Osnovni filozofski problemi i discipline

ovek poinje da filozofira udei se nad onim obinim ili svakodnevnim. ovek sumnja u predrasude koje je usvojio/primo manje ili vie nesvesno, a da ih pri tome nije kritiki preispita. I uenje i sumnja teraju oveka da postavlja pitanja o onome nad ime se udi ili o onome u ta sumnja. Pitanja koja se tom prilikom postavljaju nazivaemo i filozofskim problemima. Filozofija zapoinje uenjem/sumnjom, a to znai da zapoinje postavljanjem pitanja odnosno da zapoinje postavkom problema. Filozofija, jednostavnije reeno, zapoinje sa filozofskim problemima. Neki filozofi smatraju da su filozofska pitanja bitnija od filozofski odgovora. (Philosophos nije sophos

. Sokrat: "Znam da nita ne znam".)

Neka pitanja u filozofiji, posebno ona najoptija, postavljaju se uvek iznova i ne zastarevaju. Kao rezultat vievekovnih razmatranja tih posebnih pitanja, pitanja koja se u filozofiji postavljaju uvek iznova i koja ne zastarevaju, nastale su filozofske discipline. Kao i problemi koje razmatraju, tako su i filozofske discipline medjusobno tesno povezane. .

Metafizika (prva filozofija)

Metafizika, re starogrkog porekla, dolazi od grkih rei meta, to znai "iza, preko, s one strane", i physis, to znai "priroda, narav". Prema tome, metafizika znai "s one strane, iza ili preko prirode, naravi". Ovde prirodu treba shvatiti kao kosmos, tj. kao svet, odnosno kao sve ono to jeste, postoji. Metafizika tako postavlja pitanje o, tj. bavi se osnovama (temeljima, fundamentom, bazom) svega to jeste. Ona se pita na osnovu ega, tj. po emu jeste sve to jeste, ili drugaije, ta je to to svemu daje postojanje. (Setite se osnovnih filozofskih pitanja! Zato stvarnost uopte postoji? Zato je stvarnost upravo takva kakva jeste? Da li je svet nastao ili je vean? ta je osnova sveta? ta je svet?) .(Razlika filozofija-mit: mit se pita "kako je svet", dok se metafizika pita "na osnovu ega svet postoji". Sledei Aristotela, reiemo da se metafizika bavi onim "to se odnosi na prve uzroke i pranaela". Naravno, misli se na uzroke i naela, principe svega to jeste. Aristotel kae da se radi o prvim uzrocima i naelima zato to nema uzroka tih

uzroka odnosno naela tih naela.

Uzrok je ono sto stvara/proizvodi posledicu. Kada kaemo da nema uzroka prvih uzroka, hoemo da kaemo da oni nisu posledica (proizvod, delo) nekih drugih uzroka. Prvi uzrok po definiciji ne moe biti posledica. On proizovodi ili stvara sve drugo, a sam, sa svoje strane, nije proizveden ili stvoren. Naelo je ono prvo, ono to stoji na poetku, ono najstarije, ali ne u vremenskom smislu najstarije, ve najstarije po vanosti i po vrednosti, najvie u jednoj hijerarhije. To je ono to vlada ili gospodari svime. Latinska re za naelo glasi principium, a grka arhe.. Svaki domen realnosti ima neke principe ili zakone koji vladaju njime, ili koji vae u njemu. Tako kaemo da postoje principi fizike (ph), socijalne (soc) i psihike realnosti (psi). Prvi principi, meutim, nisu principi nekog posebnog domena ili aspekta realnosti (fizikog, psihikog ili socijalnog aspekta) ve principi realnosti same (realnosti kao

realnosti, realnosti kao takve).

Aristotel, dodue, nije sam upotrebio naziv metafizika. On je filozofiju koja se bavi "prvim uzrocima i naelima" nazvao "prvom filozofijom". Njegov sledbenik, bibliotekar Andronik sa Rodosa, nazvao je "prvu filozofiju" "metafizika". Podela metafizike Prema broju osnova, naela, uzroka metafizika uenja delimo na monizam, dualizam i pluralizam.
U odnosu na broj principa monizam jedan princip (npr. voda) dualizam dva principa (npr. duh i materija) pluralizam vie principa (npr. voda, vatra, vazduh, zemlja) U odnosu na vrstu principa 1) idealizam u osnovi celokupne stvarnosti je ideja, logos, um i sl. 2) materijalizam u osnovi celokupne stvarnosti je materija 3) voluntarizam u osnovi celokupne stvarnosti je volja

Prema prirodi/naravi/sutini/biti osnove, naela, uzroka metafizika uenja se dele na materijalizam i idealizam. -ta je idealizam? -ta je materijalizam? Materijalizam ui da je sve to postoji materijalno, a da su dua, duh, svest, miljenje itd. samo oblici postojanja materije. Tako je za materijalizam materija ono to je primarno, a duh, ono to je sekundarno i izvedeno. Idealizam, nasuprot tome (ili obrnuto), ui da je duh odnosno ideja osnova, princip, uzrok svega.

Ontologija se bavi pitanjima bia (bivstvujueg), biti (bivstva), bitka (bivstvovanja). Ti pojmovi su neraskidivo povezani i svi
upuuju na koren iste rei - "biti". Bie (bivstvujue, postojee) je ono to jeste/postoji, ono o emu se moe rei da jeste/postoji, bez obzira na nain na koji postoji, kao ivo ili neivo, apstraktno ili konkretno itd. Bie je na primer neki uenik, neki leptir, neki cvet, neki oblak, pahulja, vetar, drava, vlada itd. Bit (sutina) jeste ono po emu neto jeste ba to to jeste. Ako se promeni bit neega, to neto prestaje da bude ono to je bilo i postaje neto drugo. Bit trougla je ono po emu trougao jeste trougao, a neto drugo, recimo etvorougao. Tako je bit trougla to da ima tri ugla, tri strane, da je geometrijska slika itd. Promeni li se ta bit, tj. povaamo li broj uglova, na primer, trougao prestaje da bude ono to je bio, tj. trougao i postaje neto drugo, recimo etvorougao. Definicija nekog bia predstavlja pojam o njegovoj sutini (pojam njegove sutine). Razlikujemo, prema tome, to da neto jeste (postojanje) i to ta neto jeste (sutinu). Drugim reima, razlikujemo egzistenciju neke stvari od njene esencije. U skladu sa gore reenim, moemo postaviti pitanje ta je bit/sutina bia kao bia, odnosno ta je bit/sutina bia ukoliko je bie (bia kao takvog). Ili, po emu je bie bie, na osnovu ega je bie bie. Bie je bie po tome to jeste/postoji, po tome to ima postojanje. Ako to postojanje nazovemo bitkom ili bivstvovanjem, onda moemo rei da je bitak/bivstvovanje ono po emu bie jeste bie, tj. po emu bie uopte jeste. Bitak (bivstvovanje) je bit (sutina) bia (bivstvujueg). Pitanje o bitku, odnosno bivstvovanju nastarije je pitanje. Postoji niz varijacija ovog pitanja, i svaka varijacija pita neto drugo u odnosu na sve ostale. ta znai biti? Zato neto jeste, pre nego nita? Zato neto jeste, a nije drugo? Zato neto jeste ba to to jeste? Kosmologija je ontoloka disciplina koja se bavi kosmosom, teologija se bavi bogom, a psihologija duom.

Teorija saznanja
Teorija saznanja se se jo naziva i epistemologija ili gnoseologija. Ove dve rei potiu od grkih rei gnosis, to znai znanje i episteme, to znai nauka/znanost. Premda su se filozofi oduvek bavili pitanjem saznanja, osnivaem teorije saznanja smatra se engleski filozof Don Lok (17. vek). On je rekao: "Moja je namera da istraim izvore, izvesnot i granice ljudskog saznanja". Saznanje emo odrediti kao utvrivanje istine. Saznanjem nazivamo delatnost utvrivanja istine, ali ujedno i rezultat te delatnosti. Kako je saznanje delatnost utvrivanja istine, teorija saznanja ujedno se i pita ta je istina. Prema tome ta je izvor saznanja, epistemoloke teorije delimo pre svega na empirizam

i racionalizam.

Empirizam ui da je iskustvo izvor sveg naeg znanja. Naa dua, dua saznajueg subjekta, prazna je tabla, tabula rasa, po kojoj iskustvo urezuje/upisuje znakove. Neki filozofi pojam iskustva shvataju vrlo usko, identifikujui ga sa ulnim opaanjem. Drugi, pak, filozofi, razlikuju spoljanje iskustvo, koje nazivaju senzacijom (re sensus u prevodu sa latinskog znai "ulo"), to je zapravo ulno opaanje - njime stiemo ideje o stvarima izvan nas, od unutranjeg iskustva, tzv. refleksije (od latinske rei reflexio koja znai "ogledanje, odraavanje"). Unutranjim opaanjem stiemo ideje o radnjama naeg duha. Trei iskustvo objanjavaju onako kako smo ga mi objasnili na asovima logike kao skup rezultata ulnog opaanja, posmatranja i eksperimenta. Sa druge strane, racionalizam je filozofsko stanovite koje ui da do bitnih saznanja dolazimo miljenjem, tj. upotrebom razuma. Veina filozofa pod miljenjem podrazumeva poimanje, suenje i zakljuivanje. Poto su razum i um one duevne sposobnosti pomou kojih mislimo, kae se i da racionalizam tvrdi da su um, odnosno razum izvori iskustva. Pri tome, racionalizam moe odbacivati svaku vrednost iskustva za saznavanje, i utoliko tvrdi da je isto miljenje (miljenje bez uticaja i primesa iskustva) izvor saznanja, ili priznavati iskustvu neku ogranienu i podreenu ulogu u saznavanju.
U odnosu na pouzdanost saznanja

Dogmatizam izvor saznanja se nalazi u dogmama Skepticizam se bavi sumnjama u istinitosti stvari Kriticizam kritiki preispituje istinitost saznanja Pozitivizam na empirijski nain proverava injenice Agnosticizam porie svaku mogunost saznanja

Etika
Etika je filozofska disciplina koja za svoj predmet ima dobro. Etika je filozofska disciplina koja ispituje poreklo i ciljeve, odnosno, temeljne kriterijum za vrednovanje moralnog delovanja i moralnog prosuivanja. Neka od osnovnih pitanja koja postavlja etika glase: ta je dobro? ta je zlo? ta je moral? ta moralno, a ta nemoralno? Postoji li nekakav opteljudski, univerzalni moral? Koje su temeljne vrline? ta je sloboda?

 Odakle dolazi moral oveku?. Zato se ljudi ponaaju moralno? Zato bi ljudi trebalo da se ponaaju moralno? Prema antikim etikim doktrinama, svrha ili cilj moralnog delovanja i prosuivanja je postizanje nekog dobra. Zato se one esto nazivaju i etikama dobra.

Estetika
Estetika je filozofska disciplina koja za svoj predmet ima lepo, bilo lepo umetnosti - umetniki lepo, bilo lepo u prirodi prirodno lepo. Budui da je umetnost osnovno podruje javljanja lepog, estetika se neretko identifikuje sa filozofijom umetnosti. Po emu se razlikuje prirodno lepo od umetniki lepog? Od koje rei potie re umetnost?

Re estetika dolazi od starogrke rei aisthetos, to znai osetni ili opaajni. Estetsko se dugo identifkovalo sa spoznajom putem ula (putem oseta i opaanja). U XVIII estetsko poinje da se interpretira kao oset ili opaaj lepog (posebno u umetnosti). Osnovna pitanja koja postavlja estetika glase: ta je lepota? ta je lepo? Koja je razlika izmeu umetniki lepog i prirodno lepog? Da li je mogu nauni pristup umetnosti? Da li umetnost ima funkciju i koja je njena funkcija? Kao filozofija umetnosti, estetika se pita o sutini stvaranja, proizvoenja umetnikog dela, kao i aktu doivljaja, recepcije (prijema), odnosno vrednovanja tog umetnikog dela. Meutim, estetika kao filozofska disciplina ne eli propisivati nikakva pravila i norme za stvaranje ili doivljavanje umetnikog dela, ve hoe da razjasni ta je to lepo odnosno vredno u jednom umetnikom delu i umetnosti uopte. Reiemo, stoga, da je predmet estetike tzv. estetski trougao koji sainjavaju stvaralaki in, umetniko delo koje je njegov proizvod i, naposletku, in recepcije ili doivljaja umetnikog dela od strane posmatraa. Estetike se dele na subjektivistike i objektivistike. Prema subjektivistikim estetikama, lepota se nalazi u oima posmatraa, ili drugaije, lepota se nalazi u naem doivljaju, odnosno prijemu umetnikog dela, a ne u samom delu. Prema objektivistikim estetikama, lepota predstavlja objektivno svojstvo samog umetnikog dela jedno delo je lepo, potpuno nezavisno od toga da li neko, ko i kako o njemu sud i prosuuje.

Antropologija
Neki filozofi smatraju da svako filozofsko pitanje ima vezu sa pitanjem o oveku. Tako je pitanje o biu, pre svega, pitanje o ovekovom biu, pitanje o saznanju, pitanje o ovekovom saznanju; pitanja morala su pitanja ovekovog morala; pitanja estetika pitanja ovekovog doivljaja i stvaranja umetnosti. Put do najvie istine vodi preko bia oveka, koji ima naroiti poloaj u kosmosu. Tako se formira posebna filozofska disciplina koja se naziva filozofska antropologija, i koja postavlja pitanja: ta je ovek, koji je njegov poloaj u svetu itd. Ostale filozofske discipline Pored metafizike, teorije saznanja, logike, metodologije, etike i estetike, aksiologije i antropologije, postoji itav skup filozofskih disciplina koje se bave nekim posebnim predmetom. Tako se javljaju filozofija nauke, filozofija prirode, filozofije istorije, filozofije politike itd.