugoslovenska ideja nikada vie ne sme biti nuena iz Beograda, od Srba i iz Srbije, jer nesrpska iskustva sa srpskim jugoslovenstvom jesu porazna. S druge strane, dobro je podsetiti i da jugoslovenskih ideala nee niti biti ukoliko meu njima nema mesta i za Srbe, ali Srbi te ideale, razume se u dalekoj (hipotetinoj), budunosti, smeju iskljuivo da prihvataju, nikako ne i da ih drugima nameu. Savezna Republika Jugoslavija, drava zamiljena kao federacija Srbije i Crne Gore, nastala je 1992. godine, pod okolnostima za koje se ne bi moglo kazati da su bile pravno utemeljene. Nema sumnje, njeno stvaranje bilo je olakano istorijskom bliskou dva srodna naroda i dve susedne drave, obe meu dravama-naslednicama bive Jugoslavije. No, bez obzira to su namere osnivaa prepoznatljive i svode se na borbu oko monopola nad nasleem bive Jugoslavije, Savezna Republika Jugoslavija, takva kakva je, lano se izdaje za ono to nije. Prirodno, 124

vlast, opozicija, alternativa ovako strog zakljuak ne protivrei posebnim odnosima koji bi valjalo da postoje (kao to su oduvek i postojali) izmeu Srbije i Crne Gore. Dakle, zakljuujui izlaganje o jugoslovenskom prostoru, jo jednom je korisno podvui da je jednostavno re o priznanju geografskih, istorijskih, kulturnih, jezikih i politikih injenica, a ne o pritajenom jugoslovenskom unitarizmu, pa ni o pozivu na obnavljanje jugoslovenske federacije ili konfederacije. I jo neto: mrnja, koja se trenutno nesmetano iri bivom Jugoslavijom, ne moe, kao to to nije mogla ni u prolosti, da opovrgne aksiom o jugoslovenskom prostoru i njegovoj celovitosti. U prilog iznetom dovoljno je podsetiti na Drugi svetski rat i na tadanje uase meuetnikih sukoba, koji, ipak, u povoljnim okolnostima 1945. godine, nisu spreili nastajanje (obnavljanje) jugoslovenske drave. Uostalom, pouka istorije je da ni simpatije ni antipatije izmeu dva naroda nisu nita do potvrde za njihovu meusobnu bliskost ili bar nevoljnu kompatibilnost. Ovaj poslednji zakljuak je znaajan i u kontekstu predloga reenja jugoslovenske krize, jer podsea na vanost koja se na jugoslovenskom prostoru pridaje slici o drugome, poreenju, pa i lakem prihvatanju sopstvene odgovornosti ukoliko ona nije usamljena i iskljuiva. Srpskohrvatski politiki i istorijski vor najbolja je ilustracija za reeno. Priznanje nasleenih granica, ponekad nazivanih i administrativnim, izmeu republika, lanica nekadanje federativne Jugoslavije, kao granica novostvorenih drava na njenome tlu, drugi je aksiom od koga se polazi u predlogu reenja jugoslovenske krize. Pomenute, titoistike granice daleko su od savrenih. Neke meu njima zaista jesu nastale 1945. godine, zaslugom komunistikih vlasti, a neke, igrom sluaja po pravilu one koje su najvie osporavane, znatno su starije. Stoga, menjanje ovih (titoistikih) granica, ak i u mirnijim prilikama, iskljuivo bi znailo jo dublju krizu i udaljavanje od eljenog uspeha. Da se ne govori i o negativnom uzoru koji bi lako mogao zahvatiti itavu Evropu. Dva primata, oba se tiu razgranienja izmeu danas zaraenih strana, ilustruju reeno. Titoistike granice Bosne i Hercegovine prema Srbiji i Hrvatskoj zapravo su nastale jo 1790. godine i najstarije su, ako takav argument uopte vredi, na itavom jugoslovenskom prostoru: tada je bila re o granici izmeu Austrije i Turske, uspostavljenoj mirom izmeu dve drave, u trenutku kada nijedan junoslovenski narod nije raspolagao vlastitom dravom; kada je Austro-Ugarska, na osnovu odluke Berlinskog Kongresa, preuzela Bosnu i Hercegovinu na upravu, ona je (1878) samo preuzela ve postojee okvire nekadanje osmanske provincije. Sa razgranienjem Hrvatske i Srbije (Vojvodine) pria je drukija. Kada je 125

Ivan uri 1939. godine uspostavljena Banovina Hrvatska u okviru kraljevine Jugoslavije, pripali su joj i srezovi id i Ilok (u zapadnom Sremu i istonoj Slavoniji, glavnim popritima rata izmeu Hrvatske i Srbije 1991-1992), premda je u njima relativna veina stanovnitva bila srpskog porekla. Slino je bilo i sa srezom Vukovar. Neposredno posle Drugog svetskog rata (19451947) izvreno je novo razgranienje, u kome su potovana uporedo tri naela: etniko, istorijsko i kulturno-ekonomsko. Tako se dogodilo da, recimo, Subotica (na severozapadu Vojvodine), sa veinom (relativnom) hrvatskog stanovnitva, pripadne Vojvodini (Srbiji) a Vukovar Hrvatskoj. Nije drukije ni sa eventualnim udovoljavanjem zahtevima za izdvajanje pojedinih teritorija iz sastava drava, naslednica bive Jugoslavije, objanjavanim etnikom slikom prema kojoj izvesna manjina, na odreenom prostoru raspolae veinom stanovnika. Recimo, ukoliko bi se izilo u susret zahtevima za izdvajanje Kninske Krajine iz Hrvatske, zasnovanim na okolnosti to Srbi (u Hrvatskoj manjina, sa 12,1 odsto stanovnitva prema popisu iz 1991) tu ine apsolutnu veinu, teko bi se mogao osporiti bar toliko isto umean zahtev Albanaca sa Kosova (nekadanje autonomne oblasti u okviru Srbije) za secesijom, budui da oni u pomenutoj oblasti ine oko 90 odsto stanovnitva. Da nevolja u takvome raspletu bude vea, eventualno izdvajanje iz Hrvatske krajeva u kojima Srbi raspolau veinom (makar i relativnom) obuhvatilo bi, u najboljem sluaju, jedva polovinu Srba iz Hrvatske. Ostatak, raspren u istim hrvatskim krajevima, bio bi stavljen u vrlo nepovoljan poloa, sa malim izgledima da ostvari bilo kakvu politiku i kulturnu zatitu. Primera radi, samo u Zagrebu, glavnom gradu Hrvatske, ivelo je 1991. godine vie od 100.000 Srba. Iz istog ugla posmatrano, postaje jasna onda i diskretna promena stava sadanjih vlasti u Zagrebu naspram albanskog pitanja na Kosovu. Suprotno ranijoj praksi, kada su, voene najpre potrebama politike propagande protiv beogradskih nacional-socijalista, zagrebake vlasti u svakom pogledu podravale secesionistike zahteve Albanaca u odnosu na Srbiju, sada to vie nije sluaj. Jer, izdvajanje Kosova iz Srbije bilo bi najbolji argument i u korist srpskih zahteva za izdvajanjem iz Hrvatske, i to na osnovu istog, veinskog kriterijuma. U bivoj Jugoslaviji, pored veinskog, esto se potee i istorijski kriterijum. Po sredi su dokazi iz prolosti o preem pravu jednoga naroda nad odreenom teritorijom, na osnovu znaaja koji je ta teritorija imala u njegovoj prolosti ili, prosto, na osnovu dueg boravka na njoj u poreenju sa drugim (novim) stanovnicima. Takve se prednosti najee koriste u srpskim argumentima kojima se brani ekskluzivno srpsko 126

vlast, opozicija, alternativa obeleje Kosova, kao matine zemlje srpskog naroda u Srednjem veku, u doba trajanja srpske srednjevekovne drave. Ovi argumenti nisu neosnovani, no iste prednosti (ili prednosti) uivaju i manjinski Hrvati u Kninskoj Krajini. Koliko je srce srpskog naroda u Srednjem veku bilo na Kosovu, toliko je i sedite prve hrvatske drave bilo u okolini Knina. U Bosni i Hercegovini, u kojoj nijedan od naroda (Muslimani, Hrvati i Srbi) ne rapolae apsolutnom veinom, skoro da je izlino i govoriti. Iako i sama raspolae tradicijom samostalne drave u Srednjem veku, ova biva jugoslovenska federalna jedinica nikada nije imala obeleje nacionalne drave, u modernom smislu. Teritorijalno razgranienje u njoj jednostavno nije mogue, osim ukoliko se ne eli produenje rata u nedogled, etniko ienje i sve ostalo to obeleava sadanji rat. Muslimani (44 odsto, prema popisu iz 1991), u uobiajenim potragama za istorijskim kriterijumom, poistoveuju se sa potomcima hrianskih jeretika, stanovnika srednjovekovne Bosne, tavie veine njenih stanovnika u jednom razdoblju Srednjeg veka. Otuda, ovi islamizovani Sloveni, trebalo bi da, budui da su dosledno odbijali kako pravoslavlje tako i katolianstvo, predstavljaju nosioce najstarijeg bosanskog suvereniteta. Naalost, injenice su neto drukije: bosanskih jeretika, u trenutku turskog osvajanja ove kraljevine (1460), jedva da je jo bilo; uporedo, iz vremena osmanske vlasti itekako su poznati primeri kako masovnih emigracija i imigracija iz Bosne i u nju tako i islamizacije ostalih hriana (nejeretika) sa istog podruja, pogotovo iz redova pravoslavnog stanovnitva. Hrvati (18 odsto, prema popisu iz 1991), prema istom istorijskom kriterijumu, trebalo bi da budu takoe u prednosti nad svima ostalima: najpre, srednjovekovna jeres u Bosni bila je jeres u odnosu na katolianstvo (a Hrvati su katolici) a srednjovekovna bosanska drava je (kao i potinjena Hrvatska) bila uglavnom u vazalnom poloaju prema Ugarskoj. Odatle, pa do tvrdnje da su Muslimani cvet hrvatskog naroda (to je bila tvrdnja ustake Nezavisne drave Hrvatske u Drugom svetskom ratu), to jest nedovoljno svesni Hrvati ili Hrvati muslimanske vere, samo je pola koraka. Srbi (32 odsto, prema popisu iz 1991), najzad, opet na osnovu istorijskog kriterijuma, pretenduju da su Muslimani (kao i jedan deo Hrvata u Bosni i Hercegovini) jednostavno promenili pravoslavnu veru zarad islama (odnosno katolianstva) i da ih treba posmatrati iskljuivo kao Srbe muhamedance. Ne sporei deliminu tanost tvrdnjama o pokrtenju pravoslavnih itelja Bosne i Hercegovine, uputno je upozoriti ne samo na kofesionalnu sliku ove teritorije pre dolaska Turaka, gde pravoslavnog stanovnitva sigurno nije bilo u apsolutnoj 127

Ivan uri veini, nego i na poreklo prilinog broja Srba u Bosni i Hercegovini danas, doseljenika u doba turske vlasti iz drugih srpskih krajeva. Zato, imajui u vidu etniki sloenu sliku jugoslovenskog prostora kao i nesluene tekoe u sluaju ispravljanja nasleenih granica meu dravama nastalim na njemu posle nestanka Jugoslavije, mora se imati na umu da te granice nisu savrene ali i da njihovo menjanje nije realno ni iz ugla prakse u Evropi s kraja XX veka a niti iz ugla elje za trajnim reenjem jugoslovenske krize. S druge strane, meutim, treba sve uiniti, posredovanjem (pa i politikim pritiskom na drave-naslednice bive Jugoslavije) da takve granice, u skladu sa zahtevima meunarodne zajednice, budu u to veoj meri transparentne. Poeljno bi bilo da mera transparentnosti bude model koji postoji izmeu lanica EZ. Ovaj model je poeljan i stoga to sadanje vlasti u doslovce svim dravama-naslednicama bive Jugoslavije javno govore o nadi u prikljuenje pomenutoj asocijaciji kao i o nunosti prilagoavanja njenim kriterijumima. U suprotnom, teko je zamisliti bilo kakvu poetnu dobru volju za saradnjom sa predlagaima reenja jugoslovenske krize kod veine partnera sa jugoslovenskog prostora. Globalnost reenja jugoslovenske krize trei je aksiom koga se mora drati svaki ozbiljan predlog. Upravo u upornim pokuajima njenog parcijalnog reenja krije se osnovni razlog dosadanjih neuspeha meunarodne zajednice. Ona, na primer, nije shvatila da pitanje budunosti Srba u Hrvatskoj ne moe biti reeno a da, uporedo, ne bude ponueno reenje za stanovnike Srbije koji nisu srpskog porekla. Isto tako, sluei se i dalje ovim primerom, meunarodna zajednica nije razumela niti da problem manjinskih prava Srba u Zagrebu nije istovetan sa problemom manjinskih prava Srba na pominjanoj teritoriji Kninske Krajine, odnosno da ono to bi moda odgovaralo Maarima, kao snanoj manjini u Vojvodini (biva autonomna pokrajina u Srbiji) ne mora odgovarati Albancima na Kosovu (biva autonomna pokrajina u Srbiji). Ali, ni problem Srba u Zagrebu ni problem Kninske Krajine ni poloaj Maara u Vojvodini a ni poloaj Albanaca na Kosovu ne mogu biti izmenjeni osim uz pomo vrstih globalnih naela, en bloc i sa razuenim i razliitim pojedinanim primenama pomenutih naela. Ostali razlozi dosadanjih neuspeha meunarodne zajednice svode se na politiki pogreno potcenjivanje znaaja jugoslovenskog prostora u prvome redu po EZ (odakle i nerazumevanje krize u Jugoslaviji pre raspada kao i potpuni izostanak bilo kakve podrke tamonjim demokratskim snagama), ali i na tumaenje krize prema kome je ona iskljuivo plod ili meuetnike tradicionalne netrpeljivosti (islam-hrianstvo, pravoslavlje128

vlast, opozicija, alternativa katolianstvo, Sloveni suprotstavljeni ne-Slovenima, istorijska mrnja Srba i Hrvata, revanizam za ustaki genocid nad Srbima...) ili ideolokog maniheizma (podele na demokrate i boljevike, na pouzdano dobre i loe, na autoritarni istok i demokratski zapad bive Jugoslavije, na zaostali jugoistok i razvijeni severozapad...). Konano, meu razlozima dosadanjih neuspeha jesu i razlike u krilu EZ, to jest razlike izmeu EZ i SAD u pogledu optih i posebnih interesa na jugoslovenskom prostoru. Te razlike jugoslovenska kriza nije stvorila, ona ih je samo otkrila. Navoenje unutranjih, jugoslovenskih razloga koji su do krize doveli, zahtevalo bi zasebnu priliku. Ipak, koliko je ovakav pristup meunarodne zajednice bio pogrean, moe se potkrepiti sa vie primera. Nije li najzaostalija, najorijentalnija i istorijski najmlaim nacionalizmom optereena Makedonija, u pogledu politike afirmacije manjinskog (albanskog i turskog) stanovnitva, odnosno u pogledu primene evropskih demokratskih naela u vlastitom Ustavu, uradila mnogo vie nego zapadna i ekonomski razvijena Hrvatska? Ili, nije li, navodno tronacionalnim tribalizmom i mrnjom optereena Bosna i Hercegovina, uprkos osmanskog naslea u njoj, pokazala neuporedivo vie elje za stvaranjem graanskog drutva i uvanjem jugoslovenskog prostora nego, recimo, Srbija, jedina koja je na Balkanu u prolosti raspolagala kakvomtakvom graanskom demokratskom tradicijom i bila nosilac ujedinjenja junih Slovena u XX veku? Dovoljno je setiti se manifestacija koje su, na dan uoi poetka rata u Bosni i Hercegovini, na sarajevske ulice izvele stotine hiljada ljudi, svih sa namerom da pokau otpor trilateralnoj podeli njihove zemlje, otpor nacionalnim politikim strankama (od poetka krize iskljuivim sagovornicima EZ) kao i htenje za stvaranjem graanske vlade u Sarajevu. Dakle, ako se meu aksiomima, na kojima predlog za reenje poiva, neprestano nastoji na jugoslovenskom prostoru i na globalnom pristupu, reenje en bloc, onda je izuzetno vano istai i da pri pravljenju predloga za reenje posebno mesto zauzima unapred utvreni redosled poteza. On danas mora biti utvren izmeu EZ, SAD i Rusije. U poetku ratnih sukoba u bivoj Jugoslaviji, u Hrvatskoj (u leto 1991), bilo je dovoljno angaovanje EZ, pod pretpostavkom da je EZ znala ta hoe da postigne svojim posredovanjem; sa irenjem sukoba na Bosnu i Hercegovinu (prolee 1992) pokazalo se da bez SAD, to jest snage odvraanja kojom one u sluaju potrebe raspolau, nije mogue uticati ni na prekid vatre a ni na politiku budunost jugoslovenskog prostora; do pre nekoliko meseci, pod pretpostavkom da SAD nisu bile politiki odsutne iz 129

Ivan uri jugoslovenske krize, predlog za njeno reavanje mogao se praviti bez Rusije; danas, imajui u vidu posebne interese Moskve na Balkanu kao i ulazak Vaingtona u igru, to vie nije mogue. Naravno, globalnost reenja ne sme da znai i mehaniko primenjivanje istotg modela na svim aritima krize. Bilo bi to pogibeljno. Upravo suprotno, ma koliko sloeno, jedino vie razliitih modela, zasnovanim na istim naelima, mogu dati rezultate. Na primer, ako se federalizacija prihvati kao jedno od moguih naela, onda ona u Srbiji moe poivati na teritoriji kao predmetu federalizacije (ua Srbija, Vojvodina, Kosovo). Delimino bi federalizacija na teritorijalnoj osnovi mogla biti primenjiva i u Hrvatskoj, ali samo tamo gde za nju uslove prua etnika slika (Kninska Krajina, na primer). Meutim, u Bosni i Hercegovini ista federalizacija, neizvodljiva na osnovu etniki homogeno obojene (srpske, hrvatske, muslimanske) teritorije, morala bi biti zamiljena i izvedena u sferi politikih ustanova. Najvaniji meu kljuevima za reenje poiva u Beogradu. Ova je konstatacija tana samo ukoliko se misli na konano reenje. Jer, za poetak bilo kakvog posla oko reenja, osnovno je zaustaviti sukobe u Bosni i Hercegovini. Klju za reenje krize krije se u Beogradu (Srbiji) iz vie razloga. Vlasti Srbije nesumnjivo su najodgovornije za raspad Jugoslavije, kao to su najodgovornije i za sadanje sukobe na jugoslovenskom prostoru. Njihova krivica, iako ne jedina, svakako je najvea. Srbija je najvea meu bivim jugoslovenskim republikama; Srbija (uz Crnu Goru) jedina raspolae samostalnom dravnom tradicijom u modernoj istoriji; Hrvatska, Slovenija, Makedonija i Bosna i Hercegovina niim slinim ne mogu da se pohvale; Srbi su najmnogobrojniji junoslovenski narod; u Srbiji ih ivi priblino tri etvrtine, a u znaajnim manjinama nalaze se u Bosni i Hercegovini (c. 32 odsto lokalnog stanovnitva) i u Hrvatskoj (c. 12 odsto); od blizu devet miliona Srba, u Srbiji ih ivi c. 6.500.000; uloga Srbije je 1918. godine bila presudna u stvaranju Jugoslavije; konano, u Srbiji se nalazi najvaniji deo geostratekih vrednosti jugoslovenskog prostora: pored energetskog i poljoprivrednog bogatstva, iji geostrateki znaaj danas ne treba precenjivati, Srbija je, meutim, vlasnik i jedine suvozemne komunikacije izmeu Evrope i Azije, Evrope i Grke i Evrope i Turske. Demokratske promene u Beogradu su neophodne i zato to bi njihovo ostvarenje brzo uticalo na poeljne sline primene u Hrvatskoj, ije su vlasti drugi po redu negativni inilac sadanjeg stanja. Bez promena u Beogradu i Zagrebu nije mogue bilo ta ozbiljno promeniti ni na ostatku 130

vlast, opozicija, alternativa jugoslovenskog prostora. Neophodno je neposredno uticati na ponovno stvaranje prave demokratske alternative u Beogradu, na njeno politiko i materijalno ohrabrenje, naroito u pogledu razbijanja medijskog monopola sadanjih vlasti (prilike sa mass-medijima u Hrvatskoj su isto toliko nepovoljne koliko i one u Srbiji). Sa druge strane, izlino je podseati da trajanje postojeeg reima u Srbiji spreava bilo kakvu pozitivnu evoluciju na statku jugoslovenskog prostora. No, takoe je uputno podvui i da sa slabom (ili oslabljenom) Srbijom nema mira na Balkanu. Jaka Srbija, bez teritorijalnih revandikacija na raun drugih, oslonjena na demokratske promene, mogla bi, meutim, ne samo da brani uspeno interese Srba svuda gde su oni ugroeni, nego bi prosto nagnala i druge da pribegnu demokratskim promenama. Takva Srbija, prosto iz geostratekih razloga, jo vie nego Rusiji ili Amerikancima, vana je za EZ. U jugoslovenskoj krizi nema nevinih. Po sredi je poslednji od aksioma na kojima predlog za reenje jugoslovenske krize poiva. Ali, pominjui ga, bar je isto tako bitno ne pasti u zamku traganja po svaku cenu za podeljenom i podjednakom krivicom za sve uesnike krize. Izvan spora je odgovornost srpskih socijalista, ona je i najvea, no ona ne sme, niti iz moralnih niti praktinih politikih razloga, da bude proirena na itav srpski narod koji beogradske vlasti pretenduju da predstavljaju. Kako je ve reeno, jo je, meutim, opasnija tenja ka maniheistikom vienju jugoslovenske krize, u kome mesta ima samo za suprotstavljene dobre i rave. Primera radi, vladajua stranka u Hrvatskoj, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), od poetka (1990) ne krije svoje simpatije za faizam i ponekad jedva prikriveno izraava nostalgiju za etniki i politiki homogenom ustakom dravom (NDH). Dokazi za takvu tvrdnju su mnogobrojni, od Ustava Hrvatske (pogotovo u njegovoj prethodnoj verziji) i suspenzije manjinskih prava Srbima u Hrvatskoj do (zakonom pokrivenog) otputanja sa posla graana nehrvatskog porekla, pritisaka za njihovim iseljenjem iz Hrvatske, itd. Ovaj pritisak se sve vie protee i na Hrvate koji ne dele politika uverenja vladajue stranke. Slobodno se moe zakljuiti da reimi u Beogradu i Zagrebu pokazuju odlike spojenih sudova: dokle god je jedan deo teritorije Hrvatske pod okupacijom vojske iji su naredbodavci u Beogradu, reim HDZ i predsednika Franje Tumana mogu biti spokojni za vlastitu budunost, dokle god reim srpskih socijalista i predsednika Slobodana Miloevia, u poreenju sa faistoidnim karakterom vlasti u Zagrebu, ne prolaze toliko nepovoljno koliko bi zasluivali s obzirom na izrazita nacional-socijalistika svojstva, beogradski 131

Ivan uri reim moe biti miran. U Bosni i Hercegovini, opet, srpski secesionisti proglasili su Republiku srpsku i sistematski sprovode surovo etniko ienje njene zamiljene teritorije (rtve su u prvome redu Muslimani kao i svi kojima se ova samoproglaena drava ne dopada); na drugoj strani, tiho i sa znatno manje krvi, Hrvatska je de facto anektirala pojedine delove Bosne i Hercegovine, na njima uvela svoju administraciju, svoj novac i svoju vojsku; po sebi se razume da, na primer u Mostaru (Hercegovina), u meuvremenu sistematski ruenom srpskim granatama, Srba praktino vie i nema (1991. bilo ih je 19 odsto) a i Muslimana je sve manje. Osnovna krivica predsednika Bosne i Hercegovine (Alija Izetbegovi) i Stranke demokratske akcije (SDA), kojoj je on na elu, svodi se na sledee: upravo je SDA pospeivala podelu vlasti u Bosni i Hercegovini iskljuivo na osnovu etnikog kriterijuma, pretendujui da ona predstavlja politike interese svih Muslimana i traei sagovornike za podelu vlasti jedino u srodnim nacionalnim strankama Hrvata (HDZ) i Srba (Srpska demokratska stranka SDS) u navedenoj republici. Raunica na kojoj je poivala politika Izetbegovia bila je naivna i jednostavna: ako se nacionalni interesi poistovete sa ove tri stranke, pri emu se iskljui bilo kakav dijalog sa graanskim snagama, onda bi, imajui u vidu relativnu veinu kojom u Bosni i Hercegovini rapolau Muslimani (44 odsto), SDA i Izetbegovi najbolje proli. tota bi se dalo prigovoriti i ponaanju doskora vladajue koalicije u Sloveniji (DEMOS) i nacionalistikoj karti na koju se oslanjala u trenucima pred eksploziju Jugoslavije. Recimo, uz srpske socijaliste, glavni osporavaoci liberalnih reformi poslednjeg saveznog premijera, Ante Markovia, bila su u Ljubljani, ali ne zbog otpora samim reformama ve iz straha od preivljavanja Jugoslavije. Naalost, pokazalo se da je savezni premijer pogreno raunao, preterano se oslanjajui na privredni aspekt i potpuno zaboravljajui politike odnose snaga u federaciji koja se raspadala: u prvome redu je pogreno procenio snagu Slobodana Miloevia i njemu odane jugoslovenske armije. Ali, danas su prilike u Sloveniji i pogotovo u Makedoniji drukije. Ako igde na jugoslovenskom prostoru postoji podrka u sluaju pokuaja sa globalnim reenjem krize, onda je to u Makedoniji i u Sloveniji. Obe navedene bive jugoslovenske republike su itekako zainteresovane za politiku (ekonomsku, kulturnu) reartikulaciju jugoslovenskog prostora pod uslovom da ta reartikulacija ne znai i obnovu Jugoslavije. Politique trangre, zima 93/94 132

vlast, opozicija, alternativa

10. KRAMER PROTIV KRAMERA

Iako je u naelu neukusno pozivati se na samoga sebe, ne mogu da odolim a da ne navedem makar deo jednog teksta koji sam, pod naslovom Povratak u Srbiju, objavio jo u prolee prole godine. Uz ostalo, tu sam rekao i sledee: Srbi izvan Srbije, na alost, nisu razumeli dve stvari: prvo, samo demokratska Srbija moe da titi njihova nacionalna prava, ukoliko su ona u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ugroena i, drugo, da su njihovi strahovi, u dobroj meri razumljivi, pa esto i opravdani, iskljuivo u funkciji odranja na vlasti jednog reima koji se nalazi u Beogradu, veoma daleko od njih. Taj se reim njima posluio da bi ucenio Srbiju, napravio je od njih glavne krivce za rat, da bi ih, najpre u Kninu a sada i u Bosni, docnije napustio. Ovakvom ishodu pogoduje i kratkovidost EZ koja bi da od Slobodana Miloevia napravi, ako ne dobitnika Nobelove nagrade za mir, a ono makar privilegovanog sagovornika. Sada uopte nije vano da li je Miloevi iskren ili ne u razilasku sa bosanskim Srbima. Vano je da mu oni vie ne veruju. Jo vanije je da je on sada, po prvi put otkako je doao na vlast i posluio se Kosovom, oslonac potraio, ne u dijaspori nego u Srbiji. Pomenuti tekst tada je verovatno mnogima izgledao besmislen. Jedino tako mogu da objasnim to se, uprkos mojim naporima, pojavio samo u uglednom vedskom listu Svenska Dagbladet (11/06/93). No, dobro. No use crying over spilt milk. Miloevi je znao, pre nego zalueni narod koji ga je slepo pratio, da je Kninska krajina fatalno daleko od Beograda, kao to je, sa druge strane, znao i da bez Knina nema ni Hrvatske (to e rei da mesta ima jedino za kompromis: ako Hrvatska ne eli da ostane doslovno razdvojena na dva dela, mora da prihvati politiku autonomiju prostora, slabo nastanjenog, ali sa ubedljivom srpskom veinom. A kninski Srbi, opet, ele li da sauvaju identitet, moraju da prihvate formalne okvire hrvatske 133

Ivan uri drave). Miloevi je takoe znao i da Pale nikada nee zameniti Sarajevo, niti Beograd. Uostalom, Sarajevo ne moe da zameni ni Grbavica, etvrt Sarajeva pod kontrolom paljanskih harambaa. Nezavisno od toga ta misle o legalnim vlastima Bosne i Hercegovine, ipak i danas, u opkoljenom Sarajevu, ivi deset puta vie Srba nego to ih ima na Grbavici. Isto su, reklo bi se pre Zapada, znali i Rusi. Pojavivi se, po prvi put u istoriji i zahvaljujui podrci Vaingtona, prole zime na obodu Sredozemlja. Moskva je postala jedan od dva presudna inioca na jugoslovenskom prostoru. Njena uloga je utoliko bila vanija, jer je Moskva od poetka umela da razlikuje Srbe /svuda gde ih ima/ i Srbiju. Bez ikakve sentimentalnosti, voeni geostratekim interesima, Rusi nisu zaigrali niti na bosanske ume oko Pala, niti na stenje oko Knina i u dalmatinskom zaleu, ve su se odluili za Srbiju. Zanimljivo, u skladu sa tradicijama, pojava Moskve, kao osnovnog tutora zvaninog Beograda, u Srbiji ne moe da izazove oduevljenje, ali zato, kod fanatizovanih Srba izvan Srbije, neuporedivo sklonijih rusofilstvu, ruska politika izazvala je estoko razoaranje prevarenih. I u Moskvu i u sebinu Srbiju. Ostaje im danas jo samo dalje bekstvo unapred i nada u novi preokret. Da bi se razumelo trenutno ponaanje Slobodana Miloevia, na umu se mora imati da je obeleje njegovog reima najpre populizam. A populistika politika, iskustva iz prolosti obilno pouavaju, ne postoji ukoliko uporedo nije i veoma pragmatina. Jer, cilj joj je vlast kojoj kolektivna iracionalnost iskljuivo slui u njenom osvajanju i njenom odravanju. Uostalom, Miloevi nije nikakav nacionalistiki zanesenjak, ve pragmatiar koji se, po potrebi, slui razliitim nacionalnim frustracijama. Sredinom osamdesetih godina, kao voa beogradskih komunista, revnosno se obraunavao sa infantilnim nacionalizmom beogradskih akademika, odnosno sa loe artikulisanim antikomunizmom nesuenih srpskih demokrata. Godine 1987. posluio se jedinim pravim nacionalnim fanatizmom duboke Srbije, koja nikada nee biti spremna da se trudi oko Knina i Pala, kao oko demografski izgubljenog Kosova, ne bi li se domogao vlasti. Prvi je, pre nego to je neodgovornim obeanjima poneta Srbija uspela da shvati, sam razumeo da na Kosovu ne moe vie nita dobiti i okrenuo se Srbima izvan Srbije i njihovim strahovima i frustracijama (od gubitka otadbine, Jugoslavije Srbije, od gubitka privilegija kojima je Tito obilno nagraivao njihovo stradanje u Drugom svetskom ratu, kao i od uasa pred neskrivenim reminescencijama ustakih programa). Znao je i da mu oni (koji ine dve petine Srba i jednu petinu Srba u Srbiji) mogu pomoi 134

vlast, opozicija, alternativa na as, ali je takoe znao da Srbijom bez Srba iz Srbije trajno ne moe vladati. Sve do prolea 1993. godine, on je bez premiljanja davao prednost Srbima izvan Srbije, ve i zato to ni ostraenoj Srbiji nije bila mrska ideja teritorijalnog irenja, pogotovo ako ne kota mnogo. Pomogla mu je u tome i opozicija, dok je jo u Srbiji nije bilo, koja je velikim delom i sama bila nacionalistika bar koliko i vlast, pomogla mu je i meunarodna zajednica prihvatajui ga kao ekskluzivnog sagovornika u doba kada on to jo nije bio, a pomoglo mu je i meunarodno javno mnjenje svojim, makar i dobronamernim neznanjem, predrasudama iz prolosti i apolitinim manihejizmom u opredeljivanju. Pomoglo mu je i sistematsko guranje u emigraciju vie od 300.000 pripadnika elite iz Srbije, skoro svih iz redova protivnika reima (proporcionalno broju stanovnika, ova cifra bi odgovarala broju od 1.500.000 pripadnika francuske elite). Pomogle su mu ak i ekonomske sankcije, bar u poetku: njima je pruen alibi za sve nevolje Srbije, za korupciju, krae i nedostatak elementarne volje za reformama (u Srbiji je jo uvek samo 13 posto industrije privatizovano). Najzad, pomogla mu je ekonomska samodovoljnost Srbije, bogate u energiji i u hrani, kao to mu je na ruku iao i autoritarni nacionalizam zvaninog Zagreba ili pogrene premise na kojima je poivala politika zvaninog Sarajeva (posebno, naelo prema kome u Bosni politiki ivot valja da se odvija bez prisustva graanskih stranaka, iskljuivo prema obrascu jedna nacija jedna stranka). U meuvremenu, uporedo sa teritorijalnim irenjem i etnikim ienjem, njegova negativna slava u svetu je nezadrivo napredovala. Oglaavan je ne samo za osnovnog krivca meu politikim protagonistima jugoslovenske krize, nego je i sve ee optuivan za linu odgovornost u poinjenim zloinima. U meuvremenu, u trenutku kada su zamiljeni vojni ciljevi izgledali dosegnuti (u prolee 1993), a da on sam nimalo nije bivao diskreditovan kao privilegovani partner u pregovorima sa meunarodnom zajednicom, Slobodan Miloevi prvi put pokuava sa promenom ponaanja u odnosu na Srbe izvan Srbije. Bilo je to u prolee prole godine, u doba kada se ak odluio da sa bivim grkim premijerom Micotakisom ode na Pale i ubedi tamonje fanatike da ne idu ba do kraja u svom ludom naumu. Nije uspeo. Tanije, na Palama ga nisu razumeli. Drae im je bilo da veruju da njihov voa blefira. Uostalom, istoj iluziji se duguje i njihovo oklevanje od nekoliko 135

Ivan uri nedelja, koje e ih kotati ovoga leta, pre nego to e shvatiti da su u bekstvu unapred zakasnili. Miloevi prologodinji amar sa Pala nije zaboravio a, opet, u meuvremenu, razlozi za izvlaenje iz katastrofe u koju je gurnuo itav srpski narod mnoili su se: Srbija je postala pribeite kriminalaca, u nju se slilo nekih 600.000 ljudi, neposrednih rtava nacionalne politike zvaninog Beograda prema Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ekonomske nevolje i neista savest same Srbije dovodile su do sve izraenijeg traganja za deurnim krivcem u ovim dooima, politiko tutorstvo nad jugoslovenskom krizom preuzeli su Vaington i Moskva i promenili aksiome njenog razreavanja (formalno odbijanje promena granica meu dravama naslednicama bive Jugoslavije, nametanje, ako je potrebno i silom, suivota meu etnikim zajednicama, globalan pristup krizi kojim se obuhvata ne samo Bosna, Gorade, Sarajevo ili Knin, nego i Kosovo pa i poloaj nacionalnih manjina svuda gde ih ima) a, konano, u velikim politikim darovima koje su SAD nudile Rusima, protivteg bezuslovne zatite Moskve pravoslavnoj brai, postajao je sve laki. Danas Slobodana Miloevia zanimaju dve stvari: kako ostati na vlasti u Srbiji i kako postati politiki respektabilan u meunarodnoj javnosti (kako se oprati). Za obe stvari dobio je obeanja od tutora jugoslovenske krize. Ta obeanja su mu neophodna, budui da, kao i obino, dobro anticipirajui evoluciju zbivanja, on zna da raun za rat u Bosni uskoro treba da bude plaen, da je Srbija na ivici strpljenja, kao i da je Srbija potrebna meunarodnim tutorima. Miloevi, u pomenutom preobraanju u goluba, i te kako bi voleo da sa nekim partnerom iz Srbije podeli rizike promene. No, takvih partnera u Srbiji nema. Politika opozicija je unitena, nema doslovno ni jedne politike stranke koja nije, u toku etiri godine postojanja parlamentarizma, doivela makar dva cepanja. Ne bez pomoi srpskih socijalista. Ono to je od politike alternative preivelo, sa najnovijim Miloevievim obrtom nalo se u nemoguem poloaju: ili biti vei katolik od samog pape i pokuati sa osporavanjem svesrpskog Miloevievog autoriteta podravajui etnike sa Pala, ili podrati novopeenog goluba ime kao njegova alternativa vie ne postoje. Suoen sa obe opcije, Miloevi je svakako predodreen da bude pobednik. Ne samo zato to refleks balkanske poslunosti vlasti ide njemu u korist, niti samo zato to, uz obinu podrku kontrolisanih medija, on biva sistematski predstavljan Srbiji kao favorit meunarodne zajednice, ve i zato to je sluenom narodu teko da uoi smisao opozicije koja na tu vlast 136

vlast, opozicija, alternativa preterano lii. Prva opcija lii na Miloevia od jue, a druga na Miloevia danas. Dakle, Miloevi nudi Srbiji izbor izmeu dva vlastita lica. Kramer protiv Kramera. Dokle e on igrati ulogu goluba? Sve dotle dok veruje da time dri Srbiju i sve dok mu se bude smeila mogunost meunarodnog rehabilitovanja. Svetlost, Kragujevac, br. 40, 6. oktobar 1994.

137

Ivan uri

11. JUGOSLOVENI 1945: RUSOFILI ILI SOVJETOFILI

Predloeni naslov, razume se, najpre iziskuje metodoloki uobiajeno istorijsko istraivanje prvih tragova postojanja jednog i drugog oseanja meu Junim Slovenima. Isto tako, po sebi se razume da istoriar treba da same evoluciju tih oseanja, ne bi li uspeo da ih utka u objanjenje ponaanja Jugoslovena prema Moskvi u trenutku kada je Drugi svetski rat bio zavren. To je svakako neophodan posao. Ali, postoje i druga pitanja koja su zanimljivija i tea. Nabrojau ih redom: 1) da li je i, ako jeste, kada je u prolosti Junih Slovena bilo mogue govoriti o sinonimiji pri razmiljanju o kolektivnom pro-ruskom ili pro-sovjetskom oseanju; 2) da li su se, u kolektivnim oseanjima Junih Slovena rusofilstvo i sovjetofilstvo katkada meusobno potirali; 3) da li je, bilo jedan bilo drugi pojam, mogue trajnije poistovetiti sa odreenim junoslovenskim narodom (ili delom naroda); 4) da li je mogue, ako ne sa jednim narodom (ili delom naroda), povezati rusofilstvo ili sovjetofilstvo kod Junih Slovena makar sa odreenim geografskim (istorijskim, kulturnim) prostorom? Odgovori na navedena pitanja olakavaju razumevanje, ne samo stvarnosti u kojoj se nala Jugoslavija posle pobede komunista, ne samo da olakavaju razumevanje komunistikog trijumfa 1945. godine i osnova na kojima je poivao, ovi odgovori jestu bitni i za shvatanje svega to se danas u bivoj Jugoslaviji zbiva. Naelno gledajui, Ruse i June Slovene bliskim bi trebalo da ini pripadnost istoj etnikoj grupi. Fascinacija velikim bratom i snagom kojom on raspolae, opet naelno gledajui, valjalo bi da bude posebno izraena kod pravoslavnih Junih Slovena, dakle u prvome redu kod Srba, jer kod njih je etnika ojaana i konfesionalnom bliskou. Stoga bi neko, neupuen u relativnu istorijsku mladost savermenih ideja o naciji, na osnovu reenog prebrzo zakljuio da su rusko-junoslovenski (a posebno 138

vlast, opozicija, alternativa rusko-srpski) odnosi bili oduvek veoma bogati i da je svest o etnikoj (pa i konfesionalnoj) zajednikoj sudbini kod pomenutih naroda dugoga trajanja. Ali, nije ba tako, bar nije ukoliko se pod dugim trajanjem misli i na vreme Srednjeg veka. Tako nije ak ni kod Srba, premda su oni pravoslavci i premda su jedini od Junih Slovena tokom itavog Srednjeg veka raspolagali vlastitom dravom (ili dravama). U stvari, rusko-srpske veze u Srednjem veku svode se iznad svega na obostrane knjievne uticaje. No, ni njih ne treba precenjivati. Na primer, pojava ruskih knjiga XI stolea na Balkanu i uloga koju imaju u junoslovenskoj knjievnosti krajem XII i poetkom XIII veka bile su, pre nego plod svesti o nekakvoj slovenskoj posebnosti, prosto posledica pripadnosti istom (vizantijskom) kulturnom krugu.1 Istina je, takoe, da su takozvana dva junoslovenska talasa, koji su uticali na oblikovanje ruske knjievnosti, bili prvenstveno srpskog porekla. Ali, odatle pa do tvrdnje da se ruska literatura XIV i XV stolea nadahnjuje izvornim srpskim modelima ipak je vrlo dalek put. Jer, ni srpska originalna knjievnost nikada nije bila u tolikoj meri autohtona u odnosu na tue modele, vizantijske u prvom redu.2 Vrhunac srednjovekovnog slovenskog proimanja dobro oliava bugarsko-srpsko-ruski erudita Grigorije Camblak (oko 1364-1420),3 dok srpski udeo u oblikovanju ruske originalne knjievnosti, ukljuiv i prihvatanje kanona ekumenskog vizantinizma, ostaje usko povezan sa linou Pahomija Srbina (Logoteta) koji se oko 1430. godine pojavio u Rusiji.4 U sferi ideolokih proimanja, meutim, uostalom iz sasvim razumljivih razloga, nema niega priblino slinog knjievnim ruskojugoslovenskim vezama. Srpska vladarska ideologija imala je pred sobom neuporedivo blie i impresivnije obrasce, najpre u susednoj Vizantiji a zatim i u celokupnom evropskom feudalnom iskustvu.5 Sasvim je sigurno i
1

Upor. Istorija srpskog naroda, I, tekst D. Bogdanovi, izd. SKZ, Beograd, 1981, str. 217 i dalje (s detaljnom bibliografijom). 2 Ibidem, I, str. 338; II, str. 499 i dalje; videti i D. S. Lihaev, Razvitie russkoi literaturi XXVII vekov, Lenjingrad, 1973, str. 83-90; D. Bogdanovic, Lvolution des genres dans la littrature serbe du XIIIe sicle, u Bysance et les Slaves, Ml. I. Dujcev, Pariz, 1979, str. 49-58. 3 Upor. Istorija srpskog naroda, I, tekst D. Bogdanovi, str. 138 i dalje (s detaljnom bibliografijom). 4 Upor. V. Yablonskij, Pahomij Serb i ego agiograficeskie pisania, Sankt Petersburg, 1908; videti i Istorija srpskog naroda, II, str. 499-500 (s detaljnom bibliografijom). 5 Meu mnogobrojnim delima koja se bave pitanjem ideolokih odnosa izmeu Vizantije i Srba, na prvom mestu upor. G. Ostrogorski, Avtokrator i samodrac, u Glas SKA, CLXIV, 84, Beograd, 1935, str. 95-187 (ponovo tampano u G. Ostrogorski, Sabrana dela, IV, izd. Prosveta, Beograd, 1970,

139

Ivan uri da su znanja o ruskim dravama bila u potpunosti izvan domaaja Srba u Srednjem veku.6 Slino je bilo i sa ruskim znanjima o Slovenima sa Balkana. Ako, ponegde, i to jedino pred kraj Srednjeg veka, uopte ima svedoanstava o meusobnom rusko-junoslovenskom prepoznavanju, ono je po pravilu svedeno na puko jeziko ili versko poistoveivanje. Ba kao to e poetkom 1440. godine, na povratku sa sabora u Firenci, zapisati jedan pratilac kijevskog mitropolita Isidora, rekavi da je u Istri kao i u dananjoj Hrvatskoj susretao Hrvate, iji je jezik ruski a vera latinska.7 U Srednjem veku vie se nije ni moglo oekivati. Valjalo je saekati novo doba, nestanak Vizantije, jaanje ruske drave i, naroito, otomansku vlast na Balkanu, da bi se stalo razmiljati i o etnogenezama, o zajednikoj slovenskoj sudbini i dui i, iznad svega, o zatiti koju e majica Rusija priiti porobljenoj brai (od Osmanlija, ali i od Bea, Ugara ili Venecije). Tano je, Srednji vek je od buduih vrenosti poznavao jedino versku solidarnost (hriani nevernici, katolici izmatici, Latini pravoslavci), no njima se sluio u bitno drukijim kontekstu ideja o naciji ili dravi.8 Prodor Osmanlija u unutranjost Evrope i ustolienje njihovog gospodstva nad praktino itavim Balkanskim poluostrvom doveli su do

str. 281-364); za poreenja sa Zapadom videti I. uri, Deevski sabor u delu Danila II, u Larchevque Danilo II et son poque, izd. Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1991, str. 169-191 (s prethodnom bibliografijom); takoe upor. Lj. Maksimovi, Grci i Romanija u srpskog vladarskoj tituli, u ZRVI, 18 (1970), str. 61-78; I. uri, Titles of the Rulers of the Second Bulgarian Empire in the Eyes of the Byzantines, u Charanis Studies. Essays in Honor of Peter Charanis, izd. Rutgers University Press, New Brunswick New Jersey, 1980, str. 30-51. 6 O retkim svedoanstvima koja potvruju da su (mada veoma sporadino) postojale veze izmeu Srba i Rusa u srednjem veku, upor. I. uri, Teodor Metohit, u Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije,VI, izd. Institut za vizantijske studije Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1986, str. 92-93 (re je o kraju XIV veka); o knjievnim i ideolokim slinostima izmeu Rusa i Srba upor. S. Hafner, Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie, Minhen, 1964; M. Cherniavsky, Tsar and People. Studies in Russian Myths, London, 1961. 7 Acta slavica Concilii florentini. Concilium florentinum. Documenta et scriptores, v. XI, izd. J. Krajcar, Rim, 1976, str. 36-37; upor. I. uri, Sumrak Vizantije, izd. Naprijed, Zagreb, 1989 (tree izdanje), str. 264-265. 8 Pre svega videti E. Kantorowicz, Mourir pour la patrie, izd. PUF, Pariz, 1984, str. 105-141; o raanju nacionalnog oseanja kod Grka upor. Hlne Ahrweiler, Lidologie politique dans lEmpire byzantin, izd. PUF, Pariz, 1975; o pomenutoj dihotomiji, kao i o antitezi grad-uma, videti i J. Le Goff, Limaginaire mdival, izd. Gallimard, Pariz, 1985, str. 208-241; I. uri, Lhabitat constantinopolitain sous les Palologue, u H Kathmerin zo sto Byzantio, izd. KBE, Atina, 1989, str. 733-752; o razvoju takozvanih etnogeneza na Balkanu upor. IDEM, Historik aletheia, balkanikoi patriotismoi kai ethnogeneseis stn paideia, u Actes du colloque Universit-Idologie et Culture, Atina, 1989, str. 377-385; 605-649; IDEM, Istorija - pribeite ili putokaz, izd. Svjetlost, Sarajevo, 1990, str. 89 i dalje.

140

vlast, opozicija, alternativa ogromnih migracija meu Junim Slovenima.9 Jedna od posledica tih migracija bilo je meusobno meanje Junih Slovena i poetak njihovog temeljnog meusobnog upoznavanja. Od polovine XVI veka, i to u prvome redu u pokrajinama koje izmiu osmanskoj vlasti (Dalmacija i delovi unutranje Hrvatske), jaa kod Junih Slovena, ne samo svest o bliskosti sudbina kao i kulture i jezika, nego se javlja i saznanje o drugim Slovenima, izvan Balkana. Meu ovim drugim, na prvome mestu se nalazi daleka i mona Rusija. Tako se na Balkanu, obojen odsjajima Renesanse, postepeno raao panslavizam. O njemu, o panslavistikom duhu je re i kod zadarskog pesnika Petra Zorania (1508-oko 1569) i kod dubrovakog pisca Ivana Gundulia (1589-1638). Svakako najzanimljiviji meu panslavistima bio je ipak izvesni Juraj Kriani (1618-1683), hrvatski teolog i pisac, u neku ruku ideolog ujedinjenja svih Slovena. Premda za ivota nije ostavio nikakav trag na savremenike (veina dela objavljena mu je tek u XIX stoleu), Kriani savreno iskazuje sve elemente na kojima poiva nada katolikih Junih Slovena u pravoslavnu Rusiju: srodnost porekla i jezika, nada u posebnu misiju pokatoliene Rusije, kako u pogledu oslobaanja od Osmanlija tako i u pogledu uspostavljanja ravnotee prema Germanima.10 Ve Kriani je bio svestan skromne teine vlastitog (ueg) nacionalnog porekla u oima neobavetenih Rusa i, ne sluajno, meu ovima se predstavljao kao Srbin. Isto saznanje e jo vie zaokupljati i hrvatske mislioce XVIII veka. Ono se svodilo na sledee: June Slovene je nuno posmatrati kao celinu, esto i kao jedan narod, odnosno da je taj narod teko

Upor. J. Cviji, La pninsule balkanique, gographie humaine, izd. Armand Colin, Pariz, 1918; o etnikoj strukturi junoslovenskih naroda u srednjem veku upor. B. Grafenauer, Pitanje srednjovekovne etnike strukture postanka jugoslovenskih naroda i njihovog razvoja, u JIC, 1-2, 1966, str. 9 i dalje; za migracije Srba ka severu u XV i XVI veku upor. Istorija srpskog naroda, II, tekst S. irkovi, str. 314-329, 431-444 (sa detaljnom bilbiografijom); videti i P. Sugar, South-Eastern Europe under Ottoman Rule (1354-1804), izd. University Washington Press, Sijetl, 1977; S. Dzaja, Konfessionalitt und Nationalitt Bosniens und der Herzegowina. Voremanzipatorische Phase (14631804), izd. Oldenburg, Minhen, 1984; A. Popovi, LIslam balkanique, izd. Harassowits, BerlinVisbaden, 1986; J. Nouzille, Histoire de frontires. LAutriche et lEmpire ottoman, izd. Berg, Pariz, 1991; G. Castellan, Histoire des Balkans (XIVe-XXe sicle), izd. Fayard, Pariz, 1991; R.J.W. Evans, The Making of the Habsburg Monarchy (1550-1700), izd. Oxford University Press, Okford, 1979. Za kasnije migracije upor. R. Horvat, Lika i Krbava, I, Zagreb, 1941; S. Pavii, Seobe i naselja u Lici, Zagreb, 1962; A. Ivi, Migracije Srba u Slavoniji tokom XVI i XVII stolea, Subotica, 1926; D. Popovi, Velika seoba Srba 1690 Srbi seljaci i plemii, Beograd, 1954. 10 O panslavizmu, uopteno, upor. H. Kohn, Pan-Slavism. Its History and Ideology, Njujork, 1960; o Krianiu upor. V. Jagi, ivot i rad Jurja Kriania, Zagreb, 1914; V. orovi (Istorija Jugoslavije, Beograd, 1933) je bio jedan od prvih koji je dao umereniji sud o Krianievoj ulozi (op. cit., str. 337 i dalje).

141

Ivan uri zamisliti bez Srba i, naroito, bez pozivanja na Srbe u oima pravoslavne Rusije. No, kod Srba su stvari stajale neto drukije. Panslavistike ideje, ak ako ih je i bilo, daleko su zaostajale za drukijim oseanjem bliskosti sa Moskvom. Bilo je to oekivanje pravoslavne solidarnosti od Treeg Rima, naslednika umrle Vizantije, sa porobljenom braom na Balkanu. Ovo se oseanje samo pojaavalo sa pritiscima katolike Austrije prema njenim podanicima, najee imigrantima i braniocima predzia hrianstva, da se odreknu pravoslavlja u korist vere Habzburga. Imigranti su, jer potiu iz srpskih krajeva pod vlau Osmanlija. Austrija ih naseljava u opustoenim delovima Hrvatske koje je, prethodno, veina Hrvata napustila ili stradala u sukobima sa Turcima. Poloaj u kome se srpski graniari nalaze poseban je, pa i privilegovan u poreenju sa ostalim stanovnitvom: oni su vojnici, raspolau svojom zemljom i izuzeti su od feudalnog reima. U njihovoj svesti, jamstvo preivljavanja je u kolektivnoj sudbini, a ovu najbolje titi nacionalno ime. Imaju razvijeno istorijsko seanje i, suoeni su drugim Junim Slovenima u Habzburkoj monarhijji, uoavaju razlike socijalne, istorijske i verske. Stoga, pravoslavlje i njegovo ouvanje za njih nisu znak pobonosti nego prvenstveno potvrda nacionalnog identiteta. Garant preivljavanja im je, drugim reima, vojna potreba Bea za njima odnosno zatita pravoslavne majice. U takvom okruenju ima malo mesta za panslavizam Kriania, ali ga ima mnogo za najneverovatnije rusofilske fantazme. Srpsko pribliavanje Rusima neuporedivo se uspenije odvijalo u sferi crkvenih nego politikih odnosa. Reeno vai kako za Srbe u Austriji tako i za one pod osmanskim jarmom. Pregovori oko crkvene unije (posebno oni sredinom XVII veka), pomo srpskim manastirima, nastojanja oko stvaranja hrianske lige za borbu protiv Turaka sve to se dogaa pod okriljem ruske pravoslavne jerarhije, mnogo vie nego ruskih svetovnih vlasti. Srpski kalueri nastoje da se koluju u Kijevskoj duhovnoj akademiji, kole i knjige za malobrojne kole pri manastirima jesu ruske, od poetka XVIII stolea ak se i ueni srpski jezik rusizuje (ne samo u reniku nego i u morfologiji i fonetici).11 Srpsko-slovenski je naputen u

Upor. Istorija srpskog naroda, IV-2, tekst P. Ivi i A. Mladenovi, izd. SKZ, Beograd, 1986, str. 69-106 (sa detaljnom bibliografijom); videti i B. Unbegaun, Les dbuts de la langue littraire chez les Serbes, Pariz, 1935; A. Beli, Vukova borba za narodni i knjievni jezik, Beograd, 1948; N. I. Tolsto, Rol drevneslavyanskogo literaturnogo yazika v istorii russkogo, serbskogo i bolgarskogo literaturnih yazikov, Moskva, 1962.

11

142

vlast, opozicija, alternativa korist slavjano-serbskog jezika, ne samo u obrazovanijim krugovima srpskih podanika Austrije, nego ak i u crkvenoj liturgiji.12 Kada je 1751. godine dolo do deliminog ukidanja Vojne Krajine, razvojaeni Srbi iseljavaju se u junu Rusiju (na poziv srpskih oficira iz Rusije) i tamo zasnivaju koloniju Nova Srbija.13 Ipak, Crna Gora je u rusofilstvu bila bez premca meu Junim Slovenima. Kod ovih dinarskih gortaka,14 ija je de facto nezavisnost bila ugroena vie lokalnim turskim susedima nego stvarnom voljom vlade u Carigradu, nada u pomo pravoslavne Rusije bila je jednostavno uslov fizikog preivljavanja. Ako je kod Srba u Austriji oslonac na Ruse bio prouzrokovan otporom prema Beu, kod Crnogoraca e ljubav prema Moskvi biti u funkciji koliko zatite pred lokalnim osmanskim gospodarima toliko i u funkciji odbrane od Venecije, drugog presudnog inioca u susedstvu pomenutih brana. Crnogorskim plemenima vladale su vladike, to jest crkveni poglavari sa Cetinja koji su se, u okviru iste porodice (Petrovi-Njegoi), smenjivali na episkopskom tronu uporedo raspolaui i svetovnim ingerencijama. Sve vladike, poev od Danila (oko 1670-1735), mole za pomo u hrani i novcu u Rusiji, neprestano nude ratnike usluge ruskoj vladi, u emu ih ne spreavaju ni redovna ponienja a esto i hapenja u zemlji-zatitnici. U jednome trenutku, Crnogorcima se dogodilo i da ih zavede izvesni stranac, koji se meu njima pojavio 1766. godine i predstavio kao car Petar III (ubijeni mu carice Katarine II). Smi Crnogorci su ovog avanturistu nagnali da se, pod imenom epan mali, prikae kao neka vrsta mesije upuenog iz Rusije.15 Sve do poetka XIX veka teko je uoiti bitnije razlike u proruskim oseanjima kod Srba, bez obzira da li je re o onima koji su stanovnici austrijske Vojne Krajine (bilo da su po sredi osiromaeli i zaostali itelji Kninske Krajine, Like i Korduna bilo kulturno i ekonomski neuporedivo napredniji njihovi sunarodnici u buduoj Vojvodini) ili o onima koji se nalaze pod osmanskom upravom (u Bosni, Hercegovini i Srbiji). Ali, ustanak, do koga dolazi 1804. godine u Beogradskom Paaluku, tota e
12

Upor. Istorija srpskog naroda, IV-2, tekst P. Ivi i A. Mladenovi, st r. 76-79 (s detaljnom bibliografijom); videti i L. Costantini, In merito alla influenza russa sulla lingua letteraria serba nel XVIII secolo, u Ricerche slavistiche, XV (1967), str. 143-165. 13 Upor. M. Kosti, Srpska naselja u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija, Beograd, 1923. 14 Glavno delo posveeno obelejima dinarskog tipa ostaje ipak ono J. Cvijia (op. cit.); videti (o njihovom politikom ponaanju) i I. uri, Istorija pribeite ili putokaz, str. 104 i dalje. 15 Upor. Istorija srpskog naroda, IV-1, tekst J. Milievi, str. 512 i dalje (s detaljnom bibliografijom).

143

Ivan uri promeniti. U Prvom i Drugom srpskom ustanku poraala se prva nezavisna drava na Balkanu. Ta drava e se strpljivo iriti izvan granica pomenutog paaluka da bi, poetkom XX veka, dobila obrise dananje Srbije. Karaorev ustanak bio je uporedo i revolucija. Upravo u toj injenici, a ne samo u neznanju ustanika o stvarnosti Evrope poetkom XIX veka, valja traiti objanjenja njihovog sve veeg razoraranja u dobre namere velike Rusije. Naravno, pobunjeni Srbi slabo su ta razumevali od dogaaja koji su uticali na ponaanje Napoleona, Osmanske Porte, Bea i Rusije. Ono to su oekivali bila je pomo velikog brata, pomo susedne Austrije i podrka od srpskog lobija u njoj. Postepeno su shvatali da, ne samo austrijski, nego i ruski interesi ne moraju bezuslovno biti istovetni sa srpskim eljama. Isto tako, ustanici e vrlo brzo morati da se pomire sa injenicom da su podele meu njihovim voama takoe uslovljeno zasebnim ambicijama Bea i Petrograda na Balkanu, ali e shvatiti i da bez Austrije i Rusije ni njima nema nikakvoga spasa. Jednostavno, bili su u prilici da osete na vlastitoj koi svu sloenost istonog pitanja.16 Ovakva oseanja razvijae se tokom XIX stolea, sada ve u krilu drave nastale na ishodu Prvog i Drugog srpskog ustanka. Politike podele na austrofile, prinudne pokrovitelje, odnosno na rusofile, eljene no ne uvek i lojalne zatitnike, obeleavaju itavu modernu istoriju Srbije. Tokom XIX veka Srbija e na vlastitoj koi osetiti i da na Balkanu, meu Slovenima, Rusija ima i bliu brau nego to su Srbi: bie to Bugari.17 Meutim, mladu dravu je od Rusije odvraalo i neto dublje: Srbija je, u ustanku i po njenom zavretku, uveliko uplovila i u ozbiljne drutvene promene. Ve izmeu 1804. i 1813. godine, Karaorevi ustanici su se odluili za narodnu vojsku, za ukidanje rente plaane Turcima, za ukidanje spahijskih poseda, za potpuno vlasnitvo seljaka nad zemljom (pri emu je timar postao

O prvom srpskom ustanku (1804) upor. Istorija srpskog naroda, V-1, tekst V. Stojanevi, Beograd, 1981, str. 7 i dalje (s detaljnom bibliografijom); videti i M. Petrovi, A History of Modern Serbia 1804-1918, I, izd. Harcourt Brace Jovanovich, NjujorkLondon, 1976; upor. i Barbara Jelavich, The Establishment of the Balkan National States (1804-1920), izd. University Washington Press, Sijetl, 1977; G. Castellan, Histoire des Balkans, str. 238 i dalje. O Istonom pitanju upor. A. V. Fadeev, Rossia i Vostotchnii krizis 20-kh gg. XIX v., Moskva, 1958; Barbara Jelavich, A Century of Russian Foreign Policy 1814-1914, Njujork, 1964; M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, London, 1966; K. D. Grothusen, Die Orientalische Frage als Problem der europischen Geschichte, u Die Trkei in Europa, Getingen, 1979. 17 Upor. S.A. Nikitin, Slavyanskie komiteti v Rossii, Moskva, 1960; D. Mac Kenzie, The Serbs and Russian Pan-Slavism, izd. Ithaca Press, Njujork, 1967; I. S. Dostian, La pense sociale russe et les peuples balkaniques, Moskva, 1980; R. Crampton, A Short History of Modern Bulgaria, izd. Cambridge University Press, Kembrid, 1987.

16

144

vlast, opozicija, alternativa batina seljaka), za naelo prema kome jednom seljaku pripada onoliko zemlje koliko njegova porodica (ili zadruga) mogu da obrade, za nedeljivost imanja, za postojanje zajednikog zemljita u okviru sela i za pravo poseda nad krevinama.18 Sretenjski Ustav iz 1835. godine, bez obzira to nije bio primenjen, pisan je po ugledu na vajcarski i belgijski vrhovni zakon. Ne sluajno, ruska reakcija na ovakvu drskost izraena je kroz politiki komentar Petrograda da je re o francuskoj zarazi u srpskoj umi.19 Naravno, Srbija nije postala niti vajcarska niti Belgija, ali se u svesti potomaka ustanika postepeno i sigurno razvijalo drukije oseanje o dravi, pravima pred zakonom i obavezama pred vlau koja je u potpunosti domaa, to nije bio sluaj sa ostatkom Junih Slovena ni u Austriji ni u Turskom carstvu. Dinastije (Karaorevii i Obrenovii) nisu bile uvezene, poput onih u Grkoj, Rumuniji, Bugarskoj ili kasnije u Albaniji. Karaore i Milo Obrenovi bili su domai ljudi, istog seljakog porekla kao i njihovi podanici. Posledica je, ne samo zbog neukosti seljaka, snano oseanje bliskosti pa i jednakosti izmeu vladara i ostalog stanovnitva.20 Od poetka XIX stolea, Srbija ne poznaje vie orijentalni feudalizam a domau aristokratiju nema od Srednjeg veka. Stoga, uprkos neprestanim autoritarnim tendencijama njenih vladara, uprkos kulturnoj i ekonomskoj zaostalosti, ova zemlja se u politikoj svesti polako ali sigurno izdvaja od svojih suseda, pa i od svoje junoslovenske brae pod Habzburzima. U stvari, deava se neto neobino;: moderne evropske politike ideje osvajaju jedno patrijarhalno i u ekonomskom i kulturnom pogledu zaostalo drutvo. Zakonom o zabrani oduzimanja zemlje seljaku zbog duga iz 1873. godine, Srbija se potvruje kao zemlja sitnog poseda.21 Ustavom iz 1888. godine, iako ubrzo suspendovanim (bie primenjen u potpunosti tek posle promene na prestolu 1903. godine), ona se potvruje i kao relativno demokratska zemlja: prema Ustavu, Srbija je ustavna monarhija, u njoj je zajameno takorei opte pravo glasa (uz obavezu minimalnog imovinskog cenzusa), graanina ne moe da zatvori policija ve sud, cenzura na slobodu

Upor. Istorija srpskog naroda, V-1, tekst V. Stojanevi, str. 64 i dalje (s detaljnom bibliografijom); prvi koji je upotrebio termin revolucija za pobunu u beogradskom paaluku bio je nemaki istoriar Leopold Ranke (Die Serbische Revolution, 1829). 19 Istu sumnju izazvae u Sankt Petersburgu prihvatanje trobojke od strane srpskih vlasti kao zvanine dravne zastave, jer je po Rusima ona bila previe slina francuskoj zastavi; upor. orovi, op. cit., str. 474 i dalje; Istorija srpskog naroda, V-1, tekst V. Stojanevi, str. 130. 20 O posledicama pomenutog oseanja na stav koji ima duboka Srbija danas upor. I. uri, Serbes et Croates. Que faut-il faire maintenant?, u Lignes, br. 20 (sept. 1993), str. 14 i dalje. 21 Upor. N. Vuo, Privredna istorija Srbije do prvog svetskog rata, Beograd, 1955.

18

145

Ivan uri rei je ukinuta (to e biti stvarnost tek posle 1903. godine: izmeu 1903. i 1914, u Srbiji nijedne novine niti knjiga nisu zabranjene), zakonodavac nije kralj ve parlament, i tako dalje.22 U Srbiji se, naravno, briljivo neguje kult srpskog Pijemonta, to jest posebne uloge koju je njoj namenila sudbina u oslobaanju ostale srpske i (u manjoj meri) junoslovenske brae. Ali, uporedo, u Srbiji se pokazuje moguom i ideja o Etat-Nation. Pokrajine na jugu, steene na osnovu odluka Berlinskog kongresa (1878), a pogotovo dva uspeno voena Balkanska rata (1912, 1913), takvoj ideji daju prednost nad bilo kakvim etnogenezama i pravima na osnovu krvi, bliskim Junim Slovenima u Austro-Ugarskoj. Tu se nalaze i koreni istorijskog nesporazuma izmeu Srbije i drugih Junih Slovena, u trenutku kada je i Beograd, iskreno ali i sa zakanjenjem, prihvatio jugoslovenski projekt, roen i razvijan pod Habzburzima.23 Vuk Karadi (1787-1864), veliki reformator srpskog jezika i tvorac irilske fonetske azbuke, savermenik oba ustanka u Beogradskom Paaluku s poetka XIX veka, iskreno nije razumevao ilirstvo (potonje jugoslovenstvo) zagrebakih intelektualaca.24 No, uporedo, on je bio izloen

Upor. Istorija srpskog naroda, VI-1, tekst . Popov, str. 90 i dalje (s detaljnom bibliografijom). 23 Mada je najee pristrasan i pod jakim uticajem Cvijievih ideja, E. Haumant (La Formation de la Yougoslavie. XVe-XXe sicles, izd. Bossard, Pariz, 1930, str. 293) ovde predlae isti zakljuak: te ideje ve poznajemo: one su meavina kolarovskog panslavizma i nemakog romantizma, i nisu u stanju da prodru dublje u ljude koji, budui zaokupljeni burnim lokalnim ivotom, nisu ba raspoloeni za mutne spekulacije. Od tih ideja ljudi uglavnom zadre ono to je ve ranije postojalo, a to je oseanje solidarnosti s drugim Slovenima a naroito s Rusima, jer njih Srbi i u seanjima i u nadanjima stavljaju uvek na prvo mesto, iznad svih drugih naroda. Ali treba imati u vidu da je oko 1840, a naroito 1850, uzdrmana ta tradicionalna vezanost za Rusiju, pre svega zbog greaka napravljenih u ruskoj politici, a zatim i zbog uticaja Francuske na obrazovani sloj stanovnitva. Kada je demokratska vera potisnula rasni i religijski patriotizam, poela se ocrtavati razlika u mentalitetu izmeu Srba sa ove i sa one obale reka. () Oni u Maarskoj su veoma loe prihvatili Gajev ilirizam, a isto tako, pod njihovim uticajem, i oni iz Kneevine, mada s manje ostraenosti; razlozi rivalstva izmeu Srba i Hrvata tiu ih se posredno, izdaleka; ireg su duha jer su prinueni da se, u borbi protiv Turaka, okrenu ranije Evropi; iz svojih redova dae oveka koji e, iako nije ilirski opredeljen, najbolje pripremiti put ka konanom pribliavanju dva ogranka Nacije. O jugoslovenskoj ideji upor. nekoliko kljunih dela: F. ii, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Zagreb, 1920; M. Prelog, Slavenska renesansa (1780-1848), Zagreb, 1924; orovi, op. cit.; J. Sidak, Prilog razvoju jugoslavenske ideje do I svjetskog rata, u Nae teme, IX (1965), str. 1290-1317; J. Sidak, Mirjana Gross, I. Karaman i D. epi, Povijest hrvatskog naroda (1860-1914), Zagreb, 1968; J. Pleterski, Prva odloitev Slovencev za Jugoslavijo, Ljubljana, 1971; K. Milutinovi, trosmajer i jugoslovensko pitanje, Novi Sad, 1976; Istorija srpskog naroda, VI-2, izd. SKZ, Beograd, 1983, tekst A. Mitrovi, str. 39 i dalje; I. Banac, The National Question in Yougoslavia. Origins, History, Politics, izd. Cornell University Press, Ithaca-London, 1984. 24 Upravo e njegov lanak Srbi svi i svuda izazvati mnogo polemika koje i danas traju (Karadi ga je objavio u Beu 1849); upor. V. Novak, Vuk i Hrvati, Beograd, 1967; Z. Vince, Putovima

22

146

vlast, opozicija, alternativa i napadima sa druge strane jer je, u svemu to je uinio, davao prednost laikoj interpretaciji jezika i prolosti a ne onoj koja je bila bliska pravoslavnoj jerarhiji. U Rusiji, kao i meu domaim konzervativcima, Karadi je bio ak smatran izdajnikom, ovekom koji okcidentalizuje srpstvo, njegov jezik i pismo. Karaore, voa ustanka 1804. godine i privalinost modernog srpskog panteona, takoe se na delu uverio u relativnost bezuslovne lojalnosti Rusiji njegovim sunarodnicima.25 Zapravo, osloboena Srbija morala je da se ui na sopstvenoj koi: Be je moan i Beogradu nesklon sused protiv koga se ne moe silom, a Petrograd, premda jo moniji, daleko je i sa politikim prioritetima koji Srbiji ne odgovaraju uvek. Ili, kako je, u asu kada je Rusija velikoduno obdarila novostvorenu Bugarsku ogromnim teritorijalnim poklonima u obliku Sanstefanskog ugovora (1878), izloeno jednom srpskom diplomati u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova: (na Balkanu) najpre idu ruski interesi, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski; a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskima.26 Na takvim je, dakle, koordinatama, htela ili ne, poivala i sklonost Srbije prema Rusima. Literarni trag ruskog stava prema Balkanu, onaj koji se recimo sree u Ani Karenjinoj Lava Tolstroja, reeno samo potvruje.27 Istina, dva snana politika pokreta u Srbiji druge polovine XIX stolea, socijalistiki i radikalni, nadahnue jesu traili u Rusiji. Ali, u kojoj Rusiji? Svetozar Markovi, vajcarski i ruski ak, bio je sredinja linost socijalistike misli u Srbiji. U Beogradu je bio nadahnut zapadnoevropskim liberalnim idejama, u Rusiji uzor mu je bio ernievski, a cilj mu je bio, ne pretvaranje Srbije u realnu i autokratsku Rusiju, ve menjanje i Rusije i Srbije ne bi li, kao savez istonih naroda i uz pomo narodnjakog socijalizma, postale saobraene zapadnim demokratskim teorijama i

hrvatskog knjievnog jezika, Zagreb, 1978, str. 282-308; videti i Ch. Jelavich, Serbian nationalism and the Croats. Vuk Karadics influence on Serbian textbooks, u Canadian Review of Studies in Nationalism, 17 (1990), str. 31-42. 25 Upor. Istorija srpskog naroda, V-1, tekst V. Stojanevi, str. 30 i dalje (sa detaljnom bibliografijom); za stvaranje srpskog panteona upor. uri, Istorija pribeite ili putokaz?, str. 126 i dalje. 26 Upor. orovi, op. cit., str. 529. 27 Upor. B.H. Sumner, Russia and the Balkans 1870-1880, izd. Oxford University Press, Oksford, 1937; G. H. Rupp, A Wavering Friendship, Russia and Austria 1876-1878, izd. Cambridge University Press, Kembrid (Masausets), 1941; D. Mac Kenzie, The Lion of Tashkent. The Career of General M. G. Chernaiev, izd. University of Georgia Press, 1974; K. Kosev, Zur Frage der diplomatischen Vorbereitungen des russisch-trkischen Krieges von 1877-1878, u Bulgarian Historical Review, V-4 (1977), str. 33 i dalje.

147

Ivan uri socijalnim utopijama.28 Dakle, Markovieva Rusija nije bila ni pravoslavlje ni Trei Rim ni carsko svevlae. Po posledicama, Markovievo razmiljanje je zapravo bilo suprotnost konzervativnom rusofilstvu, u istoj meri u kojoj je antiruska bila i misao ernievskog ili Pisarova. Svetozar Markovi je nadahnuo i osnivae Narodne radikalne stranke, svakako najsnanije politike organizacije u Srbiji s kraja XIX veka. Radikali su, meutim, jedino sauvali populizam Markovia, a odbacili svaku njegovu elju o okcidentalizaciji Srbije, Markoviev antinacionalizam zamenili su pansrpskim programom, sve to uz stav (Nikole Paia, jednog od osnivaa stranke i njenog viedecenijskog voe): Zapadna Evropa i Istona Evropa to su dva sveta zasebna.29 Hendikep Paievog rusofilstva bio je, meutim, u okolnosti to su mu oslonac u Srbiji bili slobodni seljaci, patrijarhalni laicizam i demagoki egalitarizam teko spojiv sa parametrima na kojima je poivala carska Rusija. Otuda, ba kao i Svetozar Markovi, po posledicama radikali su pre utvrivali razlike no to su meusobno pribliavali ekstazi sklonu slovensku pravoslavnu brau. U okvirima Austro-Ugarske Juni Sloveni su, prirodno, na Rusiju gledali sasvim drukije. Jeste, istina je, Rusija je i pre Berlinskog kongresa prepustila Austro-Ugarskoj osmansku Bosnu i Hercegovinu (Rajhstat, 26. VI 1876), ali je, isto tako, istina da samo zahvaljujui Petrogradu, bosansko-hercegovaki ustanici, Srbija i Crna Gora nisu doiveli vojnu katastrofu u ratu sa Turskom. Uostalom, ak i da su hteli, Juni Sloveni u Austro-Ugarskoj drugog pokrovitelja nisu mogli da nau. Naravno, pod pretpostavkom da im je cilj osloboenje i ujedinjenje. Protagonisti jugoslovenske ideje meu Hrvatima, biskup Juraj trosmajer i istoriar Franjo Raki, bivali su uporedo i preventivno optuivani za tajne veze i sa Beogradom i sa Moskvom, jer ni u Beu ni u Peti iluzija nije bilo: objektivni saveznici Junim Slovenima u Monarhiji jesu upravo tamo.30 Pri svemu ovome, ne treba smetnuti s uma da je Bugarska bila daleko od njihovih oiju, rivalstvo Beograda i Sofije i ruski politiki prioriteti na Balkanu kao i drutvena stvarnost Srbije bili su za njih u osnovi apstraktni,

Upor. Latinka Perovi, Socijalistika misao u Srbiji u drugoj polovini XIX veka, u Demokratija danas (Beograd), 4-5 (juli-avgust 1990), str. 8-11. 29 Ibidem, str. 11. O Markoviu upor. Istorija srpskog naroda, V-1, tekst . Popov, str. 320 i dalje (sa detaljnom bibliografijom); o Paiu videti . Stankovi, Nikola Pai i stvaranje jugoslovenske drave, izd. Nolit, Beograd, 1990 (s detaljnom bibliofrafijom). 30 Upor. V. Ciliga, Slom politike narodne stranke (1860-1880), Zagreb, 1970; videti i F. ii, Korespondencija Racki-trosmajer, I. Zagreb, 1928; J. Sidak, Studije iz hrvatske povijesti XIX stolea, Zagreb, 1973.

28

148

vlast, opozicija, alternativa a ljubav prema pravoslavnoj majici je pogotovo ostala netaknuta kod osiromaelih potomaka nekadanjih srpskih graniara iz nekadanje Vojne Krajine, odnosno kod nekadanje turske pravoslavne raje, suoene sa klerikalizmom katolikog cara u okupiranoj Bosni i Hercegovini. No, svi Hrvati nisu sledili trosmajera i Rakog. Daleko od toga, ba ezdesete godine XIX stolea donose po prvi put i ozbiljnu artikulaciju hrvatskog nacionalnog programa na odvojenoj pa i antislovenskoj osnovi. Ante Starevi (1823-1896), osniva Stranke prava, svakako veoma popularne u kontinentalnoj Hrvatskoj, bio je svestan inferiornosti Zagreba naspram Bea i Pete, bio je i suoen sa nedovoljno razvijenom i razliito razvijenom nacionalnom sveu kod svojih sunarodnika a silno se uzdao i u snagu dravnog prava kojim Hrvatska raspolae u borbi za nezavisnost (ili makar ravnopravnost sa Beom i Petom). Nadao se pomoi maarskih i italijanskih revolucionara i bojao se da, bilo simpatijama prema Srbiji bilo sklonou ka panslavizmu, hrvatski narod, ne samo da nikada nee ostvariti san o Velikoj Hrvatskoj (kao pandanu Velikoj Srbiji), nego e, oslabljen latentno centrifugalnim tenjama Srba u Monarhiji, veito biti zakopan u okamenjenoj dravi Habzburga. Ponekad je ak tvrdio da su slajanofilstvo i serbofilija slono izmiljeni u Beu i Petrogradu. Iako protivrean (ve i poreklo mu je bilo takvo: Starevi je, naime, po majci bio Srbin), on ipak dosleno ponavlja da panslavizam ugroava identitet Hrvata a, iste 1867. godine, kada je u Moskvi bio odran Drugi sveslovenski kongres (prvi je bio odran 1848. u Pragu), objavljuje rapsravu polemikog naslova: Vers la slavit ou bien vers la croacit?. Ukratko, za ovog Dinarca (to jest, branina, porekla i kulture slinih onima kod veine potomaka srpskih graniara u Lici), slovensko ime je puka izmiljotina i niko, pod pretpostavkom da je normalan, nikada se nee odrei vlastitog nacionalnog imena zarad imena slovenskog koje je, uostalom, nepostojee, odnosno da bi slovensko ujedinjenje neizbeno znailo uvoenje varvarstva u nedra Evrope.31 U stvari, Starevi je bio svestan da proces oblikovanja moderne hrvatske nacije tek treba da bude priveden kraju i strepeo je da bi uvoenje Hrvata u ira etnika i politika okupljanja moglo imati kao posledicu disperziju njihovog identiteta. Jer, regionalne, kulturne i istorijske razlike meu Hrvatima u Austro-Ugarskoj (Dalmacija, kontinentalna Hrvatska,

31

A. Starevi, Bi li k Slavstvu ili ka Hrvatstvu, u Djela Ante Starevia, III, Zagreb, 1894,

str. 16-43.

149

Ivan uri germanizacija, maarizacija, uticaji sa Apeninskog poluostrva, uticaji iz Osmanskog carstva, ugled osloboene Srbije, nacionalni prostor debelo proaran snanim srpskim enklavama, nedostatak opteprihvaenih repera u blioj nacionalnoj prolosti...) zaista nisu pomagale pomenutom oblikovanju njihovog nacionalnog identiteta, bar ne na temeljima kriterijuma hrvatskog evropskog susedstva XIX stolea. Zato je Stareviev program bio uporedo i nacionalan i revolucionaran a verom (katolicizmom), kao sredstvom za hrvatsku autoidentifikaciju, sluio se nevoljno, u nedostatku boljih orua. U bunosti e, meutim, oba Starevieva uporita, nacionalno i revolucionarno, dobiti mnogobrojne epigone i samozvane radikalne tumae. Stareviev naslednik u Stranci prava, Josip Frank (1844-1911) bie tvorac hrvatskog nacionalistikog ekstremizma, dovedenog do vrhunca sa proglaenjem ustake Nezavisne drave Hrvatske (10. IV 1941), dok e, na drugoj strani, Starevievu nacionalnu revolucionarnost prigrliti i razviti Stjepan Radi (1871-1928) i njegova Hrvatska seljaka stranka (najsnanija hrvatska stranka u Kraljevini Jugoslaviji), a ista opcija bie itekako prisutna i u deobama meu hrvatskim komunistima sve do raspada Titove Jugoslavije. Svodei reeno, moglo bi se kazati da, ako se zanemare oseanja prema Rusima kod Slovenaca ili Makedonaca, budui da su bila objektivno manje vana u poreenju sa srpsko-hrvatskim prostorima,32 u trenutku stvaranja Juglslavije postojala su u njoj tri razliita stava prema velikom bratu. Prvi je bio onaj koji se postepeno razvijao u Srbiji, velikoj dobitnici 1918. godine, drugi je bio stav, preteno vidljiv kod Srba izvan Srbije (u Austro-Ugarskoj), u Crnoj Gori i delimino u izrazito jugoslovenskoj ideji naklonjenoj Dalmaciji, dok je tree raspoloenje dominiralo kod onih Hrvata koji su se zalagali za nacionalnu nezavisnost ili bili pridobijeni zaraznim zanosom sovjetske revolucije. Potom se dogaalo sledee: ili je rusofilstvo bilo razlog sovjetofobiji, ili su simpatije za Sovjetsku Rusiju bile graene na otporu prema preanjem panslavizmu ili su, pak, bili pobrkani lonii pa je tradicionalno poverenje u velikog brata (odnosno u

Posebno je u Makedoniji rusofilija usko povezana s takvim tenjama kod Bugara, kao i s oklevanjem Slovena u otomanskom carstvu uoi revolucije mladoturaka; upor. nekoliko kljunih dela: E. Ramsauer, The Young Turks. Prelud to the Revolution of 1908, Prinston, 1957; S. Damianov, Blgaria. Vtrenskata politika (1878-1914), izd. Nauka i Izkustvo, Sofija, 1984; videti i K. Dambazovski, Kulturnoopstestvenite vrski na Makedoncite so Srbija vo tekot na XIX vek, Skoplje, 1960.

32

150

vlast, opozicija, alternativa pravoslavnu majicu) olakavalo i poistoveivanje ljubavi prema Rusima sa ljubavlju za SSSR. Kralj Aleksandar Karaorevi (1921-1934), na primer, vlastito rusofilstvo nikada nije skrivao. Ipak, pre nego to je postao kralj ujedinitelj svih Junih Slovena, on je najpre i iznad svega ostao pripadnik dinastije, roene i potovane najpre u Srbiji. Beograd je, prema iskrenoj Aleksandrovoj elji, valjalo da postane prijateljsko pribeite za sve Ruse, protivnike komunista a mnogi su uporno sumnjiili jugoslovenskog suverena i za potajne ambicije da, u nedostatku Romanova, moda jednoga dana sm bude i ujedinitelj svih Slovena. Kako bilo, tek u Beograd se dvadesetih godina XX veka stiu ugledni ruski profesori univerziteta, ruski emigranti su u doba velike ekonomske krize bili zakonom tieni od otputanja sa posla, konano u Beogradu je 1928. godine bio sahranjen i general Vrangel. Aleksandrov antikomunizam, to jest antisovjetizam, mogao je biti samo ohrabrivan u meuvremenu razvijenim oseanjem za privatnu svojinu kod seljaka u Srbiji ili prestankom smisla oslanjanja na Rusiju, tipinim za ponaanje Radikalne stranke i njenog voe Nikole Paia, posle pobede boljevika u njoj. Beogradska vlada e slino nastaviti da se ponaa i posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju. Recimo, Jugoslavija i ehoslovaka su 1920. godine sklopile ugovor o prijateljstvu kome se 1921. godine prikljuila i Rumunija. Ova takozvana Mala Antanta doivela je, meutim, svoj kraj u asu kada je Prag sklopio savez sa SSSR-om 1935. godine. Uostalom, drukije nije ni moglo biti s obzirom da je rusko carsko poslanstvo u Beogradu bilo ukinuto tek 1939. godine, trgovinski odnosi sa Moskvom ustolieni 1940. godine a diplomatski odnosi su morali da saekaju 1941. godinu i predveerje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.33 Duboka Srbija je stvaranje Jugoslavije 1918. godine doivljavala kao vlastiti uspeh i kao vlastitu rtvu oltaru jugoslovenstva. Otpore nametnutom centralizmu Beograda ona je teko primala i oseala ih je kao nezahvalnost osloboenih. U otporu koncepciji nove drave, pa i njenom smom postojanju, najsnaniji su bili jugoslovenski komunisti i Hrvatska seljaka stranka Stjepana Radia. I jedni i drugi osporavatelji su (makar u poetku) uporite traili u Moskvi i eto jo jednog razloga da duboka Srbija, nekada rezervisana prema bezprizivnoj ljubavi prema Rusima, sada
33

Najskorija knjiga objavljena o istoriji Jugoslavije je J. Pirjevec, Il giorno di san Vito. Jugoslavia 1918-1992. Storia di una tragedia, izd. Nuova Eri, Torino, 1993 (s detaljnom bibliografijom).

151

Ivan uri bude veinski oprezna perma svakome obliku simpatija prema Sovjetima. Svakako je i ovakva vrsta argumenata imala uticaja na dosledni antisovjetizam zvaninog Beograda. Uostalom, pojava sovjetske vlasti u Rusiji dovela je do slinog antisovjetskog raspoloenja i kod pristalica jugoslovenske ideje u redovima Hrvata, nesklonih crvenoj Moskvi. Kod Stjepana Radia, voe najjae stranke u Hrvatskoj, stvari su meutim stajale drukije. Tanije, otvoreno sovjetofilstvo Radia podudara sa njegovim naelnim odbijanjem postojee Jugoslavije. On e 1923. godine ak krenuti u Moskvu i pristupiti Seljakoj Internacionali. Kasnije, sa promenama u Radievom stavu prema ueu u vlasti 1925. godine, relativno brzo e se izgubiti i zanimanje Hrvatske seljake stranke za zemlju Velikog Oktobra.34 No, kod jugoslovenskih komunista bilo je drukije. Lojalnost Moskvi i Komunistikoj Internacionali obavezivala je i na ponavljanje njihovih stavova. A oni su se svodili na sledee: Jugoslavija, versajska kako je komunisti dosledno nazivaju, vetaka je tvorevina i predstavlja tamnicu naroda koju treba razbijati svim sredstvima. Prema Moskvi, glavni krivac za ovako ozbiljne ocene jeste velikosrpska hegemonija nad ostalim (priznatim i nepriznatim) nacijama u Jugoslaviji. Kominterna e, poev od 1933, stati da menja navedenu doktrinu u korist teze o ovoj dravi kao privremeno dobrom reenju, pod pretpostavkom da unitarna drava bude zamenjena nekom vrstom asimetrine federacije. Zasluga novog voe jugoslovenskih komunista, Josipa Broza Tita, koji je na elo stranke doao 1937. godine, bila je u stavu da Jugoslavija, kao federacija, moe biti dobra i kao trajno reenje. Otpor Moskve prema Jugoslavii (versajskoj) bie, tako, dobra podloga za veoma rasprostranjenu antitezu rusofilstvo sovjetofilstvo koja e, mnogo dublje i trajnije od epizode sa Stjepanom Radiem, jo dugo deliti slovenake i, naroito, hrvatske komuniste. Naime, ako je kod jednog kralja Aleksandra (pa i dobrog dela javnog mnjenja u Srbiji) rusofilstvo ilo pod ruku sa sovjetofobijom, ovde je sovjetofilstvo ukljuivalo rusofobiju. Premda post festum, takva razmiljanja, makar i nehotino, sjajno ilustruju tekstovi Franje Tumana, nekadanjeg Titovog generala, potonjeg disidenta i ambicioznog istoriara. Ukratko, za Tumana je pobeda velike

Poslednja knjiga o Stjepanu Radiu je I. Musi, Stjepan Radi u Kraljevini SHS, izd. Hrvatsko knjievno drutvo sv. irila in Metoda, Ljubljana, 1987; videti i Lj. Boban, Maek i politika Hrvatske seljake stranke 1928-1941, Zagreb, 1974; Idem, Kontraverze iz povijesti Jugoslavije, Zagreb, 1987.

34

152

vlast, opozicija, alternativa sovjetske revolucije znaila konaan udarac panslavistikoj ideji iz prolog stolea, a Kraljevina Jugoslavija je bila (anahroni prim. I. .) produetak te panslavistike ideje..., u njoj se negovao kult posebne misije, rezervisane za jedan narod (ruski-srpski). Prema Tumanu, isto nepoverenje je valjalo imati i naspram neopanslavizma (aluzija na kongres u Pragu 1908) i svakog unitarizma (pa i onog ehoslovakog). Sadanji predsednik Hrvatske je, kao istoriar, upozoravao 1968. godine i na okolnost da su Francuska i Engleska, dve imperijalistike drave, podravale posle 1919. godine tekovine Versaja, a da nije nimalo sluajno to ni Nemaka ni SSSR za Versaj nisu imali nikakvih simpatija. Sa bar tolikom odlunou, misli Tuman, danas se mora odupreti amerikoj ideji univerzalizma, to jest teoriji Melting Pot of Nations, koja je puka utopija, to dokazuju primeri Kube, Konga, Vijetnama i, eventualno, poeljne Jugoslavije.35 Ipak, vetaka ili ne, Kraljevina Jugoslavija preivela je sve do kapitulacije pred Nemcima, aprila 1941. godine. U meuvremenu su i komunisti izmenili preanji negativan stav prema njoj a, 1939. godine, dolo je i do srpsko-hrvatskog sporazuma i stidljivih koraka ka federalizaciji zemlje. U okupiranoj Jugoslaviji, najvei komad teritorije su dobili hrvatski ekstremisti u vidu ustake Nezavisne Drave Hrvatske. Ova teritorija je, sa izuzetkom Dalmacije (pod italijanskom okupacijom), obuhvatala takorei sve prostore na kojima ive Srbi izvan Srbije. U Srbiji, koja je dola pod neposrednu nemaku okupaciju, ustanak izbija poetkom leta 1941, ubrzo po kapitulaciji kraljevske vojske, ali se ve poetkom jeseni iste godine on pretvara i u uporedni graanski (srpsko-srpski) rat izmeu partizana (komunista) i rojalista (etnika). Represalije Nemaca nad civilnim stanovnitvom, nesloga meu ustanicima i, naroito, ogromna nacistika vojna koncentracija na ovome strateki vanom podruju dovode do neuspeha utanka, do povlaenja glavnine partizanskih odreda iz Srbije i do sve vidljivije kolaboracije sa okupatorima kod delova preostalih etnika. Jednostavno, duboka Srbija jeste bila listom za ustanak ali ne i za revoluciju. Od Rusa se nadala pomoi protiv okupatora, ali je u istoj meri i zazirala od bauka kolektivizacije i ruenja privida sigurnosti koji je pruala tradicija Karaorevia. Otuda, kada je, u jesen 1944. godine, bila

F. Tuman, Velike ideje i borba malih slavenskih naroda za nacionalnu slobodu, u Kritika, Zagreb, VII (1968), ponovo izdato u F. Tuman, Velike ideje i mali narodi, izd. Matica Hrvatska, Zagreb, 1990, str. 11-59; Idem, Ideja o slavenskoj uzajamnosti i narodi Jugoslavije u II svjetskom ratu, u Republika, Zagreb, XXIV (1968), povo tampano u Idem, Velike ideje i mali narodi, str. 60-64.

35

153

Ivan uri osloboena zajednikim naporom sovjetske armije i partizana, ta duboka Srbija je podeljenih oseanja vie no to je bila 1941. godine: slobodi se radovala, radovala se i Rusima koji u njenom donoenju uestvuju, od etnika se udaljila zbog njihove kompromitacije ali nije htela ni komuniste. U Crnoj Gori, gde ustanak takoe izbija ubrzo po kapitulaciji, dogaalo se neto drukije. I tu su u ustanak uli zajedniki komunisti i rojalisti, no sa mnogo vie meusobnog iskljuivanja i radikalizma i kod jednih i kod drugih nego to je bio sluaj u Srbiji. Meutim, umesto ideolokih oklevanja, karakteristinih za Srbiju, ovde je podela meu ustanicima bila mnogo arhainija: u partizane su uglavnom poli potomci zelenaa, to jest protivnika bezuslovnog ujedinjenja sa Srbijom 1918. godine (federalisti ili pristalice nekadanje crnogorske dinastije Petrovia), dok su se u etnicima obreli potomci bjelaa, to jest pristalica pomenutog ujedinjenja sa Srbijom. I kod jednih i kod drugih rusofilstvo je imalo veliku vanost, s tim to je ono kod komunista bilo ojaano i sovjetofilstvom a kod etnika oslabljeno kolaboracijom (estom) sa Italijanima, crnogorskim okupatorima do 1943. godine, odnosno inkompatibilnou ljubavi prema (crvenoj) Moskvi sa rojalistikim naelnim antikomunizmom. Meu Hrvatima, opet, do masovnog ustanka 1941. godine dolazi jedino u Dalmaciji, tada duboko proetoj jugoslovenskim pa i unitaristikim oseanjima. Ovde, pod italijanskom okupacijom, ustaa praktino nije ni bilo, ali nije moglo biti ni rojalista, bar ne u znatnijoj meri. Nije ih moglo biti budui da je rojalistiki ustanak veoma brzo dobio ekskluzivno srpsko obeleje. S druge strane, nedostatak bilo kakvog ozbiljnog politikog programa, prihvatljivog za ne-Srbe, pa ak i nepostojanje elementarne koordinacije izmeu voe rojalistikog ustanka, pukovnika Drae Mihailovia, i osamostaljenih etnikih bandi u Dalmaciji (ili u njenom susedstvu), nisu mogli da privuku nikoga osim lokalne Srbe. Ovi etnici, meu kojima je sluaj kninskog vojvode, popa Momila ujia, posebno ilustrativan, obino se nisu libili otvorene kolaboracije sa Italijanima (uprkos protivljenju Mihailovia), sve sa ciljem da Hrvatima, poistoveenima sa zloinima ustaa, prue adekvatan ovinistiki revan. Navedena okolnost, a uz nju i komunistika obeanja o socijalnoj pravdi na koja Dalmacija ni pre 1941. godine nije bila imuna, Hrvate iz Dalmacije prirodno vodi ka partizanima, jer oni su Jugosloveni, odnosno ka estoj identifikaciji rusofilstva sa sovjetofilstvom. Kod malobrojnih Hrvata, meutim, koji su 1941. godine u unutranjosti Hrvatske prili partizanima, pobude su, razume se, mogle biti prvenstveno (a kod nekih i iskljuivo) 154

vlast, opozicija, alternativa ideoloke. Kod ovih komunista je ideologija (sovjetofilstvo) esto bila hranjena na potiranju rusofilstva, sumnjivog za nametanje unitarizma i srpske hegemonije u Kraljevini Jugoslaviji, a ponekad ak i na strahu od prednosti koju bi (rusko-srpsko) pravoslavlje imalo nad (sovjetskim) ateizmom ili (hrvatskim) katolianstvom. Ipak, 1941. godine u najteem poloaju su se nali Srbi u okviru Nezavisne Drave Hrvatske. Izloeni fizikom istrebljenju, oni mogu da biraju izmeu ustake kame i beanja u ume. Batinici vojnikih tradicija, uporedo znatno manje vezani za rojalistiki kontinuitet drave, onakav kakav je bio drag Srbiji, ovi Srbi (iz Like, sa Korduna, iz Banije, Bosanske Krajine...) biraju umu i Titove partizane. Uskoro e postati i osnovna snaga Titove vojske. U partizanima se svakako nisu nali zato to su prethodno itali dela klasika marksizma, ali im je izbor partizanske ume bio olakan saznanjem da iza komunista (bez obzira na okolnosti to ih vodi Tito, dakle jedan Hrvat) treba da stoji Moskva, to jest pravoslavni Trei Rim. A za njih je u tome asu (uostalom, kao i ranije, u prolosti) pravoslavlje osnovni znak nacionalnog prepoznavanja. Drugim reima, za sinonimiju rusofilstvo sovjetofilstvo kod njih nema nikakvih prepreka, kao to ih nee biti ni prilikom poistoveivanja odanosti Titu sa odanou jugoslovenstvu. Ovih prepreka pogotovo vie nee biti kada, sa osloboenjem Jugoslavije i vaspostavljanjem komunistike vlasti u njoj, pokazuje da su pomenuti Srbi, najvee rtve ustakog genocida, sada i najvei dobitnici: preplavljuju narodnu armiju, politiku nomenklaturu (u Hrvatskoj i u Srbiji u prvome redu), naseljeni su kao koloni u prebogatoj Vojvodini (na zemlji oduzetoj Nemcima, Srbima starosedeocima i Maarima). Treba sve uiniti da bi se potkupilo njihovo istorijsko seanje na traume iz rata i Tito to umesno ini. Njihova pojava u Vojvodini, uz koju ide i vlast koja je njihova kao razlike u kulturi izmeu gortaka i srednjeevropskih kanona, dovodi do novog fenomena klasne solidarnosti meu lokalnim Srbima i Maarima (tu su koreni savremenog autonomatva u Vojvodini). Njihova pojava u komunistikoj vlasti u Hrvatskoj, koja u procentima znatno nadmauje broj Srba u istoj republici, proizvodi opet novi termin srbokomunizam. Njihova pojava u Beogradu pospeuje kolektivno oseanje da Srbi jesu pobedili u ratu, ali ne i Srbija. Istini za volju, slino oseanje su u Srbiji budili i Crnogorci, ije je prisustvo u komunistikoj eliti daleko nadmaivalo broj stanovnika ove republike. No, sve je to 1945. godine bilo malo vano. Kod vene Jugoslovena je ili rusofilstvo slabilo snagu sovjetofobiji, ili je sovjetofilstvo krunilo snagu rusofobije, ili su rosofili 155

Ivan uri ujedno bili i sovjetofili (i obrnuto). Ukupno uzev, sve ove kategorije davale su veinu Jugoslovena u trenutku osloboenja, veinu koja nije bila oslabljena ni posle raskida Tita i Staljina 1948. godine: tano je da je veina onih koji su meu jugoslovenskim komunistima tada javno dali prednost Staljinu nad Titom poticala ba iz redova Srba izvan Srbije, Crnogoraca i (u manjoj meri) dalmatinskih Hrvata, ali je takoe tano da je ovaj politiki obraun (koje e tek postepeno pretvarati i u ideoloku svau) Titu doneo preutne saveznike i iz redova sovjetofobinih (pa i rusofobinih) Jugoslovena. No, ova pria je za drugu priliku. Revue dEurope Centrale, t. II, No 2 (1994)

156

vlast, opozicija, alternativa

12. RUSI NA BALKANU

Rusija je na Balkanu, a pogotovo meu Junim Slovenima, tradicionalno izazivala veliki strah i velika nadanja. Pravoslavna majica je posebno za Srbe bila izvor najrazliitijih fantazama, od potrebe za zatitom pred katolikim Habzburzima, do zauzimanja za njih pred osmanskim Stambolom. U XIX veku, meutim, dolazi do ozbiljnih promena. U beogradskom paaluku (dananjoj uoj Srbiji) dolazi 1804. godine do ustanka protiv Turaka. Ustanak je uporedo bio i revolucija u ovoj zaostaloj zemlji koja polako kree ka idealu Etat-Nation. Mlada drava, orijentalne kulture, laika i oslonjena na slobodne seljake sitne posednike, ipak e ubrzo da otkrije kako njena sklonost ka Rusima nije uvek reciprona, otkrie i da je za ruske carske diplomate u paaluku u pitanju francuska zaraza u srpskoj umi a saznae i da je za Rusiju na Balkanu najprei tienik Bugarska. Bugarska je, u borbi za lokalno prvenstvo, poto je sedamdesetih godina XIX veka bila ruskom zaslugom osloboena od Osmanlija, postala prvi takmac Srbije; poimanje neposredne demokratije nikako nije ilo pod ruku sa caristikim samodravljem; i konano, Srbija, u borbi Rusa za izlazak u topla mora, borbi za Bosfor i svemu to se naziva istono pitanje, morla je da se pomiri sa prednostima Bugarske. U ratovima XIX stolea, ruski vojnici, ak i kada su dolazili u pomo Srbiji, ostajali su kratko i ostavljali za sobom preteno bled trag. Poslednje epizode ove prie potiu iz Drugog svetskog rata: Srbija je htela 1941. godine ustanak protiv okupatora, ali ne i komunistiku revoluciju koja bi je liila kulta privatne svojine nad zemljom i svega to je u meuvremenu uspostavljeno kao naslee laike (esto i populistike) demokratije. Rusi jesu uestvovali 1944. godine u njenom osloboenju, ali, uz radost zbog njihovog prisustva pored Titovih partizana, iao je i strah od boljevika (o silovanjima i pljakanjima bratske armije da se ne govori). 157

Ivan uri Tito, ako je ikada imao uz sebe duboku Srbiju, imao je u asu kada se, posle 1948. godine, stao da oslobaa sovjetskog bratskog zagrljaja. Sa Srbima u dijaspori (dananjoj Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj) bilo je drukije. Oni srpsku dravu nikada nisu upoznali, za nju se nisu ni u jednome ratu borili, za njih je nacionalna svest usko bila povezana sa pravoslavljem (a ne sa odanou dravi), ugroenim bilo pod Osmanlijama bilo Habzburzima. U Drugom svetskom ratu, suoeni sa izborom izmeu ustakog noa i partizanske ume oni se u veini odluuju za umu, za komuniste, zapravo za Moskvu, pravoslavni trei Rim. Pobeda komunista bila je najpre njihova pobeda, komunistike privilegije bile su najpre njihove privilegije kao to su i stradanja od ustaa bila njihova stradanja. Intimno nikada nisu bili uz Tita kada se ovaj razvodio od Staljina, kao to intimno nikada nisu imali razumevanja za anarholiberalne pokuaje u komunistikom vostvu Srbije s poetka sedamdesetih godina. Za razliku od Srbije, koja je ruske vojnike u prolosti viala i ispraala kui, oni do 1994. godine Ruse nikada nisu videli a toliko su eleli. Izlino je dodati i da su srpska sramota i srpski zloini iz 1991, 1992, 1993. i 1994. godine najpre njihova sramota i njihovi zloini pa tek onda i same Srbije. Dakle, ruski vojnici, u doba kada je carska Rusija bila zaista mona, nisu imali pristupa prostoru budue Jugoslavije. Ruskih vojnika nije bilo ni u Titovoj komunistikoj dravi. Najvie emu se Moskva mogla nadati posle Drugog svetskog rata bilo je potovanje formule sa Jalte o podeli interesnih zona sa Zapadom na 50 osto 50 odsto. A komunistika Moskva je bila neuporedivo jaa od ove sadanje. U vreme hladnog rata, osnovna briga Zapada bila je spreavanje pristupa Sredozemlju komunistikoj opasnosti iz crvene Moskve. SSSR je ovu blokadu pokuao da nadmudri na razliite naine, uz ostalo (i na kratko) pomou Enver Hodine Albanije. Danas je Albanija pod amerikim kiobranom a Rusija je de facto na Jadranu i bez Tirane. Po prvi put u istoriji. Pokazalo se da ameriki ulazak u politiku igru oko jugoslovenske krize jeste i ulazak Rusije na Balkan. Pokazalo se da odsustvo politike Evrope u nametanju predloga za njeno reavanje jeste i odlazak EZ sa jugoslovenskog prostora. Pokazae se i da je sklonost Amerikanaca ka bilateralnoj (Moskva Vaington, bez posrednika) politici na Balkanu ujedno i poetak novog rivalstva. Jednostavno, Vaingtonu je poterban partner i on ga je sebi napravio tamo gde ga je i u prolosti imao. Vraamo se i crvenim telefonima, pijunskim aferama i verodostojnim izgovorima za odsustvo amerikih dolara i izgladneloj ruskoj ravnici. Pokazae se i da 158

vlast, opozicija, alternativa Srbija (koja se uspeno opirala odlasku na istok tokom poslednjih dve stotine godina) danas odlazi u ruke pravoslavne majice. Prilino dugo o demokratiji na jugoslovenskom prostoru vie nee biti govora. Miloevi (ali i Tuman i Iliesku) moe da odahne. Pax Americana da, ali i sumrak evropskog zapada. Rata nee biti, osim ako se u rat ne raunaju nove hiljade mrtvih. Bie ih, jo jedno izvesno vreme, samo na Balkanu. Naravno, sve premise na kojima u zvaninim pregovorima poivaju zapadni predlozi za reenje jugoslovenske krize i dalje su pogrene i na njima mira nikad nee biti. Zabluda je i verovati da e se zveckanje orujem NATO-a zaustaviti sa loim vremenskim prilikama nad Sarajevom pre neki dan. Ima i neto jo vanije; danas smo blie nego ikad prihvatanju teorije o ogranienom suverenitetu. Naime, spoljnopolitika doktrina Kremlja u doba komunista nije bila njihova izmiljotina. Po sredi je bio kontinuitet carskog pogleda na svet: trei Rim jeste naslednik rimskog (vizantijskog) cara; ovaj sedi na vrhu zamiljene zemaljske piramide a pandan mu je nebeska piramida sa bogom na vrhu; po stranama ove piramide, sa razliitim stepenovima suvereniteta, raporeeni su svi ostali vladari hrianske vaseljene. Tako se dolo i do Praga 1968. godine. Ideoloki gledano, greh nije bi na komunistima ve na treem Rimu. Car razgovara samo sa carevima a EZ nije postala car kao to ni svaka ponaosob od njenih dvanaest lanica na carstvo nee moi da pretenduje. Vraamo se Berlinskom kongresu i Teheranskoj konferenciji. No, kao to istorija modernog sveta ui, mesta ni za koga iz Evrope nisu rezervisana. Bie i licitacija. Daj Boe da greim. Svetlost, Kragujevac, 8. septembar 1994.

159

Ivan uri

13. ETNIKO IENJE

Etniko ienje, o kome je, sa ustezanjem i zakasnelo, stalo javno da se govori proteklog leta, najstranija je posledica prljavog rata u bivoj Jugoslaviji. Etniko ienje je ujedno i osnovni cilj pomenutog rata. Zato se na Zapadu, kako se uobiajeno i netano naziva samo jedan deo zapadne civilizacije, toliko dugo utalo o neemu to se (da se htelo) moglo i ranije znati? Izdvojio bih dva razloga: s jedne strane, po sredi je kolektivno istorijsko seanje, uz koje idu elja za istorijskom amnezijom (naspram sopstvene nepodobne prolosti) i moralni stid zapadnog oveka zbog vlastitog neinjenja ili ak sauesnitva, dok na drugoj strani lee puki argumenti Realpolitik. Ovi se argumenti, bez obzira da li su umesni, ne hrane nikakvim istorijskim sentimentalizmom, kakav je recimo privilegovano prijateljstvo ili vekovna antipatija izmeu odreenih naroda, ve prvenstveno sledeim injenicama: Srbi su ubedljivo najmnogobrojniji junoslovenski narod (sa Crnogorcima ima ih blizu 9.000.000), to jest ima ih priblino koliko Bugara pa i Grka, a Srbija, jedina iz bive Jugoslavije, raspolae trajnim geostratekim vrednostima, imunim na raspad sovjetske imperije. Kroz Srbiju, naime, prolazi jedina kopnena komunikacija izmeu Evrope i Azije, izmeu EZ i Grke i izmeu Turske (bitnog amerikog saveznika u NATO-u) i ostatka starog kontinenta. U Srbiji takoe, mada mu je geostrateka vrednost sve manja, postoji rudno, poljoprivredno i energetsko bogatstvo. Uzgred, objanjenje neuspeha embarga nametnutog Srbiji krije se i u njenoj relativnoj samodovoljnosti, a ne iskljuivo u nedisciplini balkanskih suseda. Slino dananjim geostratezima, razmiljali su nekada rimski i vizantijski carevi, potom osmanlijski sultani pa i sm Adolf Hitler. Ipak, time se ne d tumaiti popustljivost EZ prema beogradskim nacional-socijalistima. Upravo obrnuto, geostrateki interes bi nalagao da se Srbija spase od slike koju je rat o njoj stvorio, rekao bih da se spase od 160

vlast, opozicija, alternativa sme sebe. Jedino tako, demokratski obnovljena, makar delimino oprana od zala koja nose srpski predznak, Srbija bi bila kadra da odgovori navedenom geostratekom interesu za nju i da se poslui prednostima koje geostrategija moe pruiti nekom narodu i nekoj dravi. Bez namere da bilo koga povredim, sigurno je da bi takva promena Srbiju objektivno dovela u neuporedivo povoljniji poloaj no to je sadanji. Izlino je i podseati da bi tada i Srbi izvan Srbije bili u neuporedivo povoljnijem poloau no to su, na primer, danas spremne da im ponude vlasti u jednoj Hrvatskoj. Naravno, sve je to mogue dovoljno je setiti se, ako ne postnacistike Nemake, ono bar Maralovog plana pod uslovom da srpska katarza, ukljuujui muno buenje iz sna o Velikoj Srbiji kao i nirnberke procese za sve uesnike rata, bude prethodno valjano obavljena. Na takve procese je pogreno stavljati unapred nacionalnu oznaku. Dovoljno je drati se pojedinanih optunica a statistika o etnikom poreklu okrivljenih ostalo e dorei. Dakle, izvesno je da bi takva Srbija, u poreenju sa drugima sa jugoslovenskog prostora, bila geostrateko mezime. Meutim, geostratekih razmiljanja, karakteristinih za svaku dravu ije su ambicije da bude sila, u EZ nije bilo. Nita neobino, budui da je njen, jo uvek nedostignuti cilj izgradnja politike Evrope. udno je neto drugo: neprihvatanje oiglednog podatka da se Balkan nalazi u Evropi i da je na Evropi da se Balkanom bavi ukoliko eli da stekne precizni politiki identitet. Jo mi u uima odzvanjaju rei jednog francuskog diplomate, izgovorene u Parizu pre godinu i po dana: Vi, Jugosloveni, skloni ste samoprecenjivanju; niko, pa ni vaa kriza, ne moe spreiti politiko ujedinjenje EZ do isteka 1991. godine; jer, ne zaboravite, vi ste ipak veoma daleko. Ne treba zamerati EZ nedostatak geostratekih procena, u asu kada za njih jo nije zrela. Pogotovo joj ne treba zamerati to je za nju tle bive Jugoslavije postalo prostor unutranjih nadmetanja ili rivalstvo sa SAD. Uostalom, Amerikance mnogi danas, ne bez osnova, smatraju pravom opasnou po politiku Evropu. No, usudio bih se da dodam: Amerikanci, trenutno jedini sa pravom na geostrateke interese, znaju da je reenje jugoslovenske krize mogue samo ako je celovito; oni su takoe svesni, opet ne bez razloga, da njihova krivica, u odgovornosti oko balkanskog masakra, moe biti samo posle evropske; tavie, oni su skloni da veruju i da takvo stepenovanje krivice moe ak da se pokae i korisnim ukoliko EZ bude navedena na priznanje o vlastitoj nemoi. Uz ostalo, to je jedna od poruka njihove protivrene misije u Somaliji. Uproeno, ona glasi: Somalija to je na posao, a jugoslovenski prostor je, kako tvrdite, va feud; reite se smi tamonjih 161

Ivan uri nevolja ili priznajte da niste u stanju to da uinite bez nas. Da ne nastavljam dalje sa podrobnostima oko amerikog zanimanja za Balkan, jedno Sarajevo, ipak, pre nego amerike, dovodi u pitanje najpre kulturne i politike temelje na kojima Evropa poiva. Upravo u tim kultrnim i politikim temeljima Evrope iri se pukotina, ime joj je etniko ienje, koja preti ruenjem itave evropske zgrade pre nego to se proiri i do amerikih oblakodera. Re je o upozorenju istoriara. Meutim, pre bilo kakvih pouka istorije, valja upozoriti da na jugoslovenskom prostoru etnikom ienju ne pribegavaju samo oni koji se izdaju za zastupnike Srba, ve i oni koji tvrde da predstavljaju Hrvate pa i Muslimane. No, razlika meu njima je svakako znaajna i svodi se preteno na upotrebljene metode kod jednih ili drugih, na broj izvrenih ienja kao i na hronoloku i istorijsku odgovornost jednih ili drugih. U tome pogledu, naalost, srpska strana je osnovni krivac (iako ne i jedini), budui da su srpska ienja prethodila, ako ne hrvatskim, ono sigurno muslimanskim, da su srpska ienja zamiljenih teritorija od inorodnih bila neuporedivo masivnija i brutalnija i, konano, da su imala drukiju politiku teinu s obzirom na presudnu ulogu koju je Srbija imala kako u stvaranju tako i u rastakanju Jugoslavije. U istoriji se to naziva posebnom ulogom Srbije na Balkanu, a u Realpolitici njenom geostratekom vanou. U pogledu kvantifikacije obavljenog prljavog posla, mogue je navoditi razliite podatke i svi su zastraujui. Recimo, ako se, kao najumerenija (a ima i drugih), prihvati procena da je dosada, u ratu koji u Bosni i Hercegovini traje nepunih osam meseci, poginulo sa bosanske strane, dakle preteno iz redova Muslimana, vie od 120.000 ljudi, ve taj podatak pokazuje da je postotak rtava, u odnosu na duinu rata i broj stanovnika, vei no to je bio, na istome podruju i u istome stanovnitvu, u Drugom svetskom ratu. Jer, u Drugom svetskom radu, Srbi su podneli daleko najvee ljudske rtve, ali, imajui u vidu njihov broj (oko 40 odsto stanovnika Jugoslavije), iste ako ne i vee ljudske rtve podneli su bosansko-hercegovaki slavofoni muslimani (ukupan broj rtava u Jugoslaviji 1941-1945. iznosi neto vie od milion ubijenih). Ili drugi podatak: smatra se da je trenutno broj izbeglica iz Bosne i Hercegovine dostigao dva miliona ljudi (ima procena koje govore i o 2.600.000), meu kojima je daleko najvie Muslimana. Bosna i Hercegovina je, prema popisu stanovnitva iz 1991. godine, imala 4.400.000 stanovnika. Muslimana je u njoj bilo blizu dva miliona, to znai da je, u najboljem sluaju, iz Bosne i Hercegovine ve izbegla treina muslimanskog stanovnitva. 162

vlast, opozicija, alternativa Opet, da bi statistika istina bila to potpunija, evo i ovakvih podataka: iz Srbije, za koju tamonja vladajua stranka ne prestaje da ponavlja da nije u ratu, u proteklih godinu dana iselilo se u inostranstvo bar 200.000 ljudi, u ogromnoj veini srpskog porekla, sa fakultetskim diplomama i mlaih od trideset godina. Odsustvo ove elite budue Srbije, uz ostalo, dopunjuje objanjenje uspeha srpskih socijalista na izborima 20. decembra 1992. godine. Jer, osnovna pobuda pomenutog egzodusa pameti bilo je nepristajanje mladih na stvarnost nacional-socijalizma u Srbiji. U isto vreme, u Srbiju se sleglo, to iz Hrvatske to iz Bosne i Hercegovine, oko 350.000 srpskih izbeglica, listom zavedenih nacionalnim populizmom beogradskih vlasti i danas ucenjenih elementarnim strahom za vlastitu egzistenciju. Izlino je i pominjati da je ogromna veina meu njima, iako bez dokumenata o stalnom boravitu u Srbiji (istih onakvih kakvi su traeni od g. Milana Pania, predsednika Jugoslavije, da bi mogao da bude rival g. Slobodanu Miloeviu na predsednikim izborima u Srbiji), dala je decembra 1992. godine svoj glas Miloevievim socijalistima. I to je deo objanjenja izbornih rezultata u Srbiji. U Hrvatskoj su, opet, prilike neto drukije. Liena vlasti nad etvrtinom teritorije, suoena sa 700.000 izbeglica (uglavnom iz Bosne i Hercegovine), sadanja vlada u Zagrebu ima dva savrena alibija za sopstvenu faizaciju i nesposobnost: kako govoriti o demokratiji dok je deo Hrvatske okupiran od Srba i kako govoriti o ekonomskim uspesima dok izbeglice pritiskaju dravni budet (izbeglice ine skoro estinu stanovnitva dananje Hrvatske). Po sredi je tek nekoliko primera koji, ipak, zahtevaju i jednu naelnu dopunu, tanije odgovor na pitanje ta se podrazumeva pod etnikim ienjem? To je izuzetno vano, jer tek onda bi se mogla proveravati i eventualno osporavati tanost zakljuka koji proistie iz nedavnog izlaganja g. Lorensa Iglbergera, amerikog dravnog sekretara. Govorei o Bosni i Hercegovini, Iglberger je, naime, naveo sedam imena, neposredno optuenih za zlone protiv ovenosti i tri imena, posredno odgovorna za iste zloine. Ako se sledi statistiki pristup, dobio bi se podatak da je pet sedmina neposredne krivice na srpskoj strani kao i da su posredni krivci iskljuivo Srbi (Iglberger je naveo g. Slobodana Miloevia, Vojislava eelja, vou ultranacionalistike politike i paravojne organizacije SRJ, de facto kloniranih socijalista, kao i Radovana Karadia, samozvanog predsednika samozvane Srpske republike u Bosni i Hercegovini). Odgovor je zanimljiv jer pokazuje da etniko ienje u prvome redu pripada zloinima genocida, onako kako ih je definisala 163

Ivan uri Konvencija o prevenciji i kanjavanju zloina genocida iz 1949. godine (stupila na snagu u meunarodnom pravu 1951. godine). Ali, to nije sve, budui da, za istoriara makar, nije lako razdvojiti u prolosti etniko ienje od razmene stanovnitva ili progona. Isto tako, veoma teko je prihvatiti kao dovoljnu formulaciju iz pomenute Konvencije u kojoj se, meu rtvama genocida, navode nacionalne, etnike, rasne i verske grpe, no ne i politike. Ova poslednja grupa je za istoriara utoliko vanija, budui da on zna da se u prolosti politiki stav najee artikulisao kroz versku ili etniku razliku, a sasvim sigurno ne kroz nepostojee radikalne, socijalistike, demohrianske i ine politike stranke. Da podsetim: zapadna civilizacija je roena i razvijala se u znaku ambivalentnog stava prema etnikom (verskom) ienju, progonu inorodniih i razmeni stanovnitva. Uvek je s jedne strane stajao moralni stid a sa druge hipokrizija, etnika (verska) iskljuivost i istorijska naviknutost. Da je tako, svedoe ve Sveto Pismo, Jevreji i prvi hriani. O istome svedoi i Velika seoba naroda, zapoeta oko 375, pomeranjima Gota, a zavrena krajem IX veka dolaskom Maara u Panoniju. Vizantinci su se smatrali Rimljanima i, u skladu sa obiajima Rimskog carstva, nadnacionalnog i univerzalistikog pogleda na svet, esto su pribegavali prisilnim i masovnim kolonizacijama, pa i onome to bi se danas nazvalo razmena stanovnitva. Tako se dogodilo da se Sloveni nau u Maloj Aziji a Jermeni u Makedoniji. Ni jednih ni drugih tamo odavno vie nema. Ako je Vizantija bila drugi Rim, Moskva se nazivala treim Rimom. Staljin je dosledno preuzeo tu ideologiju i, moda bi se tako, bolje nego uobiajenim gresima boljevika, dala objasniti masovna i nasilna seljenja stanovnitva u sovjetskoj Rusiji. Ako se ovim razmenama stanovnitva dodaju progoni i likvidacija miliona sumnjivih graana, Staljin onda zaista potvruje hipotezu prema kojoj ga je u zloinima rukovodio nadnacionalni unierzalizam rimskog cara a ne boljevika iskljuivost. Uzgred, primer sa Staljinom potvruje da je veoma teko odvojiti etniko od politikog ienja. Jer, ta je budunost svake totalitarne ideje, pa i one koja je na delu u Srbiji, ako ne tenja za istotom podanika i proizvodnja neprijatelja. Vraajui se na jugoslovenski prostor, podsetiu na dve izjave. Prva je data pre dve godine i potie od sadanjeg predsednika Hrvatske, g. Franje Tumana, koji je sa olakanjem javno konstatovao da mu ena, sreom, nije ni Jevrejka ni Srpkinja. Potcenjivanje ove izjave znailo bi i zatvaranje oiju pred injenicama kakve jesu Le Pen ili grko zakonodavstvo koje, u jeku propagande za Mastriht, odoleva Evropskoj zajednici, drei se principa verske drave i podele njenih stanovnika na graane prvog i 164

vlast, opozicija, alternativa drugog (nepravoslavnog) reda. Druga izjava je, meutim, neto sloenija, jer samo delimino pripada politikoj svesti dok se njen pravi sadraj krije u podsvesti evropskog kolektivnog seanja. O emu je re? Sonja Karadi, erka samozvanog srpsko-bosanskog predsednika, po zanimanju folkpevaica, nedavno je u Beogradu izjavila da, u poreenju izmeu Srbije i republike njenog oca u Bosni, postoji oigledna prednost na tetu Srbije. U srpskoj republici u Bosni, naime, ne ivi vie niko drugi do Srbi, dok u Srbiji jedna treina stanovnika nije srpskog porekla. Isto tako, u Srbiji vlada lani kosmopolitizam, to nije sluaj sa republikom njenog oca, a Beograd je, kao evropskim duhom zadojena metropola, olienje te poasti. Gospoica Karadi, dajui prvenstvo patrijarhalnom mitu, u osnovi dokazuje da, ba kao u Srednjem veku, ni danas nije iezao problem koji je titao svakog evropskog viteza. Taj se problem zove grad. Na njega odgovor nije davala ni hrianska vera, neprestano se kolebajui izmeu Jerusalima i Vavilona. Grad je privlaan i moralno nedovoljno pouzdan za oveka ume. Graani se ne bave mukim poslovima, tee identitetu koji nije plemenski, nisu pouzdani ni kao vernici ve i zato to su poslovi kojima se bave esto sumnjivi hrianima. U prome redu mislim na trgovinu a pogotovo na bankarstvo. Stoga, grad se mora silovati: les castels pris, les citez fiolez kae se u Chanson de Roland. Cilj silovanja je, naalost, nedostian: osvajanjem se moe stei sve, izuzev gradskih navika. Vilarduen, opisujui krstako osvajanje Carigrada 1204. godine, samo potvruje ogranienja takvog silovanja: car ceux qui avaient t dans la pauvret taient dans la richesse et le luxe (u vezi sa ovim, dobro bi dolo ponovo da se zaviri u ono to su, u Francuskoj, svaki na svoj nain, pisali ak Le Gof i or Dibi). Opravdanje silovanja je, dakle, duboko proeto eljom da se bude dobar hrianin, ali prava pobuda je ipak kulturoloka. Zato govorim o svemu ovome? Zato to je danas u Sarajevu na delu jo jedan (moda i opasniji) rat, rat izmeu grada i ume. U tome ratu, grad ne brani jedna nacija, ve njegovi graani, a pogotovo ga ne brani fantomska vlada Alije Izetbegovia. No, opasnosti prete i Beogradu i Zagrebu. Jer, ko su 200.000 mladih ljudi iz izbegle elite Srbije, ako ne stanovnici grada? Ko su izbeglice u Beogradu i protagonisti hrvatskog patriotizma i nove kulture u Zagrebu, ako ne ljudi ume? Ukoliko bi svet danas branio Sarajevo, branio bi graansku Evropu a ne pomenutu fantomsku vlast. Ukoliko bi svet danas pokazao vlastima u Zagrebu da nova kultura nije evropska kultura, branio bi graansku Evropu. Ukoliko bi svet danas pomogao demokratske promene u Srbiji, 165

Ivan uri pomogao bi objavljanju evropske Srbije. Promene u Beogradu su klju za reavanje jugoslovenske krize. Zaustavljanje klanice u Bosni i Hercegovini je samo zamrzavanje stanja u iekivanju tih promena. U suprotnom, uskoro e se, u gradaciji najnovijih jugoslovenskih ratova, nadahnutih najpre voljom beogradskih nacional-socijalista, pojaviti jo jedan, najstraniji srpsko-srpski rat. Posle deije ratne igre u Sloveniji, zatim ratnih uasa u Hrvatskoj i prave klanice u Bosni i Hercegovini, uz mogunost novih sukoba na Kosovu, u Sandaku, Makedoniji, Vojvodini ili Crnoj Gori, na kraju bi doao srpsko-srpski rat. Bio bi to delimino rat grada i ume. Mala je uteha to bi takav rat pokazao da nacional-socijalisti ne moraju da vode samo krstake pohode protiv nevernika nego da su kadri i na oraun sa unutranjim neprijateljima. Mala je uteha to bi takav rat pokazao da su srpske vlasti, poto su prethodno od Srba, rtava ustakog genocida u Drugom svetskom ratu, napravili kolektivne krivce naspram svih junih Slovena, uspele da dokau u praksi da ienje u svojoj sutini nije nikada etnikog ve ideoloko. A, ako takvi argumenti ne vrede, ponovo pozivam na geostrategiju i njome nadahnute analize koje kazuju da je Srbija najvaniji inilac na Balkanu, da ona mora biti jaka i, da bi bila jaka, mora najpre biti demokratska. Bez oznake gde je i kada objavljeno

166

vlast, opozicija, alternativa

14. SREBRENICA
emu govoriti o stidu? I po koji, ve, put? emu se uvek tuiti na Evropu koja, jednostavno reeno, nije htela da upozna deo svoje teritorije nazvan jugoslovenskim prostorom; koja nije htela da prepozna vlastitu sudbinu u opstanku Bosne i Hercegovine, jo do jue ive? Danas je prekasno za stid, kao i za Evropu. Barem je prekasno za odreenu Evropu. A posledice toga su mrane: poto su, sveukupno gledano, profesionalni tumai graanske, demokratske i laike Evrope izgubili igru, nema nam druge do da saekamo nove politike gospodare i staratelje pristigle bilo iz evropske prolosti, bilo sa vanevropskih prostora. to se ovih drugih tie, niko im ne moe prebaciti da ne potuju pravila igre ili nemaju strpljenja s Evropskom Unijom (videti moj lanak Pax americana u El Pais-u od 3. marta 1993, kao i Rusi na Balkanu u Le Nouveau Quotidien-u od 1. marta 1994).* A ipak, ovde se i dalje neumorno ponavljaju toboe realistiki zakljuci i netana opta mesta koja preplavljuju stari kontinent, njegove ministarske kabinete, strateke centre i kolumne urednika, samozvanih strunjaka za ova pitanja. Treba li i dalje tvrdoglavno dokazivati njihovu besmislenost i podseati na to da ovakva bezbrinost moe biti pogubna za svaku od evropskih zemalja? Bilo bi nuno, pre svega, izneti neke zakljuke o nedavnim dogaajima: 1) pad Srebrenice je smrtni udarac za UN (one e ubudue politiki i vojno moi da dejstvuju jedino pod paskom Sjedinjenih Drava); 2) zauzimanje ovog grada i okolnosti pod kojima se to odigralo samo e ojaati u evropskoj diplomatiji odavno prisutnu tenju, koja ide na ruku Vaingtonu, da se bosanska stvar svede na muslimansko pitanje (u najboljem sluaju, da se Bosna i Hercegovina izjednai sa Saudi-Arabijom);

Vidi u ovoj knjizi.

167

Ivan uri 3) posle pada Srebrenice teko da se moe spreiti ukidanje embarga na oruje, nametnutog Bosni i Hercegovini u ime UN i na osnovu nikad jasno artikulisanih politikih predloga EU. U takvom kontekstu, stvaranje Snage za brzo reagovanje (SBR), kao i nedavne izjave francuskog predsednika, zasluuju mali dodatni komentar. Ve dva meseca se govori o toj SBR a da se, pri tom, ne vodi rauna o tekoama koje njeno osnivanje podrazumeva, ak i na semantikoj ravni. Naime, veliki deo evropskog javnog mnenja objektivno je izmanipulisan poto, zasad, nije re o snazi (ima svega nekoliko hiljada vojnika), ne vidi se protiv koga ona treba da reaguje (da li protiv armije generala Mladia, povlaenog sagovornika Evropljan im doe do nove otmice plavih lemova?; ili protiv hrvatskih gospodara zapadne Hercegovine?; ili protiv bonjake armije iji legitmni cilj ostaje osloboenje zemlje svim sredstvima?) i, najzad, ta je snaga svakojaka samo ne brza, s obzirom na zakanjenja koja su se dogaala posle njenog rasporeivanja na Balkanu. Sa svoje strane, mada je imao hrabrosti da ispravi stav zvanine Francuske prema jugoslovenskoj krizi i mada je nastupio odlunim tonom, g. irak1 je uspeo jedino (i odvano) da pokae koliko je duboko evropsko razilaenje oko ovog pitanja i koliko je kobno nepostojanje francuske strategije. Implicitno, mogue je da posledica ovoga bude poziv amerikom Kongresu da se upusti u reavanje jednog problema po definiciji evropskog, i to na njemu svojstven nain i njemu svojstvenim klieima, to znai reavanje krize prostim ukidanjem embarga i izjednaavanjem bosanskohercegovakih muslimana sa bliskoistonim. Jo na samom poetku krize Vaington je, opravdano ili ne, definisao svoje prioritete i podruja: demarkaciona linija je Tirana-Skoplje-Ankara. Moskva se pak, delimino zahvaljujui Amerikancima i mitu o pravoslavnoj solidarnosti, dokopala Sredozemlja i toplog mora (po prvi put u svojoj istoriji i u asu kad je Rusija slabija nego ikad). Mada nije izrazio otvoreno neslaganje sa EU, Bon je ipak hteo da se potvrdi u svojoj ulozi politikog aktera posle pada berlinskog zida; Nemci su sebi obezbedili zonu uticaja, i neposrednog (Hrvatska i Slovenija) i posrednog (nemaka marka je nacionalna moneta ak i u Srbiji). U svim tim zamislima nije ostalo mnogo mesta ne samo za Francusku (iji je angaman nesrazmeran postignutim rezultatima), nego ni za EU u celini.

Predsednik Francuske.

168

vlast, opozicija, alternativa Da li je, u tim okolnostima, mogue zaustaviti dalje uveanje tete? Naravno da jeste, ali pod uslovom da se najzad deluje u skladu s realnou kakva postoji na podruju bive Jugoslavije i, posebno, Bosne i Hercegovine: a tu su Muslimani daleko najvea rtva pokolja; oni nipoto ne ele da ih izjednaavaju ni sa Saudijcima ni sa Magrebincima; do sri su Evropejci i jedino kao Evropejci, laikog opredeljenja, u multietnikoj dravi, mogu preiveti na Balkanu (tu injenicu, uprkos radikalima u sopstvenim redovima, oni smatraju nekom vrstom aksioma). Zatim, svako reenje krize mora biti globalno (takvo da ukljuuje predloge za Hrvatsku i Srbiju); to reenje se mora temeljiti na naelu nenaruivosti granica izmeu drava-naslednica bive Jugoslavije; ako bi Evropa ovo jasno i glasno kazala, odmah bi pridobila mnoge saveznike za taj svoj stav. Osim toga, trebalo bi lokalnim vlastima u Hrvatskoj i Srbiji nametnuti primenu razliitih formula politike autonomije za srpsku manjinu u Hrvatskoj i albansku na Kosovu, i dati razne vrste jemstva ostalim manjinama (na primer, maarskoj u Vojvodini), prema ve postojeim merilima unutar EU. Nikada ne treba smetnuti s uma da je klju krize u Beogradu i da Srbija, u velikoj meri ba zahvaljujui EU, nema nikakvu politiku alternativu za totalitarni Miloeviev reim. Drugim reima, bilo bi dobro da Evropa javno naznai osobe u Srbiji i Hrvatskoj koje bi rado videla kao svoje sagovornike. to se tie Srbije, bilo bi neophodno podrati stvaranje jednog treeg puta kojim bi bio izbegnut izbor (kakav sada postoji) izmeu veeg i manjeg zla (s jedne strane Miloevi, a s druge njegova duhovna eda, vei jastrebovi nego to je on sam). Da bi se zaustavio dalji evropski krah, zato ne poeti time to bi se dala podrka Hakom tribunalu ili promenila terminologija u tampi tako to e se re sprski zameniti reju etniki, muslimanska armija zameniti bosanskom armijom, a izraz hrvatski nacionalisti iz Hercegovine izrazom hercegovake ustae? Naravno, to ne bi bilo dovoljno. Pre svega, mora se platiti raun za to to je vaskrsla jedna politizovana Evropa. Naalost, taj raun nije samo diplomatski. On je visok, ali e sutra biti jo vii. Bez naznake datuma i mesta objavljivanja (Prevela s francuskog Ana A. Jovanovi)

169

Ivan uri

15. FRANCUSKA I BALKAN: SUOAVANJE SA ISTINOM

Istorijski posmatrano, Francuska je na Balkanu, ili jo preciznije na jugoslovenskom prostoru, ostavila za sobom dva znaajna traga. Prvi od njih duguje se kratkotrajnom prisustvu (1809-1814) Napoleonove uprave nad ilirskim provincijama (nad Dalmacijom, Hrvatskom, Vojnom Krajinom, Slovenijom). Oslobodii se od Habzburga i Mletaka, ove su pokrajine tada bile u prilici da se po prvi put upoznaju sa prednostima Graanskog Zakonika, sa razdvajanjem crkve i drave, sa ukidanjem feudalnog poretka, sa kolskom nastavom na narodnim (slovenskim) jezicima, reju sa laikim drutvom i sa graanskim duhom. Neposredna posledica bilo je buenje nacionalne svesti koja e se docnije, u ovome ogranku Junih Slovena, izraziti kroz raanje jugoslovenske ideje. Kada je po sredi drugi trag, o njemu se ne moe govoriti pre poetka dvadesetog stolea, to jest ne pre nego to su se Pariz i Beograd meusobno politiki zbliili. Posle 1903, Srbija, dotle u zavisnosti od germanskog bloka (od Austro-Ugarske, odnosno od Berlina), koji je tradicionalno bio obuzet Istonim pitanjem, postaje za Pariz ozbiljan protivteg svakoj opasnosti i pretnji po istone granice francuske drave. Tokom Prvog svetskog rata (koji e podjednako obeleiti kolektivno seanje kako duboke Srbije tako i Francuza), pomenuta bliskost preobrazie se u privilegovano prijateljstvo izmeu dve drave kao i u iskrenu zahvalnost Srbije Francuskoj. Premda svedena na Srbiju, a ne na celinu srpskog naroda (ija je jedna treina 1914. ivela u Austro-Ugarskoj, znai sa protivnike strane ratnog fronta), ova su oseanja i danas jo uvek veoma snana. Po okonanju Velikog (Prvog svetskog) rata, bratstvo sa Srbijom biva ustolieno kao jedan od temeljaca na kojima poiva spoljna politika Pariza i francuska geostrategija dugog trajanja: Srbija, ija je uloga u stvaranju Jugoslavije bila presudna, raspolae najvanijom 170

vlast, opozicija, alternativa teritorijom na Balkanskom poluostrvu i, tavie, ona je u posedu jedine suvozemne komunikacije izmeu Evrope i Bliskog istoka (nekadanji carski drum); konano, Srbi su najmnogobrojniji junoslovenski narod. Gledano iz Pariza, u meuvremenu stvari jedva da su se promenile. Krajem XX stolea, Francuska ostaje i dalje geografski hendikepirana u odnosu na Balkan (ovaj je hendikep samo jo vie naglaen posle pada Berlinskog zida), ba kao to je i njen ekonomski uticaj na ovome poluostrvu i dalje preteno marginalan. Jo uspenije nego u prolosti, savremenoj Nemakoj polazi za rukom ne samo da u bivoj Jugoslaviji nametne vlastiti kapital i vlastitu tehnologiju, nego je, povrh svega, DM uspeo da bude prihvaen i kao istinska nacionalna moneta u svim dravama-naslednicama jugoslovenske federacije. U poreenju sa Francuskom, ak se i susedna Italija bolje dri na Balkanu, na kome je, uz privredno prisustvo, uporedo itekako znala da proda izvestan broj svojih kulturnih proizvoda (kulturnih u irokom znaenju ovoga pojma). Osovinom Tirana-SkopjeAnkara Amerikanci su omeili strateki interes Vaingtona a, kada je re o Rusiji, ova se, prvi put u svojoj istoriji, domogla na Balkanu mediteranskog zalea (uzgred, zahvaljujui Vaingtonu) gde se spretno slui kartom slovensko-pravoslavne solidarnosti. Dakle, navijai Francuske u bivoj Jugoslaviji mogu jedino biti u Srbiji i, izvan nje, svi na jugoslovenskom prostoru koji su jo uvek osetljivi na zraenje otadbine Povelje o pravima oveka. Nesporno je da se, u traganjima za reenjem jugoslovenske krize, Pariz zaloio vie no iko iz meunarodne zajednice. Ali, uprkos naporima, Francuska je, ini se, pred politikim neuspehom: bojim se da, podravajui trenutnu vlast u Beogradu, francuska diplomatija nije svesna da ta vlast, u sluaju da bude primorana da bira, Moskvi daje prednost nad Parizom, Vaington pretpostavlja Parizu, ak i Bon u tome sluaju ima prednost nad francuskom prestonicom. Sa druge strane, opet, nastojei na podeli teritorije u Bosni i Hercegovini, zasnovanoj na etnikoj ekskluzivnosti i potkrepljivanoj prividom vojnih uspeha, Pariz nije nita inio do to je ojaavao postojee reime kako u Beogradu tako u Zagrebu i (u manjoj meri) u Sarajevu. Time se Francuska liavala naklonosti bosanskih i hrvatskih demokrata, koji umeju da razlikuju agresiju ije su rtve od odbrane njihovih domaih vlasti. Svojim pristupom Pariz nita nije pomogao ni srpskim interesima: iskljuivo primera radi, dovoljno je navesti da, bez obzira na 70 odsto teritorija u Bosni i Hercegovini 25 odsto u Hrvatskoj pod kontrolom srpskih nacionalista, nacionalni zadatak je savreno obavljen; u poreenju sa prilikama od pre etiri godine, Srba ima danas u Hrvatskoj i u Bosni i 171

Ivan uri Hercegovini jedva polovina od broja kojim su raspolagali pred poetak klanice. Demografska katastrofa za ostale, a u prvome redu za bosanskohercegovake Muslimane, ona je nita manje i za Srbe. Iznetoj slici svakako valja dodati i snaenje autoritarnih ako ne i faistikih (kao u Hrvatskoj) tendencija na raznim stranama bive Jugoslavije. Pogotovo treba upozoriti na opasnost od graanskog srpskosrpskog rata koji bi, ukoliko do njega doe, premaio sve dosad viene strahote. U pitanju je sreivanje rauna koje bi, kako se nagovetava, zapravo bilo obran izmeu zla i gorega: s jedne strane nala bi se Miloevieva vlast (koju su neke zapadne diplomatske kancelarije uobiajile da nazivaju golubovima) sa njenim nevoljnim saveznicima (ostacima normalne opozicije), dok bi, na drugoj strani bili Miloevievi duhovni izdanci (ekstremistike stranke, deo pravoslavne jerarhije, voi mafije, itd.). U takvome kontekstu, nedavna otmica plavih lemova bila je, pre nego izazov meunarodnoj zajednici, najpre upozorenje gazda sa Pala upueno Beogradu. Drugim reima, Karadi i njegova bratija, u njihovome bekstvu unapred, objektivno imaju samo jedan izlaz: da se nametnu i stave na elo pomenutih pobunjenika protiv Miloevia. Na papiru, ali jedino na papiru, Miloevi izgleda kao pobednik i pre poetka dvoboja. No, beznae srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine kojima je Beograd predugo manipulisao, poreklo ljudi u uniformi (od kojih veina jeste rodom iz krajeva izvan Srbije), tradicionalno podvojeni stav Srbije prema sunarodnicima otuda i naroito nelagodnost svih Miloevievih protivnika koji bi sada morali sa njim da se poistovete, da se identifikuju sa ovim novopeenim mirovnjakom sve to (i jo tota drugo) pokazuje da je rezultat dvoboja jo uvek neodluan. Naravno, Pariz je duan da pregovara sa onima koji u bivoj Jugoslaviji raspolau vlau. Meutim, bilo bi neophodno da Francuska, uporedo, stavi do znanja i emu (i kome) je sklona: demokratskoj alternativi u Hrvatskoj, graanskim i vienacionalnim snagama u Bosni i Hercegovini (dakle, ne ni zlu ni gorem od zla). To su jedini francuski prijatelji na Balkanu. Parizu bi, tako, polo za rukom da se izdvoji (bez nesolidarnosti) od kliea kojima se dosada sluila meunarodna diplomatija. Sve to, uz podvlaenje privrenosti globalnom reenju, potovanje nasleenih granica izmeu drava-naslednica bive Jugoslavije, uz zatitu politikih autonomnih prava za nacionalne manjine u Hrvatskoj i u Srbiji, branei podjednako vienacionalna i graanska obeleja Bosne i Hercegovine. Prihvatanje iznetih naela moralo bi biti nagraeno postupnim (ali i osiguranim) ulaskom u Evropsku uniju, za ta bi Francuska bila jamac. 172

vlast, opozicija, alternativa Danas, u proirenoj Uniji, Parizu su potrebni politiki prijatelji. Ukoliko se na jugoslovenskom prostoru ne potrudi da ih nae, ima i drugih (evropskih i vanevropskih) tutora i drukijih scenarija... Za Francusku su na Balkanu iskuenja ogromna i o njima valja glasno progovoriti. Recimo, Pariz se nije posluio okolnou to su bosansko-hercegovaki Muslimani bili prosto osueni da budu vie Evropljani i vie privreni svetovnom konceptu drutva nego to je to veina stanovnika starog kontinenta. A bili bi jo koliko korisni kada, u Francuskoj, njenim vlastitim dravljanima poreklom iz Magreba, treba danas pruiti neku drukiju budunost umesto getoa i recepata koje FIS predlae. Ponovo sasvim nepristrasno posmatrano, takav stav samo je iao na vodu FIS-u i njegovim ciljevima. Po Francusku je jo vanija injenica da je Bosna i Hercegovina, onakva kakva je bila (nadam se da je neto od toga u njoj jo ostalo) pre pakla u kome se nala, predstavljala jednu od retkih potvrda modela Drave-Nacije (Etat-Nation), upravo onakvog modela kakav je primenjen u Francuskoj. Podravajui naelo jedna nacija jedna vera jedna partija, naelo koje su u vie navrata javo ohrabrivale razliite politike linosti iz meunarodne zajednice (pa i iz Francuske), rue se sme osnove na kojima poiva drutvo zemlje Povelje o pravima oveka, prosto kao da se eli pokazati da je modelu istekao rok upotrebe. Ipak, najvanije je sledee: Francuskoj, naroito poto je Berlinski zid sruen, osporava se njena uobiajena uloga prvog govornika u ime Evropske unije. U takvim okolnostima, eventualni odlazak francuskih plavih lemova iz bive Jugoslavije, bez obzira na njegovu privlanost u oima francuskog javnog mnjenja, koje je danas i sklono osetljivosti i podlono izolacionistikoj demagogiji, oznaavo bi ujedno i trajno povlaenje Francuske sa meunarodne pozornice. U tome sluaju, Francuska bi mogla da se pretvori u zemlju poput jedne Holandije. Ali, nevolja je to Francuska nije napravljena da bude kao Holandija. Na jugoslovenskom prostoru bilo bi onih koje takav ishod ne bi ba raalostio. A bilo bi ih i izvan ovog prostora. Bez naznake datuma i mesta objavljivanja

173

Ivan uri

16. EVROPSKA ZIMA

Zima je u pojedinim krajevima Evrope estoka. Hladnoa je, recimo, izuzetno velika u Skandinaviji a sneg zna i vajcarce katkada da iznenadi. Ali, nije re o zimi u Evropi ve o evropskoj zimi. Ova se danas potvruje u punom sjaju prilikom pregovora oko GATT-a. Meutim, hladni zimski vetar duva odranije i sa sasvim druge strane. Jugoslovenska kriza je svakako pokazala da politike Evrope jo uvek nema, no pokazala je i tota drugo: prvo, da interesi SAD i EZ nisu vie bezuslovno konvergentni, zatim je pokazala da EZ, ukoliko uopte iskreno eli da se pretvori u sloni politiki tim, mora da razmilja u istorijskim i politikim a ne samo ekonomskim koordinatama i, konano, pokazala je svaka ponaosob od zemalja-lanica EZ da ima pred sobom drukije alternative osim one koju nudi (sve savrenije) Zajedniko trite. Da se vode logikom koja pretee u EZ, Amerikanci, na primer, nikada ne bi ni pomislili na ekonomsku (a u budunosti izvesno i politiku) uniju sa Meksikom. Kao to nikome u zvaninom Parizu ili Bonu ni na pamet trenutno ne pada da bi Poljska ili Rusija hitno valjalo da postanu lanice EZ. A nacionalni bruto proizvod je u SAD vii nego to je, recimo, u Francuskoj, odnosno on je nii u Meksiku no to je, na primer, u Maarskoj. Razume se, EZ nita slino nije bila nikada spremna da ponudi niti bivoj Jugoslaviji niti bilo kojoj od njenih nekadanjih federalnih jedinica. Jugoslovenska kriza a, ubrzo i uasni ratovi, zatekli su EZ bez pravih odgovora. Nedostatak zajednikih evropskih politikih interesa, neznanje o jugoslovenskom prostoru, kriza vostva u smoj zajednici (koju je, zapravo, rodilo ruenje berlinskog zida a ne jugoslovensko ratite) sve to je dovelo do viestrukih posledica. Meu njima, dve su najvanije: prva je neprestano gubljenje autoriteta EZ u dravama koje nisu njene lanice u korist bilo fantazama o nacionalnoj samodovoljnosti bilo okretanja drugim sponzorima (SAD, u prvome redu), dok je druga raanje neverice u krilu 174

vlast, opozicija, alternativa same EZ o sposobnostima njene politike evolucije na vaeim premisama. Niemu ne slui zatvaranje oiju pred sondaama koje uporno upozoravaju da je jugoslovenska kriza (to se iskazalo ve u Danskoj, na prologodinjem referendumu oko prihvatanja ugovora iz Mastrihta) jedan od prvih inilaca rastue neverice u pomenutu evoluciju, kao to se ne menja nita bitno ukoliko se konstatuje da jugoslovenska kriza nema isto mesto u skepsi Nemaca (uz ostalo, zaokupljenih vlastitim dilemama oko opravdanosti ostvarenja jednog uporednog germanskog komonvelta) ili Francuza (koji, sa izuzetkom Magreba, tradicionalno malo imaju radoznalosti za okruenje njihovog heksagona). Naravno, ono to se danas zbiva u bivoj Jugoslaviji niti je bilo neizbeno niti je rat u njoj nemogue zaustaviti. Takvih ratova, uostalom, u istoriji nikada nije bilo. Meutim, da bi do reenja dolo, nuno je promeniti polazita kako o budunosti Evrope tako i o prirodi sukoba u bivoj Jugoslaviji a da takvih promena u poslednjih nekoliko godina nije dolo. Koja su to polazita u vie navrata je uzalud govoreno: priznanje postojanja jugoslovenskog prostora (ne i poziv na objavljanje Jugoslavije), istorijski starijeg i dugotrajnijeg od istoimene drave; priznanje globalnosti krize koju nije mogue reavati osim en bloc (za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu); priznanje nasleenih i nesavrenih (nasleenih) granica meu dravama naslednicama bive Jugoslavije uz njihovo praktino relativizovanje; priznanje injenice da je klju za reenje krize u Beogradu, potom u Zagrebu, ali ne i u Sarajevu gde je re iskljuivo o posledicama a ne o uzrocima; svest da Hrvatska nee nikada dobiti mir bez priznanja politike (teritorijalne) i kulturne (personalne) autonomije za Srbe u njoj; svest da Srbija mora biti sloena drava u postojeim granicama, sa tri ravnopravne politike celine (ua Srbija, Vojvodina, Kosovo); najzad, svest da neminovna federalizacija Bosne i Hercegovine moe biti izvedena jedino u sferi politikih ustanova a ne na geografskim kartama (dvodomi parlament, sa domom nacija i domom graana, kao i sa pravom veta obezbeenim svakoj od tri nacionalne delegacije). Kako se pribliiti ovakvom globalnom reenju takoe je u raznim prilikama podseano: koordinisanom akcijom EZ, Vaingtona i Moskve, gde bi teite vojne prinude na prekid sukoba u Bosni i Hercegovini poivalo na Amerikancima (u saglasnosti sa Moskvom) a politiki predlozi bili zadatak Evropljana. Naalost, sve dosada bilo je drukije, iako nije moralo biti. Sudbina Makedonije jednostavno se protivi fatalistiki nastrojenim analitiarima jugoslovenskog prostora. Makedonija je i sma, u trenutku raspada Jugoslavije, bila suoena sa drevnim pretenzijama beogradskih 175

Ivan uri nacionalista na Junu Srbiju. Uporedo, daleko od toga da je bila imuna na vlastiti nacionalizam, ije poreklo valja traiti u okolnosti da je re o istorijski mladome narodu (u modernom smislu). Isto tako, Makedonija je suoena i sa postojanjem skoro 30 odsto stanovnika ne-makedonskog porekla (preteno Albanaca). Ipak, vlada u Skopju uspela je da odri mir na granicama sa Srbijom, uspela je da manje-vie stekne meunarodno priznanje (premda je Makedonija bila poslednja koja je pomogla raspadu Jugoslavije), uspela je i da ekonomski lake preivi ok nestanka Titove federacije nego to je to polo za rukom ostalim republikama (iako je, meu svim nekadanjim jugoslovenskim federalnim jedinicama, bila najvie sovjetizovana i neosporno najsiromanija). Skopju je ovo uspelo u izuzetno nepovoljnom okruenju (Beograd, Sofija, Atina, Tirana), u kome nijedan od suseda nije odoleo da prema Makedoniji ne uputi bilo pogled osporavanja bilo otvorenog teritorijalnog apetita (koga nisu lieni ni makedonski nacionalisti), uz pomo Ankare, alias Vaingtona. Eto i objanjenja za ameriko prisustvo u Makedoniji, bez obzira na jugoslovensku krizu, ali i dokaza da su demokratija i politika pamet na Balkanu ipak isplativi. Primer Makedonije je zanimljiv jer pokazuje da je, uz stvarnu evoluciju demokratskih ustanova u njoj, bila potrebna samo jo i zatita jednog od moguih spoljnih tutora (SAD), pa da se strahote graanskog rata izbegnu. U Bosni i Hercegovini takvu zatitu Vaington, voen svojim geostratekim prioritetima, nije bio spreman da prui, EZ oigledno za ulogu tutora nije bila zrela i dolo se do velike Palestine u srcu Evrope kao i, po prvi put u modernoj istoriji ovoga kontinenta, do prave opasnosti od politizovanog islama. Jer, ako su igde na svetu postojali muslimani odani laicizmu i evropskim tradicijama bilo je to u Bosni i Hercegovini. Bojim se da, u neizmenjenim okolnostima, nee biti jo dugo tako. Geostrateki znaaj Srbije bio je, opet, presudan u popustljivosti prema tamonjim populistima. Posledice su po Evropu, a rekao bih prvenstveno po Francusku (kao njenog osnovnog politikog speaker-a), bile negativne: Pariz nikada nee uivati puno poverenje sadanjih vlasti u Beogradu (u tome pogledu, elje srpskih socijalista su najpre okrenute nekakvoj drukijoj Moskvi) a, odbacivanjem mogunosti podrke sve slabijoj demokratskoj alternativi u Srbiji, uveliko je ugrozio i mit o privilegovanom prijateljstvu dva naroda (tanije, po sredi je bliskost Srbije i Francuske a ne Srba i Francuza). Pariz ne moe kod beogradskih populista izazvati ni strah pred jaim, kakav mogu izazvati Amerikanci, a ne moe ni podstai potrebu za ekonomskim sponzoringom kakvu kod Srba uvek 176

vlast, opozicija, alternativa bude Nemci (etiri petine industrije u Srbiji je neposredno komplementarno sa nemakom ekonomijom). Dakle, Pariz u ovome asu gubi na obe strane: i kod vlasti i u ostacima demokratske Srbije. Ostatak jugoslovenske prie zvui poznato: predstojei izbori u Srbiji (19. decembra) bie novi (verovatno i najvei) statistiki trijumf socijalista (apsolutna veina), verovatno skidanje embarga pokazae da za bedu u Srbiji krivica samo delimino lei na ekonomskim sankcijama a vei deo opozicije (preesto nalik vladajuoj stranci u izlivima rodoljublja, znai premalo razliite) na tim izborima e biti sahranjen. To i ne bi bilo loe, ukoliko bi ovakav svretak oznaavao ujedo i raanje prave alternative. Prethodno e socijalisti, moda i kroz koalicije, pokuati da se istom opozicijom podele odgovornost za uinjeno kao i za ono to sledi. Konano, ukoliko se uloga goluba, kakvu socijalisti pred izbore nastoje da igraju, ne bude isplatila, bilo zbog neispunjenih obeanja meunarodne zajednice (teritorije u Bosni i Hercegovini, odnosno ukidanje sankcija) bilo zbog otpora radikala u vlastitim redovima (pogotovo kod Srba izvan Srbije, kod kojih je njihova snaga neosporna), uskoro e biti i novih ratita (Sandak i Kosovo). Javno cepanje u albanskoj alternativi na Kosovu na one koji su za bezuslovnu secesiju od Srbije (a oni jo uvek raspolau ubedljivom veinom podrke Albanaca) i one koji su za uslovno prihvatanje drave Srbije kao prostora za politiki autnomno Kosovo (iza kojih stoji Tirana, alias Vaington) ne ublaava sumornost predvianja. Autoritarna vlast u Hrvatskoj, pogotovo otkada je u Bosni i Hercegovini izgubila tragove demokratskog oreola a zauzete teritorije u Hrvatskoj nije oslobodila, moe veoma brzo da se lii i preostalih obaveza prema demokratskim formama. U takvom sluaju, pritisnuta snanim proustakim lobijem (ije je geografsko poreklo najpre u zapadnoj Hercegovini), navedena vlast u Zagrebu bi se neminovno vratila uasnim (i po Hrvatsku suicidarnim) reminescencijama iz nacionalne prolosti. Okolnost to bi ovaj katastrofini scenario definitivno oznaavao fijasko nemake diplomatije, ne olakava poloaj niti (ve poraenog) Pariza niti EZ u celini. Svakako, pre ili kasnije, bie ponuena i Pax Americana. Trenutno je na Balkanu sve manje protivnika takvom ishodu. No, ne smetnimo s uma da bi ostvarenje takvog mira znailo ne evropsku zimu ve duboko smrzavanje starog kontinenta. Mesto i datum objavljivanja nisu oznaeni 177

Ivan uri

17. KRIZA KNJIGE I MOGUA RJEENJA

Premda svjestan da postoje mnogobrojna rjeenja vezana za krizu knjige, jer su i razlozi istoj viestruki, ograniit u se na samo jedan prijedlog. Ma koliko skroman bio, moda e izgledati heretian u svojoj nakani da knjizi povrati vrline elitnog predmeta. To priznanje nije, naravno, u raskoraku s njenim drugim, jo vanijim funkcijama, ali ovdje je uputno prisjetiti se da knjiga moe biti takoer i predmet dvojako isplativog ulaganja. Iako se radi o dobrom poslu, knjiga zapravo daje bitnu prednost vlasniku koji ju je prolistao naspram onoga koji je nema ili pak ne zna da ona postoji, naravno pod pretpostavkom da ju je onaj prvi proitao. U ne tako davnoj prolosti bilo je tako. Nakon toga uslijedila je demokratizacija knjige. Razvoj procesa tiskanja pratilo je sve jae uvjerenje da je irenje knjige moralo neizbjeno utjecati i na njezin opseg. Openito uzevi, posljedice toga bile su zasigurno (ali ne iskljuivo) pozitivne, jer usavravanje tehnika tiskanja, dakle proizvodnje knjige, nije prouzroila, za razliku od proizvodnje eera, primjerice, vrtoglavi pad cijena. U dananje vrijeme eer je jeftina namirnica (tijekom cijelog XX stoljea cijena mu je neprestano padala) a kao jednu od posljedica taj pad uzrokuje poveanje broja dijabetiara u razvijenim zemljama. Promatranje odreenog broja oboljelih iz te skupine prua povjesniaru najprikladniji medicinski parametar pomou kojega uistinu moe vrednovati poboljanje kvalitete ivota. Stvari su se promijenile poetkom 60-ih godina, a danas koritenje eernih surogata nije ekonomske naravi nego podlijee prehrambenim zahtjevima. Istovremeno cijena tiskanja knjige sistematiko je padala u usporedbi s onom vezanom za proizvodnju eera ali u vrlo slabim razmijerama. Stoga, ako je u dananje vrijeme mjesto knjige zauzela televizija ili video, razlog tome (suprotno saharinu) treba samo djelomino traiti u cijeni. Naalost, niti iskustva iz XX stoljea nisu uvijek mogla potvrditi 178

vlast, opozicija, alternativa prednost postojanja jeftine knjige: istinska demokratizacija njezine cijene, kakvu su koristili u SSSR-u, pokazala se esto katastrofalnom, a da ne spominjemo skoro besplatnu distribuciju (obino obaveznu) Gadafijeve Zelene knjige, Kim-il-Sungovih Sabranih djela ili pak Godinu raspleta Slobodana Miloevia. Kako bih ilustrirao postulat o vanosti knjige kao predmeta elite koji zasluuje da ponovo postane predmetom ulaganja, posluit u se primjerom iz Srednjega vijeka i to ne iz povijesti zapadne Evrope nego Bizanta s poetka XIV stoljea kada je ivio Teodor Metohit, vrlo utjecajan kancelar bizantskog cara Andronika II Paleologa. Lien bilo kakvih skrupula, izvanredan intelektualac i uz to iznimno imuan, Teodor Metohit izazvat e svojim pretjeranim imetkom u ve osiromaenom Carstvu zavist koja e dosei vrhunac 1328. godine u trenutku kada on i njegov zatitnik, Andronik II Paleolog, budu svrgnuti s vlasti. Protjeranom, nee mu preostati drugo do tugovanje za nekadanjim imetkom to e u retorikoj maniri i opjevati u nekoliko autobiografskih pjesama.1 Analizom njegovog bogatstva doi e se do podatka da je taj obnovitelj korskog carigradskog manastira (Kariye djami) i vlasnik dragulja bizantske svjetovne arhitekture (Tekfur Sarayi u Istambulu) bio besramno bogat: posjedi, kue, vinogradi, Metohit ih je imao u izobilju. Ako ga gubitak moi, priskrbljene potpisivanjem meunarodnih sporazuma (s Venecijom, Pizom, enovom ili pak sa Kataloncima), nije ostavio ravnodunim, svrgnuti monik alio je na poseban nain za gubitkom svoje biblioteke. Intelektualac ne moe drugo nego se rastuiti nad svojim zaplijenjenim knjigama: obian ovjek u jednakoj mjeri oplakuje izgubljeni kapital. Treba priznati da je zato imao opravdan razlog: u Bizantu su, naime, oduvijek, a naroito za vrijeme krize, pokretnine relativno vie kotirale od nekretnina. Dakle, elitista poput Metohita tugovao je na jednak nain i za eninim nakitom i za izgubljenim rukopisima. Premda je od druge polovice XIII stoljea uporaba papira (bombycin = svileni papir) sve ea, knjiga (Codex) trajno je ostajala skuplja. Primjerice, proizvodnja osam listova u knjizi (dvije bifolije) iziskivala je kou jedne ivotinje (grla su u tadanje vrijeme bila sitnija) dok je cijena jedne luksuzno opremljene knjige (300-400 listova) odgovarala

O Teodoru Metohitu usporedi I. uri, Teodor Metohit, u Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, t. VI, Beograd. Vizantoloki institut SANU, 1986, str. 6377 (popraena iscrpnom bibliografijom).

179

Ivan uri godinjoj zaradi jednog visokog carskog dunosnika, to bi, po teaju s kraja 60-ih godina XX stoljea, iznosilo nekih 3000 dolara!2 S druge strane etiri knjige imale su vrijednost jednaku jednoj osrednjo konjunici, a Metohit je raspolagao desecima rukopisa. Stoga, nisu bile samo nekretnine (ili tepisi ili pak enin nakit), koje su dozvoljavale Metohitu da odvano izjavi da je to sve neophodno nama imunima i utjecajnima iji je ivot listaviji od ivota naih sunarodnjaka, sugraana i nedostojnog puka. Svjestan zamki istokrvnog elitizma, on takoer podsjea da nejednakosti u potrebama proistiu iz razlika meu onima koji raspolau otmjenou misli to im je uroena i onih koji su iste lieni.3 Napustimo ovdje i Metohita i njegovu tatinu kao i Srednji vijek. U moderno doba, istraivai su ve odavno doli do saznanja da je poetkom XX stoljea osnovna kola imala neusporedivo veu ulogu u irenju prijeko poterbnoga znanja djeteta koje jo nije poznavalo vlastito drutveno okruenje. Po nekim procjenama, u Sjedinjenim Dravama, primjerice, jedno dijete bi 7/8 svog intelektualnog znanja (dakle, ne nuno kolskog) steklo u koli. Ostatak bi steklo u kui ili u svom drutvenom okruenju (grad, selo, farma, trnica, ulica itd.). Podrazumijeva se, dakle, samo od sebe da je knjiga tada imala odluujuu ulogu. U dananje vrijeme, po tim istim procjenama, jedno dijete u Sjedinjenim Dravama stjee sedam osmina svojih intelektualnih saznanja van kole, tovie izvan polja izravnog utjecaja knjige. To se poglavito dogaa preko mass-media. Radi se, meutim, upravo o toj praznoj osmini koju treba ispuniti knjigom i koja obeava izobrazbu budue drutvene elite. Ali ne bilo kojom knjigom, jasno. Kako to izgleda danas? To ne znam, ali znam da je u prosincu 1983, u Francuskoj, uoi Badnjaka nekih 68 odsto predloenih naslova (u

2 O intelektualnim osobinama Metohita, ponajprije usporedi I. Sevcenko, Etudes sur la polmique entre Thodore Mtochite et Nicphore Choumnos. Bruxelles, CBHB, 1962. O cijenama, usporedi G. Ostrogorsky, Lhne und Preise in Byzanz, u Byzantinische Zeitschrift, 32 (1932), str. 316 sq.; Idem, Agrarian Conditions in the Byzantine Empire in the Middle Ages, u Cambridge Economic History, 1966 (drugo izdanje), str. 228 sq. O trokovima proizvodnje knjiga, usporedi C. Mango, The Availability of Books in the Byzantne Empire, u Byzantine Books and Bookmen, Dumbarton Oaks, 1975, str. 38 sq.; vidi takoer, J. Irigoin, Les premiers manuscrits grecs sur papier et le problme du bombycin, u Scriptorium, 4 (1950), str. 194. 3 Usporedi Eva De Vries Van Der Velden, Thodore Mtochite, Amsterdam, 1987, str. 254. vv. 138140; Sevcenko, Intellectual Trends, str. 33; uri, Teodor Metohit, str. 68 sq.

180

vlast, opozicija, alternativa parikom tisku) pogodnih za darivanje najdraim prijateljima ili najbliim roacima bilo povijesnog karaktera (u irem smislu). Znam takoer da je petnaest godina ranije taj postotak bio posveen teorijskim djelima; to je statistika potvrda o premoi takozvane povijesne misli nad takozvanom teorijskom, tijekom 80-ih, koja oslikava nade drutva razoaranog teorijskim nagovjetajima svijetle budunosti i stoga se okree povjesniarima koje poimlje kao proroke. Premda ovi potonji ne mogu uistinu nita drugo nego predvidjeti prolost, oekivalo se od njih tijekom 80-ih da, iscrtavajui idealiziranu povjest, ponude recept za neizvjesnu budunost. Uvjeren sam da prodaja suvremene francuske knjievnosti inozemnoj eliti u cijelosti potvruje pomenute postotke.4 Na kraju neka mi bude dozvoljeno zakljuiti posljednjim smjelim pitanjem: radi li se uistinu o krizi knjige ili je ona sukladna krizi elite ili barem uvjetovana istom? Neka drutva su rijeila tu dvojbu time to su prethodno priznala neophodnost postojanja elite. S moje strane suvino je, nadam se, pojanjavati da obrana elite nije bitka protiv ravnopravnosti. Posve suprotno, budui je ovdje rije ne o rasnoj eliti nego o onoj misaonoj. Nesumnjivo, unitenje Sarajeva ili Mostara jest dvoboj izmeu ume i grada, ba kao u Srednjem vijeku i u Pjesmi o Rolandu: osvojeni dvorci, silovani gradovi.5 Grad nije istoznanica elite, ali, obruiti se na Stari most u Mostaru i na Nacionalnu biblioteku u Sarajevu, znai gaati elitu. Erazmus, Zagreb, 1995, br. 11, s. 59-60.

Usporedi I. uri, Istorija pribeite ili putokaz (Histore rfuge ou indicateur pour l avenir), Sarajevo, Svjetlost, 1990, str. 5152. 5 O definiciji elite, usporedi J. Highly, et al., Elite Structure and Ideology, New York, Columbia Unniversity Press, 1976; P. Zannoni, The Concept of Elites, u European Journal of Political Research, VI, br. 1 (oujak 1978) str. 130. O srednjovjekovnom poimanju grada, usporedi J. Le Goff, Guerriers et bourgeois conqurants. L image de la ville dans la littrature franaise du XII-e sicle, u L imaginaire mdival, Paris, Gallimard, 1985, str. 208241; I.

181

Ivan uri

18. O GRADU UOPTE I O BEOGRADU PONAOSOB Beograd stariji od Srba

Raanje Beograda zbilo se u okvirima zapadne civilizacije i samo tu, u okrilju Zapada i u skladu sa zapadnim kodovima, ovaj se grad mogao podvrgnuti preobraaju u megalopolis. No, da bi se, bar u terminolokoj sferi, otklonili izlini nesporazumi, odmah se valja dogovoriti oko tumaenja tri pojma: ta je to zapadna civilizacija, ta u njoj oznaava fenomen megalopolis razliitim od drugih urbanih aglomeracija? Po cenu da razoaram zajapurene neznalice svakojakih boja, moram najpre da podsetim kako Zapad, makar za istoriara, nikako nije po meri geografskih okvira Evrope a pogotovo ne moe da bude poistoveen sa iskljuivo katoliko-protestantskim izdancima starog kontinenta. Dakle, granice Zapada (podrazumeva se prema Istoku budui da se na zapadu Evrope nalazi jo zapadniji Atlantski okean) nisu niti na Rajni, one nisu ni na hrvatskom predziu kranstva (Antemurale christianitatis), kao to nisu ni na imanjima srpskih branitelja krsta asnog pred inovernim polumesecom. Da pomenute zajapurene neznalice ne umeju katkada da budu pogibeljne po okolinu, Rajna, a naroito Antemurale christianitatis i kosovski mit bili bi ovde navedeni sa omehom a ne sa gorkim podsmehom. Naalost, nije tako. Otuda i uzgredna ironija. Ali, da se vratim na granice, one su prvobitno odgovarale Sredozemlju i njegovom priobalju, potom su se irile do severnog oboda Balkanskog poluostrva, do Kavkaza i junih obronaka Alpa, do Bagdana i Cengralnog masiva u Francuskoj, da bi, danas, istina sa nejednakim uspehom, sledile sudbinu rasprostranjenosti kuturnih kodova Mediterana (od Platona i etike, do estetike, hrane i vina) i mediteranskog modela 182

vlast, opozicija, alternativa verskog miljenja. Da zakljuim ovaj izlet u mediteranologiju sledeim: islam nije nita manje zapadna vera od hrianstva niti je Bejrut (ili Aleksandrija) manje zapadni grad od Milana (ili Bea). Savremenoj zapadnoj civiliizaciji zajedniki su monoteizam i privrenost Avram-Abrahamu-Ibrahimu. Njima, meutim, hronoloki prethodi fascinacija budueg evropskog severa ekonomskim, klimatskim i ostalim prednostima mediteranskog juga. Da doreknem i ovo oko budueg evropskog severa: naprosto, ne zaboravimo da Evropa, kao imenica sa sadanjom sadrinom, postoji jedva koje stolee a da Zapad, kakav sam ukratko nastojao da opiem, jeste roen kada i Isus Hristos, tanije roen je u doba kada se artikulisao idealni izgled Rimskog carstva sa Sredozemnim morem kao rimskim jezerom. Konano, da opovrgnem i one koji se sa ponuenom definicijom nee sloiti, osporavajui je mnogorojnim primerima mrnje na prostoru tako shvaene zapadne civilizacije: pa, ne samo u psihologiji ve i u istoriji, mrnja je, poput izvrnutog ogledala, znak meusobne bliskosti, dok je samo ravnodunost dokaz za nekonvergentnost suseda ili savremenika. Zato bih, makar opet jedino uzgred, na razgovor o Beogradu iskoristio da opomenem i evropske stratege iz Brisela i Strazbura: politika Evropa bie mrtvoroene sve dok ne bude, ne ekajui na usavravanje zajednikog trita, prihvatila da joj pripada itav istoimeni kontinent, da joj pripada i jug Mediterana kao i da joj je ishodite na istoku Sredozemlja. O takvom je Zapadu govorio Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee). O tako definisanom Sredozemlju pisao je Fernan Brodel (Fernand Braudel). Grubo uzev, ovaj Zapad i ovo Sredozemlje poznaju dve vrste gradova: s jedne strane, po sredi su urbane aglomeracije razumnih razmera, dok se na drugoj strani nalaze gradovi-udovita. Istini za volju, prvi tip gradova, ako ne prethodi drugome, u svakome sluaju je znatno rasprostranjeniji. Uz ostalo i zato jer gradovi-udovita (megalopolisi) moraju da se strpe sve do nastanka univerzalistikih drava, zapravo svetskih carstava, da bi i smi stali da se raaju. A pomenutih ideolokih modela u istoriji nema na pretek. Vaviona nema bez Vavilonskog carstva, Aleksandrije nema bez Aleksandra Velikog, Bejrut vlastiti razvoj pre duguje dijadosima i (u jo veoj meri) Rimskome carstvu nego zaboravljenim Fenianima, Antiohija, Rim i Carigrad posledica su, takoe, istog Rimskog carstva. I, da ne bude zabune, valja podsetiti: izuzev Rima, svi ovi gradovi nalaze se na istoku Sredozemlja, dakle izvan su okvira savremenog kolokvijalno shvaenog Zapada. Objanjenje je jednostavno: u vreme kada Bejrut i Aleksandrija cvetaju a Carigrad poinje 183

Ivan uri sopstvenu povest, recimo u III ili IV veku, istoni deo Rimskog carstva je manje pogoen demografskom krizom koja desetkuje Ilirik, Galiju i Italiju, Istok je tradicionalno bogatiji i, najzad, Istok je poteen najezdi varvara koje unitavaju rimski zapadni limes. Uz reeno, nije na odmet dodati i da na istoku Sredozemlja veliki grad u to doba pripada sferi ve vienog. Uporedo, na Zapadu, prestonica Carstva, Rim, jeste pravo udo bez presedana. I jo neto: navedeni gradovi-udovita su, ak i po savremenim merilima, bili zaista megalopolisi. Broj njihovih itelja iznosi vie stotina hiljada ljudi, to znai, imajui u vidu naseljenost ondanjeg sredozemnog pojasa, da su ti gradovi esto bivali stanita itavoj treini (ako ne i polovini) podanika jedne drave ili stanovnika jedne pokrajine: Antiohija e, tako, krajem IV stolea imati blizu 400.000 stanovnika, u trenutku kada je cela Sirija (u kojoj se Antiohija nalazi) jedva mogla imati dva puta vie. Poreenja radi, danas se tvrdi da 40 odsto stanovnika Grke ivi u Atini, da skoro 20 odsto stanovnika Francuske obitava u takozvanom velikom prstenu Pariza, odnosno da se oko 25 odsto stanovnika Hrvatske ve steklo u Zagreb. Ali, iz formalno-statistikog ugla, jedva da ima razloga za zabrinutost zbog pomenutih postotaka. Istorija ih poznaje poodavno. No, ono to moe da brine, i to ne samo istoriare, nisu procenti nego uviestruen broj ukupnog stanovnitva, katkada na ivici demografske zaguenosti. Zakljuak je jednostavan: fenomen velegrada je novina iskljuivo za evropski zapad koji se sa njim ozbiljno suoava tek u moderno doba. Prethodno je evropski zapad morao da se rastane sa feudalnim drutvom (koje je, po definiciji, bilo ruralno) da bi, izvan ideolokih matrica univerzalistikih (svetskih) carstava, po prvi put u istoriji stao da artikulie ulogu megalopolisa u svojim nedrima. Pri tome, evropski zapad je bio lien klimatskih prednosti juga i njegovih iskukstava sa ve vienim. Zato je megalopolis jedna od najveih avantura zapadnog oveka nae epohe. No, na stranu sve reeno, na stranu i opravdanost strepnji izazvanih pojavom sve veih gradova-udovita u okrilju Zapada (premda, budimo iskreni, prava gradska udovita nisu ni Pariz ni London, ona su daleko, u Meksiku ili u SAD, da se o Aziji i ne govori), nepoverenje oveka nae civilizacije prema gradu (a pogotovo prema velegradu) pokazuje se trajnijim od iezlog Srednjeg veka. Koreni tog nepoverenja kriju se svakako najpre u smoj hrianskoj veri ali, uz nju, na nain dugoveniji od bilo koje zapadne religije ili ideologije, ti koreni su jo vie u patrijarhalnom svetu zapadnog oveka. or Dimezil (Georges Dumzil) bi nas ovde svakako opomenuo da je re o Indoevropljaninu i njegovom 184

vlast, opozicija, alternativa misaonom horizontu svedenom na trijade. Ovaj je ovek, sudei po vremenu u kome ivimo, jo uvek u dorome zdravlju. On jeste stariji od hrianstva. Verovatno je i dugotrajniji. Ali ne i od grada. Jer, grad lako nadivljava svaku dravu, grad tiho i uporno lomi svaku plemensku solidarnost, grad (a naroito megalopolis) teko pristaje na monohromiju bilo koje religije. Dakle, objektivno posmatrano, sukob izmeu grada i ume (kako medievisti vole da kau) neprestan je, no on je i neophodan oboma: umi zato da bi, nastojei da ruralizuje jedan urbs (polis), potvrivala vlastite kodove, gradu zato da bi produio trajanje kroz strpljive procese asimilacije pridolica. Da bi bilo jasno na kog zapadnog oveka mislim, naveu onog Ahajca koji je bio proet mrnjom zato to Troju nije razumeo. Taj ovek je i onaj vitez iz Epa o Rolandu (Chanson de Roland) s kraja XII veka koji nalae da se tvrave mogu zauzimati a da se gradovi moraju silovati (les castels priz, les citez volez). O jazu izmeu tog oveka i grada zbori i umni Vuk Stefanovi Karadi kada, bavei se ivotom i obiajima naroda srpskoga s poetka XIX stolea, zapisuje kako Srbi pripovijedaju da Carigrad nijesu ljudi zidali, nego da se sm sazidao. Povodom ovog poslednjeg citata svojevremeno sam zakljuivao kako srpska patrijarhalna svest turskoga doba, iji je nain miljenja Vuk beleio, nije mogla sebi racionalno da priblii grad kakav je osmanski Carigrad; nije mogla jer ga nije imala u sopstvenom istorijskom iskustvu. Kao to ga, sa izuzetkom Starog i Novog Rima, nije imala niti itava feudalna Evropa. Otuda uporedo strah i privlanost, otuda i potreba za slovanjem tamo gde meusobne komunikacije nema. Otuda i obeanja ruitelja o izgradnji lepeg i starijeg Dubrovnika ili Mostara, obeanja kojih smo se u bivoj Jugoslaviji nasluali devedesetih godina XX veka (u sluaju Vukovara, premda je istorijska preciznost u ovom primeru sasvim besmislena, govorilo se iskljuivo o lepem a ne o starijem Vukovaru). Otuda i pojava, u rodoljubivoj igranoj seriji TV RS Pale, kadra sa zamiljenim starcem, odevenim u polugradsko ruho, koji, pokraj putokaza sa natpisom Sarajevo 12km i pogleda uprtog u istom smeru, zakljuuje: Sarajevo tako blizu a tako daleko! Bojim se da, paradoksalno, uprkos zbivanjima od pre nekoliko meseci, tvorcima pomenute serije dananje Sarajevo u meubremenu nije zaista postalo samo blisko. Ako je tako, onda bi bila re o jednoj od pobeda ume. Meutim, Dubrovnik, Mostar, Vukovar ili Sarajevo odreda su, kako sam ih nazvao, urbane aglomeracije razumnih razmera. Navedeni gradovi ak delimino jo uvek poivaju na arhainim modelima, sa kultom 185

Ivan uri anahrone osmanske arije ili italijanske pomorske republike. Sa megalopolisom je ipak drukije: tee ga je silovati, tee ga je parijarhalizovati, tee ga je i prilagoditi zahtevima zvaninih tumaa religije. Uostalom, hrianska crkva se nikada nee u potpunosti razreiti nevolja koje joj je, od smog poetka, darovao takav grad. Za hrianske oce i prelate, takav se grad zove Vavilon i on je nepoeljan. Ne zato to su prvi hriani bili seljani, naprotiv hrianstvo je po definiciji najpre velegradska religija (terba li podsetiti sumnjiave da ak i re paganus, antiteza hrianinu, na latinskom prvobitno oznaava seljaka), ve zato to su, prema Bibliji (a Stari zavet je delo striktno patrijarhalnog nadahnua), svetski poroci nali utoite u razbaruenom i, to je jo opasnije, kosmopolitskom Vavilonu. No, hriani su, pogotovo prvi hriani, ujedno i gradski ljudi. U njihovom sistemu verovanja grad im je oevidno bio ipak neophodan. Oni ga i imaju, ali ne u opipljivom okruenju ve u sferi idealnog. Ime mu je (nebeski) Jerusalim. Hrabro koraajui mimo ustaljenih staza, sv. Avgustin je odbijao da hriansku vaseljenu (ekumenu) svede na granice Rimskog carstva i njegova civitas dei nije ni Rim ni Carigrad. Ali, to je ipak samo jedan grad. Kako bilo, tek sv. Avgustin je bio prilino usamljen, budui da se veini hrianskih otaca i prelata tada inilo da im je, uz fantazme o nebeskom Jerusalimu, bar toliko isto bio potreban i car. A carstvo kao ideja u glavama ljudi V stolea nije moglo do da bude poistoveeno sa hrianskom vaselenom. Pa, ne ree li i prvi meu apostolima, Petar, Boga se boj, cara potuj? Meutim, ako su bili sloni u priznanju da je car jedan, poglavari najstarijih crkvenih sedita (Aleksandrija, Antiohija, Jerusalim, Rim, Carigrad) veoma dugo ne uspevaju da se dogovore oko prvenstva u ugledu i stareinstva u upravi hrianske pastve. Car jeste jedan, valjalo bi da i onaj koji brine o spasenju hrianskih podanika rismoga cara bude jedan, a njih su petorica. Svaki sa svojim argumentima, meu kojima imati episkopsko sedite u megalopolisu nije injenica bez znaaja. Iako nijedno od pomenutih sedita nema nita zajedniko niti sa nebeskim Jerusalimom niti sa Avgustinovim civitas dei. Tako je bilo onda, tako je i danas. Papa je bio i ostao nezadovoljan ponaanjem Rimljana. Carigradski patrijarh takoe. Trgovina, bankrotstvo, profit pojmovi su na koje hrianska crkva pristaje samo nevoljno. Carigradski patrijarh Atanasije I, poetkom XIV stolea, uporno se jedi zbog procvata pomenutih nedoputenih poslova, kao pravi asketa iskreno je razoaran nedovoljnom odanou Carigraana hrianskoj veri, jo vie se sekira zbog njihovog verskog neznanja i 186

vlast, opozicija, alternativa bezbrine toleracije prema inovernicima. Paralelno, patrijarha udi i nedostatak solidarnosti prema izbeglicama iz Male Azije, utoliko vie to su mnogi graani vizantijske prestonice i smi poreklom iz istih krajeva. Atanasije I je razoaran i indiferentnou Carigraana prema krvnim vezama iroko shvaene porodice, sklonou ka piu, javnim kuama, klaenju, sportskim utakmicama... On misli da je bogatstvo steeno na kamatama ravno svetogru. Zapadnoevropski krstai s poetka XIII veka, duboko fascinirani onim to su u Carigradu videli, brane se tako to iteljima okupirane prestonice zameraju na kukaviluku, na gizdavim odelima koja nose iako su nenaoruani, na visokim zidovima zgrada koje nisu odbrambene kule... Burgundski vitez Bertrandor de la Brokijer (Bertrandon de la Brocquire) je tridesetih godina XV stolea, premda po sopstvenom priznanju ljubitelj ena, zamerao Carigraankama na preteranom minkanju... Mada po ocu Vizantinac, Teodor II od Monferata, u prvoj polovini XIV stolea se zgraa nad prednou koju carigradska aristokratija daje oruu nad orujem... Zapravo, po sredi je neto sasvim jednostavno: za oveka ume veliki grad je uma. Ili, kako 1349. godine belei ruski hodoasnik Stefan iz Novgoroda: u Carigrad ui je kao u dubravu veliku ui; bez dobroga vodia nemogue je hodati. Ili, jo prostodunije, kako belei 1204. godine skromni krsta Rober od Klarija (Robert de Clari): niko nije bio odvaan da se zaputi kroz grad, jer tuda ii pretilo je opasnou od bacanja kamena sa vrhova palata, a one su bile i velike i visoke, kao i od ubistava na ulicama koje su bile toliko uske da tu nije bilo mogue braniti se, a pretila je i opasnost da se iza naih vitezova zapali vatra pa da po tim sokacima izgorimo; elem, u bojazni od ovakvih nevolja i opasnosti, nismo se usuivali niti da zaemo u grad niti da se u njemu raspemo; naprotiv, potpuno spokojni, drali smo se zajedniki trga. Geslo per patria mori, da parafraziram briljantnu studiju Ernesta Kantorovica (Ernst Kantorowitz), geslo je ovih pridolica i oni veruju (pogreno) da dokoni posetilac taverne, naminkana ena i racionalni trgovac manje vole otadbinu. Krstai sa poetka XIII veka isto su mislili i o Veneciji, u kojoj su se obreli pre Carigrada i u kojoj su bili masno prevareni od poslovnih Mleana. Koliko li ih ima danas na Balkanu, meu dojueranjim ratnicima koji, umesto da utvrde ko ih je masno prevario, krivicu svaljuju an sunarodnike iz velegrada? U osnovi, kako krstae u Veneciji ili Carigradu, tako i svakog dananjeg pridolicu najpre zbunjuje broj ljudi koji se bave nekim njima nepoznatim poslovima. U tim poslovima su neizbeni kosmopolitizam (areni od rasa, vera i jezika) i vreme. 187

Ivan uri Patrijarh Atanasije I je smatrao za greh kosmopolitizam i ksenofiliju Carigraana a, na drugoj strani, ima onih meu istoriarima koji veruju da treuntak kada je, sedamdesetih godina XIV veka, Pariz dobio prvi javni asovnik (na zahtev italijanskih preduzimaa i trgovaca u francuskoj prestonici koji su se alili da ne mogu niti da raunaju vreme odreeno radnicima za uinu niti da znaju koliko im kasne transporti sa robom) jeste ujedno i as kada je Pariz postao velegrad. Ako se nekome uinilo da zborim o optim mestima, moram da podvuem: od prvog do poslednjeg slova, ni o emu drugom do o Beogradu nisam ni govorio! Zato bih, na kraju, samo jo poneto dodao. Beograd (kao i Be ili Berlin) ne poznaje kolektivnu solidarnost ve samo pojedinanu. Stoga u njemu, kao u Beu ili Berlinu, zaviajni klubovi doljaka jesu koliko uteha toliko i predvorja neminovne asimilacije. Isto vai i za refleks doljaka da se okupljaju na trgovima i kreu gradom u grupi (ba kao Rober od Klarija u vizantijskom Carigradu). Beograd je megalopolis koji je stariji i od Srba i od drave u kojoj je prestonica: osnovan kao tvrava na rimskome limesu, Beograd je, tokom dvadeset stolea trajanja, bio due pod rimskom, vizantijskom, bugarskom, maarskom ili osmanskom vlau nego to je u posedu Srba. To nikako ne znai da bi, recimo, Bugari danas mogli da polau bilo kakvo pravo na ovaj grad, to jedino znai da je Beograd stariji od njegovih dananjih stanovnika, odnosno da je grad trajnija kategorija i od nacije i od drave. Beograd je prvo, a paralelno i prvo veliko urbano iskustvo u istoriji srpskog naroda. Moderni srpski Beograd roen je kada i moderna Srbija poetkom prolog stolea. Njegovi upravljai bili su svesni ove injenice i iskazivali su je ak i terminoloki, sluei se jednom jezikom tuicom varo da bi nadoknadili nedostatak rei cit (stadt) za grad sa civilnim obelejima. Kao i svaka druga velika varo, Beograd je latentno sklon populizmu. No, taj velegradski populizam, upravo kao u antikom Rimu, srednjovekovnom Carigradu, modernom Parizu ili Istanbulu, najpre je sklon socijalnim obeanjima raja pa tek onda nacionalnim fantazmima. Sa umom je obrnuto. Najzad, Beograd raspolae i jo jednim svojstvom, retkim kako kod obinih gradova tako i kod metropola: ovaj grad, naime, pripada posebnoj vrsti urbanih aglomeracija koje jednostavno moraju da postoje tu gde su. Zato je tako odgovor prua letimian pogled na geografsku kartu. Takav je poloaj, razume se, jednog Carigrada (Istanbula), ali takav je poloaj i jednog Nia. Dokle god bude bilo zapadne civilizacije i njenog naina razmiljanja bie i nekakve urbane aglomeracije na uu reke Niave u Junu Moravu. Ni je sve samo ne lep grad, no lepota 188

vlast, opozicija, alternativa gradova je, kako u glas konstatuju svi mletaki hroniari XV veka, u njihovoj korisnosti: bello cio utile. Na osnovu svega to istorija zna o gradovima, verovatno je da e Beograd uspeti da samelje i ovaj talas sveih imigranata. To je verovatno, ali ne i izvesno, jer istorija poznaje i zamrle gradove. Trenutno, Beograd je, ba kako zlosluti naslov jednog romana od pre desetak godina iji je predmet bila sudbina jednog od beogradskih kvartova, pre ubura negde u Kaliforniji nego to je kod kue. Naa borba, Beograd, 8-9, jun 1996.

189

Ivan uri

190

vlast, opozicija, alternativa

III
Drutveno angaovanje na tragu liberalne alternative
Intervjui 1991-1997.

191

Ivan uri

192

vlast, opozicija, alternativa

1. ZGRANUTA EVROPA
Poetkom jula u Francuskoj i vajcarskoj boravio je dr. Ivan uri, potpredsednik Saveza reformskih snaga za Srbiju i lider Liberalnog foruma. Tamo se sastao i razgovarao sa nizom znaajnih linosti evropskog politikog ivota, u trenutku kada se balkansko pravilo igre naglo promenilo: Slovenija je otputena iz federacije, sada je red na Hrvatsku, iji sluaj nije ni malo uporediv. Evropski stereotipi i steene ideje o Jugoslaviji na stalnom su iskuenju, ali se pogledi i stavovi takoe prilagoavaju. Primer je izjava jednog visokog funkcionera Socijalistike partije Francuske koji je na pitanje da li e njegova stranka uspostaviti prijateljske odnose sa Socijalistikom partijom Srbije odgovorio: Mi uspostavljamo prijateljske odnose samo sa demokratskim komunistikim partijama. Dr. Ivan uri prvo skree panju na razlike u okvirima Evropske zajednice: Britanski stav ne moe se razumeti bez razumevanja njihovog odnosa prema Evropi. Ali, Britanci bolje poznaju Balkan od drugih Evropljana, ukljuujui tu i Nemce. Ja bih podrku g. Mejdorai latinskim zemljama EZ tumaio kao posledicu usklaenosti stavova Britanije sa stavom EZ, a ne specifinim britanskim interesom. Ali, ne treba imati iluzija: ako doe do fijaska Evrope u jugoslovenskom sluaju, Britanija e podrati ameriki model reavanja politikih sukoba, a on je ipak, u osnovi bilateralan Gde je tu ostatak Evrope? Izmeu 5. i 10. jula oni su shvatili da je sada re o drugoj igri: ne igramo vie poker, nego ajnc. Kao istoriar, mislim da je razumno pretpo-

i Britanski premijer. Prim. prir. Na isti nain u knjizi su oznaene i druge primedbe prireivaa.

193

Ivan uri staviti da je Nemaka zadovoljna evropskim zajednikim tritem; ali, kad je re o tome ta od 1992. godine ta Evropa treba da postane pravi politiki dugoroni interes Nemake je drugaiji u politikoj Evropi. Bilo bi nepravedno ako bi u toj pretpostavci svaki dugoroni Nemaki interes za uspostavljanje privilegovanih odnosa sa ostatkom istone Evrope bio nuno dovoen u vezu sa iskustvom Treeg rajha. I demokratska Nemaka ima prava na iskustvo istorije dugog trajanja. Ona je za to osposobljena ekonomskom snagom, geografskim poloajem, pa i politikom snagom. Na to treba stalno misliti. Gde smo tu mi? Bilo je veoma vano da EZ a naroito latinske zemlje shvati ne samo da u Jugoslaviji besni rat i preti krvoprolie ve da je tu budunost politike Evrope na velikom iskuenju. U internacionalizaciji jugoslovenske krize glavni e biti spoljni argumenti. Zato? Zato to je EZ u prvom pokuaju da se pokae kao politiki inilac u Zalivu doivela relativan neuspeh, bez obzira na uee pojedinih zemalja. Neuspeh pri reavanju jugoslovenske krize bio bi ve drugi neuspeh politike Evrope, godinu dana pred ujedinjenje, pri emu je jo re i o zemlji srednje Evrope koja se granii sa nekim lanicama. Sa nae strane, bilo je izuzetno vano uveriti partnere da je rizik vei ak i od budunosti politike Evrope, imajui u vidu nesagledive posledice unutar jugoslovenskog rata. Zato nesagledive? Gledajui etniku sliku Jugoslavije, teko je zamisliti masovni srpsko hrvatski sukob u kome bi Albanci ostali po strani, kao to je teko zamisliti sukob u kome bi jedna strana odnela pobedu kakva god bila definicija pobede. Italija, posle ujedinjenja Nemake, u sluaju nestanka Jugoslavije nema nikakvog razloga da granice utvrene Osimskim sporazumima tretira kao do sada. Tu nije re o ekstremnoj desnici (MSI), ve o zatiti Italijanskog dravnog interesa, na itavom alpskom prostoru (Tirol i Austrija). U Bugarskoj je takoe demokratska opcija zamenjena nacionalistikom, pa je razumno oekivati obnovu onih ideja iz vremena Sanstefanskog mira i apetita prema jugu Srbije. Praktino nema jugoslovenskog suseda koji u sluaju gubitka meunarodnog identiteta Jugoslavije ne bi imao aspiracija na nae zemlje. U sluaju Maara, koji sada nemaju takvih aspiracija ni prema Slovacima ni prema Rumunima, ni prema nama, dovoljan razlog bi bio trenutak kada maarska nacionalna manjina postane objekt nacionalnog rata kod nas. Kako vidite reenje krize u svetlu evropskih stavova? 194

vlast, opozicija, alternativa Savez suverenih drava je verovatno ono na ta je g. Kolii mislio u razgovoru sa dr. Tumanom: labava konfederacija, ako to nije pleonazam. Tako bi svaka od drava bila prinuena da ustavna prava obezbedi najpre graanima, a tek onda i naciji. Nacionalna konotacija bila bi izvedena iz pojma graanina; ne bi bilo majorizacije po pitanjima punog potovanja osnovnih prava svakog naroda: pismo, jezik, vera, kola, univerzitet. Da bi takva kulturna autonomija bila na teritorijalnom, nacionalnom ili kombinovanom principu, stvar je dogovora. Ali, to znai univerzalno prihvatanje za sve nacije i manjine. To vai i za Albance, insistiram: univerzitet u Pritini ionako kota dve treine ukupnih trokova za univerzitete u Srbiji, pa zato ne bi bio i za Albance. Uostalom, Kosovo se ne brani srpskim istorijskim seanjem, ve srpskim dravnim razlogom. Vreme, 29. jul 1991 (M. V.)

ii

Helmut Kol, nemaki kancelar.

195

Ivan uri

2. STRAH OD EVROPE
Ako bilo ko ima bolji plan prema kome e Srbi biti siti, ivi, na okupu i u Evropi, biu vrlo srean. Ali moram da napomenem da ne smatram boljima po moj narod planove koji ga vode na klanicu, koji mu nameu korenje kao jelovnik ili ga nutkaju carstvom nebeskim umesto blagostanja zemaljskog Moe li Srbija u Evropu? Da li ju je Hrvatska na tom putu prestigla, kako tvrde mnogi u Zagrebu? Hrvatska se uvek nalazila na obodu onoga to zovemo zapad. Zato je njen odlazak u Evropu esto bio sputavan stranputicom koja je vodila na periferiju Evrope. Hrvatskoj kulturi zbog toga i danas preti provincijalizam, ono to bih nazvao kompleksom Trenkovih svilenih gajtana. S druge strane, poloaj Srbije je bio takav da nikad ozbiljnije nije upoznala evropski provincijalizam. Kada bi se odluila, Srbija je ila pravo u srce Evrope. Ono to ju je u nekim periodima nije bio provincijalizam, nego strah od Evrope iskazan kroz antievropejstvo, strah od prelaska Zapadne Morave, a kamoli odlaska na zapad u uem smislu. Bojim se da danas preovlauje antievropejstvo? U tome i jeste moja tuga kao pripadnika ove nacije i ovog tla. Jer iskustvo Srbije jeste bilo demokratsko. Malo, skromno, ali boljeg u okolini nije bilo. Da demokratska decenija u srpskoj istoriji, od 1903. do Prvog svetskog rata, bila je tako snana da ak i kad se vlada kraljevine Srbije povlaila, nikome nije palo na pamet da protura teze koje nam danas nude Tuman i Miloevi: da je nacija ugroena i da je svaki otpor vlasti izdajstvo. U toj Srbiji je bilo prirodno da se Dimitriju Tucoviu ne osporava rodoljublje zato to je o albanskom pitanju mislio drugaije nego vlada Nikole Paia. Takva Srbija se nije bojala okruenja. 196

vlast, opozicija, alternativa Vi, dakle, mislite da je demokratija primarna i kada je u pitanju nacionalni interes? Ja mislim da je srpski nacionalni interes demokratija. Zamislite, da u Srbiji vlada prava demokratija, kako bi Hrvatska mogla braniti svoj ustav sa ugraenom segregacijom graana i postojanja partijske vojske. Takav sistem u susedstvu demokratske Srbije ne bi u meunarodnoj javnosti uivao ni pet minuta podrke. Kako je zaostala patrijarhalna Srbija 1903. krenula u Evropu. Zato tada nije preovladalo antievropejstvo? Postoji neto imanentno patrijarhalnom drutvu: ksenofobija i potreba za orujem (budnou), ali Srbija se poetkom 19. veka nije oslonila na ono to je bilo preovlaujue u javnom mnenju. Oslonila se na ono to mi danas zovemo elita. Uz sve priznanje junatvu i srpskom oruju zasluga za stvaranje Jugoslavije pripada isto toliko, ako ne i vie, diplomatiji Jovana Cvijia. Onaj na zidu je moj ukundeda, pop oko uri. Ratovao je u Prvom i Drugom srpskom ustanku i vie drao puku nego bibliju, ali je ve sinovima savetovao da se rodu svome bolje slui knjigom i pameu nego tom istom pukom. Danas mnogi smatraju da bi bilo bolje da je umesto Jugoslavije stvorena velika Srbija? Zaboravlja se da je 1918. Kraljevina Srbija bila u neuporedivo boljem poloaju nego dananja Srbija. Uivala je simpatije sveta, bila demokratska i imala pravu vojsku, pa ipak se shvatalo da se reenje srpskog nacionalnog pitanja ne moe traiti u idealnim etnikim granicama nego u neemu to bi dalo srpskom narodu priliku da ivi u miru. Jer, ne sme se zaboraviti, u velikoj Srbiji srpski narod bi danas, kao i onda, bio u manjini. Pitam se koji su to argumenti kojima danas raspolae srpski reim, a kojima nije raspolagala Kraljevina Srbija. Mnogi ovdanji politiari smatraju da niko iz inostranstva nema prava da utie na zbivanja u Jugoslaviji, pa ak ni na njeno uvanje. Kae se da je Jugoslavija suvereni, meunarodni subjekt, isto to za Hrvatsku tvrde vlasti u Zagrebu... Jugoslavija je danas pre meunarodni objekt. Teorije o suverenitetu koje promoviu HDZ, JNA i SPS poivaju na istim premisama suverenitet shvaen kao lenjinistiki apsolut. U najboljim titoistikim tradicijama govori se o suverenitetu koji ne doputa da strana noga stupi na nae tlo (osim u vidu turista kojih, uzgred budi reeno, nema). Posle Briona, gde je teza o Jugoslaviji kao meunarodnom objektu potvrena i 197

Ivan uri formalno-pravno, insistirati na suverenitetu je, izraziu se ueno da ne bih bio prost, contradiction in adjecto. Postoje i oni koji smatraju da se bilo kakvim pritiscima spolja treba odupreti po svaku cenu... Teko je zamisliti da bi se ak i drava koja je demokratska, ima profesionalnu vojsku i uiva materijalno izobilje, dakle, jedna ozbiljna drava, usudila da baci rukavicu u lice Evropskoj zajednici, KEBS-u, dvema supersilama i neposrednim susedima a sve to istovremeno. Zato mislite da bi svi meunarodni faktori delovali jedinstveno? Oni koji eventualno veruju da u naelnim stvarima oko reenja jugoslovenske krize ima znaajnih razlika, varaju se. Postoje dva osnovna naela: prvo, odranje spoljnih granica uz potovanje unutranjih sve dok se obostrano ne doe do dogovora (stav koji se svesno preutkuje kada je u pitanju SSSR), i, drugo, potovanje demokratske procedure u sprovoenju demokratskih promena. U ovom drugom niko niti moe niti hoe da nam pomogne posao je na nama. Srbi u Hrvatskoj ne pristaju da ostanu u okviru sadanjih granica republike Hrvatske. Da li je mogue ikakvo mirno reenje? Mogue je. Mislim da je reenje stvaranje unije suverenih republika (drava) u kojoj bi suverenost bila priznata svima, ali ograniena ueem u uniji. Istovremeno, bilo bi neophodno priznavanje svih bitnih prava, daleko iznad standarda koje propisuje meunarodna zajednica, za svaki etniki kolektivitet koji bi se naao u manjini. U praksi to znai sticanje teritorijalne i kulturne autonomije za Srbe u Hrvatskoj, ali i ne Srbe u Srbiji. To bi morale biti autonomije bez mogunosti majorizacije i uz garancije meunarodne zajednice. Ne treba zanemariti da je ovakav projekat prihvatljiv i za meunarodno okruenje. Na taj nain bi svi dobili ono to trae: Hrvatska nepromenjene granice, Srbi u Hrvatskoj garancije samostalnosti, Albancima bi se osigurala zatita ljudskih prava, a Srbija bi dobila stabilnost na Kosovu. U suprotnom, nastavie se i proiriti prljavi rat, sve dok neko spolja ne odlui da napusti privid jugoslovenskih granica. U tom meuprostoru irom Jugoslavije doi e do strahovitih socijalnih tenzija, masovnih likvidacija unutranjeg neprijatelja i kratkotrajnog, ali estokog terora. Sigurno je da e mnogi Va predlog shvatiti kao zagovaranje za konfederaciju... To nije zalaganje za konfederaciju, nego za reenje srpskog nacionalnog pitanja, za put mog naroda u Evropu. Mislim da je taj put jo 198

vlast, opozicija, alternativa uvek najbri i najjeftiniji preko Jugoslavije. Ako bilo ko ima bolji plan prema kome e Srbi biti siti, ivi, na okupu i u Evropi, biu vrlo srean. Ali moram da napomenem da ne smatram boljima po moj narod planove da ga vode na klanicu, koji mu nameu korenje kao jelovnik ili ga nutkaju carstvom nebeskim umesto blagostanja zemaljskog. U svakom sluaju ne bi bilo prvi put da Vas optue za izdaju srpstva? U odnosu na kampanju voenu protiv moje partije ja sam bio relativno poteen. Ipak je veoma teko osporiti srpstvo nekome ko je Srbin po ocu i majci, ko je svesno odabrao da ivi ovde, ko nije plaen za svoje rodoljublje. Sedamdesetih su me sadanji novokomponovani Srbi, danas vrlo istaknuti, napadali kao nacionalistu jer sam slavio slavu, pisao irilicom i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva. Ako u mome narodu pretegne uverenje da mu nisu potrebni ljudi kao Mirko Kova,i Sima irkovi,ii glumac Ljuba Tadi, Vlada Velikovi,iii Jovan Ain,iv onda zaista tek tada mogu da se osetim izgnanikom iz sopstvene nacije. Ako su ovom narodu drai oni koji se na suprotno miljenje ljute literarno eksplodirajui reima nemo' da buete, t. j. oni koji savetuju grenitvo i otpadnitvo uz tvrdnje da kole nije dobro zavavati i strane jezike uiti, dragovoljno u se pridruiti ve oteranima. Pomenuli ste reisera Jovicu Aina, koji je nedavno poginuo na putu prema Vajskoj i Borovo Selu... Ain je bio moj, malo je rei, blizak prijatelj. Znao je za egzodus Srba iz Hrvatske kao i da se na zapadu Srbi poistoveuju sa negativno cenjenim srpskim reimom. Poao je sa stranom ekipom da sazna istinu i da je pokae, bila ona dobra ili loa po njegov narod tako je razumevao vlastiti dug prema tom narodu. NIN, 16. avgust 1991. (Dragan ii)

Mirko Kova, knjievnik. Sima irkovi, istoriar. iii Vlada Velikovi, slikar. iv Jovica Ain, reiser.
ii

199

Ivan uri

3. SRBIJA JO NIJE UDARILA U DNO

Udio Srba van Srbije u dravnoj vlasti u Srbiji, i ranije u Jugoslaviji, nesrazmjeran je njihovu broju u okviru srpskoga naroda. Govorio sam da uz svo razumijevanje ne opravdavanje, nego razumijevanje strahova Srba iz Knina, oni moraju znati da su samo u funkciji obrane reima koji je vrlo daleko od njih, te da e ih g. Miloevi ostaviti, prije ili kasnije, jer to je neminovno, budui da brani sebe u Srbiji. Predsjedniki kandidat na izborima u Srbiji, sada ve bivi predsjednik stranke reformista (prije nekoliko dana naslijedila ga je dr. Vesna Peii), dr. Ivan uri u Parizu je ve peti mjesec. Dri predavanja, pie lanke, sudjeluje u debatama o prilikama u bivoj Jugoslaviji ('jugoslavenskom prostoru' kae on). Kakva je njegova analiza prilika u Srbiji uoi velikih demonstracija koje je zakazala srbijanska opozicija? To su bili glavni motivi i teme razgovora prolog petka u Parizu. U politikom ivotu Srbije 9. oujka je dansimbol: s jedne strane, otpora sadanjoj politici, s druge strane represije Miloevieva reima. na prvu godinjicu beogradskih demonstracija opozicija organizira velike demonstracije. to moete uiniti? I to je, zapravo, cilj demonstracija: da srui Miloevia ili da ga uzdrma? Strepim od moguih posljedica 9. oujka; lako moe doi do krvi. Nadam se da nee. Realno govorei, ne verujem da je jednim danom, obiljeavanjem jednog datuma, moe promijeniti u potpunosti situaciju koja ima mnogo dublje korijene, niti mislim da bi to bilo dobro. Idealno bi bilo ako bi sadanja vlast iz te konfrontacije izala bitno oslabljena, jer bi se

Sada predsednica Politikog saveta Liberalnodemokratske partije i narodna

poslanica.

200

vlast, opozicija, alternativa time skratio proces koji mora imati svoje vrijeme vraanje Srbije demokraciji. Ova vlast, na elu sa g. Miloeviem, morala bi u tom sluaju do kraja snositi posljedice svog ponaanja i svoje politike. U suprotnom, ako bi se, kojim mogunim potezom, opozicija nala na vlasti 10. oujka, ona objektivno, takva kakva je danas, ne bi bitno popravila stanje. Osim to bi bila spremna povui neke poteze, kao to je liberalizacija mas-medija, dezideologizacija dravne uprave, ili zakazivanje izbora za konstituantu. Ali, ni ona ne bi mogla napuniti eluce. tovie, opozicija bi vrlo brzo morala priznati da ne moe bitno promijeniti situaciju koju je stviorio g. Miloevi. Netko e Vam rei da branite Miloevia? Naprotiv, za opoziciju je najbolje da oslabi reim, ali da ga pusti da dovri svoje djelo, i da padne u nemo, kad vie ne moe koristiti represiju. Tono je da u ovome trenutku vladajua stranka, ako je uope rije o stranci, i Slobodan Miloevi, ne raspoloau veinom u Srbiji. Ali, oni koji su protiv iz razliitih razloga su protiv. Jo nije potroen kolektivni fantazam koji se zvao Velika Srbija, jo ima dosta onih koji bi da, i na pojedinanom i na kolektivnom planu, potrae sebi alibi za vlastitu odgovornost, smatrajui da je ideja dobra, samo da realizacija nije valjala. Jo se Srbija nije potpuno suoila sa svim i potpunim posljedicama onoga to se u meuvremenu u njoj dogodilo. Taj je proces u toku. ini mi se da Srbija jo nije dodirnula dno. to je s opozicijom? Je li ona formirana? Da, ali ona je pred restrukturiranjem. Mislim da e biti potrebno traiti rijeenje iznad ili izvan sadanjih stranakih grupacija. I taj je proces u toku, sam u njemu uestvujem. Celokupna demokratska alternativa u Srbiji, ak i pod pretpostavkom da je zavren proces njenog konstituiranja. Jo nije mogua bez koncesualne podrke meunarodnog javnoga mnijenja. Na tome se ozbiljno radi, i to ba ovih dana. Moe li se on uspjeno zavriti s linostima koje su imale udjela u stvaranju atmosfere koju je g. Miloevi koristio, ili su mu, objektivno, bili saveznici? Koliko god bio simpatian sadanji pacifizam Vuka Drakovia on je, ipak, irio poar apoteozom srpskih grobova, ili koliko god bila privlana sadanja Miunovieva odlunost, on je takorei do juer podravao politiku mijenjanja granica. Rei u vam naelno to o tome mislim: meu elnicima opozicije u Srbiji ima i linosti koje ne mogu preivjeti ovo prelazno vrijeme. Ali, svaki od opozicionih voa mora obaviti svoj deo posla, jer ga ne moe niko obaviti umesto njega. Od te sudbine oni ne mogu pobjei. 201

Ivan uri Spomenuli ste Vuka Drakovia, spomenuli ste Miunovia, ja bih mogao spomenuti i neka druga imena; neu vam rei to mislim o kome pojedinano, ali postoji linija razgranienja, i o njoj zavisi tko e preivjeti, tko nee odnos prema postojeoj vlasti. Svi oni koji su, bez obzira na ove ili one grijehe, imali beskompromisni odnos prema postojeoj vlasti, mogu preivjeti. Ostali nee preivjeti. A vi pogodite koji su jedni, koji su drugi. A to, zapravo, dri Miloevia? Svi govore da je oslabljen, da je izgubio u Sloveniji, da u Hrvatskoj nije dobio ono to je htio, da je sve jai otpor njegovoj politici u samoj Srbiji, da nema saveznika u svijetu, da je Srbija na rubu gladi. Dri li ga mit, njegova ideologija, demagogija, vojska, dravni aparat? Sve to, i jo poneto. Spomenuli ste glad: Srbija je u bijedi, ali, sreom ili naalost, Srbija ne poznaje glad tek sada, prvi put u historiji, javlja se saznanje da i Srbija moe biti gladna. To stvara ok, ali jo ne takav da bi prazni eludac mogao uzdrmati vlast, reim; trebat e neto vie od eluca, morat e ljude zaboljeti i glava. Da nije etnikih sukoba, glad bi uzdrmala najpre vlast u BiH. Kaete: ideologija a ja bih rekao: meni se ini da se u sluaju Miloevia radi o pukom populizmu, koji u svojim korijenima ima i boljevizma. U Srbije se ponavlja jedna tipina situacija koja se javlja svaki put kad je vlast ugroena ucjena srpskih socijalista sudbinom Srba izvan Srbije. Nije udo da je centar iz Beograda nagovorio svoje filijale u BiH da uine u Sarajevu ono to su uinili; to skree panju od Beograda i od 9. oujka i omoguuje Miloeviu da upotrebi sarajevski primjer kao opomenu ta se moe dogoditi, ako opozicija ne bude pametna. Slino se dogodilo i prije godinu dana kada se kroz usta elnika srpske dijaspore osuivana srpska opozicija i njen napor da promijeni stanje u Srbiji. Jer, ugroen je bio, navodno, nacionalni interes, a to trai homogenizaciju. Homogenizacija Srba izaziva homogenizaciju Hrvata kao i drugih; zato i kaem da ostanak stranke na vlasti u Beogradu odgovara stranki na vlasti u Zagrebu. Na prvi pogled, tvrdnja je presmjela, no, vjerujem da je tona i da je iskustvo potvruje. Zato bi, inae, Tuman iao prole godine, poslije demonstracija u Beogradu dizati Miloevia s poda? Hrvatski politiki prostor ne bi bio tako homogen bez Miloevia, i vice versa, naravno. U Zagrebu su sa simpatijama primili Vae isprike hrvatskome narodu zbog razaranja hrvatskih gradova, a u Beogradu su vas zbog toga proglasili izdajnikom. alite li zbog toga? Nikada neu odustati od rijei koje sam izgovorio u prilog obrane Hrvatske, i osude rata. Ali, ja sam branio Hrvatsku, a nikad nisam branio 202

vlast, opozicija, alternativa vlast u Hrvatskoj, ni Tumana ni njegovu stranku. Branio sam Hrvatsku jer je bila napadnuta, i opet bih to uinio. to se tie vlasti, i vladajue stranke, nemam iluzija o njenoj velikoj demokratinosti. Inae, sasvim je prirodno za jednu stranku na vlasti da e poistovijetiti nacionalne i stranake interese s vlastitim interesima, iz krajnje pragmatinih razloga. To ini g. Tuman, i HDZ, danas. to u tome za sada uspijevaju, mogu zahvaliti i g. Miloeviu. Niste odgovorili: koliko je Miloevieva vlast oslonjena na armiju, i na dravni, policijski i represivnii aparat? esto se zaboravlja da je uee Srba van Srbije u dravnoj vlasti u Srbiji, i prije u Jugoslaviji, neproporcionalno njihovu broju u okviru srpskog naroda. Kad sam bio optuivan za izdaju tzv. srpske dijaspore na sluaju Knina, govorio sam da uz svo razumijevanje ne opravdavanje, nego razumijevanje strahova Srba iz Kninske Krajine, oni moraju znati da su samo u funkciji obrane reima koji je vrlo daleko od njih, i koji pomou njih brani pozicije u Srbiji. Upozoravao sam ih da e ih g. Miloevi ostaviti, prije ili kasnije, jer to je neminovno, budui da brani sebe u Srbiji, a napadali su me da pravim podjelu srpskog naroda? Meni je ao to se jedan narod dijeli, ali to nisam uinio ja nego partija na vlasti u Beogradu. Ona se posluila Srbima u Hrvatskoj kao ulogom u jednoj igri koja nema veze ni sa Kninom, ni s Pakracom, ali ima veze sa Beogradom, i sa umadijom. Drugim rijeima, umadijom se vladalo igranjem sa sudbinom Srba u Hrvatskoj. Postoji nesporazum izmeu Srbije i onoga to je slika o njoj; Srbiji to teko pada, ne moe jo svariti tu injenicu. Srbija, koja, uz ostalo, ima i latentni antikomunizam, ba antikomunizam ne ubrajam sebe u antikomuniste, ali ga konstatiram identificirana je, djelimino mimo volje, s onima koji su se prikazali kao pobjednici od 1945. godine. To se dogaa i danas. Neuobiajeno je, oduvijek, velik broj Srba u tzv. Jugoslovneskoj armiji: nema u njoj samo umadinaca, ali ima mnogo Srba iz Like, Dalmacije, Slavonije, Hercegovine... Zato? Zato to su se oni iz posebnih historijskih razloga poistovjeivali s posljeratnom vlau, i to na drugim osnovama od onih na kojima su se, eventualno, s tom istom armijom poistovjeivali Srbijanci. Srbi izvan Srbije danas esto doivljavaju armiju kao zatitnika svoga opstanka, dok Srbi iz Srbije znaju da e Srbija postojati, ta god bilo sa armijom. U kome e se smjeru razvijati prilike u Srbiji? Hoe li ii svojevrsnoj dezagregaciji, raspadu, jer u Vojvodini se ne bune samo Maari ili Hrvati, nego i vojvoanski Srbi, Muslimani iz Sandaka ve

203

Ivan uri imaju rezervne varijante, Albanci sa Kosova poinju se javljati sa svojim zahtevima. O toj opasnosti govorim ve nekoliko godina. Ne mogu je predvidjeti, ali je ne mogu iskljuiti. Ako bi Miloevi izaao bitno oslabljen iz predstojeih konfrontacija, njegov kraj bi mogao imati demokratski izlaz. Dogodi li se suprotno, Srbija bi mogla ui u vrijeme paralelnih sukoba, koji ne bi bili samo srpsko-hrvatski, srpsko-muslimanski, srpsko-madarski i td. nego i srpsko-srpski. Zato bih volio da jo neko vrijeme ostane Miloevieva vlast, ali da bude slaba kako bi mogla prirodno odumrijeti. Plaim se nasilja jer iza nasilja moe doi diktatura. Bude li sve ilo prirodno, demokratska bi se opozicija mogla pripremiti, uz pomo meunarodnog mnijenja. Jer, najgore bi bilo da demokracija u Srbiji prokocka svoje anse na dui rok. Dakle, Va redosled je: prvo slaba, pa onda demokratska vlast. To je samo idealni redoslijed. Ne riskirate li da Vam prijatelji iz opozicije kau da ste fatalist, da produujete rok Miloevieve vlasti? Opozicija je nestrpljiva da to pre doe na vlast. Nestrpljenje je ogromno. I ja bih, kad bih emocionalno reagirao, htio da to pre doe do smjene na vlasti. Ali, ako elim dobro svome narodu, ako elim da se izbjegne krv, da se izbjegne opasnost diktature i graanskog rata, ako zaista elim da srpski narod izae oien u demo* ... o nainu kako da se to najjeftinije postigne. Uzmite 9. oujka: pred Slobodanom Miloeviem stoje dve mogunosti da se oslabljen (a on e sigurno biti oslabljen) i u elji da sauva vlast, liiti svih onih ljudi ije glave opozicija trai, i da ponudi sporazum dijelu opozicije koji je i do sada bio relativno spreman za dijalog s njim. Toj mogunosti dajem male izglede. Vjerojatnije je da on u sluaju ozbiljnijeg uspjeha opozicije posegne za represijom, i s rizicima prilivanja krvi. Refleks sadanje vlasti je, kao i prije godinu dana, tenkovi a ne dijalog. Ne ini li Vam se da Evropa spaava g. Miloevia? Moe li biti sluajno to Mirovna konferencija o Jugoslaviji, poslije stanke od dva mjeseca, nastavlja ba na dan demonstracija u Beogradu. Je li to poruka Srbima: ne ruite Miloevia, on je na partner u pregovorima. Moe biti sluajno ali i ne mora, ne znam. Meutim, o jugoslovenskoj se krizi u ovom momentu se odluuje i s druge strane

Ne vidi se jedan red u tekstu.

204

vlast, opozicija, alternativa Atlantika, barem toliko, koliko i u Evropi. Kada je rije o odgovornosti Evrope za fenomen srpskih socijalista, ona postoji, nezavisno od te koincidencije. ak je tu i jedna od kljunih greaka koja je pravljena u pregovorima. S obzirom na odnose sa Srbijom, Francuska je, da je htjela, mogla prolog ljeta izvriti bolji i jai pritisak na Miloevia i mijenjati njegovo ponaanje u jugozbivanjima. Vjerovatno se radi i o nerazumevanju, i o pogrenim procjenama, ali taj primjer takoer govori o o tome koliko smo mi precijenili volju i mogunosti Evropske zajednice. Evropa je suvie zaokupljena sobom i svojim problemima, a ponekad mi se ini da nije ni htjela da postupi dugaije od onoga to je inila. Prologa je rujna, recimo, grupa opozicionih elnika s jugoslavenskih prostora, od Slovenije do Makedonije, postigla konsenzus o ureenju odnosa, neusporedivo bolji od svih dogovora naih elnika koji dre vlast. Mi smo se spotrazumijeli o priznavanju svih republika u postojeim granicama, o ouvanju jugoslavenskog ekonomskog, tehnolokog, komunikacijskog, o asocijaciji tipa Evropske zajednice i uputili tekst naeg sporazuma konferenciji u Haagu. Nikad o njemu tamo nije bilo spomena. Moglo se makar informativno rei da ima i takvih prijedloga. Prije mjesec dana, na jednom skupu u Parizu, Dragan Veselinovii i ja smo izali s prijedlogom francuskoj javnosti u ime dijela opozicije da se izvri federalizacija Srbije, gdje bi na ravnoj nozi odluivali Kosovo, ua Srbija i Vojvodina. Predloili smo takoer da i Hrvatska uini slino u okvirima Republike Hrvatske, ne samo kad je rije o Srbima, nego o pojedinim hrvatskim cjelinama. Nema spremnosti ni da se razmotri takav prijedlog. Ne moe Srbija rijeiti svoju budunost bez Albanaca, isto kao to Hrvatska ne moe rijeiti svoj problem mimo Srba koji u njoj ive. Politika budunost Hrvatske mora ukljuivati i Srbe, isto kao to Srbi moraju svoju budunost traiti u okviru Hrvatske. Neki govore da lord Carrington, koji vodi mirovnu konferenciju, ima nekritiko miljenje o g. Miloeviu, bitno drugaije od onoga koje je Mirko Kovaiii izloio u Liberationu. Ne znam. Lorda Carringtona ne poznajem, ali mislim da je, pored ostalog, produavanje njegove misije i u funkciji odgaanja rijeenja sve dok okolnosti ne budu zrele. Sasvim je sigurno da e boravak plavih ljemova biti dui nego to se sada misli, sasvim je sigurno da nema nita

ii iii

Dragan Veselinov, ministar u Vladi Zorana inia. Mirko Kova, pisac.

205

Ivan uri od kuse Jugoslavije, koju je u nizu svojih inventivnosti smislio g. Miloevi, sasvim je sigurno da nee biti nita od kantonizacije BiH, sasvim je sigurno da hrvatski krajevi, koje dri armija, nee nikad biti u sastavu Srbije, sasvim je sigurno da se ti krajevi nee vratiti pod hrvatsku vlast dok se u Zagrebu ne promijene prilike, sasvim je sigurno da e Srbija biti druga Srbija, i da e Hrvatska biti druga Hrvatska, svaka u svojim granicama. Sve su to procesi. Mislim da se rijeenje trai na dugi rok, a posebno su strpljenju skloni oni s druge strane Atlantika. To nije za ovu, moda ni za sljedeu godinu. Nedjeljni Vjesnik, 08. oujka 1992. (Mirko Gali)

206

vlast, opozicija, alternativa

4. SRBIJA JO NIJE DODIRNULA DNO

Svoj pariki egzil, koji traje od listopada prole godine, dr. Ivan uri popratit e mjeavinom blage ironije i nostalgije: Prisiljavanjem na privremeno povlaenje iz zemlje nehotino mi je napravljena usluga: ostao sam na neki nain, politiki (a duhovno svakako) 'sauvan'. Neak Bogdana Bogdanovia,* na ijoj beogradskoj kui stoji grafit: Ovde ivi ustaa Bogdanovi, dr. uri prvi je srpski intelektualac koji se javno i bez ograda distancirao od politike Slobodana Miloevia i njegovih ratnih pohoda po Hrvatskoj. Jugoslovenska armija, poistovjeena sa srpskom politikom, nalazi se u Hrvatskoj. Niim se ne moe opravdati bombardiranje Dubrovnika, hrvatskih crkava, nesrea nanijeta svim stanovnicima Hrvatske, rekao je. I dodao: Kao Srbin osjeam stid. Poslije rata zatrait u oprotaj od hrvatskog naroda. U jeku agresije na Hrvatsku ta urieva izjava prihvaena je s velikim simpatijama, kao glas razuma i izraz osobne hrabrosti. Francuska je, uz Beograd, profilirala njegove znanstvene i intelektualne spoznaje, pa njegova razmiljanja o demokraciji na ovim prostorima treba promatrati i kroz injenicu da je vidokrug s Eiffelova tornja ipak iri nego onaj s vrha Beograanke ili Zagrebake katedrale. Iako je knjiga Godine raspleta Slobodana Miloevia poodavno objavljena, konani rasplet krize na podrujima bive Jugoslavije jo se ne nazire. Kako ga vi vidite? Nedavno, u Ljubljani, prisustvujui kongresu Liberalnodemokratske stranke, podsjetio sam prisutne da smo moj prijatelj Joe

Bogdan Bogdanovi, profesor, arhitekta, gradonaelnik Beograda. Sada ivi u

Beu.

207

Ivan uri kolj i ja prije dve godine bivali usporedo optuivani i za jugoslavenstvo (ak i ono nadnacionalno) i za separatizam, a sve zato to smo on kao predsjednik spomenute stranke i ja kao predsjednik Liberalnog saveza Srbije uporno tvrdili da Jugoslavije, pogotovo ona koja je bila poznata pod imenom SFRJ vie nee biti, ali da bez obzira na to to tko mislio, postoji i dalje jugoslavenski prostor. Iz osobnog iskustva znam koliko su mi se, pa i u krugu politikih bliskomiljenika, podsmijevali zbog upotrebe rei prostor, no vidim da su danas rijetki oni koji e bar iz redova pretendenata na opoziciju srpskim nacionalsocijalistima izostaviti taj termin u svojim javnim nastupanjima. Moram li dodati da je ista rije vrlo draga naim prisilnim meunarodnim tutorima. Uostalom, taj je prostor branjiv geografskim, povijesnim, kulturnim i ekonomskim argumentima, postojao je i prije nego to je Jugoslavija nastala, te nema ni jednog valjanog dokaza da je, s njenim nestankom, nestao i on. Stoga, govorili smo tada kolc i ja, nuno je da navedeni prostor bude to prije valjano politiki reartikuliran.

Napada i napadnuti
Mislite li nakon svega to se na tom prostoru dogodilo da takva razmiljanja imaju vie ikakva izgleda? Naalost, povijesno gledano (a ja sam, ipak, jo uvijek najpre historiar), ak i strahote rata koji ne jenjava surovo pokazuju postojanje ovog prostora. Jer, kako ljubav, tako i mrnja (ili neka druga kolektivna strast) u mom zanatu potvrda su za meusobnu bliskost i komplementarnost, dok je jedino indiferentnost znak odsustva komunikacije. Ta je reartikulacija, da je bilo sree, mogla biti izvedena i prije godinu dana, onog trenutka kada je Jugoslavija prestala postojati. Mogli su ve tada nai evropski mentori da se sloe s prijedlogom koji je imao i podrku SAD, a za koji sam se i sam zalagao gdje sam god mogao (u Parizu, EZ-u, Londonu, Budimpeti...). On se svodio na priznanje nezavisnosti svim nekadanjim Yu-republikama, u postojeim meunarodno priznatim unutranjim i vanjskim granicama, s obavezom ohrabrivanja njihova meusobnog (bilateralnog, multilateralnog) udruivanja po uzoru na EZ, tamo gde je ono mogue. Taj je prijedlog takoer bio uvjetovan i obvezom svojevrsne federalizacije (ne federacije) Srbije i hrvatske kada je rije o manjinskom stanovnitvu u veinskom poloaju na odreenom dijelu teritorija republike, bez mogunosti majorizacije i s cjelovitom politikom (a ne samo kulturnom) autonomijom, 208

vlast, opozicija, alternativa odnosno, sa zatienim personalnim pravima za pripadnike manjine na teritoriju itave nezavisne drave. Sve to uz vrsta meunarodna jemstva. Nemojmo se zavaravati: niti graanske niti nacionalne Srbije ne moe biti bez pristanka ne-Srba (a naroito Albanaca) da ive u njoj, a da bi oni u njoj ivjeli, mora im se dati mogunost da, u politikom pogledu, stanovnik Kosova, Vojvodine i umadije ravnopravno odluuje. Isto vrijedi i za hrvatsku: sigurno je da, recimo, Kninska krajina nikada nee biti Srbija, ali je isto tako sigurno da bez pristanka Srba iz Hrvatske da ive u njoj ne moe biti ni demokratske Hrvatske. U prijedlogu je bilo govora i o prednostima regionalizacije koja bi, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, itav problem olakala proirenjem tekoa sa striktno etnikog na pitanja kulturnih tradicija i ekonomskih afiniteta. To je bar vama u Dalmaciji itekako poznato. Oigledno je da e, na kraju krajeva, ovakav model biti nametnut, usprkos protivljenju sadanjih vlastodraca (poslije koliko rtava?), meu kojima, da ponovim po tko zna koji put, nevinih nema. Ali, postoji prvooptueni, autor Godina raspleta. Postoji i personifikacija drugooptuenoga, oliena u autoru Bespua povijesne zbiljnosti. Postoje zatim Hrvatska i Bosna koje su napadnute i Srbija kao napada, ali ne postoji demokracija koja se branila pred boljevizmom kao agresorom. Vukovar, Osijek, Sarajevo ili Viegrad treba braniti, ali ne i HDZ, odnosno SDA. Tako o nama razmiljaju i nai mentori, lieni u meuvremenu iluzija o determiniranim good i bad guys. O zbivanjima iz Graza, fantazmu o podijeli Bosne na bratski nain, fantazmu bojim se fatalnom za g. Tumana, ne elim ni govoriti (sjetite se oujka 1991. godine i Karaoreva). U takvim pregovorima hrvatski je predsjednik objektivno vei gubitnik nego g. Miloevi. Ovaj drugi u svijetu i nema to izgubiti, dok je g. Tuman doskora jo poneto i imao.

U susret katastrofi
Nijedna od kljunih toaka Miloevieva programa zaustavljanje iseljavanje s Kosova, zajam za privredni preporod Srbije, okupljanje svih Srba u jednu dravu nije se ostvarila. Kako tumaite da je i pored toga pa i vie od pola milijuna potpisa za njegovu smjenu jo na elu Srbije? Mislim da je konstatacija u vaem pitanju o posljedicama spomenute politike blaga u usporedbi s njenim znatno katastrofalnijim efektima. Da bude sve jo gore, nije istina da se takav ishod nije mogao predvidjeti, pa vjerovatno i sprijeiti. to tako nije i bilo, krivaca ima vie, a 209

Ivan uri veliki dio odgovornosti snosi i nae meunarodno okruenje, u prvom redu EZ. No, za lamentiranje je kasno. S druge strane, od svega je bilo najpogrenije olako povjerovati da je fenomen populizma, nacionalizma (neusporedivo vie nego boljevizma) i totalitarizma svojstven iskljuivo brdovitom Balkanu, te da je demokratska Evropa na njega imuna. Niti je Italija barbarska, niti Njemaka balkanska zemlja, pa su, u jednom trenutku, voljom veine, upoznale faizam i nacizam. Rumunji nisu gori narod od drugih pa su upoznali Causescua, Grci svoje pukovnike, Francuzi sramni reim u Vichiju, konano, Hrvati zloglasnu NDH. Isto tako netono je tvrditi da je Srbija navodno genetski odanija praksi komunistikog i postkomunistikog drutva nego to su to druge bive Yu-republike. Historijski bi se lako dokazalo suprotno, bar kada je rije o Srbiji, a ne o Srbima svugdje gdje ih ima. Sigurno je da je historijska frustracija i Srba i Srbije sudbinom koja ih je zadesila u 20. stolljeu olakala nacionalistiki fantazam, ponuen od g. Miloevia. Sigurno je, takoer, da je podloga za taj fantazam, bar kada je rije o Srbiji, mnogo solidnija na Gazimestanu nego u Vrginmostu, na primjer. Ne treba zaboraviti ni da je srpski narod vrlo sloenih, esto i razliitih tradicija. Uzmite za primjer samo karakter Drugog svjetskog rata u Lici, gdje je alternativa ustakom nou bila uma, u njoj batinici treeg Rima i pravoslavlja mnogo vie nego komunizma (da nije sluajno ko od likih Srba itao djela klasika?), odnosno Srbiju u kojoj nema ni Muslimana, ni Hrvata, ali postoji ustanak i ubrzo isti graanski rat izmeu Srba i Srba. Konano, pobjeda partizana 1945. godine bila je iz aspekta dobrog dijela tzv. duboke Srbije najpre trijumf njihove brae iz dijaspore, pa tek onda onda njoj u osnovi nepoznatih hrvatskih i slovenskih komunista. Srbija, moram i to rei, u povoljnijim okolnostima jedino je bogatija uz iskustvo i doprinos te dijaspore. Zato je i bilo podlo sluiti se dijasporom ne zbog obrane njenih prava, tamo gdje su ona ugroena, ve da bi se pomou nje ucjenjivala Srbija i vladalo Beogradom. Pogibeljna posljedica moe biti raskol u krilu jednog naroda. A kada smo kod Srbije, da dodam da i ona, s relativno velikom dravnom i neto manjom (za balkanske pojmove jo uvijek znatnom) demokratskom tradicijom, iskustveno ne poznaje ni glad ni politiku usamljenost. Iskustvo relativne ekonomske samodovoljnosti joj onemoguava i sagledavanje posljedica katastrofe u kojoj se nala. Zato esto i kaem da Srbija jo nije dodirnula dno. Meutim, ne smije se zaboraviti i jedan drugi nauk. Na ovim prostorima nema trajnog mira bez jake Srbije, a pogotovo ne na tetu Srbije.

210

vlast, opozicija, alternativa Ta mi reenica odnekle zvui poznato. Nije li upravo takav stav, politika zasnovana na toj tezi i uzrokovala ovo krvoprolie koje nas je snalo? Snaga Srbije treba poivati na njenoj asnoj prolosti, na demokratskom i liberalnom Beogradu (trenutno gradu-izgnaniku s vlastitog tla), a ne na osvajakim bakanalijama po tuem vlasnitvu... Da odgovorim i na konkretno pitanje: g. Miloevi je danas, pouzdano, bez veine kojom je raspolagao prije godinu dana. Naalost, postojea opozicija se u meuvremenu potroila jo vie od njega. Stvorio se tako svojevrsni vakuum veine koji tek eka da bude pokriven novom, dubokom patriotskom i duboko antinacionalistikom alternativom. Za nju treba jo dosta vremena i mnogo pomoi, kako od naih mentora, tako i od efekata daljnjeg sunovrata. Jer, veina koja je danas protiv g. Miloevia nije slona oko toga zato je protiv. Ima jo uvijek onih koji mu zamjeraju neostvarivanje obeanog nacionalistikog fantazma, a ne i samu inicijalnu ideju. Po sebi se razumije da bi takva demokratska Srbija bila efikasniji zatitnik i srpske dijaspore, da bi ona neminovno izazvala demokratske promjene na itavom jugoslavsnekom prostoru pa i u Hrvatskoj (usput, teko je biti u opoziciji u zemlji lienoj treine teritorije), kao i da bi, paradoksalno, iz kuta vladajue stranke u Hrvatskoj manje zlo bilo s g. Miloeviem, nego s njegovim demokratskim nasljednicima. Otuda i urba oba reima s izborima, usprkos upozorenjima navedenih mentora da za njih nema uvjeta. Protekli izbori su od njih u Hrvatskoj dobili prolaznu ocjenu, a ovi, ako ih bude, sigurno nee (bez obzira na izjave o okonanju rata praene naprasnim mirnodopskim izgledom Zagreba kako e izbore obaviti u Vukovaru ili Kninu?). G. Miloeviu je ionako svejedno on se na neprelazne ocjene odavno navikao. EZ i SAD, kao i neke islamske zemlje, povukle su na kozultacije svoje ambasadore iz Beograda, imenujui Srbiju i JNA agresorima u ratu u BiH. Moe li taj diplomatski potez i otre mjere koje nakon njega slijede, po Vaem sudu, uzdrmati Miloevia? Figurativno govorei, g. Tuman je lo ak, ak ponavlja, a g. Miloevi je ak zauvijek izbaen iz kole kojoj se sveti, sve oajniji, razbijajui njene prozore. Pri tome on dobro procjenjuje nekoliko inilaca: prvo, ak i da eli, osim bjekstva u napredovanju, malo mu ta ostaje. Drugo, EZ nije postala politika Evropa, kao to ni Amerikanci jo uvjek ne ele da na Balkanu tu politiku Evropu zamjenjuju, vlastitim sredstvima i metodama. Tree, Srbija je ak i s takvim upravljaem kakav je on ipak potrebna i EZ i SAD. etvrto, ksenofobija i izolacija su idealni 211

Ivan uri ambijent za populistiki totalitarizam. Peto, unutranje rezerve za pothranjivanje vlasti jo uvijek se kriju u nepotroenim racijama na sve masovnije nacionalne izdajnike, odnosno u ponudi graanima da, ako ba hoe, mogu birati izmeu njega i eelja. Ne bih ni jednu od ovih procjena osporio kao netonu, ali bih, usprkos svemu, zakljuio da je dobiven pogrean rezultat u zbiru spomenutih injenica. Kakav je Va stav o novostvorenoj Saveznoj republici Jugoslaviji? Posebno s obzirom na injenicu da se jedino u Srbiji graani nisu imali prilike izjasniti u kakvoj dravi ele ivjeti. Isto kao to je, pretpostavljam, i va. Da nije tuno bilo bi smijeno. Jugoslavija, ako je igdje ima danas, moe se najprije traiti u BiH. Stoga je barbarstvo, koje na djelu dokazuju napadai, na jedno Sarajevo ili Mostar, u osnovi najprije bjes ili osveta prema Jugoslaviji. Otuda i toliko malo razumijevanja za patnje tamonjih stanovnika kod svih ostalih koji se jugoslavenskog prostora boje. Sarajevo i Mostar nisu samo elementi za budue nirnberke procese raznoraznim beogradskim mafijaima i njihovim gazdama, oni su samo najvea mrlja na savjesti Zapadnog svijeta od Drugog svjetskog rata naovamo, oni su takoer i fijasko snova o budunosti u okviru nacionalno oienih i od susjeda dobro ograenih nacionalnih feuda. A kada je rije o Srbiji i Crnoj Gori, njihova bliskost postoji nezavisno od spomenutog jugoslavenskog prostora, pa je i jugoslavensko ime neadekvatno koristiti u govoru o njima. Dakle, u pitanju je jo jedna u nizu inovacija kratkoga daha, smiljena u glavi po definiciji laljivih upravljaa Beograda i njihovih privremeno vjernih aua iz Podgorice. Meutim, tu treba istaknuti i sljedee: svaki koncept budunosti Srbije i Crne Gore koji se zasniva bilo na crnogorstvu, bilo na srpstvu koje crnogorstvu odrie posebnosti u odnosu na Srbiju nema nikakvih izgleda na uspjeh.

Beograd klju krize

Kako objanjavate injenicu da su prologodinji 9. oujka u Beogradu i pliana revolucija koja je zatim usljedila imali znatno veu snagu i naboj nego ovogodinje demonstracije, bez obzira na to to lani u to vrijeme nije bilo ni rata, ni nasilne mobilizacije, ni mrtvih, ni obogaljenih? Jednostavno, institucionalizirana opozicija vladajuoj stranci u meuvremenu se potroila. Sigurno je da g. Miloevi danas vie ne raspolae veinom glasova u Srbiji, ali je isto tako sigurno i da je 212

vlast, opozicija, alternativa spomenuta opozicija u toku godine dana jo vie oslabila. Ono to dominira politikom pozornicom Srbije jest svojevrsni vakuum koji tek eka da bude ponovo i drugaije pokriven. Primjera radi, odbijanje Srbije da ide u rat preko Drine, uz to i zbog vrlo maglovitih ciljeva, zaista, naalost, nije bilo do spontano. Postojea opozicija nije bila kadra, nije htjela ili nije mogla svejedno takvo raspoloenje politiki uobliiti. Zato i inzistiram, nuno je demokratske opozicijske snage u Srbiji reartikulirati, u neku ruku poi iz poetka, ovaj put oslanjajui se na podrku demokratskog svijeta. Ali za takav, svakako dugotrajan pothvat koji se mjeri i godinama, potrebno je i da nai mentori budu neposredno zainteresirani. Izgleda da se neto slino ve i dogaa. Jer, plave kacige, Haag, Bruxelles ili Lisabon jesu samo kupovanje vremena, budui da je klju krize u Beogradu. Bez jake i demokratske Srbije, da i to ponovim, nema niti mira niti demokracije na jugoslavenskom prostoru, nema ni jake i demokratske Hrvatske, a konano, nema ni zatite Srba izvan Srbije. Zato, da jo jednom parafraziram ono to, sam izrekao u listopadu prole godine: Srbija treba svog de Gaulla. Treba rei: Srbija je izgubila jednu bitku, ali nije i rat. Izgubljena bitka bio je rat koji su srpski nacionalsocijalisti dosad vodili, a dobiven rat moe biti samo mir i demokratski uzor koji e liberalni Beograd, nadam se, opet nuditi susjedima. Na takve promjene u Beogradu moda e se ekati i godinama, ali ako do njih doe, na promjene kod susjeda ekalo bi se mnogo, mnogo manje. Pri navedenoj reartikulaciji opozicije u Srbiji, a time bih i zakljuio razgovor, postoje samo dva kriterija: odanost demokraciji i patriotizam. Rodoljublje se danas najbolje mjeri nepristajanjem ni na kakvo koketiranje sa nacionalizmom. Vjerovatno da je u tom koketiranju i osnovni razlog neuspjeha dosadanje opozicije. U nadmetanju oko dilema tko je vei Srbin ili Hrvat nai su vlastodrci bez premca, a g. Miloeviu jedino rival moe biti g. eelj, njegov alter ego. Vama ostavljam da hrvatske paralele napravite sami. Slobodna Dalmacija, 27. lipnja 1992. (Drago Hedl)

213

Ivan uri

5. KLJU JE U BEOGRADU
O vlastitom i tuim izgnanstvima, svom politikom delovanju u Parizu, podjednakim krivicama Beograda, Zagreba i Sarajeva, budunosti junoslovenskog prostora, vladi g. Pania, Vojvodini i o svom povratku... Naglo ste nestali prole jeseni, navodno sklanjajui se od mobilizacije. Jeste li izbeglica, politiki emigrant ili... ta radite? U Parizu, tanije izvan Beograda nalazim se od novembra prole godine. Moj poloaj ovde je, formalno gledano, sasvim legalan. Dodue, istina je da se u jednom trenutku naglo pokazala potreba za mojim proverenim vojnikim vrednostima (u tzv. JNA bio sam obian vojnik i sluio ABHO), kao to je, recimo, istina i da se, posle etvrt veka provedenog na Filozofskom fakultetu u Beogradu, naprasno stalo sumnjati ak i u moju pedagoku podobnost. No, niti sam bio jedini, niti je to u neposrednoj vezi sa mojim odlaskom. Za okolnost to sam, jednog oktobarskog dana, bio prinuen da se navrat nanos pripremim za put, nisu bila kriva ni svakodnevna maltretiranja mojih blinjih, niti ucene i prinudna druenja sa nepoznatim a nametnutim uvarima i prijateljima. Ne daj Boe da je tako bilo. A o ostalom, moda jednom, u starakim seanjima, amnezijama i preterivanjima. Ovde predajem na Institutu za evropske studije pri Univerzitetu Pariz VII, saradnik sam College de France, oekujem, uz ostalo, takoe izlazak u Parizu tri knjige: Prva je francusko izdanje Sumraka Vizantije, druga govori o istorijskim korenima jugoslovenske krize, a trea je saeto vienje povesti Srbije. Dakle, nisam ni dezerter ni izbeglica, a ni politiki emigrant, to ne znai da se trenutno u Beograd, grad u kome sam svojevoljno eleo da ivim (ne po zasluzi roenja niti zato to nisam mogao na drugoj strani), ne nalazi u izgnanstvu.

214

vlast, opozicija, alternativa Uostalom, to je sluaj kako sa Srbijom, tako i sa oboma nam dragom Vojvodinom. Govorim prvenstveno o duhovnom, pa tek onda i opipljivom, fizikom izgonu. Pomenuto duhovno proterivanje oliava, na primer, izvesni gospodin eelj. No, ne zato to je on bio i ostao kolebljivac koji se neka izmeu nacional-socijalizma i Staljina, niti zato to ja, ak i kada bih hteo, ne bih sa precima mogao nikuda izvan paaluka, ve iznad svega zato to, iznad svega potujui vlastitu i tuu prolost, uzgred pomalo se razumevajui u zemljopis i istoriju, dobro znam zato Srbija nije niti u Dubrovniku, niti u Osijeku, kao to dobro znam da ako Szabadka s pravom jeste Subotica, onda i Novi Sad mora biti uporedno i Ujvidek. Da ne ream dalje, ako ovaj na svet uopte eli da preivi, najpre mora odustati od mitova, varvarske stvarnosti i truda da se to pre stigne u antievropsku (predevropsku) budunost. Dodao bih na kraju jo neto: tano je da je Francuska, uz Beograd, presudno oblikovala moja nauna i intelektualna znanja; slino je bilo i sa mojim precima: Stoga u njoj nisam tuin u doslovnom smislu rei. Ali, takoe je tano, bar sam tako bio uen i od oca i od majke, da mi je dunost da svoje usluge uvek najpre nudim sopstvenoj zemlji. Ako, a slino sam nedavno govorio i u rijekom Novom listu, ona, ili oni koji u ime zemlje sude, u jednom trenutku procene da su te usluge izline, ne ostaje nita do da ih ponudim tamo gde su, kao u Parizu, kriterijumi nii no u Beogradu. Naravno, ovo to sam rekao tie se iskljuivo tzv. intelektualnih ponuda. U politici, meutim, u zemlji kakva je naa, takav fair play odbijam. Znai, verujem da je i dalje da je patriotska obaveza svih da, bez obzira na osude za izdajstvo ili zamerke o nedostojnosti politikog zanata, pokuaju sve ne bi li se kataklizma spreila. U suprotnom, odgovornost je i na onima koji su isto mislili, ali nita nisu uradili, makar toliko da bi ljudi znali ta su mislili. Prozivam u prvom redu intelektualce i tzv. graane koji moraju znati, a to sam u bezbroj navrata ponavljao, da u drutvima poput naeg, u kojima politika tek treba da bude posao profesionalaca, u kojima demokratskog iskustva nema, oni ako ne osmisle beg od totalitarizma nema ko drugi. Alternativa je populizam, carstvo nebesko, korijenje, stid pred potomstvom sve ono to vam je svakako poznato. Bili ste predsednik Reformske stranke. Gde ste danas, politiki? Tamo gde sam oduvek bio. Bio sam meu prvima, sa mojim prijateljima iz Liberalnog foruma Srbije (V. Stevanovi,i M. Kova, B.

Vidosav Stevanovi, knjievnik.

215

Ivan uri Bogdanovi, F. David,ii V. Dimitrijevi,iii D. Veselinov, L. Perovi,iv S. irkovi...), koji sam, jo pre dve godine, govorio da Jugoslavije vie nema, ali da ostaje, od Jugoslavije stariji i trajniji, jugoslovenski prostor ija politika i ekonomska reartikulacija tek predstoji. Slino su tvrdili i moji prijatelji iz Liberalno-demokratske stranke Slovenije. Tako smo Joe kolj i ja uredno bivali optuivani i za separatizam i za unitarizam. Kako od koga. Nae se miljenje nije promenilo a sve to se danas zbiva samo ga potvruje. I dalje ostajem pri sledeem a, koliko mi je poznato, takvom su rasuivanju skloni i nai meunarodni mentori: jugoslovenski prostor zahteva celovito reenje krize; to reenje ukljuuje meusobno priznanje svih eks-jugoslovenskih republika kao nezavisnih drava, u njihovim unutranjim i spoljnim granicama, onakvim kakve su bile i u Jugoslaviji; u okviru tih republika, tamo gde je neophodno, treba pristupiti bilo federalizaciji (ne federaciji) bilo kolektivnoj autonomiji za manjinsko stanovnitvo koje je na lokalnom porostoru u veini; tamo gde to nije mogue, treba sprovesti naela tzv. personalne autonomije sve to bez mogunosti majorizacije, sa ustavnim garancijama i uz jemstvo meunarodne zajednice; takoe, tamo gde posebnosti nisu prvenstveno etnike ve kulturne ili ekonomske, kao to je sluaj sa Vojvodinom ili Istrom, treba pribei u to veoj meri istim kriterijumima; u Srbiji bi se mogla izvesti navedena federalizacija prema kojoj bi Albanac sa Kosova, umadinac i Bavanin raspolagali istim pravima; usput, to je i jedina ozbiljna zamena pukoj represiji na Kosovu. Meunarodna zajednica bi, sa svoje strane, bila spremna da nagrauje svaku vrstu ekonomskog, kulturnog pa i politikog, bilateralnog ili multilateralnog povezivanja meu ovim nezavisnim dravama. Prirodno, eventualna federalizacija Srbije podrazumeva i adekvatne promene u praksi Hrvatske. Nije u pitanju tante za kukuriku ve Realpolitik Kada je po sredi Bosna i Hercegovina, valja se u poneem setiti komunistikih iskustava i oplemeniti ih demokratijom. Ova republika je, ne prestajui da bude drava Muslimana, Srba i Hrvata, mora da bude drava graana, to, u najmanju ruku, znai da joj je dvodomni parlamentarni sistem neophodan kao i ustavno onemoguavanje kako etnike majorizacije tako i zloupotrebe nacionalnog veta. Nemojmo se zavaravati: nikad Srbija

ii

Filip David, knjievnik. Vojin Dimitrijeviu, profesor Pravnog fakulteta. iv Latinka Perovi, istoriar.
iii

216

vlast, opozicija, alternativa dogovora sa ne-Srbima, graanima Srbije, nee biti demokratska; nikad nee biti suverene i demokratske Hrvatske, ukoliko Srbi koji ele da ive u njoj, tu dravu ne oseaju tako. Uveren sam da e, na kraju krajeva, tako biti. Upravo je Bosna, na tragini nain, naalost, pokazala da modeli reenja, najpre nueni iz Beograda, a zatim prihvatani u Zagrebu, od srpsko-hrvatske bratske podele te teritorije (setite se jo onog dogovora u Karaorevu, marta 1991) do kantonizacije jesu raun bez (muslimanskog) krmara, da ne govorim o graanima jednog Sarajeva koji ne pristaju na poistoveivanje sa tabom na Palama, i stoerom u Ljubukom. Za ovakvu vrstu razmiljanja ima mnogo razumevanja i u Ljubljani i u Skoplju, no, od njih danas malo ta zavisi. Klju je u Beogradu, gde je sve poelo, potom u Zagrebu, u kome sadanja vlast neposredno zavisi od politikog zdravlja beogradskih vlasti, pa tek onda u najmanje krivom zvaninom Sarajevu. Bosna je posledica a ne uzrok krize. Sigurno da politiki razum ovih dana nalae okretanje budunosti, graenju a ne ruenju, kompromisima a ne iskljuivostima. To prvenstveno vai za Srbiju. Ali, ovaj isti razum podrazumeva i jasnu svest o onome to se zbivalo u Vukovaru ili jednom Mostaru. Hou rei da je Vukovar makar iz moralnih razloga, trebalo zatititi, kao i napadnutu Hrvatsku, ali nikako ne i navodnu demokraciju u njoj napadnutu od boljevika. Koliko je hrvatski ustav bio demokratski, izlino je i govoriti, pogledajte samo primedbe Badenterove komisije, no, najgori nain da se nezadovoljstvo izrazi bilo je u bacanju u naruje ludacima koji su bulaznili o Srbiji do Karlobaga i Virovitice, odnosno njihovim pritvornim zatitnicima koji, jednom davno, nisu dali da se ovaj narod bije. Da li Srba ima vie ili manje u Hrvatskoj, da li im je bolje ili gore to su pitanja koja sam sam postavljao pre rata, ali njih valja da sebi, a ne voi, postavi sada svaki vatreni rodoljubac. Vou ostavimo mirnijim vremenima i pobrinimo se da se sada meusobno ne dotuemo, odnosno da nas ne prevare kopije preanjeg, ali pod drugim imenom. Ili, kako bi Vuk Karadi rekao, da ne bude isto to samo malo drukije. Povremeno se oglaavate preko novina. Nedostaje li vam politiko delovanje? Jeste li u danima Vidovdanskog sabora poeleli da izaete pred sto hiljada ljudi? Izgleda da se nismo savim razumeli. Ostao sam tamo gde sam bio, uz ostalo i u politici. tavie, ini mi se da njom bavim i vie nego to mi ostale obaveze doputaju. Vidite, prisiljavanjem na privremeno povlaenje iz zemlje, nehotino mi je napravljen poklon: ostao sam, na odreeni nain, politiki (a duhovno svakako) sauvan. Naime, valjalo me 217

Ivan uri je gurnuti. Jer, iako svestan da demokratska opozicija, takva kakva je, nije u stanju da preokrene prilike, budui da sam i sam nepuna tri meseca vodio Reformiste Srbije, morao sam, hteo ne hteo da uestvujem u svakodnevici na naine iji su se efekti uveliko potroili. A od pisanja saoptenja, nadgovaranja sa mnogima u krilu te iste opozicije, stizanja kradom na televiziju ili u novine, zborovanju na trgovima i sindikalnim dvoranama ve odavno nije bilo vie vajde. Da nevolja bude jo vea, znatan deo opozicije, a tome se miljenju u meuvremenu pridruivala i veina javnog mnjenja Srbije, jeste bio suprotstavljen vladajuem reimu, ali prvenstveno zato to g. Miloevi nije ostvario ono to je obeao (veliku Srbiju), a ne zato to je ta ideja bila samoubilaka, i to od poetka. Takoe, sve sam ubeeniji bio da je u Srbiji neophodno izai iz uskih i potroenih stranakih okvira, bilo da bi se napravile nove i ire, prave politike asocijacije, bilo nadstranaka okupljanja. Bio sam, isto tako, svestan da, bez obzira koliko neopravdano, Reformisti Srbije teko mogu opstati sami i nepromenjeni, jer pritisak i neprestane optube su uinili svoje, a unekoliko su iluzije, rasprostranjene u delu reformistikog lanstva objektivno pomagale slabljenju te stranke. O preprekama koje slede onu izreku Boe, sauvaj me od prijatelja, od neprijatelja se i sam uvam ne bih govorio. Sve to izlaem, nezavisno od okolnosti to su reformisti Srbije, i u septembru prole godine, prema ispitivanjima javnog mnjenja, bili sigurno trea stranka po snazi u krilu opozicije. Meutim, najvanije je bilo saznanje da, otkako je o nama poelo da se sve vie odluuje u svetu, a sve manje kod nas, moda i ja mogu biti od vee koristi ovde, u Parizu ili Vaingtonu, nego u Beogradu. Ova poslednja konstatacija je danas tanija nego ikad ranije. A kada je re o poslu, eto, upravo sam se vratio iz Bordoa gde sam razgovarao, pored ostalih, sa g. Mielom Rokarom i g. erarom Fuksom (nacionalnim sekretarom Socijalistike partije Francuske za odnose sa inostranstvom), sutra se po drugi put u kratkom razmaku sastajem sa predsednikom Komisije za spoljnopolitike odnose francuske Skuptine, g. Belonom, prekosutra to Vam ve ne mogu rei. Prirodno, u kontaktu sam i sa Evropskim parlamentom, administracijom u Vaingtonu. ta jo treba da dodam pa da se i Vi pridruite onima koji me optuuju da sam navodno ovek Zapada? Kako Vam Srbija i sav ovdanji jad izgleda iz Pariza? Vidite li izlaz? Kakav? Kada je re o onome to je do nas, a nije sve do nas, g. Pani je u svom obraanju u Saveznoj skuptini uglavnom osnovno pomenuo. No, to je samo prvi korak. Ostaje da se vidi koji su sledei. Problem 218

vlast, opozicija, alternativa samoosveivanja je u njegovom govoru bio tek dotaknut, a Srbima je potrebno dugotrajno kolektivno mentalno ienje, bojim se da ih eka i sadomazohistiko rovarenje po savesti (svojoj i tuoj). S druge strane, Srbija je svetu, a pogotovo Balkanskom prostoru, neophodna kao jaka drava. Ali, snaga Srbije mora da poiva na demokratiji a ne na kraama tueg i klanju. Gresi drugih mene ne zanimaju dogod sam ja grean, pogotovo ako je prvobitni greh bio moj. To vai i za narode. Naravno, najvanije je da se prekine s klanicom u Bosni. Budite sigurni da bez toga nema ni spasa za Srbiju. A pitanje, pri sadanjim prilikama u Bosni, da li e biti pedagoke intervencije, izlino je. Odgovor je da. Kada? Ne zna se. to kasnije to gore po Bosnu, ali gore i po Srbiju. Zato, polazei od aksioma da je politika pohvala nesavrenosti, umesno je najpre oekivati rezultate, pa tek poto ih eventualno nema, kritikovati onoga koji ih je obeao. Mislim prvenstveno na iznenadnu pojavu g. Pania. Nemojte, kada vam ovako odgovaram, pomisliti da sam politiki naivan i neobaveten. Naprotiv, slian stav prema g. Paniu, recimo, zauzela je i amerika administracija. U njegovoj vladi se naao jedan Tibor Varadi, linost kojoj su u svetu vrata sigurno otvorena, ali ima mnogo vie onih kojima su, bez obzira na profesiju koja katance i brave po definiciji iskljuuje kao to je sluaj sa diplomatijom, vrata u svetu nepovratno zapeaena. Kako bilo, saekajmo malo i budimo neprestano svesni da je po sredi prelazna vlada u smutnoe vremja. Ona je, s obzirom na nelegitimnost tzv. Savezne skuptine, ipak neumitno samo inovnika, to znai i da joj efekti moraju biti inovniki. Zagovornik ste obnavljanja (vekovima stvaranih) spona meu junoslovenskim narodima. Kako, posle toliko kletvi i krvi? Kao istoriar, moram da Vas podsetim da su mrnja i osveta potvrde za bliskost, pa i meusobnu uslovljenost naroda. Indiferentnost je dokaz za nepostojanje istorijske komunikacije. Kao istoriar, takoe moram da vas podsetim da ta mrnja nije preterano dugog veka, jedva da pokriva dvadeseto stolee. U Drugom svetskom ratu, uz ustaki genocid nad Srbima (da ostala, manje strana klanja, u kojima su se Srbi isticali ovom prilikom izostavljam) ipak je 1945. dolo do pomirenja. Zato? Svialo nam se to ili ne, bilo je to zato to je i jednima i drugima, Srbima i Hrvatima, tada bio ponuen novi model, nova vera u drugaiju budunost, nova politika i ideoloka igraka. I uspelo je. Titu je to uspelo, a sasvim je nevano to je igraka ispala arena laa to u kontekstu vaeg pitanja nije bitno. Konano, da odgovorim i kao politiar: u politici su simpatije 219

Ivan uri poeljne, a mrnja nepoeljna, no, one ne odluuju. Ono to je presudno jeste realno reenje konkretnog problema danas, da bi sutra taj isti problem mogao biti jo bolje reen. Ponimo od meusobnog priznanja, od bilateralnih carinskih prelevmana, pa emo stii i do ostalog. No, prethodno je nuno nametnuti mir. Ako to sami ne uspemo, bie nam nametnut silom od drugih. Ni u Americi predizborna kampanja ne traje veito odgovaram onima koji se tee ovim, uostalom, pogreno shvaenim podatkom. Kada je re o politikim kontaktima, uveravam Vas da ih ja sam nikada nisam ni prekidao: od Liberalno-demokratske stranke iz Slovenije, do Socijaldemokratskog saveza Makedonije, od Monika do anka, od Ante Markovia do Janeza Drnoveka, od Adila Zulfikarpaia do Rasima Kadia, od Kire Gligorova do Milana Kuana... Ali,jo jednom da podsetim: bez obzira na druge, Srbi sami najpre moraju sebi da kau ko su bili i ta su inili proteklih godina. To i itav svet od nas eka, ba u ime, recimo, jedne avenije u Parizu koja nosi ime Petra I od Srbije. Ovdanja dravna agencija javlja da su tamonji Srbi listom za domovinu Srbiju i otadbinu Jugoslaviju i da brojni francuski intelektualci podravaju Slobu i njegove. Va komentar... to je babi milo, to joj se i snilo. Poznajem malobrojne francuske intelektuelce koji govore o podeljenoj krivici, ali da i jedan meu njima javno podrava g. Miloevia, to nisam uo. Meutim, injenica je da je Srbija u Francuskoj imala daleko veeg prijatelja nego bilo koja junoslovenska zemlja. Mislim da e i sutra, jedna demokratska Srbija, ako ne simpatije (jer njih valja dugo zasluivati), a ono bar imati ovde izraze iskrene politike panje. Jer, niti svet niti Francuska nisu hteli da Srbiju stave na stub srama. Na taj je stub ona stala svojom voljom. A kada su posredi Srbi, koje navodite u Vaem pitanju, tano je da ih ima. Moj odgovor njima je, kao i onima koji su u Beogradu ratovali protiv Albanaca na Kosovu, pri tome se dobro uvajui da niti oni niti njihovi sinovi na to Kosovo zaista kroe, izvolite pa ratujte tamo, a ne po pariskim ateljeima i pred palatom ajo. No, ima i neto to mi se ini vanije. ... na ustaama iz redova srpskog i etnicima iz redova hrvatskog naroda.* Tih etnika i ustaa, ljudi koji jesu elita pameti bive Jugoslavije i koji iz nje zaista nisu eleli da odu, prepun je svet: od Vidosava Stevanovia do Rade

Nejasno u objavljenom intervjuu.

220

vlast, opozicija, alternativa Ivekovi,v od Bore Todoroviavi do Mire Furlan,vii od Dubravke Ugreiviii do Duana Kovaevia.ix Uz njih, London, Pariz, Njujork, da ne govorim o Junoj Africi, prepuni su pametnih mladih ljudi koji se nee vie nikad vratiti, ali koji hoe da pomognu, svi zajedno, bivoj (normalnoj) Jugoslaviji i njenim sada rastoenim delovima. Treba im pridruiti i deo nekadanjeg establimenta koji se asno odluio da ne uestvuje u krvavom balu kod kue: od Faika Dizdareviax do arka Papia,xi od Gorana Fejiaxii do Nenada Pejiaxiii i Besima Ceria.xiv Pominjui ih, opominjem i sve nas da nas iskljuivost i zlopamenje nikud ne vode. Konano, sa imenima koje sam naveo, valja u vezu dovesti jednog Ljubu Popovia,xv Joeta Ciuhu,xvi Jagodu Bui,xvii zatim retke starine iz prve posleratne politike emigracije, gospodina Vaneta Ivanoviaxviii ili gospodina Vlastu Stojanovia.xix Hou da kaem: uprkos izrazitoj heterogenosti, njih povezuje meusobno vie spona no to ih po pravilu mogu uspostaviti sa samozvanim zastupnicima demokratije u zaviaju. I jo neto: njih nema ni pred palatom ajo ni u izvetajima Tanjuga. Bili ste kandidat za predsednika Srbije, jedini koji je u nekoliko izbornih jedinica tukao Voda. U kakvom vremenu bi ponovo krenuli u izbornu trku i pod kakvom zastavom? Onaj ko ozbiljno eli da bude demokratska alternativa sadanjem predsedniku Republike Srbije, mora imati u vidu najpre da Srbija jo nije udarila o dno. Mora, takoe, pretpostaviti da u tome strmoglavljivanju Srbiju eka jo nekoliko prelaznih faza: jedna od njih je upravo okonana i o njoj smo govorili analizirajui razloge neuspeha veeg dela opozicije.

Rada Ivekovi, ivi u Francuskoj. Bora Todorovi, glumac. vii Mira Furlan, glumica. viii Dubravka Ugrei, knjievnica. ivi u Amsterdamu. ix Duan Kovaevi, knjievnik. x Faik Dizdarevi, diplomata. xi arko Papi, publicista. xii Goran Feji, publicista. xiii Nenad Peji, publicista. xiv Besim Ceri, bivi direktor TV Sarajevo. xv Ljuba Popovi, slikar. xvi Joe Ciuha, slovenaki slikar. xvii Jagoda Bui, slikarka. xviii Vane Ivanovi, politiki aktivista projugoslovenske orijentacije, iveo u Londonu; osniva Evropskog pokreta u Jugoslaviji. xix Vlasta Stojanovi, advokat.
vi

221

Ivan uri Ali, to jo uvek svi, bojim se, u opoziciji nisu shvatili zato o tome govorim? Zato to su u politici kompromisi jedno, a alternativa drugo. Trenutno, dajem prednost kompromisima, ako ni zbog ega drugog, ono bar zbog spasavanja Srbije od graanskog rata. (Usput, seate li se kako sam na tu opasnost govorio ba kod vas, u Vojvodini, strepei od srpsko-srpskog pokolja?) To moe biti i najvei greh sadanje vlasti, vei od svih dosadanjih, ukoliko do sukoba doe. Zato, ko god da se lati ozbiljnog, alternativnog politikog poduhvata, mora saekati da proe vreme iekivanja uda. To je i velika nevolja g. Pania, jer on svakako mora biti svestan da uda niti u politici niti u ekonomiji ne postoje. Dakle, sa takvim se poduhvatom moe pokuati jedino u trenutku katarze, to je utiv izraz za oajanje. Tada, meutim, nuno je raspolagati sa jo nekoliko prethodnih prednosti: biti prihvatljiv graanima Srbije koji nisu Srbi, biti prihvatljiv makar kao partner za pregovore sa Albancima, biti poeljan sagovornik junoslovenskim susedima Srbije i, iznad svega, raspolagati politikim kredibilitetom kod naih mentora u EZ i bar toliko u SAD. Reenom prethodi, izlino je i podvlaiti, podrka koju bi predstavnik takve alternative morao imati najpre meu samim Srbima. Ja lino svakako da razmiljam o povratku, ne o predsednikoj kampanji na koju Vi aludirate, ve o povratku u asu kada budem procenio da sam korisniji u zaviaju nego ovde. Iako mi ni na kraj pameti nije da mi politika bude posao doveka, smatram da je nemoralno ostaviti nezavreno ono to je zapoeto, i to nije lini hobi ve odgovornost svih zajedno. To je, ako hoete, ... Vojvodini.* Mogu Vam rei i da sam nedavno vodio razgovore sa gospodinom Agotonom,xx vodio sam ih i sa gospodinom ankom,xxi Dragan Veselinov je moj lini prijatelj, da ne nabrajam ljude. Svi ti razgovori su bili laki, jer trenutno nije re o pravim stranakim razlikama nego o stratekim izborima: demokratija ili populizam, antinacionalizam ili nacional-socijalizam, trite ili g. Boovi,xxii Evropa ili varvarstvo. I da zakljuim: nemojte me pitati kada u se vratiti, ve kada e nabrojani elementi biti ispunjeni. Moda bre no to se pre nekoliko meseci raunalo, moda i u novembru ove godine.

Nedostaje tekst u objavljenom intervjuu. Andra Agoton (Andrs goston), predsednik Demokratske stranke vojvoanskih Maara. xxi Nenad anak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine. xxii Radoman Boovi, predsednik Vlade Republike Srbije.
xx

222

vlast, opozicija, alternativa A kada u iz politike otii? Odgovoriu vam i na to: onda kada mi moja zastava, moja slava, moj Beograd nee vie izgledati ukaljani, onda kada se Srbija, ona kojom sam bio ponosan, vrati iz duhovnog izgnanstva, vrati u jonoslovenski prostor. Za ostale kvaritelje balkanskog vazduha potom ne treba brinuti. Njihov odlazak pitanje je posle samo politike tehnologije. Ali, zar je zaista moralo da se prolije toliko krvi i zar je zaista moj narod morao da bude ovde gde je? Odgovor ne znam, zato i pozivam, u iekivanju protoka vremena neophodnog istorijskom rasuivanju, u budunost, a ne u prolost. Nezavisni Index, 1992. godina (Mihal Rama)

223

Ivan uri

6. SRBIJA: DVA PRIZNANJA SAMOJ SEBI*

Molim vas da prokomentariete izbor g. Pania za saveznog premijera SR Jugoslavije, kao i njegov program ini mi se da je g. Pani i sam svestan nekoliko oteavajuih okolnosti pod kojima se latio pomenute dunosti. Poimo redom: izabran je za predsednika vlade u dravi koja, prema meunarodnim merilima, ne postoji; tavie, delovi nekadanje Jugoslavije, republike Srbija i Crna Gora, iskljuene su iz svetske zajednice a da se u meuvremenu ak nisu ni potrudile da steknu status drava; izabrala ga je skuptina, sastavljena na osnovu izbora koje ta ista zajednica nije priznala i, to je jo gore, iji poslanici, budui da je tzv. savezne izbore demokratska opozicija bojkotovala, ni u kome sluaju ne odslikavaju raspoloenje svih graana Srbije i Crne Gore; te iste izbore je, i to en bloc, bojkotovalo i skoro 90 odsto graana Kosova, t. j. svi njegovi stanovnici albanske nacionalnosti; mandat za sastav savezne vlade g. Pani je dobio od g. osia,i de facto od stranke na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, dakle upravo od onih ije bi negativne efekte dosadanje brige o Srbiji i Crnoj Gori on valjalo da popravlja. Uostalom, nije li se i g. Pani, pomalo se alei na vlastiti raun, pred stranim novinarima posluio poreenjem zadatka koji ga oekuje sa poslom kapetana piratskog broda, znai efa posade koja je izvan zakona, sa ciljem da je privede redu, pa i odgovornosti pred zakonom? Da ne duim sa ostalim nevoljama g. Pania, mogu pomenuti jo samo paradoks da on, uz najbolju volju, ako progovori o granicama savezne drave, zapravo iznosi svoj lini sud, jer, kao to Vam je poznato, te su granice jo uvek veoma fluidne i jo uvek otvorene ka slobodnoj volji za ujedinjenjem,

* i

Naslov dao prireiva knjige. Dobrica osi, knjievnik, predsednik SRJ.

224

vlast, opozicija, alternativa izraenoj kod dinih srpskih hajduka, na Palama ili u Krajini, svejedno. to e od te hajduije, u krajnjem zbiru, prava tragedija tek zadesiti srpski narod izvan Srbije davaocima mandata g. Paniu bilo je malo vano. Ipak, bez obzira na preanje veze sa srpskim establimentom i bez obzira to, u trenutku primanja dunosti nije raspolagao niijom meunarodnom zvaninom ili poluzvaninom podrkom, g. Pani je u Skuptini hrabro izloio program iza koga stoji. To je program, iako samo poetni jer nedae koje nas ekaju daleko prevazilaze njegov sadraj, kome je teko staviti ozbiljnije primedbe. Ali, treba oekivati i dela, a njih za sada nema. Meutim, osnovni je demokratski red, ukoliko se slaete sa programom, da to i kaete javno, pa i da pomognete njegovom ostvarivanju. Tako sam i razumeo prisustvo u vladi g. Tibora Varady-ja,ii na primer, no teko ne ja nego svet da e moi da shvati prisustvo u toj istoj vladi, navodim ga opet jedino primera radi, izvesnog ministra spoljnih poslovaiii koji je nedavno, u Parizu, tvrdio da je Zapad nepravedno prikaio demokratski oreol jednom Gorbaovu, pored ivog predsednika Srbije koji je prvi i najvei demokratski reformator postkomunistikog sveta. Ree ovek i ostade iv (za razliku od hiljada drugih koji su danas mrtvi). Gospodina Pania, meutim, treba u najmanju ruku doekati dobronamerno i zbog jo neega: nezavisno od mojih simpatija za ekonomske reforme nekadanje vlade Ante Markovia,iv na koje ekonomske ideje g. Pania neodoljivo podseaju (to i nije udo, jer re je o jedinom moguem jeziku koji Zapad razume), novoga mandatara treba podrati ve i zato to je oigledno da su u Srbiji u toku evolucioni procesi sazrevanja javnog i politikog mnjenja, sa nizom meuetapa jedna od njih moe biti i dolazak g. Pania, da bi se tek na kraju dolo i do prave alternative. Ukratko, danas nije trenutak za alternativu nego za kompromise koji e alternativu omoguiti. Osim, ukoliko se zaita ne eli pomor nedunog naroda, graanski rat i viedecenijsko izgnanstvo od normalnog sveta. A, ukoliko se pokae da je ova dobra volja bila uzaludna, ipak ostaje jedno nesporno: Srbija se jo za jedan korak pribliila suoavanju sa sobom samom. I to je ve neto. Vae miljenje o izboru g. Dobrice osia za predsednika SR Jugoslavije.

ii

Tibor Varadi, pravnik. Vladislav Jovanovi. iv Ante Markovi, predsednik Vlade SFRJ.
iii

225

Ivan uri Pokuau najpre da odgovorim ad rem, pa tek onda ad personam. Poloaj koji zauzima g. osi pati od istih nedostataka od kojih pati i poloaj g. Pania. Kada bi kod predsednikih funkcija, kao i kod drava samih, postojao vladajuoj stranci inae drag izum v. d.-a (pogledajte koliko ih ima u privredi, mas medijima, u ministarstvima), moda bi mesto v. d. predsednika v. d. Jugoslavije bilo i nama i, naroito, naim meunarodnim mentorima prihvatljivije. No, tako neto u pravu jo nije izmiljeno. Ve sam kazao da je trenutak za kompromise, koji e dopustiti da se uopte razmilja o alternativama. Jer, Srbija jo nije zrela za prave alternative. Ali i tu, rekao bih, g. osi je u bitno nepovoljnijoj situaciji od g. Pania. Ovaj drugi jeste bio u poslovnim aranmanima sa vladajuom strankom u Srbiji, ali nije sluio i kao njeno ideoloko nadahnue, to je bio sluaj sa g. osiem. No, ak i da nije tako, uslov za bilo kakav kompromis jeste pogled u budunost ne u prolost, svejedno na ui zaviaj, strah od nepoznatog i razumljivu potrebu da se zatiti od boljih. Ukratko, ili e se g. osi odrei svoga duhovnog kumovanja strategiji nacionalnog interesa, primenjivanoj tokom poslednjih godina sa zavidnim uspehom, ili e, pak, g. Pani prestati da bude ovek nagovetenog, podvlaim privremenog kompromisa. Voleo bih kada bi naslovi iz osieve trilogije Vernik Grenik Otpadnik bili, u stvari, oznake za neko drugo vreme, ovo nae. Voleo bih kada bi vera bila nacional-socijalizam, greh zaluivanje populistikim istoricizmom a otpadnitvo pogled bez mrnje i straha prema spoljnom svetu, uz spremnost da se za sopstvenu veru i greh prui makar moralna naknada. Koliko znam, to nije sluaj, a nema ni nagovetenih naslova za eventualnu tetralogiju poput kakvog Pokajanja ili Iskupljenja. Vae vienje dogaaja u Srbiji. Da bi Srbija uopte bila spremna za povratak u svet, kome je nekada asno pripadala, neophodno je da se suoi sa dva priznanja samoj sebi: prvo se tie istine da, nezavisno od odgovornosti drugih, poetna i najvea krivica za krv u bivoj Jugoslaviji lei na njoj, a drugo je u vezi sa saznanjem da uda u istoriji nema, pa da, u skladu sa time, nije mogue oekivati udo ni od g. Pania niti od bilo koga drugog. Nematina, i to jo vea, potrajae, nezavisno od sankcija, jo veoma dugo, ali e ipak biti kraa, kao i naa meunarodna kunost, to pre budemo shvatili da mentore nije mogue beskonano lagati. To, da li e kod nas biti demokratije ili ne, naim je tutorima u krajnjoj liniji svejedno. Da bih bio pravilno shvaen, podseam Vas na primer ojaenog, omraenog i izolovanog Iraka u kome je na vlasti i dalje Sadam Husein. Jedino, na ta 226

vlast, opozicija, alternativa moemo da raunamo, jeste geostrateka vanost kojom, mimo nae zasluge, raspolaemo. Ali, ni tu kod naih staratelja urbe nema. Trebalo bi da je ima kod nas. Jer, navedena geostrategija je i naa ansa. Po nas je bolje ukoliko se za mir i globalno reenje jugoslovenske krize zalaemo sami, nego da nam bude nametnuta nekakva Pax Americana ili Pax Franco-Germanico-Britannica. Ovo kaem po cenu da jo jednom budem optuen kao ameriki ili ne znam iji ovek, ali i stoga to sam svestan da bez jake i demokratske Srbije, na Balkanu nema mira i demokratije za druge, pa ni Srbe koji izvan nje ive. Sadanje stanje je upravo idealno za sve one koji bi da tih Srba iz dijaspore kao ni demokratije uopte nema. Vae vienje dogaaja u BiH. Po ko zna koji put duan sam da ponovim: Bosna nije bila uzrok krize, u njoj se, u jo manjoj meri, moe tragati za reenjem krize Bosna je, jednostavno, prvenstveno posledica zla, roenog u Beogradu i potom prihvaenog u Zagrebu, Bosna je posledica; meu protagonistima krize niko nije nevin, nije to ni g. Alija Izetbegovi,v ali njegova krivica je manja od one koju nosi g. Franjo Tumanvi i, pogotovo, g. Slobodan Miloevi; Bosna je, takoe, jasno pokazala, naalost na tragian nain, da modeli reenja, nueni na osnovu poverenja u separatne dogovore dvojice na raun treeg jednostavno ne dre vodu; Bosna je, svojim rtvama na sramotu svih nas, platila i danak patolokim strahovima od jugoslovenskog prostora (kada to kaem mislim u prvom redu na na graane Sarajeva ili Tuzle, ali i na Muslimane, relativnu veinu u njoj, narod bez rezervne otadbine u Beogradu ili Zagrebu; Bosna je, isto tako, pokazala da je geografska strast Karadia,vii a u poslednje vreme i njegovog omiljenog sagovornika Bobana,viii nalazi pomirenje u 33% rezervisanih za Hrvate, 66% za Srbe i 1% za 44% bosansko-hercegovakih Muslimana, pri emu niko za miljenje nije pitao graane ove republike. Dakle, ako ikako ima svrhe davati vii smisao rtvama klanice u Bosni, onda bi to bilo u zakljuku da su upravo ljudi pali u njoj najzad ubedili veinu naih tutora da jugoslovenski prostor postoji i da on, uza sve potovanje nezavisnosti i granica nekadanjih jugoslovenskih federalnih jedinica, zahteva globalno reenje. Ako se neto, u narednih nekoliko dana ne promeni, izvesno je da e do

Alija Izetbegovi, predsednik Republike Bosne i Hercegovine. Franjo Tuman, predsednik Republike Hrvatske. vii Radovan Karadi, predsednik u to vreme samoproklamovane Republike
vi

Srpske.

viii

Mate Boban, predsednik samoproklamovane Herceg-Bosne.

227

Ivan uri vojne intervencije u Bosni doi, a Vi sami procenite ta zatim sledi junacima sa Pala, ali i onima iz irokog Brijega. Ideja, koja se silno dopada i jednima i drugima, zamisao o tzv. kantonizaciji, prosto, nije ostvarljiva to je, posle letiminog uvida u injenice ledeno saoptio u Zagrebu i Beogradu britanski ministar g. Herd.ix To su njegovi sagovornici i sami znali, ali to domaoj javnosti to nisu i rekli? to u Beogradu ne znaju da u Sarajevu ginu i Srbi, da se u teritorijalnoj odbrani tuku i Srbi, to u Zagrebu ljudi ne znaju da je i Hrvatska, ba zbog Bosne u prvom redu, na rubu iskljuenja iz Meunarodne zajednice. Da zakljuim: po meni, globalno reenje i jugoslovenski prostor su u Bosni ve pobedili, krvavo ali pobedili su. Sve ostalo, pa i nestanak tri partijsko-nacionalna usreitelja u ovoj, nemojte zaboraviti, meunarodno priznatoj dravi, pitanje je dana, im u Beogradu, a zatim i u Zagrebu, doe do demokratskih promena. Ostaje potom posao za sudove, a nadam se jo vie za prezir prema neljudima. Vae prognoze o buduem toku dogaaja u SR Jugoslaviji. Ako, u vaem pitanju, mislite na Srbiju i Crnu Goru, nadam se da sam na to pitanje delimino ve odgovorio. A, ako mislite na nekadanju Jugoslaviju, mogao bih jedino da ponovim ono to sam u bezbroj prilika isticao: reenje je, a ono e pre ili kasnije, biti i sprovedeno (Sam sam imao priliku da ga, u mnogo navrata, izlaem u Parizu, Londonu, EZ ili pred Amerikancima) i svodi se na priznanje svih nekadanjih jugoslovenskih republika, u njihovim zateenim unutranjim i spoljanjim granicama, za nezavisne drave, uz ohrabrivanje njihove meusobne (bilateralne, multilateralne) asocijacije, od carina i energetskih sporazuma do politikih govora kako gde i kako sa kim. U okviru tih nekadanjih republika, tamo gde je to mogue, bie neminovna iroka teritorijalna autonomija za manjinsko stanovnitvo u veinskom poloaju (ukljuujui i lokalne sudove i lokalnu poliiciju), tamo gde nije bie poeljno reenje u tzv. personalnoj autonomiji, sa taksativno nabrojanim pravima u Ustavu, bez mogunosti majorizacije prilikom njihovog ispunjavanja sve to uz jemstva meunarodne zajednice. Ono to bi vailo za Srbiju iz tri dela, moralo bi vaiti i za Hrvatsku. Tome valja dodati i potrebu za regionalizacijom, tamo gde je ima. U Bosni i Hercegovini primenio bi se, u poneem nalik komunistikim obrascima, princip prema kome bi, u dvodomnom parlamentu, opet bez mogunosti majorizacije u pogledu

ix

Daglas Herd, britanski ministar spoljnih poslova.

228

vlast, opozicija, alternativa etnikih prava, bio zastupljen i graanin i nacija. U ovom asu ja Vam i ne govorim toliko ono to mi je lino najblie, koliko ono emu su bliski nai mentori. Bar je tako trenutno. Meutim, od takvog smo reenja daleko iz vie razloga. Red poteza ipak daje prednost zaustavljanju po svaku cenu krvoprolia u Bosni i prevenciju u pogledu moguih ratita u Sandaku ili na Kosovu. Uz put, valja i to da istaknem, za izdvajanje Kosova mali su izgledi, sudei prema raspoloenju naih mentora trenutno nikakvi. Smatra se da bi naruavanjem naela nepovredivosti granica Republike Srbije (onih koje ona sama sebi ne eli da prizna, to je, blago reeno, permanetni pokuaj politikog samoubistva, a to je, kako mi se ini, razumeo i g. Pani), izgubio bi se svaki valjani argument u prilog pridravanja istog principa na drugoj strani (otuda i vidno slabljenje zanimanja za represiju nad Albancima u zvaninoj Hrvatskoj); drugo, susedna Albanija za takav ishod (otcepljenje i eventualno pripajanje njoj) ne pokazuje preterano oduevljenje, bar je tako zasad; tree, reenje koje je upravo inaugurisano u italijanskom Tirolu i za koje je u EZ zakljueno da predstavlja obrazac svih buduih solucija za manjine u veinskom poloaju daleko je od davanja dravne suverenosti, ali i od eklatantnog ugroavanja ljudskih prava na Kosovu. No, treba da kaem i ovo: nikada demokartske Srbije nee biti, ukoliko Albanci, koji u njoj ive, ne pristanu na nju; nikada demokratske Hrvatske nee biti, ukoliko u njoj ne ele da budu i Srbi koji u Hrvatskoj ive. Nazovite to, ako hoete, federalizacijom Hrvatske i Srbije, ili reenjem koje niko ne prihvata ali boljeg razvezivanja vora nema. Osim, ukoliko Srbi hoe da potvrde strepnje o vlastitom svoenju na beogradski paaluk, a Hrvati na zemlju kiflu (moda i perecu?). ime se bavite u Parizu? Predajem na Institutu za evropske studije, predajem takoe na Univerzitetu Pariz VIII, saradnik sam College de France. Pripremam francuska izdanja tri knjige, piem. Sebino posmatrano, ne bih smeo da se alim, budui da sam prihvaen u sredini iji su kriterijumi, kako se ponekad gorko naalim, verovatno nii no to su u mojoj roenoj zemlji, bar sudei po onome to su njeni zvaninici uinili, ne bi li mi stavili do znanja da sam nepotreban. Moj izbor, a ne mesto roenja ili prinuda, bili su i ostali Beograd i Srbija. Ali, i ovde zavravam sa linim uglom odgovora, izgleda da su i Beograd i Srbija jo uvek u duhovnom progonstvu. Politikom se, naravno, bavim i dalje, jedino nisam siguran da li ete me dobro shvatiti ako Vam kaem da je to, makar po meni, prirodan dug svakog od nas, roenog u nesrenoj zemlji autoritarizma, lienoj ikakvih neposrednih 229

Ivan uri demokratskih iskustava. Jer, ako takvoj zemlji ne pomognu njeni kolovani izdanci, onda nema ko drugi. Pri tome, intelektualci moraju znati i da baviti se politikom ne moe da bude svedeno na etiki sud u etiri zida, saopten u potaji blinjima, porodici ili sagovornicima u kakvoj zaverenikoj Sali. Ali, i to je bolje u zemlji u kojoj je intelektualna nomenklatura izabrala nacional-socijalizam. Inae, nedavno sam razgovarao sa g. Mielom Rokarom,x uoi posete g. Pania bio sam na razgovoru sa g. Belonom (predsednikom komisije za spoljnopolitike odnose francuske skuptine), sutra idem na razgovor sa g. Fuksom (trei u poslednjih petnaest dana), nacionalnim sekretarom francuske Socijalistike partije za odnose sa inostranstvom. Toliko o Francuzima. O drugima narednom prilikom. Slino je i sa politikim prijateljima i sagovornicima iz bive Jugoslavije: u kontaktu sam sa mnogima, od Liberalno-demokratske stranke Slovenije, gg. Drnovekaxi i kolja,xii do Socijal-demokratskog saveza Makedonije, da ne ream dalje. Kada se vraate iz Pariza i ta nameravate dalje da radite? Ako sam dobro razumeo, vae pitanje je u kontekstu isekivanja politike alternative i najavljenih novih izbora u Srbiji. Uostalom, ne ini mi se verovatnim da bi vas mogle zanimati podrobnosti iz mojih linih, profesionalnih planova. Ali, ve sam vam kazao da je danas doba kompromisa a ne alternativa, pa je verovatnije i da ono, to se narednih meseci bude zbivalo, bude samo neophodni put ka pravoj alternativi. Pri izuzetno povoljnim okolnostima, taj put moe biti skraen sa godina na mesece, moe to biti i kraj ove godine. Dotle e biti okonani i izbori u SAD to je itekako vano iz ugla naih tutora. Ali, kada doe as za alternativu, onaj ko bude pretendovao da bude njen uspeni nosilac, morae da prethodno ispuni nekoliko uslova: da bude prihvatljiv ne-Srbima, graanima Srbije, da bude prihvatljiv susedima Srbije, da bude prihvatljiv naim tutorima i, iznad svega, da bude prihvatljiv samim Srbima. Pri tome, mora se u meuvremenu jo to-ta izmeniti: od prestanka vere u uda, do osuivanja vladajue stranke, jo uvek rasprostranjenog u opoziciji, vie zbog neispunjavanja obeanog nego zbog besmislenosti obeanja. Mislim na snove o velikoj Srbiji. Uveren sam da bi, po demokratskim promenama u Srbiji, komijski autoritarizam morao da
x xi

Miel Rikar, francuski premijer. Janez Drnovek, lan i predsednik Predsednitva SFRJ, predsednik Republike Joe kolj, prvi predsednik slovenake Liberalno-demokratske partije.

Slovenije.

xii

230

vlast, opozicija, alternativa takoe brzo ustukne pred domaim demokratskim snagama. A kada u politiki otii iz Srbije? Otii u onda kada budu otili oni koji su mi ukaljali Beograd, slavu, pretke, onda kada se evropska Srbija bude vratila iz duhovnog izgnanstva. Sve ostalo, pa i vlastiti udeo u tome bogougodnom poduhvatu, neuporedivo je manje vano od skidanja sramote sa jednog naroda koji u Parizu, ba zato to jo uvek niko ne eli da trajno poveruje u njegovo navodno maligno bie, ima toliko lepih tragova svoga obola modernom svetu. No, od nas se, bojim se sve nestrpljivije, najpre oekuje da sebe pogledamo u oi. Molim vas da prokomentariete studentske demonstracije i vidovdanski sabor. Predlaem vam, da Vam, umesto domiljanja, proitam ono to sam, samo kao profesor, napisao studentima Filozofskog fakulteta. Izmeu ostalog, tada sam (25. juna) rekao i slede: Ako ste ikako spremni da sasluate ono to mi se ini najvanijim, poruujem vam da ostajem uveren nacionalizam je vazda bio suprotstavljen rodoljublju, a pravi patriotizam je danas najpre borba sa nacionalizmom ili, da ne okoliim, sa nacionalsocijalizmom. Mislim i sledee: tek nas eka teka borba sa onima koji g. Miloeviu ne zameraju 'ideju', iji je bio zagovornik, ve okolnost to je nije ostvario. To nije parola 'i posle Tita, Tito', to je neto, na kraju dvadesetog veka sasvim nerazumljivo: 'i posle Miloevia, Miloevi'. uvajte se duhovnih kumova najvee moralne sramote srpskog naroda. Jer, sve nas zajedno, hteli ili ne da budemo na okupu, tek eka spiranje stida i zatita sada zaista elementarno ugroenog nam naroda, Beograda, Srba, svih graana Srbije. Uteha nam nisu tui gresi, budui da, ak ako i bude strpljenja za stepenovanje krivice, niti e do njega doi sutra niti e u tome stepenovanju moi da bude izbegnut na, makar i nevoljni, poetni greh. Potom se zbila poseta Beogradu Bernara Anrija-Levija,xiii srpskim argumentima najsklonije javne linosti u Francuskoj, oveka koji zaista pokuava da izbegne crno-belu sliku koja se najee nudi u svetskom mnjenju. Bio je doekan kako je bio. Po povratku, jedini razumni zakljuak do koga je mogao doi bio je da je, na njegovu veliku alost, bolest zahvatila i deo studenata, ili makar onih koji su se meu njima toga dana nali. Potom je dolo do antisemitskog ispada ideologa vladajue stranke prema dekanu Filozofskog fakulteta, a studenti su, u meuvremenu,

xiii

Bernar Anri-Levi, francuski filozof.

231

Ivan uri privremeno otili sa univerziteta. Nadam se, ne zauvek. Jer odlazak zauvek za njih znai samo jedno: otii to dalje od Beograda i nikada se ne vratiti. Va intervju francuskom listu La Kroa izazvao je dosta ogorenja u Srbiji. Moete li neto o tome da kaete? Hajde, prvo da sebe citiram onako kako nisam bio interpretiran u beogradskim medijima. Naime, rekao sam (uz ostalo) i sledee: Jugoslovenska armija, poistoveena sa srpskom politikom, nalazi se u Hrvatskoj. Niim se ne moe opravdati bombardovanje Dubrovnika, hrvatskih crkava u njemu, nesrea naneta svim stanovnicima Hrvatske. Kao Srbin, oseam stid. Posle rata zatraiu od hrvatskog naroda oprotaj, iako bih voleo da sam u proteklim godinama naiao na izraze istih oseanja kod predstavnika hrvatske vlasti povodom ustakog masakriranja Srba u toku rata. To sam kazao 19. oktobra 1991. godine. Pre Vukovara. Zbog svega to se narednih dana zbivalo, direktor ovog lista je bio prinuen da se obrati zvanino listovima Politika i Politika ekspres, zahtevajui da mu prue profesionalnu satisfakciju. Poto od toga, kako sam i oekivao i zbog toga sam nisam nita preduzimao, nije bilo nita, dolo je do posledica. Kao to Vam je, pretpostavljam, dobro poznato, taj se sluaj naao u raznoraznim izvetajima o gebelsovskoj propagandi koja caruje u Srbiji kao jedna od kljunih potvrda. I tada, ali i docnije, u bezbroj navrata sam ponavljao ono to i sada mislim: Hrvatsku koja je napadnuta, treba braniti, jer ta e Srbi u Dubrovniku ili u Osijeku, ali ni po koju cenu ne treba dozvoliti vladajuoj stranci u Hrvatskoj da odbranu Hrvatske poistoveti sa obranom demokracije, napadnute od boljevizma. Jednostavno, a to mislim i danas, jedna zemlja je pretrpela agresiju druge, a u obe su na vlasti autoritarni reimi. U Hrvatskoj nema demokraije, ba kao to je nema ni u Srbiji. Razlika je u tome to Dubrovnik jeste jo uvek povremeno bombardovan, a jedna Studenica nije, niti e ikada biti. Ako elite, mogu i da Vam poklonim kopiju pisma koje je direktora La Kroa poslao u Beograd. Videete, ak i iz njega, koliko smo oajno udaljeni od sveta, koliko (u veini) ne razumemo ni ta je politiki stav u Francuskoj ljudi kojima se La Kroa obraa. Da li oni, koji lupetaju o zaveri Vatikana, navodno oiglednoj u tekstovima ovoga lista, znaju da je to upravo ona katolika i antiklerikalna Francuska, koja je bila i ostala najzaslunija za privilegovano mesto Srba u francuskom kolektivnom secanju? A, da bih vas umirio, mogao bih Vam, uporedo, ponuditi pregrt napada i sa druge strane. Ali, takvo postizanje ravnotee, ne samo to bi bilo infantilno, nego bi bilo i nedostojno mog poimanja odgovornosti javne rei. Iz istih razloga, nikada nisam eleo ni da ispravljam nedostojne lai na moj raun, 232

vlast, opozicija, alternativa ukljuujui i moja bavljenja na mestima na kojima nikad nisam bio. O svemu tome a, ako se budem jo seao, i o okolnostima pod kojima sam se obreo u Parizu, moda u jednog dana zapisati poneto u starakim uspomenama. ak i na linom primeru, trenutno odbijam prolost. Srbiji je, pa i svima nama, preko potrebna budunost. Bez kompromisa i za njim prihvaene evropske alternative ionako nas eka praistorija, korenje i izumiranje. Ne zaboravite da moj zanat, zanat istoriara, postoji ba zahvaljujui privremenosti naroda i civilizacija. Ali, isti zanat takoe ui i da narodi itekako mogu uticati na vlastitu sudbinu. Uinimo makar to. B. N. A. Tiker, Pariz, 29. jul 1992. godine (Jasmina Burojevi)

233

Ivan uri

7. SRBIJA POSLEDNJI IN BALKANSKE TRAGEDIJE

Vaingtonski dogovori su veliko ohrabrenje, ali nedostaju Srbi kao trei i pobornici graanske opcije kao etvrti faktor Karadievi Srbi e prihvatiti vaingtonski sporazum, jer on jednostavnije dovodi do njihovog cilja podjele Bosne Povratak istonog pitanja Mrnja nije neto to se ne moe prevazii Osloboenje Tuzle od muka u istom je asu udar i Vladi u Sarajevu i Srbima koji pretenduju da spajaju Srbiju od Gospia do Negotina Osnovna zabluda Izetbegovia je bila u tome to je povjerovao da je mogue dijeliti vlast na tradicionalnoj osnovi Istoriar dr. Ivan uri, koji ve dvije godine ivi u Francuskoj i predaje na univerzitetu Pariz VIII, predsjednik je srbijanske politike organizacije Pokret demokratske slobode i potpisnik inicijative za globalno rijeenje balkanske krize, zajedno sa drugim socijaldemokratama zapadne Evrope i iz zemalja bive Jugoslavije. U Zagrebu je boravio dva dana uestvujui na Meunarodnoj konferenciji socijaldemokrata Kako do mira u BiH a s ponosom istie svoje poasno lanstvo u Asocijaciji Sarajevo u Parizu. Kako tumaite injenicu da u Srbiji jo nema relevantne politike oporbe koja je u stanju neto promijeniti iznutra? Danas sasvim sigurno skoro itava politiki artikulisana opozicija u Srbiji takmii se, negde taktiki, a negde sasvim iskreno, sa Miloeviem tamo gde je on neranjiv, a to je nacionalizam. Jedan od razloga jeste frustracija Srbije, koja je postojala i koju mogu razumeti, ali ne i opravdati, i Miloevi se veoma uspeno njome koristio kada je dolazio na vlast. Prvenstveno mislim na sindrom Kosova. Kada je Miloevi shvatio, a on je vrlo brz politiki taktiar, ne i strateg, da na Kosovu vie nema poena, onda se okrenuo Srbima izvan Srbije, pa se koristio njihovim frustracijama, ne da 234

vlast, opozicija, alternativa bi ih ublaio ili zatitio, nego da bi pomou njih odrao vlast. U prvom redu mislim na Srbe 1990. i 1991. godine u Hrvatskoj, a kasnije i u Bosni. Tako se dogodila tragedija koja je u BiH dobila nakrvavije mogue boje. Srpska krivica je najvea, ali nije jedina, jer meju protagonistima ove krize nema nevinih, nevino je samo ono stanovnitvo koje strada. Drugi razlog to u Srbiji nema opozicije je to to je svaki nacional-socijalizam uporedo i populizam. Zavodljiv je, jer nudi sreu preko noi obeanjima o vedskom standardu, kontrolom televizije, strahom, forsiranim teranjem iz zemlje svega to misli drugaije... Srbija, ironian sam, koja zvanino nikada nije bila u ratu, iz zemlje je isterala oko 300 do 350 hiljada ljudi mladih, uglavnom, koji su svi antifaisti i svi protiv Miloevia. Srbija je intelektualno danas obezglavljena. Podelu srpskog naroda je napravio upravo Slobodan Miloevi. Jer, daj Boe da greim, poslednji in ove rune prie kojoj smo nevoljni svedoci, a ponekad i rtve, jeste srpsko-srpski sukob, koji nije napravio niko od nas, nego upravo ta vlast koja e pre ili kasnije da se poslui i time da bi sebe sauvala. Vaa razmiljanja o dogaajima u BiH? Ja i dalje ne mislim da je u Bosni i Hercegovini sukob Srba protiv Muslimana. U pitanju je napad na ljude koji veruju u odreene ideje, koji pripadaju odreenoj kulturi, meu kojima ima, naravno, Muslimana, jer su Muslimani, hteli ne hteli, bili u poziciji napadnutih, ali ima i onih koji su kao Srbi, pa i kao Hrvati, bili napadnuti zato to veruju u to da, budui da su dobri Srbi i dobri Hrvati, mogu biti u isto vreme i dobri Bosanci i Hercegovci. Osnovna greka meunarodne zajednice jeste bila to je, htela ili ne, prihvatila pogrenu tezu, i tu je deo krivice vladajue stranke u Sarajevu, t. j. SDA, t. j. Alije Izetbegovia, a to je: jedan narod, jedna partija, jedan politiki identitet. I prokuavanjem svoenja problema na tri politike partije, nikada se do reenja nee doi. U tom smislu, to donose novi tokovi u pregovorima o BiH? Vaingtonski dogovori jesu ohrabrenje, ne zbog onog to se nudi u sporazumu Hrvata i Muslimana, nego zato to postoji nekoliko novih elemenata kojima e se doi do reenja koje ja nazivam globalnim i trajnim. Kao prvo, velika tekovina je, kakvo-takvo, smirenje krvoprolia. Drugo, na politiku pozornicu uli su Amerikanci i Rusi. Ali, to fali? Ne moe se napraviti sporazum izmeu Muslimana i Hrvata bez treeg naroda, kao to se nije mogao ni izmeu Beograda i Zagreba na raun Bosne i Hercegovine... 235

Ivan uri I Muslimana... ... Hteli mi to ili ne, postoji i trei narod, a postoji i etvrti faktor. U BiH vidimo one kojima je dovoljna pripadnost i lojalnost partijama SDA, SDS, HDZ, kroz koje se identifikuje i nacionalnost, ali i one koji, kao Srbi, Hrvati i Muslimani, sebe identifikuju kroz graansku BiH. To znai, u ovom asu nama fale dva faktora. Fale nam Srbi poistoveeni sa SDS-om Radovana Karadia i fale nam Hrvati, Muslimani i Srbi poistoveeni sa graanskom BiH. Nemojmo to potcenjivati! Da li e Srbi odani Karadiu pristati na ostanak u BiH, ako ne, koje su konzekvence? Mislim da nemaju mnogo razloga da ne pristanu, jer ono to zamiljaju domai autori tog projekta (ne nai tutori, oni zamiljaju neto drugo) jeste: a to da ne, onda zapravo dovodimo stvar na jednostavniji nain do onoga to nam je cilj, a to je podela BiH. Drugim reima, pravimo jednu muslimansko-hrvatsku federaciju koja ide u konfederaciju sa Hrvatskom, (to se mora uraditi zbog lobija HDZ u Hercegovini), a s druge strane ostaje 33 odsto Srba sa 70 odsto teritorija pod Karadievom, odnosno kontrolom Miloevia, u Bosni. Hajde, nagaajmo se i delimo Bosnu tako oni misle, i ja mislim da e na tim osnovama uvek pristati na sporazum. Samo, ni taj sporazum ne ukljuuje etvrti faktor. Ali etvrti faktor je sada ohrabren, jer, svialo se to njima ili ne, otvaranje aerodroma u Tuzli i zaustavljanje krvoprolia nad Sarajevom ide u prilog ovom etvrtom faktoru koji i zbog toga ima danas mogunosti da izae iz defanzive u ofanzivu. Nemojmo se nadati da emo imati jednu graansku BiH, kojoj se ja nadam, sutra, ali sigurno je da smo joj danas blii nego jue. Dakle, ne govorim ja o konkretnom sadraju vaingtonskih sporazuma, ve govorim o novim vetrovima koji duvaju i koji su drukiji od prethodnih, a svi prethodni su, naalost, zasnovani na makazama, na geografskim kartama i na pokuaju identifikacije jednog naroda sa jednom partijom i jednim voom. to znai dolazak ruskih vojnika u BiH, pogotovo s obzorm na savezniki doek na Palama? Kada je re o prisustvu Rusa na samom prostoru bive Jugoslavije, nemojmo zaboraviti sledeu injenicu: ono to nije polo za rukom ni Petru Velikom, ni caru Nikoli, ni Lenjinu, ni Staljinu, ni Brenjevu, polo je za rukom Rusiji koja je slabija nego ikada. I to se moe nazvati ogromnim politikim uspehom. Zato? Jer je Rusija prvi puta u svojoj istoriji dola na obod toplog mora. To predstavlja dugoroni geostrateki interes Moskve. Veoma sam zabrinut zbog toga, jer to pitanje 236

vlast, opozicija, alternativa daleko prevazilazi okvire jugoslovenskog prostora. To je povratak istonom pitanju. Jo pre godinu dana govorio sam i pisao o tome da je neophodno i veoma poeljno politiko uee Rusa u tutorstvu nad jugoslovenskom krizom, zbog prostog razloga to je EZ pokazala da nije kadra nametnuti politika reenja. Bilo je prirodno oekivati da e se pojaviti Amerikanci. Ako EZ nije u stanju da nametne modele trajnog politikog reenja na Balkanu, imaemo ameriki mir, to nije dobro za Evropu, a nije dobro ni za one koji e biti objekt tog amerikog mira. Ja nemam nita protiv Amerikanaca, naprotiv, zahvalan sam im. Ali, to smo imali prilike da vidimo u Iraku, gde je Sadam Husein bio pobeen i zadran na vlasti. Jer, refleks velike sile je: bolje na vlasti zadrati onoga koga ste porazili jer taj zna kakvi ste, nego nekog neizvesnog demokratu koga tek treba uiti pameti. Pobornik ste globalnog rjeenja koje e se ostvarivati postepeno. to bi moglo predstavljati prioritet? Kada sam svojevremeno svoj plan globalnog reenja nudio Francuskoj vladi, ja sam, uz podrku granicama nasleenim iz bive Jugoslavije, smatrao da pedagoka funkcija Zapada, za koju sam verovao da je mogua i nije opasna, treba da ima prioritete. Ti prioriteti treba da budu Sarajevo, Tuzla i Mostar. Jer, izuzimanjem Mostara od poasti rata jeste ne samo korisno zbog stanonvitva koje trpi, nego je u isto vreme i teak udarac pristalicama Mostara kao prestonice Herceg-Bosne. Izvlaenje Sarajeva jeste teak udarac onima sa Pala i u isto vreme ohrabrenje onima koji mnogo vie brane Sarajevo i svoju ideju o BiH nego to su lojalni vladi formalno nadreenoj njima. Tuzla je jo znaajnija, jer ona je strateki smetena na severoistoku Bosne i teko je zamisliti bilo kakvu teritorijalnu mahinaciju sa spajanjem i prekrajanjem ovih zemalja o kojima je matao Karadi, ali i drugi, bez tog podruja. Dalje, to je i bogato podruje. Lokalna vlast u Tuzli nije dobro viena od vlasti u Sarajevu. Znai, osloboenje Tuzle od muka u kojima ivi u istom asu je udarac i Vladi u Sarajevu, koja pretenduje da moe poistovetiti pitanje Bosne sa pitanjem Muslimana, i u isto vreme Srbima, koji pretenduju da spajaju Srbiju od Gospia do Negotina. A zato ne Banjaluku? O i Banjaluka, ali govorim o prioritetima! Mislim da moramo ii step by step. Dakle, prvo ova tri grada, onda se sutra moe izvui Banjaluka, prekosutra Biha i... i dalje, ali nikada ne odustajui od integriteta BiH i od dvojakosti tog integriteta. On je, s jedne strane, trinacionalan, trietniki, a s druge strane graanski. Samo u ravnotei ta dva 237

Ivan uri principa BiH moe opstati. Onog asa kada bude svedena samo na graanski princip, svee se na utopiju; onog asa kada bude svedena na pripadnost jednoj od tri nacije, opet emo se nai tu gde smo danas. Kako do trajnog rjeenja? Da bismo doli do trajnog reenja, moramo se vratiti u Beograd, gde je klju krize, a onda u Zagreb, i tek na treem mestu u Sarajevo. Simboliki govorim o Srbiji, Hrvatskoj i BiH. To je redosled stvari. Jer, BiH nije uzrok rata, ona je posledica. Mislim da su graanske snage u BiH danas sigurno ohrabrene. Manje je vano kako e se one zvati. Ja sam danas pristalica samo podele na one koji su antinacionalisti i one koji to nisu. Ni jedno drugo pitanje danas nije vano. Zato mene zovu advokatom graanske Bosne i optuuju me da sam ambasador Alije Izetbegovia, jer ja to nisam. Ja smatram da i njegova krivica postoji, naravno, manja i nefer je optuivati napadnutog za krivca. Ali, ako emo govoriti o uzrocima stvari, osnovna zabluda A. Izetbegovia bila je u tome to je poverovao da je mogue deliti vlast na trinacionalnoj osnovi. Moe li se prevladati mrnja? Uza sve razumevanje prema mrnji koju je provociralo uasno prolivanje krvi i zloini u kojima su, naalost, ulogu glavnog krivca igrali oni koji se predstavljaju kao legitimni zastupnici naroda kome ja pripadam, ali i drugi, samo u manjoj meri, podseam, kao istoriar, da mrnja nije relevantna ni kao istorijska ni kao politika kategorija. Ovo zvui optimistiki to u vam rei: dajte vremena vremenu, dajte novi projekat i videete da mrnja nije neto to se ne moe prevazii. Ali, vano je da se imenom i prezimenom oznae krivci. Osloboenje (evropsko nedeljno izdanje) 25. III-1. IV 1994. (Lidija Krlak)

238

vlast, opozicija, alternativa

8. MOJI PRIJATELJI LIBERALI

Ivan uri, istoriar, trenutno predava na jednom od pariskih univerziteta. U politiki ivot uao na poetku jugoslovenskih previranja, uestvovao na izborima za predsednika Srbije, bio na elu reformskog i graanskog bloka, a potom iezao iz politikog ivota i iz Srbije. Danas ivi i radi u Parizu i veoma je prisutan u francuskim medijima. Kako sam kae, pokuava svijetu objasniti da postoji jedna druga Srbija. U Francuskoj je osnovao Pokret demokratske slobode, koji namjerava preseliti u Srbiju. Budui da na sagovornik skoro dvije godine iz Evrope promatra jugoslovensku krizu, u prvom redu nas je interesovalo njegovo miljenje o krizi u bivoj Jugoslaviji. Poeli smo razgovor u skuptini Srba u Sarajevu. Mislim da je i ta skuptina iritirala vlastodrce na Palama. Nastojao sam da pomognem da ta skuptina bude graanska. Jo lebdi velika opasnost po miljenju inae najmanjeg krivca meu krivcima, gospodina Izetbegovia, koji i dan danas vie voli da ima jednu naciju i jednu partiju. Pa, ako se moe napraviti partija Srba u hotelu Holidej in u Sarajevu, to bilo idealno za koncept koji njemu najvie odgovara. To se nije dogodilo i ja se nadam da se nee dogoditi. Je li ovaj slijed dogaaja, ipak, poraz Miloevieve politike i politike Pala, najpre na vojnom a onda na drugim planovima? Da, ta vaa konstatacija je i moja. ak iz jednog jednostavnog istorijskog ugla, prividni uspjesi na bojitima i osvajanja teritorija jesu, zapravo, najvei poraz srpskog naroda u njegovoj modernoj istoriji. Sa stanovita istorije, kada je re o Srbima u Hrvatskoj, postoje samo dva pitanja na koja treba dati odgovor da bi se proverio uspeh ili neuspeh. Prvo je: da li e Srba posle ovog rata u Hravstkoj biti vie ili manje? Drugo je: da

239

Ivan uri li e im biti gore ili bolje? Odgovor je: Srba e biti manje i bie im gore. Dalje, zakljuak je da su Srbi izgubili sa ovim prividima vojnih uspeha. Ali, ako imamo ovakav reim u Beogradu, stvarno nee biti pravednog rjeenja ni za Bosnu ni za Jugioslaviju? Osnovni klju za trajno reenje YU krize, ipak, jo leu u Beogradu. Bez pozitivnih promena u Beogradu nema trajnih promena ni na ostatku prostora. Onda treba traiti promene u Zagrebu, pa tek na treem mestu zahtevati u BiH. Zato to je Bosna posledica, a ne uzrok krize. Ali, s druge strane, ako se uspe zamrznuti situacija u BiH, ako se uspeju spreiti ubijanja, onda se nanosi poraz svim faktorima rata i jaa se graanska opcija kao to je ona u Tuzli, Sarajevu, kao to je najvei deo bosanskohercegovake armije, koja, iako preteno muslimanska, nee da sledi liniju SDA-a i to je vrlo pozitivno. A u Srbiji, naalost, politike snage, u sutini su homogene i razliku se samo po nainu kojim bi se pravile veliku srpsku dravu. ak se i ne nazire nova varijanta koja bi popunila prazan prostor slabane graanske opcije? Ogroman deo opozicije u Srbiji je bio zaraen jednim opasnim nacionalistikim sindromom. Oni jesu protiv Miloevia, vie zato to su smatrali da bi oni bolje izveli reenje nacionalnog pitanja, ili to gospodin Miloevi nije uradio ono to je obeao, a ne zato to su obeanja bila loa, negativna, i po srpski narod pogubna. Tako je od poetka. U meuvremenu, ta opozicija se i troila. Troila se fiziki, jer iz Srbije je, prema njihovim zvaninim podacima, u poslednje tri godine polo oko 350 hiljada ljudi, a Srbija, kobajagi, nije u ratu. Dakle, 350 hiljada intelektualne elite, mladih antinacionalista i antimiloevievaca. To bi bilo kao kad biste Francusku liili milion i po ljudi. Jo jedan argument je, da ta opozicija, takva kakva je, nikada nije dobila podrku meunarodne zajednice. Zbog ega nije dobila? Na alost, zato to je Evropska zajednica bila nepripremljena za ulogu koja je njoj bila namenjena. Balkan je pokazao da homogene ideje u Evropskoj zajednici jo nema. Drugi je razlog davanje prioriteta ili stratekog znaaka ovom ili onom delu Balkana ili bive Jugoslavije. U tom konetkstu se za mnoge analitiare nametnulo davanje prioriteta Srbiji, ne Srbima to su dobri i pametni, ve stoga to je Srbija strateki najznaajniji prostor na podruju bive Jugoslavije, a Srbi najmnogoljudniji. Ako je to tako, a ja se sa time slaem, jer priznajem realnosti, ne zato to sam Srbin, onda je trebalo pomoi da ta Srbija sama ima sposobnosti da sebe aktivira na politiki zadovoljavajui nain, da ne bude strailo za druge, a da ujedno 240

vlast, opozicija, alternativa bude snana. Podravajui gospodina Miloevia u EZ zaboravili su da on, ukoliko mora da bira, dae prednost jednoj drugoj Moskvi, a ako mora, odabrae Ameriku. S druge strane, izgubili su one koji su bili simpatizeri Evropske stvari i u Srbiji i na drugim stranama. Evropa je, naalost, suoena sa krizom vlastitog identiteta. Sarajevo je danas evropskiji grad nego to je Brisel. U inat Evropi. Ipak, jugoslovenska kriza moe sjutra dotai iri prostor Evrope? Desilo se da se Evropa potroila, pre svega Francuska, a onda su doli Amerikanci i Rusi i nametnuli druga pravila igre. Uprkos dvolinosti i cinizmu ponaanja velikih sila, neki rezultati se naziru. To nije mir, ali je pribliavanje primirju. Da bi se dolo do mira, mora se tragati za rjeenjima globalne prirode za itav prostor bive Jugoslavije. Ali, pre toga zaustaviti klanja. Novi faktor, Rusi i Amerikanci to rade konvergentno i sve razlike koje se u javnosti prikazuju izmeu njih to su razlike namenjene javnosti. Oigledno je da se u paketu tretiraju problemi i Krajine, Bosne i Kosova. Aksiom je ne dirati nasleene granice republika bive Jugoslavije pod uslovom da te granice budu to manje znaajne. To znai napraviti od Kninske Krajine, tamo gde Srbi imaju veinu, neku vrstu politikih teritorija, autonomnih enklava u okviru spoljno priznatih granica drave Hrvatske. Verovatno e taj isti princip biti primenjen na primeru Srbije, gde bi Kosovo kao jedna politika jedinica dobilo neto nalik onome to je imalo po ustavu iz '74, moda i vie od toga, ali sigurno manje nego to trai albanska alternativa, ali mnogo vie nego to su vlast i tzv. opozicije u Srbiji spremni da im daju Kada stvari dou u tu fazu da se o njima govori rijenikom graana, bie, u najmanju ruku, zanimljiv odnos bosanskih Srba sa dvije strane barikade? Treba imati na umu da mi jo ne znamo ta misle graani na teritoriji Republike Srpske jer nisu imali mogunost da kau. Razlika izmeu Srba u Sarajevu, koji su svoje nacionalno vee odbili da pretvore u politiku nacionalnih partija i etnika sa Pala, ako ni u em drugom, a ono u tome to niko od ovih prvih nije osuivan za zloine, dok na drugoj strani ima dosta ljudi koji su bili u zatvorima bive Jugoslavije. Ne zato to su bili disidenti, ve zato to su bili lopovi. Hoe li srpski reim pristati na kooperativniji odnos sa pregovaraima, recimo, kada je Kosovo u pitanju? Srbija i jeste klju problema. Srbija sa granicama na Drini je jaka Srbija. Gospodin Miloevi, koji je zloupotrebio nacionalne frustracije Srba u Hrvatskoj i runo se poigrao sa njima pa nekadanje rtve danas pretvorio 241

Ivan uri u prve odgovorne za sukobe na tlu bive Jugoslavije, da bi ih se na kraju odrekao. U stanju je da, na kraju, to isto uini i sa Srbima iz Bosne. Druga mogunost je interna represija koja poinje sa represijama prema interesima, a zavrava se sa izdajicama vlastitog narod. Ako u samoj Srbiji bude pojaanja terora, za ta ima nagovetaja, onda e to biti okrenuto, ne prema BiH, ve prema Crnoj Gori, Sandaku, Kosovu i td. Kada u Srbiji na red dou unutarnji problemi, dolaze na red i odnosi dve lanice tzv. federacije? Ta, tzv. Jugoslavija je sakata drava jer nain na koji je ta drava stvorena ne odgovara ni pravnim ni demokratskim ni istorijskim normama koje su poznate na tom podruju. Nepotrebno je dokazivati da su Crna Gora i Srbija istorijski bliske ali, isto tako nepotrebno je dokazivati da se takve asocijacije drava zasnivaju na principu ravnopravnosti, znai, potpuno iste izravne moi na obje strane. Ne moe se praviti asimetrina. Ili federacija ili ne. Drugi vaan element je da je postojanje crnogorskog identiteta u interesu same Srbije. To je moje miljenje, a i uverenje srpske liberalne misli u XIX i XX stoleu. Ali, kao to znate, srpska liberalna misao je prognana iz Srbije. Danas su na vlasti ljudi koji razmiljaju u kategorijama apsolutno neprimerenim ovom vremenu, po kojima se snaga jednog naroda meri samo osvajanjima. Na neki nain i Crna Gora u sastavu tzv. SRJ, u oima ljudi koji vladaju Beogradom, tretira se kao osvojena teritorija. Upravo stoga to graanska opozicija u Crnoj Gori smatra da nikakva zajednika drava sa Srbijom nije rjeenje, nema ni sa jednom opozicionom politikom strujom u Srbiji zajedniki jezik. Stav srpske opozicije prema Crnoj Gori je gotovo gori od vladajue partije? Ja se apsolutno slaem sa tim miljenjem i smatram da graanska opozicija u Crnoj Gori s punim pravom insistira na zatiti dravnih i nacionalnih interesa Crne Gore. Ti interesi se mogu posmatrati u kontekstu susedstva, isplativosti i trenutnih okolnosti u tom susedstvu. Potpuno je tana ocena da u ovom asu na politikoj sceni Srbije, u redovima vlasti i tzv. opozicije, praktino nema onih koji bi imali sluha za Crnu Goru kao nezavisnog i ravnopravnog partnera Srbije. Ako takvih nema, onda se treba kloniti saradnje sa onima koji vam ele zlo. Da se u Srbiji nalaze oni koji ele dobro Crnoj Gori, sigurno da bi stav graanske opozicije bio drugaiji. Mojim prijateljima iz Crne Gore govorio sam kao istoriar, da se crnogorstvo moe uspeno braniti ako nije pravdano antisprstvom. Meni je drago da su moji prijatelji iz Liberalnog saveza na tom dosledno insistirali. I rezultati pokazuju imaju sve vie pristalica. 242

vlast, opozicija, alternativa Je li mogue djelovanje odavde, konkretno, iz Pariza, gdje ste Vi sada? Pokret demokratskih sloboda i tamo u Srbiji, moji prijatelji i ja imitiramo komuniste (iako ja nikada nisam bio komunista) po principu tajnih elija, to je jedina mogunost koja nam ostaje. Ostaje takoe i mogunost saradnje naih prijatelja iz drugih demokratskih stranaka bive Jugoslavije. Mi smo se upravo ovih dana neto dogovarali. Veoma bih se radovao da u toj vrsti sadejstva vidim moje prijatelje iz Crne Gore. Prvenstveno liberale. Da li bi Evropa sada mogla imati vie sluha za jedan takav pokret i pomoi mu na izvjestan nain? Da budem iskren, nisam siguran. Na stranu lini kontakti i dosta dobro poznavanje Evrope. Ja mislim da ako tamo Evrope ne bude bilo, onda emo morati da saraujemo sa onima koji ve jesu tamo. To su Amerikanci i Rusi. Sve upuuje na to da djelovanje spolja nije isto to i iznutra? Mislim da se mora tako raditi. Mora se imati fajde od odlaska u Evropu. Pribliilo se vreme da pokaemo da ta Evropska Srbija ne postoji samo u Parizu, nego i u samoj Srbiji. Naravno, nedostaje delovanje iznutra. Mislim da gospodin Miloevi to vrlo dobro zna. Moji prijatelji iz Makedonije, koji su mi pomogli da spasem ivu glavu prilikom bekstva, meu njima za to je bio veoma, veoma zasluan gospodin Gligorov, vie puta su mi rekli neto to je bilo i drago i tuno. A to je da se gospodin Miloevi boji svakoga onoga ko mu predstavlja pravu alternativu i sve e uiniti da prava alternativa ne bude u zemlji. Poto se polako stiu okolnosti da ta vrsta zabrane ne bude veita, da i na mom primeru to nee biti veno. Tom cilju slui Pokret demokratskih sloboda. Ja se nadam da emo ga uskoro i u jednoj javnoj formi moi pod drugaijim imenom preseliti u zemlju i to ba u srce izdajnike Srbije, u umadiju. Monitor, 13. maj 1994 (Saa Ivanevi)

243

Ivan uri

9. RAT JE ZAPOET U BEOGRADU

Odgovornost Slobodana Miloevia, kao personifikacije beogradskog reima, najvea je hronoloki, i kvantitativno, i istorijski. Hronoloki, jer je prvi poeo opasnu igru sa demonima nacionalnih frustracija i populizma; kvantitativno, njegova odgovornost je najvea imajui u vidu veliinu Srbije... a istorijski to je Srbija imala posbne odgovornosti prema stvaranju i sudbini bive Jugoslavije... Ovih je dana Sarajevo bilo pravom intelektuelnom metropolom, mjestom gdje su se sueljavale ideje i politiki koncepti, raspravljali gorui problemi dananjice imaju li smisla, te osobito imaju li perspektive one politike i duhovne zajednice u kojima saobrazno i u harmoniji, a ne odjelito, obitavaju raznoliki etniciteti i raznorodni kulturni i religijski modeli. O tim i brojnim drugim pitanjima hoemo uti miljenje beogradskog vizantologa dr Ivana uria, koji se zbog svog neslaganja s reimom u Beogradu ve na samom poetku krize na ovim prostorima naao kao duhovni politiki izgnanik u Parizu, gdje je nastavio iriti ideje meuetnike tolerancije i kulturnog uvaavanja, to mu je uvrstilo ugled nezavisnog intelektualca i demokrate evropskog formata. Da li su, nakon tri godine rata, jasniji njegovi uzroci i da li su odreeni obrisi razjanjenja ove krize? Meu uzrocima jasno je da treba razdvojiti nekoliko stvari. Najpre, jedna je injenica neosporna krvavost rata i njegovo trajanje dokazuju koliko je bila tana jedna pretpostavka da je jugoslovenski prostor ne samo stariji nego i jai od istoimene drave, i da sporove, katkada i konflikte na tom prostoru, ako elimo nai trajno reenje, valja traiti na globalnom planu. Druga pretpostavka pokazala se takoe tanom. Granice drava naslednica jugoslovenske federacije nisu bile savrene, kao to nisu ni jedne 244

vlast, opozicija, alternativa granice, ali svako njihovo menjanje, pogotovo nasilno, pokazalo se da na jugoslovenskom prostoru jeste jo neuporedivo vee zlo. Tokom ovog rata potvrdilo se jo neto. U krizi, a potom i u krvoproliu, meu politikim protagonistima na bivem jugoslovenskom prostoru praktino niko nije nevin, ali bi bilo veoma opasno, istorijski nepravedno ili politiki glupo tvrditi da su svi podjednako krivi. Rat, a pre njega kriza, nisu bili zapoeti u Sarajevu, ve najpre u Beogradu, potom sve vie verno sleen u zvaninom Zagrebu, da bi se Vlada u Sarajevu pojavila tek na treem mestu. Drugim reima, Sarajevo nije uzrok, ve posledica. Odgovornost Slobodana Miloevia, kao personifikacije beogradskog reima, najvea je i hronoloki, i kvantitativno i istorijski. Hronoloki, jer je prvi zapoeo opasnu igru sa demonima nacionalnih frustracija i populizma. Kvantitativno, njegova odgovornost je najvea, jer, imajui u vidu veliinu Srbije i broj Srba, kao i zla koja su kriza i rat doneli, izvan spora je da je on Srbima obezbedio neslavno poasno mesto. Istorijski najvea odgovornost Slobodana Miloevia je u tome to je Srbija, objektivno govorei, imala posebne odgovornosti prema Jugoslaviji, kako u njenom stvaranju, tako i u njenoj sudbini, da ne govorim o tome da je rastakanjem bive Jugoslavije, i nainom na koji je do njega dolo, Slobodan Miloevi najpre uinio greh prema vlastitom narodu. Kad to kaem, mislim kako na sudbinu Srba izvan Srbije, tako i na sramoenje svetske slike koju je Srbija u prolosti zasluivala. Dodao bih jo neto nema sree i mira na Balkanu ukoliko Srbija jeste slaba, ali snaga Srbije mora poivati, ne na otimanju tueg, ve na zraenju demokratijom, onako kako je to bilo u prolosti. Posledice su sledee: prividi privremenih vojnih uspeha nee moi zadugo sakriti jednu drugu istinu Srba, naalost, u krajevima gde su stoleima bili, moe biti samo manje nego to ih je bilo i samo im moe biti gore nego to im je bilo. Geostrateka vanost Srbije, koja objanjava dobrim delom ponaanje meunarodne zajednice prema reimu Slobodana Miloevia, ne moe prikriti jednu drugu istinu neosporno veliki ugled, koji su u toj meunarodnoj javnosti Srbija, pa onda i Srbi sa njom, uivali, danas su zadugo ukaljani. I odgovornost Franje Tumana, kao personifikacije zvanine Hrvatske, viestruka je. On snosi odgovornost to je Srbima, graanima Hrvatske, probudio seanje na strahote NDH i time ih direktno gurnuo u ruke Slobodana Miloevia. On snosi, takoe, odgovornost pred hravtskim narodom to je vrlo brzo kompromitovao jednu tek steenu sliku o Hrvatskoj kao nezavisnoj dravi lienoj negativnih konotacija iz njene 245

Ivan uri bliske prolosti. Konano, njegova odgovornost je takoe i to to je svojom politikom objektivno uvrstio reim u Beogradu, i to je, bar koliko i Slobodan Miloevi, doprineo tezi da je suivot na jugoslovenskom prostoru nemogu. Na primeru Bosne i Hercegovine, razlika izmeu vlasti u Beogradu i vlasti u Zagrebu bila je u snazi a ne u namerama... Kakvo je Vae miljenje o uspostavi federacije izmeu Bonjaka i Hrvata i je li to put koji vodi ouvanju Republike u njenim meunarodno priznatim granicama? Pojava SAD i Rusije, ija su posledica i Vaingtonski sporazumi, u naelu je pozitivna. Dva su se nova elementa prvi put obrela u predlozima meunarodne zajednice. Realna snaga kojom raspolau ovi tutori, ak i mimo uticaja Evropske unije, dovela je do stidljive najave dva nova naela, neposredno suprotstavljena diplomatskim pokuajima evropskih emisara. Prvo je da rat u BiH jeste najstraniji vid ire krize i da reenje mora biti globalno. Drugo naelo, otvorena negacija aksioma sa kojima su baratali kako evropski emisari, tako i lokalni protagonisti, a ono je da, navodno, suivot izmeu ili vie nacija na ovome prostoru nije mogu. U tom smislu, prosto na planu principa, vaingtonski sporazumi predstavljaju pozitivnu novinu, poraz svih koji su tvrdili da je suivot nemogu, ali predstavljaju samo prvi korak. Nije sluajno da se nakon ovog potpisivanja, krenulo sa mrtve take u razgovorima izmeu Vlade republike Hrvatske i Srba u Kninskoj krajini. Dobro bi bilo s ovim u vezi podsetiti da vaingtonski sporazumi nisu dogovor izmeu Hrvata i Muslimana, jer kad bi tako bilo, to bi znailo da su potpisnici, zapravo, potpisali smrtovnicu Bosni i Hercegovini, ve sporazuim izmeu dve drave Republike Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske. Srpska agresorska strana u BiH zaokruujui svoj politikoteritorijalni profil, smatra da tzv. republika Srpska moe egzistirati jedino pod uslovom da osigura kontinuitet svojih silom osvojenih teritorija. to u tom kontekstu predstavlja posavski koridor? Ne treba biti vojnik pa zakljuiti da, ako sudbina jedne ideologije zavisi od etiri kilometra, onda neto sa tom ideologijom nije u redu. Po mom miljenju je pravo pitanje sledee koliko je sponzor iz Beograda, t. j. Slobodan Miloevi, iskreno zainteresovan za ta etiri kilometra, odnosno, koliko su elnici sa Pala iskreno zainteresovani za pripojenje Srbiji? Mislim da odravanje tog koridora, kao i vojnih tenzija na njemu, slui kao izgovor za odlaganje odreenih odgovora. Kada su posredi meunarodni tutori, ta etiri kilometra uvek mogu biti izvrstan izgovor za nepotpisivanje sporazuma o procentima. Kada je 246

vlast, opozicija, alternativa posredi, to je mogue pretpostaviti, elja zvaninog Beograda za postepeno izvlaenje iz nevolja u koje je zapao srpski naord apsurdnost ta etiri kilometra moe uvek dobro doi. Nevoljnost Hrvatske vojske da se upusti u borbu oko ista etiri kilometra moe takoe biti odlian izgovor za odriacnje od Vaingtonskog sporazuma. Konano, ukoliko sponzor iz Beograda ne pokae volju za odbranu ta etiri kilometra, elnici sa Pala takoe mogu, glasnije nego su do sada inili, da iskau elju za svojom autonomnou odluivanja u odnosu na Slobodana Miloevia, pa pokuati i sa stvaranjem nekakve bolje Srbije izvan Srbije. Kakav je znaaj Vaeg agamana u Bosni u kontekstu postojeih odnosa snaga na politikoj ssceni u nas i u svijetu? Jednostavno ako jedinstvena graanska Bosna i Hercegovina, sa potovanjem prava njenih kolektivnih konstituenata preivi, to je ujedno prvi poraz autoritativnih sila na bivem jugoslovenskom prostoru i prvo pravo ohrabrenje demokratizmu. Do sada demokratija nije imala ohrabrenja ni u dravama naslednicama YU federacije, a nije ga imala ni u meunarodnoj zajednici. Zato kada stvaramo graanske stranke u BiH i kada to isto ine nai prijatelji u Hrvatskoj, mi se zapravo zalaemo za pobedu demokratije u Srbiji i Hrvatskoj. Bez poraza, makar stidljivog, sadanje vlasti u Beogradu, nije mogue dobiti obnovu alternative u Srbiji. Iz Srbije je otilo trista pedeset hiljada ljudi, preteno mladih i svi su protivnici sadanje vlasti, a u nju se uselilo oko esto hiljada zavedenih, sluenih i od vlasti u Beogradu egzistencijom ucenjenih Srba izvan Srbije. Opozicija u Srbiji, naalost, od poetka dobrim delom zadojena istim virusom kojim i vlast, razbijena je, u emu je pomoglo i ministarstvo policije, ali i slepilo zapada. Reju, u Srbiji treba krenuti od poetka, a za to nam je potrebna graanska Bosna i Hercegovina. Ne zaboravite, najvie to se moe danas uiniti, fudbalskim argonom reeno, jeste smiriti loptu u Bosni i Hercegovini, potom je izneti izvan nje i tek potom je vratiti u nju. Jer, redom, glavni meu kljuevima za reenje krize je u Beogradu, od promena u Beogradu zavise i promene u Zagrebu, a promene u Sarajevu bie, u sluaju pozitivnih promena u Beogradu i Zagrebu veoma lako izvesti. Svaki dan opstanka Sarajeva, Tuzle i naroito graanske ideje u BiH, jeste korak blie ostvarenju ovakvog scenarija. Otuda nervozne elje da se navrat-nanos okonaju krize kod svih kojima pomenuti scenario ne odgovara. HAS, 1. jul 1994 (Nihad Agi)

247

Ivan uri

10. MILOEVI NIJE NACIONALIST

Bilo bi lake kada bi posrijedi bio iskreni i fanatizirani nacionalist. Ali, Miloevi to nije, njega zanima vlast. I to ne vlast na Kordunu ili Romaniji, ve u Srbiji i u Beogradu. Miloeviev cilj nije Velika Srbija, nego dugotrajna i neometana vlast u Srbiji. Ako velika Srbija tome koristi, onda e njegov program biti Velika Srbija Predsjednik ste Pokreta demokratske slobode, organizacije sa sjeditem u Parizu. Jednom ste rekli da to nije klasina politika stranka, ve neka vrsta demokratskog kiobrana pod kojim bi se nali svi oni koji su pripravni pokoriti se osnovnim demokratskim naelima Zapada. Od ega titi taj demokratski kiobran i kakav politiki program pokriva? Naravno, pokret ne moe biti politika stranka, ve i stoga to mu je sedite van zemlje. Ali to ne znai i da se van zemlje ne moe osnivati politiko udruenje. Kad smo u jesen 1992. godine osnivali Pokret, polazili smo od konstatacije da je raspad Jugoslavije primorao na odlazak veliki dio mladih i pripadnika tzv. nacionalnih elita. U sluaju Srbije, koja ak i nije u ratu (kako njezini vlastodrci bezono tvrde) otjerano je vie od 300. 000 graana (po roenju ali ne i po zanimanju, Srba). Oni su danas rasuti po svijetu: u odnosu na broj stanovnika, to je kao kada bi Francuska ostala preko noi bez 1,5 milijuna ljudi istoga profila. Jasno je da tada Francuske kakvu znamo vie ne bi bilo. Svaki novi odlazak ujedno je i novi poen autoritarnog reima u Beogradu. Ta emigracija, nova i drugaija od prethodnih, obiljeila je i druge dijelove jugoslovenskog prostora. Bila je najpre posljedica rata, ali i znak nemirenja nacionalnih elita s novim provincijalnim i autoritarnim rajevima. U svojim istupima i tekstovima koje objavljujete u niovinama i asopisima i dalje rabite sintagmu jugoslovenski prostor.

248

vlast, opozicija, alternativa Mi vjerujemo da je jugoslovenski prostor stariji i trajniji od istoimene drave. Krv koja se po njemu prolijeva pokazuje na tragian nain njegovo postojanje i danas, kao to upuuje na cjelovit pristup u razrjeavanju krize. Nije posrijedi zazivanje nekakve nove Jugoslavije, ve svijest da naprimer naelo (za koje se zalaemo) nepromjenjivosti granica izmeu drava nasljednica bive federacije mora vrijediti za sve, u paketu. Ne moe se, recimo, odobravati secesija Kninske krajine i usporedo spreavati secesija Kosova (i obrnuto), odnosno, ne moe se, na primjer, traiti ulazak u Evropsku uniju, a pritom odbijati isti stupanj odnosa kakvi postoje meu lanicama EZ, s prvim susjedima. Ipak je jednoj Hrvatskoj ili Makedoniji svejedno ekonmski, geografski i kulturno, blia jedna Bosna i Hercegovina ili Srbija, negoli Irska ili Finska. Koji su bili vai politiki motivi za osnivanje Pokreta demokratske slobode? Pri osnivanju Pokreta poli smo i od pretpostavke da na jugoslovenskom prostoru jo uvijek nije vrijeme za klasine politike razlike, svojstvene demokratskim drutvima. Mi smo jedino u predvorju demokracije i jo uvijek se razlikujemo kao anacionalisti i nacionalisti, demokrati i autokrati, kao oni to znaju ili nee da znaju da stranka s nacionalnim predznakom ne postoji (ta je hrvatski ili srpski nacionalni interes ako ne demokracija?), odnosno koja je posljedica straha od ulaska graanina u politiku. Jo smo daleko od autentinih razlika izmeu liberala, socijaldemokrata i demohrianina. Kad je rat zapoet suicidalnim i bezobzirnim trudom slubene i poluslubene Srbije (SPS-a, ali i SPC i SANU), da bi ubrzo stekao ak i u rtvama vjerne imitatore ponuenoga modela, odnosno, kada smo stekli prisilne meunarodne tutore i od subjekata se pretvorili u objekte njihovih meusobnih nadmudrivanja, postalo je jasno da je nuno ujediniti sve graane, demokrate i anacionaliste, prve rtve novog stanja, odnosno da treba pokazati tutorima tko su im pravi sugovornici. Sam se, da vam odgovorim i na to, osjeam liberalom, ili preciznije, lijevim liberalom. Klasinu desnicu smatram glupom, a klasina ljevica me neopisivo nervira. Svojedobno ste napisali da Srbi izvan Srbije nisu razumijeli dvije stvari: da samo demokratska Srbija moe tititi njihova nacionalna prava ako su ona u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ugroena i, drugo, da su njihovi strahovi u dobroj mjeri razumljivi pa esto i opravdani iskljuivo u funkciji odravanja na vlasti beogradskog reima. Jesu li te dvije zablude glavni uzrok rata na podruju bive Jugoslavije?

249

Ivan uri Ne. Te dvije zablude su uzrok stanja u kojemu se danas nalazi srpski narod izvan Srbije, ali nisu i uzrok rata. Na nesreu, ovi Srbi nisu razumijeli da Krajine nikada ne mogu zamijeniti umadiju i da Pale nikada nee biti Beograd. Danas ih je na spomenutim teritorijama manje nego ikad i gore im je nego to im je bilo prije poetka rata. Njihova funkcionalizacija, a njoj je prethodila funkcionalizacija Kosova (podruje mnogo blie nacionalnoj mitologiji Srbije nego to bi to mogao biti Pakrac ili Drvar) dovela ih je u tragian poloaj. Pomou njih se vladalo Beogradom, pomou njih se opravdavala faizacija Hrvatske, pomou njih se pokuava u Bosni s principom jedna regija jedna nacija jedna partija (koji je jo uvijek drag gospodinu Izetbegoviu), da bi na kraju, u Miloevievoj Srbiji, bili optueni za nesreu u kojoj se ova nala. Kakav je danas odnos u Srbiji prema Srbima izvan Srbije? Danas se u Srbiji sustavno podgrijava neraspoloenje prema Srbima izvan Srbije kao uljezima; kao krivcima to je Srbija liena pameti, struje, kruha, kao ratnim bogataima. Kao da su etnici s Pala dali jugoslavenski paso stanovtom Giuseppeu di Stefanu, bjelosvetskom hohtapleru, sa stanom slubeno prijavljenim na adresi gdje stanuje predsjednik Srbije. Ti su Srbi bili prve rtve ustakog genocida, bili su i meu najvie nagraenim poslije Drugog svjetskog rata. Dobili su kolonistiku zemlju u Vojvodini, prevladavali su u vojsci, policiji i vlasti uope. Srbija 1945. godine jest osloboena, ali nije bila i pobjednik. Pred kraj Jugoslavije na njihovim strahovima (od reminiscencija prolosti, ali i neizvjesne budunosti bez JNA i s denacionaliziranom zemljom, recimo, u Vojvodini) gradi se spomenuta funkcionalizacija. Na mrnji prema njima stvara se i novi obrazac hrvatskog nacionalizma, na uvjerenju da oni ele pripajanje matici gradi se i ideja o podjeli Bosne i raaju nekakve eksluzivno muslimanske drave u srcu Evrope to je zamisao isto toliko antimuslimanska koliko je antisrpska bila i manipulacija slubenog Beograda s bojaznima i frustracijama Srba izvan Srbije. esto ponavljate stav kako je klju rjeenja krize u bivoj Jugoslaviji u Beogradu. Znai li to da rjeenja krize nema sve dok je na vlasti u Srbiji reim Slobodana Miloevia. Ako se pod globalnim rjeenjem krize podrazumijeva stabilnost mira i pobjeda graana i demokracije na jugoslovenskom prostoru, onda takvog mira ne moe biti s postojeim reimom u Srbiji. A ako ne, onda je i s Miloeviem mogue traganje za rjeenjem, ak i nalaenje rjeenja. U ovome drugom sluaju bi bile sljedee: cementiranje postojeih autoritarnih modela vlasti u vie bivih jugoslovenskih republika, 250

vlast, opozicija, alternativa suspenzija ljudskih prava, trajna politika nestabilnost i trajna onemoguenost pribliavanja Evropi. Kakv je uope rasplet u Srbiji mogu, kada kako i sami znate rei ondje nema prave opozicije, odnosno kada je opozicija dobrim svojim djelom nacionalistika koliko i vlast? O tome zato da u Srbiji danas gotovo da i nema opozicije govorio sam u mnogo navrata. Ukratko, da podsjetim: od poetka je, naalost, istorijska frustracija Srbije, kao i populistika zloupotreba te frustracije, zavela vei dio opozicije s kraja osamdesetih godina na tvrde nacionalistike staze. ak i da je tako bilo iz pragmatinih razloga, bilo je nerazumno, jer je na polju pansrbizma Miloevi bio nepobjediv. Drugi elemnt je, budimo pravedni, bila i totalna odsutnost podrke toj opoziciji od strane meunarodne zajednice. Mislim na politiku, ali i na materijalnu podrku. Borba je, jednostavno bila nepristojno neravnopravna. Trei element je bilo ponaanje vlasti u zemljama koje su bile prve rtve bahatosti slubenog Beograda. Miloevi danas izgleda manje kriv nego to je izgledao prije godinu-dvije dana. etvrti element je egzodus nacionalne elite. Kako promijeniti takve prilike? Ne znam za drugi odgovor osim ovoga: onaj tko se u Srbiji bude pojavio kao alternativa, ne smije ni u emu sliiti na aktualnu korupciju, mora miriti a ne svaati, mora raspolagati, kako sveim zdravim novcem, tako i ovjerenom ponudom o neposrednom primanju Srbije u Evropsku uniju. Da je hiljaditi dio truda i sredstava Evrope ulagan u takav projekat, umjesto u pregovore s jalovim ishodima, plave kacige ili jedan radio brod, mi bismo, ne samo u Srbiji, sada bili u drukijem poloaju. Je li pokuaj Slobodana Miloevia da se iz jastreba naglo pretvori u goluba samo manevar, samo epizoda u igri iji je konani cilj Velika Srbija i dalje ostaje aktuelan. Vjerujete li u Miloevia mirotvorca? Miloeviev cilj nije velika Srbija, nego dugotrajna i neometana vlast u Srbiji. Ako Velika Srbija tome koristi, onda e njegov program biti velika Srbija. Ako ne, onda e biti ono to danas imamo prilike gledati. U neku ruku ak bi bilo lake kad bi po srijedi bio iskreni i fanatizirani nacionalist. Ali, Miloevi nije nacionalist, njega zanima vlast. I to ne vlast na Kordunu ili Romaniji, ve u Srbiji i u Beogradu. Zato se mnogi njegovi bojovnici danas osjeaju danas prevarenima, kao to e moda sutra tvrditi da ih Miloevi nije nikada prevario. Osim vlasti u Srbiji, Miloevia zanima i meunarodna rehabilitacija. U meuvremenu, 251

Ivan uri oslobodio se, moda i vie nego to je htio, prave opozicije. Jer, da je danas ima, on bi upravo zato to je jai nego juer, mogao vlastitoj politikoj antitezi ponuditi podjelu odgovornosti za uinjeno i ova bi bila na mukama da takvu ponudu odbije. Taj povratak u Srbiju, kako je glasio naslov jednog lanka koji sam pisao u proljee prole godine, bio je neminovan, i za njega ima podosta razloga u prolosti Srbije. Ako ste graanin Srbije, vi danas moete birati izmeu dva Miloevia, jueranjega i sadanjega. Njegova dilema nije ni priznanje naslijeenih granica bive Jugoslavije, ni stvaranje Velike Srbije. Kao dobar anticipator, on razmilja o posljedicama. Ako se danas odlui za promjenu granica, sutra e verovatno biti prinuen da se lii Kosova. Slubena Tirana, kao i Washington uostalom, za razliku od veega dijela albanske alternative u Pritini, sklonija je federalizaciji Srbije nego secesiji Kosova. Ali, ako se usvoji kao vaee naelo etnike veine u promjenama granica, onda uz dobitke (u BiH i Hrvatskoj) idu i gubici. Dalje, ako se odlui za stvarno priznanje granica, Miloevi strahuje da podrka dijela duboke Srbije ne bi bila dovoljna da ga zatiti pred gnjevom prevarenih Srba (od kojih je dobar dio oko jedne treine makar porijeklom otuda, danas u Srbiji). Znai li to da mu je prijedlog dvostruke federacije konfederacije u BiH najzanimljiviji? Prijedlog o dvostrukoj federaciji konfederaciji Bosne i Hercegovine vjerovatno mu je trenutno najprihvatljiviji. Jer, stvarno, nije mogue, uz nastojanje na Bosni i Hercegovini svedenoj na tri bespogovorna etnika kolektiviteta, paralelno se zalagati za njezine meunarodno priznate granice u kojima nema mjesta za graane Bosne srpskoga porijekla s tim mogunostima udruivanja. Dakle, de facto pri takvoj hipotezi. g. Miloevi bi de jure ostao na Drini, a de facto bi bio na Grbavici. No, ak i tu on danas vie voli ekati na greke lokalnih protagonista pobonjaenje i dinarizacija trenutno nisu u modi u Srbiji, a dvostruke federacije se mogu pokazati kao obrazac i na drugoj strani, u samoj dravi Srbiji. Sreom po njega, prijedlog o dvostrukoj federaciji nije njegov, kao to ni eventualni novi prijedlog g. Izetbegovia o razmjenama livade za ume i obratno, s odustajanjem od meunarodno priznatih granica BiH, nee biti njegov. Nee biti njegov (kao to ni prije nije bio) ni eventualno obnovljen prijedlog o bilateralnoj podjeli Bosne, drag jednog zaljubljenika u ivot i djelo Vladka Maeka. Nije li najnovija eskalacija sukoba u Bosni i srpska ofanziva oko Bihaa, koja se opasno pribliila granicama Hrvatske, i uvod u konaan obraun globalnih (balkanskih) razmjera, ili je na djelu fingiranje, kojemu 252

vlast, opozicija, alternativa je cilj da bosanski Srbi, uz stanovite izmjene, ipak prihvate plan kontaktne skupine. Mislim da pravi cilj Karadievih trupa oko Bihaa nije njegovo osvajanje, iako ne sporim strateku vaost komunikacijje na kojoj se ovaj grad nalazi. Rekao bih da je pravi cilj, s ijim se ostvarenjem zapoelo u asu vrlo povoljnom, budui da je nesloga meu tutorima na vrhuncu, na drugoj strani: ako Hrvatska ne ue u ovaj sukob, ona time preutno naputa obveze iz ugovora s Bosnom i Hercegovinom. A ako pak ue, onda ni Miloevi, htio ili ne, nema izbora nego da i sam Srbiju prvi put direktno uvede u rat. Ako se takvo to dogodi, onda, raunaju na Palama, neizbjean je ili veliki rat s ueem ne samo susjeda s Balkana, nego i vejerovatnim i divergentnim upletanjem naih tutora, ili priznanje, poslije pretpostavljenih vojnih rezultata, pravnog meunarodnog kredibiliteta Republici Srpskoj. Rije je o bjegu unaprijed, jer u svakoj varijanti glavari s Pala nemaju nikakvu politiku (a poneki ni fiziku) budunost.

Pax Russo Americana

Autor ste teze da u ratu na podruju bive Jugoslavije nema nevinih. Kako bi izgledala rang lista krivaca, odnosno, smatrate li da Miloevi sam ne bi bio dovoljan za poetak i rasplamsavanje ovog krvavog rata? Nema nevinih, ali nema ni podjednake krivnje za sve. Ne znam da li bi Miloevi bio dovoljan za poetak rata, ali znam da je, katkada i nesvjesno, pomagaa imao napretek: od meunarodne zajednice preko nerazumijevanja kod buduih rtava rata u bivoj Jugoslaviji za ono to se nagovjetavalo ve od VIII sjednice, do otvorenih koketiranja s avetima prolosti, ega se vi u Hrvatskoj svakako dobro sjeate. Meutim, nesporno je da osnovnu odgovornost snosi Miloevi i nesporno je da je danas zahvaljujui najvie njemu, demonizirana slika u narodu iji sam pripadnik, a ponekad prikrivenija objektivnija anamneza kod drugih. Zato je, da bi se pravda ostvarila i da bi veo kolektivne krivnje bio prebaen na pojedince s imenom i prezimenom, konano i zato da bi se razumu omoguilo da savlada sasvim shvatljivu mrnju prema itavom narodu iz kojega potiu krivci ove ili one rtve, izuzetno vano sve uiniti da Sud za meunarodne zloine protiv ovjeanstva zapone s radom. Evropska unija bi, ako uope eli preivjeti kao politiki entitet, morala biti, prije nego UN, pravi pokrovitelj ovog suda. Posrijedi je savjest svih nas.

253

Ivan uri Smatrate li da e okonanje rata, do kojega mora doi kad tad, znaiti i odlazak aktuelnih politikih garnitura. Jesu li opravdane nade onih koji u okonanju rata vide i vrijeme procvata demokratije, ili e Zapad, sretan i zadovoljan to je sukob napokon zaustavljen, biti spreman tolerirati i autoritarne reime? Obje su pretpostavke mogue. Ako Evropa ne shvati da, ako dri do vlastite budunosti ne smije tolerirati ono to je inkompatibilno s njom samom, imat emo Pax Russo-Americana. U tom sluaju, a zbog toga se ne treba ljutiti ni na Ruse ni na Amerikance, politike Evrope nee biti, ali e biti mira, dosta siromatva, mnogo netolerancije prema drukijima i neto malo dozirane demokracije. Ne elim rei da e to biti Irak ili Kuba, ali, duboka provincija, da. Po mjeri Likog sijela, ne u Lici, nego u Beogradu, po mjeri ganga, ne u Imotskome, nego u Zagrebu, s obiljem ki znamenja, s mnogo vanjske i unutranje emigracije.

Evropa u Sarajevu
Od vaeg odlaska iz Srbije (Jugoslavije) vie se niste vraali u Beograd. Bili ste, meutim, u Zagrebu. Kako Vas se dojmio taj posjet? Ne, bio sam u Beogradu. U prosincu prole godine proveo sam u Vojvodini etiri dana i pet noi u Beogradu, tri sata vodei razgovore na TV Srbije. Bio sam u drutvu mojih politikih prijatelja N. anka i D. Petroviai iz Novog sada. Roenoj kui nisam svratio niti je to, u konkretnim okolnostima, bilo uputno. Beograd i Srbiju, koji su negde u Kaliforniji, odnosno na slubenom putu, niakada nisam naputao. Valjda zato i nemam neposrednu nostalgiju. U Zagrebu sam bio u tri navrata prolog proljea, a u Sarajevu sam boravio dva puta, u oujku i u lipnju ove godine. Najbolje sam se osjeao u Sarajevu i tamo sam susreo najvie Evropljana. Danas ih je i tamo manje nego juer, ali e ostati za pokoljenja koja dolaze kao svjedoanstvo da se tamo, vie nego u Zagrebu i svakako vie nego u Beogradu, branila Evropa usprkos njoj samoj. Tamo i danas ima manje mrnje nego igdje u bivoj Jugoslaviji, tamo i danas, iako sve malobrojniji, prevladavaju civili koji su se latili oruja i uniforme da bi se obranili. Izvan Sarajeva nije tako. Feral Tribune, 13. XI 1994 (Drago Hedl)

Dragoslav Petrovi.

254

vlast, opozicija, alternativa

11. NACIONALNE NEPRAVDE, UMESTO IDEOLOKE ALTERNATIVE*

Smisao jugoslovenskog prostora i Jugoslavije je veoma prisutan u Vojvodini. itelji veruju u suivot, da nas razliitost dopunjuje, ini i ui toleranciji. Zato bih u naem intervjuu, glavni akcenat stavila na osnovna opredeljenja Pokreta za demokratske slobode? Istina je, mislim da sam bio meu prvima (ako ne i prvi) koji je upotrebio sintagmu jugoslovenski prostor. Seam se dobro, jo koliko pre dve godine, njena upotreba izazivala je podsmeh, ali i otpore. Recimo, kada sam, tada kao predsednik Liberalnog foruma Srbije, u prolee 1990. godine bio u Ljubljani i kada smo moj prijatelj Joe kolj (tadanji predsednik tamonje Liberalno-demokratske stranke) i ja zajedniki izjavljivali kako Jugoslavije vie nema, no da ostaje jugoslovenski prostor koji trai celovitu politiku reartikulaciju, bili smo uporedo optuivani za dva protivrena greha: za separatizam (jer, navodno, razbijamo jugoslovensku federaciju) i za unitarizam (jer se, navodno, zalaemo za ouvanje nepostojeeg ekonomskog, kulturnog i politikog prostora). Budunost je, naalost, dala za pravo kolju i meni. Jugoslovenske federacije ve poodavno vie nema ni formalno, ali, s druge strane, krv, diktature i beda, koji se ire po dravamanaslednicama bive Jugoslavije, uporno pokazuju da reenje jugoslovenske krize mora biti celovito. Nije mogue zalagati se za potovanje prava Srba, graana Hrvatske, a da se, pri tome, ne potuju u istoj meri prava ne-Srba, graana Srbije. Kaem u istoj meri, jer, sa nestankom jugoslovenske federacije, nestala je i ustavna razlika izmeu tzv. konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina. Danas su Srbi u Hravstkoj, pravno posmatrano, u poloaju istovetnom onome u kome su, na primer,
*

Naslov dao prireiva knjige.

255

Ivan uri Albanci u Srbiji, s jednom malom razlikom: Albanaca ima daleko vie. Ili, ako se vratimo Sloveniji i njenoj razumljivoj elji da to pre postane lanica Evropske zajednice: takva elja nije ostvarljiva ukoliko Slovenija nije spremna da prethodno razvije svoje politike, kulturne i ekonomske odnose sa junoslovenskim susedima bar do stepena veza kakve se neguju izmeu zemaljalanica pomenute zajednice. Sve to Vam govorim danas, govorio sam i pre dve godine, no, bilo je malo spremnih da sasluaju reeno. Upozoravao sam, takoe, da e raspad jugoslovenske federacije bitno promeniti poloaj Srba izvan Srbije, po meni na njihovu tetu, upozoravao sam i da osobine nekadanjeg jugoslovenskog trita ne dozvoljavaju uspenu ekonomsku autonomiju nikome (pa ni Srbiji), ukoliko se odrekne partnerstva sa susedima... Upozorenja su bila bezuspena, jer racionalni argumenti ni tada ni sada nisu imali snagu kakvu pruaju verovanja u uda, populistike fantazije i, kao najopasnije meu sredstvima za sticanje ili ouvanje vlasti, zloupotreba naroda, to jest nacionalizam. U meuvremenu smo stigli do faizma u Hrvatskoj i nacional-socijalizma u Srbiji, stigli smo (ili tek to nismo) i do palestinskog pitanja u Bosni i Hercegovini, u kojoj ve uveliko imamo Liban, gori nego to je Liban ikada bio. U poreenju sa ovim, rastua provincijalizacija Slovenije jeste deija igra. Razume se, pretpostavka o jugoslovenskom prostoru koji je stariji i dugoveniji od istoimene nastale drave nije nikako i poziv na obnavljanje Jugoslavije. O tome imam esto prilike da govorim dobronamernima: ako vam je uopte stalo do jugoslovenske ideje, za nju ete najbolje uiniti ukoliko Jugoslaviju u doglednoj budunosti ne pominjete. Zlonamernima pak uzvraam: ono to se danas dogaa na tlu bive Jugoslavije jeste ne samo osveta pokojnika (da parafraziram Latinku Perovi), to je i krvavi dokaz postojanja jednog prostora. Krvi e na Balkanu biti i dalje, sve dok se ne shvati da taj prostor trai globalna reenja. Na navedenim osnovama poiva i pomen jugoslovenskog prostora u programu pokreta demokratske slobode. U tom programu je jasno zapisano da se njegovi lanovi zalau za potovanje nasleenih granica meu bivim jugoslovenskim federalnim jedinicama, zapisano je i da bez politike autonomije za Srbe, graane Hrvatske, tamo gde raspolau veinom, nema demokratije ni za Hrvate, kao i da bez politike autonomije za Albance na Kosovu, nema ni demokratske Srbije; zapisano je, takoe, da za Srbe, na prostorima hrvatske na kojima ive kao manjina meu Hrvatima, moraju postojati tzv. personalna autonomna prava, a isto vai i za manjine u Srbiji u takvome poloaju; zapisano je i da bi, na primer, izdvajanje jedne Kninske krajine iz politikog okvira sloene drave 256

vlast, opozicija, alternativa Hrvatske liilo snage i nastojanje Srbije o ouvanju Kosova u okvirima sloene drave Srbije; u programu Pokreta dosta se govori i o nunosti federalizacije pomenutih drava, a govori se i o federalizaciji Bosne i Hercegovine (prema naelu da ona mora biti federalizovana u sferi ustanova a ne teritorija: dakle, ravnotea izmeu dva parlamentarna doma, graana i nacija, pri emu, u domu nacija, sa istim brojem glasova i pravom veta raspolae svaki od tri konstitutivna naroda...). Naravno, Pokret smatra da njegova delatnost danas prvenstveno treba da bude okrenuta Srbiji, ne zato to su njegovi lanovi poreklom iz nje (jer, to nije tano, budui da ih ima iz svih delova bive Jugoslavije), ve zato to je, hteli ili ne, uloga Srbije bila presudna i u stvaranju i u razaranju Jugoslavije, to je Srbija geostrateki vanija od bilo kog drugog jugoslovenskog dela prostora, to su Srbi najvei junoslovenski narod i to bi eventualne demokratske promene u Beogradu dovele do pozitivnih promena i na ostalim stranama. Mi traimo kontinuitet, ako ga je danas jo uopte mogue nai, u tradicijama liberalne misli u Srbiji, znai u tradicijama evropske Srbije, a ne ove tune, obezglavljene i osramoene zemlje kakvu imamo pred oima. Smatramo da u naoj klanici nevinih nema, smatramo takoe da demokratija ne priznaje kolektivne krivice i trudimo se da objasnimo kako je otkrivanje krivaca za zloine zadatak najpre njihovih demokratskih sunarodnika. Ne verujemo da postojea vlast u Srbiji ikada moe zatititi ugroene sunarodnike izvan nje, a isto vai i za Hrvatsku. Primera radi, ima samo dva pitanja na koja bi valjalo pruiti odgovor u vezi sa pominjanim Srbima u Hrvatskoj: da li danas u Hrvatskoj Srba ima vie no to ih je bilo pre dve godine i da li im je danas bolje nego to im je bilo pre dve godine? Odgovori su negativni, dakle politika kojom su zavoeni i rtvovani, esto se pretvarajui od rtve u krivce, bila je antisrpska politika beogradskih vlastodraca. Kada smo osuivali napad na Hrvatsku, mi smo bili na strani napadnutog, a ne na strani demokratske Hrvatske napadnute od nedemokratske Srbije. Isto vai i za na stav prema srpskim i hrvatskim napadaima na Bosnu i Hercegovinu. A to to je HDZ pokuao da napad na Hrvatsku poistoveti sa navodnim napadom na demokratiju, odnosno to fantomska vlada u Sarajevu pokuava sebe poistovetiti sa itavom ojaenom Bosnom i Hercegovinom jeste razumljivo, ali i netano. Ovakvo gledanje smeta aktuelnom reimu, ali i najveem delu opozicije u Srbiji. Tamo jugonostalgiarima nazivaju one koji jo veruju u Jugoslaviju. ta mislite o tome? Poimo od kraja Vaeg pitanja: ja u Jugoslaviju mogu verovati koliko god hou, ali ona danas ne postoji i, kao to rekoh, u doglednoj 257

Ivan uri budunosti nee postojati. Hibrid koji se lano danas kiti tuim imenom, Jugoslavija nije niti e ikada biti. Inae, nita prirodnije od bliskosti Srbije i Crne Gore, nita nije neprirodno ni u pokuajima za stvaranjem nekakve federacije ili konfederacije izmeu njih. Ono to je, meutim, neprirodno jeste pokuaj da se od Crne Gore pravi Srbija, da se od Vojvodine pravi nekakva Krajina, da Beograd bude preobraen u Pale ili Gacko. S druge strane, opet, ja mogu mrzeti koliko god hou sve to poinje sa jugo, ali time neu zabauriti prostor, preteno nastanjen Junim Slovenima (ne samo njima, razume se) i istorijski osuen na dui suivot od drava Jugoslavije. Kada sam ve kod ovih pojmova, da dodam i sledee: jedno je drava Srbija, a drugo je Srbija kao savremena etnika, geografska i kulturna teritorija; Kosovo jeste u sastavu drave Srbije, ali tamonji Srbi za odlazak prema Kraljevu ili Rakoj kazae idem u Srbiju; Vojvodina jeste u sastavu drave Srbije, ali e vam svaki Beograanin (ukoliko ih jo ima) kazati da je Zemun (a kamoli Subotica) preko; uz put, Vojvodina ima snane autonomistike reflekse i oni su opravdani pod pretpostavkom da poivaju na savremenoj situaciji, a ne na preslikavanju prie sa tzv. srpskom Vojvodinom iz prolog veka, odnosno iz vremena kada su itelji dananje Vojvodine bili pod razliitim pravnim statusima, Srbi pod jednim, Maari pod drugim. U suprotnom, ukoliko se prenebregne etnika arolikost i kulturno jedinstvo dananje Vojvodine, nemojmo se uditi ako jednog dana osvane i termin maarska Vojvodina; ukoliko vladajua stranka u Hrvatskoj bude i dalje insistirala na Dalmaciji kao junoj Hrvatskoj, ne treba se uditi ukoliko, pogotovo kada i ako rat prestane, dobijemo i Dalmatince kao posebnu etniku grupu; ta je neprirodno u injenici da je neko Hrvat u dravi Hrvatskoj sa adresom u Dalmaciji; ta je neprirodno to je neko Srbin, graanin drave Srbije, ali ne i srbijanac, poto ne ivi u umadiji nego u Bakoj? Pomenuli ste opoziciju u Srbiji O njoj bih kratko: prvo, danas u Srbiji politiki oblikovane demokratske opozicije vie nema; u meuvremenu se istroila, delimino vlastitom krivicom a delimino odsustvom bilo kakve podrke iz demokratskog sveta u vreme dok je od nje jo bilo mogue praviti pravu alternativu reimu Slobodana Miloevia; naravno, znam da je bila po sledi Realpolitik naih meunarodnih mentora, znam i da je po sredi bilo i rivalstvo Evropske zajednice i SAD, meusobice u zajednici nespremnoj da postane politiki inilac, ali sam takoe uveren da je ova realpolitik bila pogrena i po same mentore. Ipak, ini mi se da je vanije podsetiti na grehe te opozicije koji su unekoliko i navodili tu meunarodnu zajednicu na takvu Realpolitik: 258

vlast, opozicija, alternativa teko je, naime, sporiti injenicu da je najvei deo opozicije u Srbiji, Miloeviu vie zamerao okolnost to ovaj nije ostvario sve to je iz programa populistikih i nacionalistikih matanja obeao nego to je bio protiv samih obeanja; teko je osporiti da je gro intelektualne elite u Srbiji, ako ne uestvovalo ono bar bilo nevoljno da se lati ikakvog konkretnog i vulgarnog politikog angamana; ak i danas, veina onoga to je od te elite ostalo u Srbiji radije e biti aktivna na kakvoj pacifistikoj tribini, u paljenju svea ili pisanju lanaka za malobrojne itaoce, nego to e se pojaviti u pravoj politikoj stranci; imajte na umu da se u meuvremenu iz Srbije iselilo vie stotina hiljada ljudi, takorei svih pripadnika elite suprotstavljene beogradskim nacional-socijalistima; svaki novi odlazak jeste jo jedan poen u korist Miloevia, a bilo koja grupa ljudi, pa i narod, ukoliko je liena pojedinaca, liniosti, pretvara se po definiciji u rulju; ne zaboravite ni na mas-medije, na rastui strah od posledica politikog angamana, na kolektivnu griu savesti ljudi suoenih sa vlastitim injenjem ili neinjenjenm, na glad i otupljenost naroda pod tekoama pukog preivljavanja. Izolacija od spoljnog sveta obino jaa zateeni reim: Sadam Husein je izgubio rat, a voljom Amerikanaca je ostao na vlasti (bolje diktator koji se opekao nego neki neizvesni demokrata) i danas je izolovan ali i moniji no ikada (ukoliko se takav scenario ponovi i kod nas, bila bi to jo jedna pax americana to bi znailo ne samo rastanak sa demokratijom u Beogradu nego i rastanak sa snovima o politikoj Evropi). Konano, naa elita i nije bila ba tako mnogobrojna, a pogotovo nije bila masovno disidentska. Mi nismo imali ni Vaclava Havela, ni Solidarnost, nismo imali ni sovjetsku okupaciju. Titova Jugoslavija je mudro, razliitim prednostima u poreenju sa susedima, sistematski, esto i uz njihovo sauesnitvo, potkupljivala potencijalne disidente. Na ta se svodilo disidentstvo Jugoslaviji 70-80-ih godina? Na traganje za nacionalnim nepravdama a ne na ideoloku alternativu. Koliko znam, ovo drugo zbilo se pod Titom samo dva puta, sa ilasom i anarholiberalima, da bi oba puta bilo tretirano kao neuporedivo vee zlo od simpatinih koketiranja sa nacionalizmom: Tuman nije doveo u pitanje ispravnost dogme ve pravedan poloaj hrvatskog naroda, osi isto, da o raznoraznim uretiimai i ne govorim. Uzgred, takvo disidentstvo bilo je materijalno itekako isplativo. Srodan instikt odbrane postoji i kod sadanjih vlasti u Beogradu, on postoji i kod opozicije (treba je razlikovati od

Veselin ureti, istoriar.

259

Ivan uri opozicije), on postoji i izvan Srbije no, mi se bavimo najpre Srbijom: ta bi u miru, pod pretpostavkom da ne bude osuen za zloine protiv oveanstva, radio u nekoj drukijoj zemlji jedan Karadi (da li bi opet bio lekar optuen i osuen za banalni kriminal?), ta bi radio Miloevi (da li bi ponovo, kao mladi crnogorski komunista Pravnog fakulteta u Beogradu, postao direktor izvesnog Tehnogasa?), ta bi radili vrsni akademici za domau upotrebu?... Koliko je masovan Pokret? Da li ima sledbenike u svim bivim republikama Jugoslavije? Da li ga podravaju napredni krugovi Zapada? Osnivajui Pokret poli smo od injenice da je egzodus elite i mladih, da ne pominjem rtve etnikog ienja, izbrisao inae postojeu razliku izmeu ljudi u emigraciji i onih koji u zemlji nastoje da politike prilike izmene. U prolosti Evrope ima dva sluaja koji navode na poreenje sa nama: poljska kultura se puna dva veka odravala zahvaljujui poljskoj dijaspori, od Mickijevia i opena do Miloa i Gombrovia, ali ekanje od dva veka je bilo suvie dugo da bi ta dijaspora presduno uticala na demokratske promene u Poljskoj; maarska emigracija ekala je mnogo manje i zato je danas maarska nekadanja dijaspora najzaslunija za relativno bezbolan ulazak maarske u red demokratskih zemalja. Prvi primer je obeshrabrujui a drugi ohrabrujui, no, ak ako bude nalik prvom primeru i to e biti veoma vano jer, recimo Srbiji, sada zaista preti opasnost od prekida bilo kakvog kontinuiteta sa vlastitom prolou. Da smo u pravu, uveravalo nas je obeshrabrujue stanje sa demokratskom alternativom u zemlji, odsustvo minimalnog razumevanja demokratskog sveta oko bive Jugoslavije, represija, glad i bezakonje koji cvetaju u njoj. Zamisao nam nije bila, pogotovo ne u trenutku osnivanja (oktobra 1992), da pravimo klasinu politiku stranku ve neku vrstu demokratskog kiobrana pod kojim bi se nali svi oni to izraavaju spremnost povinovanja osnovnim demokratskim naelima zapada. Tako i danas delujemo, u poslednje vreme ohrabreni i simpatijama demokratskih vlada u inostranstvu, pa i u Francuskoj. Da li emo uspeti da zamisao o kiobranu, pa u budunosti i privremenoj i konesnzualnoj alternativi, alternativi suprotstavljenoj trenutnim gospodarima jugoslovenskog prostora, zaista i ostvarimo zavisi od (ne)moi ostatka demokratske opozicije u zemlji. Uporedo, cilj nam je bio okupljanje i naih lanova, bez ikakve diskriminacije, bilo da se nalaze u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, bilo u Beogradu, Arilju ili Novom Sadu. Gradove u Srbiji pominjem zato to smo mi svi, bez obzira da li smo po nacionalnosti Srbi, Muslimani, Hrvati, Maari, Albanci..., ubeeni da Beograd jeste klju i za sve ostale. Otuda 260

vlast, opozicija, alternativa je u interesu svakog hrvatskog demokrate da pomogne demokratske promene u Srbiji, bolja budunost eka i Makedonce ukoliko im je u susedstvu demokratska Srbija... Ako zamisao o kiobranu ne uspe, ostaje nam jo uvek u se i u svoje kljuse. Sudei po sistematski irenim bljuvotinama na moj raun, do kojih dolazi posle viemesenog preutkivanja kako u zvaninoj tako i u opozicionoj javnosti, reklo bi se da je vlast, opet bre od opozicije, shvatila da joj se prava alternativa u ovome asu nalazi pre izvan zemlje, nego u njoj. U svakom sluaju, hvala joj na besplatnom publicitetu. Naravno, u organizovanju na tlu Srbije, svesni smo opasnosti koje lanstvo u pokretu donosi pa u neku ruku podravamo starinske komunistike metode tajnih elija ili, ako Vam je drae, tradicije masona. Poneto smo i uradili. Tako smo, pod okriljem francuske vlade, ve imali prve razgovore oko ispunjenja pomenutog kiobrana, u kontaktu smo sa onima koji bi trebalo da budu sadraj tog kiobrana, (nazovite to 'vladom u senci', nemam nita protiv), imali smo i odreene sastanke iza zatvorenih vrata ali ne zavaravajmo se: oekuje nas duga, duga borba, sa krajnje neizvesnim ishodom. Jer, ma koliko smatrali da su procene zapada bile pogrene, ma koliko mu prebacivali pogreno tumaenje Realpolitik, ostaju ipak neosporne dve stvari: taj zapad nema nameru da se zaloi za ono to se u Srbiji naziva opozicijom i, ako uopte neto bude inio, bie to samo u prilog alternative nalik onome za ta se zalae Pokret. Nae organizacije sutra ne mora biti, ali, siguran sam, ideje za koje se zalaemo jedine su koje moda mogu zanimati meunarodne tutore jugoslovenskog kupleraja. A, ako ste pod podrkom naprednih krugova zapada mislili na javnost, dozvoljavam sebi da Vas podsetim da je, recimo, pariski Le Monde u maju mesecu posvetio itavu stranu iskazima lanova pokreta u vezi sa vaingtonskim sastankom i da je to ujedno bio i stav redakcije, da sam ja redovno itan u El paisu ili vedskom Svenska Dagbladet, da su danas u Francuskoj najugledniji pisci Srbin Vidosav Stevanovi i Hrvat Predrag Matvejevi, da su... Bolje je da zastanem sa imenima, koliko mi je poznato, beogradski nacional-socijalisti se nisu liili Udbinih dosijea, a njenu praksu su izvanredno unapredili. Vojvoani, vojvoanski Maari i danas smatraju Jugoslaviju (u celosti) svojom domovinom i ele da se ovaj prostor prikljui savremenoj Evropi. U tom smislu sve vie se govori o regionalizaciji Evrope pa i Jugoslavije. Vae miljenje u vezi sa tim? Treba razlikovati regionalizaciju od kantonizacije. Kninska krajina, na primer, lako moe biti kanton, ali ne i regija; Vojvodina, ili njeni sastavni delovi ak, (Srem, Banat i Baka), jeste predodreena za regiju, ali 261

Ivan uri ne i za kanton(e). Razlika je u kriterijumima: za kantononi jesu prvenstveno etniki, dok su za regiju u prvom redu presudna ekonomska i kulturna zajednika merila. Stoga, biva Jugoslavija, ako se posmatra kao celina, blia je bila ideji regionalizacije nego kantonizacije. Do ega moe da dovede nakaradno i nasilno pretvaranje u kantone, pokazuje dananja Bosna i Hercegovina. Do ega moe da dovede uporno prenebregavanje etnikih realnosti, ilustruje sudbina Srba u pomenutoj Kninskoj krajini i, u meri ije krajnje obime jo samo slutimo, sudbina Albanaca na Kosovu. Pokuaj prenebregavanja etnikih realnosti na prostoru jedne mogue regije dovodi do poloaja u kome se danas nalaze Maari u okvirima Vojvodine. Prenebregavanje regionalnih razliitosti u krugu iste etnike grupe dovodi do stvarnosti u kojoj se danas nalaze tzv. Srbi starosedeoci u istoj Vojvodini. I tako dalje. umadija, recimo, moe biti jedna regija, ali ne i kanton, budui da u njoj nema potrebe za zatitom posebnih nacionalnih interesa ve ekonomskih, kulturnih i istorijskih osobenosti. Sve je to odavno poznato u Evropskoj zajednici, ali nisam siguran da je poznato i svima kod nas. Dakle, o regijama imam izuzetno povoljno miljenje, no, mislim i da je put do njih veoma dalek. Prethodno bi moralo svim sredstvima da se zaustavi klanje u Bosni i Hercegovini, morale bi potom da se pod meunarodnom kontrolom tamo prilike zamrznua onda polako da se otvori prostor za graanske ustanove na itavoj njenoj teritoriji, prethodno bi morala da budu zatiena osnovna ljudska prava i u Srbiji i u Hrvatskoj, morala bi da budu zatiena kolektivna manjinska prava svuda gde su ugroena, reju regionalizaciji prethodi demokratija. Zapad je ubeen da* ... nacionalizam ne moe da razara savremeni svet; preputa ljude u Bosni i Hercegovini milosti i nemilosti nacionalistikih, ovinistikih i faistikih voa. Da li je mrnja deo balkanske svesti ili se pak moe izazvati manipulisanjem burnom istorijom na irim prostorima? Nacionalizam moe da razori savremeni svet i ne verujem da takvu opasnost ijedna demokratija potcenjuje. Ono to je demokratski svet potcenio svodi se na razmere mogueg nacionalizma u bivoj Jugoslaviji i na zarazne posledice navedene infekcije po druge, najpre na Balkanu, a zatim i na tlu nekadanje sovjetske imperije. Mislim da se dogodilo sledee: u poetku je bio jedan veliki krivac, zove se Slobodan Miloevi (odnosno sve to njegova vlast personifikuje), premda niko u bivoj Jugoslaviji ni

Nedostaje re u objavljenom intervjuu.

262

vlast, opozicija, alternativa tada nije bio nevin; Miloeviev fenomen je najpre bio potcenjen a zatim svesno precenjen; kaem svesno, jer bi priznanje poinjenih greaka kotalo politike glave i mnoge druge u svetu; uporedo, kriza u Jugoslaviji je pokazala da je Evropska zajednica jo uvek samo zajedniko trite, da Amerikanci imaju zasebne interese na Balkanu, da je Jugoslavija sa ruenjem berlinskog zida izgubila nekadanju geopolitiku vanost, da je u bivoj Jugoslaviji geostrateki zanimljiva neposredno samo Srbija, a posredno sve to dotie amerike interese (Makedonija, u prvom redu), da je klanica u Bosni i Hercegovini moralno nepodnoljiva ali (bar tako se inilo mnogima) i nedovoljno znaajna po geostrategiju Evropske zajednice i SAD. Sa tokom rata polako su i drugi njihovi protagonisti dobro uili lekciju i time umanjivali poetnu Miloevievu slavu: isplati se jedino nasilje i jedino nasilje ostaje nekanjeno. Otuda, danas Miloevi izgleda manje kriv no to je bio pre dve godine, ali ovakav zakljuak unosi i zakasnelu paniku u redove svetskih geostratega. Od Muslimana su sistematski pravljeni evropski Palestinci, od svih Evropljana pravljeni su sumnjivi rodoljubi, Maarima se velikoduno nudi iskljuivo nacionalni politiki odbor, t. j. manjinski geto, od Srba se trai u Hrvatskoj da budu de facto pravoslavni Hrvati... Uzori sa Balkana uveliko nadahnjuju i ostale. To isto se zbiva u ponekoj od baltikih drava ili u Meijarovojii populistikoj Slovakoj manje je opasno od recepta koji je uspeno oproban u Beogradu, a nudi se Moskvi: simbioza tvrdih komunista, faista i anahronih pravoslavnih protivnika Petra Velikog budi nadu da e se i u Rusiji neto slino zbiti. Guranje Muslimana u okrilje ekskluzivnog islama, to je poslednje emu su oni bili skloni, dovodi u pitanje i laiku Tursku, osnovnog saveznika SAD u ovome delu sveta... Zato, kada, tu i tamo, proitamo da je razlog paisvnosti Zapada strah od suoavanja sa novim Hitlerom sa Balkana kome su partneri novi emberleni, nemojmo se zavaravati: Niti su Srbi Nemci, niti je diktator sa Balkana ravan po snazi pomenutom kaplaru, niti mu je zemlja monstruozno, ali pedantno, ureena (Srbija je zemlja koja je monstruozno neureena), niti su zapadni partneri novi emberleni. Re je o politikoj igri koja je izvan nas i koja, bez obzira da li sa Evropom ili mimo nje, pre ili kasnije nama dovodi tutorstvo. Ovo tutorstvo ne mora biti i okupacija, ukoliko prihvatimo standarde demokratskog sveta. Na ovakvim razmiljanjima je, uostalom, nastajao pokret demokratske slobode.

ii

Vladimir Meijar, predsednik Republike Slovake.

263

Ivan uri A, na pitanje o mrnji, odgovorio bih sledee: mrnja jeste ljudske pa i balkanske svesti; mrnja postoji i na Bliskom istoku pa je, pri nizu srenih okolnosti, mogue prevazii je (da podsetim, u politici mrnja i ne postoji kao kategorija, ali u istoriji ona je krajnje promenljiva i privremena veliina); mrnja je postojala i 1945. godine izmeu Srba, rtava ustakog genocida, i Hrvata, pa je bilo dovoljno ponuditi im, jednima i drugima, novi drutveni projekt i malo im potkupiti istorijsko seanje poprilinim privilegijama, i Liani i Krajinici postaju revnosni Titoisti ili Jugosloveni; mrnja je dobrim delom obeleavala i Maare i Srbe u Vojvodini na zavretku II svetskog rata, u kome su, olako ali i razumljivo, jedni svrstavani u okupatore a drugi u okupirane ali ih je ujedinila kulturna i klasna (marksisti bi rekli) solidarnost pred pobednicima, kolonizacijom i kolektivizacijama, koja je bila jo vie ojaana jogurtrevolucijama i podsmehom neukih prema svemu to im civilizacijski izmie. ini nam se da je Evropa pomalo zaboravila na Balkan. Savremeni demokratski tokovi sa znatnim zakanjenjem stiu na ove prostore. Pored reima, ak i univerzitetski profesori su skloni da kau da su ljudi na ovim prostorima drugaiji. Rado se koristi i re Nova Vizantija. Da li moe takav pogled izazvati jo veu tragediju za ove narode? Ako nesto slino kae neko, neuk ali astan, odgovorio bih: Boe, oprosti mu, ne zna ta govori. Meutim, bojim se da uglavnom tako govore neuki i neasni. Kakva Vizantija, kakvi bakrai! Kad bih bio nameran da zloupotrebljavam ono malo znanja kojima o Vizantiji i istoriji raspolaem, mogao bih da zabavljam ljude pitalicama i klopkama za ove strunjake: da li, recimo, znaju da je maarska kraljevska kruna sv. Stefana bila zaista vizantijskog porekla, a da je srpska kraljevska kruna bila iz Rima? Da li znaju da je Vukova irilica bila kod konzervativne pravoslavne jerarhije doekana na no kao pozapadnjaenje Srba? alim se, naravno. Srbija jeste u Srednjem veku bila izuzetno obeleena vizantijskim superiornim obelejima, ali nikad nije bila Vizantija. Pogotovo je teko nai Vizantiju u srpskoj prolosti osmanskog doba, u narodu koji je naoruan jakom nacionalnom sveu i okruen patrijarhalnim kodovima, uspeo da se, prvi na Balkanu, oslobodi tue vlasti. Srbija, tanije, nekadanji Beogradski paaluk, tako je stala da gradi, premda nerazvijena i zaostala, pravo evropsko drutvo sa zavidnim stepenom demokratije, sa laikom dravom i prijateljima svuda gde je u Evropi demokrata bilo. Danas je obrnuto, osim ukoliko neemo da u runom Svetosavskom hramu 264

vlast, opozicija, alternativa vidimo lepote carigradske Svete Sofije, u Palama novi Carigrad, a u Momilu Krajinikuiii nekoga od Paleologa. Srbija danas jo uvek nije Beogradski paaluk (to ne znai da nee biti), ali je ponovo zaostala i zaputena, odbaena od Evrope, bez laike drave i demokratskih prava, bez zatite privatne svojine, osramoena iznad svega. Srbija se danas boji spoljnog sveta, boji se sopstvene savesti (mala je uteha to za njom kaskaju, premda na poveoj razdaljini, i drugi grenici), nisam uveren ni da je danas u stanju uopte da misli. Glad, progon pismenosti, neznanje o prolosti, strah, amoralnost (danas se, recimo, dogaa ono to se nikada nije zbivalo: na selu susedi kradu susedima letinu), imigracijaemigracija sve je to pravi zloin prema sopstvenom narodu. Taj narod, koji danas zalueno ponavlja idiotarije o sopstvenoj superiornosti, ne moe biti kolektivno stavljen na optueniku klupu jer na njoj su mesta samo za pojedince. Ali, moralnu odgovornost neka svako ponaosob preispita u sebi. Da ne bude, kao to e, bojim se, sutra biti mnogih koji e vam rei da nisu uli za klanja, ni videli da im jedan po jedan sugraanin nestaje. Prirodno je, stoga, to Evropa, osim u meri u kojoj mora, ne eli da komunicira sa Novom Vizantijom. Ali, prirodno je i to vlastima u Srbiji ovakav autizam savreno odgovara. Ne bi bilo, meutim, prirodno da svi koji Srbiji ele ivot, a ne smrt, makar pokuaju da je vrate u Evropu. Pred takvima je dug i nimalo izvestan poduhvat. No, ukoliko im to ipak poe za rukom, eto i budunosti za itav jugoslovenski prostor. Magyar Szo, 11. septembar 1993. (Gizela Toth-Stanyo)

iii

Momilo Krajinik, potpredsednik SDS u Republici Srpskoj.

265

Ivan uri

12. BOSNA SE NE MOE PODIJELITI

Na drugoj skuptini graana BiH srpske nacionalnosti u Sarajevu, sudjelovao je ovih dana i Beograanin dr. Ivan uri, estoki Miloeviev protivnik koji ve nekoliko godina ivi u Parizu. Svoje dojmove iz Sarajeva, politike stavove i planove o novom politikom angamanu u Srbiji uri nam je iznio po povratku iz BiH tokom kratkog predaha u Zagrebu. Zato ste ili u Sarajevo? Ja sam u Sarajevu slubeno bio gost Kruga 99 i Studija 99. To je grupa sarajevskih intelektualaca arolikog nacionalnog sastava i etnikog porijekla. Oni nisu grupa politikih istomiljenika, ali djeluju kao neka vrsta lobija za graansku Bosnu i Hercegovinu. No, taj posjet Sarajevu realizirali ste u trenutku kad se odravala Skuptina srpskog graanskog vijea. Je li to bio taj najjai povod? Lanjskog proljea bili ste u Sarajevu jedan od etiri gosta izvan BiH i na prvom sastanku SGV. Na osnivakom skupu SGV prole godine, arko Papi i ja bili smo gosti u ime Pokreta demokratskih sloboda, a gosti s amerike i ruske strane bili su Charles Redman i ambasador Keresteijanc. Ja nisam lan SGV, ali im elim pomagati jer mislim da svojim postojanjem oni pomau svima nama. Lani, kao i ove godine, bilo je na skupu SGV jako puno ljudi, ali je taj dogaaj tada naalost neusporedivo vie zanimao amerike, nego europske i ovdanje medije. To je po mom sudu bio veliki politiki propust. Koliko znam, ispoetka je ideja bila da SGV bude srpski pandan muslimanskom SDA-u i hrvatskom HDZ-u. Zato SGV napokon ipak nije postalo stranka? Ideja srpske stranke je donekle razumljiva kao refleks ovde ve etabliranog skrivanja u nacionalne okvire. No, mislim da taj put nije ispravan. Srbi lojalni Vladi i Ustavu BiH i ideji jedinstvene drave u 266

vlast, opozicija, alternativa njezinim meunarodno priznatim granicama potrebni su kao politiko tijelo koje e brinuti o pravima graana BiH srpskog porijekla., ali nikako ne smiju postati politika stranka. Nacionalni predznak inkompatibilan je s demokratskim stranakim udruivanjem, a graanske politike stranke bolje tite civilizacijske vrednote i principe. Slinu funkciju kao SGV imalo je i osnivanje Hrvatskog nacionalnog vijea. Zato mislim da je uspjeh to to je SGV odbacio transformaciju u stranku premda je na ovom posljednjem skupu bilo takvih tendencija. Srpsko graansko vijee formirano je nakon nekoliko krvavih ratnih godina u BiH, dakle, s velikim zakanjenjem. Kako oni sada vide svoje zadatke? S jedne strane oni ele pridobiti povjerenje svih graana BiH pod kontrolom legalnih vlasti BiH. S druge strane, njihov najozbiljniji dugoroni cilj jest djelovanje meu Srbima pod kontrolom tzv. Republike Srpske. Prvo su ostvarili tek djelomino, drugo je mnogo kompliciranije i pretpostavljam da tu jo nema nekih velikih uspjeha. SGV je u prvi plan istaknulo princip jednakosti individualnih i kolektivnih prava tri konstituenta drave BiH. Kontekst njihovog djelovanja su i bilateralni kontakti izmeu Sarajeva i Beograda. Vi takav koncept podravate? Da. Mislim jedino, a to sam im i rekao, da za SGV ne bi bilo dobro da bude sasvim blizu vlasti u Sarajevu, niti da ih se poistovjeuje sa slubenom politikom Sarajeva. Jeste li na skupu Srpskog graanskog vijea uli kakav je danas odnos snaga meu Srbima unutar granica BiH? Koliko ih je lojalno vladi, koliko Karadiu. Imaju li oni uope takvog uvida? Imaju sigurno vie nego Vi i ja. Ali sigurno je da su njihova saznanja nedostatna. Bosna je podruje nevjerovatnih migracijskih procesa. Samo Srba, jer sada o njima govorimo, iz BiH je otilo oko 600. 000, to u Srbiju, to u zapadne zemlje. Ogromni su prostori ostali prazni i na njima je, naravno, lake provoditi svaku diktaturu. Pod kontrolom legalne vlasti u BiH, samo u Sarajevu, ostalo je izmeu 30 i 50 tisua Srba. Oni su ravnopravni graani Sarajeva, jer u okupiranom Sarajevu ima vie demokracije nego u Beogradu i Zagrebu zajedno. I dirljivo je to to u Sarajevu, gradu koji tako dugo ivi pod tako stravinim okolnostima, mrnje ima mnogo manje nego u nekim dijelovima bive Jugoslavije gdje se nije ni ginulo ni patilo. Ima li SGV kontakta sa Srbima na podruju koje kontrolira Karadi? 267

Ivan uri Koliko znam, oni nekih kontakata imaju, ali je sigurno da to nije i ne moe biti sa elnicima sa Pala, nego s onima koji su nezadovoljni i koji ele promjene. Vie od toga vam ne bih mogao rei, jer se ljudi boje, ne ele da se njihova imena znaju. Kako objanjavate fenomen sarajevske tolerancije. Kada sam nedavno bila u Sarajevu, pitala sam grupu od tridesetak bosanskih novinara okupljenih u zgradi Predsjednitva BiH mogu li zamisliti dan kad e se rijeiti ovih Srba po okolnim brdima. Nekoliko kolega me smjesta ispravilo: To nisu Srbi, Srbi su nai sugraani i susjedi. To gore su etnici. Oni ne podnose terminoloke lapsuse jer oni su u ovom jezivom ratu iskusili sve to se moe iskusiti i u tom paklu su postali mudri. Onaj tko kae muslimanska vojska, a to se moe proitati i u srpskoj tampi kao i u hrvatskom tisku, taj govori jezikom Karadia i Bobana, a to nije jezik suvremene Bosne za koju je palo toliko nevinih ljudi. Muslimansko stanovnitvo je u ovome ratu neusporedivo najvie propatilo, pa ipak je upravo njima najvie stalo da se uvijek govori o graanima BiH. Oni znaju da Bosna moe opstati samo kao europska graanska drava. I u BiH svatko danas ulazi bez ikakvih formalnosti. Vojska vas najprijateljskije doekuje ak i kad se radi o posjetiocima koji vrijeaju Bosnu i Hercegovinu. To treba uiti od Bosanaca i to e vam rjei svatko tko je dobronamjeran. Kroz tunel do Sarajeva iao sam preko poloaja koje dri Armija BiH i nitko me nije runo pogledao. A kad ulazite u HercegBosnu, imate dojam da kroite kroz eljeznu zavjesu, u mranu diktaturu. Bili ste u Herceg-Bosni Grupa u kojoj sam bio prola je tuda. Zanimljivo je da gost iz Srbije poput mene, prolazi relativno lake nego lokalni zastupnici u Skuptini BiH i u federaciji koji po tri sata moraju ekati da im se smiluju i da ih propuste preko teritorija te paradrave. Ali malo se ljudi u BiH opredjelio za graanske stranke, pa se Vaa teorija nema na to osloniti. I Srba i Muslimana i Hrvata ima u graanskim strankama u Sarajevu, u Tuzli i drugdje, ali na tome treba jo puno raditi. Aktualna vlast u Sarajevu svakako ne moe izbjei odgovornost za to to u vlastitim tekim dilemama i uz saznanja o dogovorima dvojice na raun treega uinila to ta to je o BiH stvaralo sliku muslimanske drave. Ali mnogo veu krivicu za model nacionalne homogenizacije i cijelu ovu tragediju snose srpska i hrvatska strana.

268

vlast, opozicija, alternativa No, vijesti koje do nas dolaze kazuju da SDA sve vie forsira muslimanizaciju BiH. Susreo sam se i ovoga puta s predsjednikom Izetbegoviem i mislim da je on sada svjestan opasnosti te zamke. Rekao sam mu svoje miljenje da je nerazumno svesti princip politikog djelovanja na tezu jedna partija jedna nacija jedna vlast. Stekao sam dojam da i on sada tako misli. Mogu li vojne snage Vlade BiH osloboditi zemlju? Nisam vojnik i znam premalo, ali bojim se da ta armija ne moe pobijediti. Ali, s druge strane, ona uspostavljanjem ravnotee pokazuje da nije mogue drugo rjeenje osim BiH u njezinim meunarodnim granicama, s ravnoteom individualnog i kolektivnog demokratskog prava i priznanjem sva tri njezina kolektivna entiteta. U jednom trenutku inilo se da je meunarodna zajednica spremna podrati podjelu Bosne. Imate li dojam da se pristup ponovo promjenio? Moe se teoretski braniti teza da je bolje podjeliti BiH nego da ljudi ginu. Ali Bosna se ne moe podjeliti. Zato se tolika krv tamo lije. To u meunarodnoj zajednici, ini se, postaje jasno. Najvie podrke sada ima stav da se granice BiH ne smiju mjenjati. Mislim da je to minimum minimuma. Ako se taj princip prekri, to je fatalni poraz za sve nas na prostoru bive Jugoslavije. Vjerujete li da e se Srbi u BiH ipak prikljuiti ideji samostalne i suverene zajednike Drave triju naroda? SGV je jedan od dokaza da u BiH ima Srba koji na tome rade. to se tie Karadia, on mora ii do vlastitog kraja, s njim razgovora nema. No, meu njegovim podanicima ima mnogo onih koji bi drukije razmiljali. Da mogu! Uostalom, djevojica koju su etnici ubili granatom neposredno nakon to sam ja izaao iz Sarajeva, bila je Srpkinja. Srpska granata ubila je srpsko dijete, graanku Sarajeva. Kako se moete iz Pariza baviti politikom? Ja sam doao u Pariz pod prilino naglim i dramatinim okolnostima i nisam znao hou li ostati pet minuta ili 50 godina. Svjestan sam da, sjedei u drugoj zemlji, doista nitko ne moe mnogo uiniti za promjene u vlastitoj. Ali, prednost politikog djelovanja u inozemstvu je to to se vani moe uvati vlastiti politiki stav bez obaveze da inite ponekad rune kompromise, a uz to ste, to se moe initi paradoksalnim, i neusporedivo bolje obavjeteni o svemu. Tako se iz Pariza mnogo bolje vidi to se dogaa na prostoru bive Jugoslavije nego iz Beograda ili Zagreba, a 269

Ivan uri kontakti s meunarodnim tutorima su ei i tenji. Naravno, nedostaju vam mirisi ne znate kako je ivjeti pod granatama, kako izgleda kad nema eera ni lijekova. Va Pokret demokratskih sloboda osnovan je poetkom 1993. u Parizu kao emigrantska politika organizacija, a u njemu se ljudi iz svih krajeva bive Jugoslavije. Vi lobirate za krpanje bive drave? Ne. To vie nije mogue ni potrebno. No, tokom ovog rata, stotine tisua ljudi iz bive Jugoslavije, vrlo esto pripadnika elita, nali su se, kao i ja, izvan svoje domovine. Mi kojima na srcu lei demokracija i antinacionalizam eljeli smo se politiki okupiti. Pomaemo nama srodne pokrete i stranke u novim dravama na prostoru bive Jugoslavije. Svjesni smo, naime, da je ovaj prostor stariji od Jugoslavije i da je kriza toliko teka da trai globalna rjeenja. Kakav je va utjecaj u Srbiji? Na je stav da tamo nema vie artikulirane opozicije, a stranke koje sebe tamo nazivaju opozicijom su sasvim istroene. Zato se upravo pripremamo osnovati svoju politiku stranku u Srbiji. Odluili smo da njezino sredite bude Kragujevac. Idemo u uu Srbiju prvo zato to je tamo autentino srce Srbije, a potom da bismo se izmaknuli presiji SPS-a koji nije partija na vlasti nego sistem na vlasti. Mislimo da se odatle moemo uspjeno suprotstaviti srpskom nacionalizmu. Zdrava i stabilna promjena je samo promjena iznutra. Pa na koga u ovom asu u Srbiji uope raunate? Nezadovoljstvo je danas u Srbiji doista veliko, ali ona je jo uvek duboko zaraena virusom nacionalizma. Ne mislim da e cijela Srbija odjednom progledati, niti da e demokratizacija ii brzo. Za rokove me, prema tome, nemojte pitati.

Srbi su izgubili ovaj rat

Sami ste upravo kazali da u Srbiji ak vie nema ni opozicije. Kako kao Srbin, ali i kao povijesniar, tumaite injenicu da je srpski narod u bivoj Jugoslaviji, uz sve asne iznimke, ipak generalno zaglibio u ideologiju imperijalizma, ovinizma i nasilja? Poznato je da nijedan narod, pod odreenim okolnostima, nije imun ni na populizam, nacionalizam, barbarstvo. Srbi su, naalost, neke vlastite frustracije poklonili Slobodanu Miloeviu. Da bi pridobio emocije, Miloevi se posluio mitom Kosova, ali kako je i njemu jasno da se Kosovo ne moe srbizirati, on nacionalno frustrirana matanja usmjerava 270

vlast, opozicija, alternativa prema srpskoj populaciji koja se nalazi izvan Srbije, u BiH i Hrvatskoj. Ti Srbi nisu nikada ivjeli u Srbiji i njihov se nacionalni identitet iskazivao kroz pripadnost pravoslavlju i kroz borbu za nacionalna prava u multietnikim dravama Otomanskom carstvu, Austrougarskoj i Jugoslaviji. Preanski Srbi su u drugom svjetskom ratu bili rtve genocida i u ogromnom broju su postali Titovi sljedbenici ne toliko iz ideolokih razloga, koliko zato to su tada mogli birati jedino izmeu kame i ume. Titu ih je pribliilo i saznanje da iza Tita stoji Moskva, ne komunistika Moskva, nego pravoslavna Moskva i oni su se 1945. identificirali s novom vlau. Kad je poeo raspad Jugoslavije, raspalili su se jedva zaboravljeni strahovi iz Drugog svjetskog rata. S druge strane, preanski Srbi su shvatili da je u Jugoslaviji poeo proces deideologizacije i demokratizacije, a ako je tako vie nee biti jedne ideoloke vojske i ideolokog reima i najprije e time biti pogoeni oni koji od njih primaju plae, koji sjede na nacionaliziranoj zemlji i uivaju druge blagodeti ideoloke podobnosti. Miloevi je zajahao na ta dva straha. Katastrofalni efekti njegove politike po same Srbe su da je zavadio vlastiti narod, onemoguio mu da ivi normalno kao dotad u dravama izvan Srbije i doveo ga u poziciju da danas bude ak omraen i u samoj Srbiji. Pritom objektivne analize pokazuju da na cijelom prostoru drava BiH i Hrvatske Srba ima oko 40 posto u odnosu na njihov prijeratni broj. Dakle, oni su rat izgubili ak i demografski. Bez obzira na sadanje privide teritorijalnih osvajanja, ovaj su rat izgubili Srbi. Naalost. Agresivna i suicidalna politika slubenog Beograda imala je na prostoru bive Jugoslavije nekoliko izvrsnih saveznika, no, to je druga pria. Novosti, 22. travnja 1995 (Sanja Modri)

271

Ivan uri

13. IZMEU DVA ZLA

Cilj je da Srbi ive tamo gde su njihovi preci iveli. Ko ih moe zatititi? Samo Srbija. Ova Srbija, pokazalo se kako ih je zatitila. I zato sam bio pristalica druge opcije. Napraviti vlast koja e uivati poverenje meunarodne politike javnosti. Izvrimo pritisak na vlasti u Sarajevu i Zagrebu, napravimo pritisak, onda smo moni i stvaramo uslove da i nai sinovi odnosno sinovi tih Srba ive tamo gde su iveli njihovi preci. Pokret demokratske slobode osnovan je u Parizu 1992. godin. Pretpostavljam da mnogi ovde o Pokretu nita nisu uli, pa nam kaite zato je osnovan i koji je cilj Pokreta? Cilj Pokreta je da pomae razvoj demokratskih snaga. Da li e se one izraavati kroz politiku, u uem smislu rei, ili kroz medije, ili kroz odreene asocijacije, kroz odreene pokrete, to je manje vano. Imali smo jedan naelni stav, od koga ja nisam odustao, a ovo to se sada dogaa na tragian nain pokazuje ispravnost jednog takvog stava, da Jugoslavija kao drava, ona Jugoslavija, jeste mrtva, ali da jugoslovenski prostor nije mrtav i da na jedan cinian nain pokazuje svoje postojanje upravo kroz ovo to se zbiva i da je jugoslovenska kriza globalna kriza, te da se ne moe reiti parcijalno. Ne moe se reiti problem u Hrvatskoj, bez imanja na umu onoga to se zbiva u Bosni, ono u Bosni bez Srbije, i t d Tako smo, recimo, a ovo javnost ne zna, jer ono to znaju o meni to je verovatno ono najgore, tako da se i ja iznenadim kad proitam sve to nisam znao o sebi. Mi smo, recimo u Bosni svesrdno pomagali Studio 99 i Adila Kulenovia, jednog hrabrog oveka, i on je uspeo ne samo da napravi jednu radio stanicu ve i televizijsku stanicu. Mi smo pomogli u politikom pogledu i ohrabrivali sve one u Bosni i Hercegovini koji drukije razmiljaju od vladajue stranke SDA i u prvom redu mislim na Uniju bosansko-hercegovakih socjaldemorata iz Tuzle. Mi smo bili meu 272

vlast, opozicija, alternativa koordinatorima tog jednog malog izleta koji je prilino iznenadio sve, moda ste uli, za desetoricu poslanika Skuptine sa Pala koji su se desolidarisali od Karadia i koji su otili u Italiju, a posle dalje, na zapad, da objasne da ne misle ba svi u RS kao Radovan Karadi. Pomogli smo i koliko smo mogli ujedinjenje demokratske opozicije u Hrvatskoj. Upravo po mom poslednjem izlasku iz Sarajeva, naalost, ti rezultati su dovedeni u pitanje onog asa kada je poela okupacija zapadne Slavonije. Pitanje je sada, zato smo mi to radili? Ne zato to smo unitaristi, ja ne verujem u Jugoslaviju kao dravu, u neko njeno vaskrsnue, ali verujem u jugoslovenski prostor. Ali, meu ljudima koji su oko mene ima mnogo onih koji iz raznih razloga jesu nostalgini prema toj ideji. Njima savetujem da ako ele dobro toj plemenitoj ideji, najbolje da je ne pominju. Najvie e joj dobra uiniti ako je danas ne pominju. Dokaz koliko je nekada perfidno sluenje jugonostalgijom jeste JUL. Parola za lokalnu upotrebu koja je dobro tempirana kao to je je u svoje vreme vrlo dobro bilo tempirano Kosovo, pa problem Srba kojima je obeano da e iveti u istoj dravi. ta Pokret planira u Srbiji? Srbija je klju problema. Prvo zato to je Srbija najstarija moderna drava na Balkanu. Drugo, zato to je je ona na prostoru bive Jugoslavije najzaslunija za stvaranje te Jugoslavije, a imala je najveu odgovornost, mada ne i iskljuivo, u nestanku te drave. Ja bih rekao da to trajno reenje krize zavisi od onoga to e biti u Srbiji. Naalost, zakljuili smo da iz itavog niza okolnosti, od koji su neke objektivno bile smetnja razvitku demokratske alternative sadanjoj vlasti, a neke su bile i greka samih protagonista te alternative, Srbija, u ovom trenutku nam se ini, prividno je u bezizlaznoj situaciji. I za razliku od takve opozicije za koju se ovek moe uhvatiti, nismo videli dovoljno snage u samim demokratskim politikim strankama, jer nisu sve stranke koje pripadaju opoziciji, demokratske. Mislim da im je trebalo pomoi. Naravno, mi nismo nikakva fondacija Soros, mi nemamo para, mi moemo samo posredovati da se pare nau i da se pomo pronae i to dosta uspeno moemo da radimo, jer, ako smo siromani imamo jedan relativno ist moralni autoritet tamo gde se pare mogu nai. Smatrali smo da se moe pomoi u Srbiji upravo toj demokratskoj alternativi, kroz pomo medijima. Kao to smo pomogli Studio 99 u Sarajevu, to to smo uinili sa rijekim Novim Listom u svoje vreme, pa kragujevakom listu Svetlost i taj list smo pomogli. Ja u u septembru ovde doi sa grupom ljudi koji su spremni da ovde investiraju. Danas vam na zapadu niko nee dati pare kao to je davao pre tri godine. Niko vie na zapadu nee dobiti novac kao to je 273

Ivan uri dobio Studio B. Ta pria je zavrena. A zavrena je i za neke druge uvene medije koji su slovili kao nezavisni, a koji ba i nisu bili nezavisni, a danas sasvim sigurno nisu. Neu ih pominjati, da ne vream novinare koji su asni ljudi, ali vlasnici su bitni u veini sluajeva. Evo kako mi vidimo stvari u Srbiji, uz sve rizike da greimo. Vidimo s jedne strane partiju koja je promenila ime, zapravo zadrala refleks poistoveivanja partije i drave. To je SPS. To isto se pojavilo i u Hrvatskoj sa HDZ-om i u Bosni sa partijom SDA. Personifikacija te vlasti je Slobodan Miloevi. Vi znate da je tu u pitanju puki pragmagtizam i borba za ouvanje i ak nikad tu nije bilo rei o nekom iskrenom nacionalizmu. I to vam posao ini teim u suprotstavljanju autoritarizmu. Ta politika jastreba, koja se od pre izvesnog vremena pretvorila u politiku golubova se nasluivala. Ja sam pre skoro dve godine, ako se seate, posle one posete Micotakisai i Miloevia Palama, napisao jedan tekst, naruen od jednog francuskog nedeljnika, dakle, napisao sam tekst pod naslovom Povratak u Srbiju i objasnio sam zato. Zato to e svako normalan, ako treba da bira izmeu vlasti u Kninu i Beogradu, izabrati Beograd i da e Srbi, naalost, biti zavedeni i rtve velikog preokreta koji se ve tada zbivao u politici Slobodana Miloevia. Glavni urednik tog nedeljnika mi je odbio tekst, platio ga je, ali ga je odbio i rekao mi je gospodine uriu, vi ste na prijatelj, ali ovo je nadrealizam, ovo to Vi piete. Taj isti tekst je taj nedeljnik objavio pre petnaest dana sa izvinjenjem i obrazloenjem da je zapad bio naivan! Vi o tome, naravno, niste bili obaveteni. Znai, s jedne strane imate tu vlast personifikovanu kroz Slobodana Miloevia i imate uz njega ovo to moemo nazvati normalnom opozicijom koja sedi u parlamentu i koja je zastraena onim to se nalazi sa druge strane tog istog parlamenta. To je sada udna snaga, ja ih nazivam, duhovne dece Slobodana Miloevia koje je on proizvodio i koji su danas solidarni u razoaranosti. Ko su oni? To je razbijena vojska svega i svaega. Tu je, naravno, i Vojislav eelj, tu je i dobar deo Srpske pravoslavne crkve, tu je, naravno, i dobar deo akademika u poodmaklim godinama, tu je, naravno, mafija prosto pragmatski trai sebi prostor. Tu su sigurno i vrlo upotrebljivi i mogui za zloupotrebu svi oni nesrenici koji su se sticajem razliitih okolnosti nali u Srbiji i kojih ima za sada 800 hiljada, dva puta vie nego u Hrvatskoj, a to su izbeglice. Srbija pri tom pokuava ponekad i nesvesno da se ratosilja vlastite grie savesti kroz prebacivanje krivice na

Konstantin Micotakis, predsednik grke vlade.

274

vlast, opozicija, alternativa rtvene jarce, a to su Srbi preko Drine. Naalost, ja se bojim poslednje reenice, iz poslednje knjige koju sam objavio u Jugoslaviji 1990. godine, a rekao sam tada da strahujem da e poslednji in fenomena Miloevi biti srpsko-srpski rat! Svi oni donekle, ine jedan prilino heterogen blok. Tu se, naravno, nalazi i Demokratska stranka Srbije, ako ne njeno lanstvo, onda njen elnikii sigurno, a ja mislim da pravi voi tog bloka koji se sve vie artikulie, uopte nisu u Srbiji, nego su meu onima na Palama, koji kroz taj blok trae vlastito politiko, a verovatno i elementarno fiziko preivljavanje. Ako je to tako i ako imate s jedne strane vlast, a s druge taj blok duhovne dece, normalna opozicija ako sedi u parlamentu ne moe nita drugo da uradi nego da glasa za manje zlo. Objektivno, sad govori istoriar a ne nekakav ovek koji se bavi politikom, tim inom ona sebe svrstava u red onoga to se zove kolaboracija. I to je vrlo delikatna pozicija u kojoj se nalazi normalna opozicija. To je jedan aspekt stvari. U nepromenjenim okolnostima, bojim se da nisam jedini koji tako misli, sukob izmeu ta dva bloka je neminovan, a tu normalni graani nemaju pravi izbor. Mogu da biraju samo izmeu veeg i manjeg zla. Kako vi vidite onda dalji razvoj situacije ovde? Zapad nikada nije igrao na kartu demokratije u Srbiji niti e ikada igrati, nemojmo se zavaravati. To moemo mi igrati na kartu demokratije, pa onda zainteresovati zapad. Stvorila se jedna velika praznina koja ne pripada nikome. I to je ta utljiva Srbija koja bi da pomiri nostalgiju, koja bi da pomiri patriotizam, koja bi da pomiri sve to sa onim sa ime se sada suoava. To je jedan prostor koji, nama se ini, nije mogue, ma koliko bile dobre ili loe stranke normalne opozicije, da objedine i pokupe. Ne mogu pokupiti jer su se potroile. Potroile su se u ovoj agoniji koja traje suvie dugo, koja po meni traje 8 godina, ali 4 poslednje godine su sigurno agonija i koje objektivno, ma koliko ta opozicija bila dobra, a nije dobra i ujedinjena, nema snage da iskoristi. Zato smo mislili da, potujui pogotovo lanstvo demokratskih stranaka, ima ih vie od jedne, pomognemo stvaranju jednog kiobrana, koji ne bi bio politika stranka nego bi bio pokret. To ne bi bio DEPOS jer DEPOS je bio skoncentrisan na politike stranke. To bi bio jedan pokret koji bi se obraao pojedincima, koji bi bili, ili ne bi bili lanovi politikih stranaka, koji bi pod jedan kiobran stavio sve ono to u ovoj zemlji postoji i to u ovom trenutku pripada toj Srbiji

ii

Dr Vojislav Kotunica.

275

Ivan uri koja ne vidi u ova dva bloka mogunost da izae na kraj sa onim to nam se sprema, a sprema nam se sve najgore. Sprema nam se sve najgore bez obzira na ishod ovog rata. Imajui u vidu mafiju, siromatvo, prisustvo uniformi, izbeglice i itav niz drugih faktora, a nunu borbu sa populizmom i nacionalizmom, ovek mora imati iroka lea. Ne moe se napadati srpsko ludilo iz Subotice, ne moe se napadati ni iz Sandaka, ak ni iz Vranja, kao to se moe napadati iz umadije. Jer, ako tu u ime pravog rodoljublja napadnete ono to je tetno za rodoljube, vi imate dovoljno iroka lea. Kad kaem umadija, ja tu mislim i na Stig i na Beograd, a umadija je istorijski gledano frustrirana i nezadovoljna, za ta ne moemo optuivati samo Slobodana Miloevia. To je jedna tradicija koja vue korene bar iz 1945. godine kada Srbija jeste slobodna, pobednici jesu Srbi, ali ne i Srbija. Jedan od elemenata ovoga to sam rekao se danas uoava i na primeru onoga to se sada deava u Bosni, u Kninu, pa u Lici i Kordunu. Drugi element jeste da je ona bila sistematski rtvovana u korist prestonice, Beograda. Trei element jeste da jedan, recimo, Jagodinac, Kragujevanin ili Smederevac, uz svo potovanje koje ima prema svom sunarodniku iz drugih krajeva nee dozvoliti da onaj tamo zna bolje ta je interes Srbije. I ako se eli dobro Srbiji, Srbija mora da bude demokratska, jaka, da bi pomogla drugima. Znai, to su bitni elementi koji su nas opredelili da sedite naeg pokreta bude izvan Beograda, i to upravo u Kragujevcu. To bi trebalo da bude i pravi put demetropolizacije i decentralizacije Srbije. Kad to kaem, ne mislim da je Beograd nevaan. Naprotiv, mislim da je Beograd najvaniji, ali do Beograda je danas tee stii. Jer, u Beogradu, u krugu dvojke tiska se mnogo uniformi, mnogo izbeglica, mnogo prljavih para, mnogo tzv. intelektualnih slobodara, mnogo stranaka koje ne mogu izai iz tog kruga dvojke. S druge strane ini nam se da je lake, slobodnije i da vie prostora za jedno istinski alternativno delovanje ima izvan Beograda. Kada to kaem, nemojte me pogreno shvatiti, da je to na tetu demokratskih stranaka koje postoje u zemlji. Naprotiv. Smatramo da se prvo treba obratiti pojedincima, pa tek onda organizacijama. Ovih nedelja, posle ove druge posete Srbiji u toku ovih nekoliko meseci, mi emo obaviti razgovore sa rukovodstvima stranaka. Ali znate kako, i ja sam neke stranke vodio u ivotu, jedan od velikih faktora koji je doveo do nemoi opozicije jeste upravo mnogo voa, a malo pristalica. Mnogo elje za vlau i mnogo, mnogo neukosti, a naroito mnogo igranja sa nekim opasnim stvarima kakvi su istinski nacionalni interesi, rodoljublje, antinacionalizam. 276

vlast, opozicija, alternativa Razgovori koje smo imali u Kragujevcu, Kosjeriu, Uicu, meni su mnogo vaniji. Kada razgovaram sa demokratima u Kragujevcu ili Uicu, oni savreno brzo nalaze zajedniki jezik i vidite autonomsnost u njihovom delovanju koja ne odgovara ba sasvim to je uradio voa DSiii kada je otiao na Pale. Taj kiobran, ili trea opcija, nije nita novo. O tome sam ve govorio vie puta i pre pet godina, kao i danas! Te ideje su postojale i kada su ljudi verovali u DEPOS. To su ideje koje se periodino ponavljaju, verovatno bolje ne moemo smisliti da bismo izali iz ovog uasa u kome se sada nalazimo. Koliko su mediji u svemu tome bitni? To je najvaniji segment. I nemojmo imati iluzija da e neko sada nekim dekretom da oslobodi medijski prostor u ovoj zemlji Srbiji. To ne postoji. Moje uverenje je da je situacija nejedanaka u Srbiji, nejednako je osveivanje naroda, ali mi se ini da je u onom to se nekada zvalo Beogradski paaluk situacija bolja nego to je, recimo, negde na jugu. Kako objanjavate ovu traginu situaciju danas? Zato sam ja ogoreni protivnik tzv nacionalne politike koja se vodila u ime zatite Srba? Optuivali su me za izdaju, a naalost, bio sam u pravu. ta sam ja govorio? Ustaka vlast se najavljivala u Hrvatskoj. To je ustaoidna vlast koja otvoreno koketira sa najmranijim avetima prolosti. Drugi element je, raspada se drava za koju su Srbi tamo vezani na specifian nain. Jer su bili prve rtve ustakog genocida. I bilo je to, posle 1945. godine, politika mudrost ili lukavost komunistike vlasti da je te ljude nekim odreenim privilegijama stavila u poziciju nekoga ko je u izlogu te vlasti. Ljudi su bili 1990. godine uplaeni ustaoidnom vlau. Ja sam im tada govorio da dobro vode rauna da se vlast iz Beograda slui njima ne da bi ih branila u Kninu ili Plitvicama, ve da bi sebe branila u Beogradu. I govorio sam im tada da e ih ta vlast pre ili kasnije prodati. To sam ja govorio i nije mi se verovalo. Naalost znate ta se deavalo i ta se sada deava. Trebalo je biti realan. Govorim sada o Srbima u Hrvatskoj. Srbi u Hrvatskoj na 50 kilometara od Zagreba ne mogu imati svoju dravu. To je nemogue. Ali ono to mogu imati, to je uostalom bio i moj predlog, mogu imati ono to se zove unutranja nezavisnost, mogu imati najiru politiku autonomiju, policiju, sudstvo, ali teko da mogu imati dravu, a pogotovo

iii

Dr Zoran ini.

277

Ivan uri teko mogu imati Srbiju koja e ii dotle. Hrvatska e sauvati svoje spoljne granice makar u formalnom pogledu. Ono drugo to sam mislio i to ovde niko ne sme da kae, to je da je potpuno svejedno ako imate 70, 80 ili 25 odsto teritorije. Ali, mene neto drugo boli. Danas, prema podacima iz zapadne Slavonije, Srba ima 50 odsto manje na svim teritorijama i u Tumanovoj Hrvatskoj i u srpskim republikama, nego to ih je bilo pre 4 godine, sa tendencijom potpunog nestanka. Ako je to tako, pitam se ja, da li je u interesu srpskog naroda da ivi na tim teritorijama ili da ima livade bez naroda? Iz tog razloga sam hrabrio Srpsko nacionalno vee u Sarajevu. Zato? Ako ih ne artikuliemo, oni u Sarajevu nikada nee iveti jer odlaze, mada ih ima tamo jo 40 hiljada. Kako im je, to je drugo pitanje. Moj cilj je da oni ive u Sarajevu, tamo gde su iveli njihovi preci pre 200, 300 ili 400 godina. Srbija ima sada, bez ovih izbeglica, 800 hiljada prognanih i Srbija to ne moe da izdri. To je danas najnaseljeniji prostor na Balkanu. Znai, cilj je da Srbi ive tamo gde su njihovi preci iveli. Ko ih moe zatititi? Samo Srbija. Ova Srbija, pokazalo se kako ih je zatitila. I zato sam bio pristalica druge opcije. Napraviti vlast koja e uivati poverenje meunarodne politike javnosti. Izvrimo pritisak na vlasti u Sarajevu i Zagrebu, napravimo pritisak, onda smo moni i stvorimo uslove da i nai sinovi odnosno sinovi tih Srba ive tamo gde su iveli njihovi preci. Napisao sam marta 1993. godine, jedan tekst gde sam objasnio fenomen Sadama Huseina i Iraka. Zato Amerikanci nisu skinuli tog diktatora i pomogli u Iraku jednu demokratsku vlast? Zato to refleks velike sile, ne zato to je ona nedemokratska nego zato to je ona velika sila, nalae da je mnogo bolje imati u zemlji koju elite da kontroliete diktatora koji se opekao, nego neizvesnog demokratu. Smederevac, 11. avgust 1995, (Ljiljana Guslov)

278

vlast, opozicija, alternativa

14. ZABLUDE VELIKE SRBIJE

Ivan uri je predsednik Pokreta demokratske slobode politike organizacije koja pomae i slui kao kiobran demokratama sa prostora bive Jugoslavije, tamo gde su oni kadri da se uhvate u kotac sa novonastalim vlastima koje su, skoro bez izuzetaka, sve autoritarne. U tom kontekstu, kako nam u razgovoru ovih dana u Kragujevcu ree poznati istoriar koji ve due vreme ivi u Parizu, pomagali su stvaranje Srpskog graanskog vijea, potpisali privilegovane sporazume sa Unijom bosanskohecegovakih socijaldemokrata, koja ima veinu u Tuzli; potpisali ugovor o privilegovanoj saradnji sa koalicijom jednog broja demokratskih stranaka u Hrvatskoj... U samoj Srbiji, koja je klju krize i u kojoj opozicija ne moe dati nita novo, u toku je, veli uri, stvaranje njihove organizacije, koja e biti sredite okupljanja jedne nove politike snage. lanovi ovog Pokreta nisu nikakvi jugounitaristi, ali s ponosom istiu da su iz svih delova bive Jugoslavije svi svesni da je jugoslovenski prostor nadiveo Jugoslaviju. Poriu optube da je re o uvoenju nekakve nove Jugoslavije na mala vrata i podseaju da ona danas nije perspektiva nijedne od drava naslednica. Cilj ovog Pokreta, po reima predsednika uria, su dobrosusedski odnosi izmeu BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije pa i Slovenije. U intervjuu Svetlosti pre pet godina rekli ste da nam je potrebna drugaija opozicija, tanije, trei put ili alternativa. Mislite li i danas tako? Mislim i to je dokaz da nisam originalan. Jednostavno, mislio sam i onda i sada da je Srbiji potrebno rodoljublje i demokratija. Rodoljublje nije nacionalizam demokratija nije totalitarizam. I vlast i ogroman deo njene takozvane opozicije nisu prihvatili ova dva elementarna naela. Zbog toga je danas u Srbiji, vie nego ikada, potreban trei put. Jer, 279

Ivan uri injenice su sledee. Srbija je danas ojaena, osakaena, pravedno i nepravedno osuena za sva zla ovog sveta. Uprkos prividima teritorijalnih dobiti, ratovanje u BiH i Hrvatskoj osakatilo je srpski narod. Upola je manje Srba u BiH i Hrvatskoj nego pre etiri godine. Srbija ivi est puta gore nego pre etiri godine gledano kroz nacionalni dohodak. U nju se slio ogroman talas izbeglica, koje su gurnute u rat u ime navodnih srpskih interesa. Interes Srbije jeste da Srbi ive tamo gde su iveli i njihovi preci, a ne da se iseljavaju i ive sa svim Srbima u jednoj dravi u granicama Beogradskog paaluka. Interes Srbije jeste da konano postane ne samo geografski nego i politiki i ekonomski deo Evrope. Trei put je, zapravo, put patriotizma i ostvarenja ovih premisa na kojima, ini mi se, treba da poiva trea Srbija. Pomenuli ste da Srbiju iz mraka ne mogu da izvuku ni postojei reim ni opozicija. Onaj koji je sve ovo napravio mentalno nije kadar da ponudi dijametralno suprotan model. ta moe uraditi postojea vlast? Priznati vlastiti poraz?! Ili ga kamuflirati budui da je svemona u pogledu iskidanosti drutvenog tkiva Srbije, u pogledu monopola nad Srbijom i njenim medijima... ta moe uraditi ogromni deo opozicije koji je, objektivno, marginalizovan. Da podri tu vlast, jer se u ovom trenutku ini razumnijom nego suprotstavljena nacionalistika, ekstremna opozicija ili da bude protiv? Ako je protiv, a nalazi se u parlamentu, stavlja se uz one koji su jo gori od postojee vlasti. Stoga ta opozicija, ak i mimo vlastite volje, nema izbora sem da bude kolaboracionista ili radikalni ovinista. Ista opozicija, budimo objektivni, nikada nije bila ohrabrena od demokrata u svetu, te je to jedan od vanih razloga njene nemoi. Ona se objektivno potroila iz razliitih razloga. Potroila se i zbog toga to su reperi na kojima je poela svoju aktivnost bili reperi na kojima je neprikosnoveni lider SPS-a bio bez premca a to je ko je najvei Srbin. Pre pet godina bilo je besmisleno takmiiti se sa Slobodanom Miloeviem, na temu lanog rodoljublja. Jer, on je uvek bio vei patriota nego vi. Takmiiti se danas s njim na temu ko je vei mirotvorac, suoavanje je sa stvarnou za ogroman deo te opozicije. Zapravo, oni su opet na repu dogaaja. ta je naa perspektiva? Prisustvovaemo obraunu te dve tendencije sa neizvesnim ishodom. Bilo ko da pobedi ne moe biti dobro za Srbe i Srbiju. Ni jedna ni druga strana nije u stanju da zatiti Srbe u BiH i Hrvatskoj, da nas pomiri sa svetom, da pokae demokratsko lice Srbije, da nas pomiri sa susedima, s kojima moemo iveti... injenica je da je imamo 35 odsto graana Srbije koji nisu Srbi. ta da radimo s njima? Da ih 280

vlast, opozicija, alternativa proteramo? Saznanje da smo posvaani sa veinom suseda, onih neposrednih, primorava nas da razmiljamo samo o treoj opciji. Ko to bude bio u stanju da uini, nije nikakav populista koji neodgovorno obeava udo. Obeava ono to je razumno: dobrosusedske odnose, povratak i zatitu Srba na prostorima na kojima su iveli njihovi preci, ulazak u Evropu... Moete li zamisliti da se moe ui u Evropu sa dravom u kojoj je na vlasti partija koja se zove SPS? Da li se moe ui u Evropu sa partijom koja e, recimo, biti na vlasti i koja se zove radikalna stranka gospodina eelja? Pa, nikada! Poto su u Srbiji jake nacionalistike snage, graanska opcija koju Vi zastupate, ostaje i dalje, rekli bismo, na politikim marginama? Sasvim sigurno. Tako e biti do sukoba dananje mirotvorake politike partije na vlasti i stranaka koje je, mimo vlastite volje, podravaju (SPO, Graanski savez), i opozicije koja se slila s razliitih strana pod jedan predznak ja ga nazivam ovinizam. U ta dva tabora, objektivno, ima vrlo malo mesta za graansku opciju. Razlog je jasan: SPS po definiciji nije demokratska stranka, ovinisti ne mogu biti graani i demokrati. Drugim reima, u tom sukobu nema mesta za graanske stranke, sa graanske ideje niti u okruenju u kome se nalazi Srbija. Moramo biti strpljivi i pripremati, ako tako smem da kaem, teren za ono to e biti posledica tog duela krvavog i bespotednog s obe strane. Nije mali broj naih ljudi u inostranstvu koji razmiljaju u stilu: pravi Srbi su u Bosni, dok su Srbijanci slabi, mlaki, popustljivi... Niko u inostranstvu tako ne razmilja, ali to govori propaganda Radovana Karadia. Izvan naih granica zna se, izgleda, vie nego to smo mi ponekad spremni da se pohvalimo: da je moderna Srbija roena u Srbiji, da je srpska nacionalna svest doivela svoje ostvarenje u modernoj Srbiji, da je moderna Srbija, ako hoete pobunjeni beogradski paaluk s poetka XIX veka bio svetionik, ne samo za Srbe nego i za sve June Slovene... To je prva slobodna drava na Balkanu. Uza sve potovanje prema rodoljublju i nacionalnom oseanju svakog Srbina tamo gde ivi, ne dam da neko ko ivi u Kninu zna vie ta je srpski nacionalni interes nego Srbin iz umadije. Kad se danas pomene Ivan uri, svim revnosnim gledaocima monog prvog kanala reimske televizije kao da odjednom poraste temperatura. Veina njih, zahvaljujui strogo dirigovanom informisanju, doivljava Vas kao aneminog Srbina, sumnjivog patriotu... Velika je nevolja kod svih oni koji kukuriu pre vremena. Kada sam pre pet godina upozoravao na neke stvari, malo ko je hteo da me uje. 281

Ivan uri Bio sam optuivan za izdaju jer sam govorio da je u interesu Srba Srbija kakva jeste koja ih moe braniti i tamo gde oni ive, u Bosni i Hrvatskoj. Smatrao sam da nije mogue napraviti veliku Srbiju, ekskluzivnu, etniku dravu Srba, jer sam znao statistiku, znao istoriju i znao realnosti. Nije sluajno da je Nikola Pai, koji je bio protivnik Jugoslavije, u poslednjem asu optirao za nju, shvatajui da se srpsko nacionalno pitanje reava kroz Jugoslaviju. Danas Jugoslavije nema. Najzasluniji za njeno ruenje, ali ne i jedini, bili su, naalost, oni koji su govorili u ime srpskog naroda i Srbije. I pokazalo se da je Jugoslavija bila bar toliko, ako ne i vie, potrebnija Srbima nego svim drugima. Vidite, 42 odsto Srba bi ivelo na teritoriji takozvane velike Srbije. Znai, imali bismo samo relativnu veinu. Prema tome, moramo tititi i obnoviti demokratsku Srbiju, jer ona moe efikasno tititi prava Srba tamo gde ive. To je ono to sam govorio pre pet godina to govorim i danas. Vidim da su mnogi poeli preutno slino da razmiljaju, prinueni, naalost, tekim porazima srpskog naroda. Najtei je, svakako, beanija i gubitak njegovog, rekao bih, identiteta na prostorima na kojima je vekovima iveo, odnosno, pravljenje jedne drave za Srbe koja e imati raspon od 200 kilometara. Sve su uestaliji glasovi o Miloevievoj spremnosti da prizna Bosnu i Hercegovinu. Kakve bi bile posledice takvog eventualnog poteza? Posledice tog oekivanog poteza, o kome se dugo govori u diplomatskim kancelarijama, svode se na sukob novopeenog mirotvorca i onih koji su mu do jue verovali kao najveem Srbinu svih vremena. Sukob, daj Boe, da ne bude krvav. Ukoliko se pre ovog razraunavanja ne ponudi tree reenje, neminovna je kosovska bitka, srpsko-srpska. Bojim se da e to biti poslednji in nerazumno voene SPS-ovske politike. U ovoj klimavoj federaciji Srbije i Crne Gore, kao da mlai brat postaje sve nervozniji, da se bre trezni, pokuava da zakorai svojim putem, misli svojom glavom... Crna Gora mora sauvati svoj identitet. Nemojmo od nje praviti umadiju i obrnuto. Oba procesa bi bila sa katastrofalnim posledicama. Crna Gora je potrebna Srbiji kao najblia federalna jedinica doskoranje Jugoslavije. Crnogorcima je vrlo vano da sauvaju taj identitet. A sauvae ga samo tako to e na njemu insistirati ali ne gradei ga na antisrpstvu. Ne moe biti od koristi Srbiji Crna Gora kao parohija poput Stiga, Mave ili Brankovine... U interesu Srbije je Crna Gora sa svim njenim tradicijama. esto se govori i razmilja o nekoj novoj treoj Srbiji. Kako je Vi, profesore uriu, vidite?

282

vlast, opozicija, alternativa Vidim Srbiju tamo gde je mogla biti i pre deset godina a nije. Vidim je kao dravu koja moe biti, a ne mora evropska. Kao dravu u kojoj su nacionalna prava prava ustava, a politika prava prava graanina. Oekujem Srbiju, kojoj je u interesu njenih veinskih stanovnika, odnosno Srba, da razmiljaju o regionima, o autonomiji, o zatiti svih moguih kulturnih prava onih koji su manjina u toj zemlji. Nazirem, takoe, Srbiju kao zemlju koja ivi u miru sa svim svojim susedima, a posebno kao zemlju koja je u stanju da efikasno brine i brani kada treba svakog Srbina tamo gde ivi. To je u stanju da uradi samo demokratska Srbija. To je na cilj. Ako toga ne bude, imaemo Srbiju zatvorenu poput Kube i Albanije to odgovara svakoj autoritarnoj vlasti. Da li Socijalistikoj partiji odgovara ulazak u Evropu? Da li je mogue sa ovinistima ui u Evropu. Ne! I jednima i drugima ne odgovara Evropa. Odgovara im upravo ovo to se danas ovde dogaa. Svetlost, 25. maj 1995. (Slobodan Cupari)

283

Ivan uri

15. CRNA GORA SE MORA JAVNO ODREI KUMSTVA SA BEOGRADOM

Susret sa profesorom Ivanom uriem bio je povod da u ovom trenutku, prelomnom za dogaanja na prostorima bive Jugoslavije, ujemo sud jedne linosti koja je neposredni sudionik i svjedok nastanka jugo-krize. U intervjuu Monitoru prije pet godina, prof. uri je upozorio na katastrofalne posljedice dogaaja koji mogu uslijediti. Svedoci smo da se dogodilo i mnogo gore i mnogo tee nego to je iko od ljudi koji su ozbiljno i poteno sudili o svemu mogao i da zamisli. Ameriki plan je potpisan, komentari su razliiti, ali, svakako, nakon Dejtona stvari se mijenjaju. Kako Vi komentariete mogunost sprovoenja ovog sporazuma? Po cenu da budem neskroman, duan sam najpre da kaem (i to inim prvi put) da sam se sa pojedinostima tzv amerikog plana upoznao relativno rano u avgustu ove godine. Boravio sam tada u Makedoniji kao lini gost predsnika Gligorova i imao prilike da dam nenadanog oduka vlastitim strastima istoriara. Naime, malena Makedonija, latentno ugroena apetitima jaih suseda (Grke, Bugarske, Srbije, Albanije), dosetila se, tanije njen predsednik uzgred, najmudriji dravnik Balkana na kraju dvadesetog veka dosetio se da je njegova zemlja vazda bila sr istonog pitanja i za zatitu se pre nekoliko godina obratio Turskoj, odnosno Amerikancima, budui da je Ankara kljuni saveznik Vaingtona u ovome delu sveta. Zato Amerikanci odmah nijesu bili ambiciozniji? Pa, zato to se, posle pada Berlinskog zida, na Balkanu pojavila je jedna druga, po pretenzijama neskriveno partnerska, ali i rivalska sila: Evropska unija. Dakle, bilo je neminovno da SAD, poto je u meuvremenu nastupila klinika smrt politike Evrope, stignu u itavu bivu 284

vlast, opozicija, alternativa Jugoslaviju. Prethodno su ugurali na Balkan i u blizinu Sredozemlja objektivno slabu Rusiju, dali joj autoritet velike sile, ravne Evropskoj uniji, ime su dozvolili ostvarenje sna o kome su mogli samo da mataju i Petar Veliki i Staljin. Kada je po sredi Evropa bilo je to za svaki sluaj, kada je po sredi sama Rusija bila je to posledica realnih amerikih prioriteta u spoljnoj politici, meu kojima jedan Kazahstan ima bar toliko vano mesto koliko i Srednja Evropa. Neposredni cilj je, inae, banalniji: valjalo je udovoljiti zajednikoj elji demokrata i republikanaca da ameriko javno mnjenje, makar u prvome delu predizborne kampanje, bude poteeno strahota iz Sarajeva na CNN-u, da se birai uvere kako se tu ak pije i cocacola, ukratko, da meunarodna politika ne bude njen osnovni predmet. Ameriki pristup ak nije ni etniki (kakvi su bili bez izuzetka predlozi Evropske unije), on je geografski: sve ono to je geografski blie Zagrebu ide Zagrebu, sve ono to je blie Beogradu ide Beogradu. Nema veze ko je tamo dosad iveo. Nema veze to, na primer, u Drvaru nije bilo Hrvata, odnosno to u epi nije bilo Srba. U takav pristup ne verujem (kao to nisam verovao ni u etnika merila). Ukoliko bi se ameriki plan sveo na to, siguran sam da bismo u skoroj budunosti imali palestinski sindrom, umnogostruen i u srcu Evrope. Jer, ko moe zabraniti proteranima iz istone Bosne ili iz Krajine da, dokle god ima njihovih potomaka, zahtevaju zemlju predaka za sebe i kaznu za delate i krivce? Naravno, ak i da ova pax americana (kako se zvao jedan moj tekst, sadraja slinog ovoj dananjici, objavljen marta 1993. godine) nema drugi in a ima ga, morao bih da se sloim da je dobro to u narednih nekoliko meseci (koji se podudaraju i sa prvom polovinom kampanje u Americi i sa balkanskim snegovima) nee biti novih silovanja i ubijanja. No, pax americana, sve da i njeni tvorci to hoe, ne mora uvek biti mir, pogotovo ne evropski mir. A evropski mir se iskljuivo stvara preko demokratije. Nje nema niti u Beogradu niti u Zagrebu. Znai, Evropi je, nje radi, neophodna demokratija u Beogradu, najpre u Srbiji, ne samo zato to je njena odgovornost najvea za zlo u kome smo se nali, nego prvenstveno zato to je u Beogradu klju krize, zato to bez demokratske Srbije nema demokratije ni za druge oko nje. Evropa je trenutno marginalizovana u odnosu na probleme exJugoslavije. Mislite li da e Evropska unija i dalje preputati Americi vodeu ulogu ili bi predstojea pariska konferencija o bivoj Jugoslaviji mogla znaiti da se interesi starog kontinenta vraaju na Balkan? Evropa na Balkanu nije marginalizovana, ali Evropska unija jeste. Zato, niti pariska niti londonska konferencija nisu nita drugo do 285

Ivan uri diplomatska kurtoazija i ameriko podseanje Evropljana da biva Jugoslavija nije Meksiko, niti Kuba. Zato kaem da te konferencije nisu znak povratka Evropske unije na Balkan i zato tvrdim da su evropske zemlje pojedinano sve vreme kod nas? Zato to ne verujem da e Evropska unija biti u stanju da za nekoliko dana uradi ono to nije mogla tokom nekoliko godina da stvori i, poput Amerikanaca, silom ako treba, svoje jednoglasno usvojene predloge reenja. S druge strane, niko ne moe da ospori da je nemaka marka slono prihvaena kao nacionalna moneta svih u bivoj Jugoslaviji, od Beograda do Ljubljane, niko ne moe da ospori da su Rusi danas vie u Beogradu nego to su to ikada bili u doba komunista, niko ne moe da ospori ni da Italija, koja uzgred ima prilino vano mesto u amerikom planu i koja je danas veoma daleko od epohe Osimskih sporazuma, danas jeste politiki i ekonomski vidljivija nego ikada posle Drugog svetskog rata na istonoj obali Jadrana, ne samo u Crnoj Gori ili u Istri, nego i u Tirani (stoga i skoranje italijanske prie o Evroslaviji, da sam na mestu Tumana i Miloevia, ne bih olako uzimao). Trenutno, u Evropi zapravo postoji samo jedan politiki gubitnik: Francuska. Ona se kod nas vie od drugih vojniki zaloila, vie nego drugi je nastojala da artikulie zajedniku politiku Evropske unije, jedina je predugo branila ono to je od poetka bilo neodbranjivo u Beogradu od poziva sovjetskom maralu Jazovu za restauraciju boljevizma, preko kraa saveznih rezervi, sve do utanju o bolu Srba u klanici koja je nastala. Tek sa poetkom mandata aka iraka, Francuska je konano odustala od zatvaranja oiju pred pogromima inovernih u ime tradicionalnog srpskofrancuskog prijateljstva. Na nevolju, Pariz nije danas okruen evropskom solidarnou u spoljnoj politici (da ne ulazim u razloge meu kojima je osnovno sve ono to se zbiva oko francuskih nuklearnih proba), iako, uporedo, sudbina Evropske unije i budunost francuske nacionalne politike jesu poput spojenih sudova. Pomenute konferencije dolaze prerano za obnovu evropskog duha, prerano za obnovu politike Evrope. Svjetskoj zajednici, moda, delimino e poi za rukom da metodom prinude rijei odnose izmeu Srba i drugih naroda bive Jugoslavije. Meutim, otvara se i pitanje unutranjih odnosa, Kosova prije svega. Poto ste upueni u probleme srpsko-albanskih odnosa, moe li se pretpostaviti koliko je blizu ili daleko rjeenje tog pitanja? Srbi moraju shvatiti sledee: svaki put kada se zalau za promene granica izmeu nekadanjih jugoslovenskih federalnih jedinica, oni, objektivno, daju najsnaniji mogui argument secesiji Kosova. Stoga je u 286

vlast, opozicija, alternativa interesu Srbije bilo da, od poetka jugoslovenske krize, makar formalno, insistira na nepromenljivosti granica sa Hrvatskom ili Bosnom i Hercegovinom. Ovo to sada kaem, govorio sam i pre pet godina: recimo, ukoliko se prikloni etnikom kriterijumu, onda je neosporno da su Srbi, sve donedavno, raspolagali apsolutnom i relativnom veinom u razliitim krajevima izvan Srbije, ali je takoe neosporno da su, u okvirima drave Srbije, imali jednu treinu graana nesrpskog porekla, meu kojima je i Kosovo sa 90 odsto albanskih itelja. Ne mogu se dobiti i jare i pare: ne moe se traiti prisajedinjenje Srbiji u kojima Srbi misle da raspolau veinom stanovnika, a da se pri tome zaboravi na jedno Kosovo u samoj Srbiji. Druga injenica od koje valja poi pri analizi problema Kosova jeste da Albanci, ne samo brojem nego i pravno (imajui u vidu status Kosova kao autonomne pokrajine u prolosti), ne mogu biti tretirani ni kao vojvoanski Maari. ni kao sandaki Muslimani. Dakle, beogradske vlasti od ozbiljnog bilateralnog dijaloga sa demokratski izabranim predstavnicima Albanaca sa Kosova ne mogu pobei. to pre doe do takvog dijaloga, to bolje po Srbiju. Trei element na kome zasnivam lino vienje moguih reenja na Kosovu jeste saznanje da zvanina Tirana, u skladu sa viedecenijskom doktrinom Amerikanaca (ali i Rusa) nije sklona secesiji Kosova, no, sve e uiniti, uz podrku Vaingtona, (ija je postkomunistika Albanija autentini izdanak), da represija na Kosovu prestane i da se pravni poloaj Albanaca u okviru (sloene) drave Srbije, iz osnova promeni. Da zakljuim: kako zbog pomenute doktrine (ija je dosledna primena dola do izraza ak i u eeniji, gde, osim kritika na raun svireposti ruskih vlasti, iz Vaingtona nije upuena niti jedna re podrke secesiji), tako i zbog ekonomskog, politikog i istorijskog interesa Beograda da ouva granice drave Srbije (uz Vojvodinu i uu Srbiju). Zapravo, bila bi to neka vrsta unutranje nezavisnosti (sa lokalnim parlamentom), omeena spoljnim granicama sloene drave Srbije i uslovljena potovanjem prava srpske manjine na Kosovu od koga bi neposredno zavisilo i potovanje prava Kosova u sloenoj dravi Srbiji. Niko vie ne bi mogao rei da u tako sloenoj dravi Albanci imaju manje prava nego, recimo, Srbi iz ue Srbije. Neminovno se namee pitanje odnosa dvije lanice federacije, Srbije i Crne Gore. Sve komplikovaniji odnosi Beograda i Podgorice moraju svakako doi na dnevni red, a ima naznaka da bi se moda i to pitanje moglo internacionalizovati?

287

Ivan uri U istorijskom interesu Srbije jeste suverena Crna Gora. Meutim, vano je, po ko zna koji put, istai i sledee: prolost ui da je svaki pokuaj pretvaranja Crne Gore u Srbiju bio pogibeljan ba po tu Srbiju, kao to je i svaki pokuaj, prolost opet opominje, afirmacije crnogorstva na antisrpstvu bio poguban upravo po crnogorski identitet. Jedino na ovakvim osnovama se mogu graditi ravnopravni i privilegovani odnosi izmeu Crne Gore i Srbije. A to danas nije sluaj. Ilustracija za izreeno jeste ak i, pre nekoliko godina nezamisliv, svojevrsni minimalni konsenzus koji bez obzira na to sa kojim pobudama, objektivno jeste stvoren izmeu vlasti u Crnoj Gori i demokratske opozicije oko neodgovarajueg poloaja Crne Gore u federaciji sa Srbijom. No, da bi taj konsenzus bio zaista na korist Crne Gore, neophodno je da se aktuelne vlasti u Crnoj Gori i javno odreknu kumstva sa zvaninim Beogradom, koje im je i omoguilo dranje fotelja u Crnoj Gori, kao to je potrebno i da demokratska crnogorska alternativa zameni prvobitni crnogorski ekstremizam prema Srbiji, od koga vajde niko nije imao i koji je u dubokoj suprotnosti sa tradicijama Crne Gore. Rekao bih da su oba procesa danas u toku. Kada se razgovara o odnosima Crne Gore i Srbije, vano je imati na umu jo dve injenice: 1) Srbija je u itavoj modernoj istoriji bila zemlja imigracije; dobar deo njenih doseljenika stizao je iz Crne Gore i teko je osporiti da su, u kolektivnoj svesti Srbije, Crnogorci u Srbiji (kao uostalom, i Krajinici ili Liani) tokom poslednjih decenija poistoveeni sa komunistikom vlau (uostalom, g. Miloevi je, takoe, za tu istu Srbiju, najpre Crnogorac) prema kojoj je jedna umadija bila i ostala ambivalentna (kako sam istiem u razliitim prilikama: Srbi jesu pobedili 1945. godine, ali ne i Srbija; ona je bila osloboena ali nije bila pobednik); dakle, po samu Crnu Goru je dobro da pomogne Srbiji da bude svoj gospodar; 2) u Srbiji, u klasinoj ekonomiji, zemlji koja je samodovoljna u hrani i energiji, uvreeno je shvatanje, anahrono, naravno, da se na njenom bogatstvu hrane i greju svi drugi vie nego ona; to je tano, ili bar je doskora bilo tano (zar nije osnovni razlog relativno dugog odolevanja Srbije u meunarodnoj ekonomskoj blokadi bila pre svega okolnost to Srbija istorijski nikada nije poznavala glad?). Meutim, danas je vano istai da vie nismo u epohi klasinih ekonomskih repera: Srbija mora znati da njene ekonomske prednosti nisu vie onolike kolike su bile u prvoj polovini dvadesetog veka, kao to je dobro za Srbiju i za Crnu Goru da se zna da imajui, recimo, u vidu duinu crnogorske obale i broj stanovnika, Crna Gora ima apsolutno sve kvalitete Azurne obale, to jest, moe s lakoom, bez ita i uglja, da ima standard 288

vlast, opozicija, alternativa ravan Francuskoj rivijeri. To ne kaem ja, to istiu amerike analize o kojima se vodi rauna otkako je poela priprema amerikog plana za bivu Jugoslaviju. Sigurno je da bilo kakav ozbiljan pogled spolja na stvarnost jugoslovenskog prostora ne moe mimoii Crnu Goru. Sigurno je i da se, meu spoljnim tutorima, u sluaju Crne Gore panja najpre zaustavlja na Italiji. Rim u Crnoj Gori moe biti bitan inilac zastupajui Evropsku uniju, moe nastupati samostalno, a moe biti i u funkciji amerikih projekata na Balkanu. Ne bi me iznenadilo da slina uloga nije namenjena Italiji i u kontroli trenutno dozvoljenih nacionalistikih preterivanja zvaninog Zagreba, s obzirom na slabosti g. Tumana u jednoj Istri ili junoj Hrvatskoj. Pa, nije li, ak i pre nego to je ameriki plan obelodanjen, Vaington insistirao na ulasku Italije u sastav Kontakt grupe i nije li to, verovatno iz bojazni od amerikanizacije ove, bio predlog odbijen prvenstveno zalaganjem zvaninog Pariza? Srbija e konano morati da se pripremi na prekomponovanje unutranje politike scene. U igri su razne pretpostavke, ali svaka ide na ruku Slobodanu Miloeviu, bar za sada? Poimo najpre od rezimea onoga to je g. Miloevi uinio: najzasluniji je, iako nije i jedini krivac za raspad jugoslovenske drave; posluio se Kosovom da bi se domogao vlasti, a danas Srba na Kosovu ima manje nego ikad; runo se igrao sa strahom, razumljivim i opravdanim strahom Srba izvan Srbije od povampirenog hrvatskog nacionalizma, zloupotrebio ga i od njih danas napravio vinovnike rata i tune beskunike (kako kaem esto: Srbi nisu shvatili da je nemogue graditi Srbiju na pedesetak kilometara od Zagreba, kao to nisu razumeli ni da se pomou Knina nije branila Krajina ve vlast u fatalno dalekom Beogradu, kao to konano nisu razumeli ni da bi demokratska Srbija sa lakoom mogla uvek da ih efikasno zatiti svuda gde su ugroeni); dao je alibi ne samo ustaoidnom mraku nego i svim srbofobima da se iivljavaju na estitoj istoriji Srbije; oterao je iz Srbije opreko 300 hiljada nacionalne elite, odreda demokrata i antinacionalista i veinom mladih (to je kao kada bi se Francuska preko noi liila 1,5 miliona najkvalitetnijih sugraana: tvrdim da Francuske tada vie ne bi bilo); napravio demografsku kataklizmu Srba koji su pre nego to su teritorije raznoraznih republika i krajina bile vojniki izgubljene, bili svedeni na jedva 50 odsto u poreenju sa situacijom iz 1991. godine (najvie zato uporno tvrdim ve dve godine da su, na dugu stazu, Srbi, istorijski posmatrano, najvei gubitnici u ovom ratu); koliko ih je danas u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, na teritorijama na kojima su vekovima iveli ne usuujem se javno da izgovorim. 289

Ivan uri Konano, poto se zbio njegov politiki povratak u Srbiju (o tome je umesno govoriti ve od maja 1993. godine) i poto su reke ljudi stale da se slivaju ka najbogatijim krajevima Srbije (Beogradu, Vojvodini i umadiji, ali ne i Kosovu), uradio je sve ne bi li bogatstvo razlika meu Srbima pretvorio u srpsko-srpski sukob. Ovo je samo jedan od moguih rezimea. Inae, Vaa procena poloaja u kome se g. Miloevi nalazi poiva na tri konstatacije: prvo, on je dobro osetio da Srbija eli da izae iz ratnog pakla i, uporedo, da se oslobodi vlastite grie savesti za uinjeno, traei deurnog krivca meu Srbima izvan Srbije; drugo, efikasnost unitavanja jedne rodoljubive demokratske alternative, dok je za nju jo bilo mesta u Srbiji, bila je bez premca i verujem da ak i g. Miloevi danas ali to nema sa kim da podeli, kao na kakvom fakirskom ilimu, odgovornost u trenutku svoenja rauna (neosporno je da, u apsolutnim brojkama, njegov rejting danas jedva dosee polovinu rejtinga koji je imao pre dve-tri godine, ali je, isto tako, sigurno i da rejting ostatka demokratske opozicije ne dosee ni treinu rejtinga kojim je ona raspolagala pre nekoliko godina); tree, on je danas privilegovani sagovornik u jednom Dejtonu ili Parizu zato to je predsednik Srbije, to jest, zato to je najodgovorniji za sazivanje pomenutih konferencija, ali je on tamo i zato to, bez obzira na rejting, u Srbiji, u relativnim brojkama, on daleko nadmauje svakog potencijalnog rivala (drugim reima, u Srbiji se otvorila jedna ogromna politika rupa, koju niko iz ostatka demokratske opozicije vie nije u stanju da pokrije). Za zabrinutost, ipak g. Miloevi ima razloga. Najpre zato to skidanje ekonomskih sankcija Srbiji ima za posledicu izlaenje na videlo konstatacije da je car bio go, to jest saznanje da osnovni razlog privrednom rasulu Srbije (pa, onda i socijalnoj bedi) nije bio u sankcijama nego u domaem lopovluku i nesposobnosti. To, opet da budem skroman, ne kaem ja nego analize OECD-a. Ali, g. Miloevi mora jo vie biti zabrinut zbog neizvesnosti oko dileme ima li ili nema ameriki plan takozvani drugi in. Jer, ako drugog ina nema, ona, kao to sam Vam rekao na poetku razgovora, sporazum u Dejtonu ne samo da nee biti mir, nego nee biti ni ameriki mir. A, da li se moe graditi drukija budunost sa protagonistima sadanjosti i nedavne prolosti? Vi ste u Parizu formirali Pokret demokratskih sloboda. Va odlazak iz Beograda se razliito komentarisao u krugovima opozicije. Ali, injenica je da poslednjih nekoliko godina srpska opozicija nije nita uinila u svoju korist. Naprotiv. Graanska opcija, takoe, nije pronala sebe u Srbiji, prenapuenoj negativnom nacionalnom energijom. Da li mislite da su stvari u ovom trenutku povoljnije, moe li se raunati na neki 290

vlast, opozicija, alternativa novi poetak i u tome smislu premjetanje vaeg Pokreta u Srbiju. ini se da je upravo sada tamo upranjen prostor koji bi trebalo da popuni jedna demokratska opcija u pravom smislu te rijei i okupi ljude koji su uspjeli da prou kroz neku vrstu katarze. Iako moramo priznati da ta kritina masa jo nije narasla. Pokret demokratskih sloboda je osnovan pre tri godine u Parizu, ne kao politika stranka, jer se, u naelu, politike stranke ne prave u emigraciji, nego kao politiko udruenje. Poli smo od naela o postojanju jugoslovenskog prostora koji je stariji od nestale drave i o nunosti demokratije u dravama naslednicama umrle Jugoslavije. Nije nam bio cilj negovanje jugo-nostalgije ve konkretna pomo svima onima koji se u bivoj Jugoslaviji bore za demokratiju. Meni lino najblie su tradicije liberalne politike misli u Srbiji, ali moji prijatelji i ja bili smo od poetka svesni da na pristup mora biti iri, jer i jugoslovenski prostor je jo uvek u predsoblju demokratije. Pomagali smo, na primer, u osnivanju Srpskog nacionalnog vijea u Sarajevu (marta prole godine), pomagali smo i demokratama u Zagrebu ili medijima u Rijeci, no, u sluaju Srbije, morali smo da zakljuimo sledee: Srbija je klju jugoslovenske krize, ali u Srbiji, meu postojeim politikim strankama, nijedna nam ne izgleda kadra da bude kiobran, dovoljno irok i nepohaban da bi se pod njim nalo sve ono to sadri politika rupa o kojoj sam govorio. Zato smo i odluili da u Srbiji, a Srbija je moja otadbina, pokuamo sa neposrednim delovanjem. Beograd sam nazvao najvanijim ali i najteim zalogajem zato to je u njemu danas doslovce guva od raznoraznih uniformi, lanih opozicionara, premnogo mafijaa i takozvanih intelektualnih smetala, u Beograd se slila i reka ojaenih srpskih beskunika iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u Beogradu ima premnogo vlasti, Beograd je, naalost, danas odseen od ostatka Srbije. Beograd jeste Srbija, ali Srbija nije samo Beograd: uzgred, taj prezir prema unutranjosti boleo je Srbiju i mnogo pre dolaska Slobodana Miloevia na vlast. Ovo Vam govorim kao roeni Beograanin koji voli svoj grad najvie na svetu. S druge strane, naa je procena da je Srbija zrela za promene. Ona danas trai prave rodoljube i vie ne dozvoljava da, uza sva uvaavanja patriotizma drugih, jedan Korduna ili Hercegovac, zna bolje ta je nacionalni interes Srbije, od jednog umadinca. Nacionalisti su pokazali ta umeju, danas je red na rodoljubima da spasavaju ono to se spasti moe. Na program je jednostavan, ukoliko bilo ko drugi moe da ga ostvari, rado emo mu se pridruiti: 1) pomiriti Srbiju sa jednom treinom njenih graana nesrpskog porekla; 2) pomiriti Srbiju sa njenim susedima, a 291

Ivan uri pogotovo sa njenim bivim jugoslovenskim susedima; 3) uiniti sve da se Srbi, prognani sa ognjita, vrate domovima predaka u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i da tamo ne budu graani drugog reda; 4) uiniti sve da se Srbija nae u Evropi u kojoj je bila i iz koje je svojevoljno istupila; 5) zapoeti preko potrebni razgovor sa Albancima; 6) stvoriti uslove da se srpska rasuta pamet vrati u zemlju, to e rei poeti sa izgradnjom Srbije koja bi liila na prinudna utoita ove elite. Da li, recimo, iko moe da zamisli g. Miloevia koji bi uivao poverenje kosovskih Albanaca ili ne bi izazivao strah u susedstvu, na primer, kod bosansko-hercegovakih Muslimana? Da li iko moe da zamisli vlast, koja je sve uinila da Srbi iz Knina ili pakraca postanu parije, odjednom uspe, na primer u dogovoru sa g. Tumanom, vrati kao asne ljude njihovim kuama? Konano, da li iko moe da zamisli sadanje vlastodrce kako sluaju i razgovaraju u Strazburu ili Briselu? Da ne pominjem eelja u nekakvoj Evropskoj komisiji. Mi, opet, znamo da se sa Albancima mora razgovarati, mi znamo i da umemo da razgovaramo sa sandakim Muslimanima, tako i vojvoanskim Maarima. Mi potujemo autonomiju Vojvodine, iznad svega, drimo do volje Srbije da bude ono to zasluuje. Mi takoe znamo i da, ako ne u tamonjim vlastima, ono makar meu demokratama u Tuzli ili Zagrebu imamo prijatelja koji e nam pomoi da bismo mi pomogli Srbima u Bosni i Hrvatskoj (time oni pomau sebi). Mi jamimo da bi Srbija, ukoliko bi uspela da se okupi ispod pomenutog kiobrana, ula u Evropu mukotrpno, ali sigurno mnogo bre nego sa bilo kakvim SPS-om (ukoliko je ovima uopte Evropa cilj?). Ponavljam, ko ume bolje iroko mu polje, no sve bih rekao da takvih danas u Srbiji nema napretek. Zato ste otili iz Beograda? Molim vas, da ne bih bio pogreno shvaen, pri svemu to govorim ne mislim na sebe lino, mislim iskljuivo na trei put Srbije. A kada je o meni re, zadovoljiu se sledeim odgovorom na Vae pitanje: iz Beograda sam otiao posle briljivih priprema, toliko dugotrajnih da na put nisam poneo ak ni etkicu za zube (ostatak prie je za neije nove memoare, ne moje); bio sam tada svestan da je ogroman deo opozicije onda uporno nastojao da se takmii sa g. Miloeviem oko toga ko je bolji Srbin, pokuavajui da ga potue na nacionalistikom terenu na kome je ovaj nepobediv (govoriti tada o nacionalizmu kao izdaji rodoljublja bilo je uzaludno). Ali, tada sam takoe bio svestan i da Evropa nije prstom mrdnula u korist demokrata u Srbiji, znao sam i da e ishod ludila biti fatalan po Srbe, to sam i govorio, kao to sam govorio i da bez jake i 292

vlast, opozicija, alternativa demokratske Srbije nema mira na Balkanu, a ni sree po Srbe; optuivali su me da sam izdajnik, danas bi, po njihovim merilima, valjalo da budem nepodobni nacionalista. Lino, vie sam trpeo od opozicije nego od vlasti: sa vlastima ste bar naisto i znate sa kim imate posla, no, pakosti demokrata dugo su bolele jer su dolazile od onih koji bi trebalo da su vai. Zato je to tako bilo, dugaka je pria u kojoj je osnovno to Titova Jugoslavija, naalost po sve nas danas, nikada nije imala prave disidente koji bi bili statistiki bitni i koji bi polako pripremali demokratsku alternativu. Zato je i danas refleks intelektualaca, ak i u jednom Sarajevu, pre okrugli sto nego banalni politiki angaman. A, u odsustvu demokratskih profesionalaca, taj posao prelaska od autoritarnog ka demokratskom drutvu nema ko drugi da obavi izuzev intelektualaca. Pa, molim vas, kakvi su to nai disidenti bili ako su se, u jeku disidentstva, zabavljali tenisom na Tukancu (Tuman), ili kupovali vile na Dedinju, na dva metra od njihovog zlotvora (Dobrica osi)? Objektivno, jugoslovenski intelektualci su potkupljivani karakterom neega izmeu Titove Jugoslavije. Svi, tu ni sebe ne izuzimam, bili su potpkupljivani, jedino su komunisti to bili vie, a ne-komunisti manje. Nisam bio nikada komunista i zato danas nisam ni antikomunista. Ja sam ne-komunista i smatram da je sumanuto insistirati na antikomunistikom puritanstvu u prolosti kod ljudi u zemlji gde je svaki deseti graanin bio lan SKJ. Treba miriti ljude, treba miriti Srbiju sa njom samom. Monitor, 8. decembar 1995 (Dara Pejovi)

293

Ivan uri

16. SRBIJA NIJE NI KROILA U DEMOKRATSKE PROCESE

Srbija se polako budi iz nacionalistikog ludila iz koga se izrodio: rat, hegemonizam, totalitarizam i faizam proteklih nekoliko godina. Buenje je bolno a ulazak u evropsku javu neprijatan, jer nas eka sve ono to je civilizovani svet davno usvojio kao pravila ponaanja modernog doba. Neodlona je potreba Srbije, da se iz svoje autistine pozicije, izvue i otvori prema svetu. Srbiji su potrebni Evropa i Svet. Jedan od prvih koraka ka tim neophodnim stremljenjima je povratak izbeglih, pametnih i obrazovanih graana Srbije. Ohrabruje povratak dr. Ivana uria, i najava njegovog ponovnog angaovanja na politikoj sceni Srbije kao predsednika Pokreta za demokratske slobode sa seditem u Parizu. Ideja ovog pokreta je, da se posle perioda nacionalne egzaltacije Srbije, okupe svi demokratski orijentisani pojedinci i partije, pod jedan kiobran, u nameri da zajedniki izgrade graanski model drutva u Srbiji. Za politiki angaman dr. Ivana uria znaajno je napomenuti, da se na predsednikim izborima 1990. godine plasirao na tree mesto, iza Miloevia i Vuka Drakovia, a da je u Vojvodini, profesor Ivan uri dobio vie glasova i od Miloevia. Posle toga, novembra 1991. godine pod okolnostima koje su bile veoma uzbudljive, profesor uri, kako to ve biva u takvim okolnostima, sa jednim koferom u ruci, morao je diskretno da napusti Beograd i Srbiju. Tako se preko Skoplja i Carigrada obreo u Parizu gde je i ranije iveo. Da nije mog rodoljubivog mazohizma, i da nije nekakve moralne obaveze koju oseam prema zemlji iz koje potiem, verovatno bih i danas mirno sedeo u Parizu i ne bih dolazio ovamo. Samo u poetku, kada sam bio jedak i negde ozlojeen optubama od kojih se ne moete braniti, rekao sam ironino, da su verovatno kriterijumi nii u Parizu nego u Beogradu, pa sam eto tako, morao da odem sa Beogradskog univerziteta. U tom trenutku 294

vlast, opozicija, alternativa ja sam bio profesor i predsednik Saveta Filozofskog fakulteta u Beogradu. Otiao sam prinudnodobrovoljno. Tada nisam moda dovoljno paljivo itao novine, pa nisam primetio da je ijednome od mojih kolega iz Beograda bilo stalo da javno odbrane ast svoje profesije, a ne politiko uverenje, kao to sam ja uvek branio ast profesije, a ne politiko uverenje onih koje sam branio, smatrajui da je to vano. Istoriar ste, predajete na Univerzitetu u Parizu. ime ste jo bili preokupirani tamo? U Parizu sam se, moda e vas to iznenaditi, vie bavio politikom nego ovde, i to je jo vanije, mnogo toga o svome zanatu nauio, to ne bih mogao ovde. A to se tie politike, potvrdila su se moja uverenja, da baviti se politikom inae, naroito na Balkanu, podrazumeva najpre, poznavanje: elja, namera, programa, strategije drugih, veih i vanijih od vas. Postoji jedan dravnik na Balkanu od koga bi mnogi mogli tota da naue; zove se Kiro Gligorov, koji jedini za sada ima pravu viziju nacionalne politike svoje zemlje u odnosu na ostatak sveta. Vodei rauna o sudbini svoje zemlje, ali i o raunicama drugih, veih, pronaao je prostor za svoju zemlju koji je konvergentan sa namerama drugih. Ii mimo sveta, ili verovati da ste jedini koji o sebi odluujete, jeste politiki diletantizam, danas u to ne veruje ni Helmut Kol, ni g. irak, niko. Veina ljudi koji se bave politikom, ne samo u Srbiji, veruju da su sami sebi dovoljni i da u nekom autizmu koji je svojstven samo vlasti, jeste upravo recept za budunost. Kakav recept, tako nam i jeste. A va povratak? Da li ste Vi bili u poziciji disidenta? Ja odavde nikuda nisam odlazio. Disident nikada nisam bio, jer da bi to bio, morao bih najpre biti lan komunistike partije. Ja to nikada nisam bio pa otuda i nisam nikakav disident, ja sam tamo gde sam bio. Moj konkretan politiki angaman koincidira i izazvan je dolaskom Slobodana Miloevia na vlast. Ne zato to sam osetio potrebu da se bavim politikom, nego sam osetio potrebu da oduujem dug prema zemlji jer sam smatrao da je on opasnost za Srbiju, a da e njegov uinak u politici imati nesagledive posledice, to se danas, naalost, i vidi. U trenutku dolaska na tu vlast, po onome to se tada izgovaralo i ime se sluilo, i posledicama koje e doi, za malobrojne i trezvene bilo je jasno da ulazimo u jedan period iz koga se neemo lako izvui, a koji je upravo poeo 8. sednicom i traje do danas. U meuvremenu, ovde se mnogo toga desilo. Od 9. marta do rata. Pokuaj da se promeni ova politika garnitura zajedno sa Miloeviem, nije uspeo, potroena je ogromna energija, samo je postalo jo gore. Da li ste Vi sa te prostorne i vremenske distance uspeli da 295

Ivan uri sagledate Srbiju bolje od drugih? Da li ste se susretali sa vanim linostima u Evropi? Znaajne dravnike tek sam u Parizu i drugim zemljama Evrope sretao. Ovde sam imao susrete samo sa diplomatskim predstavnicima, uostalom, kao i drugim, osim vlasti, koja je prinuena po prirodi stvari i mimo svoje volje, da se sree sa raznim mentorima jugoslovenske krize. Ja sam bio u prilici lino, i u svojstvu predsednika Pokreta za demokratske slobode, da se susreem sa onima koji po prirodi svog politikog posla razmiljaju o nama. Druga opaska koja mi se ini vanom, uz opreznost da ne povredim bilo koga, odnosi se na sledee: kada se bavite politikom, a sticajem okolnosti ste udaljeni od predmeta vaeg zanimanja, vi ste lieni onoga to istoriari nazivaju istorija odozdo. Vi ne znate ta znai tiskati se u autobusu od aka do Beograda, ali vi mnogo tota vidite bolje nego drugi putnici u tom autobusu. Drugim reima, onaj ko se bavi politikom i ko dobro poznaje ovu zemlju, procenjujem da sam jedan od takvih, moe vie videti izdaleka nego izbliza, i to nije pitanje samo pameti nego i uslova i steenih informacija. Ima jo jedan momenat koji je veoma vaan: ja sam istoriar i pomae mi da iskljuim svaku emociju pri rasuivanju, jer kada ste iznervirani onim to svakodnevno susreete to vam zamagljuje vidike i nije saveznik u ozbiljnim politikim razmiljanjima. ime ste se jo rukovodili prilikom osnivanja Pokreta za demokratske slobode? Kada razgovarate sa stranim dravnicima, lake je kada imate firmu (politiko udurenje) nego kada to radite lino. To je bio moj sebini motiv. Drugi motiv je plemenitiji, usuujem se da izgovorim, bilo je potrebno pruiti artikulaciju, nekakvo ohrabrenje stotinama pametnih, obrazovanih ljudi iz bive Jugoslavije, koji su verovatno traili jednu vrstu terapije kroz jednu politiku organizaciju. Pokret je napravljen u Parizu kao politika organizacija sa ciljem da pomae sve one koji to zasluuju bavei se politikom na prostoru bive Jugoslavije. Pokret nije formiran kao politika stranka, jer, iako ima izuzetaka u istoriji, od onih sam koji veruju da se stranka moe formirati samo tamo gde ovek ivi, ali ja ne beim od kvalifikacije da smo od poetka bili politika organizacija. Pomagali smo, i jedan sam od koosnivaa Srpskog graanskog vijea u Sarajevu marta '94. godine zapravo, jedini sa prostora bive Jugoslavije, zajedno sa g. Redmanomi i g. urkinom.ii To ovde u Srbiji niste imali prilike da ujete.

arls Redman, izaslanik amerikog State Departmenta.

296

vlast, opozicija, alternativa Prolog prolea boravei u Zagrebu ohrabrio sam, u poneemu i obavestio Hrvatsku koalicionu oporbu, koja je barem u Zagrebu uspela da skine s vlasti do tada nedodirljivu faistoidnu HDZ-ovu vlast. Drugo je pitanje trajnosti te opozicije. Oni su nas doekali vrlo sveano, a sutradan hrvatski tisak (tampa) osvanuo je sa zajedljivim naslovima o koaliciji srpskih zetova. Jer, supruge: Mesia,iii Tripala,iv Degenav su Srpkinje, a mene su nazvali Dorijanom Grejom i najsofisticiranijim srpskim nacionalistom. To je dobro kad vas napadaju sa svih strana. To vam daje sigurnost. Pa i u Srbiji je bilo isto? Pa, sada vie ne. Od jednog odreenog trenutka vladajua stranka i nema rauna da me napada, glavni protivnik i nije bila ona i njena represija, s njima ste naisto, ili se sklanjate ili razgovarate, kako to inae radite sa protivnicima. Pravi protivnik idejama za koje se zalaemo jesu vai objektivni saveznici, koji ne mogu izai iz narcisoidne obuzetosti vlastitim rejtingom, iluzije da su jaki, a zapravo nisu, jer su skoncentrisani na beogradski krug dvojke i ni sami ne znaju koliko ih nigde nema po zemlji. Pravi protivnici su ne samo senilni akademici koji su nam zakuvali kau, nego i oni koju su protivei se tim akademicima, poistovetili politiku sa okruglim stolom, ili sa nadmetanjem u onome to bi se moglo nazvati pseudointelektualna retorika, sa prezirom prema onima koji misle da se politika ipak na kraju krajeva svodi na to da samo privolite nekog da stavi svoj glasaki listi u kutiju i glasa za bolju budunost. E, to su moji pravi protivnici. Opozicija nikako da definie oko ega treba da se ujedini. Poto im to ujedinjenje loe ide, moda je jednostavnije da se dogovore oko jednog zajednikog posla? Naelno, svako ujedninjenje alternative je pozitivan in, bilo bi besmisleno rei da je to loe. Ali moram rei da je tih ujedinjenja bilo i vie u prolosti, u vreme kada je to imalo vie odjeka u javnosti Srbije, pa nije bilo dovoljno da se stvari promene na bolje. Sasvim je sigurno da ovo ujedinjenje, paralelni parlament, pojedine koalicije stranaka kao Reformske demokratske stranke Vojvodine i Demokratskog centra g. Miunovia.vi Sa

Vitalij urkin, zamenik ruskog ministra inostranih poslova. Stipe Mesi, predsednik Republike Hrvatske. iv Miko Tripalo, hrvatski politiar, jedan od voa hrvatskog prolea. v Silvio Degen, akademik. vi Dr Dragoljub Miunovi, jedan od osnivaa Demokratske stranke i njen prvi predsednik.
iii

ii

297

Ivan uri neke tree strane vam stoji Vojvoda Voja,vii strunjak za narodnu odbranu, koji govori o tehnikoj koaliciji, sa neke strane stoje, pak, oni koji kau da im se niko ne dopada. Sve to potvruje ocenu koja nije samo moja, ali ja na njoj insistiram, da se u Srbiji dogodila sledea evolucija. Vladajua stranka, bez obzira da li pod imenom supruga ili supruge, pod istim branim krovom, lako e se fuzionisati ako zatreba, a ako bi danas bili izbori, sigurno bi dobila osetno manji broj glasova nego to je dobila poslednji put. Ali problem je u tome to bi njena alternativa, artikulisana kroz svekoliku opoziciju dobila jo manje glasova. Zapravo, u relativnim ciframa, vladajua stranka bi izala ojaana sa tih izbora u odnosu na opoziciju, iako je dobila manje glasova nego proli put. Tu postoji jedna crna rupa koju treba popuniti. Potrebno je obratiti se graanima koji ne vole aktuelnu vlast, ali su bar isto toliko razoarani i u ono to bi trebalo da bude njena opozicija. ta je uzrok tome, unutar i spolja? Prvi uzrok je taj to je cela opozicija kaskala za Miloeviem, imitirajui ga tamo gde je on bio jai i radikalniji. A to je objektivno slabilo opoziciju. Izostala je i podrka demokratskog sveta zato to je opozicija bila nekoherentna, zbog nacionalizma i zbog kodova na kojima poiva, a koje niko ne razume, jer pripadaju anahronom svetu. Na jugoslovenskoj krizi se pokazalo i da Evropa ne postoji kao jedan inilac koji bi mogao samostalno da deluje u spoljnoj politici prema zemljama koje nisu lanice Evropske unije. Posle pada berlinskog zida Amerikanci nisu vie zatitnici Evrope nego partneri a ponekad i rivali. U taj neki realan meunarodni okvir smestila se Makedonija. Tako su Amerikanci u leto '92. godine, nezavisno od jugoslovenske krize, podvukli crtu koju nazivaju dont ta zona, koja ide Ankara Skoplje Tirana, i to je bio neposredni ameriki interes koji nema veze sa Balkanom, koji tu nije bitan, ve ima veze sa islamskim republikama u bivem Sovjetskom savezu, u odnosima Turske i Irana. E, to je razumeo g. Kiro Gligorov. Shvatio je poziciju Makedonije i sauvao je i ja za takvo razmiljanje plediram. Naimo na prostor, nau sferu interesa u interesima koji su vei od naih. Makedonija se nala pod amerikim kiobranom i to nije nikakva mana nego prednost. Boravei prole godine u avgustu, u Makedoniji, kao gost prdsednika Gligorova, tada sam prilino precizno saznao sve o onome to e se kasnije nazvati Dejtonski sporazum. Pokazalo se vremenom da su sve

vii

Dr Vojislav eelj, predsednik Srpske radikalne stranke.

298

vlast, opozicija, alternativa informacije koje sam tada saznao potpuno tane. (Dejtonski sporazum verovatno nije taka u reavanju balkanske krize, nego zapeta). Nije sluajno to g. Klintonviii nije iao u Sarajevo nego u Tuzlu. Tako sticajem okonosti, Vaington u velikoj meri odluuje o nama. Prema amerikoj ideji vienja nae krize, posebno mesto je namenjeno Italiji i Nemakoj. Amerikanci vie vole bilateralnu spoljnu politiku tako da je Italija dobila zanimljivo mesto u amerikom reavanju krize na Balkanu. Ona bi bila neka vrsta konice u preterivanjima kojima je sklon reim u Hrvatskoj. Osim toga, Italija nije potpisnica Osimskih sporazuma sa dvema dravama bive Jugoslavije (Hrvatska i Slovenija), a jo jedna vana uloga Italije vezana je za Crnu Goru. Primetili ste nove uniforme policajaca u Crnoj Gori, kao i da se novi feribot-trajekt zove Reina Elena. I ono to je vanije od ovih simbola, to je da izmeu vlasti i opozicije u Crnoj Gori postoji minimalni konsensus oko onoga to crnogorski interes, a to bi se moglo nazvati osamostaljivanje Crne Gore. U obrazloenju, jedan Crnogorac mi je stavio do znanja da Crna Gora ima obalu ija duina je skoro jednaka upotrebljivoj duini Azurne obale, a ima tri puta manje stanovnika. Oni ne vide ni jedan razlog zato ona ne bi mogla biti samostalna, ne u secesiji u odnosu na Beograd, ali moe biti samostalna. Zna li Beograd za to? Pretpostavljam da je Slobodan Miloevi o ovome veoma dobro obaveten, tako da on u ovom trenutku najmanje razmilja o kongresu SPS u martu. Srbija je nezadovoljnija nego ikada. Na jednoj strani imate i tu koncentraciju u Beogradu, pored alternative i mnogo vlasti, mnogo je uniformi, mnogo mafije, mnogo izbeglica radikalizovanih, jer su prethodno bili zloupotrebljeni. U ovakvoj situaciji vladajua stranka je mnogo slabija nego to je bila, ali i opozicija, pa se tako stanje u Srbiji nee na izborima odraziti u vidu povoljnog rezultata za opoziciju. Zato je potrebno to zajedniko okupljanje, na kome insistira Pokret za demokratske slobode, jer, ako to lideri stranaka ne shvate, onda e sasvim sigurno u sluaju narednih izbora doiveti kliniku smrt. Zato je potrebno obratiti se onoj Srbiji koja je izvan Beograda, gde je i roena moderna Srbija. Mi se danas borimo oko uslova za demokratiju. Mi smo na poetku. Ja danas mislim da je Miloeviu ao to nema jau opoziciju i to je bio preterano efikasan u njenom unitavanju, jer bi je vrlo rado upotrebio u podeli odgovornosti. Srbija danas trai nova lica. Cilj Pokreta za demokratske slobode je

viii

Bil Klinton, predsednik SAD.

299

Ivan uri prevashodno, da okupi sve zajedno, i pojedince i stranke ali ne po svaku cenu, da se obratimo Srbiji izvan Beograda, gde je situacija neujednaena u svemu, pa nam je bio prvi zadatak da pomognemo nezavisne i demokratske medije. Mada je dug put do toga. Tako smo ohrabrili kragujevaku Svetlost i moralno i finansijski, jer je vlast nemilosrdna u guenju medija. Pomoi emo i druge medije i vas, jer treba vratiti Srbiji mesto koje zasluuje. Moja ideja jeste da se nastanim u Kragujevcu, jer je to red. Biu tamo gde mislim da treba Srbija ponovo da se rodi. Srbija nije ni kroila putem ozbiljnih ekonomskih reformi, i nalazi se tamo gde je bila sredinom pedesetih godina XX veka. Sudei po svemu ovome o emu smo razgovarali, ja Vas oekujem uskoro u Kragujevcu. Hoete da kaete neto za kraj ovog razgovora? Hou. Da ne pravim razliku izmeu PLEMIA i GREBIA, za mene su svi oni podjednako dragi. Zapisi, aak, 7. februar 1996 (Svetlana Zari)

300

vlast, opozicija, alternativa

17. SRBIJI POTREBNA AUTONOMNA VOJVODINA

Dr Ivan uri, profesor Univerziteta u Parizu, predsednik Pokreta za demokratske slobode (sa seditem u glavnom gradu Francuske i ogrankom u Kragujevcu) koji trenutno boravi u Srbiji, minulih dana susreo se sa nekadanjim jugoslovenskim premijerom Milanom Paniem, liderom SPO Vukom Drakoviem, posetio Helsinki odbor za ljudska prava u Beogradu, doneo novanu pomo za kragujevaku Nezavisnu Svetlost... U Subotici razgovarao sa saveznim poslanikom Bokom Kopiloviem, predstavnicima Nove demokratije, Saveza vojvoanskih Maara, Bokom Kovaeviem... U Novom Sadu sa elnikom Reformske demokratske stranke Vojvodine dr. Dragoslavom Petroviem. Dr. uria smo zamolili za razgovor, izmeu ostalog, i zbog injenice da je ba u Vojvodini, kao predsedniki kandidat Saveza reformskih snaga Srbije, na izborima 1990. godine osvojio najvie glasova. Oigledno je da imate nameru da se ponovo politiki angaujete. Vraate se na politiku scenu u trenutku kada opozicija u Srbiji pred nastupajue izbore, namerava da se ujedinjuje, govori se ak o saglasnosti o nekakvoj zajednikoj listi... Naravno, svako ujedinjenje demokratskih snaga je vie nego poeljno, pogotovo sada kada se Srbija nalazi u preddemokratskoj fazi. U ovom momentu je vano shvatiti da je pogreno deliti se na demokrate i nedemokrate, jer smo zapravo podeljeni na patriote i nepatriote. Nepatrioti su nacionalisti koji su pokazali da ta umeju i sada patrioti treba da spasu ta se spasti moe. Svojevremeno ste najvei politiki uspeh imali u Vojvodini. Kakav je stav Pokreta za demokratske slobode iji ste predsednik, prema Vojvodini, njenom poloaju u Srbiji kao i svim njenim specifinostima? 301

Ivan uri Za politiku budunost Srbije su verovatno, danas, podjednako vani Beograd, Vojvodina, ua Srbija. Stav Pokreta prema Vojvodini je sledei: Mislim da je Srbiji kao dravi potrebna autonomna Vojvodina. Ne moe biti drave Srbije bez istinski autonomne Vojvodine. Uz sve razumevanje za strahote odreenih etnikih zajednica, koje kada se nalaze ugroene kao kolektivi, imaju refleks svijanja u nacionalno jezgro, izraavam razumevanje za okupljanje u okvirima nacionalnih stranaka, ali to ne odobravam. Jer, krajnja instanca takvog okupljanja svodi se na dve posledice: u najgoroj varijanti svodi se na ono to smo imali prilike da vidimo u BiH tri nacije, tri partije pa delimo vlast. Videli smo kako se to zavrilo; u najboljoj varijanti svodi se na izostavljanje demokratskog predznaka u politikom ivotu. Demokratija nema nacionalni predznak. Stranke koje okupljaju pripadnike maarske nacionalne manjine imaju drugaiji pristup ovome. Uz sve razumevanje za poloaj jedne etnike zajednice kakav je maarski u Vojvodini, mislim da je u njihovom interesu da izbegnu upravo te zamke. Ako krenete u hipotezu o teritorijalnoj autonomiji ona neminovno upravo kanjava, po definiciji, one Maare koji se nee nai u okviru te teritorije. ta sa njima? Stavljati ih u poloaj graana drugog reda? Najzad, stavlja ih u geto. Drugo je pitanje to ta ideja uopte ne postoji u amerikom pristupu jugoslovenskoj krizi i evoluciji prilika u samoj Srbiji. Znai, te ideje su osuene od strane naih meunarodnih mentora. To treba rei ljudima, da se ne zavaravaju. Personalna autonomija o kojoj je bilo rei u razliitim predlozima moe da bude jako zanimljiva kada je re o svim onim pravima koja se tiu graanina, i koja mogu da budu zapisana u pravnim aktima. Personalna autonomija nije ono to se zove politiki ivot. A to je... Politiki ivot Vojvodine treba da bude zasnovan na identitetu Vojvodine kao celine i graanskim strankama. Srena Vojvodina je korist drave Srbije. Ali, Vojvodina protiv Srbije nikad nee imati budunost. Autonomija Vojvodine u sloenoj dravi Srbiji, koja e biti pespektiva onoga to danas imamo kao nekakav hibrid, koji ne znamo ak ni kako se zove niti je Srbija, niti je Jugoslavija ali e se to ve artikulisati, koliko sam upoznat sa amerikim idejama, dakle, u jednoj sloenoj dravi Srbiji ije granice ostaju takve kakve jesu, jer ih ne moemo pomerati u okviru tih granica moramo voditi rauna da Vojvodina nije ua Srbija, a pogotovo da Vojvodina nije Kosovo. Kako vidite reavanje problema Kosova?

302

vlast, opozicija, alternativa Problem Kosova se mora reavati na drugi nain, jer na Kosovu imamo bitno drugaiju situaciju. Svialo se to nama ili ne, mi na Kosovu imamo eklatantnu veinu ivlja koji su Albanci. Tamo je potpuno drugaija situacija. Tamo emo verovatno imati neku vrstu ponavljanja Ustava iz 1974. godine gde bi Albanci bili garanti prava srpske manjine. U srazmeri sa potovanjem prava srpske manjine na Kosovu, Albanci bi u toj meri raspolagali svojim pravima u sloenoj dravi Srbiji. To je kompromis izmeu represije koja je danas na Kosovu, i secesije za koju se zalae veliki deo albanske alternative na Kosovu. Ali, imajui u vidu da je doktrina o nepovredivosti granica potvrena upravo u strategiji SAD, a bogami i Rusije, budimo realni. Budimo realni, jer tu doktrinu podrava i zvanina Tirana. Budimo realni i objasnimo Albancima da se mora nai kompromis izmeu onoga to je radikalizam, koji se zove secesija, bilo celine ili dela Kosova, i onoga to se zove represija a koja je neodriva, to treba objasniti vruim srpskim glavama. Jer, na due staze, represija neminovno vodi ka secesiji Kosova. Da li e Kosovo imati naziv pokrajine, regiona, republike u okviru drave Srbije manje je vano. Vano je da Albanci znaju da su oni odgovorni za svoju sudbinu, kao i za sudbinu nealbanaca na Kosovu. U Srbiji je formiran paralelni parlament. Hoe li njegov rad vratiti poljuljani ugled opozicije kod graana? Hoe li biti vie vere u sposobnost opozicije da neto promeni? Nevolja sa paralelnim parlamentom je to to je ista ideja ve postojala od vremena takozvane ujedinjene opozicije. Meutim, sigurno je da su graani Srbije danas manje voljni da glasaju za vladajuu stranku, a sigurno je i da su danas jo vie nepoverljivi prema strankama alternative. Ali, mi bi danas imali treu situaciju: vladajua stranka bi u apsolutnim iznosima imala manji broj glasova, ali u relativnom iznosu bi imala vei nego to je imala na prethodnim izborima, to ne znai da to odraava raspoloenje lanstva. Ideja Pokreta za demokratske slobode, na kojima insistiramo bez obzira u kojoj formi emo biti ubudue prisutni u politikom ivotu Srbije, je da pokrijemo crnu rupu koju nisu u stanju da pokriju ak ni jae stranke, lanice parlamenta. Samo tako moemo pokrenuti Srbiju iz letargije. To znai: crna rupa bi danas iznosila izmeu 30 i 40 posto, to pokazuju krajnje objektivni parametri. U tom kontekstu moramo prikupiti glasove onih koji su moda u jedniom trenutku dali glas RDSV ili DS, u drugom SPO ili DZVM, nije vano, ali koji, iz ovih ili onih razloga, sebe nisu pronali u tim strankama, koji su u nekom trenutku bili i zastraeni, ili su se, iz ne znam kog razloga, prikljuili toj utljivoj 303

Ivan uri relativnoj veini graana Srbije to pripada crnoj rupi. Nju niko ne moe pokriti, ako se zadovolji ujedinjenjem politikih stranaka, niti e se ona moi pokriti osnivanjem novih. Jedino moe da se pokrije onim to ja nazivam pokret ili postoji jedan starinski izraz narodni front. Iz ovoga to ste rekli proizilazi da Vi ne verujete u uda, ve u puno rada? Apsolutno, kao to ne verujem da danas, to sam uvek govorio i u najteim linim trenucima kada sam bio proskribovan, treba da doe do obrauna kod OK Korala sa onima koji su dali glas vladajuoj stranci. To znai uvod u graanski rat. Bio sam i jesm pristalica da se, kao u svakoj normalnoj zemlji, pridobiju argumentima i oni koji su dali glas SPS, ali oni koji su to uinili nisu moji neprijatelji. Mi razliito mislimo. To je smisao politike. Upravo u tom kontekstu je bila i ideja Pokreta za demokratske slobode da ponudimo ono to umemo i znamo da bismo pod tim demokratskim kiobranom okupili ne samo politike stranke Srbije koje to ele, nego ravnopravno sa njima i nekakve druge organizacije ili pojedinci bez ikakve diskriminacije. Mislim da je ogromna veina lanstva demokratskih stranaka sklona tome problem jesu narcisoidne ideje pojedinih voa tih stranaka. Ali u interesu Srbije je da ne brinu o rang listi pre nego to obavimo posao. Kako mislite da sa ovim idejama upoznate javnost, kada u Srbiji vlada informativna blokada? Ja se nikad nisam alio, poto nisam imao ni iluzija, na tretman koji sam doivljavao u medijima bliskim vlasti, ali najvee udarce sam dobijao od onih koje sam smatrao svojim prirodnim saveznicima. Smatram da je to jedan od elemenata na kome se moe graditi objanjenje situacije u kojoj se nalazi Srbija. U umadiji bi rekli da komiji crkne krava. Bez obzira to ja od toga nita nemam, on ima tete. Ja ne mislim da je to normalno i pametno. Ali vidim ozbiljne promene u Srbiji. Vidim ih najpre izvan Beograda, u unutranjosti, istina, nejednako kreu, ali vrlo je zanimljivo, istorijski bi se to lako moglo dokazati najvidljivije su upravo tamo gde se moderna Srbija i raala. Mislite ovde... ? U Kragujevcu. U umadiji. Zato to govorim? Mi, u politikom pogledu i jesmo tamo negde gde se nalazila moderna Srbija posle Drugog srpskog ustanka. Ekonomski se nalazimo u pedesetim godinama. Mi moramo znati ta je istinski nacionalni interes, istinski dravni interes, koja je realnost Srbije. Jedna od realnosti jeste u tome da Srbija ima treinu graana koji nisu Srbi, kao i to da je Srbija, dok su svi drugi napredovali, 304

vlast, opozicija, alternativa nazadovala u politikoj emancipaciji. U toj umadiji, lienoj, sticajem oklnosti, nekoliko velikih hendikepa ima manje mafije nego to ima u prestonici, manje vlasti, manje uniformi, ima neto manje izmanipulisanih, a danas sasvim prirodno izradikalizovanih izbeglica. Sve to daje osnove da kada kaete da je politika voena u ime velike Srbije, bila nacionalni izazov, i to kaete iz Kragujevca, ima mnogo veu teinu nego kada to isto kaete, a ivite u Subotici ili u Novom Pazaru ili ak ako hoete i u Pirotu. Moderna Srbija je roena u toj umadiji. Kad kaem umadiji, to figurativno treba shvatiti, ja mislim na neto to se nekada zvalo Beogradski paaluk. Lepo je ako se ovome pridrue graani Srbije, recimo, muslimanskog ili slovakog porekla, ali ne moete graditi Srbiju a da za njenu sudbinu njenu sudbinu ne budu zainteresovani najpre sami Srbi. I zato smo se obratili Kragujevcu kao buduem seditu Pokreta za demokratske slobode. Obratili smo se medijima. Omoguili smo naim prijateljima iz Nezavisne Svetlosti ne samo da preive, ve da budu neka vrsta svetionika za lokalnu tampu u itavoj Srbiji. Sledei koraci slede u Vranju, Bajinoj Bati, Boru, aku, jer smatramo da se treba pribliiti Beogradu, imajui iza sebe Srbiju. Svi se tamo vrte, u krugu beogradske dvojke i vlast, i opozicija, i mafija, i organi reda, i sudije, i tueni. Ja sam roeni Beograanin, ali Beograd je danas najvei i najtei zalogaj za demokratiju. Koja je ciljna grupa kojoj se Poktret obraa u Vojvodini? Pokret nije politika stranka. Da li e to postati ili ne zavisi od mnogo ega. Da li nalikuje Miunovievom Demokratskom centru? Mislim da je sve to konvergentno. To sam rekao i Dragoslavu Petroviu, koji me je pitao ta mislim o skorom fuzionisanju RDSV i DC. Ta ideja me raduje. Ali, silno se varamo ako verujemo da RDSV i Demokratski centar mogu da ree sve probleme Vojvodine, ili Novog Sada. Rekao sam ve da se moramo ujediniti oko dva pojma: demokratija i patriotizam. To se, naravno, odnosi i na Vojvodinu. Ne vidim razloga zato se ovde ne bi nali zajedno i DS i RDSV i Socijaldemokrati i Golubovi... Vraate se iz Pariza u trenutku kada je u Srbiji panja javnosti usmerena na donoenje zakona o amnestiji, ime bi se realno moglo pospeiti vraanje mladih ljudi u zemlju. Mnogo ih je u zemljama zapadne Evrope, pa i u Francuskoj. Imate li kontakata sa njima, znate li kakvo je raspoloenje meu njima, nameravaju li da se vrate i pod kojim uslovima? Moram Vas ispraviti, najvei broj mladih ljudi nije se zaustavio u Evropi, ve su otili u mnogo dalje zemlje iz kojih se tee vraa. To su Novi Zeland, Australija, Juna Afrika. Ve iz tog razloga e se tee vraati. Ratne 305

Ivan uri izbeglice, koji nisu samo mladi, nalaze se preteno u evropskim zemljama. Ali, mladi ljudi koji su iz Srbije otili u svet, naroito elita, dobrim delom se nikad vie nee vratiti. To su nepovratne tete. Pred istorijom je to posebna odgovornost, vea nego za fizike gubitke, ili zaostajanje tehnologije. Sve su to stvari koje se mogu nadoknaditi. Pamet, znanje, sposobnost, obrazovanje, energija, ambicije tih mladih ljudi se ne mogu nadomestiti. Po nekakvim mojim proraunima, ako je taan podatak enevskog Komesarijata za izbeglice, do pre godinu i po oko 330. 000 graana je napustilo Srbiju. Imajui u vidu broj stanovnika Srbije i Francuske, to odgovara cifri od milion i po Francuza. Svaki francuski sociolog bi vam u toj situaciji rekao: Francuska je oslabljena zemlja, mi smo obezglavljeni! Ideja drave je da se amnestiraju samo oni protiv kojih je pokrenut krivini postupak, odnosno ljudi nee znati ishod svoje sudbine sve dok se ne vrate... Tako se niko nikada nee vratiti. Biu strog, iako sam u prethodnim odgovorima pledirao na tolerantnost, upravo da bih mogao biti sposoban za kontakt i sporazumevanje. Mora se rei, da je tokom niza godina, pre poetka ovog rata postojea vlast jedva prikrivala radost prilikom svakog odlaska, s logikom jedan manje. I teko mi je zamisliti da e oni koji su se radovali odlascima onih koji su bili bolji, pametniji, kvalitetniji, poteniji, moi makar i pod prisilom da se pomire sa njihovim normalnim, legitimnim i asnim povartkom, onih koji su vie nego potrebni ovoj zemlji. Koje su Vae dalje politike ambicije? Jednom sam se upustio grlom u jagode u politiku avanturu. Mislim da je vreme politikog romantizma prolo. Da bi se danas ovek bavio politikom na Balkanu mora da raspolae sa dva elementa: jedan je novac, a drugi je konvergentnost na irim planovima, koji daleko prevazilaze nae male horizonte.

Vojvodina, jedna stranka

Moje miljenje o Manifestu za autonomnu Vojvodinu je da problem nisu tekstovi, ve oni koji su potpisani ispod njih. To je vei problem, jer ne vidim neke bitne razlike izmeu nekih drugih tekstova ranije pravljenih u drugim okoolnostima i ovoga. Dobro bi bilo da se to sve prevazie. Interes svih graana Vojvodine treba da bude ipak jedna, a ne pet politikih stranaka. Ne vidim nikakvu korist od paralelnih slinih politikih tekstova potpisanih u ime povreenih sujeta ili omaki. 306

vlast, opozicija, alternativa Mislim da jedan programski tekst, kakav je po definiciji svaki manifest, bolje da bude potpisan od celine politikih snaga, ili onih koji ne predstavljaju politiku stranku. Nije dobro da bude jedna stranka ispod teksta koji se tie itave sredine.

Primer Makedonije
Gospodin Kiro Gligorov je jednu minijaturnu dravu uspeo da smesti tano tamo gde je ona mogla izvui za sebe korist u spletu razmiljanja koja daleko prevazilaze prostor Makedonije, pa ak i Balkana. Treba da uimo od Gligorova. teta je to nemamo vie Gligorova na Balkanu, najpre u smislu politikog profesionalizma, a onda i u shvatanju sveta koji nas okruuje. Gligorov je imao izuzetno teku poziciju u trenutku raspada SFRJ. Najpre, sa etiri strane granice Makedonije zinula su velika usta nacionalnih apetita: Sofije, Atine, Tirane i Beograda. Drugi nepovoljni element je to je on na elu drave koja je u istorijskom smislu nedovoljno afirmisana, jer je mlada. Mora da se bori sa vlastitim nacionalizmom i nezrelostima. Trei element Makedonija je u trenutku raspada bila najsiromanija jugoslovenska republika. Gligorov je, oigledno, bio dobar italac istorije, koji se setio Istonog pitanja, krajem 19. veka i obraa se Ankari ne zbog Turske, nego turskoj zbog SAD i svega toga to je taj deo Balkana znaio i znai od vajkada za bilo koju svetsku silu: od Rimskog carstva, Vizantije, Osmanlijskog carstva, Hitlerove Nemake do SAD. Makedonija je bila u podjednako tekoj situaciji kao i BiH. Ali, Gligorov nije imao ideju o politikom ivotu svedenom na formulu jedna nacija jedna partija. Nezavisni, 26. januar 1996. (Branislava Opranovi)

307

Ivan uri

18. VREME JE ZA RODOLJUBE

Danas u Srbiji ljudi lie na pokretne iviluke. Lica su im preesto bezizrazna a pogledi prazni, upravo kao da im je cilj da proetaju odeu. Ta praznina i ta bezizraajnost jesu simptomi bolesti i one neuporedivo vie bole nepristrasnog posmatraa sa strane, nego bilo kakvo materijalno siromatvo kojim je sadanja Srbija svakodnevno okruena. Otili ste iz Srbije u trenutku kada se od zagluujue buke ratnih doboa i doboara nisu mogli uti glasovi razuma. Borbene trube su danas utihnule, a ondanje patriote izgovaraju reenice zbog kojih su, ne tako davno, ljudi bivali ekskomunicirani i proglaavani za izdajnike. Gde je sada Srbija posle ovog traginog rata? U ekonomskom pogledu, tako bar najodmereniji meu strunjacima tvrde, Srbija se za ciglo nekoliko godina vratila u stanje od pre etvrt veka. U istorijskom pogledu, a o tome bi kao istoriar valjalo neto da znam, Srbija je, meutim, po mnogo emu nalik Beogradskom paaluku s poetka vladavine Miloa Obrenovia. Ova druga regresija je opasnija i neuoporedivo tea za leenje. Naravno, pomenuta dijagnoza nikako ne znai i da je leenje besmisleno. Jednostavno, hou da podsetim da svaka terapija ne donosi izleenje. Da bismo odabrali prave lekove moramo se najpre suoiti sa simptomima i, to je jo vanije, sa tragovima koje je ta bolest na kolektivnom biu Srbije. Moj prijatelj Vidosav Stevanovi, uzgred, predsednik Izvrnog odbora Pokreta za demokratske slobode, kome i sam pripadam, budui pisac obdaren za slike koje su kadre da samu simptome, tvrdi, recimo, da danas u Srbiji ljudi koje sree lie na iviluke. Lica su im preesto bezizrazna a pogledi prazni, upravo kao da im je jedini cilj da proetaju odeu. Ta praznina i ta bezizraajnost jesu simptomi bolesti i one neuporedivo vie bole nepristrasnog posmatraa sa strane, nego bilo kakvo materijalno siromatvo kojim je sadanja Srbija 308

vlast, opozicija, alternativa svakodnevno okruena. Isti Vidosav Stevanovi ima obiaj da kae i ovo: nacionalisti su pokazali ta umeju, danas je red na rodoljubima da spasavaju ta se spasti moe. A, evo ta su umeli pomenuti nacionalisti: uspeli su da Srbiju, po prvi put njenoj modernoj istoriji, ostave bez prijatelja i simpatija u meunarodnom javnom mnjenju. Jo gore, uspeli su, nagnavi vie stotina hiljada na emigraciju (kao po pravilu mladih, kolovanih i odreda protivnika nacionalistikog ludila) da, opet, po prvi put u njenoj istoriji, Srbiju pretvore u zemlju emigracije a ne imigracije. Konano i najgore, ak im je polo za rukom da, sve bulaznei o velikoj Srbiji, Srbe efikasno proteraju sa prostora na kojima su, u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini, stoleima iveli. Zato po ko zna koji put, a prvi put sam tako govorio i krajem osamdesetih godina, ponavljam da su svi oni koji su ispovedali pravljenje Srbije na pedesetak kilometara od Zagreba ili oni koji su tvrdili da Bosna nije Bosna ve nova Srbija, budui da (valjda) stara degenerisala, bili neprijatelji vlastitog naroda. Ako bi se, ne daj Boe, tu i tamo naao neko da primeti kako je jedan Knin fatalno daleko od Beograda, ili da posavetuje kako jedino demokratska Srbija moe braniti ugroena prava Srba izvan Srbije, onda kada su ova ugroena, odnosno da nedemokratska Srbija ne moe ni sebe da odbrani, bivao bi odmah optuivan za nacionalnu izdaju. U najboljem sluaju za odroenost i kosmopolitizam. Mora se shvatiti da je, jo pre godinu dana, demokratska Srbija mogla izboriti za Srbe, graane Hrvatske, sva politika prava jedne nacionalne manjine, no, nije mogla traiti Vranje u Pakracu, to jest Kragujevac u Kninu. Danas ni to vie nije mogue, ve i stoga to Srba u Pakracu i Kninu praktino nema. O Bosni da i ne govorim, jer tamo Srbi nisu imali ni jedan razlog da se oseaju manjinom sve do trenutka dok, zarad privremene iluzije o srpskom delu Bosne, nisu ostavljeni na cedilu svi kojima je, kao Srbima u Bosni leala na srcu, odnosno svi koji geografski ne ulaze u sastav proirene Srbije. Kada to kaem valjalo bi da podvuem da su se mnogi kojima na srcu ne lee ni demokratija ni Srbi mogli jedino radovati pameti srpskih nacionalista, kako u Zagrebu, tako i u Sarajevu. No, ta je mogue sada initi? Isto to i ranije, samo pod mnogo nepovoljnijim okolnostima, zalagati se za jaanje alternative totalitarnom reimu u Hrvatskoj, uporedo se boriti za povratak izbeglica u Hrvatsku i za njihova graanska i manjinska prava u njoj (tu su nam jedini saveznici hrvatske demokrate), ubeivati Srbe u Bosni i Hercegovini da se njihova politika prava iskljuivo mogu tititi kroz graanske politike snage, a ne kroz tzv. 309

Ivan uri nacionalne partije, dok bi za sigurnost njihovih ustavnih prava morali sami pomoi afrimaciju recimo jednog Srpskog graanskog vijea u Sarajevu. I jo neto: da bi se razumelo zato su Srbi izgubili ovaj rat (to je naslov jednog teksta koji sam objavio pre osam meseci), moramo se pomiriti da je vlast u Srbiji, za politiku koju je vodila, imala mnogo pomagaa ak i meu onima koji su je osporavali i koji su danas kivni na Slobodana Miloevia, ne zbog lanih obeanja koja je davao, ve zato to nacionalistiku ludoriju nije ostvario. Srbija e, verovatno, dugo oseati traume nacionalistikog ludila koje je tutnjalo ovim prostorima. Demokratizaciju drutva mnogi vide kao jedino proienje na drugoj strani, opet, Srbiji se nudi totalna amnezija, kombinovana sa povratkom u budunost, kao najbezbolniji nain leenja sopstvenih neistih savesti. U toj konfuziji presudan e, ini se, biti uticaj meunarodne zajednice. Kakav je danas poloaj Srbije u svetskim politikim centrima. Da li su Dejton i Pariz poetak kraja bavljenja namaili meunarodni politiki faktori imaju ozbiljniju i dugoroniju strategiju za Balkan? Najpre neto oko amnezije: za Srbiju e se pokazati pogibeljno ukoliko ne bude bila kadra da se suoi sama sa sobom. Srbija, takoe, mora da shvati da danas, zagluena izbeglicama iz Bosne i Hrvatske (po emu je postala i najgue naseljena drava u ovom delu sveta), poslednje to sme da ini jeste traganje za rtvenim jarcem, to jest, za izbegavanjem suoavanja sa vlastitom kolektivnom neistom saveu, pri emu ispada da su nai sunarodnici, koji su se zbog nesree obreli u Srbiji, krivi za sva zla ovog sveta, kadkada ak tretirani i kao bia drugog reda (uzgred: prilikom posete Helsinkom odboru za ljudska prava koji stoiki brine o ovim izbeglicama i njihovom povratku u Hrvatsku, naravno ukoliko to oni sami ele, pod ljudskim uslovima, nedavno sam u Beogradu uo i da, osim nas, nekadanjih izdajnika, o Baniji, Kordunu ili zapadnoj Slavoniji, doslovce niko od dojueranjih nacionalistikih harambaa nije doao da ih obie, posavetuje ili pomogne: bravo, Crneviii i Kapori,ii bravo i za sve pokradene pare na oltaru srpstva). E, sada neto i oko Dejtona. Nama se danas bave Amerikanci, a ne meunarodna zajednica, premda bi bilo poeljno da se nama sutra prvenstveno bavi Evropa. Nikome, pa ni Amerikancima, nije posebno stalo do demokratije u jednoj Srbiji, jer ono

i ii

Brana Crnevi, knjievnik. Momo Kapor, knjievnik.

310

vlast, opozicija, alternativa to ih prvenstveno zanima kod nas jeste da Srbija bude zemlja bez spoljnopolitikih rizika. Potpisnici sporazuma u Parizu su jedini koji su takav akt bili pozvani da potpiu (to nismo mogli uiniti ni Vi ni ja, budui da rat nismo hteli, da u njemu nismo uestvovali i, konano, najpre zato to nai potpisi ne bi imali nikakav legitimitet). Ukoliko bi procene naih spoljnih tutora pokazivale da reimi koje predstavljaju trojica potpisnika jesu reimi bez rizika u budunosti, onda bi, sasvim sigurno Vaingtonu bilo ravno do Kosova da li na Balkanu ima ili nema demokratije. Njihove analize, meutim, to jest analize naih prinudnih upravnika, pokazuju da nijedan od navedena tri potpisnika, na srednji rok barem, nije i dovoljno dobar garant stabilnosti u ovom podruju. Zato i kaem: kljuno pitanje je da li je Dejtonski sporazum bio, to se Amerikanaca tie, taka ili zapeta. Sva trojica potpisnika bi sve dali da je po sredi taka, jer u svakoj varijanti pretpostavke o novim amerikim koracima na Balkanu, oni moraju biti samo gubitnici. U neku ruku, ova trojica su danas, makar i nevoljno, prirodni saveznici. No, ne zavaravajmo se: niko, pa ni Amrikanci, ne moe i ne treba da sili jednu zemlju na promene ukoliko to ona ne eli. Isto tako niko, pa ni Srbija, ne moe danas da se bavi sobom kao da je sama na svetu; Srbija se mora prilagoditi planovima drugih i jaih od nje i tu, u geostrategiji drugih, pronalaziti vlastiti dravni interes. Ba onako kako je to uinila, pod neuporedivo teim okolnostima, malena Makedonija. Srbija nije imala svog Gligorova, nije htela ni da shvati da je Jugoslavija bila, prvenstveno iz ugla srpskog nacionalnog pitanja, daleko najbolje reenje, a nije elela ni da uje da je za Moskvu pravoslavlje na Balkanu zanimljivo samo u kontekstu istonog pitanja Kada sam ve kod Rusa, da dodam i da je Moskva, neuporedivo vie od opozicije, prava briga za predsednika Srbije. U istonom pitanju nikada nije bilo dobro vieno menjanje klupskih dresova. Vladajua stranka u Srbiji, ako je suditi po onome to se zbiva na unutranje-politikom planu, opet sprema jednu od svojih lakirovki. Oslanjajui se na tezu eto, sve smo poptisali to su od nas traili, demokratizaciju drutva shvata kao Potemkinova sela kraj kojih meunarodna zajednica utke proi. Srbiji takvo regresivno shvatanje moe nakoditi na njenom povratku u svetsku zajednicu? Kada je posredi brani par na vlasti, scenario je vie nego predvdljiv: zavretak istki i oslobaanje od neprijatnih svedoka koji e preostati do martovskog kongresa SPS, potom brano-partijsko ujedinjenje (SPS-JUL), sa novim mladalakim imidom takoe bez veih tekoa, 311

Ivan uri konano, obraanje Srbiji u ime Evrope i antinacionalizma, a naroito udvaranje veini graana Srbije nesrpskog porekla, jugonostalgijom za lokalnu upotrebu. Dakle, pri neizmenjenim okolnostima, neprijatnosti predsednika Srbije u samoj zemlji skoro i da nema pred izbore. Ima ih, meutim, izvan nje. Na stranu Moskva i oni koji su je, i u Titovoj Jugoslaviji, voleli esto vie nego, recimo, jednu JNA (u Titovoj policiji bilo je obrnuto, a mislim da se ni u Miloevievoj Srbiji nita nije promenilo: tako je bilo 1948, a tako je, bar na osnovu sredstava iz budeta drave za 1996. godinu, ostalo i do danas). Problemi se mogu javiti i u okviru jugoslovenske federacije: ciljam na Crnu Goru, mlaeg brata u pomenutoj federaciji. Jer, da bi bio izabran za predsednika navedene federacije, g. Miloevi (koji vie ne moe da bude predsednik Srbije) trebalo bi da menja Ustav. Crnogorci, od kojih zavisi ta promena, pod pretpostavkom da su u meuvremenu ostvarili unutranji konsenzus izmeu vlasti i opozicije oko dravnog osamostaljivanja i pod pretpostavkom da su ohrabreni zapetom iz amerikih razmiljkanja o Balkanu, mogu ili da politiki trguju (on nama vie samostalnosti, mi njemu dvotreinsku veinu) ili da se prikloni kandidatu alternative u Srbiji. Srbija je pomalo umorna i od opozicije: razjedinjene, rastrzane sitnosopstvenikim liderskimi antiliderskim ambicijama. Imamo li mi opoziciju kakvu zasluujemo? Opoziciji u Srbiji, ova alternativa, ako se svede iskljuivo na politike stranke i njihov esto junaki posao na ouvanju demokratske nade kod graana Srbije, nee biti dovoljna za promenu stanja u Srbiji. U razloge njene istroenosti ne bih ovom prilikom, o tome sam i pisao i govorio dovoljno u prolosti. O neem bih drugom i, ini mi se, veoma jednostavnom: kada bi se izbori odravali danas, g. Miloevi bi, u apsolutnim ciframa, dobio manje glasova nego to ih je dobio na prethodnim izborima, ali bi opozicione stranke, pod pretpostavkom da su ujedinjene (razume se, mislim iskljuivo na demokratske stranke), bojim se, imale jo vei gubitak glasova u poreenju sa prethodnim izborima. Znai, u apsolutnim ciframa gubitnik, u relativnim ciframa g. Miloevi bi bio pobednik. Moe li se i kako promeniti ovakav ishod? Moji prijatelji iz Pokreta za demokratske slobode veruju da je to mogue ukoliko se prihvate sledee injenice: Srbija se nalazi jo uvek u preddemokratskoj fazi u kojoj je prerano za uivanje u razlikama izmeu socijal. demokrata, radikala ili liberala; u Srbiji, podele se svode na demokrate (patriote) i ne-demokrate (nacionaliste), dakle, moramo se danas 312

vlast, opozicija, alternativa ujediniti da bismo sutra mogli da se razlikujemo; veina graana Srbije nije zadovoljna sadanjom vlau, ali nije niti spremna da svoj glas nezadovoljstva da samo demokratskim strankama opozicije; Srbija trai jedinstvo demokrata i trai vie od stranake koalicije, ona zapravo trai neku vrstu narodnog fronta koji bi bio kadar da pokrije crnu rupu potencijalnih apstinenata; u dravi Srbiji ivi jedna treina graana nesrpskog porekla koje, recimo, u sandakom sluaju (Kosovo je tema za sebe i sigurno e zahtevati u najpovoljnijoj hipoteze po Srbe, obogaenu reprizu ustava iz '74), teko da e moi da privue ijedna od demokratskih stranaka opozicije; a bez glasova pomenute treine, nema pobede demokratije (iskustvo ui: apstinencija ne-Srba jeste de facto jaanje vladajue stranke u parlamentu); Srbija se mora miriti sa susedima, mora biti razumljiva svetu i, naroito, mora brinuti o sunarodnicima u susednim dravama; nisam uveren da bi susedi, svet i sunarodnici ba bili ohrabreni ukoliko bi pogled usredsredili samo na stranke lanice opozicione koalicije; najzad, u Srbiji je, ne samo vlast nego i alternativa toj vlasti tradicionalno bila koncentrisana u Beogradu i koncentrisana na Beograd; moji prijatelji iz Pokreta smatraju da Srbiju valja obnavljati, da je valja decentralizovati, da se treba zato obraiti izvorima moderne Srbije a oni su bar toliko u Kragujevcu i u unutranjosti koliko i u prestonici. Na prvim viestranakim izborima bili ste predsedniki kandidat. Da li je Pokret za demokratske slobode Va put povratka u politiku? Ako jeste, gde vidite sebe na ovdanjoj politikoj sceni? Sve ovo govorim da bih objasnio i deo mojih vlastitih politikih razmiljanja. Bez demokratske Srbije nema pravoga mira na Balkanu, ba kao to ni bez jake Srbije nema mira na ovom poluostrvu. A samo demokratska Srbija je jaka Srbija. Narodni front za koji se Pokret zalae, nema za cilj da bude substitucija strankama, ali i da pomognemo autentinom glasu naroda koji, oigledno, za sada ne nalazi dovoljno prostora u onome to nude te politike stranke. I da zakljuim: Pokret za demokratske slobode jeste politika organizacija ali ne i stranka; nae su mogunosti moda skromne (dosada smo bili, na primer, meu osnivaima Srpskog graanskog vijea u Sarajevu, pomogli smo i ujedinjenje vie politikih stranaka u Hrvatskoj, pomaemo nezavisne medije u Srbiji, od Kragujevca do Bajine Bate pa i dalje, mnogo dalje), no, htenja su nam iskrena. Ako u Srbiji bude bilo sluha za ovo to govorim, ako meu tutorima bude bilo razumevanja za demokratiju kod nas, mi bismo, moda i u skoroj budunosti, nae sedite preneli iz Pariza u zemlju. Ne kao konkurenciju politikim strankama, ve kao pomo u punjenju sadrajem 313

Ivan uri neega to nazivamo demokratski kiobran ili demokratski narodni front. Ne ni da bismo ratovali sa onima koji svoj glas jesu davali, recimo, SPS-u, nego da bismo i njih pridobijali za budunost Srbije. Vranjske, 08 02. 1996. (Vukain Obradovi)

314

vlast, opozicija, alternativa

19. GLAVA BEZ TELA

Za profesora dr. Ivana uria, kao predsednika Pokreta demokratske slobode u Srbiji, je malo ko uo. On je ovde poznatiji kao jedan od ozbiljnijih protivkandidata predsedniku Slobodanu Miloeviu na izborima 1990. godine. uri se tada kao favorit na listi Saveza reformskih snaga, biveg saveznog premijera Ante Markovia, veoma dobro plasirao iza Miloevia i lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Drakovia. U Vojvodini je on dobio vie glasova ak i od samog Miloevia. U jesen 1991. godine napustio je zemlju i nastanio se u Francuskoj, gde, kao istoriar, predaje na univerzitetu u Parizu. On, meutim, tvrdi da to nikako ne znai da je prestao da se politiki angauje. Ovih dana uri se na kratko i gotovo inkognito obreo u Srbiji bez skoro i jedne jedine vesti o tome u medijima i za to vreme se u Beogradu, Kragujevcu, Novom sadu, Senti i Subotici sreo i razgovarao sa prvacima vodeih opozicionih stranaka demokratske orijentacije i predstavnicima nekih nestranakih humanitarnih organizacija. U Beogradu se sastao i sa bivim saveznim premijerom Milanom Paniem. Na pitanje AIM-a da li ima nameru da se vrati u zemlju i ponovo se aktivira na politikoj sceni Srbije, uri je odgovorio da misli da mu je to dunost, naroito ako se ispune njegova oekivanja da je Dejtonski sporazum, kako kae, zapeta, a ne taka jednog procesa koji e, po svoj prilici, imati vie faza. Kakve su, po Vaem miljenju, perspektive nedavno oformljenog paralelnog parlamenta udruene opozicije u Srbiji i da li tu vidite svoje mesto? Ujedinjenje demokratskih snaga je, naravno, poeljno s obzirom da se Srbija danas nalazi u preddemokratskoj fazi i da se svi mi ovde zapravo delimo na demokrate i nedemokrate, patriote i nacionaliste. 315

Ivan uri Nacionalisti su, pokazali ta umeju i sada patriote treba da spasavaju ta se spasti moe. Plaim se, meutim, da ni ovo okupljanje opozicije nee dati oekivane rezultate, kao to nije dalo ni ranije. Verujem da su graani Srbije danas manje voljni da glasaju za vladajuu stranku nego to je to bilo jue, ali je nevolja u tome to su danas jo vie nepoverljivi prema strankama opozicije nego to su bili jue. Ideja Pokreta demokratske slobode je da inicira pokrivanje crne rupe u birakom telu koju nisu u stanju da pokriju stranke paralelnog parlamenta. U njoj se danas nalazi, po nekim objektivnim procenama, izmeu 30 i 40 odsto graana Srbije s pravom glasa. To su oni koji su, iz ovih ili onih razloga, zakljuili da sebe nisu pronali ni u jednoj stranci kojoj su na ranijim izborima ukazivali svoje poverenje. I vi verujete da ih moete privui? Da. To uverenje mi uvruju i neke pozitivne promene u Srbiji. Vidim ih uglavnom izvan Beograda, u unutranjosti. Tamo, sticajem okolnosti, ima manje mafije, uniformi i izmanipulisanih izbeglica nego u prestonici. Zato imamo nameru da sedite pokreta koji vodim, ili politike stranke, ako se transformie u stranku, smestim u umadiji, u Kragujevcu. Tamo se raala moderna Srbija i tamo bi trebalo poeti sa preporodom ovog drutva i drave. Sada smo u politikom pogledu tamo gde smo bili na poetku prolog stolea, a u ekonomskom smislu smo se vratili u pedesete godine ovog veka. Mi ponovo moramo da artikuliemo ta je na istinski nacionalni interes. Beogradu se treba pribliavati iz unutranjosti, imajui iza sebe Srbiju. Jer, ona je najvei i svakako najtei zalogaj za demokratiju. Sada, pod reimom gotovo totalne centralizacije vlasti, svi se u Beogradu vrzmaju u krugu dvojke (tramvajske linije koja opasuje centar grada): i vlast i opozicija i mafija i policija i sudije i sueni. I sve je u tom krugu zatvoreno. Beograd je danas glava odseena od tela Srbije. Vi ste, svojevremeno, najvei politiki uspeh postigli u Vojvodini. ta mislite o sve brojnijim i sve glasnijim zahtevima za njenom autonomijom? Srbiji je potrebna autonomna Vojvodina. Mislim da je personalna autonomija, o kojoj je bilo dosta rei u razliitim predlozima, veoma zanimljiva ideja, kada je re o svim onim pravima koja se tiu graana i koja mogu da budu obuhvaena pravnim aktima. S druge strane, opet, uz svo razumevanje za strahove odreenih manjinskih etnikih zajednica, kod kojih se strah verovatno javio kao refleks na bujanje populizma i nacionalizma u Srbiji, ja nikako ne odobravam okupljanje u okvirima 316

vlast, opozicija, alternativa njihovih nacionalnih stranaka. Jer, u krajnjoj liniji, takvo okupljanje se svodi na sledee: u goroj varijanti se dogaa ono to se dogodilo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, u manje ravoj varijanti krvoprolie se moe izbei, ali stvari bi se ipak svele na izostavljanje demokratskog predznaka u politikom ivotu. Kada je re o Vojvodini, mislim da je u najveem interesu upravo nacionalnih manjina da izbegnu zamke politikog okupljanja na etnikoj osnovi. Teritorijalna autonomija bi neminovno kaznila upravo Maare. I one u njenim okvirima i one van njih. Prvi bi sami sebe stavili u neku vrstu geta, a drugi bi se oseali kao stranci i graani drugog reda. Najzad, ideje o teritorijalnim autonomijama uopte ne postoje u dejtonskom pristupu reavanja jugoslovenske krize. To treba rei ljudima, da se ne zavaravaju. A kako vidite rasplet kosovske krize? Problem Kosova se mora reavati na drugaiji nain, jer tamo imamo situaciju koja se bitno razlikuje od one u Vojvodini. Svialo se to nama ili ne, na Kosovu imamo eklatantnu veinu albanskog ivlja. Reenje e se pronai, verovatno, u nekoj modifikovanoj vrsti Ustava Srbije iz 1974. godine. To bi mogao da bude kompromis izmeu represije drave koja je danas na delu na Kosovu i secesionistikih ambicija koje ima veliki deo tamonje albanske alternative. Uz sve to treba imati na umu da je doktrina o nepovredivosti ovdanjih granica potvrena i u strategiji SAD, i u strategiji Rusije, a podrava je i zvanina Tirana. Treba biti realan. Da bi se ovek danas ozbiljno bavio politikom na Balkanu, potrebno je da raspolae bar sa jednim od dva neophodna elementa za taj posao. Jedan je novac, a drugi je sposobnost da svoje politike interese uini konvergentnim sa irim planovima koji daleko prevazilaze balkanske horizonte. HAS, br. 14. februar/mart 1996, AIM (Jan Briza)

317

Ivan uri

20. MOJE RODOLJUBLJE JE BESPLATNO

U sluaju izbora, sasvim je sigurno da bi SPS ili, eventualno, dve partije iz branog kreveta zajedno, dobile manji broj glasova u apsolutnom iznosu nego proli put. Ali, to ne znai da bi u relativnom iznosu njihova pobeda bila osporena, poto se u meuvremenu stvorila jedna crna rupa koja se iri. To su, upravo, oni koji vie nee dati glas vladajuoj stranci, ali ni opozicionim strankama, kojima su nezadovoljni. Naime, razoarani su zbog povremenih pojava liderstva, koje su se u praksi svodile na identifikaciju stranke sa pojedincem. Nije normalno da ta deija bolest demokratije toliko traje u Srbiji. Drugim reima, ponekad nam se ini, gledano iz inostranstva, da se u pogledu sazrevanja boljih demokratskih stranaka u Srbiji malo ta promenilo od '90. godine. Ovo je u intervjuu Nezavisnoj Svetlosti, rekao Ivan uri, predsednik Pokreta za demokratske slobode. Da bih bio pravilno shvaen, veli uri, koji je minule sedmice bio gost na tribini Udruene opozicije Kragujevca, sve to sam rekao kaem sa eljom da demokratske stranke pobede. I nastavlja: Da bi pobedile, moraju izai iz kliea koalicije i zaludne nade da e se ona pojaviti kao ozbiljan protivnik vladajuoj stranci i okrenuti onome to ja nazivam narodni front. Kada to kaem, ne mislim na narodni front u smislu u kome je taj pojam bio zloupotrebljavan posle Drugog svetskog rata, ve na jednu vrstu kiobrana u kome bi se nali svi: i pojedinci, i razliita demokratska udruenja, i grupe ljudi koji se identifikuju sa eljom za promenama ali ne sa ovim ili onim liderom, ovom ili onom strankom. To je jedini recept po kome se moe neto uiniti. Prema podacima kojima raspolaem, iz marta ove godine, koji su zastraujui po demokrate u Srbiji: vie od polovine odraslih graana, bez Kosova, izjasnilo se da bi radije da ne glasa na izborima bez obzira na 318

vlast, opozicija, alternativa nezadovoljstvo postojeim stanjem. Pred tim okolnostima ne moe dobijati jedna koalicija ma kako bila solidno sastavljena od dve ili tri stranke. Tom podatku se moe radovati samo vladajua partija. Rekao bih jo neto. Biti protiv Slobodana Miloevia ne znai automatski biti demokrata i voleti Srbiju na pravi nain. Po meni je mnogo mudrije ne postaviti sebi pitanje Slobodana Miloevia, ve pitanje demokratije. Ako sam za demokratsku Srbiju, onda u se boriti pridobijajui i glasove onih koji su, moda, jue verovali Slobodanu Miloeviu. To je nain da se izbegne graanski rat u Srbiji, da se u Srbiji dobije veina, jer, nemojmo zaboraviti da je veliki postotak graana Srbije davao glasove SPS-u. Treba li od njih praviti neprijatelje?! Mislim da ih treba pridobijati. Lake ih je, ini mi se, pridobijati za jednu iru formu od stranake koalicije. Vrlo je teko nekoga, ko je jue glasao za SPS, danas naterati da glasa za jednu stranku, koja je od poetka bila protiv SPS-a. Mnogo ga je lake ubediti da treba da glasa za promene u formi jednog narodnog fronta. Lideri se, kako vidimo, sada bave predizbornim kalkulacijama i hrane sujetu ogromnim brojem glasaa, koji e im ukazati poverenje. Koliko u svemu tome ima realnosti i dobrog procenjivanja volje naroda? Moramo biti svesni i okolnosti da je nekakva navika da se Srbija svodi na Beograd, da se pamet svodi na Beograd, da se demokratija svodi na Beograd, dovela do zamagljenja vidika i do iluzije da je ono to se nalazi u krugu beogradske dvojke automatska slika Srbije. Prilike u Srbiji nigde ne valjaju. Pogledajmo mitinge koji bi trebalo da okupe sve demokratske snage i koji su organizovani iskljuivo u funkciji stranake koalicije! Da budem precizniji. U Kragujevcu se na mitingu okupilo oko 10.000 ljudi, a grad ima 200.000 stanovnika; u Beogradu je bilo 20.000, budimo iskreni u ciframa, a prestonica ima dva miliona stanovnika. Inae, od tih 20.000 polovina je stigla iz unutranjosti, tanije 5.000 iz Kragujevca. Znai, problem je u Beogradu. Nije mali broj onih, gospodine uriu, koji uvaavaju Vau linost kada je u pitanju Va politiki angaman sa strane na ovim prostorima. Vae elje s narodnim frontom su, nema sumnje, dobre, ali je pitanje koliko su realne. Moje rodoljublje je, moda, patetino, moda ne koristi niemu, ali je, sasvim sigurno besplatno. Otiao sam iz Beograda u Pariz, a da nisam ni etkicu za zube poneo. Sada sam ovde, u Kragujevcu ne prvi put. Ako Bog da, moda u i iveti u ovom gradu. Sve to sam inio, radio sam iz uverenja da i ja imam ta da doprinesem i demokratskim strankama i tom 319

Ivan uri narodnom frontu, i u krajnjoj liniji, vlastitoj savesti time to u neto rei, objasniti ili uti od onih koji znaju vie. Kad je re o drugom delu vaeg pitanja, kazao bih sledee. Nije istina da su u ovom trenutku, drukije je bilo pre est meseci, Vaington i Francuska nezainteresovani za demokratsku alternativu u Srbiji. Ne zato to su naprasno zavoleli demokratiju u Srbiji, ve zbog toga to su oni, kao i mnogi drugi, veoma skeptini kad je re o pouzdanosti sadanje vlasti kao meunarodnog partnera. To je motiv koji ih rukovodi da se Vaington, a nedavno i Francuska, jasno distanciraju od politike sadanje vlasti. Ali, da bi Francuska ili meunarodna zajednica u celini pomogla demokratsku alternativu, moraju se na umu imati dve stvari. Prva je: moramo napraviti poetni korak, a druga, on nije dovoljan ako je sveden na stranaku koaliciju. To su preduslovi koji nam se postavljaju. Prema tome, u tom kontekstu sam nosilac poruke ako nekakva poruka danas vredi. U interesu je demokratskih stranaka da izau iz okvira razmiljanja svedenog na kalkulacije, prirodne u kalkulacijama politikih stranaka, i da se okrenu jednom mnogo irem konceptu. Kad napravimo prvi korak te vrste, makar bio verbalan, makar bio apel javnosti, tog asa emo dobiti podrku i politiku, a uveren sam i materijalnu da izaemo na kraj s autoritarnom vlau. Koliko je istine u tvrdnjama da su postojei opozicioni lideri potroeni posle viegodinje neuspene borbe s vrstim reimom? Svi graani Srbije su potroeni ivei i borei se s nedaama koje su ih sustizale. Manjak mogunosti za iskazivanje autentinog politikog miljenja, kontrola medija, nedostatak meunarodne podrke, delimina intoksinacija pojedinih lidera odreenim nacionalistikim zabludama, katkad i kratkovida kalkulacija da se u borbi sa gospodinom Miloeviem moe pobeivati na temu nacionalnog i socijalnog raja sve je to objektivno dovodilo do potroenosti svih, pa onda i onih koji su personifikacija politike alternative Slobodanu Miloeviu. Bilo bi sasvim pogreno danas optuivati ili verovati da bi zamena lidera popravila stanje. Ne bi! Reenje je na drugoj strani. Takvi kakvi smo, potroeni, latimo se svi u jedno kolo, pomozimo politikim strankama da one izau kao pobednici tako to e napraviti narodni front. Mnogi procenjuju da nismo daleko od socijalnog bunta koji e izbaciti nekog srpskog Leh Valensu i okonati ovu dramu. Ne verujem u to iz vie razloga. Najpre, tradicije su sasvim razliite bile u Poljskoj od onih koje su u Srbiji. Zatim, ma koliko paradoksalno zvualo, u Poljskoj pod Jaruzelskim postojala je diktatura, ali 320

vlast, opozicija, alternativa se u Krakovu znalo ta se zbiva u Gdanjsku. A danas u Srbiji, gde zvanino nema diktature, ne zna se u Kragujevcu ta se zbiva u Niu. U tu vrstu analogije ne verujem i zbog toga to su trajkai u Gdanjsku, za vreme socijalnih nemira, neto proizvodili i imali ime da ucenjuju vlast. U dravnom socijalizmu, kao i u kapitalizmu, trajk i socijalni bunt imaju efekta na gazdu samo ukoliko neto proizvodite. U suprotnom, idete niz vodu vlasti. I to je velika zabluda mnogih zapadnih posmatraa koji veruju da e nekakvi nezavisni sidikati, ne mislim na ove dravne, biti kadri da izvuku na porinu jedan takav fenomen socijalnog bunta sa nekakvim Leh Valensom u Srbiji. Ono to je, po meni, u svemu tome pogibeljno je to socijalnih nemira moe biti i verovatno e ih biti, ali ako ne bude narodnog fronta, bojim se da e se zavriti jo dugotrajnijim stanjem depresije u kome se nalazi Srbija. Uzmimo primer kragujevake Zastave u kojoj je jedan veliki deo radnika koji danas gladuju, glasao za Socijalistiku partiju. Stranke udruene opozicije, koje podravam, moraju znati da ukoliko preterano insistiraju na nepomirljivosti sukoba sa onima koji su jue glasali za SPS rizikuju dve stvari. U manje negativnoj varijanti, odbijanje moguih novih glasova, jer se jedan veliki deo graana Srbije opredeljivao za Socijalistiku partiju, a u onoj goroj jo jedan srpsko-srpski sukob. Promenimo slogane! Naa borba nije protiv Slobodana Miloevia, naa borba je za demokratiju. A podrazumeva se da demokratija iskljuuje Slobodana Miloevia. Nezavisna svetlost, 30. maj 1996. godine

321

Ivan uri

21. AKO SE VRATIM, BIE TO ZBOG POLITIKE

Nedavno se u Sarajevu, gde je tokom poslednjih godina bio est gost, ponovo obreo profesor dr. Ivan uri, nekadanji predsednik Reformskih snaga Srbije koji je ve due vremena u Parizu. U Bosni je, kae, da podri opoziciju. Ubeen sam da je cilj mojih prijatelja iz bosanske organizacije, da Sarajevo i Tuzla budu i srpski, koliko i muslimanski i hrvatski gradovi. S druge strane, srpski nacionalisti, koji u tom pogledu imaju podrku muslimanskih i hrvatskih istomiljenika, vie vole da Srbi iz Sarajeva ive u Kragujevcu, oni iz Tuzle u Kraljevu, a Srbi iz Bihaa, recimo, u Smederevu. Mislim da e se Zdruena lista odrati do sledeih, pravih izbora u Bosni, a onda e to ve biti prava politika snaga koja se zalae za istinski zajediniku BiH i to je dobro. Za vreme rata esto ste bili u Bosni. Imate li sada, u miru, neto drukiji stav o bosanskom sukobu? Bila je teza da je to graanski, verski, meuetniki sukob, rat za teritorije. Moja je teza da je ovo bio rat za vlast. Tri vlasti u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu su se uvrivale i rat je bio ono to im je nedostajalo. Recept je bio isti odbrana dravnih interesa u sprezi sa nacionalizomom, a odbrana nacionalnih interesa s partijom na vlasti. Tako su Hrvati napad na Vukovar doiveli kao napad na HDZ i odbranu Vukovara kao podrku HDZ. Junatvo graana Sarajeva, pogotovo prvih meseci, partiji na vlasti bila je dobra prilika da to prikae kao volju graana Sarajeva i posebno privrenost partiji na vlasti. Otuda se predsednik BiH ponaa kao predsednik partije, a ne drave. Kada gledate na sve vee gazdovanje meunarodne zajednice u BiH i na bivim jugoslovenskim prostorima? 322

vlast, opozicija, alternativa Moramo se liiti zabluda. Prvo, ono to je meunarodnoj zajednici stalo jeste da ovde ne bude problema. Da li e se to postii poslunou postojeih reima ili raanjem demokratije nije bitno, iako je Evropa trebala vie da se zainteresuje za Bosnu, jer je Bosna deo Evrope. Ipak, demokratija zavisi najvie od nas samih, ili demokratiju kako ironino kae Nenad anak treba zavesti. Hiljadu puta sam rekao da jugoslovenska kriza nije neuspeh politike Evrope jer ona ne postoji. U jugoslovenskoj krizi svako od meunarodnih tutora je dobio. Na stranu Amerika, Italija je u poetku igrala najpre na Crnu Goru, pa u perspektivi na Dalmaciju i Istru, Nemaka je uticala na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu, a Rusija na Srbiju. Jedino je izgubila Francuska iako se najvie trudila. Francuska je pola od pretpostavke da je Srbija kljuni faktor na Balkanu. To je tano, ali je greka to se ilo na tradicionalno prijateljstvo Francuske i Srbije, emu u politici gde se gleda drugim oima nema mesta. A problem je to se francuska vlast oslonila na nosioce vlasti u Srbiji. Upozoravao sam da Slobodan Miloevi, kada mora da bira, vie voli Moskvu, Vaington pa i Bon, od Pariza. S druge strane, Francuska je razoarala mnoge srpske demokrate na prostoru bive Jugoslavije. Sreom, menjala se i mislim da nije kasno da Pariz bude kum obnove demokratije u Srbiji, jer bi time Francuska uspela veoma brzo da vrati sebi prijatelje i u ostalim bivim jugoslovenskim republikama. Klju za trajno reenje je promena reima u Beogradu, plus zamena faisoidnog reima u Hrvatskoj i jo vee ohrabrenje demokrata u BiH. Jer, Sarajevo nije uzrok, ve posledica. Ako to Evropa ne uradi, mi demokrati osueni smo da postane amerikanofilima. ta mislite o izborima u BiH? Na izborima 1990. godine tri nacionalne stranke dobile su 87 odsto glasova bosanskih biraa. U meuvremenu se desio rat, etniko ienje, mitovi, emigracije, mrnja i nesporno je da je u medijskom pogledu (u odnosu na 1990. godinu) bilo mnogo gore. U takvim uslovima ponoviti 13 odsto znai da graanska opcija u Bosni nije mrtva, a valja rei da je, zajedno sa drugim entitetom, graanska opcija uzela znaajan procenat nacionalistima. To je prvi razlog mog umerenog optimizma, a s druge strane bez obzira na program Ivania dolo je do diversifikacije monolita SDS i kada je otvorena brea na nasipu, ona se moe samo iriti. emu se mogu nadati graani u BiH? Sigurno ne slozi onih koji su im doneli rat pre est godina. Te tri strane nemaju anse da vode ovu zemlju (BiH) i ve lokalni izbori e pokazati jo snaniji uticaj graanske Bosne. Ne bih, meutim, bio 323

Ivan uri iznenaen da sledei izbori budu ne 1998. godine, nego godinu dana ranije. Dakle, sledee godine, moda i na prolee. Do tada u Bosni ostaje glavni problem kako razbiti onaj drugi monolit HDZ. Za Hrvatsku je velika teta to nije na velika vrata ula u red demokratskih drava i to se u ovoj godini nala u situaciji nita boljoj od Miloevieve Srbije. Bojim se da emo se narednih meseci vie susretati sa amerikim emisarima u Zagrebu nego u Beogradu. SDS je produio sa svojim bekstvom unapred, to ga vodi pred sud za ratne zloine, HDZ je sledio ambicije izvesnog povijesnika iz Zagreba, a SDA u ovom trenutku ne uiva podrku zapada i stoga je njihov predizborni slogan (nas podrava i istok i zapad) netaan. Govori se da se Vi, i pored apstinencije na ovim izborima, vraate na politiku scenu Srbije? Godina mog politikog angamana i Pokreta za demokratske slobode poinje 4. novembra ove godine. ivim u Parizu i bavim se mojim poslom, a ako se vratim bie to sigurno zbog politike, a ne profesure. I nastaniu se u Kragujevcu jer je lake, izgleda, iz Pariza doi u Kragujevac nego u Beograd. Vi ste ipak Beograanin. Nije li to beanje od glavnog grada gde ste pre nekoliko godina doiveli politiki neuspeh? Ove sam godine obiao Srbiju, bio u desetak gradova i sela umadije, od Kragujevca preko Bajine Bate, Arilja, aka, pa do Sente i Subotice... Beograd sam zaobiao ne zato to je nevaan, nego zato to je najtei i najvei zalogaj u obnovi demokratije u Srbiji. Ostavio sam ga za kasnije zato to u njemu ima mnogo vlasti, uniformi, mafije, mnogo radikalizovanih izbeglica i tetoina intelektualaca. Toga svega ima manje u Srbiji. Budui da treba da proemo isti put obnove identiteta, poimo sa onog mesta sa koga se krenulo u prolom veku, iz umadije. Prvi cilj je pomirenje Srbije sa njom samom, sa susedima i da napravimo Srbiju kadru da brine o sunarodnicima u okruenju. Valja napasti srpske izdajnike a to su nacionalisti. Treina graana Srbije nisu Srbi i stoga ideja o pravljenju nacionalne drave ire od teritorije Srbije paradoks je nad paradoksima. Dakle, Vi se vraate posle izbora. Ne ini li Vam se to pomalo iluzornim s obzirom na dugo odsustvovanje. Izuzev ako vas neko jak ne podrava? Ostavimo to za nekoliko meseci. Zasad jedino mogu rei da podrka nee izostati.

324

vlast, opozicija, alternativa

Ratni poraz Srbije

Pedeset godina posle NDH, jo uvek aktuelna vlast u Hrvatskoj, bez ikakvog okoliavanja, obznanila je da joj je cilj da se oslobodi Srba. S druge strane Srbi su preiveli i NDH i sve nedae u Bosni da bi se posle pedeset godina pojavili ludaci koji su hteli praviti Srbiju osamdeset kilometara od Zagreba. Mislim da su tvorci velike Srbije bili daleko efikasniji od Ante Pavelia. Kako drukije objasniti da je 1991. godine tamo bilo 12 odsto Srba, a danas ih ima ukljuujui i istonu Slavoniju samo tri odsto. Vano je rei istinu, stvari nazvati pravim imenom: Srbija je ula u rat bez jasnog cilja i rat je izgubila iz striktno ratnog ugla. Ali, zbog izgubljenog rata u Srbiji ni jedan kaplar nije dao ostavku, a nama se poraz pripisuje kao pobeda.

Nacionalistika amnezija
Srbija je danas u neminovnom procesu otrenjenja od nacionalizma, ali je on zamenjen nekom vrstom amnezije. Jer, neista savest nije spremna da se suoi sa istinom. Narod (I jo neko, dakako) mora da se suoi sa Srebrenicom, Sarajevom i drugim stvarima o kojima se ne zna ili zna ono to nije tano. O tome se u Srbiji jo uvek moe sresti iskreni znak uenja. Ljudi, zapravo, ne znaju ta im vi to priate, a takvih je, naalost, veoma mnogo. Onda su im krivci izbeglice, posebno one u Beogradu, koje su izmanipulisane i od reima optuivane za sva zla ovog sveta. Meutim, sazrevanje kod izbeglica je zanimljiv fenomen. Kod ovih iz Hrvatske je bri, o emu govori i spisak (u Helsinkom odboru za ljudska prava u beogradu) od 34.000 graana koji bi se bez ikakvih uslovljavanja vratili svojim kuama u Hrvatsku Naa Borba, nedeljna, oktobar 1996. godine (Dragan Banjac)

325

Ivan uri

22. CRNA RUPA U DEPU SOCIJALISTA

Dva zla su Srbiji najvie naudila. Prvo zlo su navodni branioci srpstva, kojih je mnogo bilo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Oni su, seam se, otvoreno govorili da preziru blatnjavu Srbiju, a istovremeno su oboavali nekakvo srpstvo koje zapravo ta Srbija nikada nije ni poznavala. Drugo zlo, bila su takozvana olienja beogradskog humora, sarkazma, ironije, povrnosti, koji su se ovih ratnih godina prepustili poltronstvu i licemerstvu bez presedana Ivan uri, na poznati vizantolog koji sada ivi u Parizu, nedavno je boravio u Beogradu. Ivan uri je aktivno uestvovao u politikom ivotu Srbije krajem 80-ih i poetkom 90-ih. Bio je kandidat Reformske stranke na predsednikim izborima. Danas je predsednik Pokreta za demokratske slobode Srbije. Razgovor poinjemo pitanjem zato je otiao i da li namerava da se vrati. Ja sad ivim u Parizu i ako ne bude bilo razloga koji nazivam rodoljubivo-politikim, tu u iveti i dalje. Otiao sam iz politikih razloga koji su dovoljno uzbudljivi da mogu posluiti za pisanje memoara. Morao sam da odem jer mi je egzistencija bila ugroena. elim da kaem da na Fakultetu, gde sam predavao, nisam nikad imao nikakvih problema. U trenutku kada sam napustio Filozofski fakultet u Beogradu, ja sam bio profesor i predsednik Saveta Fakulteta. esto dolazite u Beograd. Da li vam se ini da se ovde neto menja? Mislim da ne. Dva zla su Srbiji najvie naudila. Prvo zlo su navodni branioci srpstva, kojih je mnogo bilo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Oni su, seam se, otvoreno govorili da preziru blatnjavu Srbiju, a istovremeno su oboavali nekakvo srpstvo koje zapravo ta Srbija nikada 326

vlast, opozicija, alternativa nije ni poznavala. Drugo zlo, bila su takozvana olienja brogradskog humora, sarkazma, ironije, povrnosti, koji su se ovih ratnih godina prepustili poltronstvu i licemerstvu bez presedana. Novinarski svet ih je prepun. Naalost, ni danas nije mnogo bolje. Politiki posmatrano, Srbija je bolesna zemlja. Srbija je danas u uasnom stanju. Ekonomski, ona je na nivou pedesetih godina, istorijski je negde u tridesetim godinama devetnaestog veka. Znai, taj itav put mi moramo ponovo prei. ta treba initi? Srbiji danas treba opozicija, treba joj alternativa. Jer, nije dovoljno da opozicija postoji, potrebno je da ponudi neto novo, neto drugaije. Primetio sam boravei ovde da je alternativa danas vie mogua izvan Beograda. Mislim prvenstveno na prostor gde je Srbija i roena kao moderna drava posle Drugog srpskog ustanka. Zato mislite da je stanje u unutranjosti bolje nego u Beogradu? Nisam jedini koji misli da je danas zdravije razgovarati sa ljudima u unutranjosti. Nije dobro ni tamo, ali je manje loe. Najpre ova dva zla o kojima sam govorio bila su koncentrisana na Beograd, vie nego na unutranjost. Zatim, primeuje se da u Beogradu ima mnogo vlasti, uniformi, mafije a i mnogo lanih opozicionara. Tu je i vie izbeglica koje su prirodno radikalizovane. Njima, naravno, ne treba zameriti na tom radikalizmu, ve onima koji su ih doveli do toga gde su sad, a i ti isti su u Beogradu. ta mislite o krivici srpskog naroda o kojoj se danas toliko govori? Svi znamo da je prirodno, pa i razumljivo, da kao deca kada vas grdi uitelj vi kaete drugi su krivi. Ali va zadatak je da najpre sebe pogledate u oi. to Srbija sebe pre pogleda u oi, to e joj biti lake da izae iz stanja u kome je. A to je stanje amnezije. Srbija trai rtvenog jarca za zla koja je sama sebi napravila. Istinu oigledno jo nije spremna da prihvati, a od toga mnogo ta zavisi. Ovom narodu potrebna je katarza. Srbija mora sebi da kae da je izgubila rat u koji je ula, a da nije tano znala ni ta hoe, da je izgubila prijatelje meu susedima i da danas mora da snosi konsekvence. Kad to kaem uopte ne amnestiram bilo koga drugog. Ali, ja sam Srbin i mislim da je ovoj zemlji korisno da se suoi sa istinom. Istovremeno, treba graditi mostove. Mrnja se moe vrlo brzo premostiti, ukoliko imate novi projekt. Kako ocenjujete prilike na prostoru nekadanje Jugoslavije? Mislim da je jugoslovenski prostor, koji je stariji od Jugoslavije, nadiveo tu, sad ve pokojnu, dravu. Jedan od elemenata kojima je taj 327

Ivan uri prostor pokazivao svoj ivot jeste i rat. Ovo je surovo to kaem, ali je rat zapravo dokaz postojanja na ovom prostoru. Ovo govorim kao istoriar. A istoriar kae isto to bi vam rekao i psihoterapeut, da je mrnja obrnuta strana ogledala. Ono to je u istoriji opasno za ljude koji ive jedni sa drugima, jednu uz druge, jeste ravnodunost, a kao to vrlo dobro znate, na Balkanu, a pogotovo u bivoj Jugoslaviji niko nije ravnoduan ni prema kome. Kada je o bivoj Jugoslaviji re, to je bila jedna privilegovana zemlja u kojoj su se, moram da kaem, sve njene prednosti pokazale kao mane u trenutku suoavanja sa istinom. Kako videti ulogu intelektualca u Srbiji danas? Nai intelektualci su se, naalost, poneli na nain na koji su bili naueni da se ponaaju. U trenutku kada su morali preuzeti ulogu baj-pasa izmeu dva modela razmiljanja, pokazalo se da oni mogu u najboljem sluaju da organizuju okrugli sto. Tako su jedini profesionalci i dalje ostali oni koji su i pre bili na vlasti. U Srbiji su u ogromnom broju sluajeva intelektualci sebe rado svrstavali u opoziciju. Budui da nisu razumeli u emu je razlika izmeu opozicije i alternative, dogodilo se da uestvuju u trci koja je unapred osuena na propast. Oni su se takmiili ko je vei Srbin sa gospodinom Miloeviem, koji je u tom domenu bio nepobediv. Bili su u zaostatku za gospodinom Miloeviem i kada je on postao mirotvorac. Paradoksalno zvui, ali on je prvi izgovorio mirotvorake formule a tek za njim ona opozicija koja je trebalo da mu se suprotstavi. Tako je, naime, bilo sa najveim delom opozicije. Naravno, postojali su asni ali malobrojni izuzeci. I tako su se, manje ili vie, ljudi kuvali u istom loncu. Uz to, mislim da je ozbiljna greka, rekao bih skoro svih opozicionih stranaka, bila u tome to se toliko insistiralo na antikomunizmu, to je zapravo sluilo kao neka vrsta plastelina kojim je trebalo zapuiti sve ostale rupe, umesto da se trae drugi odgovori. Tano je da je Srbija 1945. saekala kao uglavnom antikomunistika zemlja, ali Srbija je bila zgaena i nad kolaboracijom rojalista. Kako vidite najneposredniju budunost? Ljudi ele da uju neko ohrabrenje, svi se nadaju boljem... Mislim da dno jo nismo dotakli. Promena e se desiti tek onda kad se, kao to sam ve rekao, stvori alternativa. Ona bi trebalo da bude zasnovana na naelu, ja bih rekao, jednog kiobrana, ili narodnog fronta. Tu bi nali mesto svi oni koji su eljni promena, kojima je svega dosta, a koji ne mogu da se identifikuju sa nekom od postojeih politikih stranaka. Toj alternativi bi, naravno, mogle da se prikljue i demokratske stranke. One bi, zapravo, i bile korisnici mogueg uspeha tog narodnog fronta. Jer, ivimo u 328

vlast, opozicija, alternativa situaciji gde rejting vladajue stranke u Srbiji sistematski pada od 90. godine. Oekivalo bi se, dakle, da rejting opozicionih stranaka raste, ali on pada jo bre. Stvorila se ogromna crna rupa. Ta crna rupa je dokaz nezadovoljstva ljudi postojeim stanjem, ali je takoe i dokaz i nedovoljnog poverenja velikog broja ljudi u promenu koja se izraava iskljuivo kroz stvaranje stranakih koalicija. Taj prostor, ta crna rupa, po nekima iznosi izmeu 50 i 60 odsto odraslih graana Srbije. Ako ne elimo da ta apstinencija opet ne ode u dep vladajue stranke, jer ne glasati znai glasati za njih, moramo shvatiti da model jedne, dve, tri, etiri koalicione sprege nije dovoljan. Kad to kaem nisam ni protiv koga. Jednostavno nastojim da objasnim da ako se eli promena, ona mora da izae iz novog modela razmiljanja. Od te promene koristi bi imale i stranke i njihove voe. Ali ovo, kako se danas radi, ne vodi promeni uma. Ipak, bojim se da Srbija jo toga nije svesna i bojim se da e se na tu katarzu ekati dugo. Nezavisnost, septembar 1996. (Alma Midi otari)

329

Ivan uri

23. S JEDNE STRANE DEMOKRATIJA I PATRIOTIZAM, S DRUGE AUTORITARIZAM I NACIONALIZAM

Od saveznih izbora jasno je da ogromna veina graana Srbije nije zadovoljna postojeim reimom. Dobre tri etvrtine graana Srbije iz raznih razloga ne vole sadanji reim. Na saveznim izborima to se iskazalo, naalost, uglavnom kroz apstinenciju i kroz disperziju glasova. To apstiniranje je i dokaz da dobar deo graana nema dovoljno poverenja ni u demokratsku opoziciju. Na lokalnim izborima, meutim, apstinencije nije bilo ili je bilo mnogo manje, i van svakog spora je da je veina graana Srbije na lokalnim izborima dala glas koaliciji Zajedno, kae u razgovoru za Nau Borbu Ivan uri, istoriar i predsednik Pokreta za demokratske slobode. Nezadovoljstvo koje se potom javilo i nateralo graane da izau na ulicu prouzrokovano je elementarnim moralnim oseanjem za pravdu, jer je re o krai. Poto se u ovoj zemlji krade i poto je svako od graana u svakodnevnom ivotu direktno potkradan godinama, ovo je bila kap koja je prelila au. Meutim, iznad svega toga se javila i potreba ljudi za promenom nabolje. To je, rekao bih, pomalo i naivna potreba jer ljudi veruju da je mogue preko noi promeniti stvari nekim arobnim tapiem. To nezadovoljstvo je kristalisalo na ulicama i ono je samo delimino bilo rezultat politike, a mnogo vie moralne podrke koaliciji Zajedno. Moja elja je bila od poetka da voe koalicije Zajedno prihvate ovu injenicu i stave se na elo jednog sveopteg narodnog bloka eljnog demokratskih promena bez segregacije prema bilo kome. Do sada oni to nisu uinili i mislim da je to jedna od greaka koje su oni napravili u ova dva i po meseca demonstracija. Ako oni to ne uine danas, to e se, van svakog spora, 330

vlast, opozicija, alternativa dogoditi sutra, pod nekim drugim okolnostima. Ja bih voleo da se to dogodi to pre i da to bude pre prolivanja krvi. Jer, opet, s druge strane, sadanja vlast je, takoe, propustila svoju priliku za kompromisom i ona se nalazi u orsokaku. Ova vlast nije nauila da pregovara, ona nije napravljena da bi pregovarala. Da li postoje neke razlike u protestu meu pojedinim gradovima u Srbiji? U unutranjosti Srbije nezadovoljstvo ima viestruke oblike. U Niu je dolo do pobede koalicije Zajedno zbog razoaranja dojueranjih Miloevievih biraa. U Kragujevcu gradu koji je od poetka Miloevieve vlade vie bio protiv njega, u jednom trenutku je uspostavljen ak nacionalni konsenzus, otilo se korak dalje. Pa je dolo ak i do samih okvira koalicije Zajedno. Tamo je na putu da se stvori upravo ono to ja nazivam demokratskim blokom, a koji bih voleo da vidim na teritoriji itave Srbije. Meutim, da bi taj blok bio stvoren i i da bi koalicija Zajedno bila nosilac alternative (jer, biti protiv Miloevia ne znai biti alternativa) treba podneti pozitivan program. Voe koalicije Zajedno uz to to, pretpostavljam, imaju ekonomski i socijalni program, moraju da izau i sa politikim programom. Oni u ovom trenutku najpre treba da ponude graanima Srbije, a onda i meunarodnoj javnosti, odgovore na nekoliko jednostavnih pitanja koja se zovu: odnos prema Vojvodini, Sandaku, Kosovu, Bosni i Hercegovini. Treba da kau ta sa graanima Srbije koji nisu glasali za koaliciju Zajedno. Bili oni Srbi ili nesrbi. Ukoliko oni to ne uine, uradie neko drugi. Ja bih voleo, pravda bi to bila, da oni koji su dva i po meseca na ulicama Beograda, budu nosioci, ali nisam siguran da e oni to i biti. Na koga bi Slobodan Miloevi jo mogao da rauna kao na mogue saveznike? Na unutranjem planu njegovi objektivni saveznici su oni koje koalicija Zajedno nije uspela da privue. Na primer, u Vojvodini je ogromno veinsko raspoloenje protiv postojee vlasti, ali to ne znai bezuslovno i da prihvataju koaliciju Zajedno. Politika apstinencija graana Vojvodine objektivno moe ii na ruku Slobodanu Miloeviu. Politika apstinencija Albanaca takoe. Strah dojueranjih glasaa SPS od revanizma koalicije Zajedno moe, takoe, ii na ruku Slobodanu Miloeviu. U meunarodnom kontekstu ko su njegovi saveznici? Pa nema ih mnogo. Ima ih svuda tamo gde se nalaze duhovna sabraa i duhovni blizanci ovog reima. Najopasniji potencijalni saveznik Slobodana 331

Ivan uri Miloevia moe biti nekakva malo drugaija Moskva. Mislim na nestabilnu situaciju u Rusiji i na mnoge u Rusiji koji bi mogli da se poslue, ne zbog toga to je Srbija prirasla za srce ruskim duama, nego to je ona deo istonog pitanja. A Rusija koja, iako nikad nije bila slabija politiki, ekonomski i vojno, ostaje velika sila i pretenduje da to i ostane. Autoritet velike sile je traila, trai i traie takozvano obnovljeno istono pitanje. U tom kontekstu svako onaj ko hoe da ospori, makar na unutranjem politikom planu, recimo, dosadanju politiku gospodina Borisa Jeljcina, moe se posluiti Balkanom, a u tom kontekstu i Srbijom. ta zapravo Srbija moe da uradi sa dve grie savesti, prema susedima i prema sunarodnicima? Malo pre u nabrajanju, ta bi sve moralo da se odgovori ukoliko se nudi alternativa, izostavio sam jedan element koji se ini veoma vanim. A to je za razliku od postojee vlasti koja je, naalost, surovo pokazala koliko joj je stalo do sunarodnika, bivih i sadanjih graana, susednih drava Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, govorim o problemu izbeglica oni koji pretenduju da budu alternativa, morali bi se razlikovati od te vlasti i u tome. To znai morali bi jasno staviti do znanja da li je njima cilj da izbeglice nastave da se potucaju po Srbiji i nekim treim zemljama, ili kao uslov postavljaju pitanja normalizovanja odnosa i povratak izbeglica njihovim kuama, po meunarodnim standardima. Kao to znate, do sada u koaliciji Zajedno oko tog pitanja nema konsenzusa. Ima onih koji bi vie voleli da izubeglice skinu sa dnevnog reda time to e ih ostaviti da ive u Srbiji, ako je re iveti uljudan termin za ono kako oni ive. I time se, zapravo, objektivno pribliavaju onome istome to je izjavljivao nedavno ministar spoljnih poslova gospodin Milutinovi.i t. j. skinuti s dnevnog reda probleme izbeglica. Ima, verovatno, i onih koji misle da je jedinini nain za Srbe izvan Srbije da ive dostojanstveno, znai da se demokrate Srbije izbore za to da oni budu tamo gde su iveli njihovi oevi, njihovi dedovi, bez obzira na nedemokratske prerogative trenutnih vlasti u, recimo, jednoj Hrvatskoj. Koga bi sve demokratski blok mogao da okupi? Srbija, kao uostalom i vei deo bive Jugoslavije, jo uvek se ne snalazi u neemu to ja nazivam ne pretpolitika nego preddemokratska faza. Nai su izborni kriterijumi veoma jednostavni. Mi nismo jo u prilici da se delimo na socijaldemokrate, na leve ili desne liberale. Trebalo bi

Milan Milutinovi.

332

vlast, opozicija, alternativa okupiti sve one koji su za demokratiju i patriotizam, koji su suprotstavljeni autoritarizmu i nacionalizmu. Ja patriotizam suprotstavljam nacionalizmu. Pod tim kriterijumima, pod tim kiobranom na kojem su napisane te dve rei demokratija i rodoljublje mislim da se moe napraviti jedan veliki narodni blok. To je prvi element. Drugi element bez obzira na reenje i na prie nekih senilnih posetilaca zgrade u Knez Mihajlovoj 35 (ja ih ak i ne zovem akademicima), koji su snevali o etniki homogenoj Srbiji ispalo je da je ona danas etniki najvie arolika zemlja na Balkanu. U njoj imate dobru treinu njenih graama koji nisu Srbi. Razmiljati o promena u Srbiji, a ne ponuditi budunost toj treini graana, znai zapravo samo razmiljati o produenju sadanje agonije. To su dva kriterijuma koji mi se ine bitnim. Znai, rekao sam, demokratija i patriotizam suprotstavljeni autoritarizmu, odnosno nacionalizmu s jedne strane, i s druge strane elja za alternativom koja ukljuuje sve njene graane a ne samo one koji se nalaze, recimo, u krilu srpske nacije ili u krilu onih koji glasaju za stranke demokratske opozicije. Jer, ja moram podsetiti, iako bih lino imao sve razloge da budem najvei revanista prema ovom reimu, da je smisao politike pridobiti onog ko ne misli kao vi, ako danas nije glasao za vas, da sutra to i uradi. To je i moj odgovor onima koji pitaju zato sam tolerantan prema birakoj armiji SPS. Pa zato to, ako nisam tolerantan prema njima, ja ih samo vie privrujem strahom od represalija, u sluaju promene, uz sadanji profaistiki reim Slobodana Miloevia. Meu onima koji sada podravaju ili uestvuju u protestima je mnogo onih koji imaju veliku odgovornost za sadanje stanje. Srpska pravoslavna crkva, udruenje knjievnika, akademici... Poslednji na listi odgovorni jesu egzekutori. Nisu prvi ni politiari. Prvi su bili upravo pripadnici tzv. nacionalne elite, koji su najveim delo bili u sutini privilegovana deca preanjeg sistema, smiljali su model koji se kao olupina sada nama vraa posle demografskog, vojnog, istorijskog i javnog politikog poraza. To su, zapravo, ljudi kojih je bilo mnogo u udruenju knjievnika, u Srpskoj akademiji nauka i kojih je, naalost, bilo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nije dovoljno samo osuditi pripadnike te elite da li je ona intelektualna ili crkvena re je prvenstveno bila o arhijerejima. Re je o neem ozbiljnijem. To je presedan u istoriji Srbije u kojoj Srpska pravoslavna crkva, otkako su nepismeni ustanici iz Karaorevog paaluka krenuli u oslobaanje Srbije i pravljenje jedne moderne drave, nikada nije imala ulogu koju je u jednom trenutku

333

Ivan uri uobrazila da e imati zahvaljujui jednome postkomunistikom reimu, populistike provenijencije kakav je Slobodana Miloevia. Kod tih ljudi koji su davali podrku ovoj politii a pripadali eliti. Recimo, vi ste pomenuli udruenje knjievnika, ja sam pomenuo Srpsku akademiju nauka, ili odreene krugove vrha Srpske pravoslavne crkve imajte na umu da kod njih postoji realno nezadovoljstvo Slobodanom Miloeviem. Ali, ono je drukije, ja se nadam, od nezadovoljstva veine onih koji su na ulicama. Jer, oni prebacuju Slobodanu Miloeviu to nije ostvario ono to je obeao. Umesto da mu prebace ono to je obeavao. Jer stav demokrata danas treba da bude, ako ve nije bio od poetka poraz Slobodana Miloevia i osuda onoga to je obeavao. Treba ga osuivati zbog toga to je uopte obeavao Srbiju nadomak Zagreba. Jer, rezultati su, recimo, uz ostalo, 600.000 prognanika u Srbiji, da ne govorim o nekoliko stotina hiljada izvan bive Jugoslavije i da ne govorim kako je onim malobrojnim koji su ostali tamo. U tom kontekstu jo jednom plediram da se shvati da to to su uradili srpski nacionalisti, a meu njima su protagonisti bili oni koji su smiljali te ideje, to nije uinio Slobodan Miloevi, nego su ga drugi nadahnuli. Oni su jednostavno uinili neto to je vei zloin sa istorijske take gledita, nego zloin koji su inili otvoreni smrtni neprijatelji srpskog naroda. Godine 1941. stvorena je NDH kojoj je jedan od prvih ciljeva bilo fiziko istrebljenje Srba, ali u tome nisu uspeli. Ali tome to nisu uspeli oni polo je za rukom ludim senilnim srpskim glavama. Posledica toga je danas da Srbi koji su preiveli genocid ustaa, nisu preiveli stvaranje velike Srbije. Da je iv danas Ante Paveli, mogao bi da estita raznim Branama Crneviima, raznim piscima Memoranduma i na kraju Slobodanu Miloeviu. Kolike su njihove anse da ugroze demokratizaciju Srbije? Teko je rei. Sudei po njihovom uestalom pojavljivanju na mitinzima nezadovoljstva irom Srbije, reklo bi se da je njihova mo, ako ne u porastu, ono bar dosta jaka. Ali, mislim da stvari stoje drugaije. Mislim da je problem vie u koketiranju ostatka elite Srbije prema njenim izdancima koji su po nacionalistikim zamislima otili najdalje, nego to je to odraz stvarnog raspoloenja Srbije. Ali, znate kako, kao i u ivotu pojedinaca, ima ljudi koji nisu spremni, koji nisu kadri da uine neto dobro, kadri su u stvari da pokvare da drugi naprave to dobro. Bojim se da je svaki ustupak te vrste mnogo ozbiljniji, recimo, u oima meunarodnog javnog i politikog mnjenja, nego to ljudi slute. Pojava Dobrice osia u 334

vlast, opozicija, alternativa Niu je medvea usluga i dabe je sve ono to se dogaa na ulicama Nia. Dovoljno je da se pojavi tako nekakav Dobrica osi i nekakav Matija Bekovi pa da svi oni koji nisu dobronamerni prema Srbiji i koji jedva ekaju takvu priliku, iskoriste to kao potvrdu da kau da u Srbiji jo uvek nema alternative. Tu je verovatno u pitanju i borba za birae. Svakim udvaranjem prema nacionalistikom populizmu neete pridobiti glasae te provenijencije. Oni ve imaju svoje voe. Ali ete izgubiti one koji od vas zaista oekuju demokratske promene. Prema tome, iskustvo svih demokratija na svetu ui jedini recept za borbu protiv nacionalizma i protiv socijal-populizma jeste otra kritika nacionalizma i otra kritika demokratskog populizma. Svako koketiranje se obije o glavu demokratama, to smo u istoriji nauili stotine hiljada puta. Mora se rei odluno NE nacionalizmu u ime rodoljublja.

Opasnost populizma
Postoji li opasnost da poniena i unesreena Srbija krene ne putem demokratizacije ve jaanja nekog autoritarnog sistema vlasti? Ta opasnost postoji. Pitanje verifikacije sposobnosti demokrata u Srbiji da budu alternativa vlasti je njihov odnos prema izbeglicama, Vojvodini, Sandaku, prema spremnosti za ozbiljan dijalog bez preduslova, sa albanskom veinom na Kosovu, odnos prema susednim dravama bive Jugoslavije. Eventualnom nespremnou da daju demokratske odgovore na ta pitanja, a do sada koalicija Zajedno nema nikakav predlog o tome, oni objektivno otvaraju put ka populizmu. Kada kaem populizam u Srbiji, u prvom redu mislim na jednoga eelja i one koji lie na njega. Populizam, kao i svuda u svetu, ima dva lika. Uostalom, prolost nas ui da je i Musolini poeo kao urednik lista Avanti da bi posle postao faista. Prolost nas ui da je i Hitler napravio jednu socijalistiku nacionalistiku stranku, koja se zvala nacional-socijalistika stranka. Prolost nas ui da je ak i Ante Paveli poeo sa socijalnom demagogijom da bi zavriio sa ustaijom. Mislim da bi to trebalo rei da toga ima u Srbiji, i da e populizam imati, uz ekstremno nacionalistiko obeleje i ekstremno populistika obeanja socijalnog raja. Ja mislim da gospodin eelj to ve ini. On e najpre u redovima socijalnih nezadovoljnika, ne kod svih, ali kod onih koji su najvie nezadovoljni, moi da stekne pristalice ukoliko demokrate ne ponude pravu alternativu. Interesantno je, pokazuje to statistika, da meu pobudama onih koji se nalaze na ulicama na prvom 335

Ivan uri mestu je socijalno nezadovoljstvo. Dakle, iza moralnog stava da se kraa ne sme dozvoliti, krije se zapravo jedno ogromno socijalno nezadovoljstvo. Svako odgovoran u politici mora rei graanima Srbije koji gladuju da uda nema. A to znai da sa novom vlau, pa makar ona bila i najbolja, stomaci nee odmah biti puni. Ali, da bi bio kredibilan, on to mora rei na vreme i mora rei odgovore na ostala pitanja. Inae, uz revanizam poraenih ovinista doi e i obeanja o jednakim stomacima. Ona su tu, samo e biti mnogo primamljivija za gladne stomake nego to su to danas

Kolektivna amnezija neprijatne prolosti

Da li je Srbija spremna da se suoi sa sopstvenom odgovornou iz najskorije prolosti? Srbija je nespremna da se suoi sa odgovornou i kod velikog broja onih koji su podravali ovu vlast, u razliitim njenim prethodnim fazama, oigledno postoji neto to se u istoriji naziva kolektivna amnezija. To je stanje kada ne elite da se seate neprijatne prolosti u kojoj vaa uloga nije bila ba najpozitivnija. To nije dobro i bez obzira to to nije popularno, kao to i mnogo tota od ovoga to sam rekao nee biti milo uima onih koji su danas na ulicama, zadatak je demokratske opozicije koja eli da bude alternativa, da to otvoreno kae. Samo tako e moi da ima zdrave osnove na kojima zaista moe raspolagati podrkom ireg sloja ljudi, mnogo irom nego to je to bilo prilikom poslednjih novembarskih izbora. U isto vreme samo na taj nain ona e stei stvarno poverenje naih zapadnih tutora, koji nas testiraju ne iz moralnih, nego iz pragmatskih razloga upravo na tim pitanjima. Zapadne diplomatske kancelarije sa mnogo panje oslukuju ta je govorio na mitinzima koalicije Zajedno i procenjuje da li su tu bili i oni koji peru vlastite biografije, da li je bilo simbola koji su zloupotrebljavani u prolosti zarad ludih nacionalistikih ratnih ciljeva, a koji su zavrili najpre vojnim, a zatim i demografskim porazom srpskog naroda u BiH i Hrvatskoj. Demografski poraz im se ini mnogo vaniji nego vojni. Oni ne ele da se istorija ponavlja na takav nain, alergino reaguju na te pojave. Drugim reima, uz jednodunu osudu krae na lokalnim izborima, zapad jo uvek nije siguran, bez obzira na sve razlike meu zapadnim kancelarijama, jo uvek nije siguran da li je za ovo sadanje nezadovoljstvo koje se prvenstveno artikulie kroz voe koalicije Zajedno, kroz ono to govore i ine, da li se iza toga krije stvarna volja za stvaranjem jednog socijalnog konsenzusa za alternativne promene.

336

vlast, opozicija, alternativa Zato plediram, jo jedanput odgovaram na postavljeno pitanje, da se to uradi. Ako to ne urade voe koalicije Zajedno, to e se dogoditi kadtad. Bolje je da se dogodi danas. Jer, sasvim sigurno, kad bi se danas dogodilo, time bismo ak i najmranije namere branog para na vlasti u Srbiji mogli da spreimo u zaetku.

Neista savest Srbije

Srbija ima neistu savest, ba zato to je najpre ogromnom veinom, iako latentno antikomunistika, bila spremna da oprosti Slobodanu Miloeviu sve onog asa kada je on pre desetak godina obeao Srbiji razreenje njenog nacionalnog pitanja, na ludi nacionalistiki nain. Srbija je postiena, verovatno, nad samom sobom, i kao svaki ovek tako i kolektiv ne eli da se sea vlastitog udela u stvaranju jednog zla koje se zove sadanja vlast u Srbiji. Druga, konkretnija, neista savest Srbije tie se upravo uloge zvaninog Beograda, podravanog (setimo se mitinga) od velikog broja graana Srbije srpskog porekla u trenutku kada se jurialo preko tuih lea na zamiljene granice velike Srbije. I mnogi od tih koji su aplauzima na Novom Beogradu pre koju godinu pozdravljali tenkove na putu prema Zagrebu danas su meu onima koji uestvuju u protestima na beogradskim ulicama, a sa druge strane verovatno i sa mrnjom gledaju svedoke njihove neiste savesti. A to su Srbiizbeglice iz Hrvatske, a sada u Srbiji. Te izbeglice su neka vrsta rtvenog jarca srpskog ludila. Zavedeni srpskim, nacionalistikim fantazijama, oni su ispali i prve i osnovne rtve srpskoga nacionalizma. Moj prijatelj Vidosav Stevanovi kae, i mislim da je u pravu, da su nacionalisti pravi izdajnici svakoga naroda, pa i srpskog. Jer, oni su do sada pokazali ta umeju, sada je red na rodoljubima da spasavaju ono to se spasti moe. Naa Borba, 8-9 februar 1997. (Milanka aponja-Hadi)

337

Ivan uri

24. SRBIJA NIJE U DEMOKRATSKOM SVETU

Srpska tampa najavila je ovih dana, dodue, poluzvanino, kao novog predsednikog kandidata Ivana uria. Za razliku od prvih viestranakih izbora 1990. godine, kada su uglednog vizantologa, profesora beogradskog univerziteta, kandidovali reformisti, ovoga puta uria, profesora pariskog univerziteta predlau iz srca Srbije, iz umadije. U meuvremenu je iz idejno bliske koalicije Vojvodina najavljena predsednika kandidatura Mileta Isakova,i pa je malo verovatno da e tzv. trei talas na izbore izai sa dva kandidata za predsedniko mesto. Ipak, mogunost promena u poslednji as ne bi trebalo iskljuiti jer, podsea Ivan uri, u ovakvoj Srbiji nita nije sigurno. Najpre moram da Vas dopunim, pa i ispravim: jeste, tano je, ovih dana je i u javnosti bilo pomena o mojoj kandidaturi za predsednika Srbije, ali, zapravo, po sredi je jedna prilino stara zamisao koja je stara koliko i artikulisani trei talas u Srbiji. Tome talasu, uz ostale, pripadaju koalicija Vojvodina, koalicija Sandak Rasima Ljajia,ii Pokret za demokratske slobode, koji, opet, ini okosnicu koalicije umadija i jo neke druge demokratske snage u Srbiji. Uostalom, nisu li krajem juna meseca u Kran Montani bili na sva zvona predstavljeni g. anak, Ljaji, Cole Kovaeviiii i moja malenkost kao predvodnici pomenutog treeg talasa., Tako nas je tretirala i gospoa Olbrajt,iv tako nas naziva i g. Majls,v konano, tako nas je meu prvima krstio i g. Demaivi u ime dela

Mile Isakov, predsednik Reformista Vojvodine. Rasim Ljaji, predsednik Sandake demokratske partije. iii Branislav Cole Kovaevi, predsednik Lige za umadiju - Koalicija umadija. iv Medlin Olbrajt, dravni sekretar u administraciji Bila Klintona. v Riard Majls, ambassador SAD u SRJ. vi Adem Demai, albanski politiar na Kosovu.
ii

338

vlast, opozicija, alternativa albanske alternative sa Kosova. Isto tako, istina je i da se poslednjih meseci dosta govorilo o izlasku Albanaca, graana Kosova i Srbije, makar na predsednike izbore (to je ideja koja je posebno zanimljiva naim meunarodnim tutorima tanije, Vaingtonu) pod pretpostavkom da se meu kandidatima nae i moje ime. Meitim, nije tano da sam se ja odluio za kandidaturu, ve mi je takva mogunost bila predloena, kako od mojih prijatelja iz Vojvodine i Sandaka, tako i od meni bliskih albanskih demokrata sa Kosova. A kada je posredi umadija, ja nemam potrebe da se Beograda domognem preko umadije, i to bar iz tri razloga: moj otac je roen u Kragujevcu, a oba njegova roditelja su u tom gradu i sahranjena (deda mi je bio pukar u Vojnotehnikom zavodu); stoga ja pripadam umadiji, ba kao to pripadam Beogradu (u kome sam roen i iz koga potie moja porodica, tanije, u kome traje porodica moje majke skromnih sto osamdeset godina); najzad, i trei razlog pa, budui poasni predsednik sa lanskom kartom br. 1 koalicije umadija, verovatno je da sam umadincima izgledao pouzdaniji kao kandidat nego oni koje su, pre godinu dana, upravo Kragujevani naterali da se ujedine u koaliciju Zajedno i koji su se, po ko zna koji put, poigrali narodnom mukom zarad mrvica vlasti podarene od g. Miloevia. Po prvi put sam se, inae, kandidovao pre sedam godina (i pobedio u Vojvodini). U meuvremenu, ekao sam (kao i itava demokratska Srbija), da elnici velikih opozicionih stranaka uine makar ono to je bilo mogue: razlikovati se od socijalista. Nisam saekao, a vremena vie nema za gubljenje. Otuda i ideja o mojoj kandidaturi. Na ranije odranim izborima bili ste blii politikim partijama Vojvodine. ime vas je privukla nova koalicija i koje su zapravo osnove njenog politikog nastupa? Nova koalicija nije me privukla, poto sam meu zaetnicima ideje o njenom stvaranju, Znai, redosled je obrnut: moj je zadatak bio da graane privlaim u pomenutu koaliciju, a ne da mene umadinci mame da im se pridruim. Moji prijatelji i ja poli smo od sledee konstatacije postojee politike stranke i stranake koalicije iscrple su se, a da nisu uspele da socijalistima suprotstave pravu demokratsku alternativu; vreme je, zakljuivali smo jo pre dve godine, za pravljenje narodnog fronta, to jest velikog demokratskog bloka (u kome bi bilo mesta i za pojedince i za politike stranke) koje bi, na naelima patriotizma (suprotstavljenog nacionalizmu) i decentralizacije, uspeo da artikulie inae neosporno nezadovoljstvo ogromne veine graana Srbije. Vojvoani su s pravom rekli taku na pljaku i mi smo ih podrali, upravo onako kako smo 339

Ivan uri kriknuli da je poslednji as da o umadiji odluuju umadinci, oni kojima je umadija drava i od zaviaja u hercegovakom kru i od kolonizovanog Dedinja. Poto sam i Beograanin, uporedo bih uzviknuo Beograd Beograanima, odnosno, Srbija onima koji Srbiju vole. Ukoliko je tano da ete biti predsedniki kandidat, onda verovatno ne mislite da je bojkot izbora pod postojeim uslovima ispravna politika odluka? Premda vam jo uvek nisam nita progovorio o tome ta zaista mislim o vlastitoj predsenikoj kandidaturi, ipak dozvoljavam sebi da prokomentariem vae pitanje. Da li e izbora biti ili nee, naalost, ne zavisi od opozicionih elnika ve od g. Miloevia. Da li e g. Miloevi u Crnoj Gori odoleti slovenakom sindromu ili ne, da li e odnosi izmeu Pala i Banjaluke biti u narednim nedeljama biti bitnije promenjeni u korist Banjaluke ili ne, najzad, da li e OEBS poslati (a time i aminovati rezultate) svoje posmatrae na izbore ili ne (ako ne poalje, to znai da e do kraja godine biti i pravih izbora, ako poalje to znai da je Miloevi prihvatio poraz u dvoboju sa Crnom Gorom kao i isporuku ratnih zloinaca) to su elementi koji neuporedivo vie utiu na politike prilike u Srbiji nego najavljena predsednika kandidatura g. Drakovia,vii odnosno najavljena antiizborna kampanja g. inia.viii Pod pretpostavkom da do izbora doe, sigurno je jedno: tamo gde nema modela udruivanja poput koalicije Vojvodina ili eventualno koalicije umadija, apstinencija e biti jo vea no na novembarskim saveznim izborima. Zato se sada iz Pariza, uslovno reeno, vraate preko Kragujevca. Da li to znai da u Beogradu nemate vie politikih istomiljenika? Ja se iz Pariza ne vraam sada: primera radi, u protekle dve godine Pokret za demokratske slobode (kome sam na elu) pomagao je etrnaest lokalnih medija u Srbiji; primera radi, ja sam samo u ovoj godini, ne raunajui umadiju, bivao u ko zna koliko navrata u Uicu, Valjevu, aku, Pritini, Novom Pazaru, selima Brankovine, po Dragaevu... Ne, nije re o tome ve o injenici da, svialo se to njima ili ne, kod politikih lidera koji stoluju u Beogradu (a zanimljivo, uglavnom nisu Beograani), postoji jedna vrsta prestonikog slepila u kome se ne vidi dalje od kruga beogradske dvojke. Iako roeni uburac, iako je, jo u doba koje prethodi

vii viii

Vuk Drakovi, lider SPO. Zoran ini, lider Demokratske stranke.

340

vlast, opozicija, alternativa ukuresmi, mojoj porodici pripadalo pola Uzun Mirkove ulice, ja od toga sindroma nikad nisam patio. Verovatno i zato to sam uz normalno beogradsko kaldrmako poreklo, imao i oca koji me je na vreme uputio, kako prema umadiji, tako i prema postojbini uria,ix ka Zaovinama u uikom kraju. No, ozbiljniji odgovor bi bio neto drukiji: Beograd je zatrpan mnotvom vlasti, pridolica, mafije, lane opozicije i intelektualaca tetoinama; a ipak, Beograd je najvei i najvaniji ulog u demokratskom osvajanju Srbije: zato, da bi se do Beograda i Beograana lake dolo, valja se domoi umadije, tanije onoga prostora na kome se moderna Srbija rodila i iji je Beograd izdanak. Koje su osnove Vaeg politikog programa i u emu se on razlikuje od onog prezentovanog pre nekoliko godina? U malo emu. Jednostavno, zalaem se za Srbiju koja bi bila decentralizovana da bi bila homogena, zalaem se za sve autonomae u jednoj dravi, zalaem se za demokratski blok svih koji su za promene bez segregacije na osnovu navodnih ideolokih kriterijuma (poto nisam bio komunista, odluno sam protiv antikomunistike histerije, poto sam istoriar po zanimanju, odluno sam protiv simuliranja na kraju dvadesetog veka ratova koji su okonani pre pedeset godina, poto sam iz svetenike kue odluno sam protiv drave koja ne bi bila laika...). Zatim, izazovno pitam: ima li neko bolju opciju, opciju koja bi bre Srbiju pomirila sa susedima i sa njenim vlastitim graanima, ima li neko opciju koja bi bila razumljivija tzv. velikom svetu? Konano, ima li koga danas u Srbiji ko bi smeo da naglas postavlja pitanja i zatrai neminovne iako neprijatne odgovore na teme kakve su: autonomija Vojvodine, budunost Sandaka, budunost izbeglica, izvesna budunost Kosova, neizvesna budunost odnosa sa Crnom Gorom, meunarodnom zajednicom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom. Na alost, nema. Evo, samo jo jedne ilustracije mere u kojoj postojee politike stranke nisu (uglavnom nisu) uspele da se razliku od vlasti a to je pitanje izbeglica. Bio sam meu onima koji su, zbog upozoravanja na pogibeljne posledice igranja nacionalnim oseanjima Srba izvan Srbije, bivali dugo optuivani za nacionalnu itdaju. Vreme je, na moju veliku tugu, pokazalo da sam bio u pravu. No, danas, kada se zalaem (kao i moji prijatelji iz Vojvodine, umadije i Sandaka) da pravo slobodnog povratka izbeglica (bez obzira kojih) na njihova ognjita mora da

ix Prota Milan uri, bio je narodni poslanik za okrug uiki i prvak Narodne radikalne stranke na njenoj osnivakoj skuptini 1881/82. do svoje smrti 1917.

341

Ivan uri prethodi bilo kakvom normalizovanju odnosa izmeu Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, primeujem da veina lidera opozicionih (sa navodnicima ili bez njih svejedno mi je) stranaka ne misle tako, tanije, misli ba kao gospoda Milutinovix i Grani:xi najpre normalizacija, potom Partizan i Kroacija, a onda podela para, pa tek onda izbeglice. Drukije reeno, izbeglice na kukovo leto. Treba li da dodam i to da, kada su po sredi izbeglice, moji prijatelji i ja imamo saveznike u demokratama Bosne i Hrvatske koji istovetno misle kao i mi. Ne znam ko su objektivni saveznici velikih beogradskih stranaka u Tuzli, Sarajevu, Rijeci ili Zagrebu, ako to nisu samo vlasti. Uostalom, pitajte izbeglice ta o svemu misle, pa i o ponaanju beogradske opozicije? Jeste li spremni da izaete na televizijske predizborne duele sa protivkandidatom kakav je eelj? Jesam, pod uslovom da se ne nalazi na spisku ratnih zloinaca Hakog Tribunala i pod uslovom da je u meuvremenu iskusio kaznu zbog nacistike prakse koju je zaveo u Zemunu. Ma, ... u stvari, spreman sam na susret sa njim i bez tih uslova koje sam naveo iskljuivo zarad podseanja na pravila igre u demokratskom svetu. A Srbija nije u demokratskom svetu. ekajte, jedino nisam siguran da li bi on bio u prilici da sa mnom razgovara: jer, g. eelj me podsea na one lutane koje as vidi as ne vidi, u zavisnosti da li ga je g. Miloevi izvukao iz mrane kutije ili ga je u nju vratio. Po potrebi. Na kraju, verovatno ste svesni da e vas neki politiki konkurenti optuivati da ste izdajnik... Jo uvek se spekulie jeste li ili ne potpisali predlog o bombardovanju Beograda? O tome predlogu govorio sam, pored ostalog, i na Studiju B, maja meseca. Tada sam, uz konstataciju da ni jedna od tubi koje sam podnosio protiv TV Beograd i Politike nikada nije nala mesta u sudovima Miloevieve Srbije, rekao i da izazivam svakoga ko bi mi pokazao gde sam i kada ovakvu klevetu izrekao te da u mu, u sluaju da se pokae da je kleveta istinita, dati na poklon moju itavu godinju platu profesora pariskog univerziteta. Naravno, niko se nije javio, isto kao to se niko od sudija Miloevieve Srbije nije setio da, zbog ljage koja mi je naneta (a da je jedina, ni po jada!), od TV Beograd i Politike makar zahtevao javno izvinjenje. No, poto, kako mi se ini, na razgovor treba

x xi

Milan Milutinovi, predsednik Republike Srbije. Mate Grani, ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Hrvatske.

342

vlast, opozicija, alternativa polako privoditi kraju, da vam odgovorim i na pitanje oko koga smo i zapoeli itav intervju: ukoliko septembarskih izbora bude bilo, na njima e zajedniki predsedniki kandidat koalicije Vojvodina, i koalicije umadija biti po svoj prilici moj veliki prijatelj i bliskomiljenik g. Mile Isakov. Kaem, po svoj prilici jer u Srbiji, a pogotovo sa meunarodnim tutorima, nita nije sasvim sigurno.

O uobraenim opozicionim liderima

A, samo da podsetim uobraene opozicione elnike: na tim izborima, u jednom Beogradu, u kome e stotine hiljada ljudi koji dan docnije demonstrirati zbog krae ali i zato to im je svega dosta, u novembru 1996. godine, apstinencija je dostizala 50 odsto birakog tela to znai da je na ulicama ve tada preovlaivao sloj onih koji sebe nisu prepoznali ni u DS-u niti u SPO-u.

O Vojislavu eelju
On je strunjak za predvojniku obuku ja nisam; on voli kolektivizaciju i kolhoze (neka svaki seljak, kome se eelj dopada, preventivno proita ta mu eelj sprema u knjiici ta da se radi) ja ne; on Srbiju i Srbe ne voli (predlagao je Srbiju do Karlobaga, Karlovca i Virovitice, a sada u Zemunu valjda iekuje granice NDH iz 1941) ja iz Paaluka i kada bih hteo, nemam kuda (eelj moe); On voli g. Miloevia ja ga ne volim; on je kukavica voli da drugi biju za njega ja ne volim da se bijem a, ako ve to i moram, bijem se sam... Demokratija, 23-24 avgust 1997 (Ljubica Gojgi)

343

Ivan uri

25. REGIONALIZACIJA BUDUNOST SRBIJE

Ukoliko e moja kandidatura pomoi demokratskom otvaranju Srbije, ja u se kandidovati za predsednika. U tom sluaju e mi pomoi i glasovi 35 odsto stanovnika Srbije koji nisu Srbi kae za Demokratiju Ivan uri. Ovom izjavom ete ponovo provocirati one koji Vas nazivaju izdajicom srpskih interesa. Verovatno, ali ja sam samo realan u bavljenju politikom. Tih 35 odsto nesrpskog statonvitva nisu neto to ja elim ili ne elim ve su stvarnost o kojoj svedoe i plajvaz i hartija. Slobodan Miloevi je jedini politiar u Srbiji koji tu injenicu istinski shvata. Kako on to koristi? To je jednostavna, bakalska raunica. Svaki put kad ne izau na izbore, Miloevi stavi 20 odsto glasova u dep. Kako e izgledati Va politiki angaman u narednom periodu? Ja se zalaem za jedan iroki narodni front u borbi za demokratizaciju Srbije, ali ne u smislu u kom je to vieno u Jugoslaviji od 45. godine naovamo. Taj front treba da okupi sve ljude koji su zainteresovani za politiku i koji ele da pomognu demokratizaciji Srbije, a pri tome moda ne ele da budu lanovi ni jedne stranke. Potrebu za takvim, narodnim frontom su, moda prekasno, uvideli i neki opozicioni lideri, ini,i recimo. U svakom sluaju, iroki demokratski pokret je poslednja ansa koju Srbija ima, jer, stranaki savezi, i kada su najbolji, prevazieni su, a treba imati na umu da Srbija nikada nije imala dobre stranake koalicije. Jo jedna stvar bez koje je demokratija u Srbiji

Savez za promene.

344

vlast, opozicija, alternativa nemogua uvaavanje injenice da u Srbiji 35 odsto stanovnika ini nesrpsko stanovnitvo. Jedini nain da se ratosiljamo ovog uasa u kome ivimo je da uvaimo i te graane Srbije. Prvi korak ka tome je da nagovorimo Albance da izau da glasaju. Porazna injenica da sada u Srbiji ivi 30 odsto odraslih ljudi koji mirne due glasaju za faiste. Ako se neto hitno ne uini, sutra e ih biti 50 odsto. eelj nije opasnost za Ameriku, on ak ne moe da ugrozi ni Bosnu i Hercegovinu, ali moe da ugrozi nas. ivite u Parizu a govorite o ljudima koji ive u Srbiji u prvom licu? Od prvog januara ove godine pa do juna, kada su poele moje zdravstvene tegobe, ja sam proveo mnogo vie vremena u Kragujevcu, aku, Senti, Novom Pazaru, Subotici, selima Srbije, nego bilo koji politiar u Srbiji. Ja sam Srbin i po ocu i po majci, znam koje muke tite Srbiju i patim sa njom. Politiko delovanje iz dijaspore ima smisla do odreenog trenutka, a posle toga vie nema smisla. Planiram, da se vratim u Srbiju i nastavim svoje delovanje. Molim Vas da kaete neto o vaem angamanu u koaliciji umadija. Koalicija umadija je taj naziv dobila ba da bi razbila ljudima strah od politikog angaovanja. Ja sam u njoj poasni predsednik i koaliciju posmatram kao jedan od naina politikog angaovanja na osnovama regionalizacije i decentralizacije, to je Srbiji u ovom trenutku neophodno. Bez obzira da li se to nama dopada ili ne, injenica je da u Srbiji postoje krajevi koji tee decentralizaciji i to treba prihvatiti kao politiku reanost. Srbiji vie koristi Vojvodina koja je zadovoljna, nego Vojvodina puna politikih tenzija. Ja sam liberal, to znai da smatram da drava treba to manje da je prisutna u drutvenom i ekonomskom ivotu zemlje, ali tamo gde je prisutna, drava treba da bude i efikasna. Decentralizacija Kosova moe dovesti do njegovog otcepljenja? Izmeu zahteva za secesiju i represije koju zastupaju lideri u Srbiji postoji mogunost konsenzusa, i to je opcija koju ja zastupam. Uostalom, ja sam imao veoma dirljive susrete sa izbeglicama iz Hrvatske koji mi kau, kamo sree da smo vas sluali. Ja sam pre nekoliko godina tvrdio da Srbi u Hrvatskoj mogu dobiti osim formalne nezavisnosti. Da li e Kosovo, po Vaem miljenju, ostati u Srbiji? U Srbiji da, ali samo srpsko ne! Decentralizacija je nunost Srbije. Kada sam omoguio da Cole Kovaevi, Nenad anak i Rasim Ljaji uestvuju na evropskom politikom formumu u Kran Montani u

345

Ivan uri vajcarskoj, svet je rekao: ovo je pria koja nas zanima. Moramo biti politiki realisti i takvu situaciju prihvatiti. Da li je to izdaja srpskog nacionalnog interesa? Ante Paveli bi bio veoma zadovoljan kako je odbranjen srpski nacionalni interes u Hrvatskoj. Miloevi, Arkan,ii eelj i drugi su postigli ono to Paveli nije uspeo: oistili su Hrvatsku od Srba. Ja sam zagovonik dijaloga i jedan od prvih inicijatora srpskoalbanskog dijaloga, u Ulcinju.iii Nije bitno da li se sagovornik i ja slaemo, vano je da postoji komunikacija. Demokratija, 14. oktobar 1997 (Nataa Jankovi)

eljko Ranatovi Arkan, voa paramilitarnih organizacija. Srpsko-albanski dijalog odran je u Ulcinu od 23. do 25. juna 1997. godine u organizaciji Odbora za zatitu ljudskih prava i sloboda u Pritini, Helsinkog odbora za ljudska prava u Srbiji i Beogradskog kruga.
iii

ii

346

vlast, opozicija, alternativa

26. SRBIJA SE DANAS NALAZI U PREDDEMOKRATSKOJ FAZI

Pre godinu dana dr. Ivan uri je tvrdio, u razgovoru za na list, da Srbija nije ni kroila u demokratske procese. Danas, nakon svih postizbornih dogaanja, po reima naeg sagovornika, Srbija je ula u preddemokratsku fazu. Reklo bi se da je napravljen poetni, dugooklevajui, korak na putu ka stvarnoj demokratizaciji drutva na ovom tlu. Ja sam as u Parizu, as u Kragujevcu i Beogradu, a najvie sam u umadiji. Smatrao sam da moja pomo zemlji treba da se iskae vie kroz ono to znam i umem, nego kroz priu za medije. U Pokretu za demokratske slobode, jo prolog leta doneli smo odluku da podrimo koaliciju Zajedno, insistirajui na samom poetku na njenom irem karakteru, a naroito ovde u umadiji. Nai prijatelji u Kragujevcu, pobednici sa liste koalicije Zajedno, na novembarskim lokalnim izborima, imam utisak, da su to sa poverenjem i panjom prihvatili. U Kragujevcu, ini se da je situacija manje loa u politikom pogledu nego u drugim mestima. Moje angaovanje je vezano za Kragujevac, ve samim tim to jedna letimina politika analiza pokazuje da je Srbiji preko potrebno da rodoljubi spasavaju ono to su joj upropastili nacionalisti. Oigledno da srpski nacionalisti nita dobro nisu doneli svom narodu. U umadiji se pre stotinu godina ve jednom raala moderna Srbija, taj put ponovo predstoji Srbiji, i logino je da on ponovo pone odavde. Inae, ovde imate manje intelektualnih tetoina od onog broja koji se vrzma po Beogradu, a objektivno ne znate emu oni slue, osim to umeju da napiu poneki memorandum, koji posle otera nekoliko desetina hiljada ljudi u smrt. umadija je ekonomski ojaena, gradovi su ekonomske ruine, pitanje je ta e od svega ovoga biti? Ali, postoji jedna samosvest. Oni koji su jednom u 347

Ivan uri prolosti stvarali ovde modernu Srbiju i njihovi sadanji potomci, imaju istanano ulo za elemente onoga to bismo mogli nazvati laikom demokratinjom, to je veoma vano. Ovo kae za Zapise prof. dr. Ivan uri, poznati vizantolog i nekadanji predsednikki kandidat na izborima u Srbiji 90-tih godina, a sada predsedni Pokreta za demokratske slobode Mislim da je zaslueno da koalicija Zajedno bude nosilac jedne sveobuhvante alternative ovoj vlasti, jer ona je ta koja je na ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji demonstrirala skoro tri meseca. Ali, da bi se jedno opoziciono ponaanje pretvorilo u alternativu, potreban je jedan minimalni program. Lino sam iznenaen da do sada takvog minimalnog programa koalicije Zajedno u javnosti nije bilo. Pri tom ne mislim na sloene tekstove ekonomskog i ideolokog karaktera ve pre svega na jedan minimalan program, koji bi sve demokratske snage Srbije okupio pod jedan otvoreni kiobran. Postoje pitanja pred kojima se nalazi svaka alternativa u Srbiji, ma koliko ona bila neprijatna, a na njih mora odgovoriti najpre koalicija Zajedno. Ima ih u Vojvodini, uoj Srbiji i Sandaku. Drugo pitanje odnosi se na autonomiju Vojvodine i tu koalicija Zajedno ima moralno pravo da prva artikulie program alternative na delu pitanja oko autonomije Vojvodine. Sledee pitanje tie se budunosti Kosova. To su sve neprijatna pitanja, ali ne odgovarati na njih i ne odgovoriti na objektivno najtee pitanje, a to je pitanje budunosti odnosa izmeu albanske veine i srpske manjine na Kosovu, i uopte Kosova u odnosu na Srbiju i balkansko okruenje, znailo bi zabijanje glave u pesak. Zatim pitanje stava prema meunarodno priznatoj BiH i u tom kontekstu stava bez ikakve ambivalentnosti prema onome to jedino meunarodna zajednica prihvata, a to su granice te BiH u rastegljivim interpretacijama pravne prirode, ali to se tie geografije tu sigurno nedoumice nema. To isto vai i za odnose sa Hrvatskom. Postoji jedno vrlo vano pitanje gledano iz patriotskog ugla, moda i najvanije, a to je pitanje odnosa prema Srbima izbeglicama u Srbiji i, uopte, taj problem svih izbeglica. Zvanina politika Beograda ovo pitanje ignorie kao da ne postoji, ono ne figurira u meudravnim pregovorima Hrvatske i Srbije. Zanemarivanjem tog problema sada, ostavlja se mogunost za budue nove konflikte i prekrajanje granica. Drugi problem vezan za ovo pitanje jeste povratak izbeglica tamo gde su njihovi preci i oni iveli. Radi se, u konkretnom sluaju, o vie stotina hiljada srpskih

348

vlast, opozicija, alternativa izbeglica danas u Srbiji iz Hrvatske i BiH, ali to onda kao princip mora vaiiti i za izbeglice svake druge provenijencije. Da li su ovo najvanija pitanja? To su pitanja na koja se jako brzo moraju dati odgovori iz dva razloga. Prvi je taj to to meunarodna zajednica zahteva, da bi poverovala, da iskazano nezadovoljstvo jeste elja veine graana za promenama u Srbiji. Drugi razlog jeste dobijanje meunarodne pomoi bez koje se ne moe. Zato lideri koalicije Zajedno, kao nosioci alternative, moraju pruiti ruku svim onim demokratskim snagama kojima je stalo do promena u Srbiji, jer ona sama, i da je najbolja na svetu, nije dovoljna, uz sve potovanje za ono to je do sada koalicija Zajedno uradila. Ali, doao je i trenutak da se postavi pitanje ta dalje? Ako se alternativa u Srbiji, iji e niosilac pretpostavljam biti koalicija Zajedno jasno ne artikulie i ne odgovori na pomenuta pitanja, bojim se da e, imajui u vidu katastrofalnu ekonomsku i socijalnu situaciju, otvoriti novu ansu Slobodanu Miloeviu da politiki preivi, a to je da se on sutra na novim izborima ispostavi kao manje zlo u odnosu na populizam, nacional-socijalizam provenijencije jednog eelja. Tada e biti dva zla, jedno manje, drugo vee, ali nee biti nikakvog prostora za demokratsku Srbiju. Studentski pokret insistira na svojoj autonomnosti i politikoj distanci prema koaliciji Zajedno. Objektivno gledano to to studenti oseaju jeste veinsko oseanje svih graana Srbije, eljnih promena. Dogodila se nepravda ija je rtva jedna politika koalicija demokratske orijentacije. Svi smo kao demokrate na strani te koalicije u onome gde je ona bila pokradena. S druge strane ne moramo i ne elimo sve nae elje za promenama da poistovetimo sa jednom koalicijom, elimo da to neto bude ire. S tree strane, zato u svemu dajemo prednost koaliciji Zajedno, zato to je ona tu, konkretna, postoji, i ona je oteena. Otprilike, to je stav studenata. Ono to moramo imati na umu kod studenata a to je i pitanje kraja veka, odbijanje da se imaju lideri. To nije generacija 1968, 1917, 1789. kada govorimo o nekim revolucijama u svetu. To su studenti koji ne ele revoluciju. Oni prosto ele promene ovde, znajui da su im vrata sveta sve vie i vie zatvorena i krajnje pragmatski gledajui na sve, oni znaju da ostatak ivota moraju provesti u Srbiji. A ako je tako, oni budui svoj ivot ele da uine boljim od njegovog poetka. Oni se svakako odlikuju poletnou, nekorumpiranou i ono gde su oni mnogo mudriji od svojih starijih sugraana to je odbijanje revanizma, to je izuzetno vano. Ako elimo okupljanje svih 349

Ivan uri graana eljnih promena, koji bi odraavali socijalni konsenzus Srbije, vrlo je vano da pri tom pridobijemo neistomiljenike, a ne da ih cementiramo na suprotnoj strani, stvarajui tako dva meusobno suprotstavljena ealona koji sutra mogu i da se biju, a to nam nije elja. Prema tome, gde god je demokratska kooalicija Zajedno dola na vlast u Srbiji, fatalnu greku ini ponaajui se revanistiki. Postoji pretpostavka da e Miloevi pribei novoj taktici raspisivanje izbora na svim nivoima. Gde moe on sada da se izmesti sa nekom politikom funkcijom? Postoji jedna teza koju treba relativizirati, a to je da e Miloevi produetak svog politikog ivota potraiti na saveznom nivou, kao eventualni budui predsednik SRJ, uz sve dodatne poslove koje treba obaviti za tako neto (promena Ustava, podrka Saveznog parlamenta itd). On moe obnavljati izbore na sva tri nivoa, kako ste to Vi sugerisali, ali njemu, izvan tih kombinacija predstoji jedina ansa, a ona ne zavisi od njega, nego od nas, od artikulacije naih potreba za promenama koje su se kristalisale oko koalicije Zajedno. U suprotnom, iako sada izgleda nerealno, jedan broj graana prei e na stranu onih koji obeavaju ekonomiju jednakih stomaka, koji su protiv mundijalista, kosmopolita i intelektualaca. Ima takva stranka kod nas koja to suptilno radi, zove se Srpska radikalna stranka koja ima dva oslonca vlastitog programa. Jedan je ekstremni nacionalizam, violentni, drugi je neodgovorni, socijalni populizam, t. j. obeanje socijalnog raja. Ne znam kooliko su ljudi toga svesni, poslednjih meseci g-din eelj osnovicu svog vlastitog udvaranja biraima prebacuje sa nacionalnog na socijalni aspekt. Na vladatrski brani par ivi u skladnoj ljubavnoj simbiozi, budui da je Miloevi nedavno izjavio, da, za sve to je dobro uradio u ivotu, treba da zahvali svojoj supruzi. Ja sam verovala da on vie voli nas nego enu? Kod branog para Miloevi Markovi je interesantno to to je njegova supruga zastupnik nekakve puristike, marksistiko-lenjinistike dogme koja navodno, nikada nije pravilno interpretirana, ak ni u Titovo doba, i sada bi ona, eto tako, trebalo da bude protagonista obnove marksizma-lenjinizma u ovom delu sveta. Poto nisam antikomunista, to moe da bude ak i dirljivo, mene intrigiraju ljudi koji ne veruju u tu vrstu nazora, kada se iza toga ne bi prikrivao onaj sloj ljudi i konglomerat velikih dravnih preduzea koja nisu nita drugo do fabrike za pranje novca. Uticaj u svemu tome g-e Markovi na njenog supruga je ogroman.

350

vlast, opozicija, alternativa Slobodan Miloevi, bolje reeno, njegov klan, jeste danas jedan od najbogatijih politiko-mafijakih klanova na svetu. Imovina se meri milionima dolara, to ne kaem ja, to kau vrlo ozbiljne svetske novine, a poneto i znamo od toga, to on ima. Dovoljno je da pomenem jednu banku, koja se ak tako bezobrazno zove, nosi njegov nadimak COBI banka na Kipru. Da ne govorimo o jahtama i avionima za put spremnim Jedan od elemenata nerazumnog ponaanja Slobodana Miloevia je svakako njegova ena, jer, moram da priznam, po prvi put, otkako g-a Markovi izlae vlastite stavove o Marksu, Engelsu, Lenjinu, cveu, pticama i kojeemu, ja iskreno verujem, da ona iskreno veruje u ono to govori, to je veoma opasno. Oigledno je da je ona istinski privrenik dogme, prema kojoj jedini model promene vlasti jeste revolucionarni, t. j. u krvi. To znai da ona tim maksimalizmom u razmiljanju, poziva nas da se latimo oruja i da se bijemo. Taj izazov koalicija Zajedno nije prihvatila. Drugi uzrok loih poteza Slobodana Miloevia jeste pobuna vlastitih slugu u SPS-u, posle poraza na lokalnim izborima. Izgleda da je on u poetku bio spreman da prizna poraz. Ali, ako su tane zapadne procene da je negde oko 400.000 ljudi u direktnoj vezi sa SPS-om i samim tim privilegovano, jasno je, da je bar polovina oteena gubitkom pobede na lokalnom nivou, i da je vrila pritisak na Miloevia da se izborni poraz ne prizna. Najbolji primer je Ni i izvesni Mile Ili.1 Iz ove krize se ne moe izai bez stranog kapitala, Srbija je pri tom zemlja visokog rizika u svakom pogledu. ta dalje? Svima je jasno da je ovo poetak kraja vladavine Slobodana Miloevia ali nikome jo nije jasno, da li smo u stanju da mu stvorimo alternativu. To nije dobro, ali nije ni dovoljno samo rei da ste protiv njega, da hoete slobodne medije, da hoete demokratiju, pa da svi graani poveruju da je alternativa tu, a pogotovo da e to nekom na zapadu biti dovoljno da vas odmah podri, kada znaju da je Kosovo bure baruta, jer znaju ta je Bosna, jer znaju ta moe biti budui sukob sa Hrvatskom, ogromni problemi sa izbeglicama, evropske tenje ka autonomizaciji i regionalizaciji i vrlo dobro se zna na zapadu da Srbija jo uvek nije u demokratskoj ve preddemokratskoj fazi, u kojoj, objektivno govorei, jedna koalicija nek je i najbolja, nije dovoljna za tako delikatne drutvene procese. Mi se jo uvek ne opredeljujemo da li smo za Kenza ili Fridmana,

Mile Ili, predsednik optinske skuptine u Niu.

351

Ivan uri za direktne ili indirektne poreze kao u razvijenom svetu, nego jesmo li demokrate ili nismo. ta mislite o Vojislavu Kotunici kao demokratskom nacionalisti? Ja imam razumevanja za koherentnost razmiljanja i obrazovanje Voje Kotunice. Ono za ta imam najvie respekta to je integritet oveka koji je, koliko je meni poznato, nainom ivota od prvog dana politikog angaovanja, do poslednjeg dana, ostao vrlo skroman, to je veoma pohvalno. Iskreno bih voleo da sa njim polemiem oko mogunosti spajanja nacionalizma sa demokratijom. Demokratija ne sme biti anacionalna, zato i insistiram na rodoljublju i patriotizmu. Ne postoje demokrate nacionalisti. Postoje demokrate patrioti, suprotno njima su nacionalisti. Moja uloga jeste, kao i svakog drugog oveka koji je ponikao sa ovog tla, da pomognem u onoj meri koliko umem i znam, da narodu iz koga sam ponikao bude bolje. esto, moda, u tome i greim, ali jedno je sigurno da sve to radim, radim ispunjen dobrim namerama, mada ponekad, pogoen raznim insinuacijama umem da kaem da je moje rodoljublje potpuno besplatno, niim ga nisam naplatio, ak ni jednim metrom drutvenog stana. Pokret za demokratske slobode jeste politika organizacija i na cilj jeste artikulisanje politike alternative u Srbiji. Zato i jesmo podrali koaliciju Zajedno i zato insistiramo od samog poetka da Srbiji nije dovoljna bilo kakva koalicija, ve da je potrebno neto vie od toga. To je na zadatak na kome radimo od poetka. Zapisi, 1997. (Svetlana Zari)

352

vlast, opozicija, alternativa

PRILOZI

353

Ivan uri

354

vlast, opozicija, alternativa

1. Latinka Perovi INTELEKTUALNA I MORALNA POBUNA

Ivan uri, od koga se tako prerano opratamo, bio je miljenik bogova. Prema njemu je neobino izdana bila priroda. Podarila mu je talenat i lepotu. Ni ivot nije krtario. Ivan uri je bio kolenovi. Njegov praded po ocu bio je uveni prota Milan uri, decenijama radikalski poslanik iz Uica. Deda po majci, knjievni kritiar Milan Bogdanovi. Roditelji njegovi, mati Nana Bogdanovi i otac Duan Zinaja uri, bili su profesori Beogradskog Univerziteta, a ujak njegov srpski i evropski intelektualac Bogdan Bogdanovi, takoe. Nema elite ni elitizma bez bogatstva i tradicije. Ovo drugo, Ivan uri je sasvim sigurno imao. Mnogo toga to drugi moraju sami da stiu, on je nasledio. U svom malom svetu ljudi od knjige u kome se naao od roenja, on je upijao znanja i udisao etike vrednosti. Bio je na putu da blistavo nastavi tradiciju ove srpske graanske porodice koja je saela jednovekovno iskustvo i dramu tankog srpskog graanstva. Da li je Ivan uri morao da ode u politiku? Da li je to izvan tradicije srpskog intelektualca? Ali, da li je ono zbog ega je preseena njegova naunika karijera na Beogradskom Univerzitetu i bilo politika? Ivan uri je postao pobunjenik. ifte su u tome videle pozu, nacionalisti izdaju. A njegova je pobuna bila intelektualna i moralna. U stvari, egzistencijalna u najirem smislu rei. On nije pristao na sveopte posrnue Srbije, upravo kao Srbin. Obeleen kao izdajnik, on e, meutim, ostati u onoj krhkoj vertikali oko koje je jedino mogua obnova srpskog naroda, ako nje, te obnove, uopte bude. Ivan uri je, pouzdano znam, verovao u misiju liberalnog srpskog intelektualca i mislio je da ne postoji samo jedan nain na koji se ta misija vri. Ali, od prve vesti o njegovoj fatalnoj bolesti, ja neprestano mislim o onom pitanju koje je Isidora Sekuli zadavala sebi: 355

Ivan uri Zato se ovde daroviti gase, ve u drugoj-treoj generaciji. Deo odgovora na to sudbinsko pitanje odnosi sa sobom zauvek istoriar Ivan uri. Re na komemoraciji profesoru Ivanu uriu, novembra 1997. Latinka Perovi, Ljudi, dogaaji i knjige, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Svedoanstva 1, Beograd, 2000.

356

vlast, opozicija, alternativa

2. GOVOR MIODRAGA ISAKOVA, PRILIKOM POLAGANJA URNE, NA NOVOM GROBLJU U BEOGRADU, 6. DECEMBRA 1997. GODINE
Da smo bili pametni mnogo toga smo mogli nauiti od naeg prijatelja dr Ivana uria. Hoemo li ita umeti da iskoristimo od njegove mudrosti kad ve na prvom koraku ne potujemo jednu od njegovih najvanijih poruka da se treba kloniti velikih rei, jer velikim reima je sluen njegov narod i unitena njegova i naa drava. Ja se ovom prilikom izvinjavam i njemu i vama, ali bez velikih rei o Ivanu uriu ne umem da govorim. Po mnogo emu Ivan je bio pojava koja je trala na kulturnoj i politikoj sceni Srbije i time izazivala zavist mnogih. Ali, umesto da se takvi stide, umesto da se stide oni koji su nas brukali i u zemlji i u svetu stideo se i u njihovo ime Ivan uri. Na alost, tu koliinu stida, koju je hteo da preuzme na sebe, da bi olakao svima nama, fiziki nije mogao da podnese. Nas je samo delimino oprao, ali je zato potroio sebe. Da li da mu se zahvalimo ili da ga ispsujemo zbog toga, kako je to ve red i obiaj na ovim prostorima. Moda bih i to uradio da je on sada meu nama, ovako ne ostaje mi drugo nego da se poklonim pred urnom najmlaeg naeg, a ipak grkog viteza, koji je viteki podnosio sve lomae koje su mu ovde pripremali, i koji je izgoreo iznutra jer nije hteo da kuka, i da se to eventualno uje (da ne bi neko pomislio kako smo primitivni). to da se laemo, bio je skoro savren, posebno u politici ni kadar, ni harizmata, ni ofucani disident, ni junoa sa zaralom kaikom ili minuom svejedno. Operisan od vulgarnog nacionalizma, ve svojom pojavom i ponaanjem sugerisao je superiorno i za mnoge nedostino gospodstvo u vreme kada smo svi naprasno eleli da postanemo gospoda i 357

Ivan uri da se tako oslovljavamo. I nevisnost, koja iritira neiste savesti, ak i kod onih koji su je se odavno odrekli. Imao je na prijatelj nesreu da bude mudar u vreme gluposti i ludila, da bude ist i lep u vreme prljavih, runih i zlih, da bude odvaan i dosledan u vreme kameleona koji ne podnose svedoke svog preruavanja. Valjda e ga sada svi, konano, ostaviti na miru i valjda emo mi preostali umeti da uradimo ono to smo sa njime zapoeli, a da ga ne poteemo ba uvek kad se osetimo nemonim. Neka poiva u miru! Slava mu i hvala! Ivan uri, Istorija pribeite ili putokaz, Alternativni kulturni centar Civis, Kragujevac, 1998.

358

vlast, opozicija, alternativa

3. Latinka Perovi PORAZ POJEDINCA1

Historijsku znanost ne ine samo napisane knjige o povjesti, niti samo veliki nizovi znaajnih izvora. Nju simboliziraju i ljudi znaajni historiari. Ivo Goldtajn u povodu smrti Ivana uria

Knjigu karakteristinog naslova Istorija pribeite ili putokaz Ivan uri (19471887) pisao je punih sedam udnih leta, od 1984. do 1990, a izmeu svoga trideset sedmog i etrdeset treeg leta. Nema nikakvog paradoksa u tome da je ova knjiga, koja se raala u jednom dramatinom trenutku nae i svetske istorije, plod pre svega istoriarskog uma i istoriarskog umea i intuicije. Na izazov vremena, Ivan uri je odgovorio kao istoriar: razmiljanjem o istoriji i pozivom svojoj profesionalnoj sabrai da mu se u tome pridrue. Jer, u potrazi za izgubljenim identitetom na razmeu epoha, istorija se poela smatrati panacejom. Raspravljanje o smislu, mogunostima i dometima istorije relativisalo bi, smatrao je uri, preterana oekivanja od istorije. Osim toga, doprinelo bi preiavanju nekih pojmova ija je dnevna upotreba ve nagovetavala dalekosene posledice ne samo po poziv istoriara. Re je, u prvom redu, o potrebi razlikovanja istorijske svesti, u kojoj su nataloeni mitovi, i istorijskog

1 Ivan uri, Istorija pribeite ili putokaz, Alternativni kulturni centar Civis, Kragujevac, 1998.

359

Ivan uri miljenja, koje je rezultat znanja o prolosti, to jest prouavanja istorijskih procesa u celini onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebali da budu. Istiui skromne rezultate koje je tadanja jugoslovenska istoriografija bila ostvarila u demistifikovanju istorije, u otkrivanju njene vene dinamike, Ivan uri je visoko cenio korake koje su u tom pravcu uinili Bogo Grafenauer i Sima irkovi, Mirjana Gros i Andrej Mitrovi. Na drugima je, naravno, da konstatuju da je u taj neveliki krug suvereno uao i on sa svojom knjigom Istorija pribeite ili putokaz. On ju je oprezno nazvao knjigom svatarom. Ali, u njenom sreditu je istorija. I samo istorija. U tobo usputnom pokuaju Ivana uria da odredi anr svoje knjige, krije se njegovo vlastito samoodreenje kao istoriara. Ve na njenoj prvoj stranici, otkriva u koju je tradiciju, na vlastitom tlu, on ukorenjen: Posredi je, dakle, svojevrsno iverje (ta re mi je izuzetno draga, verovatno i stoga to je, svakako nehotino, vazda povezujem sa mudrim Ilarionom Ruvarcem, zatitnikom srpske razborite istoriografije). To iverje prhnulo je, dakle, iz stabla srpske kritike istorijske kole. Pomenue uri jo i prtljag Dositeja Obradovia. Razvijajui vlastito shvatanje istorije, uri je izrazio senzibilitet nove generacije istoriara. One koja se nala na stvarnom raskru istorije, koja je, kako bi on rekao, u svom iskustvu ve imala i postindustrijsko drutvo i postkomunizam. Posle proklamovanog kraja istorije nakon ruske revolucije 1917. i nakon dva svetska rata u XX veku, istorija je poela da potiskuje teoriju. Pred istoriarem su se otvarale nove mogunosti. U isto vreme, poveavali su se i rizici. Ivan uri je simbolisao tenje ka istoriji osloboenoj od zakonitosti, nunosti, od objektivne istine, ka deideologizovanoj istoriji. Po svom shvatanju istorije, koje je nezamislivo bez velike erudicije i iroke kulture, po nainu na koji je to shvatanje izrazio, u emu mu je teko nai vie ravnih u novijoj srpskoj istoriografiji, Ivan uri je bio izrazita osobenost. U svim pozivima, takvi kao to je bio on, izazivaju svuda, u najmanju ruku, plemenitu zavist. Ali, ovde se osobenost ne prata, jer se doivljava kao otkidanje od celine, kao njeno ugroavanje. Trpljeno kao misaona veba na margini istoriografije, shvatanje istorije Ivana uria, kao prizma kroz koju je on proputao prolost vlastitoga naroda, shvaeno je kao nacionalna izdaja. To e pratiti njega mrtvog, ali i svakog ivog njemu slinog, sve dok bude postojalo drutvo koje e od istoriografije zahtevati samo obrazlaganje dnevnog politikog

360

vlast, opozicija, alternativa injenja, ali i dok istoriografija ne bude ila dalje od reprodukovanja istorijske svesti. Za totalitarni nain miljenja svako razlikovanje je, po definiciji, izdaja. Za takvu osudu argumenti su ista nadogradnja. Vano je znati da je to pojava dugog trajanja. Ime Ivana uria je samo jedno u nizu onih imena u istoriji srpske kulture kojima je poricano pravo na izdvajanje iz mnotva, na nepokoravanje trenutnom stanju duha, na razlikovanje. Dokazi za to su brojni i bitni su za istoriju naeg mentaliteta. Ako je Le Gof u pravu kad tvrdi da se mentalitet... manifestuje na najjasniji nain u neracionalnom i nenormalnom ponaanju, onda je Ivan uri, u provali takvog ponaanja u naem drutvu u poslednjoj deceniji, bio predodreen za pomenuto nadograivanje dokaza o izdaji. U bogatom knjinom fondu Univerzitetske biblioteke Svetozar Markovi, u Beogradu, nalazi se knjiga slavnog francuskog istoriara ora Dibija Vreme katedrala. Srpski prevod ovog dela objavio je beogradski Nolit (1989), u svojoj biblioteci Istorija, koja je sama po sebi, bila dobar znak da naa istoriografija nastoji da uhvati korak sa svetskom istoriografijom. Predgovor za srpsko izdanje dela, pod naslovom Trijumf pojedinca u savremenoj francuskoj istorijskoj misli, napisao je Ivan uri. To je oznaeno samo diskretnim potpisom autora na kraju ovog briljantnog istorijskog eseja. Ali neko od italaca Univerzitetske biblioteke, koju koriste mahom obrazovani ljudi, osetio se obaveznim da sledeeg eventualnog itaoca upozori na opasnost, i uz sam naslov Predgovora itko je dopisao: Predgovor Ivana uria, oveka sa spiska evropskih intelektualaca koji su se zalagali da se Beograd bombarduje. Inae, gospodin uri je roeni Beograanin. Pomenuta napomena ima znaenje upozorenja na boci smrtonosnog otrova ili na kutiji razarajueg eksploziva: ne dirat, odnosno ne itati! Ovakve duboko intimne presude i jesu autentine manifestacije totalitarnog duha koji proizvodi i hrani i totalitarni sistem. Ivan uri se nikada nije zalagao da se Beograd bombarduje za to ne postoji nijedan dokaz. Ali itaocu ora Dibija i nije do istorijske istine. Ona njega ne interesuje u detalju zato to ga ne interesuje u celini. On zna samo za jednu istinu, kojoj nisu potrebni dokazi. U svom radu iveti u Carigradu pod Paleolozima: palate i daare (1988), Ivan uri je pisao da je Vuk Stefanovi Karadi, pre 150 godina, zabeleio kako Srblji pripovijedaju da Carigrad nijesu ljudi zidali, nego da se sam sazidao. Takvo poimanje Carigrada, Ivan uri je tumaio jednostavnom istorijskom realnou. Naime, srpska patrijarhalna svest 361

Ivan uri turskoga doba... nije mogla sebi racionalno da priblii grad kakav je bio osmanski Carigrad. Nije mogla, poto ga nije imala u sopstvenom istorijskom iskustvu... I, sve dok ta iskustva nije stekao u uem zaviaju, ovek nepostojee Evrope gledao je na Carigrad kao na pojavu izvan i iznad ustaljenog reda stvari, ujedno blisku i daleku, eljenu i mrsku, a svakako mitsku. Ivan uri se, dakle, ne samo po mestu roenja, ve ni po pozivu, nije mogao zalagati za ubijanje grada: Beograda, ali ni Dubrovnika, Vukovara, Sarajeva... Naprotiv, kao istoriar, dao je pravac: mrnju prema gradu u ratu na prostorima bive jugoslovenske drave treba traiti u patrijarhalnoj svesti, u mitu. Prvo izdanje knjige Istorija pribeite ili putokaz (1990) uri je poverio sarajevskoj Svjetlosti. Istina, objasnie, ne toliko zbog Sarajeva koliko zbog Svjetlosti. Odnosno zbog Gavrila Grahovca i Ivana Lovrenovia, plemenitih ljudi koji su imali veru, i nisu je izgubili, u postojanje naeg kuturnog prostora. Postojanje, a ne jedinstvo. Prvo podrazumeva razlike, otvorenost, strujanje, radost komunikacije. Drugo zatvorenost, nasilje nad razlikama, njihovo ponitavanje i pretapanje u celinu, da bi se njome lake vladalo. Ovu knjigu, izgubljenu u vihoru rata i marginalizovanu pre nejgovog poetka, prijatelji Ivana uria vraaju sada itaocima. Ne usuujem se da tumaim njihove motive, ali doputam sebi da cenim efekat njihovog poduhvata. Novo izdanje knjige Istorija pribeite ili putokaz upravo danas izraz je krhkog ali neugaenog otpora duhu totalitarizma koji sve pretvara u sivu masu, u bezoblian materijal. Nakon dramatinih i sudbonosnih istorijskih zbivanja: raspada jugoslovenske drave, drobljenja srpskog nacionalnog korpusa, prekida istorijske tendencije ka evropeizaciji srpskog naroda, trijumfa premandurenog totalitarizma, nepodnoljivo teke svakodnevice i gubitka perspektive knjiga Ivana uria je, upravo u asu njenog drugog (dopunjenog) izdanja, jo vri dokaz superiornosti istorijskog miljenja nad istorijskom sveu, racionalnog nad mitskim. Ali, za razliku od ora Dibija, pojedinca koji je trijumfovao u francuskoj istorijskoj misli, Ivan uri je poraeni pojedinac u srpskoj istorijskoj misli. Sa svojih sedamdeset radova, sa prevodom svoga glavnog dela Sumrak Vizantije vreme Jovana Paleologa 13921448 (1984) na velike evropske jezike, Ivan uri je, kau, mogao ovde napraviti karijeru. Ali on se usudio da iskorai iz zadatih okvira, da o svom pozivu razmilja racionalno, to ne treba izjednaavati sa potcenjivanjem iracionalnog u 362

vlast, opozicija, alternativa samoj istoriji. Sa stanovita svoga shvatanja istorije, o onome to se dogaa govorio je preko onoga to tome prethodi. Drugim reima, nastojao je da identifikuje procese dugog trajanja. Ivan uri se okrznuo, nazovimo to tako, o politiku. Ali, njegov poraz u njoj bi bio irelevantan da nije povezan sa njegovim radom u esnafu. On je oseao povezanost profesionalnog i politikog u svom porazu, kao to su je, nema sumnje, drugi oseali u svojoj pobedi. Kakav je, uostalom, efekat onih koji su, sa uverenjem dunim potovanja, zastupali stanovite da se dignitet struke brani najuspenije samo s one strane svakog javnog angamana. Oseajui gorinu poraza, ali jo uvek ne bez svake nade, Ivan uri se, na poetku rata u Jugoslaviji, obreo u Francuskoj. Nimalo sluajno. On je, kako je sam rekao, proao jednu hiljadugodinju istorijsku lekciju koja se naziva Vizantija. Bio je ak Georgija Ostrogorskog, vizantologa svetskog glasa. Najblia mu je bila francuska istoriografija. Najpre il Mile (17981874), taj samouki istoriar etnolog, koji je prvi tragao za totalnim Srednjim vekom. Zatim kola oko asopisa Anali (1929), koja je dovela do preokreta u svetskoj istoriografiji XX veka. Naroito njena druga generacija (1957) oko Fernana Brodela. Ivan uri nije bio fanatini i militantni analist. Konstatacijom da: Na alost, Brodelovi aci ne piu o nama, a kod nas nisu ni preterano poeljni, on ne pledira za dominaciju ove kole u srpskoj istoriografiji, ve samo za mesto i za nju. Ipak, za svoje shvatanje Istorije, Ivan uri najvie duguje analistima: dogaaji iz ugla dugog trajanja, svakodnevica kao bavljenje prolou u celini, komplementarnost nauka o oveku u konkretnom sagledavanju celovite prolosti, uporedna istorija kao uslov naune istorije, mnoina (i to nehijerarhizovana) izbora a ne programa. Najzad, ako je Ivan uri u svojoj potrazi za nepostojeom istorijom, uopte traio uzor, on ga je, gotovo izvesno, nalazio u francuskoj istoriografiji. Bio je to neprikosnoveni istorijski zanatlija, or Dibi. uriu je sutinski bilo najblie njegovo vjeruju istoriara: Najpre, to je volja za nezavisnou, predrasude i u odnosu na onaj lukavi zatvor koji stvaraju ideologije, i iji nesvesni zatoenik postaje svako od nas. Zatim, zahtev za strogou. Istorijom se ne bavi bez obaveza, bez vernosti informacijama, tim rasutim krhotinama koje prikupljamo, koje nastojimo saoptiti jedni drugima, no koje nemamo prava da ispravljamo, prenebregavamo niti uklanjamo. Treba da ih vrsto drimo na njihovom zasluenom mestu, kao nesalomljive temelje na kojima razapinjemo na san. Dobro sam rekao san. Kako, na kraju krajeva, bez sanjanja, bez 363

Ivan uri preputanja mati, istoriar moe da sjedini te razbacane delie, da okupi iscepane prnje, iupane iz seanja. Ovde i trea vrlina postaje neophodna, a to je oseajnost, kazau ak senzualnost, koja jedina pomae istoriaru da se zaboravi, da se iskljui iz vlastite sadanjosti, ne bi li se poistovetio sa svedocima koje nagovara da posmatra svet njihovim oima, izgraujui, izmeu sebe i njih, to jest onoga to govore, dvosmislenu vezu, oito senzualnu... Ipak ove tri vrline ne bi bile dovoljne. Ako istoriar naui da upoznaje druge sa onim to veruje da je otkrio, ako je voljan da prizna sopstvenu nesigurnost, da opie nesigurne prolaze kojima se esto provukao, jo uvek mu je potrebno, jer istorija je takoe, a ja verujem i naroito vetina dobrog govora, da ima taj dar, blago lepog pisanja, jednostavno, precizno... Sve ove vrline, dabome u razliitoj meri, mogu se uoiti ne samo u celokupnom delu Ivana uria, nego i u njegovoj po obimu nevelikoj knjizi Istorija pribeite ili putokaz. On je, pre svega bio istoriar. Potrebu da to i sam naglaava poeo je da osea od trenutka kad je njegovo intelektualno angaovanje izilo iz domena profesije. Strah da se i njemu moe zameriti da istoriju upotrebljava, ali i stvarni rizik da mu se to dogodi, uinio ga je opreznijim i stroijim. Poslednjih godina ga je, moda, ak i paralisao. Budunost, pisao je, nije polje zanimanja jednog istoriara, osim ako nije voljan da se otisne u druge, neistorijske vode. No, tu ga zanat samo delimino titi. Ostatak sudbine odreuje mu politika dalekovidost, u najboljem sluaju ojaana znanjima prolosti. Istoriar po vokaciji, Ivan uri nije ni mogao koristiti istoriju za politike projekcije. Tu je, za njega, prestajala naunost, a poinjala ideologizacija prolosti. Samo, ovaj put, sa pozicija nacionalizma. Istorijska znanja su ga upuivala na zakljuak da se to mora zavriti u uvrenju totalitarizma. To ga je vodilo saznanju da su mogunosti za deideologizovano drutvo u kome bio ono, to shvatanje, moglo uopte opstati. Da li je njegova smrt cena kojom je to saznanje platio? Na to je pitanje teko odgovoriti, ali je izvesno da je, za mnoge njegove ake, njegov odlazak bio simbolian. Sa njim kao da su otile i njihove nade. Naravno u istoriji nije nita definitivno. Ali, svako od njih ima, kao to je i Ivan uri imao, samo jedan ivot. Beograd, oktobra 1998.

364

vlast, opozicija, alternativa

4. Prof. dr Dragoslav Petrovi VERA U NEPROLAZNE VREDNOSTI

Prolo je deset godina od smrti prof. dr Ivana uria. Roen je 30. oktobra 1947. godine u Beogradu. Zavrio je klasinu gimnaziju i studije istorije na Filozofskom fakultetu. Uenik Georgija Ostrogorskog i budua jedna od najmarkantnijih figura beogradske vizantoloke kole, ve u svom diplomskom radu jasno je ispoljio ta e biti njegovo osnovno interesovanje u struci koju je odabrao. Tema je bila Vizantijski inovi u srednjovekovnoj Srbiji. Magistrirao je 1974. radom o jednoj od najmonijih vizantijskih magnatskih porodica Porodica Foka. Doktorirao je 1982. sa tezom iji je naslov bio Vreme Jovana VIII Paleologa. Njegova bibliografija sadri 83 jedinice, pri emu se izdvajaju dve knjige. Prva je Sumrak Vizantije koja je doivela ak tri izdanja. Ona predstavlja njegovo najznaajnije i najzapaenije delo, prevedena je na francuski, poljski, ruski, italijanski i nemaki jezik. Druga knjiga Istorija pribeite ili putokaz, doivela je dva izdanja (1990. i 1998). Za razumevanje njegove angaovanosti u zbivanjima iji je bio savremenik i uesnik, treba sagledati i njegove strune rasprave i lanke. Pri tome bi svakako trebalo posebno izdvojiti one koje zahvaljujui svojim objektivnim analizama i porukama koje i danas imaju izuzetan znaaj. U tu grupu svakako spada rasprava iz juna 1997. Kosovo, Albanci, Srbi: ipak se mora razgovarati, koju je publikovao Helsinki odbor za ljudska prava. Treba ukazati na jo dva lanka objavljena iste godine: Bosnu je nemogue podeliti, u sarajevskom Osloboenju i Regionalizacija budunost Srbije u beogradskoj Demokratiji. Pored profesure na Univerzitetu u Beogradu, prof. dr Ivan uri predavao je i na univerzitetima u Nemakoj, 365

Ivan uri ehoslovakoj, Grkoj i Francuskoj. Umro je posle krae bolesti u Parizu, 23. novembra 1997.

Porodica
Tako bi mogli da se na uobiajen nain, uz duno potovanje, prikau elementi ivota i kvalitet istraivakog rada i edukativnih aktivnosti uspenog profesora univerziteta. Onima koji nisu poznavali izuzetnog oveka i neponovljivu linost kakav je bio Ivan, to ni iz bliza ne prua pravu i celovitu sliku. Moralo bi se dodati jo mnogo toga. Gde su koreni tako odlunog ponaanja, neviene upornosti i odanosti svojim uverenjima? Gde su motivi da se uz visok rizik i sopstvene sigurnosti, uvek i na svakom mestu jasno promovie svoj stav? Pri tome treba imati u vidu da se nije radilo o nekome za koga bi se po uobiajenim kriterijumima moglo rei da je hrabar. Nosio je strahove i nesigurnost barem koliko i svaki prosean ovek, ali nije iveo, niti se ponaao na nain koji bi tome odgovarao. Ba zato bi se moglo rei da je njegov poten odnos prema vrednostima u koje je verovao i vie od hrabrosti. Da li je oseao jednu posebnu obavezu i prema tradiciji i ugledu porodica iz kojih potie? Njegov otac, prof. dr Duan Zinaja uri, bio je lekar i profesor Beogradskog univerziteta, ijij deda je bio prota Milan uri iz Uica, dugogodinji poslanik.

Demokratija
Majka Ivana iz porodice Bogdanovi, takoe je bila univerzitetski profesor. Njen otac Milan Bogdanovi bio je poznati knjievni kritiar, a brat Bogdan Bogdanovi istaknuti intelektualac izuzetno potovan od graana glavnog grada. Naravno da u takvom ambijentu postoje preduslovi za formiranje linosti tradicionalnog porodinog morala, ali i za sticanje odgovarajueg obrazovanja i irine pogleda. ini se da je na njegovo formiranje odluujui uticaj imala njegova majka, koja je za sve nas bila samo Nana. Tako smo joj se obraali, pa su mnogi tek itajui Ivanovu biografiju saznali da to nije bilo njeno pravo ime. Uvek kada ju je pominjao, on je to govorio na poseban nain. Na slian nain pokazivao je stalnu zabrinutost i ispoljavao izuzetnu vezanost i za svoju sestru bliznakinju koja je tih tekih 90-ih godina uglavnom bila u Londonu. Rado i esto je govorio o svojoj erki koja je bila daleko. Odavao je utisak da je oseao deo blage krivice to ne moe direktnije da joj 366

vlast, opozicija, alternativa pomogne u prevazilaenju uobiajenih problema vezanih za prelomne godine u razvoju mladih ljudi. Oseao je permanentnu obavezu i prema svom znatno mlaem polubratu koji je iveo i kolovao se u Beogradu. Uspean profesor univerziteta koji je svojim strunim kvalitetima bio uvek rado vien u mnogim evropskim centrima, ovek koji je pre svega zbog svog obrazovanja i prefinjenog naina ophoenja, pa i izgleda, bio otvoren, ili samo pritajen san ena svih godina i za koga se ne moe rei da nije bio sklon zadovoljstvima koji iz svega ovoga proizlaze, reio je dan najdirektnije ue u politiku. Osnovano je 1989, a potom i ureivao asopis Demokratija danas. Na prvim viestranakim izborima 1990. bio je kandidat Ujedinjene demokratske inicijative (UJDI) i Saveza reformskih snaga u Srbiji (SRSS) za predsednika Srbije. Sa osvojenih 277.398 glasova zauzeo je tree mesto, sa posebno dobrim rezultatom u Vojvodini, gde je ak i pobedio u nizu optina. Preko Liberalnog foruma pristupio je Savezu reformskih snaga Srbije iji e predsednik biti od marta 1991. go marta 1992. Krajem 1991. odlazi u Pariz koji e biti mesto njegovog stalnog boravka do kraja ivota i gde e predavati prvo na College de France, a potom na Univerzitetu Paris VIII. U tom gradu e 1992. osnovati Pokret za demokratske slobode, sa jedinom nadom da e preko njega okupiti sve ljude koji e dovesti do pomirenja i afirmacije alternative mrnji. Nije propustio da u Kragujevcu, gde je imao mnogo prijatelja i sledbenika, osnuje Ligu za umadiju Koaliciju umadija, iji je bio poasni predsednik. Neumorno je putovao i uestvovao u raspravama u kojima je pokazivao da je izuzetna linost, koja nijednog trenutka nije podlegla atmosferi iskljuivosti, ija irina pogleda i nesebina angaovanost predstavlja grandiozni primer razuma, potenja i principijelnosti. Malo je ljudi koji su hrabro i bez kompleksa i u godinama ratnih strahota gotovo neprekidno poseivali sve delove prostora prethodne Jugoslavije i inili napore da urazume savremenike. Niko nije tako predano i beskompromisno dao sve to je mogao da odri ideju meusobne tolerancije, razumevanja i saradnje kao jedinog puta u normalan i civilizovan ivot. O tome je govorio u Londonu i Parizu, Kragujevcu i Somboru, Beu i Minhenu, Sarajevu i Zagrebu, Senti i Adi, Prizrenu i Niu, Zaovinama i Kisau...

367

Ivan uri

Tolerancija
Paljivo su ga sluale diplomate Evrope, verovali mu seljaci u umadiji, potovali beogradski intelektualci, aplaudirali u Kanjii, Poarevcu, Pritini, Novom Sadu i, naravno, njegovom Beogradu. Vraao se uvek sa oduevljenjem u svoj grad, bez obzira na razliitu atmosferu na koju je u tim tekim i nemirnim godinama nailazio. Tako je to bilo i tog ranog prolea 1997. kada je u vreme velikih i upornih studentskih demonstracija eleo da se direktno obrati, pre svega mladim ljudima, sa improvizovane bine ispred Filozofskog fakulteta. Uvek u se seati kako je sa primetnom zebnjom prilazio mestu okupljanja, veorvatno strahujui za reakciju ljudi okupljenih na otvorenom prostoru i svestan satanizacije kojoj je bio izloen preko reimskih medija. Neoekivano i neuobiajeno za to doba godine poeo je da pada sneg. Ivan je bio u prepoznatljivom belom mantilu od kojeg se iz nekih razloga nikada nije odvajao, bez obzira to je u njemu bilo hladno u zimskom periodu, a pretoplo ve sredinom prolea. Negde oko zgrade Albanije usput mi je rekao da e ve to vee biti u Novom Sadu. Samo da prethodno obavi lekarski pregled u vezi sa neugodnim i, tada se inilo, bezazlenim problemom. Mladi su ga primili onako kako je Ivan i zasluio. Bio je prezadovoljan, jer studenti njegovog univerziteta nisu krili oduevljenje. Samo se inilo da se vratio. ivot e pokazati da je to bio njegov oprotaj. Nije doao u Novi Sad. Njegov telefon u Parizu bie iz neobjanjivih razloga nem narednih meseci. Poee velika borba koja e kratko trajati. Kada se kasnije budemo ponovo uli, zamolie me za pismo koje mu nikada nisam poslao. Samo nekoliko dana nakon tog razgovora, 23. novembra 1997, stigla je bolna vest. Ivan uri ostae trajni simbol toleracije, jer je pratao i onima koji su izmiljotinama nastojali da bace senku na njegov ugled. Na taj nain su samo pomogli da se uoi jasna razlika izmeu nedobronamernih ljudi skromnih mogunosti i neponovljivih veliina. Na groblju u Beogradu, u porodinoj grobnici pohranjena je urna sa posmrtnim ostacima prof. dr Ivana uria. Nikada nisam video da tamo nije bilo barem jednog buketa sveeg cvea. Danas, Beograd, 23. novembar 2007.

368

vlast, opozicija, alternativa

5. Boban Tomi NEDOVRENO DELO

Skromno podseanje na intelektualca i eruditu Ivana uria nalae da se evociraju uspomene na intelektualni i politiki sadraj osamdesetih godina prolog veka, kada je svakojaki srpski nacionalizam poeo da buja i ovladava kako intelektualnim tako i prozainim prostorima. U vreme kada su se istonoevropski narodi spremali za politiku zavrnicu postmodernizma, olienu u borbi za stvaranje modernog otvorenog drutva, na naim prostorima je ovladavao upravo isputeni duh iz istorijske boce. Tadanja intelektualna elita dobrim delom je zahvaena rastuim populizmom i ovinizmom, ali najvitalniji i najproduktivniji intelektualci tog doba su pronalazili razliite puteve do angamana i pobude. Ivan uri je jedan od tih srpskih intelektualaca i on je u ranoj mladosti ve pokazao da e njegovo struno interesovanje biti usko povezano sa drutvenom zbiljom. Odabravi istoriju Vizantije kao podruje svog ueg strunog rada i interesovanja on je usmerio panju na otkrivanje onih istorijskih istina i saznanja od kojih se moe veoma mnogo nauiti i kojima se mogu praviti veoma zanimljive paralele sa savremenim izazovima. Poetkom ratovanja i dolaskom onih vremena Ivan uri je u prvi plan doao kao jedan potpuno nov i neuobiajen kandidat za predsednika Srbije na prvim viestranakim izborima. Te daleke 1990. godine bio je zajedniki kandidat Ujedinjene demoratske inicijative (UJDI) i Saveza reformskih snaga Srbije (SRSS), a u prvom krugu osvojio je 277.398 glasova. Tim rezultatom plasirao se na iznenaujue dobro tree mesto, a u velikom broju vojvoanskih optina bio je apsolutni pobednik. ira javnost ga je upoznala u maniru otmenog graanskog intelektualca 369

Ivan uri reformskih i kosmopolitskih naela, ali takvim imidom promovisan je u veoma zgodnu metu za ispucavanje najrazliitije ovinistike municije svih kalibara iz svih oruja. Reimski, jer drugih skoro da nije ni bilo, mediji su se na njega okomili besomunim napadima, pred kojima je Ivan morao da uzmakne pod uobiajenim i munim pretnjama smru. Krajem 1991. godine Ivan naputa Srbiju i odlazi u Pariz gde poinje da radi kao predava na College de France i na Univerzitetu Paris VIII. U to vreme zajedno s Vidosavom Stevanoviem i veim brojem srpskih intelektualaca i javnih radnika u Francuskoj osniva Pokret za demokratske slobode koji postaje mesto okupljanja, dijaloga i aktivnog dejstva ka promociji i podrci demokratskim procesima u Srbiji. Poetkom 1997. godine Ivan je imao ideju da se vrati u Srbiju i politiki aktivira u maksimalnoj moguoj meri. Prilikom naeg susreta na sahrani njegovog oca, pokojnog Duana uria Zinaje, Ivan nam je rekao da se sigurno vraa i da radi na tome i da eli da se kandiduje ponovo. Bilo nam je tada lake jer je jedan od najvrednijih boraca za demokratizaciju zemlje ponovo trebalo da bude meu nama. Meutim, opaka bolest pokosila je Ivana za svega nekoliko meseci i on je preminuo 23. novembra 1997. ostavivi iza sebe jedno plodno ali uglavnom nedovreno delo. Uspomena na Ivana uria je tuna prevashodno zbog njegove rane smrti, ali i zbog nedovrenosti jedne superiorne i blistave intelektualne i politike karijere. Iako nije iveo u vremenima koja su naklonjena ljudima kao on, Ivan je imao budunost ispred sebe. Reforme koje su u Srbiji nastupile, a posebno savremeno doba i izazovi, potrebuju ljude Ivanovog kova i formata. Njegov politiki rad i poznavanje istorijskog konteksta, dubokih korena i uzroka savremenih dogaaja, davali su mu izuzetnu mo prepoznavanja problema i ukazivanja na najbolja reenja. Ivanov angaman danas bio bi osveavajua i otrenjujua energija intelektualnog naboja prepoznatog i priznatog kako u evropskim tako i u globalnim okvirima. Politike smrti, na svu sreu, funkcioniu drugaije od fizikih, tako da je lik i rad Ivana uria ostao zauvek aktuelan i koristan za sve one koji misle i rade na optem dobru i progresu ovih prostora. Danas, Beograd, 24. novembar 2008.

370

vlast, opozicija, alternativa

Ivan uri SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA

1. Ektesis nea vizantijski prirunik za pitakia o srpskom patrijarhu i nekim feudalcima krajem XIV veka, ZFFB Filozofski fakultet, Beograd, XII 1 (1974), Spomenica Georges Ostrogorsky, str. 415432 2. 296. 3. The Intitulations of the Metropolitans in Ekstesis nea and the Organization of the Church in Asia Minor in the Late Fourteenth Century, Xve Cngrs International d Etudes Byzantines. Rsums des communications, Athnes, 1976 4. Titulature Mitropolita u Ektesis nea i crkvena organizacija u Maloj Aziji krajem XIV veka, ZFFB XIII-1, Filozofski fakultet, Beograd, (1976), str. 5370 5. Svetovni dostojanstvenici u Ektesis nea, ZRVI 18 SANU, Beograd, (1978), str. 189211 6. Podatak iz 1444. o svetogorskom manastiru Karakalu, ZFFB XIV 1 (1979), Filozofski fakultet, Beograd, Spomenica Franjo Barisi, str. 211218 7. Titles of the Rulers of the Second Blgarian Empire in the Eyes of the Byzantines, Charanis Studies. Essays in Honor of Peter Charanis, ed. By Angeliki E. LAIOU THOMADAKIS, Rutgers University Press, New Brunswick New Jersey, 1980, pp. 3150 8. Remarques sur lpigramme de la croix de Lon, Etudes sur les croix byzantines du Muse dArt et d Historie de Genve, Geneva XXVIII (1980), n.s., pp. 115118, 123124 Porodica Foka, ZRVI SANU, Beograd, 17 (1976), str. 189

371

Ivan uri 9. Pomenik svetogorskog protata s kraja XIV veka, ZRVI 20 (1981), SANU, Beograd, str. 139169 10. Chronological Limits of Presbeutikos by Theodore Metochites, XIV. Internationaler Byzantinistenkongress. Rsums der Kurzbeigrge, Wien, 1981, 5.1 11. Cadres chronologiques du Presbeutikos de Thodore Mtochite, XVI. Internationaler Byzantinistenkongress, Akten, II / 3, JB (Jahrbuch der Oesterreichischen Byzantinistik) 32 / 3 (1982), pp. 111 120 12. Evdokija Komnina i njen mu Konstatin Draga, ZRVI 22 (1982), SANU, Beograd, str. 259272 13. Sumrak Vizantije Vreme Jovana VIII Paleologa; 13921448, Narodna knjiga, Beograd, 1984, 486 str. (drugo izdanje 1985; tree izdanje Naprijed, Zagreb, 1989; itd.) 14. Istorija pribeite ili putokaz? Knjievne novine, Beograd, n.676 (15. novembar 1984), str. 14. 15. La dfinition de Byzance: un essai d interprtation, Razo Cahiers du Centre d Etudes Mdivales de Nice 4 (1984), pp. 153165 16. Istina i istorija, Knjievne novine, Beograd n.707 (1. april 1986), str. 12 17. Teodor Metohit i Poslaniko slovo Teodora Metohita, Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, t. VI;K ZRVI-SANU, Beograd (koautori: S. irkovi, B. Ferjani, Lj. Maksimovi, N. Radoevi i I. uri), (1986), str. 63143 18. Romejski govor i jezik Konstantina VII Porfirogenita, ZRVI 2425, SANU, Beograd, (1986), str. 109137 19. Lhabitat constantinopolitain sous les Palologue: les palais et les baraques. He Kathmerin zo sto Byzantio, Praktika tou A Diethnous Symposiou (La vie quotidienne Byzance, Actes du I-er colloque international), d. Kentro Byzantinn Ereunn / C.I.E., Athnes, (1989), pp. 733752 20. Historik aletheia, balkanikoi patriotismoi kai ethogeneseis stn paideia (La vrit historique, les patriotismes balkaniques et les ethnognses dans l ducation), Actes du Colloque International: 372

vlast, opozicija, alternativa Universit-Idologie Culture (Athnes, 1987), 1989, pp. 377385; 605 649 21. Vizantija i Srbi u borbi protiv Turaka. 13891459, Srpski narod u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV veka, ed. Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, (1989), str. 8194 22. or Dibi: trijumf pojedinca u savremenoj francuskoj istorijskoj misli, ed. Nolit, Beograd, (1989), str. 721 23. Teofilakt Ohridski pod atorom Arona, ZRVI 2728, SANU, Beograd, (1989), str. 6991 24. Istorijski pogled na budunost krize u Jugoslaviji, Odjek, Sarajevo, godina XLII, n.67 (15. mart 1990 15. april 1990), Ibidem, godina II, n. 5, str. 920 25. Vera i crkva, Nedjelja, Sarajevo, n. 7 (8. april 1990), str. 20 21 26. Istorija pribeite ili putokaz, ed. Svjetlost, Sarajevo, 1990, 172 27. Vilistan, Demokratija danas, Beograd, n. 3, jun 1990, str. 1415 28. U koi Vuka Brankovia, Demokratija danas, Beograd, n. 4 5, julavgust 1990, str. 78 29. Domoljupci i rodoljupci, Demokratija danas, Beograd, n. 6, oktobar 1990, str. 1213 30. Les racines historiques du conflit serbo-croate, Etudes, t. 375, n. 4 (3754), octobre 1991, pp. 293303 31. Deevski sabor u delu Danila II, Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, ed. SANU, Beograd (decembar 1987), 1991, str. 169195 32. Srbi i Hrvati ta sada valja initi?, Stav, Novi Sad, n. 92 (23. januar 1992), str. 3438 33. Srbi, Hrvati i Realpolitik, Nedeljna borba, Beograd, n. 8889 (2829. mart 1992), str. VIVII 34. El historiador y la geostrategia en el espacio yugoslavo, El Pais, Temas de nuestra epoca, n. 242 (9 juille 1992), pp. 7678 373

Ivan uri 35. Le Vilistan, dans Lettre Internationale, n. 33 (t 1992), pp 76 78 36. L Europe face la Yougoslavie: tre ou ne pas tre, Libration, 26 aot 1992, p. 8 37. Ralit historique et gostratgique de l espace yougoslave, Les Temps Modernes, n. 555 (octobre 1992) pp. 142149 38. La Bosnie Herzgovine en dix questions, hors srie Sarajevo (coll. Libration), novembre 1992, pp. 1620 39. Pax Americana, El Pais, Opinion, 3 mars 1993, p. 17 40. Preparmonos, El Pais, Opinion, 3 juin 1993, p. 4 41. Prparons nous, Le Monde, Dbats, 3 juin 1993, p. 2 42. Pax Americana, Sur l ex-Yougoslavie, International de Philosophie, Paris, 1993, pp. 1719 d. Collge

43. Bosnienserberna Belgrad gisslan, Svenska Dagbladet, 11 juin 1993, pp. 1718 44. Plus que jamais, soutenir les dmocrates serbes, Globe, 1420 juillet 1993, El Pais, pp. 3739 45. Serbia, agosto de 1993, El Pais, Opinion, 25 aot 1993, pp. 7 8 46. Demokratin svlts ut i Belgrad, Svenska Dagbladet, 7 septembre 1993, pp. 2324 47. Social Tensions Handicap (Londres), aot septembre 1993, p. 24 2 49. Nazionalit, culture, etnie nella exYugoslavia: una prospettiva storica, I Nuovi Razzismi n. 1, terza serie, 1993, pp. 2325 50. Serbes et Croates. Que faut il faire maintenant?, Lignes, n. 20 (septembre 1993), pp. 1429 51. Droits des minorits et frontires europennes: prvisions et solutions (intervention), Nouvelle Europe: minorits et rfugis (Actes du 374 The Opposition, Warreport

48. Etat des lieux en Serbie, Le Soir (Bruxelles), 8 octobre 1993, p.

vlast, opozicija, alternativa colloque organis par le Groupement pour les droits des minorits, 2526 mars 1992), d. GDM, Paris, 1993, pp. 2327, 3234 52. Rittorno in Serbia, Ragionamenti sui fatti e le imagini della storia, n. 34 (dicembre 1993), pp. 3441 53. Ett val med svrverskdliga fljder, Svenska Dagbladet, 17 decembre 1993, pp. 2526 54. El invierno europeo, El Pais, 31 dcembre 1993, p. 6 55. Les Russes dans les Blkans, Le Nouveau Quotidien (Lausanne), 1-er mars 1994, p. 4; Svenska Dagbladet, 3 mars 1994, pp. 17 18; Libration, 8 mars 1994, p. 6; Puls (Skopje, Macdoine), 4 mars 1994, p. 44; L Unit, 10 mars 1994, p. 2 56. L au del de la guerre dans l ex-Yougoslavie: la rconciliation aprs le conflit, Politique trangre (hiver 93/94), pp. 919 931 57. Vilistan, Dizionario di un paese che scomparse. Narrativa della ex-Yugoslavia, a cura di Nicole JANIGRO, d. Maniesto Libri, Rome, 1994, pp. 7177 58. Milosevic ou Milosevic, Libration, 13 octobre 1994, p. 7 59. Les rapports de force entre l Eglise et l Etat dans les Balkans, La Xnophobie (Actes du colloque) d. Passages UNESCO, Paris, 1994, pp. 242244 60. Sarajevo. Le miroir bris, ouvrage collectif (P. MATVEHEVITCH, V. STEVANOVIC, N. KOVAC, I DJURIC, F. COMBES, CH. PETR), d. Les Temps des Cerises, Paris, 1995, 144 pp 61. Kriza knjige i mogua reenja, Erasmus (Zagreb, Hrvatska), n. 11 (1995), str. 5960 62. Les Yugoslaves en 1945: russophiles ou sovitophiles? Revue d Europe Centrale, t. II, n. 2 (1994), pp. 229246 63. Lheure de vrit, L Evnement du jeudi, No. 555 (2228 juin 1995), p. 77 64. Demasiado tarde para la verqenza, El Pais (20 juillet 1995), p. 12

375

Ivan uri 65. Russophilie, russophobie, sovitophobie chez Les Slaves du Sud, Etudes, t. 383, n. 3 (3833), septembre 1995, pp. 169177 66. II Crepuscolo di Bisanzio. I tempi di Giovanni VIII Paleologo (13921448), Introduzione di Mario GALLINA, d. Donzelli Editore, Rome, 1995, XVII 346 pp 67. Un americano en Paris, El Pais (5 dcembre 1995), pp. 1314 68. Retten, was zu retten ist, Tages Anzeiger (Zurich), 8 dcembre 1995, p. 2 69. Le crpuscule de Byzance, d. Maisonneuve et Larose, Paris, 1996, 430 pp 70. Belgrade ist nicht zuhause, (Konferenzeitrge), Vienne, 1996, pp. 17 Die weisse Stadt

71. Beograd stariji od Srba, Naa Borba (Beograd), 89 jun 1996, str. XIVXV 72. La Fortune de Thodore Mtochite, Cahiers Archologiques 44 (1996), pp. 149168 73. Bosnia-Herzegovia French Revolution Ideal, 99- Sarajevo, 23 (avril 1996), pp. 2425 74. Les Balkans. Pazsage aprs la bataille (sous la direction de Jacques RUPNIK), Le poids de la Serbie (pp. 83105), d. Editons Complexe, Bruxelles, 1996, 169 pp 75. Lusure du nationalisme serbe, Convergences, 12 janvier 1997, Paris 76. Milosevic peut provoquer la guerre (propos), Lvenemente du jeudi, 2329 janvier 1997, p. 43, Paris 77. Mislio sam da e me bar neko razumeti, Odgovor, Beograd, 6. februar 1997 78. S jedne strane demokratija i patriotizam, s druge autoritarizam i nacionalizam, Nedeljna Naa Borba, Beograd, februar 1997

376

vlast, opozicija, alternativa 79. Kosovo, Albanci, Srbi: ipak se mora razgovarati. Srpskoalbanski dijalog, jun 1997, Beograd, str. 120126, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji 80. Bosnu je nemogue podeliti, Osloboenje, Sarajevo, 30. jun 1997 81. Srbija voli da o Kosovu uti, Nedeljna Naa Borba, Beograd, 56. jul 1997 82. Srbija nije u demokratskom svetu, Demokratija, Beograd, 2324. avgust 1997 83. Regionalizacija budunost Srbije, Demokratija, Beograd, 14. oktobar 1997

377

Ivan uri

REGISTAR LINIH IMENA

A Ain, Jovica 199 Ageron, Charles-Robert 97 Agi, Nihad 247 Agoton, Andra (goston, Andrs) 222 Ahrweiler, Hlne140 Aleksandar Veliki 183 Aleksije II Komnin 41, 42 Amiens, Pierre de 72 Ana, (francuska princeza, supruga Andronika I Komina) 42 Anastasijevi, Ksenija 23 Anderson, M. S. 144 Andronik I Komnin 41-44 Andronik II Paleolog 179 Anri-Levi, Bernar 231 Arhimed 64 Aristotel 64 Atanasije I (carigradski patrijarh) 186-188 B Banac, Ivo 146 Banjac, Dragan 325 Bekovi, Matija 335 Beli, A. 142 Belon (francuski parlamentarac) 218, 230 Berajev, Nikolaj 27 Boban, Lj. 152 Boban, Mate 227, 268 Bogdanovii 16, 20, 21, 25, 366 Bogdanovi, Bogdan 14, 22-24, 26, 27, 207, 216, 355, 366 Bogdanovi, Dimitrije 139 Bogdanovi, Ivana Nana 24, 25, 32, 355 Bogdanovi, Milan 21, 22, 355, 366 Bogosavljevi, Milutin 26 Bonaparte, Napoleon 144, 170 Boris /Mihailo (bugarski vladar) 62, 63 Bokovi, Boko 21 Bouillon, Godefroy de 72 Boovi, Radoman 222 Brankovi, Vuk 45, 45, 48, 49, 373 Brenjev, L. I. 236 Briza, Jan 317 Brodel, Fernan (Braudel, Fernand) 12, 64, 183, 363 Brokijer, Bertrandor de la (Brocquire, Bertrandon de la) 187 Broz, Josip Tito 24, 80, 81, 83, 90, 107, 113, 134, 152, 155, 156, 158, 219, 231, 259, 271 Bui, Jagoda 221 Burojevi, Jasmina 233 Bu, Dord (Bush, George H. W.) 108 C Camblak, Grigorije 139 Carrington, P. (lord) 205 Castellan, G. 141, 144 Ceri, Besim 221 Cherniavsky, M. 140 Ciliga, V. 148 Ciuha, Joe 221 Combes, F. 375 Costantini, L. 143

378

vlast, opozicija, alternativa

Crampton, R. 144 Crnevi, Brana 310, 334 Cupari, Slobodan 283 Cviji, Jovan 49, 51, 52, 90, 197, 141, 143, 146 anak, Nenad 220, 222, 254, 323, 338, 345 ernievski, N. G 147, 148. ii, Dragan 199 ika Ignja (lik iz romana Jakova Ignjatovia) 55 urkin, Vitalij 297 irkovi, Sima 9, 10, 26, 141, 199, 216, 360, 372, orovi, V. 141, 145-147 osi, Dobrica 224-226, 259, 293, 334, 335 D Damianov, S. 150 Dandolo, Enriko 43 Danon, Maja 33 Danon, Oskar 33 Davio, Oskara 22 David, Filip 26, 32, 216 De Vries Van Der Velden, Eva 180 Degen, Silvio 297 Demai, Adem (Adem, Demai) 338 Dibi, or (Duby, Georges) 12, 165, 361-363, 373 Dimezil, or (Dumzil, Georges) 184 Dimitrijevi, Vojin 26, 216 Dizdarevi, Faik 221 Domentijan 65 Doroslovac, Milutin 23 Dostian, I. S. 144 Drakovi, Vuk 28, 201, 202, 294, 301, 315, 340 Drnovek, Janez 220, 230 Duan (srpski car) 17, 56, 77 Dzaja, S. 141 D Dambazovski, K.150 ilas, Milovan 259 uji, Momilo 154 ureti, Veselin 259 uri Trbojevi, Duanka 19 uri, Dragia 18 uri, Dragoje 18 uri, urija oko 16, 197 uri, Marija 33 ini, Gordana 26 uri, Milan (prota) 16-18, 341, 355, 366 uri, Persida 18 uri, S. Duan Zinaja 16-20, 27, 28, 366, 370 uri, Sava (otac Duana S. uria, deda Ivana uria) 18 uri, Sava (sin Duana S. uria) 19 uri, Todosije 18 uri, Zdravko 18 urii 16, 18-20, 341 ini, Zoran 14, 23, 26, 34, 205, 277, 340, 344 uri, Ivan 9, 10, 12-16, 19-21, 24-35, 140, 143, 145, 147, 179-181, 193, 200, 207, 234, 239, 244, 266, 274, 279, 281, 282, 284, 294, 301, 315, 318, 319, 322, 326, 330, 338, 344, 347, 348, 355-365, 368-372 E Engels, F. 351 Evans, R.J.W. 141

379

Ivan uri
F Fadeev, A. V. 144 Falmerajer, Jakob Filip 63, 64 Feji, Goran 221 Ferjani, Boidar 372 Flandre, Robert de 72 Frank, Josip 150 Fridman, Milton (Friedman, Milton) 351 Fuks, erar (Fuchs, Gerard) 218, 230 Furlan, Mira 221 G Gadafi, Muamer al 179 Gaj, Ljudevit 146 Gali, Mirko 206 Gallina, Mario 376 Gaulle, Charles de 97 Gavrilovi, Zoran 26 Gebels, J.119 Gligorov, Kiro 28, 220, 243, 284, 295, 298, 299, 307, 311 Gligorov, Vladimir 26 Gof, ak Le (Goff, Jacques Le) 140, 165, 181, 361 Gojgi, Ljubica 343 Gombrovi, Vitold 29, 260 Gorbaov, Mihail 108, 225 Grabovac, Filip (fra) 54, 57 Grafenauer, Bogo 66, 141, 360 Grahovac, Gavrilo 362 Grani, Mate 342 Gross, Mirjana 146, 360 Grothusen, K. D. 144 Gunduli, Ivan 141 Guslov, Ljiljana 278 H Habzburzi 91, 142, 145, 146, 149, 157, 158, 170 Harambai, August 53, 54, 57 Haumant, E. 146 Havel, Vaclav 33, 259 Hedl, Drago 213, 254 Herd, Daglas (Herd, Douglas) 228 Highly, J. 181 Hitler, Adolf 80, 160, 263, 307, 335 Hoda, Enver 158 Honijat, Nikita 44 Horvat, R. 141 Husein, Sadam 109, 120, 226, 237, 259, 278 I Iglberger, Lorens (Eagleburger, Lawrence) 163 Ignjatovi, Jakov 55-57 Ignji, Stevan 16 Ili, Mile 351 Iliesku, I. 159 Irigoin, J. 180 Isakov, Mile 338, 343, 357 Ivanevi, Saa 243 Ivani, M. 323 Ivanovi, Ivan Vane 26, 221 Ivekovi, Rada 26, 221 Ivi, A. 141 Izetbegovi, Alija 132, 165, 227, 234, 235, 238, 239, 250, 252, 269 J Jagi, V. 141 Jakovljevi, Veljko 16, 17 Janigro, Nicole 375 Jankovi, Nataa 346 Jaruzelski, V. 320 Jelavich, Barbara 144 Jelavich, Ch. 147 Jeljcin, Boris 332 Jovan VIII (papa) 63 Jovanovi, A. Ana 84, 169 Jovanovi, Jovan Zmaj 39, 46 Jovanovi, Vladislav 225

380

vlast, opozicija, alternativa

K Kadi, Rasim 220 Kantorovic, Ernest (Kantorowitz, Ernst) 140, 187 Kapor, Momo 310 Karadi, Radovan 163, 172, 227, 234, 236, 237, 253, 260, 267-269, 273, 281 Karadi, Sonja 165 Karaorevi, Aleksandar (I) 79, 151, 152 Karaorevi, Aleksandar (princ) 91 Karaorevi, Petar I 16-18, 220 Karaorevii 78, 80, 91, 113, 145, 154 Karaman, I. 146 Katarina II (ruska carica) 143 Katurani, Vjeran 26 Kenz, D. M. (Keynes, John Maynard) 351 Keresteijanc, Leonid V.266 Kim-il-Sung 179 Klai, Vjekoslav 48 Klinton, Bil (Clinton, William Jefferson, Bill) 299, 338 Kohn, H. 141 Kol, Helmut (Kohl, Helmut Josef Michael) 195, 295 Konstantin Porfirogenit 64, 67, 75 Konstantin Veliki 62 Kosev, K. 147 Kosti, M. 143 Kotunica, Vojislav 275, 352 Kova, Bogomir 26 Kova, Mirko 26, 199, 205, 215 Kovaevi, Boko 301 Kovaevi, Branislav Cole 338, 345 Kovaevi, Duan 221 Kovaevi, Ljubomir 45 Krajcar, J. 140 Krajinik, Momilo 265 Kraljevi, Marko (epski junak) 55, 56 Krivokapi, Boro 22, 24 Kriani, Juraj 141, 142 Krlea, Miroslav 21 Krlak, Lidija 238 Kuan, Milan 220 Kulenovi, Adil 272 L Lapevi, Dragia 17 Lasi, Stanko 26 Lav, Igor 26 Lazar (srpski knez) 17 Lenjin, V. I. 236, 351 Leskovac, Mladen 351 Lvi-Strauss, C. 89 Lihaev, D. S. 139 Lovrenovi, Ivan 362 Lj Ljaji, Rasim 338, 345 Ljubi, Sima 46, 48 M Mac Kenzie, D. 144, 147 Maek, Vladko 79, 103, 252 Majls, Riard (Miles, Richard) 338 Maksimovi, Lj. 140, 372 Mango, C. 180 Manojlo I Komnin 41, 42 Marija Antiohijska 41 Markovi, Ante 88, 132, 220, 225, 315 Markovi, Mirjana 350, 351 Markovi, Svetozar 147, 148 Marks, K. 351 Mati, Duan 22 Matvejevi, Predrag 261 McLuhan, H. M. 89 Meijar, Vladimir 263

381

Ivan uri
Mejdor, Don (Major, John) 193 Mesi, Stipe 297 Metohit, Teodor 179, 180 Mickijevi, Adam 29, 260 Micotakis, Konstantin 135, 274 Miunovi, Dragoljub 201, 202, 298, 305 Mihailovi Bogdanovi, Mileva 21, 22, 24, 20 Mihailovi, Draa 154 Mihalji, Rade 9 Mijatovi, edomilj 48 Milievi, J. 143 Milojevi, S. Milo 46 Milo, eslav 29, 260 Miloevi, Slobodan 28-31, 33, 34, 83, 86-89, 91, 92, 95, 100-102, 104-106, 112, 114-116, 118-120, 131-137, 159, 163, 169, 172, 179, 196, 200-207, 209-213, 218, 220, 227, 231, 234-236, 239-241, 243-248, 250-253, 258260, 262, 263, 266, 270, 271, 274-276, 280, 282, 286, 288-292, 294, 295, 298-300, 310, 312, 315, 319-321, 323, 324, 328, 331-334, 337, 339, 340, 342-344, 346, 349351 Milutinovi, K. 146 Milutinovi, Milan 332, 342 Mile, il (Michelet, Jules) 12, 363 Mitrovi, Andrej 27, 32, 146, 360 Mladenovi, A. 142, 143 Monik, Rastko 220 Modri, Sanja 271 Musi, I. 152 N Nemanja (veliki upan) 17 Nemanji, Stefan 66 Nemanjii 77 Nenadovi, Ljubomir 21 Nikezi, Marko 26 Nikitin, S. A. 144 Nikola II (ruski car) 18, 55, 236 Nikoli, Milica 24 Normandie, Robert de 72 Novak, V. 146 Novakovi, Stojan 46, 48 O Obili, Milo 56 Obradovi, Vukain 314 Obrenovi, Milan 17 Obrenovi, Milo 77, 145, 308 Obrenovii 145 Olbrajt, Medlin (Albright, Madeleine) 338 Opranovi, Branislava 307 Ostrogorski, Georgije 25, 26, 139, 180, 363, 365, 371 Obradovi, Dositej 12, 49, 360 Ortega i Gaset, Hoze (Ortega y Gasset, Jos) 11, 12, 14, 22 P Pahomije Srbin 139 Palavestra, Predrag 21 Pani, Milan 163, 214, 218, 219, 222, 224-226, 229, 230, 301, 315 Papi, arko 221, 260 Paraga, Dobroslav 87 Pai, Nikola 16, 17, 148, 151, 196, 282 Paveli, Ante 80, 325, 334, 335, 346 Pavii, S. 141 Pavlovi, Radoslav 61 Pejaevi, Franjo 46 Peji, Nenad 221 Pejovi, Dara 293

382

vlast, opozicija, alternativa

Pen, an-Mari Le (Pen, JeanMari Le) 164 Perikle 64 Perovi, Latinka 9, 13, 14, 26, 27, 32, 148, 216, 256, 355, 356, 359 Pei, Vesna 200 Petar (apostol) 186 Petar III (ruski car) 143 Petar Veliki (ruski car) 285 Petrovi, Dragoslav 254, 301, 305, 365 Petrovi, ore Karaore 77, 144, 145, 147, 333 Petrovi, M. 144 Petrovi, Veljko (hajduk) 55 Petrovii (dinastija) 143, 154 Petrovi-Njego, Danilo 143 Pirjevec, J. 151 Platon 64, 182 Pleterski, J. 146 Poper, Karl 25 Popov, . 146, 148 Popovi, A. 141 Popovi, D. 141 Popovi, Ljuba 221 Popovi, Pavle 21 Pot, Pol 119 Prelog, M. 146 R Raki, Franjo 48, 149 Radica, Bogdan 11 Radi, Stjepan 79, 150-152 Radoevi, N. 372 Rama, Mihal 223 Ramsauer, E. 150 Ranke, Leopold von 145 Ranatovi, eljko Arkan 346 Redman, arls (Redman, Charles) 266, 297 Risti, Marko 22 Rober od Klarija (Robert de Clari) 187, 188 Rokar, Miel (Rocard, Michel) 218, 230 Roksandi, Drago 10 Roland, R. (Rolland, Romain) 22 Rupp, G. H. 147 Ruvarac, Ilarion 12, 45-49, 360 Rudi, Salman 26 S Saks, Defri (Sax, Geoffrey) 26 Sava, arhiepiskop (sveti Sava) 25, 65, 66 Sekuli, Isidora 354 Sidak, J. 146, 148 Sirc, Ljubo 26 Skerli, Jovan 21 Smiiklas, Tadija 48 Srekovi, Pantelija 46-49 Staljin, J. V. 82, 156, 158, 164, 215, 236, 285 Stankovi, . 148 Starevi, Ante 48, 53, 149, 150 Stefan iz Novgoroda 187 Stefano, Giuseppe di 250 Stefanovi Karadi, Vuk 49, 146, 147, 185, 217, 361 Stevanovi, Vidosav 26, 215, 220, 261, 308, 309, 337, 370 Stojadinovi, Milan 79 Stojanevi, V. 144, 145, 147 Stojanovi, Vlasta 221 Strahinji-ban (epski junak) 55 Sugar, P. 141 Sumner, B. H. 147 aponja Hadi, Milanka 337 epi, D. 146 eelj, Vojislav 92, 119, 120, 163, 212, 213, 215, 274, 281, 292, 298,

383

Ivan uri
335, 342, 343, 345, 346, 349, 350 evenko, I. 180 irak, ak (Chirac, Jacques) 168, 286, 295 ii, F. 146, 148 kolj, Joe 208, 216, 230, 255 open, Frederik (Chopin, Fryderyk) 29, 260 otari Midi, Alma 329 trosmajer, Juraj 148, 149 T Tadi, Ljuba (glumac) 199 Teodor II od Monferata 187 Teodosije 65, 66 Todorovi, Bora 221 Todorovi, Pera 17 Tojnbi, Arnold (Toynbee, Arnold) 183 Tolstoj, L. N. 51 Tomi, Boban 369 Toth Stanyo, Gizela 265 Toulouse, Raymon de 72 Trajkovi, Vladimir 25 Trenk, Franjo 52, 196 Trifunovi, Mia 17 Tripalo, Miko 297 Tucovi, Dimitrije 49, 196 Tuman, Franjo 83, 86-89, 93, 100, 102-104, 106, 115, 131, 152, 153, 159, 164, 195, 196, 202, 203, 209, 211, 227, 245, 259, 278, 286, 289, 292, 293 U Ugrei, Dubravka 221 Unbegaun, B. 142 Uro, (srpski car) 46, 77 V Valensa, Leh 320, 321 Varadi, Tibor 219, 225 Vasa Repekt (lik iz romana Jakova Ignjatovia) 55-57 Velikovi, Vlada 199 Veselinov, Dragan 26, 205, 216, 222 Vilarduen, ofroa de (Villehardouin, Geoffroi de) 165 Vinaver, Stanislav 32 Vince, Z. 146 Vrangel, P. N. 151 Vuo, N. 145 Y Yablonskij, V. 139 Z Zannoni, P. 181 Zari, Svetlana 300, 352 Zorani, Petar 141 Zulfikarpai, Adila 220 iliar, ak (Julliarde, Jacques) 15 ujovi, Jovan 27

384

vlast, opozicija, alternativa

CIP , 821.163.41-92 323(497.11) ''19'' 355.426(497.1) ''1991/1995'' 304(497.11) ''19'' , , 1947-1997 Vlast, opozicija, alternativa / Ivan uri ; priredila i predgovor napisala Latinka Perovi. Beograd : Helsinki odbor Za ljudska prava u Srbiji, 2009 (Beograd : Zagorac). 384 str. ; 21 cm (Ogledi / Helsinki odbor Za ljudska prava u Srbiji, Beograd ; br. 13) Tira 600. Istoriar Ivan uri : jo jedan Prilog prouavanju Srpske elite: str. 9-35. Prilozi: str. 355-371. Ivan uri : Selektivna bibliografija: str. 371-377. Napomene i Bibliografske reference uz tekst. Registar. ISBN 9788672081572 a) , (1947-1997) b) 1991-1995 ) 20 d) 20 COBISS.SRID 167631116

385