Vrtovi svetlosti

Amin Maluf

S francuskog prevela Spasa Ratkovi

Naslov originala Amin Maalouf Les Jardins de Lumire

Copyright 1991, ditions J.-C. Latts Translation Copyright 2007 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kamen koji odbacie zidari, taj postade glava od ugla Psalmi

Prolog
Za razliku od Nila, kojim se moemo spustiti noeni strujama, ili ploviti uzvodno s vetrom u jedrima, Tigar je jednosmerna reka. U Mesopotamiji vetrovi, poput voda, teku s planine ka moru, nikad ka unutranjosti zemlje, tako da na barke u odla sku moraju da tovare magarce i mazge, koji e ih u povratku tegliti do pristanita, trupova klimavih i posramljenih na suvim putevima. Na krajnjem severu, gde mu je izvor, neukrotivi Tigar str moglavljuje se meu stenama i samo se pokoji jermenski laar usuuje da ga uzjae, ne odvajajui pogled od kljuanja podmu kle vode. udna je to arterija, na kojoj se prolaznici ne sreu, ne pretiu, ne razmenjuju ni elje ni savete. Odatle taj opijajui utisak da putujemo sami, bez demona zatitnika, bez ikakve druge pratnje do urmi na obalama. A onda, stigavi do grada Ktesifona, metropole zemlje Vavi lona i prebivalita paranskih kraljeva, Tigar se smiruje, ljudi mogu da mu se priblie bez bojazni, sada je samo gorostasna tena ruka preko koje se, s obale na obalu, plovi u okruglim kufiima ravnog dna, u kojima se gomilaju ljudi i roba, pa se utapaju sve do ivica i ponekad zavrte poput igre a da pri tom ne potonu, te prostake korpe od pletene trske koje potopsku reku liavaju sve gordosti. Ona je sad tako dobroudna da se moe videti kako se po njoj brkaju jezivi zagrljeni parovi: ivo tinjske koe odrubljenih glava, ispranjene, ponovo zaivene, a zatim naduvane, za koje se grevito, prsa u prsa, dre plivai, kao u plesu na ivot i smrt.
 

Amin Maluf
* * *

Vrtovi svetlosti

Pria o Maniju poinje u osvit hrianske ere, manje od dva veka posle Hristove smrti. Na obalama Tigra i dalje se zadra va gomila bogova. Neki su se pojavili iz potopa i prvih spisa, drugi su doli sa osvajaima ili trgovcima. U Ktesifonu je malo vernika koji molitve upuuju iskljuivo jednom idolu, nego tumaraju od hrama do hrama, sledei ritam sveanosti. Hrle da prinesu rtvu Mitri, da bi zasluili deo njegove gozbe; u vreme popodnevnog odmora trae malo hlada u Itarinim vrtovima; a onda, u smiraj dana, obigravaju oko svetilita Nanaj, ieku jui dolazak karavana; tu, kraj Velike Boginje, putnici nalaze prenoite. Svetenici ih doekuju, daruju ih mirisnom vodom, a zatim ih pozivaju da se poklone pred kipom svoje dobroi niteljke. Oni koji dolaze izdaleka mogu Nanaj da nadenu ime nekog porodinog boanstva; Grci je ponekad zovu Afrodita, Persijanci Anahita, Egipani Izis, Rimljani Venera, Arapi Alat, i svakom je majka hraniteljka, a njene velikodune grudi miriu na toplu crvenu zemlju koju navodnjava vena reka. Nedaleko odatle, na bregu koji se uzdie nad Seleukijskim mostom, nalazi se Nabuov hram. Bog znanja i pisane rei, on bdi nad okultnim naukama i porezom na promet. Njegovo zna menje je bode, svetenici su mu lekari i astrolozi, a vernici mu pred noge polau tablice, knjige ili pergamente, koje prima radije nego bilo kakav drugi dar. U slavnim danima Vavilona, ime tog boga dodavano je isped imena vladar, koji su se tako zvali Nabunasar, Nabupolasar, Nabukodonosor. Danas samo ueni opsedaju Nabuov hram, narod vie voli da mu se klanja iz daljine; dok prolaze ispred njegovog portika na putu do drugih boanstava, ljudi pouruju korak, a ka svetilitu se usuuju da upute tek nesigurne poglede. Jer Nabu, bog pisara, takoe je i pisar bogova, koji je jedini zaduen da u knjigu venosti upisuje

prole i budue dogaaje. Neki starci, hodajui uz zutomrki zid hrama, uurbano pokrivaju lice. Moda je Nabu zaboravio da su jo na ovome svetu, pa zato da ga na to podseaju? Ueni se podsmevaju strahovima svetine. Oni kojima je znanje drae od moi ili bogatstva, drae ak i od sree, hvale se da Nabua potuju vie nego ijednog drugog boga. Sredom, koja je dan posveen njihovom idolu, sakupljaju se u dvoritu hrama. Prepisivai, trgovci i kraljevski zvaninici oformljuju male, ivahne i reite krugove koji se etaju tamo-amo, svaki prema svojoj navici. Jedni kreu sredinjom alejom i zaobilaze svetilite, da bi stigli do ovalnog ribnjaka u kome plivaju svete ribe. Drugi vie vole boni, senovitiji drvored koji vodi do ogra enog prostora gde se uvaju rtvene ivotinje. Gazele, jaganjci, pauni i jarii obino su puteni u batu; zatvoreni ostaju samo nekoliko bikova i dva vuka zatoenika; ali dan uoi ceremonija, robovi koji pripadaju hramu sakupljaju ivotinje da bi oslobodi li aleje i spreili bespravni lov. Meu onima koji se tuda etaju svake srede lako moemo pre poznati Patiga. Njegove noge odevene su u akire od zelene svile, plisirane po persijskoj modi, njegove mrave ruke klate se pod platom od brokata, a na vrhu tog krhkog obrisa umotane u tkanine ivih boja, glava za koju bi se reklo da je ukradena sa neke statue dina: bujna smea brada, kovrdava kao grozd, kosa gusta i kudrava, podignuta na elu trakom od sera, sa izvezenim znakom njegove kaste, kaste ratnika. To je meutim samo uspomena iz prolosti, jer se Patig vie ne bavi ni ratom ni lovom. U njegovim oima ugasila se sva nasilnost, a usne mu neprestano trza drhtaj, kao da se dugo zadravano pitanje sprema da pokulja. Iako ima jedva osamnaest godina, taj sin visokog paranskog plemstva bio bi predmet beskrajnog potovanja da u pogledu nema neke deje prostodunosti koja ga liava sve veliine. Kako ne

10

Amin Maluf

Vrtovi svetlosti

11

oekati prezrivim osmesima onog koji bi banuo pred nepoznatog d oveka i predstavio se na ovaj nain: Ja sam traga za istinom! Upravo se ovim reima Patig te srede obratio osobi odevenoj u belo koja se drala na odstojanju, nagnuta nad ovalnim rib njakom, drei u ruci dugaki, vornovati tap, sa poprenom drkom koju je tapala zatitnikim pokretima. Traga za istinom, ponovio je ovek bez vidne poruge.Kako to ne biti u ovom veku, pored toliko pobonosti i toliko nevere! Mladi Paranin osetio je da je na prijateljskoj teritoriji. Ime mi je Patig. Poreklom sam iz Ekbatane. A ja sam Sitaj, iz Palmire. Odea ti nije kao u ljudi iz tvog grada. A tvoje rei nisu kao u ljudi tvoje kaste. ovek je ovu repliku propratio razdraenim gestom. Patig, nita ne primetivi, nastavi: Palmira! Je li istina da se u njemu gradi svetilite bez kipa, posveeno nepoznatom bogu? Njegov sagovornik podue utao pre nego to je odgovorio, s naglaenom mrzovoljom: Tako se pria. Znai, ti nikad nisi posetio to mesto! Bez sumnje si odavno napustio svoj grad. Ali Palmirac se samo iskaljao. Crte lica su mu ogrubele, gleda u daljinu, kao da pokuava da nazre nekog zakasnelog pri jatelja, i Patig vie ne navaljuje. apne mu neto u znak pozdrava i pridruuje se najbliem krugu, nastavljajui da krajikom oka nadzire oveka. Onaj koji se predstavio kao Sitaj stoji i dalje je na istom mestu, sm, igrajui se tapom. Kada mu ponude pehar vina, uzme ga, udahne miris, pravi se da ga prinosi usnama, ali Patig primeuje da, im se sluga okrene, on pie do poslednje kapi prolije kraj jednog drveta; kada mu prinesu ranji od prenih skakavaca, ponaa se na isti nain: prvo ga odbije, a onda, na insistiranje, uzme jedan i brzo ga ispusti iza sebe, pa ga udarcem

pete zabije u zemlju, da bi se zatim nagnuo nad ribnjakom da ispere prste. Obuzet tim prizorom, Patig vie ne slua svoje sagovornike, koji se, iznervirani, udaljuju od njega. Panju mu privlai jedino glas mladog svetenika koji je doao da objavi da e ceremonija poeti i koji poziva vernike da poure ka velikom stepenitu koje vodi u hram. Neki u ruci jo dre pehar ili riton, askaju u hodu, ali uskoro ubrzavaju korak, niko ne bi hteo da propusti prve trenutke proslave. Posebno ne danas. Proirila se naime glasina da se prethod nog dana Nabu mekoljio na svom postolju, to je oigledan znak njegove elje da se pokrene. Pria se ak i da su se na njegovim slepoonicama, elu i bradi pojavile grake znoja, i Veliki svetenik mu je na kolenima obeao da e upriliiti pro cesiju ove srede, u smiraj dana. Prema drevnoj tradiciji, Nabu sm predvodi svoju povorku; svetenici ga samo nose na ruka ma, vrlo visoko iznad glava, a bog im, neprimetnim pokretima, pokazuje u kom pravcu da idu. Ponekad sa njima zapoinje ples, a ponekad hodaju pravolinijskom putanjom do mesta na kome zahteva da ga ostave. Svaki njegov i najmanji pokret je proroanstvo, koje magi obrijanih glava s ponosom tumae; jer njihov idol govori o etvi, o ratovima, epidemijama, upuujui ponekad ovoj ili onoj osobi predznake radosti ili smrti. Dok vernici u grupama ulaze u svetilite, i dok se ve razle u pesme svetenika na slubi, Sitaj, koji je napolju ostao sm, krupnim koracima hoda po porti, od velikog stepenita do is tone kapije. Sunce je sad samo kresta od uarene cigle visoko iznad Tigra, nosai baklji prave polukrug oko oltara, svetenici kade Nabu ov kip, a pojci recituju obredne pesme, u pratnji monotonog talambasa: Nabu, sine Mardukov, ekamo tvoje rei! Doosmo sa svih strana tebe da posmatramo!

12

Amin Maluf
Kad pitanje imamo, ti nam odgovara! Kad skrovite traimo, ti nas titi! Ti si onaj koji zna, ti si onaj koji govori! Ko je vie od tebe zasluio da ga sledimo? Ko je vie od tebe zasluio nae darove? Nabu, sine Mardukov, planeto sjajna, Veliko je tvoje mesto meu bogovima.

Vrtovi svetlosti

13

Nabu se osmehuje drhtavom svetlucanju baklji, oima kao da neno prati priticanje vernika. Stoji na poasnom mestu, brada mu se izduila sve do sredine grudi, koje stee pripije na bluza; njegova tunika od iliastog drveta iri se, oblikujui postolje. Prilazi est svetenika, premetaju kip, stavljaju ga na drvena nosila koja podiu na ramena, a onda visoko iznad gla va. Nosaima se ini veoma lak, uzdignute ruke jedva da ga dodiruju, reklo bi se da lebdi iznad gomile koja se gura vritei u ekstazi. Nosai se okreu u mestu, a onda obrazuju iri krug, da bi se zatim uputili ka izlazu. Vernici se razmiu. Sada je povorka napolju, u maloj porti. Bog izvodi krai ples oko bunara sa svetom vodom, pa polee ka stepenitu. U tom trenutku spotie se prvi svetenik i trudi se da uspostavi ravno teu, dok se i sledei ne zavrti i ne srui na zemlju. Isputen, kip kao da odskae ka monumentalnom stepenitu kojim se sputa poskakujui, praen pogledima okamenjene gomile. Koliko god bio ratnik i Paranin, Patig ne moe da zadri suze. Nije ga skrhalo smo kobno proroanstvo. Za njega je re o drugoj stvari, povreen je njegov verski zanos. eleo je da veruje u Nabua, oseao je potrebu da ga posmatra, nedelju za nedeljom, masivnog na svom prestolu, bezgrenog, bez godina, kako se osmehuje propasti carstava, savlaujui sve nesree. A sad odjednom taj pad! Onda mu se, meutim, javlja jedna ideja, koja ga spreava da se prepusti jadikovanju. Spustivi koleno na zemlju na mestu drame, bez muke primeuje, zariven izmeu dve mermerne plo

e, vrh nekog tapa. Iskopava ga. Razgleda. Nema sumnje, gornji kraj mu je odlomljen. Prokleti Palmirac!, apue Patig i pono vo vidi Sitaja kako se eta portom, zastajkujui i zabadajui tap u zemlju, da bi ga zatim iskrivio i iupao naglim pokretom, kao to bi se radilo s korovom. Patig se podie i pogledom trai oveka u beloj odei. Uzalud. Prokleti Palmirac!, guna i dalje, u iskuenju da zaurla Drite ubicu!, Drite bogoubicu!, da razjarenu gomilu poalje u poteru za bogohulnikom. Ali evo svetenika gde se vraaju, nosei s nepotrebnom panjom polomljene parie kipa, komad ruke i dalje spojen s ramenom, uperak brade zakaen za unu resicu. Patigov bes pretvorio se u rezigniranu tugu. Skoro da je ljut na Nabua to im je pruio jedan takav prizor. I on se udaljava, spreman da sve do zore tumara stazama hrama. Koraci mu nagonski pronalaze put do ovalnog ribnjaka. Oima i dalje zamagljenim gleda ka mestu na kome je stajao prokleti ovek. A on je tu, Sitaj. Na istoj ploi. I dalje jednako beo, od glave do pete. Ruka mu tape drku neobino skraenog tapa. Patig staje pred njega, hvata ga za tuniku, drmusa. Teko tebi, Palmire! Zato si to uinio? ovek ne pokazuje ni znak iznenaenja ili zabrinutosti, ne pokuava da se oslobodi. Glas mu je miran i siguran. Ako je Nabu zaista predvodio korak svojih svetenika, onda ih je on i sapleo. Ili mu moda, uprkos sveznanju, nije bilo pozna to da sam na tom mestu polomio tap? Zato si kivan na boga Nabua? Da te nije neim kaznio? Da nije odbio da spase tvog bolesnog sina? Da budem kivan na tu izdeljanu gredu? Ne moe ona da donese ni bolest ni izleenje. ta Nabu da uini za tebe ili mene ako nita ne moe ni za samog sebe? Evo, sad bogohuli. Zar ne potuje boanstvo? Bog kojem se klanjam ne pada, ne lomi se, nije ga strah od mog tapa ili ironije. Samo on zasluuje takav zanos kao to je tvoj.

14

Amin Maluf

Vrtovi svetlosti

15

Kako mu je ime? On daje ime biima i stvarima. Jesi li zbog njega polomio kip? Ne, nego radi tebe, ovee iz Ekbatane. Ti koji trai istinu, zar je jo oekuje iz Nabuovih usta? Patig ga puta i ide da sedne na ivicu ribnjaka, odsutnog izraza lica. Ve savladan. Sitaj kree ka njemu i dlan ruke rav no polae na njegovu glavu. To je gest posedovanja, koji prate sledee rei: Istina je zahtevna gospodarica, Patig, ona ne tolerie nika kvo neverstvo, svu odanost njoj duguje, svi trenuci tvog ivota njoj pripadaju. Ti zaista trai istinu? Nju i nita drugo! eli li je toliko da bi zbog nje sve napustio? Sve. A ako bi te neko sutra pitao da zbog nje polomi jednog idola, da li bi to uinio? Patig poskoi, predomisli se. Zato bih krivio Nabua? U ovom hramu primili su me kao brata, sa mnom su delili svoje vino i svoje pare mesa. A pone kad su mi, pored ribnjaka, i ene irile ruke. Od dananjeg dana nee vie piti vino, nee vie jesti meso, nee se pribliavati nijednoj eni! Nijednoj eni? Ostavio sam suprugu u svom selu, u Mardini! Patig ga preklinje, misli su mu pometene. Ali Sitaj mu ne dozvoljava nimalo predaha: Morae da je ostavi. Treba da se porodi za nekoliko nedelja. Jedva ekam da vi dim svoje prvo dete! Kakav bih otac bio kad bih ga ostavio? Ako zaista trai istinu, Patig, nee je nai u zagrljaju ene, niti u kmeanju novoroeneta. Rekao sam ti, isitna je zahtevna; eli li je i dalje, ili si ve odustao? * * *

Kada se Marijam, trei mu u susret do puta na uzviici, baca oko njegovog vrata, zadihana, i kad je on hladno odgurne obe ma rukama, ona misli da, iz pristojnosti, njen mu ne eli da stranac koji ga prati bude svedok njihovih izliva nenosti. Pa ipak je malo uvreena. Ali pazi da to ne pokae i trai da se za dvojicu mukaraca iznesu korita s vodom i pekiri, kako bi mogli da se operu od praine s drumova. Sama nestaje iza jedne zavese. Kada se ponovo pojavi, posle sat vremena, na terasu iznosi pravu gozbu. Dok ulazi nosei prvo posluenje, dva pehara najboljeg vina sa tla Mardine, za njom ide sluga, ruku otealih od ogromnog bakarnog posluavnika na kome su nareani tanjiri i zemljane inije. Potpuno posveen sluanju oveka u belom, koji mu se obraa poluapatom, Patig ih nije ni uo kad su se pribliili. Marijam daje slugi znak da ne pravi ni najmanju buku dok iznosi hranu na niski stoi. Ako se dva tanjira sudare, na licu joj se ocrta grimasa; ali je ve sledeeg trenutka smiruje prizor svih akonija koje Patig toliko voli: tvrdo kuvanih umanaca krunisanih kapljicom meda i tanko narezanog fazana s pireom od urmi. Tako ona, kad njen ovek ode u Ktesifon, provodi dane trudei se da mu pripremi najukusnija jela; tako e on uvek jedva ekati da se vrati, a ako je s prijateljima, umesto da se zaboravi u nekoj gostionici, ponosno e ih dovesti kui, siguran da e biti uslueni bolje nego za kraljevskom trpezom. Poto je bacila i poslednji pogled da se uveri da je sve na svom mestu, Marijam seda na jastuk na drugom kraju prosto rije. Kad joj je mu sm, ona ponekad veera sa njim, ali nikad kad ima goste. Ali se i ne udaljuje, kako bi u svakom trenutku mogla biti sigurna da zvanicama nita ne nedostaje. Prolazi nekoliko dugih minuta. Zaneti svojim brbljanjem, Patig i Sitaj jo nisu pruili ruku ka trpezi. Jesu li uopte primeti li gozbu koja im se nudi, jesu li osetili miris hrane koji ispunjava terasu? Marijam tuguje u tiini. ak i ako su na putu zastali da se okrepe, trebalo bi da, iz iste utivosti, uzmu bar jednu uftu,

16

Amin Maluf

Vrtovi svetlosti

17

bar jednu maslinu, jedan mali gutljaj iz pehara koje je spustila tano ispred njih. Ali gost sada ispod tunike izvlai nekakav al, prostire ga preko kolen, iz njega vadi smekasti hleb, koji lomi i ije pare prinosi ustima. Marijam zastaje dah. Dakle, ova osoba zanema ruje sve to je ona spremila, da bi vakala pare najprostijeg hleba! Ali ni to nije sve. On sad jo malo odmotava al, vadi iz njega dva krljava krastavia i umae ih u bokal s vodom, da bi ih zatim pruio svom domainu. Patig, vidno zbunjen, dri krastavac u ruci, dok Palmirac mirno grize svoj. Ne mogavi vie da izdri, Marijam prilazi udnom liku. Da li u ovom obroku ima neega to ne prija naem gostu? ovek nita ne odgovara. Pogled mu se gubi. I Patig inter venie: Na gost ne moe da jede ovu hranu. Marijam zapanjeno posmatra trpezu. O kojoj hrani govori? Ovde ima toliko razliitih jela. Jedna su prena na ulju, druga na masti, neka su peena ili kuvana, ima mesa, sveeg povra, ima ak i krastavaca. Zar na gost nita od toga ne sme da dodirne? Nemoj da navaljuje, Marijam, idi sad, smeta naem gostu. A ti, Patig, zar ti nisi gladan nakon puta? Jednim zamahom ruke njen mu pravi isti gest udaljavanja kao i kad je stigao. A onda dodaje: Odnesi sve to, Marijam, ni on ni ja nismo gladni, ne elimo nikakvu hranu. Zar ne moes da nas ostavi nasamo?

Nije saekala da napusti prostoriju da bi briznula u pla. Tri ka svojoj sobi pridravajui stomak, kao da e joj se skotrljati pred noge. Stara Utakim, slukinja, njena jedina prijateljica, koja je pourila da joj se pridrui, nalazi je kako sedi na podu, prenera ena, i kako jadikuje, toplog daha.

Istina je, dakle, ta se pria o mukarcima: dovoljna je i jed na zla in, i jedan jedini susret, jedan eliksir da bi njihova ljubav dola, da bi njihova ljubav otila! Utakim je prisustvovala Marijaminom dolasku na svet. Kad joj je majka umrla na poroaju, ona ju je dojila, a dan pred udaju ona ju je oblaila i minkala. Ko bi sad umeo da je utei bolje od nje? Ti ga bar poznaje, tvog mukarca; im ga zaokupi neka ide ja, zaboravlja da jede, poinje da bledi, da mravi, reklo bi se da je zaljubljen. Zar ne zna da je takav? Danas ima tog posetioca, hrani se njegovim reima, sutra e ga ve zaboraviti, ponovo e postati vatreni ljubavnik, nestrpljivi otac. Takav je oduvek bio, takvog si ga zavolela. Ali oi, Utakim, nisi mu videla oi! Obino mi je dovoljno da ih i na trenutak susretnem, pa da zaboravim na bol i brigu. Da su mi njegove oi govorile, zanemarila bih rei sa njegovih usana i pokrete njegovih ruku. Ali veeras mi njegove oi nita nisu rekle. Utakim je nehajno prekoreva: Zar ne zna da mukarac nikad nije nean u prisustvu stran ca? Uskoro e posetilac otii na spavanje, a na gospodar e doi da ti se pridrui. Hajde, daj da ti raspletem pletenice! Marijam se predaje rukama koje nikad nisu prestale da je ljuljukaju. No ve pada i njen mukarac e doi. Nikad jo nije napustio njenu postelju. Legla je, s glavom na jednom jastu ku, bosih nogu na drugom, uzdignutijem. Utakim je krajikom zadnjice sela na koveg na uzglavlju, u rukama dri prste svoje gospodarice, lagano ih miluje i ponekad prinosi usnama. Pogle dom punim ljubavi celiva ruiasto lice koje uokviruje kosa purpurnog odsjaja. Htela bi da joj kae: Dobro te poznajem, Marijam. Ima glatke ruke kraljevskih keri i neno srce onih koje je otac previe voleo. Kao dete, bila si okruena igrakama; kad si postala devojka, prekrili su te nakitom i dali ti mukarca po tvom izboru. Onda si dola da ivi u ovoj zemlji izobilja, mu

18

Amin Maluf

Vrtovi svetlosti

19

te je poveo za ruku. Kao i prvog dana, zajedno hodate vonjaci ma koji vam pripadaju, svako godinje doba daruje hiljade voki za berbu. A u stomaku ve nosi dete. Sirota devojice, ve toliko dugo ivi srena da ti je dovoljno da u oima svog mukarca nasluti i najmanju odsutnost, i najprolazniju udaljenost, pa da izgubi oslonac i da se oko tebe pomrai itav svet. Utakim palevima iscrtava vlane obrve one koja e za nju uvek biti mala devojica. A Marijam, koja je tonula u san, ponovo otvara oi i preklinje slukinju, pa ova ide da vidi ta ima novo. Razgovaraju, ne prestaju s razgovorom. Ili bolje rei, poseti lac pria, a na gospodar ne eli da ga prekine. Da joj je glava bila bistrija, Marijam bi u Utakiminom gla su prepoznala drhtaj lai. Ona je zaista ula razgovor, ali dva mukarca vie nisu na terasi, a Patig je naloio da se u gostinskoj sobi prostre asura, da bi tu proveo no. Sada se Utakim brine da e i sama izgubiti san, ali se pravi da spava; to je stari trik dadilje, koji je na malu Marijam imao udesno dejstvo i koji je i dalje efikasan. Istina je, koliko god njena gospodarica bila supruga i budua majka, ipak joj je samo etrnaest godina. Disanje joj uskoro postaje sporije, pravilnije, iako pokoji tucaj s vremena na vreme podseti da se devojica uspavala neuteena. Lampa na zidu sagoreva i poslednje kapi ulja, kad se Marijam u skoku podie. Moj sin! Uzeli su mi sina! Urla i besno se hvata za arave. Utakim je vrsto dri za ramena. Imala si komar, Marijam! Niko ti nije uzeo dete, ono je tu, u tvom stomaku, dobro zatieno, i jo ne znamo da li je sin ili erka. Marijam se ne smiruje.

U snu mi se javio aneo, leteo je i zujao kao ogromni vilin konjic, a onda se spustio pred mene. U trenutku kad sam htela da pobegnem, rekao mi je da se ne plaim, a osim toga, izgledao je tako neno da sam ga pustila da mi prie. Kad on odjednom, munjevito, prui ruke s noktima kao kande, epa dete iz moje utrobe i s njim se vinu u nebo, tako visoko da uskoro nisam mogla ni da ih nazrem. Utakim vie ne nalazi utene rei. Ona zna da san nikad nije bez razloga i samoj sebi obeava da e seoske starce pitati ta to predskazuje. Kroz prozori sa gvozdenim ipkama ulazi prva svetlost dana. Marijam jeca. Njen mukarac nije doao. Slukinja ustaje i besnim korakom ulazi u gostinsku sobu. Sitaj, ve budan, moli se na kolenima; Patig spava. Ona ga drmusa, pravei se da je izbezumljena: Mojoj gospodarici je loe! Potreban si joj! Lica i dalje podbulog od sna, Patig tri do supruge koja se, kad ga ugleda, preputa jecajima. Sanjala sam uasan san, i zvala sam te, a ti nisi doao. Nita nisam uo. Zato si tako dalek, Patig? Zato me izbegava? Iako je, u spontanosti buenja, pourio do uzglavlja svoje ene, sad kad se ponovo sabrao, Patigu se vratila sva jueranja hladnoa. Oigledno mu je neprijatno u Marijaminoj sobi, i eto, odjednom izbegava da sedne na krevet, svoj sopstveni brani krevet, odjednom ne moe pogled da odvoji od vrata, kao da se plai da ne naie njegov nadzornik. A na prekore svoje ene postaje grub. Kad primamo gosta, izjavljuje, moramo da ostanemo uz njega, zar to nisi znala? Ko je taj ovek? Plai me. Manje bi te plaio kad bi bila sposobna da primi njegove mudre rei.

20

Amin Maluf

O kakvim reima pria? Taj ovek mi se nijednom nije obratio! To to on govori nijedna ena ne moe da razume. ta to tako vano govori? Pria mi o svom bogu, jedinom bogu, obeao je da e me njemu odvesti. Ali moram to da zasluim, da se iskupim za godine idolopoklonstva. Neu vie da jedem hranu bezboni ka, neu vie da pijem vino, nikad vie neu lei pored nijedne ene. Ni pored tebe, ni pored bilo koje druge. Ja nisam ni hrana ni pie! Ja sam majka tvog deteta. Zar nisi govorio da sam ti saputnica, prijateljica? Treba li takoe da napusti sve ljude, da bi iveo kao pustinjak? iveu u zajednici vernika u kojoj su samo mukarci. Nijed noj eni nije dozvoljen pristup. ak ni tvojoj supruzi? ak ni tebi, Marijam. To je zahtevan bog. Pa kakav je to bog kad je ljubomoran na jednu enu? Taj bog je moj bog i ako hoe da bogohuli, odmah u izai odavde i nikad me vie nee videti! Oprosti mi, Patig. Njene tople detinje suze teku u tiini, dua joj je bez oe kivanja, stidljivo sputa elo na mukarevu ruku, neno, bez pritiska, inei se tako laka, kao pramen sopstvene kose. Da li e ikad vie sa svojim muem doiveti te trenutke mira u kojima je toplota sveina, u kojima je vlanost miris, u kojima je buenje zaborav? I dalje nespretnom, ali ve razneenom rukom Patig joj dodiruje kosu; u tiini i polutami, on pronalazi gestove ljubavi koji su mu prirodni; iz njegovih oiju otkotrlja se pokoja suza. Kroz vrata koja su ostala otvorena prodire meutim Sitajev glas; on je zavrio s molitvom i trai svog domaina. Patig!, zove ga, moramo da idemo, pred nama je dug put. Zar ne bi trebalo da suprunik proklinje nametljivca? Ne, on naglo odgurne Marijam. I ve tri, ne osvrui se.

PRVI DEO

Pod palmama reda Bele odee

Meu svim tim ljudima koraao sam mudro i lukavo Mani

21

I
Dete koje je Marijam ekala bio je Mani. Pria se da je roen godine 527. prema vavilonskim astro nomima, osmog dana meseca nisana u hrianskoj eri to je 14. april 216, nedelja. Ktesifonom je vladao Artaban, poslednji paranski suveren, a Rimom je harao Karakala. Otac mu je ve bio otiao. Ne naroito daleko kad se gleda duina puta, ali ka jednom udnom i zatvorenom svetu. Nizvod no od Mardine, na dva dana hoda du velikog kanala koji su stari iskopali istono od Tigra, nalazio se umarak palmi nad kojim je Sitaj vladao kao gospodar i voa. Bilo ih je ezdesetak koji su tu iveli, ljudi svih godita, svakakvog porekla, ljudi tako ekstremnih rituala da bi ih istorija sigurno zanemarila da se jednog dana njihov put nije ukrstio s Manijevim. Po ugledu na druge zajednice koje su se u to doba pojavile na obali Tigra, a takoe i Oronta, Eufrata ili Jordana, sebe su smatrali istovre meno i hrianima i Jevrejima, ali jedinim pravim hrianima i jedinim pravim Jevrejima. Takoe su predskazivali skoranji smak sveta; nije bilo sumnje da je jedan svet bio na samrti Na jeziku svoje zemlje zvali su se Hale Hevare, to su ara mejske rei koje znae Bela odea. Ti ljudi su izabrali blizinu vode, od koje su oekivali istotu i spas, prizivali Jovana Krstitelja i Adama, Isusa Nazareanina i Tomu, kojeg su smatrali njegovim blizancem, a najvie od svih jednog sasvim nepoznatog proroka po imenu Elhazaj, koji im je dao svetu knjigu i podario im uenje: Ljudi, pazite se vatre, ona je samo razoaranje i prevara. Vidite je u blizini kad je u stvari
22 23

24

Amin Maluf

Vrtovi svetlosti

25

daleko, vidite je u daljini kad je u stvari blizu, vatra je magija i alhemija, ona je krv i muenje. Ne okupljajte se oko oltara nad kojima se izdie rtveni plamen, udaljavajte se od onih koji kolju ivotinje verujui da tako ugaaju Stvoritelju, razdvojte se od onih koji ubijaju i prinose rtve. Beite od vatre kad god je ugledate, radije sledite put vode, sve to ona dodirne zadobija prvobitnu istotu, iz vode se raa sav ivot. Ako nekog od vas ujede krvolona zver, neka pohrli ka najbliem vodenom toku, i neka u njega zaroni prizivajui s poverenjem ime Svevinjeg; ako je neko od vas bolestan, neka se sedam puta potopi u reku, groznica e se rastvoriti u sveini vode. Dan nakon svog dolaska u umarak palmi, Patig je u povorci odveden do mesta za krtenje. Pratila ga je itava zajednica. Bilo je tu nekoliko malobrojne dece, nekoliko sedih glava, ali veina je oigledno imala izmeu dvadeset i trideset godina. Svako se pribliio pridolici da bi ga osmotrio i za njega odrecitovao deo molitve. Na Sitajev znak, Patig je, potpuno obuen, zagazio u vodu kanala, ulazei u nju sve do ela, a onda je, ispravljajui se, napustio svu svoju odeu, ruho iz vremena bezbonitva kojeg se s odvratnou oslobodio, i ekao da ga odnese neka krotka struja. Dok se pesma orila, mladi, koji se naao mrav i nag meu svim tim ispitivakim pogledima, pokuavao je da se pokrije svojim uzdrhtalim rukama. Jer iako je proletnje sunce ve bilo toplo, voda Tigra i dalje je uvala svee seanje na sne gove Taurusa. Ali bilo je to tek prvo iskuenje. Trebalo je jo jednom zaroni ti u kanal, a onda pustiti da vam obriju bradu i kosu, da bi vam zatim i poslednji put potopili glavu ispod povrine vode, dok su odjekivale rei: Umro je stari ovek, roen je novi, tri puta krten u vodi proienja. I dokle god ivi, nosi u seanju ovo: naa je zajednica kao drvo masline. Neznalica bere njegov plod,

grize ga; kad oseti gorak ukus, baca ga daleko od sebe. Ali taj isti plod, odgojen i sazreo, otkrie posveeniku izvrstan ukus i jo e mu dati ulje i svetlost. Takva je naa vera. Ako s prvim gorkim zalogajem izgubi hrabrost, nikad nee doekati Spasenje. Patig je pokajniki sluao, bez aljenja je rukom preao pre ko do koe oiane kose i ostatka brade, obeao je sebi da e okrenuti lea svom prolom ivotu i da e se, bez i drhtaja sum nje, povinovati pravilima zajednice. Znao je meutim da je tu, meu palmama, vreme samo pregrt prinuda. Prvo molitva, pesma i ritualni inovi, svakodnevna krtavanja, tajna ili sve ana, ritualna polivanja i kupanja, jer je i najmanja stvarna ili pretpostavljena prljavtina bila razlog za novo proiavanje; a onda prouavanje svetih spisa, Jevanelja po Tomi, Jevanelja po Filipu ili Petrove Apokalipse, koje je Sitaj po sto puta itao i komentarisao i koje su neumorno prepisivala ona braa koja su se isticala najlepom kaligrafijom; uz te obaveze, koje su laska le Patigovom aru i njegovoj nezajaljivoj radoznalosti, sledile su i druge, koje mu nikako nisu bile po volji. Pripadnici reda Bele odee hvalili su se, naime, da imaju najbolje obraivanu i najplodniju zemlju u celoj okolini, ona ih je netedimice darovala neophodnom hranom, kao i obilnim vikom koji su prodavali u oblinjim mestima. Patig se uasavao te delatnosti: krenuti rano ujutru natovaren dinjama ili bunde vama, prostrti robu na seoskom trgu, ekati na suncu ponekog mrzovoljnog muteriju, progutati hiljadu pogrda Kako je taj sin paranskog plemstva mogao tako neto da podnese? Jednog dana se poverio Sitaju, ali je njegov odgovor bio bespogovoran: Znam da voli molitvu i uenje, u njima nalazi zadovoljstvo. Rad u polju i prodaja voa u selu jedine su aktivnosti koje sebi namee radi zadovoljstva Svevinjeg, a ti bi da se i njih oslobo di? Odgovor je dobro shvaen. Godinu za godinom, Patig e se iscrpljivati obraujui zemlju zajednice, dok su na dva dana puta odatle, na obali te iste reke, njegovi sopstveni seljaci obrai vali zemlju koja mu je pripadala, ali ijih se plodova odrekao.