Pripovetke jednog kaplara

KAPLARA

Copyright

Copyright © 2019 Klasika

Predgovor

Prvo izdanje ovih sličica, napisanih u logoru za vreme primirja, po svršenom srpsko-bugarskom ratu, izašlo je u Beogradu odmah po zaključenju mira 1885. godine. U tom izdanju bilo je svega devet sličica. Docnije je pisac pribrao i ostale rasute u tadašnjim književnim listovima (Otadžbina, Kolo, Stražilovo, Preodnica, Delo, Bosanska vila, Brankovo kolo) te ih je, dvadeset na broju, ponovo izdao 1895. godine u Sremskim Karlovcima. Iz tog drugog izdanja preštampavaju se te sličice pod imenom pripovedaka, koje ime, iako ne u svemu tačno, nose od prve svoje pojave.

Poziv

Bilo je u prvoj polovini septembra. Toplota postojana, i tek pogdekoje jutro što nas je malo oštriji i studen vetrić opomenuo na skoru jesen.

Jednoga dana izađoše u svim beogradskim novinama neki telegrami krupnim slovima štampani. Nastade i neka žurba, prvo kao tihi i poverljivi šapat, dok to poče da raste i raste, dok se ne pope do glasnoga nadvikivanja i nadlagivanja.

Pred kafanama, oko svakoga stola, kao mušice oko kaplje meda, puno sveta, već nema više mesta. Tu se čitaju telegrami i objašnjavaju, a ti telegrami se svakoga dana sve krupnijim i krupnijim slovima štampaju.

Bila je onda naša rezerva na okupu, i jednoga dana se rasprostre namah glas da se s dvadesetodnevnog vežbanja neće ni razilaziti.

Nekoliko dana bilo je sve još neizvesno, a sedmoga od tih dana već smo znali šta je s nama. Toga jutra osvanuše po uglovima velike listine i na njima, crno na belom, poziva se sva rezerva od 1875. godine i još prvi poziv, i propisuje se šta ko da ponese sobom, koliko pari opanaka i lanenih krpa i loja itd. Jednom rečju, jasno se čitalo iz tih poziva da svaki obaveznik, osim druge opreme, treba da ponese i svoju glavu, za koju mu se u ovoj prilici ne garantuje da će je vratiti kući. A to je sve bilo napisano poznatim tugaljivim i dirljivim stilom naše okružne komande.

Sad je tek nastala prava vreva. Oko tih poziva su se skupljale gomile od jutra do mraka, čitalo se i objašnjavalo.

Pred svakom kafanom, upravo oko svakog stola, drugi svet i drugo mišljenje, i drugi način na koji se to mišljenje kazuje. Tamo đak uz mermerni kafanski sto, oko njega sitni trgovčići, bakali, i ostali siromasi, koji s kafanskih stolova očekuju mrvice političkih vesti. Đak sriče kakve peštanske novine i crta pisaljkom po mermernom stolu granice berlinske ili san-stefanske i tumači reči „ofanziva i „defanziva. Za drugim opet stolom sedi gospodin, činovnik ministarstva, oko njega profesori i činovnici i trgovci, i on objašnjava međunarodni položaj Rumelije i saopštava poslednje vesti o privremenoj plovdivskoj vladi i opasnost srpskih interesa od suparnice pojačane Rumelijom. Tamo opet za trećim stolom Ferdinand šnajder s klasičkim likom, dignutim desnim ramenom i žmiravim očima, i kasapin Marko s krvavom keceljom i blagim, dobroćudnim očima, i konzistorijski praktikant Ljuba s tihim kaluđerskim gestovima i proždrljivim mirskim očima. A oko njih još vazda poznatih i nepoznatih, i oni svi u jedan glas govore i svi u jedan mah udaraju pesnicom o sto, i svi su jednog mišljenja, da će na kraju krajeva Rus ući u Carigrad.

To tako pred kafanom, a pođeš ma kojom ulicom, sretaš ovamo ili onamo gomilice od tri i četiri lica. Jedni zabrinuto šuškaju, drugi glasno razgovaraju, treći se prepiru, a četvrti šale. A već bilo je i šala, koje su i kroz celu varoš prošle od usta do usta: kako je taj i taj profesor određen za trubača, a ne znam opet koji poštar za dobošara. Pa onda već i muzike su tu, koje pred svim kafanama sviraju ratoborne pesme; tu se zbiraju i oduševljeni, koji već piju za ratnu sreću; tu su i neoduševljeni, koji četvoronoške dokazuju da ne spadaju među one koji se pozivaju; pa onda jedni koji suviše opširno razumeju onu naredbu, i drugi koji je, pored svih objašnjenja, ne mogu nikako razumeti.

Pa sve tako. Pođem kući, pa usput sve isto. Žene se s kapija i preko sokaka prepiru za muževe, deca za očeve, a očevi za decu, a dečica, te nevine zloslutnice, već pripasala umesto sabalja štapiće, sviraju u pesnicu marš i egzerciraju i igraju se rata.

Sretnem usput i gospodin-Jakova penzionera. Digao šešir više čela, čelo mu se produžilo ćelom i oznojilo se, a miče rukama u levo i u desno dokazujući nešto sâm sebi. On zabrinuto žuri kući da saopšti svojoj ženi novost o sazivu. Nemaju nikog rođenog, niti kog da opreme, niti kog da isprate, niti za kim da se zaplaču; pa ipak gospodin Jakov zabrinut žuri kući, a kad me spazi, mahnu štapom, da mu pređem preko ulice.

– Jes’ čitao?

– Jesam – rekoh.

On huknu i obrisa čelo velikom plavom maramom, pa onda skide i naočare, te i njih obrisa jednim krajičkom marame.

– Pročitao sam i ja – dodade – dabogme da sam pročito, kad me se najviše i tiče. Lako je, dabogme, vama mladićima. Šta? ... ranac, jedan peksimit, dvajs para slanine, čarape, pušku, pa hajd’ put pod noge sve pevajući, a?! Nit’ kom iz džepa, nit’ kome u džep, a?! Zar nije tako? Ali, gospodine moj, ja kola, pa konje, čitava komora, brate moj! I to komora s dva konja. Čudo nije s tri ili četir’ na primer. Pa dobro, s koliko bilo, ama odakle da dam, odakle, brate...! (Tu gospodin Jakov lupi štapom o zemlju i pogleda neznačajno i odmori se malo.) Oni ti to, a i ne pitaju: možeš li, imaš li, kako ćeš da daš; nego tek onako preko kolena: „Gospodin Jakov komoru, komoru s dva konja! (To izgovori nekim tuđim glasom, kao valjda glasom okružne komande.) I znate li šta je najgore u ovoj državi? Gospodine moj (pa odatle pope glasom izgovarajući sve reč po reč), to je to, što, kako misle oni dole, tako misle i oni gore! Bio sam kod samoga gospodina ministra i kažem mu: „Tako i tako i tako tako, dva konja, gospodine ministre, da je jedan hajde de, ali dva konja... I znate li, gospodine moj, šta mi kaže gospodin ministar? (Tu gospodin Jakov poče kao poverljivijim tonom da govori, te me uhvati za kaput i poče da mi tura, onako uz reč, prst u rupu od dugmeta.) Ministar ko bajagi učen i pametan čovek i general, najveće zvanje u državi, pa znate šta mi on kaže: „Možete, možete vi, gospodine Jakove, možete...! (I to izgovori tuđim glasom, pa onda nastavi svojim, ali jačim tonom.) Eto, to mi kaže, gospodine moj, jedan ministar! I sad ja pitam vas, može li to da bude još u kojoj državi, a? Jok, bogami, ne može: u drugoj, uređenoj državi ministar bi kazao: „Jel’ ne možete, gospodine Jakove, pa lepo: vi dajte komoru s jednim konjem. (I to izgovori opet tuđim glasom, kao da predstavi kako bi kazao ministar druge „uređene države", pa zatim još jednom uzviknu, ali ne više poverljivo.) Kad tako kaže jedan ministar, gospodine moj, onda šta nam je ostalo?

Kako je poslednje reči gospodin Jakov izgovorio vrlo visokim tonom, te se zagrcnuo, to ja ugrabih priliku, dok on kašlje, i rekoh mu zbogom. A tek što sam deset koraka učinio, a pred kapijom svoje kuće – peta kuća od moje – gospa Juca, povezana ugasitozelenom šamijom i opasana crvenom keceljom s crnim bobicama:

– Jeste li videli, boga vam, gdegod mog Peru?

– Nisam, gospođo.

– A, boga vam, da li će po tom pozivu da ide i moj Pera?