You are on page 1of 8

MILAN VUKOMANOVI]

UDK 28-523(497.11) 28-58(497.11)

Kada je januara 2005. godine grupa sufija iz Galata Mevlevihane u Istanbulu izvela svoj impresivni sema obred u beogradskom Domu omladine, malo je koji radoznalac, koji je prisustvovao tom doga|aju, bio doista svestan da turski dervi{i nisu premijerno do{li u Beograd, ve} su se u njega vratili. Njihov {ejh, Hasan Dede, bio je, ina~e, jugoslovenski dr`avljanin turske nacionalnosti koji je `iveo u Makedoniji do 1959. godine, kada se s porodicom preselio u Istanbul. Danas je taj {ejh naslednik posta1 Mevlane D`elaludina Rumija.2 Iz ~uvenog Putopisa Evlije ^elebije saznajemo da je u vreme kada je on boravio u Beogradu, 1660. godine, bilo ~ak sedamnaest tekija u gradu (^elebija, 1957: 99). U periodu od 1521 do 1867. godine, dakle gotovo puna tri i po veka, dervi{i su `iveli u Beogradu, redovno izvodili zikr, izu~avali dela velikih sufijskih mislilaca, sami pisali misti~ka dela i poeziju, i imali svoju ulicu, jednu od centralnih gradskih ulica koja se na austrijskom planu Beograda iz 1789. godine nazivala Derwisch Gasse. Gde su se sve nalazile beogradske tekije, kako su izgledale, kojim redovima su pripadale? S obzirom na manjkavost podataka koji se ti~u ba{ tog aspekta religijskog
1

Post je prostirka od ovnovske ko`e kurbana zaklanog na dan imenovanja nekog ejha. Sve~anost sedanja na post, odnosno inicijacije novog ejha kod mevlevija se naziva id`las, i tom prigodom i drugi sufijski ejhovi dolaze u semahanu kako bi prisustvovali dodeljivanju id`azetname, pisanog dokumenta s peatom kojim se potvr|uje to novo imenovanje. Turski zakon br. 677 iz 1925. godine zabranio je, me|utim, delovanje svih dervi{kih redova. Pa ipak, Turisti~ka organizacija Konje je od 1960. po~ela da organizuje kurseve za obuku mevlevijskih plesa~a, mladih, obrazovanih ljudi, ljubitelja Mevlane koji su proli i religijsku pouku. Prate}i muzi~ari u okviru sema ansambla, koji danas ima odlike i turisti~kog, kulturno-umetni~kog programa, uglavnom su cenjeni i priznati umetnici iz Turske. Svoju obuku oni su stekli na Radio Istanbulu ili Radio Ankari.

241

MILAN VUKOMANOVI]

`ivota u Stolnom Beogradu u spomenutom periodu, nije lako danas dati nedvosmislene odgovore na ova pitanja. Zahvaljuju}i turskim i austrijskim planovima grada, popisima muslimana, defterima, beratima i vakufnamama iz razli~itih perioda, kao i docnijim istra`ivanjima istori~ara i istori~ara umetnosti, za bar osam tekija se s prili~no pouzdanja mo`e odrediti ta~na ili pribli`na lokacija. Jo{ dve tekije koje se tu spominju do kraja 17. veka ostale su, na`alost, neubicirane. U Beogradu su se jo{ 1863. godine mogle videti bar ~etiri od tih deset tekija, a jedna od najzna~ajnijih, Had`i-{ejh Muhamedova, ~ije je turbe sa~uvano i danas se nalazi u nekada{njem dvori{tu te ku}e, fotografisana je 1866. godine nakon {to je u njoj, u jednom kra}em periodu, zasedao Praviteljstvuju{~i sovjet.3 Pored spomenute ku}e, koja se nalazila u vrhu nekada{nje Dervi{ke ulice, odmah ispod dana{njeg Studentskog parka, na spisku lociranih, ubiciranih beogradskih tekija nalaze se jo{: tekija na Savi, tekija u tvr|avi Narin (na zapadnom kraju Gornjeg grada), kao i tekije nazvane po {ejh Ali-efendiji, {ejh hafiz Mehmedu, {ejh Hasan-efendiji, {ejh Ha{im-efendiji i Mehmed-pa{i Jahjapa{i}u (\uri}-Zamolo, 1977: 7273). Neubicirane tekije su one za koje se, prema pisanim izvorima, veruje da su se nalazile u mahali Tir-i-bala d`amije i Bulbulderu,4 na dana{njoj Zvezdari (\uri}-Zamolo, 1977: 74). Danas se najvi{e zna o Had`i-{ejh Muhamedovoj tekiji na po~etku strme Vi{nji}eve ulice ispod Studentskog parka, s obzirom na to da je sa~uvana njena fotografija. [to je najva`nije, i dan-danas se zna kako je ona izgledala i gde se ta~no nalazila. Na planu austrijskog oficira Bru{a iz 1789. godine ova tekija ucrtana je odmah preko puta Kizlar-agine d`amije iz ranog 17. veka. Feliks Kanic, {tavi{e, bele`i 1897. godine da su se u turbetu ove tekije nalazili grobovi trojice verskih junaka: Horasani baba-Mehmeda, Bagdali Mustafa-bega5 i Ante|e had`i-{ejh Omer-efendije. Pretpostavlja se da je tekijska ku}a na foto3 4 5

Videti od{tampanu fotografiju ove ku}e u: uri}-Zamolo, 1977: ilustracije. Tu je verovatno bila re~ o Subainoj bektaijskoj tekiji s ^elebijinog spiska beogradskih izletita (^elebija, 1957: 103). Po kome se ovo turbe i danas naziva [ejh-Mustafino turbe. To, uostalom, pie i na plo~i iznad ulaza u turbe, gde se jo nalazi i podatak da je ono sagra|eno 178384. godine, te da je ejh Mustafa bio stareina sadijskog dervikog reda (uri}-Zamolo, 1977: 71).

242

MILAN VUKOMANOVI]

grafiji iz 1866. podignuta u 18. veku, dok je izvorna Horasanijina tekija bila iz ^elebijinog vremena, dakle, iz sredine 17. veka. Pravougaone osnove, ona je imala dimenzije 17,5m x 8m i kra}om strmom stranom njen spolja{nji zid spu{tao se niz Dervi{ku ulicu. Du`om stranom ona je bila okrenuta ka dana{njem Studentskom parku. Na toj strani nalazile su se kapija i sama zgrada tekije. U tekiju se ulazilo iz dvori{ta u kome se, pored spomenutog mauzoleja, nalazilo nekoliko ni{ana, kao i {tala, nu`nik i zatrpan bunar. Pored tekije se u istom dvori{tu nalazila i manja prizemna ku}a, a glavna ku}a sastojala se od tri prostorije u prizemlju (ve}a soba, manja soba i hodnik) i jo{ ~etiri na spratu, me|u kojima je, po svemu sude}i, bila i semahana, prostorija u kojoj su dervi{i izvodili svoj centralni obred zikr. Na`alost, ova istorijska ku}a poru{ena je 1892. godine, a u zemlji je ostao jo{ samo njen podrum (\uri}-Zamolo, 1977: 71). Ko je bio {ejh Mehmed (Muhamed) Horasani i kojem tarikatu je pripadao? U svom putopisu, ^elebija (1957: 99) spominje tekiju Mehmed-pa{e Jahjalija (Jahjapa{i}a)6, jedno od najstarijih beogradskih sufijskih zdanja, podignutih svakako pre pa{ine smrti 1548. Ta tekija se nalazila u dnu Derwisch Gasse, na Dor}olu, u bloku izme|u dana{nje Du{anove, Kni}aninove, Skenderbegove i Dubrova~ke ulice.7 S obzirom na to da nose isto ime, te da su se nalazile nedaleko jedna od druge, sasvim je mogu}e da su ova i Had`i-{ejh Muhamedova tekija bile sagra|ene iz istog vakufa Mehmed-pa{e Jahjapa{i}a, odnosno Mehmeda (Muhameda) Horasanije. A kako je Mehmed-pa{a bio poznat kao akind`ijski beg, pretpostavlja se da su obe tekije izvorno pripadale bekta{ijskom redu, jer je me|u akind`ijama bio razvijen kult Had`i Bekta{a Velija, osniva~a tog bratstva (]ehaji}, 1986: 170; [abanovi}, 1974: 416).8
6

U originalnom tekstu putopisa stoji Mehmed-paa Abali, ali prevodilac abanovi} smatra da je re~ o greci i da tu treba da pie Jahjali, odnosno Jahjapai}. Ovo je bila jedna od istorijskih lokacija u beogradskom eheru tog vremena. Tu se nalazila i ~uvena d`amija Gazi Mehmed-pae Jahjapai}a, docnije poznata i kao Imaret d`amija, sagra|ena 15481549. (^elebija, str. 97) u mavarskom stilu. Pored same d`amije i tekije, u istom bloku nalazila se i Jahja-paina medresa iz 1599, a verovatno i biblioteka. Akind`ije su, ina~e, bili jurini konjanici koji su vrili upade u neprijateljsku teritoriju. Mo`emo pretpostaviti da su se neke od tih bektaija nale u Beogradu odmah po njegovom zauzimanju 1521. godine.

243

MILAN VUKOMANOVI]

Bekta{ije su predstavljale tipi~an turski dervi{ki red, rasprostranjen me|u pripadnicima osmanske vojske. Njihovi {ejhovi su obi~no vr{ili du`nost imama me|u posadama tvr|ava. Mogu}e je, isto tako, da su te dve tekije, u docnijim periodima, pripadale i nekim drugim tarikatima ili kolovima, ograncima glavnih redova. U natpisu {ejh-Mustafinog turbeta, koji je 1783. godine podigao defterdar Husni Jusuf (Tri~kovi}, 1974: 670), pi{e, na primer, da je taj {ejh bio sadija, pa je pretpostavka da je i Had`i-{ejh Muhamedova tekija krajem 18. veka pripadala tom redu sasvim osnovana. Sadije su, kao i bekta{ije i rifaije, bile tipi~no vojni~ki tarikat. Bekta{ije su, ina~e, bile u bliskoj vezi s janji~arima od samog po~etka, tj. od osnivanja tog odreda oko 1330. godine. U Budimu je, na primer, jo{ u ^elebijino vreme bilo ~ak sedam bekta{ijskih tekija (Thorpe, 2006: 169), {to jasno govori o rasprostranjenosti ovog reda u pograni~nim oblastima Osmanskog carstva. Bekta{ijski fakiri, poput Gul-Babe, bili su u doba Sulejmana Veli~anstvenog progla{avani ne samo {ehidima ve} i svecimaza{titnicima gradova, kao {to je, recimo, bio slu~aj u Budimu. Mo`emo pretpostaviti da su sli~an {ehidski status imali i beogradski {ejhovi Muhamed i Mustafa. [tavi{e, reklo bi se, na osnovu raspolo`ivih podataka, da su na periferiji carstva, uklju~uju}i tu i Beograd, bar u prvim vekovima nakon osvajanja velikih gradova (16. i 17. vek) dominirali heterodoksniji redovi, poput bekta{ija ili rifaija-sadija, ~iji {ejh je, kao {to vidimo, bar u jednom periodu upravljao Had`i-{ejh Muhamedovom tekijom. Alevitske sklonosti tih redova jasno je izra`avao i uobi~ajeni natpis iznad ulaznih vrata glavne molitvene prostorije: Ja sam grad znanja, a Ali predstavlja vrata tog grada. Mo`emo da pretpostavimo da je sli~an natpis stajao i iznad ulaza u semahanu bekta{ijske ili sadijske tekije u Dervi{koj ulici. U toj semahani se, sasvim sigurno, u tom ranom periodu izvodio glasni, devrani-zikr, pri ~emu se, u mesecu muharemu i u vreme slavljenja Sultan Nevruza (21. marta), praktikovao i zikr s id`rom koji je podrazumevao probadanje dervi{a o{trim predmetima (zarfovima, ma~evima i dr.). Bekta{ijski {ejhovi su pak na svojim kai{evima nosili veliki beli kamen (teslim tasi ili palihenk) koji se koristio u obredima davanja bejata, odnosno uvo|enja dervi{a u taj red. Za bekta{ije se jo{ vezuje i tekija u tvr|avi Gornjeg grada, kao i Suba{ina tekija na periferiji Beograda, koje tako|e spominje Evlija ^elebija u svom zapisu.

244

MILAN VUKOMANOVI]

Izgleda da je ba{ o toj drugoj tekiji re~ u vakufnami beogradskog defterdara Ahmed-efendije, koji spominje nekakvu bekta{ijsku ku}u koja se nalazila na Bulbulderu. Za hranu u toj dervi{koj tekiji defterdar je namenio 12 ak~i dnevno, dok se, kako stoji u istom dokumentu, za sadijsku i halvetijsku tekiju odre|uje po 30 ak~i (Tri~kovi}, 1974: 670). Ovaj dokument, koji u svom radu navodi Radmila Tri~kovi}, dragocen je za istra`iva~e, naro~ito zbog toga {to se tu izri~ito spominju tri poznata sufijska reda u Beogradu u 18. veku. Defterdar Ahmed je, prema tom dokumentu, za stan {ejhova halvetijskog reda namenio dve ku}e, od kojih je jedna imala 5 odaja u prizemlju i 6 na spratu, a druga dve velike prizemne odaje i mutvak, jednu odaju na spratu, zatim zgradu za seno, bunar, ba{tu od 4 dunuma i avliju od 25 ar{ina. [ejhovima sadijskog reda defterdar je zave{tao jednu ku}u blizu konaka beogradskog mukabeled`ije na Zereku. Ova ku}a imala je po 5 odaja u prizemlju i na spratu, mutvak, podrum, jednu zasebnu odaju, ba{tu od pola dunuma i malu avliju. Za izdr`avanje {ejhova ovog dervi{kog reda Ahmed-efendi je ostavio i jedan vinograd od 45 dunuma, koji se nalazio blizu starog ambara u Varo{i, na Dunavu (Tri~kovi}, 1974: 670). Pretpostavlja se da je i defterdar Ahmed bio pripadnik nekog od spomenutih tarikata, kao i da je tekija u mahali Tir-i-bala d`amije (iz vakufa Koski Mehmed-pa{e) pripadala ba{ halvetijama (\uri}-Zamolo, 1977: 74). Iz nekih drugih dokumenata, koji pripadaju osmanskom periodu u povesti Beograda, saznajemo imena brojnih drugih dervi{a. Najpre Evlija ^elebija spominje nekog {ejha Kurud`izade kao stare{inu beogradskih halvetija, dodaju}i da je on bio dobar i pobo`an {ejh i halifa Mahmud-efendije, pro~elnika glavne tekije u Uskudaru (Tri~kovi}, 1974: 670). Jo{ u najstarijem popisu muslimana u Beogradu (1536. godine), spominju se dervi{i Hamza i Husein iz Anadola, te Baba Ruhi Ad`em, Emir Bagdadi i }atib Baba Bali iz Kuli~a. Samo ~etvrt veka docnije (1560. godine) spominju se jo{ i [aban-dede, Baba Bustan, Baba Mahmud, Dedezade, Omer (sin Dedekaima), Pervane, dervi{ u Ferhad-pa{inoj mahali i jo{ neke sufije ([abanovi}, 1974: 415416). Iz imena ovih dervi{a moglo bi se zaklju~iti da je ve}ina njih verovatno pripadala bekta{ijskom redu. To sugeri{u epiteti baba i dede, uobi~ajeni nazivi za dervi{a u bekta{izmu, pri ~emu se ovaj drugi naziv koristio i za imenovanje mevlevijskih dervi{a.

245

MILAN VUKOMANOVI]

Poseban ugled u versko-pravnim i nau~nim krugovima imao je, na prelazu iz 16. u 17. vek, {ejh Nurullah Ibrahim bin Iskender, poznatiji po svom knji`evnom imenu Muniri Belgradi. [ejh Muniri bio je rodom iz Bosne, {kolovao se u Carigradu, a u Beogradu je proveo najve}i deo svog `ivota kao muftija i profesor ~uvene medrese Mehmed-pa{e Jahjapa{i}a. Pisac i pesnik, enciklopedik, propovednik, Muniri Belgradi je bio autor brojnih versko-moralnih i pravnih spisa, uklju~uju}i i geografski traktat Sebyyat koji je izgubljen, kao i rodoslov dervi{kih redova na Balkanu (Silsilat el mugarrabin).9 Na kraju tog spisa nalazi se i jedno polemi~ko pismo koje je Muniri uputio stare{ini dervi{kog reda melamija, Huseinu Lamekaniju. [ejh Iskender je umro 1617. godine, a njegovo turbe se dugo nalazilo na uglu Dubrova~ke i Skenderbegove ulice (^elebija, 1957: 106)10. Hazim [abanovi} pretpostavlja da je u 16. i 17. veku u Beogradu bio zastupljen veliki broj dervi{kih bratstava, uklju~uju}i: bajramije, melamije, bekta{ije, halvetije, gul{enije, kadirije, hindije, mevlevije, nak{ibendije, rifaije, sadije, sunbulije, {abanije, {azilije i u{akije. Mogu}e je da su tu jo{ bile prisutne i: bedevije, d`elvetije, d`erahije i sinanije, o kojima nema pomena u izvorima, ali ih je bilo po drugim balkanskim centrima ([abanovi}, 1974: 416). Ono {to, me|utim, sigurno znamo jeste da su se, pored halvetija, sadija i bekta{ija, u Beogradu nastanile i kadirije i nak{ibendije. Kadirije su imale svoje tekije na Dor}olu i Kalemegdanu. Njihova tekija se nalazila u Gornjem gradu pored {ehidskog turbeta Damad Ali-pa{e, osvaja~a Moreje, koji je poginuo u bici kod Petrovaradina avgusta 1716. godine. Tu tekiju je, izme|u 1743. i 1746. godine, podigao beogradski vezir
9

Ovde je re, zapravo, o Rodoslovlju bo`ijih ugodnika i biografijama pobo`nih. Najbolji izvor za biografiju i bibliografiju Munirija Belgradija jeste delo istori~ara Hazima abanovi}a Knji`evnost Muslimana BiH na orijentalnim jezicima, Sarajevo, 1973. Prema abanovi}u, Muniri je napisao 121 biografiju dervikih ejhova koji su `iveli u Anadoliji i Rumeliji do kraja vladavine sultana Ahmeda III (1617). Rukopis tog dela ~uva se u Istanbulu, dok je manje poznato delo iz etike i prava, Staza pravoga puta, sa~uvano u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. Tu se nalazila i poznata Munirijeva bata koju Evlija opisuje na slede}i na~in: U Muniri-efendijinoj ba~i ima so~nih kumru-kajsija koje su teke po ~etrdeset drama, zatim so~nih eftelija koje su teke po stotinu drama, a ima i gro`|a, ljiva, kruaka, treanja, dinja i lubenica. Na glasu je jo rumeni sok od vianja, museles i hardalija (1957: 103).

10

246

MILAN VUKOMANOVI]

Jahja-pa{a Hatibzade (\uri}-Zamolo, 1977: 73). U drugoj polovini 18. veka njen stare{ina bio je {ejh Mehmed Ha{im (po kome je tekija i dobila ime), a njega je na tom mestu docnije nasledio sin Hasan (]ehaji}, 1986: 136). Radmila Tri~kovi} to zaklju~uje na osnovu berata iz 1793. o postavljenju {ejha Seid Hasana, sina rahmetli {ejha Mehmeda Ha{ima (Tri~kovi}, 1974: 671). S obzirom na to da je Ha{im-efendija bio kadirijski {ejh, logi~no je pretpostaviti da je i ova tekija bar u jednom periodu pripadala kadirijama. Istom redu verovatno je pripadala i [ejh Hasan-efendijina tekija koja se, prema turskom planu iz 1863, nalazila na uglu dana{njih ulica Gospodar Jovanove i Rige od Fere br. 12 (\uri}-Zamolo, 1977: 73). Ta tekija se spominje u Kanli~kom protokolu iz 1862, a u jednom drugom dokumentu iz 19. veka ona je ucrtana u urbanisti~ki plan, te se nalazila u istoj liniji s Bajrakli-d`amijom (\uri}-Zamolo, 1977: 72). Ovoj tekiji je pak pripadala Kalin-d`amija, sa spiska d`amija iz 1836. godine. [tavi{e, ]ehaji} i Tri~kovi} dovode {ejha Hasana u vezu s tekijom koja se u 19. veku nalazila pored nestale d`amije na staroj Aga-kapiji. Mogu}e je, naime, da je i ona, vek ranije, pripadala kadirijama. U jednoj umrlici iz 1698. spominje se i tekija kod [ehitlik d`amije na Dor}olu. Docnije se tu nalazila ~uvena Ali-pa{ina d`amija, a pored nje u 19. veku i tekija {ejh Ali-efendije, u bloku izme|u ulica Visokog Stevana, Cara Uro{a, Despota \ur|a i Bra}e Baruh (\uri}-Zamolo, 1977: 73). Kada je re~ o nak{ibendijama, zna se, na osnovu jednog sudskog protokola iz 1680, da je izvesni {ejh Husein ibn Muhamed, koji je i sam bio nak{ibendija, sagradio tekiju u Beogradu i poverio je halifi Alija Samarkandija {ejhu Mehmed ibn {ejh Isi. U tu svrhu je {ejh Husein poklonio svoje imanje i du}an. ]ehaji}, koji daje ovaj podatak, pretpostavlja da je ta tekija bila aktivna u 17. i 18. veku, te da su se u njoj smenjivali {ejhovi nak{ibendijskog reda (]ehaji}, 1986: 67). Nak{ibendije, i danas veoma rasprostranjene u Bosni, izvodile su pored uobi~ajenog, glasnog (d`ehri) i skriveni, bezglasni zikr srca (kalb). Ne zna se kojem tarikatu je pripadala jo{ jedna dor}olska tekija, podignuta u bloku izme|u Francuske, Simine, Dositejeve i Gospodar Jevremove ulice, na mestu gde se danas nalazi ambasada Holandije. Ova tekija nosi ime {ejh-hafiz Mehmeda i ucrtana je na turskom planu iz 1863.

247

MILAN VUKOMANOVI]

Na osnovu napred spomenutih podataka o poznatim beogradskim tekijama, sasvim je osnovano pretpostaviti da je Evlija ^elebija, ina~e ~esto nepouzdan kada je re~ o statistici, bio dosta precizan u svom izve{taju o 17 tekija koje su se oko 1660. godine nalazile u tom gradu.11 Tu bi se, verovatno, mogle ubrojiti sve poznate tekije s kalemegdanske tvr|ave, iz varo{i, ali i neke s periferije Beograda. Sasvim je izvesno da su se ve} tada u gradu nalazile tarikatske zajednice kadirija, halvetija, nak{ibendija, sadija i bekta{ija. Bilo je tu, svakako, i drugih redova, ali se o njihovom prisustvu mo`e samo posredno zaklju~ivati. Izgleda da je u Beogradu tasawwuf na{ao pogodno tle naro~ito u 17. veku, kako u prakti~nom delovanju raznih tarikata tako i u njihovoj nau~noj, knji`evnoj, pravnoj i filozofskoj ostav{tini. (Ovaj tekst izvorno je publikovan na engleskom jeziku pod naslovom Dervishes in Belgrade: The Belgrade Tekkes, Tariqas, Shaikhs u zborniku Islam at the Balkans in the Past, Today and in the Future, prir. D. \or|evi} et al., JUNIR, Ni{, 2007)

NAVEDENA DELA
^elebija, Evlija (1957): Putopis odlomci o jugoslovenskim zemljama I, prev. H. [abanovi}, Sarajevo: Svjetlost ]ehaji}, D`emal (1986): Dervi{ki redovi u jugoslovenskim zemljama, Sarajevo: Grafo art \uri}-Zamolo, Divna (1977): Beograd kao orijentalna varo{ pod Turcima 1521 1867, Beograd: Muzej grada Beograda [abanovi}, Hazim (1974): Islamska prosveta i kultura, u: Istorija Beograda 1, Beograd: Prosveta [abanovi}, Hazim (1973): Knji`evnost Muslimana BiH na orijentalnim jezicima, Sarajevo Thorpe, Nicholas (2006): Tekija i turbe Gul-babe u Budimu, u knjizi: Isa-begova tekija u Sarajevu: zbornik radova (2006), Sarajevo: Udru`enje Obnova Isa-begove tekije, str. 165179. Tri~kovi}, Radmila (1974): Promene u varo{i posle 1740. u: Istorija Beograda, Beograd: Prosveta

11

^elebija, uostalom, spominje ~ak sedam dervikih redova u jo daljem Budimu 1663. godine.

248