Ujež

čina

Copyright

Copyright © 2018 Classica Libris

LICA

Gospodin Lazić

Gospođa Lazić

Njihova deca:

Dana

Zare

Ružica

Marković

Sušić

Duško Popović

Gospođa Arsićka

Gospođa Živanovićka

Gospođa Spasićka

Gospođa Jankovićka

Gospođa Petrovićka

Gospođa Jelićka

Gospođa Sušićka

Gospođa Kovaljevska

Agent

Sofi, služavka kod Lazića

Jovan, poslužitelj

PRVI ČIN

Bolje nameštena soba, vrsta prostranog ženskog budoara. Mali sto za pisanje i na njemu telefon.

I

LAZIĆ, zatim SOFI

LAZIĆ (profesorski tip srednjih godina, retke neuređene kose, kratkovid, s naočarima debelih stakala. Sedi kraj stola u košulji i drži na kolenima prsnik na koji je rad da ušije dugme. On pri tome poslu užasno petlja i kad mu se konac izvuče iz igle, on čini očajne napore da ga opet uvuče. Kvasi ga, usukuje, žmirka na jedno oko i gađa u ušicu igle ali uvek promaši. On se u očajanju diže na noge, odlazi ka prozoru da se koristi svetlošću, ali ni tamo ne uspeva. Najzad umoran, klone u stolicu): Uh...!

SOFI (mlada, zdrava, lepuškasta devojka iz naroda. Dolazi sa sporednih vrata): Šta vi to radite, gospodine...?

LAZIĆ: Šta radim? Evo šta radim! ’Odite, molim vas, Sofi, udenite mi ovaj konac u iglu.

SOFI: Pa što zaboga niste mene zvali da vam zašijem dugme?

LAZIĆ: Zvao sam, ceo svet sam zvao, ali nikoga nije bilo kod kuće, a ja se žurim.

SOFI (uzima prsnik): Gospode bože, pa gde ste ovo dugme našli? (Pokazuje veliko, belo, sedefsko dugme koje je on počeo da prišiva na prsnik.)

LAZIĆ: Pa kad nema drugog. Tražio sam po celoj kući, preturio sam sve, pa sam najzad otkinuo dugme s jorgana.

SOFI: Naći ću ja već drugo.

LAZIĆ: Ajde, bolan, Sofi.

SOFI: Spira još spava, pa ću odseći jedno dugme s njegove bluze.

LAZIĆ: Kakav Spira?

SOFI: Pa Spira vatrogasac.

LAZIĆ: Vatrogasac? Pa šta ima vatrogasac da spava u mojoj kući?

SOFI: Milostiva je dozvolila.

LAZIĆ: Milostiva dozvolila? Pa da... po njoj bi mogla spavati u mojoj kući čitava vatrogasna četa. Dakle, molim vas, Sofi, prišite mi to dugme.

SOFI: Sad ću ja to! (Ode noseći prsnik.)

II

LAZIĆ, MARKOVIĆ

LAZIĆ (prihvata telefon koji zvoni): Alo! Da, kuća profesora Lazića. Gospođa? Ne, ona nije kod kuće. Ne bih vam mogao reći u koje doba. Da, ona svrati koji put preko dana i svojoj kući, ali to nije izvesno kad. Da, da! (Zatvori telefon.)

MARKOVIĆ (dolazi spolja): Izvinite, gospodine profesore, uznemirio sam vas neprijavljen.

LAZIĆ: Ništa molim, izvol’te! Izvinite vi mene što me ovako zatičete. Otpalo mi je dugme s prsnika pre četiri-pet dana pa sam dao da mi se prišije.

MARKOVIĆ: Nisam mislio vas da uznemiravam; želeo sam upravo vašu gospođu da nađem.

LAZIĆ: Ona nije kod kuće... Ali izvol’te, molim vas, sedite.

MARKOVIĆ (seda): Nije mi do sedenja, toliko sam uzbuđen. Mislio sam zateći ću gospođu kod kuće, ona bi me možda mogla umiriti.

LAZIĆ: A desila vam se neka neprijatnost?

MARKOVIĆ: Da, kako je juče ujutru otišla moja žena od kuće, još se nije vratila.

LAZIĆ: Od juče ujutru?

MARKOVIĆ: Da, kad sam došao kući u podne, našao sam na stolu samo ovu kartu, dve reči: „Ja odoh!", i ništa više.

LAZIĆ (uzeo kartu i čita): „Ja odoh!" Ovde je sasvim izlišan znak usklika, ali ženske ovaj sinktaksični znak najradije upotrebljavaju. (Čita opet.) „Ja odoh..." Izvinite što ću biti indiskretan, da niste slučajno u sukobu s vašom gospođom?

MARKOVIĆ: Bože sačuvaj. Živimo u potpunoj harmoniji, zapravo mi se tako retko viđamo da nemamo prilike doći u sukob.

LAZIĆ: Onda... a ne slutite možda da je vaša gospođa odbegla od vas?

MARKOVIĆ: Ah ne; ona nema kvalifikacije za takve lakomislenosti, a, i kad bi ih imala, teško bi se našla ona druga strana.

LAZIĆ: Koja druga strana?

MARKOVIĆ: Pa onaj koji bi odbegao s njom.

LAZIĆ: Da, razumem. A niste pomišljali možda na najgore, na samoubistvo gospođino?

MARKOVIĆ: Ne, ne, to je isključeno, ona ima tako dobar apetit.

LAZIĆ (razmišlja): A da nije vaša gospođa slučajno članica uprave kakvog udruženja?

MARKOVIĆ: Jeste!

LAZIĆ: Pa što odmah ne kažete. Onda je stvar jasna.

MARKOVIĆ: Članica je uprave udruženja „Ujež" u kojem je vaša gospođa predsednica.

LAZIĆ: No pa, stvar je potpuno jasna; vaša gospođa je na sednici uprave tog udruženja.

MARKOVIĆ: Ali sednica od juče ujutru pa do danas do podne?

LAZIĆ: Da, to je malo previše, ma kako bio dugačak dnevni red.

MARKOVIĆ: Zato sam i došao ovamo da potražim vašu gospođu, ona bi možda mogla znati što.

LAZIĆ: Da, ona bi mogla znati, ali je i ona „ja odoh. Nije mi, doduše, napisala „ja odoh ali je otišla.

MARKOVIĆ: Da mi je bar znati gde drže sednice, tamo bih verovatno našao sve gospođe na okupu, pa bi mi koja od njih mogla što reći.

LAZIĆ: Gde drže sednice? To ne umem da vam kažem. To udruženje nema svoj lokal nego drže sednice danas kod jedne, sutra kod druge članice. Da pitamo koju gospođu telefonom i to nećemo uspeti, jer, čim je neka gospođa članica uprave kakvog udruženja, ona nije nikad kod kuće. (Pogleda na sobna vrata.) Sofi, požurite zaboga! Molim vas, sedim ovde kao zarobljenik dok se ovog trenutka zbiva jedna vrlo neobična pojava u vasioni. (Prelazi u ton predavanja.) Uran, koji je u vrlo često slučajeva zagonetan, približava se Mesecu. To nije svakidašnja pojava, pre tri stotine godina, naime 1617, zabeleženo je Uranovo približavanje Mesecu, i sada se ovaj slučaj ponavlja.

MARKOVIĆ: Gospodin je profesor astronomije?

LAZIĆ: Ne, gospodine, ja predajem istoriju književnosti, ali sam dve godine predavao geografiju i pasionirao sam se tom prilikom za astronomiju.

MARKOVIĆ: Tako?

LAZIĆ: Vas to buni možda,