Kneginja od Tribala

Branislav Nušić

KNEGINJA OD TRIBALA

Komad u tri čina

Copyright

First published in 1917

Copyright © 2017 Klasika

LICA

Zaharija Gropa, gospodar Ohrida, klevetnik Skenderbegov

Jovan Strez, kapetan u opsađenoj vojsci u Kroji

Petar Emanuilo, kapetan u opsađenoj vojsci u Kroji

Petar Perlat, kapetan u opsađenoj vojsci u Kroji

Vladenije Đurica, kapetan u opsađenoj vojsci u Kroji

Ivo Bojinović, kapetan u opsađenoj vojsci u Kroji

Kapetan Baltazar Perduči, komandant arkebizijera poslatih Skenderbegu u pomoć od kralja Alfonsa od Sicilije

Mojsije Anđelić Dobranac, zvani Moz Golemi, nekada slavni vojskovođa Skenderbegov, sada odmetnik

Rako Vračanin, starešina straže u tvrđavi

Hadži-Daut Mestan-Oglu, starešina janičarski

Tol

Kneginja Marija, markiza od Tribala, kći gospodara oba Pologa, supruga konte Brana, grofa od Maće, hrabroga branioca Kroje

Gospava, njena pratilja i družica iz detinjstva

Stražar s kule

Prvi stražar s bastiona

Drugi stražar s bastiona

Stražar s donjih bedema

Prvi Mozov glasnik

Drugi Mozov glasnik

Dešava se za vreme opsade Kroje 1445. godine.

PRVI ČIN

GRAD KROJA

Deo istočnoga bedema na kome se, sa široke kružne terase, penje visoka šestougaona kula, koja na spratu nosi kao opasač oko sebe balkon kojim šeta stražar i osmatra. Na terasi, koja se prebija u viši i niži deo, na prvome jedan ispust u zidu koji služi kao zaklon drugome stražaru. U kulu se penje na dva-tri stepena i ulazi kroz gvozdena vrata. Pod prozorom kule, na prednjoj strani, u dnu je tamnički prozor. Sa nižega dela terase vodi širi, strmeni put, kamenom balustradom ograđen, na donje bastione, od kojih se vrhovi dogledaju. Dole, u pozadini, krševita gora, kamen i retka šumica, a na vrhu jednog od prednjih i onižih brda kamena kula motrilja, na kojoj će se docnije, kad padne veče, prozor osvetliti. Još dalje visoke i masivne planine.

Sunce je već palo, još samo večernja rumen traje i dan se lagano gasi.

I

Jovan Strez, Baltazar Perduči, Petar Emanuilo, Petar Perlat, Vladenije Đurica i još nekoliko starešina, na nižem delu terase, ispred kule. Svi su na nogama, brižni događajem koji ih je iskupio. Vladenije Đurica, odvojen od grupe sedi na kamenoj klupi turoban i slomljen.

JOVAN STREZ: Nedaća je velika! Bar da nas je mimoišla sad, kad su nam njegova mudrost i njegov mač najviše trebali.

KAPETAN PERDUČI: Kneževom smrću Moz je dobio polovinu pobede.

KAPETAN PERLAT: Zar o smrti zborite, zar nema nade nikakve?

PETAR EMANUILO: Odista, zar rani nema prebola?

JOVAN STREZ: Ako je pod srcem, nema joj prebola.

IVO BOJINOVIĆ: Pod srcem je, da, i samo milostivi bog može otkloniti od nas udes zao.

JOVAN STREZ: Kapetane Vladenije, je li gospodar imao oklop na sebi?

KAPETAN ĐURICA: Imao je, al’ pouzdana ruka umela je naći srce i pod oklopom.

JOVAN STREZ: Čija l’ to pouzdana ruka? Još nije pala mrka noć, zar mu u suton nisi mogao lice sagledati?

KAPETAN PERDUČI: Kasno sam stigao, te ne čuh, gospodo, kako se sve to desilo?

JOVAN STREZ: Uz kneza beše kapetan Vladenije, on jedini ti može reči to.

KAPETAN ĐURICA (ustaje i prilazi grupi): Rekoh već, i evo ću ponoviti. Još s rane večeri, čim straža objavi da neprijatelj napušta logore na Bigorovim stenama i kreće na istok, gospodar Knez se zabrinu. Reče mi: „Kapetan-Vladenije, Moz nas je zavaravo sa zapada sve dok top nije salio, a od prve mu je namera da udari s istoka."

JOVAN STREZ: Uvek sam tvrdio, Moz poznaje dobro ovaj grad, poznaje svaki kamen na njemu, zna stene i propuste, i zna da su bedemi s istoka najslabiji sa proloma koji im je lane naneo trus.

IVO BOJINOVIĆ: A zar ne bi znao, kad se do juče ovde s nama borio, te slava Krojina i njegovim je mačem pisana.

KAPETAN ĐURICA (nastavlja kazivanje): Zabrinut pozva me gospodar te pođosmo da obiđemo istočne bedeme. Gospodar je žurio da se još noćas kamen nanese i prolom zatisne, i sâm je nastojavao da se svrši posao taj. Kad sunce klonu, ja opomenuh gospodara da je dockan već i da ga kod kule čekaju starešine koje je pozvao na dogovor. Gospodar mi tada naloži da se još jednom ispnem na bedem koji smo maločas napustili, i otuda da osmotrim dogleda li se neprijatelj. On osta sâm u noći i, kad pođoh niz strminu, ja čuh jedan taman krik. Poteci Knezu, ali ga zatekoh krvlju oblivenog, mašući rukom prema strani kojom je ubica zamakao.

JOVAN STREZ: Zar ne izusti Knez nijednu više reč?

KAPETAN ĐURICA: Govorio je neke reči nejasne, pribravši zadnju snagu u borbi sa smrću. Svaka reč bila mu je deo života, ali – iz samrtnikovih reči ništa ne razabrah...

KAPETAN PERLAT: Pa poteče li za ubicom?

KAPETAN ĐURICA: Kako da ne, al’ već beše uzalud. Jer, dugo ostavih Kneza, te mu se iz rane otvorene silna krv istoči.

PETAR EMANUILO: Te šta učini?

KAPETAN ĐURICA: Ubica mi zamače, a Knezu dođe zadnji čas, te pozvah stražu s bedema i ukrstismo koplja te ponesmo obamrla Kneza da se bar ovde, u kuli, sa dušom oprosti.

KAPETAN PERDUČI: Kako je Kneginja primila udar taj?

KAPETAN ĐURICA: Ja ne znam, nisam joj smeo na oči; boleo me je udes njen.

PETAR EMANUILO: Ubica nije neprijatelj, jer gde bi u grad dospeo, ali je možda plaćenik...

KAPETAN PERLAT: Il’ izdajnik...

KAPETAN BOJINOVIĆ: Il’ Mozov poklonik...

JOVAN STREZ: A ja čak slutim...

KAPETAN ĐURICA (uznemireno): Šta?

JOVAN STREZ: Jednom – još prvih dana opsade – vodio sam dug razgovor s gospodarom Knezom. Rekoh mu da u našoj posadi imamo tri hiljade Debrana, Mozu naklonjenih, a Knez mi reče da on njima veruje. „A neće li se međ’ tolikima ma jedan naći, rekoh Knezu tad, „koji će poumiti da naklonost Mozu krvavom mržnjom iskaže! Tad mi reče Knez: „Ne bojim se ja ruke neprijateljeve; ta ruka smrt mi neće zadati!"

PETAR EMANUILO: No?

JOVAN STREZ: „Bojim se, reče, „zmije koja mi pod pragom spije.

KAPETAN PERLAT: Čudnih li reči, ja im smisao ne razumem.

JOVAN STREZ: Da, ne dozire se istina zatvorenih očiju. Al’ dozirete li bar Mozovu vojsku koja nam je opasala grad? Vele uhode: sto dvadeset ih je hiljada. Neka je manje, neka je pola od tog i neka pola izgine – ono što ostane četiri puta je veća sila