Knjiga druga

čina

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

LICA

Rajna Maretić-Dolska, prvakinja dramska

Ida Podgradska, dramska subreta

Mira, početnica i učenica Rajnina

Dramski pisac

Urednik „Komedije"

Kritičar revije „Novi horizont"

Kritičar žurnala „Jutro"

Reditelj

Ljubavnik

Gospodin Teodor

Ivan Ivanović

Sobarica

Zbiva se u miljeu velikog teatra

PRVI ČIN

Raskošno i teatralno namešten salon u stanu Rajninom. Na zidovima venci s trakama i mnogo fotografija koje su rasute po zidu, stolovima i kaminu. Na prvi pogled vidi se da je to stan jedne glumice. Na sceni su sva lica koja igraju u komadu, sem sobarice. Oni su raznoliko, ali ipak plastično grupisani, zauzimajući razne položaje pri kojima će ostati za sve vreme čitanja, a kad uđu u diskusiju menjaju položaj i pregrupišu se, dajući života sceni. Na sredini salona je stočić koji ne pripada nameštaju, već je naročito donesen. Na stočiću je električna lampa sa zelenim abažurom, koja baca usredsređenu svetlost na rukopis otvoren na stolu. Za tim stolom sedi dramski pisac. Veče je, svetlost gori u lusteru i drugim lampama koje pripadaju nameštaju.

I

NA POZORNICI SU SVI

DRAMSKI PISAC (pre nego što se digne zavesa, čuje se njegovo čitanje): „Zajednička smrt bila bi izlaz samo tada kada bi život duša odista postojao. Zbrisati olovnim tanetom jednu uzvišenu i čistu ljubav i zameniti je ničim, beskrajnim ničim, bio bi zločin. (Zavesa se lagano diže, za koje vreme on ne prekida čitanje.) Zar onima koji se čistotom svojih osećanja uznose iznad ljudi, iznad života, pripada kazna uništenja? Jelena: „I šta onda? Milan: „Vratite se mužu čista i netaknuta i osećanje ljubavi zamenite osećanjem dužnosti. Ja... ja ću poći starim stazama i poneću teret jednog pustog i besciljnog života! Jelena: „Vratiti se mužu s nespokojnom savešću? Milan: „Ispovediti mu se, ispovest umiruje savest, jer vraćate mu se čista i bez greha. Jelena: „Pokolebana duša nije više jemstvo za sreću muževljevu! Milan: „Možda ne, ali zato je dužnost tu da kao čuvar bdi nad dušom!" Jelena (razmišlja, bori se, odluči): „Neka bude! I mi se nikada više ne smemo sresti! Milan: „Mi se nikada više ne smemo sresti! Jelena: „Vi ćete zaboraviti sve što je bilo? Milan: „Sećaću se samo jednog lepog i prijatnog sna i ponosiću se u duši što smo ovoga časa i vi i ja umeli biti tako jaki, te savladati osećanja koja bi nas možda odvela u ponor. Jelena (preživljavajući jedan trenutak bola): „Dobro... Zbogom! Milan: „Zar... samo zbogom? Jelena: „Samo zbogom! Milan: „Zar mi ni ruku nećete pružiti? Jelena (ćuteći i izbegavajući mu pogled, pruži mu ruku). Milan: „I... zar se nećemo srdačnije rastaviti? Jelena: „Naša odluka sprečava nam svaku srdačnost. Srdačnost, ma i najmanja, mogla bi biti kobna! Milan (uzrujan, uzbuđen, pokoleban, privlači je naglo i snažno obgrli): „Pa neka bude kobna!" Jelena (rezignirana, pokolebana, pobeđena): „Znala sam, slutila sam! Milan: „Predosećao sam i sâm da će nas rastanak spojiti. Jelena (u zagrljaju): „Ah, kako smo slabi, kako smo slabi! Milan: „Reci, slabi u borbi sa osećanjima koja su jača od nas, a jaki u ljubavi koja nas vezuje i koja nas od ovoga časa vodi u onaj duboki ponor kojega smo se toliko bojali. (Dug strastan poljubac.)

SVI (pošto je pisac gornjim rečima završio čitanje, nastaje jedan duži tajac koji je izazvao utisak, a zatim svi dižu glave i živo aplaudiraju).

TEODOR: Ovome se rešenju nisam nadao! (Opšti pokret, žagor, međusobna objašnjenja.)

RAJNA (prilazi piscu): Poeta, hoćete li mi dozvoliti da vas poljubim?

PISAC: Ah! (Ustaje ushićen, primajući njen poljubac i ljubeći joj ruke.) Koliko sreće!

RAJNA: Ali, čime bih vas inače mogla nagraditi? Stvorili ste mi najlepšu rolu u repertoaru, napisali ste za mene naročiti komad, uveli ste me u istoriju... Da, da, gospodo: kada se bude pisalo o životu i radu pisca ovoga komada, neće se moći prećutati fakat da je ovaj komad napisan samo radi mene.

UREDNIK „KOMEDIJE": Pa vi ćete, mila moja, ući u istoriju i sama sobom.

RAJNA: U istoriju glume. To je istorija koju niko ne čita, sem glumaca. Ja volim onu istoriju koju i deca u školi moraju učiti. U toj se istoriji Garik pominje kraj Šekspira, a Sara kraj Sardua. Zar ne?

REDITELJ: Ali, dozvolite nam, draga domaćice, da i mi podnesemo piscu svoja čestitanja. (Prilazi i rukuje se s piscem.) Odlično! Rešenje koje iznenađuje. Drugi čin savršen. Ako meni pripadne režija, verujem da ću premašiti sve svoje dosadašnje uspehe!

IVANOVIĆ (ustaje i prilazi te, rukujući se, bez reči čestita).

KRITIČAR „JUTRA" (prilazi i rukuje se): Novo! Otkad vapijem: dajte što novo, ubi me šablon i manir. Oglasiću vaše delo kao događaj – toliko sam ushićen.

RAJNA (Miri): Mala, priđite i vi, čestitajte zaboga! Gospodo, dozvolite mi da vam predstavim moju učenicu. Ušla je za vreme čitanja, pa nisam htela da vas uznemiravam.

UREDNIK „KOMEDIJE": O, imate neobično lepu učenicu!

RAJNA: Jelte? Dezdemona, Julija, Greta... zar ne? (Miri, koja je pružila ruku piscu.) No, no, recite što, kako vam se dopada?

MIRA: Ali otkud ja znam da kažem?

RAJNA: Vaš utisak. Zar vam se nije dopao komad?

MIRA: O, još kako... plakala sam... i... (Rajni.) Svud sam, u svakoj reči, u svakoj rečenici, osećala vas i videla vas.

RAJNA: No, pa eto, time ste mnogo kazali, vrlo mnogo. Zar ne, gospodo?

PISAC (Rajni): Verujte, za mene je to vrlo mnogo, jer znači: uspeo sam da vam se približim, da vam uđem u dušu.

RAJNA: Razume se da ste uspeli. (Teodoru.) Teodor!

TEODOR: Želite što, drago dete?

RAJNA: I vi biste, Teodore, mogli da primate čestitanja.

TEODOR: Ja?

RAJNA: Zar niste brojali za vreme čitanja? Četiri toalete imam da promenim.

TEODOR: No, pa?

RAJNA: Pa daje vam se lepa prilika da me obradujete s četiri toalete. Zar to ne vredi da vam se čestita?

TEODOR (smejući se ljubazno): Ah, da!

IDA: Gle, gle! A vi, dragi poeta, izgleda da čak i ne primećujete nešto?

PISAC: Šta molim?

IDA: Da vam ja