Grobljanska ulica

Grobljanska ulica

Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2016

Lektura

Radojka Rea Sartori

Korice

Radojka Rea Sartori

O Autoru

Radojka Rea Sartori, rodjena je 1967.godine u Kuršumliji. Završila je ekonomsku školu u Vršcu, živi i radi u Beogradu. Pisanjem se bavi još od školskih dana. Objavljivala je rane radove u školskim novinama, a kasnije u raznim časopisima, zbornicima, almanasima i elektronskim medijima. Član je nekoliko beogradskih književnih klubova i udruženja. Pored književnosti, uživa u slikarstvu, filozofiji, psihologiji, parapsihologiji i muzici. U svojim pričama i romanima bavi se najčešće položajem žena u društvu i pokušava da osvetli ženski pogled na život i ljude. U poeziji, akcenat je na ljubavi, univerzalnoj i bezuslovnoj, s porukom da samo ljubav može promeniti svet na bolje. Autor je brojnih knjiga poezije i proze.

O knjizi

Evgenija ostaje iznenada bez oca. U godinama kad ona sazreva i kad su joj podrška i sigurnost najpotrebniji, ona će se naći oči u oči sa strahom i sa tajnom koju svi znaju ali prećutkuju. Suočava se sa mogućnošću da bude neko ili niko. Kako ona uspeva da se sa svim tim izbori i postane svoja i jaka, to će nam redovi ove knjige otkriti.

Sadržaj

„Niko se, kanda, ne žuri više, da vida tvoja skrhana krila..."

Vojislav Ilić

Očeva smrt

Nije bila sigurna da je taj dan stvaran. Nije bila sigurna da je išta od tog košmara moguće i stvarno. Bila je samo dete kome je saopšteno da je ostalo bez oca. Umro je. Zna da ju je baka grlila, nešto tiho govorila, da su joj kosu kvasile kapi s njenog obraza. Zna da je tetka krila oči iza crne marame, držala njenog mlađeg brata u naručju i mazila mu meku kosicu. Tužni ljudi, obučeni u crno, motali su se po kući, gazili po uredno podšišanoj travi, kačili leje cveća u dvorištu, lomili krhe stabljike lepe kate svojim nezgrapnim koracima. Sve je mirisalo otužno, oporo i bilo joj je muka od tog mirisa. Sveće su gorele u sobama, nije bilo vazduha, gadio joj se vosak, tamjan, bosiljak. Majka je sedela zgrčena na hoklici u kuhinji. U ruci je držala crnu maramu i beli peškir. Uvijala ih je, stiskala i uporno pokušavala da iscedi nešto iz njih. Nije izlazilo ništa. Htela je da joj kaže da je to suvo, da nema ničeg za ceđenje ali je odustala. Majka je bila previše tiha. Plašila se da progovori zbog te tišine i lica koje ne odaje nikakve emocije. Steglo joj se nešto u grlu. Bolje je ćutati. Kraj velike sveće na stolu stajala je očeva slika oivičena crnom, zloslutnom trakom. Bio je lep, smešio se. Dođe joj u trenu da upita baku gde je on otišao baš sad kad imaju tolike goste u kući... a onda se setila. Njen otac je umro, njega više nema. Više nema ni smisla pitati kada će on doći i gde je. Možda su na ta prosta pitanja postojali nekakvi odgovori. Možda je neko znao takve odgovore. Možda... Njegovo telo leži beživotno u kovčegu koji su upravo otvorili, da se oproste. Da se oproste s njegovim mrtvim, ukočenim osmehom. Ali, gde je on? Kako se oprostiti s njim? Kako ga dozvati, bar na trenutak, bar za poslednji pozdrav? Kako uopšte izgleda poslednji pozdrav? Da li takvo pozdravljanje postoji? Ima li smisla pozdravljati se a znati da je to kraj, da posle toga nema više ničega? Nije bilo moguće spoznati i prihvatiti kraj... to poslednje, konačno, nikad više. Ne, to nije bilo moguće za dete koje ni život još nije razumelo i prihvatilo. Smrt? Kako da to razume? Izjurila je kroz kapiju. Na ulici nije bilo nikoga. Obično su se jutrom okupljala deca iz komšiluka, ispred njene kuće, da se igraju. Danas, nije bilo nikoga. Ona primeti samo baku preko puta kako viri s prozora. Ali i ona uteče iza zavese čim im se sretoše pogledi. Sleže ramenima i krenu nazad u dvorište. Na njihovoj kapiji stajala je ploča s natpisom:

Grobljanska ulica br. 63

Prokleta ulica, vodila je prema gradskom groblju. Predgrađe... jeftini placevi... prisećala se neke tatine priče. Pričao je nekom kako su i zašto baš tu zidali kuću. Pričao je kako je to bilo odlično rešenje, brzo se kolima stiže do grada, blizu mu je groblje, može redovno da posećuje svog pokojnog oca. Dedine smrti se nije sećala. Sećala se dede... ili je to samo umislila, stvorila sliku u glavi, baka joj je često pričala o dedi... ko zna. Više ništa ne izgleda jasno. Stvarnost ili samo san, pomešalo se sve.

Grobljanska ulica br. 63

Osetila je prazninu u želucu, neki grč i nedostatak vazduha. Pokušala je da dođe do kuhinje i uzme nešto za jelo, gurali su je u hodniku nepoznati ljudi. Na trpezarijskom stolu bilo je postavljene hrane, ali to je uspela da vidi samo krajičkom oka. Nije mogla da se probije kroz gužvu. Sve više ju je obuzimala mučnina. Čula je brata kako plače u tetinim rukama, njen glas kako ga teši:

-Maleni moj, lepi dečko moj, biće sve u redu. Bog će da te čuva. E, moj brate, ostavi sina a da se nisi ko otac ni poigrao... Ostavi nas da se borimo sami sa svojim duhovima, bez tvoje podrške... a svima si nam bio temelj, stena koja podupire...

Neki pritajeni jecaj izlete tetki iz grla, zatim ućuta. Evgenija se oseti prestrašeno zbog tih reči, zbog tog jecaja, zbog plača svog brata, zbog gomile ljudi, zbog majke koja je skamenjeno sedela, zbog bake koja je navlačila maramicu na lice, zbog tih gorkih i slatkih mirisa istovremeno. Pred očima joj je titrao zgusnuti vazduh, pretvarao se u maglu, lelujavu, tešku. Ona pokuša da začepi nos, da zatvori oči, da izbriše sve. Nije mogla. Napadala ju je drhtavica, stopala su joj otežala, na čelu i vratu je osećala skupljanje roja ledenih kapljica, stomak je vrteo vreteno mučnine. Neko iz gomile uhvati je za mišicu i povuče:

-Zaboga dete, lezi u sobu i prespavaj sve ovo ako možeš! Vidi ti nju, sva je bela ko kreč. Još samo fali da detetu pozli baš danas.

Bila je silom odvučena, kroz maglu. Nije mogla da se pobuni a sve se u njoj bunilo. Nije mogla da progovori jer bi se ispovraćala a imali su goste. Nije red da pravi frku oko toga. Teskoba, opet neka teskoba, vosak, tamjan i bosiljak...

Tuga

Evgenija je tih dana gledala svoju majku kako hoda kućom kao duh, tiha, bez izraza na licu, bleda, ispoštena. Stolu nije prilazila osim da doda deci da jedu. Danilo je bio mirniji i tiši nego inače. Ponekad bi samo pitao majku:

-Mama... gde je tata?

A kako majka nije ni na šta odgovarala, on bi onda ućutao i nastavio da žvaće uštipak ili prevrće drvene kocke što mu je tata napravio. Evgenija je shvatila da je najbolje da i sama ne progovara. Trudila se da odmeni majku u kućnim poslovima koliko je mogla. Brinula je o presvlačenju brata, o stavljanju u krevet, o čišćenju dvorišta i zalivanju cveća koje se beše već oporavljalo od onog dana. Tu, kraj cvetnih leja, provodila je najviše vremena. Tu je ponekad dozvoljavala sebi da porazgovara s lepom katom, pupoljkom ruže, maslačkom kod same ograde...

-Kako si mi, lepa kato moja? Hoću li ikad biti lepa, kao ti? Ličim na tetku, tako kažu. A tetka je lepa, kao anđeo. Ličim i na tatu, ona mu je sestra. Moj brat ne liči na mene. Liči na mamu. On je baš sladak, kao ovaj mali maslačak. Isto tako viri iza ogradice. Volela bih da pitam tatu neke stvari koje nisam stigla, ali... njega više ne mogu ništa da pitam. Sad je tiho u kući. On je uvek govorio glasno, kao da doziva iz bureta. Sad nema nikog da zagrmi iz bureta. Svi šapuću. Kao da se plaše da će nekog probuditi. Danilo nije više toliko mali da bi mu to smetalo, ali niko ne govori glasno. Mama je uvek bila ćutljiva a sad ne progovara. Da se mali ponekad ne da u dreku... bilo bi kao da smo svi duhovi. Duhovi ne jedu, ne govore, samo se šetaju svojim nevidljivim putevima. Ako tata postane duh, sad kad je umro, možda dođe da prošeta ovuda, da vidi baštu. On je posadio lepe kate, tetka mu donela seme proletos. Mislim da bi mu bilo milo... verovatno bi mu bilo milo... samo kad bi mogao da ih vidi.

Utišala se kad je čula tupe korake svoje majke. Tumarala je opet okolo bez cilja. U ruci je držala očevu opeglanu košulju. Gledala je po dvorištu kao da ga traži očima, kao da će svakog časa progovoriti:

-Dušane, daj promeni košulju, ne možeš jednu te istu da nosiš nedelju dana!

Ali ovaj put su usta ćutala, samo je očima tragala za nečim neznanim. Evgeniju, šćućurenu kraj ograde, nije ni primetila. Bila je manja od grma ruža kad se skupi. Živana odtupka svoja dva-tri kruga oko dvorišta, sve noseći uredno opeglanu košulju, onda isto tako sablasno nestade u unutrašnjosti kuće. Dok je prolazila u neposrednoj blizini Evgenijinoj, za njom ostade miris od kog Evi pripade muka. Majka je i dalje mirisala na onaj dan kada je otac umro, na sveće, vosak i bosiljak. Čak ni svežina košulje nije mogla da prikrije taj opori zadah smrti koji se uvukao u svu njenu odeću, u kožu, u kosu, u obuću. Koračajući dvorištem, ona ga je samo razvejavala okolo kao slutnju da nije gotovo s očajem, da neće nikada biti