Akademski istorijski revizionizam u slubi dravne istorijske politike u Srbiji nakon 2000.

Posted on 24/02/2012 by rr Milan Radanovi, Republika, br. 512-515, 01.11.2011. >> preuzmi radanovic_akademski_istorijski_revizionizam.doc >> preuzmi radanovic_serbische_geschichtspolitik_de.pdf Uee predstavnika akademskog istorijskog revizionizma u oficijelnim naporima dravne revizije prolosti, u postsocijalistikoj Srbiji, treba sagledavati kao snaenje nastojanja ka rastereivanju negativnog istorijskog bagaa srpskih kolaboracionistikih snaga iz razdoblja Drugog svetskog rata. Ova namera sukladna je tenji ka demonizaciji Komunistike partije Jugoslavije kao revolucionarnog subjekta i predvodnice Narodnooslobodilakog pokreta i predstavlja oblik istorijskog pravdanja novog, kapitalistikog poretka. Ispravljanje tzv. istorijskih nepravdi i sprovoenje tzv. nacionalnog pomirenja, tj. insistiranje na tzv. prevladavanju prolosti, predstavljaju pokuaj revizionistikih subjekata, napose nosilaca dravne istorijske politike, ka sticanju politikog kapitala. Prepoznavanje jedne ovakve mogunosti, kojoj je dat moralno-politiki privid, dodatno je navodilo stratege dravne istorijske politike unutar vladajuih buroasko-nacionalistikih politikih partija da poslednjih godina, osobito nakon 2004, intenziviraju napore ka normalizovanju kvislintva i rehabilitaciji snaga kolaboracionizma. Okosnicu revizije prolosti u Srbiji, pored apsolutizovanja komunistikih zloina, tj. partizanske ratne retorzije i posleratne dravne represije nad antikomunistima, antikomunistikog egzorcizma, tj. ienja uljeza (komunista) iz nacionalne istorije, predstavlja napor ka normalizovanju ravnogorskog etnikog pokreta, kao dominantnog i najmasovnijeg srpskog kolaboracionistikog pokreta, uz zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovia, kao najistaknutijeg predstavnika ovog pokreta. Osnovnu karakteristiku ovih nastojanja, koja dobijaju otvorenu podrku dravnih struktura, predstavlja neprihvatljivo zanemarivanje i prikrivanje zloinake prakse ravnogorskog etnikog pokreta i Mihailovieve komandne i politike odgovornosti. Slika nae nedavne prolosti, kada je re o normalizovanju etnitva, optereena je debelim impastom krvi. Mnogo je lake predstaviti ravnogorski etniki pokret i njegovog vou kao nacionalne stradalnike i jedine spasioce nacije nego rasteretiti faistikog bagaa kvislinke pokrete pod vostvom Milana Nedia i Dimitrija Ljotia. Stoga ukupni napori ka normalizovanju kvislintva i rehabilitaciji kolaboracionistikih snaga, u novom poretku seanja, podrazumevaju napose normalizaciju etnitva.

Zakasnelo prevladavanje prolosti u postsocijalistikoj Srbiji (pri emu Miloeviev reim smatramo nominalno socijalistikim) posledica je ambivalentnog odnosa Miloevievog reima prema definisanju istorijske politike. Kao ilustraciju Miloevievog odnosa prema komemorativnom nasleu socijalistike Jugoslavije i jugoslovenskog revolucionarnog pokreta, dovoljno je navesti da je Miloevi 1997. kao privatni korisnik uzurpirao pet muzejskih objekata Memorijalnog centra Josip Broz Tito. Akt Miloevievog useljenja u muzej pratilo je ukidanje Memorijalnog centra i spajanje ostataka centra sa Muzejom revolucije, ime je stvorena nova ustanova nazvana Muzej istorije Jugoslavije. Uprava novog muzeja ukinula je stalnu postavku nekadanjeg Muzeja revolucije. Muzej 25. maj takoe je ispranjen.[1] Miloeviev reim pripremio je dananji istorijskopolitiki preokret. Drutvenopolitika situacija 1990-ih normalizovala je razliite verzije istoriografskog ekstremizma. [2] Drutveno-politike okolnosti nakon smene Miloevievog reima, kao odraz ideoloke platforme nekadanjih opozicionih, a nakon 2000. vladajuih politikih partija, dodatno su ohrabrile revizionistike subjekte u potrazi za dravnim pokroviteljstvom. Podrka predstavnika akademskog istorijskog revizionizma zakonodavnoj politici u slubi dravne istorijske politike Narodna skuptina Republike Srbije je 21. decembra 2004. usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih porodica (ovaj zakon kolokvijalno je poznat kao Zakon o izjednaavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca). lan 2. Zakona o izmenama i dopunama, ustanovljava Ravnogorsku spomenicu 1941. Njeni nosioci se u pogledu prava utvrenih Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih porodica, izjednaavaju sa nosiocima Partizanske spomenice 1941. lan 15. podrazumeva izmenu lana 35. Zakona o pravima boraca: Sva prava predviena ovim zakonom odnose se na sve pripadnike NOR-a, ukljuujui, kako sugerie zakonodavac, i pripadnike ravnogorskog etnikog pokreta, bez obzira da li su osueni pravosnanim sudskim presudama da su uestvovali u borbama protiv partizanskih odreda, Narodno-oslobodilake vojske Jugoslavije i Jugoslovenske armije. Izmenom ranijeg zakona omogueno je ne samo izjednaavanje prava nosilaca Partizanske i novoustanovljene Ravnogorske spomenice, ve i politiko rehabilitovanje ravnogorskog etnikog pokreta. Zakonom je naznaeno izjednaavanje ratnih veterana bez obzira da li su pripadnici jednog od dva pokreta osuivani pravosnanim sudskim presudama da su uestvovali u borbenim aktivnostima na strani okupatora. Komentariui predlog Zakona o izjednaavanju prava partizanskih i etnikih boraca, u intervjuu stranakom glasilu Srpskog pokreta obnove, partije predlagaa zakona, istoriar Kosta Nikoli, nauni saradnik beogradskog Instituta za savremenu istoriju i jedan od istaknutih protagonista sprege izmeu akademskog istorijskog revizionizma i dravne revizije prolosti, istie da je nuno osloboditi se stereotipa po kojima su partizani bili oslobodioci i heroji i dodaje: Ovaj predlog zakona je znaajan zbog toga to srpska

drava, kakva god da je, mora, kako je istakao i Vuk Drakovi, da ispravi jednu veliku istorijsku nepravdu. Srpska drava mora formalno da zauzme stav, da se odredi prema tim bolnim dogaajima iz Drugog svetskog rata. Ako to ne uradi, ispae da jo uvek veruje u tu crno-belu sliku po kojoj su etnici bili izdajnici. () U tom kontekstu predlog ovog zakona predstavlja jasan istorijski diskontinuitet. Ako smo iskreno opredeljeni za tranziciju moramo stvoriti drutvo diskontinuiteta u odnosu na poetak jednog neprirodnog poretka koji je oznaavao nasilje nad istorijom, a nastao je odmah posle Drugog svetskog rata. () U mnogim sferama je nastavljeno po starom. Mislim da je krajnje vreme da se izvri radikalni raskid sa tim nasleem, jer u svetu vie nema nikakvog spora ta je bio komunizam: totalitarna ideologija po ciljevima i metodama veoma bliska nacizmu u Nemakoj i faizmu u Italiji. () Po mom kritikom sudu mi treba da izvrimo tranziciju u odnosu na drutvo koje je poelo da se stvara u Srbiji 1944. godine. Osnovni postulati sadanjeg srpskog drutva jo uvek su imanentni onome to je tada uspostavljeno: mi se, recimo, i dalje kolebamo u pogledu privatizacije. [3] Usvajanje jednog oktroisanog dekreta, (skandaloznog, ak ako zanemarimo rasistike izlive pojedinih poslanika iz redova vladajue koalicije, u kontekstu odbrane predloga zakona), istoriar Nikoli oznaava kao pokuaj ispravljanja jedne velike istorijske nepravde. Neizbean poraz srpskog kvislintva, u jednom ovakvom tumaenju, predstavljen je kao istorijska nepravda, dok je prema meunarodno valorizovanom ishodu Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije, po Nikoliu, nuno uspostaviti istorijski diskontinuitet. Pobeda revolucionarnog i oslobodilakog pokreta sa irokom podrkom u narodu, predstavljena je kao pobeda totalitarne ideologije i uspostavljanje neprirodnog poretka. Nikoli je kritian prema navodnom odsustvu radikalnog raskida sa prolou, potkrepljujui ovu tvrdnju tezom o navodno kolebljivoj primeni trine privrede, to predstavlja tipian primer sakralizacije kapitalistikog svojinskog poretka kao toboe najdublje osnove demokratije. Nuno je, prema jednom ovakvom tumaenju, raskrstiti sa svim ostacima socijalistikog naslea, kako na polju dravne ideologije, tako i na polju ekonomske politike, iako je oigledno da je takav proces ve zapoeo poetkom Miloevieve vladavine. Antitotalitarna kultura seanja jo uvek predstavlja najraireniji vid borbene liberalne moralnoistorijske teologije.[4] Usvajanje zakona podrali su istoriari Predrag Markovi i Slobodan G. Markovi. Predrag Markovi ipak napominje da rehabilitacija pokreta Drae Mihailovia ne treba da znai rehabilitaciju kame, mislei na zloine pripadnika ravnogorskog etnikog pokreta, da bi potom insistirao na antitezi koja sugerie kako treba rehabilitovati pozitivan sadraj [ravnogorskog etnikog pokreta], jer se radi o graanskom antifaistikom pokretu koji je bio relativno umeren. Slobodan G. Markovi istie kako smatra da se ovim zakonom simboliki zavrava Drugi svetski rat na tlu Srbije, napominjui kako je, po njegovom miljenju, neprimereno to vladajui politiki subjekti nisu odmah nakon politikih promena 2000. pokrenuli ovakvu inicijativu. [5] Narodna Skuptina Republike Srbije usvojila je 17. aprila 2006. Zakon o rehabilitaciji. Prvim lanom utvreno je da se zakonom ureuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom liena, iz politikih ili ideolokih razloga, ivota, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do

dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalite na teritoriji Republike Srbije. Petim lanom zakona utvreno je da zahtev za rehabilitaciju moe podneti svako zainteresovano fiziko ili pravno lice, bez obzira da li je neposredno re o licu koje je lieno odreenih prava nakon navedenog datuma. U duhu Rezolucije 1481 Saveta Evrope (Rezolucija o meunarodnoj osudi zloina totalitarnih komunistikih reima koju je Parlamentarna skuptina Saveta Evrope usvojila 25. januara 2006), istoriar Sran Cvetkovi, u kontekstu primene Zakona o rehabilitaciji, sugerie: Namee se zakljuak da bi moda bilo celishodnije i pravednije prema mnogim rtvama koje nisu mogle i ne mogu da doekaju i ostvare pravdu, da drava u skladu sa preporukama Saveta Evrope kolektivno rehabilituje odreene kategorije rtava ideoloko-politikog progona. Konano, pored politike rehabilitacije, drava bi mogla na kraju da u skladu sa istim preporukama donese i deklaraciju o osudi komunistikog reima kao nedemokratskog i odgovornog za masovno krenje ljudskih prava posle 1945, koja bi moda imala vee dejstvo nego sve pojedinane rehabilitacije zajedno. [6] Tvorcima zakona je bilo vano da omogue rehabilitaciju lica koja su liena ivota, slobode, ili nekih drugih prava, upravo nakon 6. aprila 1941, jer im ovakav vremenski okvir omoguava kriminalizovanje Narodno-oslobodilakog pokreta. Ovakav pristup najbolje se ogleda u rehabilitaciji dvojice kvislinkih andarma, ubijenih od strane partizana 7. jula 1941. u Beloj Crkvi pokraj Krupnja. Na taj nain omoguena je etika i politika diskvalifikacija partizanskog pokreta, odnosno KPJ, kao pokretake snage oslobodilake borbe i socijalne revolucije jugoslovenskih naroda. Zakon o rehabilitaciji ne pravi razliku meu licima koja su liena ivota, slobode, ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. Predlagaima zakona bilo je nebitno da li zainteresovano fiziko ili pravno lice koje podnosi zahtev za rehabilitaciju, ne ini pokuaj zloupotrebe, podnoenjem zahteva za rehabilitaciju lica koje je nakon navedenog razdoblja lieno ivota ili slobode od strane partizanskog pokreta ili posleratnih socijalistikih vlasti zbog uestvovanja u zloinu nad pripadnicima ili simpatizerima oslobodilakog pokreta, ili zbog drugih oblika sluenja okupatoru. Ovako sroen zakon omoguio je brojne zloupotrebe koje se ogledaju u podnoenju zahteva za rehabilitacijom lica koja su tokom Drugog svetskog rata uestvovala u kolaboraciji sa faistikim okupatorom, a koja su likvidirana od strane partizana ili su liena slobode i sudski procesuirana od strane socijalistikih vlasti ili su figurirala kao negativne istorijske linosti. Predlagai zakona nisu ponudili merila pomou kojih bi sud mogao utvrditi da li je neko lice lieno slobode i osueno iz ideolokih ili politikih razloga, ili zbog nekog krivinog dela, koje podrazumeva i komandnu odgovornost zbog zloina podreenih formacija. S obzirom da je lan Dravne komisije za ispitivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Drae Mihailovia, Bojan Dimitrijevi, istoriar i pomonik ministra za odbranu, 19. septembra 2010. na TV B92 javno iskazao oekivanje da e uskoro doi do rehabilitacije generala Mihailovia, pri tome iskazavi nadanje da e u dogledno vreme biti rehabilitovan i Milan Nedi, moemo li uskoro oekivati formiranje Dravne komisije za ispitivanje okolnosti defenestracije enerala Milana Nedia?

Sudska rehabilitacija Bogdana Lonara i Milenka Brakovia, dvojice andarma u kvislinkoj slubi, ubijenih 7. jula 1941. u Beloj Crkvi pokraj Krupnja, rehabilitovanih pred Okrunim sudom u apcu, predstavlja primenjenu paradigmu Zakona o rehabilitaciji. Datum ovog oruanog sukoba, posleratne socijalistike vlasti proglasile su za Dan ustanka naroda Srbije. Ovaj praznik ukinut je odlukom Narodne skuptine Republike Srbije, 9. jula 2001. Sudskom rehabilitacijom dvojice kvislinkih andarma, njihova smrt postala je predmet politike manipulacije. U reenju Okrunog suda u apcu o rehabilitaciji dvojice andarma, od 11. decembra 2008, istie se da je utvreno kako su andarmi lieni ivota bez odluke suda iz ideoloko politikih razloga, kao rtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, ime je povreeno njihovo pravo na ivot. Ovu sudsku rehabilitaciju treba posmatrati kao politiku rehabilitaciju dvojice pripadnika kvislinkog represivnog aparata, odnosno kao politiku rehabilitaciju kvislinkog aparata. Na taj nain normalizovan je in sluenja okupatoru, dok je pokret kome su pripadali izvrioci njihovog ubistva, okarakterisan kao snaga koja je jo u leto 1941. vrila progone i nasilja i na taj nain povreivala pravo na ivot onih koje je srpska revizionistika istoriografija okarakterisala kao predstavnike organa dravne vlasti. Pokret, u ovom sluaju partizanski, koji vri progone i nasilja inspirisane ideolokim i politikim razlozima, jula 1941. nije, prema logici revizionistikih istoriara i njihovih politikih mentora, oslobodilaki pokret, ve vinovnik graanskog rata i prevratnika snaga koja je za cilj imala osvajanje vlasti. Sudija Gojko Lazarev, predsedavajui vea koje je rehabilitovalo dvojicu kvislinkih andarma, obrazlaui u medijima odluku o rehabilitaciji, istie: Naalost, 7. jula 1941. Srbin je ubio Srbina, to je oznailo poetak graanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv drave, sa jasnim ciljem promene celokupnog sistema. Narednika i kaplara likvidirali su, iz ideoloko-politikih razloga, pripadnici partizanskog pokreta.[7] Rehabilitaciju dvojice andarma javno su odobrili saradnici Instituta za savremenu istoriju, Kosta Nikoli (vetak u sudskom predmetu rehabilitacije andarma Lonara i Brakovia) i Sran Cvetkovi. Kosta Nikoli istie: Treba se suoiti sa bolnom prolou. To nije bio nikakav dan ustanka, ve ubistvo iz ideolokih i politikih razloga. Mislim da to ubistvo nije bilo detaljno planirano, ve obian incident, koji je naknadno dobio toliki znaaj. A, poinjeno je u skladu sa strategijom Komunistike partije Jugoslavije revolucija na prvom mestu! Nije pucano u okupatore, ve u predstavnike stare vlasti. To je poruka koja se slala narodu. Sran Cvetkovi podrava odluku suda stavom: Ovo je novi pogled na istorijske dogaaje koji nije ideoloki obojen. Rasvetljene su sloene okolnosti, a ubistvo dvojice andarma demistifikovano, da se vie ne predstavlja kao herojski in. Nikoli dodatno istie da rehabilitacija dvojice andarma nije nikakvo prevrednovanje istorije: Nema govora o revizionizmu. Dogaaji se sada, naprosto, objanjavaju onako kako su se stvarno dogodili.[8] Iako su svedoenja preivelih svedoka istorijskog dogaaja 7. jula 1941. jasna u pogledu vinovnika oruanog sukoba u Beloj Crkvi, kada je re o izazivaima ovog sukoba (svedoci se slau da su andarmi prvi upotrebili oruje nakon to su se partizani vratili u

selo elei da spree andarme da privedu uesnike minulog skupa), reinterpretatori ovog istorijskog dogaaja prenebregavaju istorijski kontekst (okupacija zemlje, uloga predratne andarmerije u novonastalim okolnostima) i neposredan dogaaj (prvenstvo dvojice andarma u izazivanju oruanog sukoba). U autorskom tekstu u jednom beogradskom nedeljniku, Kosta Nikoli obrazlae odluku abakog Okrunog suda o rehabilitaciji dvojice kvislinkih andarma: Komunisti nisu pucali u sluge okupatora, ve u dravu kao instituciju. () Slavljenje ubistva Lonara i Brakovia, ostavilo je dugotrajne negativne posledice i spreilo proces nacionalnog pomirenja i prevladavanja jo uvek sveih ideolokih podela. Njihova rehabilitacija predstavlja znaajan doprinos suoavanju srpskog drutva s njegovim totalitarnim nasleem koje je i dalje snana brana punoj modernizaciji i demokratizaciji Srbije.[9] Sud i vetak (Kosta Nikoli) tvrdnjom da su dvojica andarma lieni ivota kao rtve progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta zastupaju neprihvatljivu tezu da su svi stradali u ratu jednaki, jer ih izjednaava injenica smrti. Dvojica pripadnika kvislinkog aparata koji je bio nosilac progona i nasilja nikako ne mogu biti proglaavani za rtve progona i nasilja. Pokuaj nenaklonjenih prosuditelja iz redova dravnih institucija da okarakteriu in otpora pripadnicima kvislinkog represivnog aparata, odnosno zaetak oslobodilake borbe, kao zaetak graanskog rata i ustanak protiv drave, odnosno napad na dravu kao instituciju, iako kvislinka tvorevina u Srbiji nije imala prerogative drave, nameu poeljnu predstavu o srpskom kvislintvu kao izrazu srpske dravotvorne i nacionalne ideje. Ovakve navodno apodiktike ocene u medijima poprimaju odlike opskurne mitologeme, imenovanjem protagonista oslobodilakog pokreta za teroriste i ubice nedunih ljudi. Osnivanje dve revizionistike komisije pod okriljem Vlade Republike Srbije 2009. i uee revizionistikih istoriara u njihovom radu Iako Zakon o rehabilitaciji, poput Zakona o izjednaavanju prava partizanskih i etnikih boraca, predstavlja politiko naslee dveju vlada Vojislava Kotunice, primena ovih zakona i potonji napori ka definisanju dravne istorijske politike aktuelne vlade, u kojoj veinu ima Demokratska stranka, predstavljaju jasan revizionistiki kontinuitet. Angaman istaknutih predstavnika akademskog istorijskog revizionizma, K. Nikolia, B. Dimitrijevia S. Cvetkovia i Momila Pavlovia, na pisanju etvorotomne istorije Demokratske stranke ( , 1919-2009, , 2009), znakovit je primer odnosa ove graanske politike partije prema neformalnoj revizionistikoj koli u okviru savremene srpske istoriografije. B. Dimitrijevi je funkcioner i savetnik predsednika Demokratske stranke, dok je S. Cvetkovi saradnik Istraivako-dokumentacionog centra Demokratske stranke. Vlada Republike Srbije formirala je tokom 2009. dve komisije za preispitivanje istorijskih dogaaja koji su se odigrali na tlu Srbije krajem i neposredno nakon Drugog

svetskog rata. Ovo je prvi put da dravne institucije usmeravaju i motiviu istraivanja ove vrste. Angaovanje odreenog broja naunih delatnika i javnih linosti sa neskrivenim antikomunistikim stavovima, saoptenja sekretara Ministarstva pravde, kao koordinatora rada dveju komisija, i izjave pojedinih lanova komisija, jasno sugeriu o nameri osnivaa. Najpre je 27. aprila 2009. formirana Dravna komisija za utvrivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Drae Mihailovia, potom je 9. jula 2009. formirana, odnosno 12. novembra 2009. konstituisana, Dravna komisija za pronalaenje i obeleavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle osloboenja 1944. (skraeno: Dravna komisija za tajne grobnice pobijenih od septembra 1944. ). Osnivanje komisije za utvrivanje okolnosti pogubljenja Dragoljuba Mihailovia, uporedo sa pokretanjem sudskog postupka za rehabilitaciju ovog ratnog zloinca, predstavlja zavrni in dravne rehabilitacije najznaajnijeg protagoniste srpskog kolaboracionizma, odgovornog za brojne zloine ravnogorskih etnikih formacija. Izbor lanova Dravne komisije za utvrivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Drae Mihailovia jasan je indikator uloge drave u reviziji prolosti. Naime, u medijima se meu lanovima komisije pominju imena Slobodana Radovanovia, nekadanjeg zamenika republikog javnog tuioca (predsednik komisije), Slobodana Homena, dravnog sekretara u Ministarstvu pravde, i Bojana Dimitrijevia, vieg naunog savetnika Instituta za savremenu istoriju, ujedno pomonika ministra odbrane za vojne resurse i savetnika predsednika Republike za vojna pitanja. Kao lanovi komisije figuriraju istoriari Kosta Nikoli i Slobodan G. Markovi. Kosta Nikoli, nauni savetnik pri Institutu za savremenu istoriju, jedan od koautora osporavanog udbenika za zavrne razrede gimnazije (2002), u izjavi jednom beogradskom nedeljniku 2004, istakao je kako su prema njegovom kritikom sudu u pravu bili oni koji su izgubili rat 1945. godine.[10] Bojan Dimitrijevi, vii nauni savetnik pri Institutu za savremenu istoriju, kao lan Demokratske stranke, nakon politikih promena posle 2000, obavljao je vie savetnikih i strunih delatnosti u okviru dravnih institucija: savetnik za reforme ministra odbrane Borisa Tadia u Vladi Dravne zajednice SCG, rukovodilac tima koji je izradio Strategiju odbrane SCG, savetnik predsednika Republike Srbije Borisa Tadia za vojna pitanja (od 2006), pomonik ministra odbrane Dragana utanovca za ljudske resurse u Vladi Republike Srbije, autor nacrta Strategije nacionalne bezbednosti (2006). O ideolokoj signaturi Bojana Dimitrijevia kazuju njegovi pokuaji relativizovanja kvislinke uloge D. Ljotia i, naroito, M. Nedia, u izjavama medijima. Izvesno je sledee: ni Ljoti ni Milan Nedi nisu bili petokolonai, a za diskusiju je moe li se njihova uloga naroito Nedieva kvalifikovati i kao kvislinka. Generalno uzev, meu Srbima i Slovencima nije bilo organizovane pete kolone. Ako uopte zbog toga na neku politiku grupu treba ukazati prstom, to najpre mogu biti komunisti zbog poznatog

blagonaklonog stava koji je imao Sovjetski Savez prema invaziji sila osovine na Jugoslaviju. [11] Dimitrijevi ignorie istorijsku realnost vezanu za neposrednu saradnju administrativnog i represivnog aparata i oruanih formacija pod kontrolom ove dvojice politikih figura, sa nemakim okupatorom, jednako kao to ignorie injenicu da je KPJ, kao jedina politika snaga u porobljenoj Jugoslaviji, jo tokom Aprilskog rata (15. aprila 1941), prvim ratnim saoptenjem pozvala narode Jugoslavije na nepristajanje razbijanja zemlje i nastavak pruanja oruanog otpora okupatoru. Dimitrijevi je 19. septembra 2010. na Televiziji B92 iskazao nadanje da e nakon rehabilitacije Dragoljuba Mihailovia uslediti i rehabilitacija Milana Nedia. lanovi komisije istiu kako je osnovni zadatak komisije da utvrdi mesto streljanja generala Mihailovia,[12] u emu treba prepoznati osnovni motiv osnivanja komisije pronalaenje posmrtnih ostataka generala Mihailovia. Pronalaenje zemnih ostataka generala Mihailovia nezaobilazan je aspekat u procesu rehabilitacije ovog ratnog zloinca. Ovo bi omoguilo trajno monumentalizovanje njegove linosti, kojoj je dat mueniki karakter, ime bi bila ostvarena znaajna pobeda nekrofilnog antikomunizma u Srbiji. Jedini konkretni rezultat rada komisije predstavlja dodatna potvrda validnosti decenijama zvaninih i poluzvaninih informacija o hapenju Drae Mihailovia, saradnji Nikole Kalabia sa organima unutranjih poslova u lociranju Mihailovia 1946, autentinosti fotografija Dragoljuba Mihailovia nakon hapenja i datumu pogubljenja (17. jul 1946). Nakon dvogodinjeg rada, lanovi komisije su 14. aprila 2011. predstavili nalaze na utvrivanju injenica o pogubljenju komandanta JVuO. Meutim, ovom prilikom samo su dodatno potvrene ve poznate injenice (datum pogubljenja, okolnosti hapenja i uloga Nikole Kalabia u hapenju generala Mihailovia), uz razjanjenje odreenih nedoumica (lokacija pogubljenja, indicije o premetanju zemnih ostataka generala Mihailovia iz primarne grobnice), koje nemaju relevantan znaaj za javnost i istorijsku nauku.[13] Vlada Republike Srbije je 9. jula 2009. formirala Dravnu komisiju za tajne grobnice pobijenih od septembra 1944. Na elu komisije nalaze se dvojica istoriara: predsednik, Slobodan G. Markovi, docent na Fakultetu politikih nauka u Beogradu, i sekretar, Sran Cvetkovi, istraiva u Institutu za savremenu istoriju, dok je koordinator Odbora za istraivanje Dravne komisije, Momilo Pavlovi, direktor Instituta za savremenu istoriju. Formiranje komisije inicirao je istoriar Momilo Pavlovi. Znajui potencijale saradnika Instituta za savremenu istoriju i uopte istoriara mlae generacije, za koje verujem da nemaju optereenja starijih kolega, odluio sam da ovo pitanje [zloini oslobodilaca] podignem na najvii mogui nivo. Iskustva u radu s Dravnom komisijom za ispitivanje injenica izvrenja smrtne kazne i pronalaenje grobnog mesta generala Dragoljuba Mihailovia, uverila su me da je nastala povoljna klima i da postoji politika volja da se ova pitanja rasvetle.[14]

Iako je Dravna komisija za tajne grobnice pobijenih od septembra 1944. formirana po ugledu na slinu komisiju koja deluje u Republici Sloveniji, dravne institucije, kao i saradnici Instituta za savremenu istoriju, koji su zapravo inicirali formiranje komisije, nisu nali za shodno da iniciraju istraivanje koje bi obuhvatilo popisivanje svih stanovnika Srbije koji su kao posledica nasilja umrli u Drugom svetskom ratu i neposredno posle njega, iako ukupan, pa ak ni priblian, broj umrlih stanovnika Srbije tokom rata, nije nauno utvren. Stoga je ova nepoznanica i dalje izvor politii motivisanih manipulacija. Na osnovu injenice da je partizanska ratna retorzija i posleratna dravna represija odnela ivote i odreenog broja lica koja na pravednom suenju ne bi bila osuena na najstrou kaznu, antikomunisti pokuavaju izgraditi politiki kapital. Otkopavanje istine u kontekstu rasvetljavanja komunistikih zloina ima za cilj da pobedu jugoslovenskog revolucionarnog pokreta tradicionalizuje u novu aktivnu traumu srpskog naroda, poput gubitka Kosova kao ve tradicionalizovane traume. Slina tendencija uoljiva je u delatnosti hrvatskih revizionista, na primeru Bleiburga i Krinog puta kao projektovane tradicionalizovane traume hrvatskog naroda. U slubenom neoliberalnom antikomunistikom poretku seanja nema mesta nastojanjima da se konano utvrdi broj rtava faistikog i kvislinkog terora na tlu Srbije, tokom Drugog svetskog rata. Tako ni do danas, na primer, nije istraen ukupan broj lica pobijenih na tlu Srbije od strane pripadnika ravnogorskog etnikog pokreta i drugih vojno-etnikih odreda, koji su se do leta 1944. nali pod komandom Ravne Gore. Umesto zakljuka Nastojanja da se nakon demokratskih promena definie dravna istorijska politika, grozniavo upinjanje da se njene konture ispune proienim istorijskim sadrajem, odn. rezultatima revizionistike istoriografije, omoguila su postsocijalistikim vlastima da politiki instrumentalizuju injenicu postojanja izvesnih istorijskih kontroverzi. Institucionalizovanje selektivne politike seanja, koja je tokom 1990-ih bila delokrug partija koje su osvojile vlast nakon 2000. i nekolicine mlaih istoriara (ako zanemarimo uticajnu istorijsku publicistiku), daje nam za pravo da govorimo o dravnoj reviziji istorije. Zvanino i poluzvanino normalizovanje pokreta i istorijskih linosti iz kvislinkog korpusa, sadraj udbenika istorije, usvajanje Zakona o izjednaavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca i Zakona o rehabilitaciji, formiranje Dravne komisije za utvrivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Drae Mihailovia i Dravne komisije za tajne grobnice pobijenih od septembra 1944, svedoe u prilog ovoj tezi. Negativan odnos prema nasleu jugoslovenskog revolucionarnog pokreta i socijalistike drave zasnovane nakon pobede jugoslovenske revolucije, kao oblik istorijskog pravdanja novog poretka, ne podrazumeva samo radikalno prekrajanje nedavne prolosti jugoslovenske zajednice, ve predstavlja deo ukupnog sindroma restauracije kapitalizma. Ova tendencija koincidira sa potiranjem steenih socijalnih prava najirih slojeva stanovnitva, kao znaajne tekovine prethodnog socijalistikog razdoblja.

[1] Ljiljana Cetini, Memorijalni centar Josip Broz Tito posle 19912008. godine, Istinom protiv revizije Narodnooslobodilake borbe u Jugoslaviji 19411945, Zbornik radova, (ur. Mladenko Coli i dr.), Beograd, 2009, str. 353. [2] Todor Kulji, Prevladavanje prolosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, 2002, str. 473-474. [3] , , : , , 358, , 10.11.2004, . 11-12. [4] Todor Kulji, Kultura seanja istorijat, Tokovi istorije. asopis Instituta za noviju istoriju Srbije, 12/2004, Beograd, 2004, str. 143. [5] , -. , , 2817, , 23.12.2004, . 23-24. [6] , , , CVI, 34460, , 14.10.2009, . 14. [7] . , 7. 1941. : , , LVI, , 8.1.2009, . 16. [8] . , , . , , LVI, , 10.1.2009, . 11. [9] , 7. 1941. . , , 3028, , 8.1.2009, . 34. [10] , -. , , 2817, , 23.12.2004, . 24. [11] , : , , 2709, , 28.11.2002, . 27. [12] Kosta Nikoli, Bojan B. Dimitrijevi, Zarobljavanje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovia 1946. godine. Nova saznanja o arhivskoj grai, Istorija 20. veka. asopis Instituta za savremenu istoriju, XXVII, 2/2009, Beograd, 2009, str. 13. [13] , , , 34999, CVIII, , 15.4.2011, . 7; ..., . , , LVIII, , 15.4.2011, . 5.

[14] Momilo Pavlovi, Zloini oslobodilaca zadatak srpske istoriografije visokog prioriteta, Istorija 20. veka. asopis instituta za savremenu istoriju, XXVIII, 3/2010, Beograd, 2010, str. 10.